Kutija za snove - Nora Roberts

Nora Roberts Kutija za snove 2

Naziv originala: Nora Roberts THE COLLECTOR Prevela: Ljiljana Petrović Vesković 3

U znak sećanja na moju majku, koja je sakupljala sve i svašta, i na mog oca, koji je uvek pravio mesta. 4

Prvi deo Gde god okačim šešir, tu mi je dom. Džoni Merser 5

1 Mislila je da nikad neće otići. Klijenti, naročito novi, imali su običaj da oklevaju i teraju mak na konac, neprestano verglajući ista uputstva, ponavljajući iste opaske i kontakt podatke, pre nego što konačno izmarširaju na vrata. Doduše, mogla je da ih razume jer je bila svesna da su ti ljudi, čim bi prošli kroz vrata, prepuštali svoj dom i svoju imovinu, a u ovom slučaju i svog mačka, tuđoj brizi. Kao njihova kućepaziteljka, Lajla Emerson svojski se trudila da ih na put pošalje bezbrižne, u uverenju da svoj dom ostavljaju u sigurnim rukama. Naredne tri nedelje, dok Džejson i Mejsi Kilderbrand budu uživali na jugu Francuske s porodicom i prijateljima, Lajla će boraviti u njihovom božanstvenom stanu u Čelsiju, zahvati njihove biljke, hraniti, pojiti i zabavljati njihovog mačka, primati njihovu poštu - i prosleđivati im sve što je važno. Održavaće Mejsin prelepi vrt na terasi, ugađati mačku, primati poruke i svojim prisustvom odvraćati lopove i provalnike. Dok to bude radila, svim srcem će uživati u njujorškom otmenom stambenom bloku London teras, baš kao što je donedavno uživala u onom šarmantnom stanu u Rimu - gde je za mali dodatni honorar okrečila i kuhinju - i u ogromnoj kući u Bruklinu, gde su joj društvo pravili živahni zlatni retriver, sladak i već prilično vremešan, bostonski terijer i akvarijum pun šarenih tropskih ribica. Za šest godina, koliko je radila kao profesionalna kućepaziteljka, Lajla je dobro upoznala Njujork, a u poslednje četiri videla je i druge krajeve sveta. 6

Fin posao, kad uspete da ga dobijete, pomislila je, a njoj je to neosporno išlo od ruke. "Hajde, Tomase", reče skliznuvši šakom preko mačkovog izduženog glatkog tela, od glave ka repu. "Treba da se raspakujemo." Volela je tu početnu fazu, kad bi se doselila na sasvim novo mesto, a pošto je stan bio dovoljno prostran da ima i gostinsku spavaću sobu, odmah je raspakovala prvi od dva kofera, ubacujući odeću u veliku komodu s ogledalom i kačeći vešalice u ogroman besprekorno sređeni plakar. Njeni poslodavci upozorili su je da će Tomas verovatno insistirati da spava zajedno s njom, ali to joj nije smetalo. Takođe joj je bilo drago što je na noćnom stočiću zatekla buket ljupkih frezija - verovatno od Mejsi. Lajla je pridavala veliki značaj malim gestovima pažnje, volela je i da daje i da dobija. Rešila je da što pre iskoristi novostečenu privilegiju u vidu raskošnog kupatila s ogromnom tuš-kabinom i dubokim džakuzijem s mlaznicama za hidromasažu. "Nikad ne propuštaj, ali i ne zloupotrebljavaj dodatne pogodnosti", rekla je Tomasu dok je raspakivala toaletni pribor. Pošto se u ta dva kofera nalazilo skoro sve što je posedovala, pažljivo je rasporedila stvari onako kako joj je najviše odgovaralo. Nakon kratkog premišljanja, rešila je da svoju privremenu kancelariju smesti u trpezariju, spustivši laptop na mesto odakle je imala savršen pogled na Njujork. U nekom manjem stanu mogla bi da radi i u spavaćoj sobi, ali pošto je imala toliko prostora, bila bi šteta da ga ne iskoristi. Od svojih poslodavaca dobila je iscrpna uputstva za upotrebu kuhinjskih aparata, daljinskih upravljača, sigurnosnih uređaja - u stanu se nalazio zadivljujući asortiman ultramodernih izuma, koji su godili njenoj štreberskoj duši. U kuhinji je zatekla flašu vina, ljupku činiju punu svežeg voća, bogat izbor skupih sireva i poruku ispisanu na papiru s Mejsinim monogramom. 7

Prijatan boravak u našem domu! Džejson, Mejsi i Tomas Baš slatko, pomisli, rešena da uživa u apsolutno svakom trenutku. Otvorila je vino, nasula ga u čašu, otpila gutljaj i zadovoljno klimnula. Zgrabivši svoj dvogled, ponela je čašu na terasu, da uživa u veličanstvenom pogledu. Njeni klijenti su odlično iskoristili prostor, zaključila je. Par mekih udobnih stolica, klupa od grubo obrađenog kamena, stakleni sto - plus saksije pune bujnog cveća, stabljike iskićene ljupkim plodovima čeri paradajza i aromatično bilje kojim je, kako joj je Mejsi rekla, mogla slobodno da se posluži. Spustila se na stolicu držeći Tomasa na krilu, pijuckajući vino i gladeći svilenkasto mačje krzno. "Kladim se da često sede ovde pijuckajući vino ili kafu. Deluju kao srećan par. Stan odiše prijatnom atmosferom. To se odmah vidi." Zagolicala je Tomasa ispod brade i njegove svetlozelene oči odmah poprimiše sanjalački izgled. "Znaš, macane, Mejsi će u prvo vreme često zvati i slati mejlove pa ćeš morati malo da mi poziraš, kako bih joj poslala tvoje slike i uverila je da ti je sve potaman." Spustivši čašu sa strane, podigla je dvogled da osmotri okolne zgrade. Stambeni kompleks zauzimao je čitav blok, što joj je pružalo priliku da zaviri u tuđe živote. Lajla je bila očarana tuđim životima. Spazila je ženu koja je delovala kao njena vršnjakinja, u maloj crnoj haljini, koja je besprekorno prianjala uz visoko i manekenski vitko telo. Žena je nervozno marširala po sobi pričajući mobilnim. Ne izgleda srećno, zaključi. Otkazan ljubavni sastanak. Taj tip joj sigurno objašnjava kako mora duže da ostane na poslu - Lajla je već počela da razvija scenario u glavi - a ona je toga već sita. Dva sprata iznad, dva para sedela su u dnevnoj sobi - zidovi prekriveni umetničkim delima, otmen moderan nameštaj - smejući se nad čašama u kojima se nalazilo nešto što je ličilo na martini. Očigledno nisu voleli letnju žegu, za razliku od nje i Tomasa, inače 8

bi sedeli napolju, na svojoj maloj terasi. Stari prijatelji, prođe joj kroz glavu, koji se često druže, možda čak zajedno idu i na odmore. Na sledećem prozoru ušla je u svet u kome se jedan dečkić valjao po podu s belim štenetom. Njihova nesputana radost fijuknu kroz vazduh, pravo ka njoj, nateravši je da prasne u smeh. "Mališa je čitavu večnost želeo da dobije štene - s obzirom na njegov uzrast, verovatno nekoliko meseci - pa su roditelji danas rešili da ga iznenade. Zauvek će pamtiti taj dan, a onda će, kad poraste, jednog dana i sam prirediti isto iznenađenje svom sinu ili kćerki." Završivši posmatranje tom blaženom opaskom, Lajla spusti dvogled. "Dobro, Tomase, sad treba da prionemo na posao. Znam, znam..." nastavi spustivši mačka na pod i uzevši dopola ispijenu čašu sa vinom. "Većina ljudi završava s poslom, bar za danas, i sad će izaći na večeru, da se nađu s prijateljima, ili će, poput one opako zgodne plavuše u maloj crnoj haljini, ostati kod kuće da se grizu što ih je neko ispalio. Ali vidiš..." Sačekala je da se mačor lenjo vrati u stan. "Stvar je u tome što ja sama određujem svoje radno vreme. To je jedna od glavnih privilegija mog posla." Odabrala je jednu lopticu iz korpe s mačjim igračkama, koja je stajala u kuhinjskom plakaru, i zakotrljala je preko poda. Tomas se momentalno obruši na lopticu, udarajući je šapom i jurcajući po sobi. "Da sam mačka", promrmlja Lajla, "i ja bih odlepila za tom igračkom." Zadovoljna što je zabavila Tomasa, uzela je daljinski da pronađe odgovarajuću muziku. Pre toga je savesno pribeležila prethodno podešenu stanicu, kako bi Kilderbrandove, kad se vrate kući, dočekala uobičajena muzika. Prebacila se sa džeza na savremeni pop. Čuvanje tuđih kuća pružalo joj je smeštaj, zabavu, čak i avanturu, ali joj je pisanje omogućavalo da podmiri glavne životne troškove. Zahvaljujući statusu slobodne spisateljice - i povremenom konobarisanju - uspela je da se održi na površini prve dve godine po preseljenju u Njujork. Kad se upustila u kućepaziteljski biznis, isprva čineći uslugu 9

prijateljima, i prijateljima svojih prijatelja, najzad je dobila dovoljno vremena i pravu šansu da se posveti svom romanu. Potom je - pukom srećom ili čudesnim sticajem okolnosti - bila angažovana da pričuva kuću jednog urednika, koji je pokazao zanimanje za njeno delo. Pun mesec, njen roman prvenac, prošao je sasvim pristojno. Naravno, nije se probio na listu bestselera, ali dobro se prodavao i stekao finu legiju sledbenika uzrasta između četrnaest i osamnaest godina, što je i bila njena ciljna grupa. Drugi roman trebalo je da izađe u oktobru i već je držala palčeve. Ali sada je morala da se fokusira na treću knjigu svog serijala. Brzim pokretom smotala je dugu smeđu kosu u punđu i prikačila je glomaznom štipaljkom od kornjačevine. Dok je Tomas ushićeno jurcao za lopticom, sela je za sto s pola čaše vina, visokom čašom ledene vode i muzikom koju je, kako je zamišljala, slušala njena glavna junakinja Kejli. Kao učenica završnog razreda srednje škole, Kejli je prolazila kroz tipične uspone i padove tog životnog doba - boreći se s romantičnim dilemama, domaćim zadacima, pakosnim drugaricama, lokalnim mangupima, školskim ujdurmama, srceparajućim epizodama i trijumfima koji karakterišu kratke i burne gimnazijske godine. Bio je to džombast put, naročito za devojku koja je došla sa strane - kao što je bilo opisano u prvoj knjizi. I naravno, još džombastiji ako se ima u vidu da je Kejli poticala iz porodice vukodlaka. S obzirom na takvo poreklo, Lajlinoj junakinji nije bilo nimalo lako da završi školski projekat ili da ode na proslavu mature dok se na nebu pomalja pun mesec. Sada, u trećem nastavku, Kejli i njena porodica našli su se usred rata s rivalskim čoporom, čiji pripadnici su napadali ljude. Možda previše krvožedno za mlađe čitaoce, pomisli Lajla, ali zaplet je neminovno vodio u tom pravcu. Nije moglo biti drugačije. Nastavila je pripovest tamo gde je stala, kad je Kejli morala da se nosi sa izdajom dečka u koga je, kako je verovala, bila zaljubljena, prekoračenim rokom za predaju eseja o Napoleonovim ratovima i činjenicom da ju je njena lepa plavokosa suparnica, i zakleta dušmanka, 10

zaključala u školskoj laboratoriji. Mesec je trebalo da izađe za dvadesetak minuta, baš u vreme kad će članovi naučne sekcije početi da pristižu na sastanak. Morala je da pobegne odatle pre nego što počne transformacija. Lajla zaroni u priču, radosno se uvlačeći u Kejlinu kožu, obuzeta strahom od razotkrivanja, bolom slomljenog srca i besom zbog smicalica svoje ljute suparnice Saše, predvodnice navijačica, školske kraljice i (doslovno) žderačice muškaraca. Kada je Kejli najzad uspela da se za dlaku izvuče iz škripca, uz pomoć dimne bombe koja je alarmirala zamenika direktora - još jedan trn u Kejlinom oku - koji joj je održao čestitu bukvicu i kaznio produženom nastavom, ali i poslao kući u poslednji čas, baš pre nego što će zastrašujuća transformacija početi, Lajla je shvatila da je nad laptopom provela već puna tri sata. Zadovoljna učinkom, izronila je iz priče i osvrnula se oko sebe. Iscrpljen od igre, Tomas je sklupčano ležao na stolici pored nje, a gradska svetla žmirkala su i treperila s druge strane prozora. Držeći se preciznih uputstava, spremila je večeru za Tomasa. Dok je mačak jeo, uzela je svoju višenamensku alatku marke Lederman da pričvrsti šrafove u ostavi. Po njenom mišljenju, olabavljeni šrafovi predstavljali su otvorena vrata za katastrofu, bilo da se radilo o ljudima ili stvarima. Primetila je nekoliko još neraspakovanih žičanih korpi na izvlačenje. Verovatno za krompir i crni luk. Čučnuvši na pod, pročitala je uputstvo u kome je proizvođač obećavao laku instalaciju. U glavi je pribeležila podsetnik da pošalje mejl Mejsi i da je pita želi li da joj namesti te korpe. Bio bi to brz i prijatan kućni projekat. Nasula je drugu čašu vina i spremila kasnu večeru sačinjenu od voća, sira i krekera. Smeštena na trpezarijskom podu, prekrštenih nogu, s Tomasom na krilu, prionula je na hranu, usput proveravajući mejlove i odgovarajući na poruke, a potom je pogledala svoj blog i napravila belešku za sledeće ažuriranje. "Vreme je za krevet, Tomase!" 11

Mačak široko zevnu kad je dohvatila daljinac da isključi muziku. Ona ga podiže u naručje i odnese na počinak planirajući da posle sredi sudove i opusti se u miru i tišini prve noći u novom ambijentu. Nakon što se presvukla u pamučne pantalone i majicu, i proverila sigurnosne uređaje, dohvati dvogled da ponovo ošacuje komšiluk. Činilo se da je Plavuša na kraju ipak izašla, ostavivši prigušeno svetio u dnevnoj sobi. Ona dva para takođe su nestala s vidika. Možda su otišli na večeru, ili u pozorište, prođe joj kroz glavu. Onaj mališan je do sada sigurno zaspao sa štenetom sklupčanim pored sebe. Videla je odsjaj televizora i zamislila kako se njegovi roditelji opuštaju pre spavanja. Kroz sledeći prozor spazila je zahuktalu zabavu. Mnoštvo ljudi - fino skockanih, u otmenoj odeći - vrzmalo se po stanu držeći čaše s pićem i tanjiriće sa zakuskom. Neko vreme ih je posmatrala zamišljajući razgovore koji su se tamo vodili, uključujući i šaputavo domunđavanje između brinete u kratkoj crvenoj haljini i preplanulog Apolona u sedefastosivom odelu. U Lajlinoj mašti, to dvoje su očigledno uživali u vreloj vanbračnoj vezi ispred nosa njegove napaćene supruge i njenog naivnog muža. Nakratko je skrenula pogled, spustila dvogled, a onda se usredsredila na sledeći prozor. Ne, onaj opako zgodni frajer sa... sa dvanaestog sprata nije bio baš potpuno go. Nosio je tange dok je impresivno njihao kukovima, zavodljivo se spuštajući i podižući. Već se pošteno oznojio, primetila je, ali je uporno ponavljao pokrete i dodavao nove finese. Tip je očigledno bio glumac/plesač koji je tezgario kao striptizer dok ne dobije šansu za veliki proboj na Brodveju. Uživala je u prizoru. Iz dubine duše. Još pola sata zabavljala se kibicujući dešavanja u komšiluku, a onda se uvukla u postelju - gde joj se Tomas, kao što je i bila upozorena, momentalno pridružio. Uključila je TV da joj pravi društvo, našla reprizu Mornaričkih istražitelja, koju je već znala napamet, tako dobro da je mogla od reči do reči da izrecituje svaki dijalog pre samih likova. 12

Utešena tom spoznajom, uzela je ajped, pronašla triler koji je počela da gleda dok se vraćala avionom iz Rima, i ušuškala se ispod prekrivača. * * * Naredne nedelje razvila je svojevrsnu rutinu. Tomas ju je svakog jutra budio tačno u sedam, preciznije od bilo kog budilnika, bukvalno je preklinjući da mu servira doručak. Nahranila bi mačka, spremila kafu, zalila biljke u stanu i na terasi i prionula na doručak, usput špijunirajući nove komšije. Plavuša i frajer s kojim je živela - očigledno ljubavnik, jer nisu širili bračne vibracije - stalno su se svađali. Plavuša je imala običaj da ga gađa svime što joj padne pod ruku. Gospodin Neodoljivi, čija je pojava predstavljala melem za oči, imao je dobre reflekse i džepove pune šarma. Njihove svađe, na gotovo svakodnevnom nivou, uvek su se završavale zavođenjem i izlivima divlje strasti. Koliko je mogla da proceni, odgovarali su jedno drugom. Bar zasad. Nisu joj delovali kao par koji bi mogao da opstane na duže staze jer ga je ona neprestano gađala posuđem i garderobom, dok je on vešto izbegavao projektile, saginjući glavu i zasipajući je šarmantnim osmesima. Oboje su bili samo glumci, razmišljala je. Vreli i opako privlačni pozeri. Iznenadilo bi je da sazna da on nema još nekog sa strane. Onaj mališa nastavio je ljubavnu vezu sa štenetom dok su njegovi roditelji i dadilja strpljivo čistili posledice sitnih incidenata. Mama i tata su skoro svakog jutra zajedno napuštali kuću, u odeći koja je ukazivala na to da su radili na visokim i dobro plaćenim položajima. Gospodin i Gospođa Martini, kako je nazvala onaj drugi par, retko su koristili svoju malu terasu. Ona je izvesno bila jedna od onih žena koje nikada ne ručavaju kod kuće, jer je svakog dana napuštala stan u pozne jutarnje sate i vraćala se kasno po podne, obično s punim kesama. Fenseri su retko provodili veče kod kuće, očigledno uživajući u grozničavom životnom tempu. A Gospodin Telo redovno je mešao kukovima, na njeno nimalo 13

smerno zadovoljstvo. Svakog jutra čašćavala se posmatranjem dešavanja u komšiluku i konstruisanjem priča o glavnim junacima. Potom bi prionula na posao sve do popodnevnih sati, kad bi napravila pauzu da zabavi mačka, a onda bi se obukla i izašla da kupi nešto za večeru i procunja po novom kraju. Klijentima je slala fotografije srećnog Tomasa, brala paradajz, sortirala poštu, osmišljavala opaku borbu vukodlaka, ažurirala svoj blog. I instalirala dve žičane korpe u ostavi. Prvog dana druge nedelje kupila je flašu odličnog barola, dopunila asortiman fensi sireva i dodala mini-kapkejkove iz fantastične pekare u komšiluku. Nešto posle sedam uveče, raspoložena za zabavu, otvorila je vrata da dočeka svoju najbolju prijateljicu. "Tu si, dakle." Mada je u jednoj ruci držala flašu s vinom, a u drugoj mirisni buket zvezdastih ljiljana, Džuli je stegnu u srdačan zagrljaj. Visoka metar i osamdeset, s bujnim oblinama i raskošnom crvenom grivom, Džuli Brajant predstavljala je suštu suprotnost Lajlinoj prosečnoj visini, tanušnoj gradi i ravnoj smeđoj kosi. "Nabacila si finu boju u Rimu. Gospode, ja bih mogla da se udavim u losionu s faktorom 500 i da opet pod italijanskim suncem izgorim kao jastog. Odlično izgledaš." "Ko ne bi posle dve nedelje u Rimu? Uz onu božanstvenu hranu? Rekla sam da ću ja kupiti vino", dodala je kad joj je Džuli ćušnula flašu u šake. "Bolje dve flaše nego jedna. Dobro došla kući." "Hvala." Lajla prihvati cveće. "Čoveče, kakva gajba! Ogromna i s ubitačnim pogledom. Čime se ti ljudi bave?" "Za početak, oboje potiču iz imućnih porodica." "Oh, zašto ja nisam te sreće?" "Hajdemo prvo do kuhinje da stavim cveće u vazu, a onda ću ti pokazati stan. On se bavi finansijama, mada ne kapiram čime tačno. Obožava svoj posao, i više voli tenis nego golf. Ona uređuje enterijere, a sudeći po ovom stanu, dobra je u tom poslu. Razmišlja da počne 14

profesionalno da se bavi time, ali planiraju da zasnuju porodicu pa nije sigurna da li je sad pravi čas da pokreće vlastiti biznis." "To su ti novi klijenti, zar ne? I već si uspela da izvučeš tako lične detalje?" "Šta da radim kad imam lice koje govori slobodno mi ispričajte sve. Upoznaj se sa Tomasom." Džuli čučnu da se pozdravi s mačkom. "Tako je sladak." "Da, i veoma umiljat." Lajla je razneženo posmatrala kako se Džuli upoznaje s Tomasom. "Čuvanje kućnih ljubimaca obično ne predstavlja olakšavajuću okolnost, ali Tomas je nešto posebno." Uzela je mehaničkog miša iz Tomasove korpe i Džuli se veselo zakikota kad je mačak skočio na igračku. "Pogledaj ga! Pravi mangup!" Džuli se uspravi i nasloni leđa na sivi kuhinjski pult dok je Lajla stavljala ljiljane u providnu staklenu vazu. "Kako je bilo u Rimu? Fabulozno, jelda?" "Da znaš da jeste." "Jesi li uživala u divljem seksu s nekim opako zgodnim Italijanom?" "Nažalost, nisam, ali mislim da je jedan od pijačnih prodavača odlepio na mene. Zavodnik od osamdeset i kusur godina. Zvao me je una bella donna i davao mi najlepše breskve." "Nije baš kao seks, ali ni to nije za bacanje. Ne mogu da verujem da nismo stigle čak ni da se vidimo." "Mnogo mi znači što sam prespavala kod tebe između dve tezge." "Znaš da uvek možeš da računaš na to. Samo mi je žao što nisam bila tu da te dočekam." "Kako je bilo na venčanju?" "Bolje da popijem čašu vina pre nego što pređem na priču o rođaki Meli, venčanju iz pakla i džumbusu koji me je naveo da se zvanično odreknem zvanja deveruše." "Hvala ti za urnebesne poruke. Naročito mi se dopalo kad si napisala: Pomahnitala nevesta tvrdi da ružine latice imaju pogrešnu nijansu ružičaste boje. Histerija na pomolu. Neko će definitivno morati da stane na put Gaduri u Belom, za dobrobit celokupnog ženskog roda." 15

"Skoro da je došlo do toga. Oh, neeee! Jecanje, drhtanje, bacanje u nesvest. Latice su ružičastoružičaste! A treba da budu rozeružičaste! Džuli! Sredi to, Džuli! Umalo nisam nju sredila." "Da li je stvarno naručila kamion s pola tone latica?" "Otprilike." "Trebalo je da ih sručite pravo na nju. Mlada se ugušila u ružinim laticama. Ličilo bi na tragičan incident s primesom ironije." "Zaboga, kako mi to nije palo na pamet? Stvarno si mi nedostajala. Mnogo je bolje kad radiš u Njujorku, tad mogu da te posetim, da se malo družimo." Lajla se zagleda u nju otvarajući vino. "Znaš, nekom prilikom bi mogla da pođeš sa mnom kad dobijem posao na nekom fabuloznom mestu." "Znam, stalno mi to govoriš", odgovori Džuli vrzmajući se po sobi. "Samo se plašim da bih se osećala nekako uvrnuto što boravim... Oh, bože! Pogledaj ovaj porcelan! To je sigurno antikvitet. Božanstveno, zar ne?" "To je nasledila od prababe. Ako se ne osećaš uvrnuto kad svratiš kod mene na partiju večernjeg ćaskanja, ne bi se osećala uvrnuto ni da boraviš ovde. Ionako često odsedaš po hotelima." "Ali ljudi tamo ne žive." "Ko to kaže? Eloiza i njena dadilja žive u hotelu." Džuli je čupnu za rep. "Eloiza i njena dadilja su izmišljeni likovi." "Izmišljeni likovi su takođe ljudi. Da nije tako, zar bismo marili šta se s njima dešava? Daj da ovo prenesemo na terasu. Čekaj samo da vidiš Mejsin vrt. Njena porodica potiče iz Francuske. Tamo su razvili biznis s vinogradima." Lajla podiže poslužavnik u maniru iskusne konobarice, što je nekad i bila. "Njih dvoje su se upoznali pre pet godina, kad je ona bila u poseti kod babe i dede, baš kao sada, a on je bio na odmoru pa je svratio do njihove vinarije. Ljubav na prvi pogled, oboje tako tvrde." "Tako je najbolje. Kad je na prvi pogled." "Rekla bih da se to dešava samo u romanima, ali malopre sam sama sebi skočila u usta kad sam rekla da se izmišljeno ne razlikuje od 16

stvarnog." Krenula je ka terasi. "Ispostavilo se da oboje žive u Njujorku. On ju je pozvao da izađu, ona je pristala. Osamnaest meseci kasnije razmenili su bračne zavete." "Kao u bajci." "Što je takođe izmišljotina, mada obožavam bajke. Deluju stvarno srećno zajedno. Kao što ćeš videti, ona ima ozbiljan talenat za baštovanstvo." Džuli potapša dvogled dok su prolazile kroz vrata. "I dalje špijuniraš ljude?" Lajla napući široke i pune usne. "Ne špijuniram. Samo ih posmatram. Ako ne želiš da te neko gleda, treba samo da navučeš zavese ili spustiš roletne." "Aha. Vau!" Spustivši šake na bokove, Džuli prelete pogledom preko terase. "U pravu si. Stvarno ima dara za baštovanstvo." Živopisne biljke bujale su u jednostavnim saksijama od terakote, pretvarajući urbanu terasu u kreativnu oazu. "Uzgaja i paradajz?" "Da samo vidiš kako je ukusan! A tek ovo aromatično bilje! Sve je sama odgajila, iz semena." "To je moguće?" "Za Mejsi jeste. Rekli su da se slobodno poslužim pa svakog dana ponešto štrpnem. Sinoć sam za večeru spremila božanstvenu salatu i pojela je ovde, uz čašu vina, posmatrajući predstavu iz komšiluka." "Ti stvarno vodiš uvrnut život. Kakav je komšiluk?" Lajla nasu vino i pruži ruku ka dvogledu, za svaki slučaj. "Na desetom spratu žive mladi roditelji koji su svom sinčiću nedavno kupili štene. Oboje su beskrajno slatki, i klinac i štene. Toliko se vole da ih je milina posmatrati. Na četrnaestom spratu živi seksi plavuša s opako zgodnim frajerom. Oboje bi komotno mogli da budu manekeni. On je neuhvatljiv, stalno dolazi i odlazi. Svakog dana se upuštaju u žučne rasprave, sa sve tanjirima koji fijuču kroz vazduh, a potom sledi divlji seks." "Posmatraš ih dok se seksaju? Lajla, daj mi taj dvogled!" "Ma, ne!" Lajla prasnu u smeh odmahujući glavom. "Ne gledam dok to rade, ali vidim šta se dešava. Prvo pričaju, onda razgovor preraste u 17

svađu, počnu da marširaju po stanu, ona ljutito mlatara rukama i lansira projektile sve dok se na kraju ne pohvataju, i onda počnu da se svlače. U spavaćoj ili dnevnoj sobi, gde god se zateknu. Njihov stan nema ovakvu terasu već samo mali balkon pored spavaće sobe. Kad najzad uđu, oboje su skoro goli." "Kad smo već kod toga, tu je i tip s dvanaestog. Čekaj, možda je kod kuće." Zgrabila je dvogled da proveri situaciju. "O, da. Samo napred, dušo. Pogledaj ovo. Dvanaesti sprat, treći prozor sleva." Zaintrigirana Lajlinom pričom, Džuli prihvati dvogled i usmeri ga ka naznačenom prozoru. "Čoveče! Mmmmmmm. Kako se samo kreće! Šta kaže š na to da ga pozovemo, da se malo zabavimo?" "Sumnjam da smo njegov tip." "Kad saberemo tvoje i moje kvalitete, nema tog muškarca koji bi nam odoleo." "On je gej, Džuli." "To ne može da se ustanovi sa ove daljine!" Džuli spusti dvogled namrštenog čela pa ga ponovo podiže ka licu. "Tvoj gejdar ne može da preskoči zgradu. Nisi Supermen." "Nosi tange, to govori dovoljno." "To mu omogućava bolju pokretljivost." "Tange", ponovi Lajla. "Da li svake noći đuska?" "Uglavnom. Mislim da pokušava da se probije kao glumac, a dok se to ne desi, odrađuje tezge u nekom striptiz klubu." "Ima fantastično telo. I Dejvid je imao fantastično telo." "Imao?" Džuli spusti dvogled i napravi pokret kao da lomi grančicu. "Kada?" "Odmah posle urnebesne nedelje u Hemptonsu i venčanja iz pakla. To je pre ili kasnije moralo da se desi, ali nisam htela to da obavim na venčanju koje je već bilo dovoljno loše." "Žao mi je, dušo." "Hvala, ali tebi se Dejvid ionako nije sviđao." "Ali nikada nisam rekla da mi se ne sviđa." "Svejedno. Doduše, bio je prijatan za oko, ali počeo je previše da me davi, kao pijavica. Gde ideš, koliko ćeš se zadržati, bla-bla-bla. Gnjavio 18

me je preko m obilnog i ostavljao poruke na sekretarici. Ako bih morala duže da ostanem na poslu, ili rešila da se nađem s tobom, ili da izađem s društvom, odmah bi počeo da se duri. Gospode, ponašao se kao ljubomorna supruga - u najgorem mogućem smislu. Naravno, neću da vređam udate žene jer sam i sama bila udata. Ali bili smo u vezi samo nekoliko meseci, a on je već počeo da navaljuje da se doseli kod mene. Ne treba mi frajer koji odmah hoće da živi sa mnom." "Misliš, pogrešan frajer koji hoće da živi s tobom", ispravi je Lajla. "Ni pogrešan ni pravi. Još je prerano za to posle onoga sa Maksimom." "Od tada je prošlo pet godina." Džuli zavrte glavom, potapšavši je po šaci. "Svejedno. Još sam besna na tog nevernog skota. Hoću samo da se zabavljam, bez obaveza. Mrzim raskide", dodala je. "Oni te teraju da se osećaš bedno zato što te je neko šutnuo, ili zato što si ti nekog šutnula." "Koliko se sećam, ja nikad nikog nisam šutnula, ali držim te za reč." "To je zato što ih navedeš da pomisle da su sami tako odlučili. Osim toga, nikada ne dopuštaš da postane toliko ozbiljno da bi uopšte moglo da se kaže da si nekog šutnula." Lajla se pomirljivo osmehnu. "U redu, još nije prošlo dovoljno vremena", reče nateravši Džuli da prasne u smeh. "Šta kažeš da naručimo večeru? U blizini se nalazi grčki restoran koji su mi moji klijenti zdušno preporučili. Još ga nisam isprobala." "Može ako imaju baklave za desert." "Već sam kupila kapkejkove." "Još bolje. Uzeću sve u paketu. Luksuzan smeštaj, dobro vino, grčka hrana, moja najbolja drugarica. I opako zgodan... oh, i znojav..." dodade ponovo zgrabivši dvogled. "Zgodni znojavi plesač neutvrđene seksualne orijentacije." "Gej", kategorično ponovi Lajla, krenuvši po letak za kućnu dostavu hrane. Popile su skoro sve vino i pojele sve ćevape od jagnjećeg mesa, a onda su, negde oko ponoći, prešle na kapkejkove. Možda nije odabrala najsrećniju kombinaciju, pomisli Lajla, osetivši kako joj se želudac buni, 19

ali njenoj prijateljici upravo je to bilo potrebno, ne bi li prebolela raskid koji ju je pogodio više nego što je želela da prizna. Ne zbog tog tipa, razmišljala je dok je obilazila kuću da proveri sigurnosne uređaje, već zbog samog čina, i pitanja koja su nakon toga opsedala ženska srca i umove. Da li je to zbog mene? Zašto mi ni ovog puta nije uspelo? S kim ću sad da večeram? Kad živite u kulturi parova, osećate se manje vrednim ako nemate nikoga. "Ali to ne važi za mene", promrmljala je, okrenuvši se ka mačoru koji se negde između poslednjeg ćevapa i prvog kapkejka sklupčao na svom krevetiću. "Meni prija da budem sama. To znači da mogu da idem gde hoću, i kad hoću, da prihvatim svaki posao koji mi se svidi. Da vidim svet, Tomase. I, dobro... da usput razgovaram s mačorima, ali ni to mi ne smeta." Pa ipak, bilo joj je žao što nije uspela da nagovori Džuli da prespava kod nje. Ne samo zato što joj je prijalo društvo, već i da bi svojoj prijateljici pomogla da se izbori s mamurlukom koji je narednog jutra garantovan. Mini-kapkejkovi su đavolska stvar, zaključila je dok se spremala za krevet. Tako su slatki i sićušni da vam se čini da ništa niste pojeli, ili bar u to ubeđujete sebe, sve dok ne smažete pola tuceta. A pošto se natankala šećerom i alkoholom, nije bilo šanse da zaspi. Podigla je dvogled. Svetla u nekim stanovima još su bila upaljena, primetila je. Nije samo ona bila budna u... Isuse, u jedan i četrdeset posle ponoći. Znojavi striptizer i dalje je bio na nogama, i to u društvu nekog frajera, jednako zgodnog kao on. Baš fino, pomisli. Jedva je čekala da vidi Džulino lice kad joj kaže da njen gejdar ipak može da skoči kao Supermen. Fenseri još nisu legli. Štaviše, činilo se da su se upravo vratili iz provoda. Oboje obučeni kao za pistu. Lajla je zadivljeno zurila u ženinu svetlucavu narandžastu haljinu, priželjkujući da ošacuje i cipele. Već sledećeg časa njena radoznalost bi zadovoljena. Žena se savi ka podu, 20

naslonivši se na muškarčevo rame, i skide zlatnu sandalu s vrtoglavo visokom štiklom i crvenim đonom. Mmm, lubutenke, van svake sumnje. Spustila je pogled sprat niže. Ni Plavuša još nije legla. Ponovo je nosila crnu odeću - kratku i pripijenu - s kosom koja je štrcala iz rasturene punđe. Sigurno je bila u gradu, pomisli, ali nije baš dobro prošla. Plakala je, odjednom shvati, primetivši kako žena briše lice dok govori. Previše brzo. Hitno. Očigledno se opasno zakačila sa svojim momkom. Ali gde je on? Promenila je ugao posmatranja, ali i dalje ga nije videla. Šutni ga, mrmljala je u sebi. Nikome ne smeš da dopustiš da te tako unesrećuje. Izgledaš ko avion, i kladim se da si pametna, i sigurno zaslužuješ nešto bolje od... Zacnula se kad ženina glava polete od udarca. "Oh, bože! On ju je udario! Prokleto kopile! Da se nisi..." I sama je vrisnula kad je žena pokušala da zakloni lice, nemoćno ustuknuvši pred sledećim udarcem. Žena je plakala i preklinjala. Lajla munjevito skoči ka noćnom stočiću, zgrabi mobilni i pohita nazad ka prozoru. Nije uspevala da vidi tog skota pod prigušenom svetlošću, ali žena je sad stajala leđima uz prozor. "Dosta je bilo", promrmlja, spremajući se da pozove policiju. A onda se sve zaledi. Staklo se rasprsnu i žena polete kroz prozor. Raširenih ruku, mlatarajući nogama, s kosom koja je lepršala poput zlatnih krila, tresnula je brutalno na pločnik pravo s četrnaestog sprata. "Oh, bože, bože, bože..." Drhteći čitavim telom, grčevito je ukucala broj na mobilnom. "Policija. Kako vam mogu pomoći?" "Taj tip... on ju je gurnuo... pala je kroz prozor..." "Gospođo..." "Samo malo... molim vas." Nakratko je zatvorila oči, nateravši sebe da tri puta duboko udahne i izdahne. Moraš da budeš pribrana, naredi 21

sebi, da im predočiš sve detalje. "Ovde Lajla Emerson. Upravo sam videla ubistvo. Jedna žena gurnuta je kroz prozor na četrnaestom spratu. Zovem iz..." Trebalo joj je par trenutaka da se seti adrese Kilderbrandovih. "To je zgrada preko puta. Ovaj... sa zapadne strane... valjda. Oprostite, ne mogu da razmišljam. Ona je mrtva! Sigurno je mrtva!" "Odmah ćemo poslati jedinicu. Možete li da ostanete na vezi?" "Da, naravno. Hoću." Uzdrhtalog tela, ponovo je virnula napolje, ali je soba iza smrskanog prozora sada bila potpuno mračna. 22

2 Na brzinu se spremila, zatekavši sebe kako se razmišlja da li da obuče farmerke ili bermude. To je sigurno od šoka, pomisli. Još se nije povratila od šoka, ali biće dobro. Sve će biti u redu. Bila je živa. Navukla je farmerice i majicu i počela da maršira po stanu, noseći u naručju zbunjenog ali krotkog Tomasa. Primetila je kako policija stiže na lice mesta i kako se ljudi okupljaju na pločniku, mada je bilo tek dva ujutru. Ali nije mogla to da gleda. To uopšte nije ličilo na Mesto zločina, Specijalno odeljenje, Mornaričke istražitelje i ostale krimi-serije koje je gledala na TV-u. Ovo je bilo stvarno. Prelepa plavuša, koja je volela da nosi kratke crne haljine, ležala je slomljena i krvava na pločniku. Muškarac talasaste smeđe kose, sa kojim je živela, sa kojim je vodila ljubav, sa kojim je pričala i smejala se, sa kojim se prepirala i svađala, gurnuo ju je pravo u smrt. Morala je da se smiri. Da ostane dovoljno smirena i pribrana da policajcima ispriča šta je videla. Jasno i suvislo. Mada joj je bilo mrsko da to radi, naredila je sebi da premota film. Uplakano lice, rasturena punđa, udarci. Potom natera sebe da se priseti muškarca kog je toliko puta posmatrala kroz prozor - kako se smeje, raspravlja, izbegava hitnute projektile. U mislima je skicirala njegovo lice i urezala ga u sećanje kako bi mogla da ga opiše policiji. Policija će uskoro stići, tešila se. A onda skoči, začuvši zvono pred vratima. "Ne plaši se", promrmlja, stisnuvši Tomasa. "Sve je u redu." Virnula je kroz špijunku, spazila dvojicu muškaraca u uniformi i 23

pažljivo pročitala imena na njihovim pločicama. Fichju i Moreli, ponovi u sebi dok je otvarala vrata. "Gospođa Emerson?" "Da, ja sam. Izvolite." Povukla se unazad, razmišljajući šta da kaže, šta da uradi. "Ta žena... nije mogla da preživi takav pad." "Nije, gospođo." Fichju, stariji i naizgled iskusniji, preuze vodstvo. "Možete li da nam ispričate šta ste videli?" "Da, ovaj... Bolje da prvo sednemo. Izvolite, smestite se. Trebalo je da skuvam kafu. Mogu i sad." "Nema potrebe, zaista. Lep stan", reče policajac, trudeći se da olabavi tenziju. "Živite kod Kilderbrandovih?" "Molim? Oh, ne. Oni nisu tu. Trenutno su u Francuskoj. Ja im čuvam stan dok se ne vrate s putovanja. Ne živim ovde. Treba li da ih pozovem? Sad je..." Smušeno je pogledala na sat. "Koliko je tamo sati? Ne mogu da se saberem." "Nema potrebe", ponovi policajac povevši je ka stolici. "Oprostite. Bilo je užasno. Počeo je da je bije, a onda ju je sigurno gurnuo, jer se prozor rasprsnuo i ona je... izletela napolje." "Videli ste da je neko udario žrtvu?" "Da, ovaj..." Ponovo je stegla Tomasa, privivši ga uz sebe, a onda ga spustila na pod. Mačak istog časa pritrča mlađem policajcu i skoči mu pravo u krilo. "Izvinite. Hoćete li da ga odnesem u drugu sobu?" "U redu je. Fin mačak." "Jeste. Stvarno je umiljat. Ponekad moram da brinem o mačkama koje su prilično rezervisane, pa čak i pokvarene, ali ovog puta... oprostite." Duboko udahnuvši, naredila je sebi da ućuti. "Da krenem iz početka. Taman sam se spremala da legnem..." Potanko im je ispričala sve što je videla i odvela ih do spavaće sobe da im pokaže pogled. Kada je Fichju napustio stan, spremila je kafu i preuranjeni doručak za Tomasa, usput razgovarajući s Morelijem. Saznala je da se oženio pre godinu i po dana, da mu je žena trudna i da u januaru očekuju prvo dete. Nema ništa protiv mačaka, ali više voli pse. Potiče iz velike porodice, naravno, italijanskog porekla. Njegov brat drži piceriju u Maloj Italiji. Slobodno vreme provodi igrajući košarku. 24

"Bili biste dobar policajac" natuknu Moreli. "Zaista?" "Vešto prikupljate informacije. Već sam vam ispričao pola svog života." "Stalno postavljam pitanja. To je jače od mene. Zanimaju me drugi ljudi. Upravo zato sam i gledala kroz prozor. Gospode, ta žena sigurno ima porodicu, roditelje, braću i sestre, ljude koji je vole. Bila je prelepa, tako zgodna i visoka... mislila sam da je manekenka." "Visoka?" "Da, u odnosu na prozor... tamo gde je stajala." Lajla ispruži ruke, okrenuvši dlanove tako da pokaže visinu. "Sigurno je imala bar metar i sedamdeset pet." "Kao što sam rekao, vi ste rođeni za policajca", reče Moreli. "Ja ću otvoriti", dodao je kad se zvono ponovo oglasilo. Tren kasnije vratio se nazad s muškarcem umornog lica, starim oko četrdeset godina, i ženom strogog držanja, koja je bila oko deceniju mlađa. "Ovo su detektivi Voterstoun i Fajn. Treba da popričaju sa vama. Čuvajte se, gospođo Emerson." "Oh, vi odlazite? Hvala vam... za sve. Možda svratim do vašeg brata na picu." "Obavezno svratite. Detektivi." Kada je ostala sama s dvoje detektiva, ponovo poče da je obuzima nervoza. "Imam skuvanu kafu." "Ne bi nam škodilo", odgovori detektivka Fajn. Čučnula je da pomazi mačka. "Fin macan." "Da, jeste. Ovaj... kakvu kafu volite?" "Pravu, za oboje. Koliko sam shvatila, boravite ovde dok su Kilderbrandovi u Francuskoj?" "Da, tako je." Bolje da se nečim uposlim, pomisli Lajla. "Ja čuvam tuđe kuće i stanove." "Hoćete da kažete da tako zarađujete za život?", upita Voterstoun. "Nije baš da živim od toga. To više dođe kao avantura. Za život zarađujem od pisanja. Time pokrivam većinu troškova." "Koliko ste dugo ovde?" upita Voterstoun. "Nedelju dana. Tačnije, nedelju i dva dana, pošto je već prošla 25

ponoć. Treba da ostanem ukupno tri nedelje, dok su moji klijenti u poseti kod rođaka i prijatelja u Francuskoj." "Jeste li ranije boravili ovde?" "Ne. Prvi put radim za njih." "A koja je vaša adresa?" "Nemam stalnu adresu. Kad ne radim, boravim kod svoje prijateljice, ali to se retko dešava. Uglavnom sam zaposlena." "Nemate svoj stan?" ubaci se Fajnova. "Nemam. To smanjuje životne troškove. Ali koristim adresu svoje prijateljice Džuli Brajant za poštu i službene dopise." Dala im je još jednu adresu u Čelsiju. "Ponekad i živim tamo, između dve tezge." "Ah, tako. Možete li da nam pokažete gde ste tačno bili kad ste videli incident?" "Izvolite, ovuda. Taman sam se spremala za krevet, mada mi se nije spavalo. Pre toga sam večerala sa svojom prijateljicom - sa Džuli, koju sam malopre pomenula - i popile smo malo vina. Malo više vina, da budem iskrena. To mi je razbilo san pa sam uzela dvogled da pogledam šta se dešava po komšiluku." "Dvogled", ponovi Voterstoun. "Da, evo ovaj." Prišla je prozoru spavaće sobe i podigla dvogled. "Uvek ga nosim sa sobom. Radim u različitim delovima Njujorka... i na drugim mestima. Dosta putujem. Upravo sam se vratila s tezge u Rimu." "Neko iz Rima vas je unajmio da mu čuvate kuću?" upita Fajnova. "Preciznije rečeno, stan", objasni Lajla. "Poslove uglavnom dobijam preko preporuke, preko poznanika i bivših klijenata, a imam i svoj blog. Volim da posmatram ljude i smišljam priče o njima. Zapravo, špijuniram ih", dodala je tupim glasom. "Ne razmišljam o tome na taj način, i stvarno to ne radim iz loših pobuda, ali svesna sam da je to špijuniranje. Znate... svaki od tih prozora je kao zaseban svet." Voterstoun podiže dvogled i pažljivo osmotri zgradu preko puta. "Imate dobar vidik." "Često su se svađali, i vodili napete razgovore, ali na kraju bi se uvek pomirili." "Ko to?" upita Fajnova. "Plavuša i Gospodin Neodoljivi. Mislim, ja sam ih tako nazvala. 26

Mislim da je to bio njen stan... ovaj, zato što se iz njega šire ženske vibracije, ali on je svake noći tu spavao, bar otkako sam ovde." "Možete li da ga opišete?" Lajla klimnu glavom. "Nešto viši od nje - možda oko metar i osamdeset pet? Čvrste građe, zgodan, oko 85 kilograma. Smeđa talasasta kosa. Ima jamice na obrazima kad se smeje. Nešto ispod trideset godina. Veoma je privlačan." "Šta ste tačno večeras videli?" "Prvo sam videla nju - u izazovnoj maloj crnoj haljini, s razbarušenom punđom. Plakala je, po svoj prilici, jer je prelazila rukom preko lica kao da briše suze. Pričala je ubrzano, kao da preklinje. Tako je bar meni izgledalo. A onda sam videla kako je udara." "Videli ste muškarca koji ju je udario?" "Ne. Samo sam videla da je neko to uradio. On je stajao s leve strane prozora. Videla sam samo udarac - samo ruku koja munjevito izleće. Tamni rukav. I kako joj glava poleće unazad. Pokušala je da zakloni lice, ali on ju je ponovo tresnuo. Zgrabila sam telefon. Stajao je ovde, na noćnom stočiću, na punjaču. Odmah sam rešila da pozovem policiju, i kad sam ponovo pogledala, ona je bila pribijena uz prozor, okrenuta leđima, blokirajući vidik. Tada je staklo puklo i ona je pala. Pala je tako brzo. Na trenutak nisam videla ništa osim nje. Pozvala sam policiju, a kada sam se ponovo okrenula, svetio je bilo ugašeno. Više se ništa nije videlo." "Dakle, niste videli napadača?" "Nažalost, ne. Videla sam samo nju. Ali neko iz zgrade, neko od njihovih komšija, sigurno zna ko je on. Ili neko od njenih prijatelja ili rođaka. Neko ga sigurno poznaje. Taj tip ju je gurnuo. Možda nije hteo da je gurne, ali tako ju je snažno udario da je izletela kroz staklo i pala. Nema veze kako se to desilo. On ju je ubio i neko ga sigurno poznaje." "Koliko je sati bilo kad ste je spazili?" upita Voterstoun, spustivši dvogled sa strane. "Dvadeset do dva. Bacila sam pogled na sat pre nego što sam prišla prozoru, pomislivši kako je previše kasno da budem budna. Zato znam koliko je bilo sati. Nju sam spazila samo minut-dva kasnije." 27

"Jeste li videli da neko napušta zgradu", ubaci se Fajnova, "nakon što ste pozvali policiju?" "Nisam, ali nisam ni gledala. Kada je pala, čitav minut sam samo stajala kao oduzeta." "Ljudi iz policijske centrale kažu da je vaš poziv upućen u jedan i četrdeset četiri", nastavi Fajnova. "Koliko je vremena prošlo između trenutka kad ste je spazili i kad ju je napadač udario?" "Manje od jednog minuta. Videla sam kako se par koji živi dva sprata iznad vraća kući iz provoda - u otmenoj odeći, kao da su bili na nekom prijemu, i..." Ni slučajno nepominji obnaženog seksi pešovana. "I tipa s dvanaestog sprata, koji je bio u stanu s nekim ortakom... i tek onda sam spazila nju, što znači da je tada bilo već 1:42 ili 1:43, ako mi je sat tačan." Fajnova izvadi telefon, skliznu prstom preko ekrana i pruži ga ka njoj. "Da li prepoznajte ovog čoveka?" Lajla se zagleda u fotografiju iz vozačke dozvole. "To je on! To je njen dečko. Sigurna sam u to. Devedeset devet procenata... ili možda devedeset šest. Dakle, već ste ga uhvatili? Spremna sam da svedočim." Osetila je kako je suze saosećanja peku u očima. "Uradiću sve što je potrebno. Strašno je to što joj je uradio. Uradiću sve što tražite." "Hvala što ste tako spremni za saradnju, gospođo Emerson, ali nema potrebe da svedočite protiv ovog lica." "Ali on je... hoćete da kažete da je priznao?" "Ne baš." Fajnova skloni telefon. "Trenutno je na putu ka mrtvačnici." "Ne shvatam." "Izgleda da je muškarac koga si videla gurnuo žrtvu kroz prozor, a onda seo na kauč, gurnuo cev trideset dvojke u usta i povukao obarač." "Oh, bože. Blagi bože." Zateturavši se od šoka, Lajla se spusti na ivicu kreveta. "Gospode. Ubio je prvo nju, pa sebe." "Tako izgleda." "Ali zašto? Zašto bi to učinio?" "To tek treba da ustanovimo", odvrati Fajnova. "Dajte da sad krenemo iz početka." 28

* * * Pošto su policajci najzad otišli, Lajla je bila budna skoro dvadeset četiri sata. Htela je da pozove Džuli, ali se obuzdala. Zašto da njena najbolja prijateljica započne novi dan s tako strašnom vešću? Potom se zamislila nad idejom da pozove majku - ona je u kriznim situacijama bila čvrsta kao stena - ali je unapred znala kako bi izgledao taj razgovor. Nakon početne podrške i saosećanja, neminovno bi usledila ona stara i dobro poznata tirada. Zašto moraš da živiš u Njujorku, Lajla-Lu? Tamo je tako opasno. Dođi da živiš sa mnom i ocem (potpukovnikom u penziji). Dođi u Džuno, vrati se na Aljasku. "Ne želim sad da pričam o tome. Ne mogu ponovo da prolazim kroz taj užas." Zato se samo stropoštala na krevet, još uvek obučena, zagrlivši Tomasa koji se odmah sklupčao pored nje. Nekim čudom, u roku od nekoliko sekundi utonula je u čvrst san. * Kada se probudila, srce joj je lupalo kao ludo, a šakama je grčevito stezala krevet. Nije mogla da se otarasi stravičnog osećaja da leti u ambis. To je samo reakcija, rekla je sebi. Projekcija onoga što se desilo. Pridigla se u postelji, shvativši da je već podne. Dosta je spavala. Bolje da se istušira, presvuče i utekne iz prokletog stana. Uradila je sve što je mogla, ispričala policiji sve što je videla. Gospodin Neodoljivi ubio je Plavušu i sebe, poništivši dva života jednim potezom, i njeno opsesivno razmišljanje na tu temu nije moglo ništa da promeni. Uprkos tome, opsesivno je zgrabila svoj ajped i upustila se u potragu za vestima o ubistvu. Manekenka odletela pravo u smrt, pisalo je u naslovu. "Znala sam. 29

Bila je rođena manekenka." Zgrabivši poslednji kapkejk - mada je znala da to nije baš pametno - počela je grozničavo da iščitava površan članak o tragediji s dvostrukim smrtnim ishodom. Sejdž Kendal. Imala je čak i manekensko ime, prođe joj kroz glavu. "I Oliver Arčer. Gospodin Neodoljivi takođe je imao ime. Imala je samo dvadeset četiri godine, Tomase. Četiri manje od mene. Snimila je neke reklame. Pitam se da li sam videla neku. I zašto mi zbog toga sve izgleda još gore?" Ne, mora da prestane s tim, da uradi ono što je malopre odlučila. Da se sredi i izađe iz kuče. Tuširanje joj je donekle pomoglo, baš kao i odeća koju je navukla na sebe, lagana letnja haljina i sandale. Šminka je odradila još bolji posao, priznala je, pošto joj je lice bledo, a oči upale. Krenuće u šetnju, da nakratko utekne od mesta zločina i vlastitih misli, a usput možda pronađe neki restoran za brz i pristojan ručak. Potom će pozvati Džuli, da je možda zamoli da ponovo svrati kod nje kako bi mogla da prespe svoju priču u njene saosećajne blagonaklone uši. "Vraćam se za nekoliko sati, Tomase." Taman kada je izašla na vrata, odlučila je da se vrati i uzme karticu koju je dobila od detektivke Fajn. Neće moći da zauzda opsesivnost sve dok se ne uveri da više nema razloga za nju, rekla je sebi. Nema ničeg lošeg u tome da se glavni svedok tragedije koja je rezultirala ubistvom i samoubistvom raspita kod nadležnog detektiva da li je taj slučaj zatvoren. Bilo kako bilo, prijaće joj da malo prošeta. Kad se vrati, može da se osveži u bazenu. U tehničkom smislu, samo je stanarima bilo dopušteno da koriste tamošnji bazen i teretanu, ali je Mejsi bila dovoljno uviđavna da joj kaže da slobodno može da se ogluši o to pravilo. Plivanje će joj pomoći da odagna talog umora, stresa i nemira, a potom će staviti tačku na taj zastrašujući dan, isplakavši se na ramenu najbolje prijateljice. Sutra će ponovo prionuti na posao. Život mora da se nastavi. Smrt nas neminovno podseća da život ide dalje. 30

* Eš izruči sadržaj vrećice na sto. Lične stvari, tako su to zvali. Zatečena imovina. Ručni sat, prsten, novčanik - s previše gotovine i gomilom kreditnih kartica. Srebrna alka za ključeve iz Tifanija. Sat i prsten takođe odatle, ili možda iz Kartijea, ili bilo kog mesta koje je Oliver smatrao dovoljno važnim. Isto je važilo i za tanki srebrni upaljač. Svetlucavi inventar koji se zatekao u džepu njegovog brata dana kada je napustio ovaj svet. Oliver je uvek bio na rubu sledećeg velikog posla, sledećeg velikog postignuća, sledećeg bilo čega, samo da je dovoljno krupno. Šarmantni i nehajni Oliver. Mrtav. "Kod sebe je imao i ajfon, ali još procesuiramo podatke." "Molim?" Eš podiže pogled ka detektivki - Fajn, tako se preživala, priseti se. Detektivka Fajn, s blagim plavim očima punim tajni. "Oprostite, nisam vas čuo." "Još procesuiramo podatke iz njegovog telefona, a kad završimo s uviđajem, treba da pođete s nama do stana da identifikujete njegovu imovinu. Kao što sam rekla, u njegovoj vozačkoj dozvoli navedena je neka adresa u Vest Vilidžu, ali tamo su nam rekli da se odselio pre tri meseca." "Da, sećam se da ste to rekli. Ali ne znam ništa o tome." "Niste ga videli... koliko dugo?" To im je već rekao, njoj i onom panduru kamenog lica, sve im je ispričao kad su banuli u njegov stan. Zbog notifikacije, tako su rekli. Notinkacije zatečene imovine. Reči kojima je mesto u krimi-romanima i TV serijama, a ne u njegovom životu. "Nekoliko meseci. Tri ili četiri, ako se dobro sećam." "Ali pričali ste s njim pre nekoliko dana." "Da, javio se telefonom, pozvao me da izađemo na piće, da razmenimo novosti. Bio sam zauzet pa sam ga otkačio, predložio sam mu da to ostavimo za sledeću nedelju. Isuse!" Prislonio je prste na 31

slepoočnice. "Znam da vam ovo teško pada. Ako se dobro sećam, rekli ste da niste upoznali ženu s kojom je živeo protekla tri, skoro četiri meseca." "Nisam. Pomenuo ju je u tom razgovoru. Pohvalio se da je upecao neku opasno zgodnu manekenku. Nisam naročito obratio pažnju na to. Oliver voli da se hvali, to mu je u krvi." "Nije pomenuo da su on i ta manekenka imali nekih problema u vezi?" "Sasvim suprotno. Rekao je da je sjajna, da se odlično slažu i da je sve prosto savršeno." Spustio je pogled, primetivši mrlju nebeskoplave boje na bočnoj strani palca. Kad su mu upali u stan, slikao je. Isprva se iznervirao što ga prekidaju, a onda se svet okrenuo naglavačke. Nekoliko reči promenilo je sve. "Gospodine Arčere?" "Da, sve je bilo jebeno savršeno. Oliver je oduvek tako funkcionisao. Sve je bilo savršeno, sve dok..." "Sve dok?" Eš provuče prste kroz razbarušenu crnu kosu. "Slušajte, on je deo moje porodice, sada je mrtav, a ja još nisam u stanju da svarim tu pomisao. Ne želim da kažem bilo šta loše na njegov račun." "Nećete reći ništa loše, gospodine Arčere. Što bolju predstavu steknem o njemu, lakše ću ustanoviti šta se stvarno desilo." Možda je to tačno, možda je stvarno tako. Ko je on da sudi? "Dobro. Oliver je uvek pucao visoko. Unosni poslovi, najlepše žene, najbolji klubovi. Voleo je da se provodi." "Da živi u velikom stilu." "Da, moglo bi se tako reći. Sebe je voleo da smatra opasnim igračem - ali tako mi svega, on to nije bio. Uvek je igrao u visoke uloge, a kad bi pobedio - u bilo čemu, kocki, biznisu, zavođenju - već u sledećem krugu bi izgubio sve što je dobio, često i više od toga. Dakle, sve bi bilo savršeno, ali dok trajalo, a kad se završi, onda bi mu obično bio potreban neko da ga izvuče iz škripca. On je veoma šarmantan i pametan i... hoću reći, bio je." 32

Srce mu se steže od te reči. Oliver više nikad neće biti ni šarmantan ni pametan. "Bio je majčin mezimac, njen najmlađi i jedini sin, a znate kako to ide? Navikao je da mu se stalno povlađuje." "Rekli ste mi da nije bio nasilan." "Ne, nisam to rekao." Eš se natera da se trgne, da izroni iz svog bola. To mora da ostavi za kasnije. Na licu mu sevnu munjeviti plamen besa. "Nisam rekao da Oliver nije bio nasilan već da je njegova priroda predstavljala suštu suprotnost bilo kakvom nasilju." Optužba da je njegov brat nekog ubio zari mu se u utrobu poput noža. "Kada bi se zatekao u nezgodnoj situaciji, umeo je da se izvuče rečima ili da pobegne. Ako nijedna od tih metoda ne bi upalila - što se retko dešavalo - onda bi se naprosto sakrio." "Ali mi imamo svedoka koji tvrdi da je vaš brat više puta udario svoju devojku pre nego što ju je gurnuo kroz prozor s četrnaestog sprata." "Taj svedok greši!", kao iz topa odbrusi Eš. "Oliver je bio prepotentan i zaslepljen iluzijama o vlastitoj veličini, više nego bilo ko koga poznajem, ali nikada ne bi fizički nasrnuo na ženu. I nikada nikome ne bi oduzeo život, ni u ludilu. A pogotovo ne sebi." "U stanu je pronađena pozamašna količina alkohola i narkotika. Oksikontin, kokain, marihuana, vikodin." Dok je detektivka pričala, hladna kao špricer, Eš ju je zamislio kao valkiru - nepristrasnu u svojoj moći. Da treba da je naslika, sedela bi na konju, sklopljenih krila, šarajući pogledom preko bojnog polja, lica isklesanog kao kamen, dok odlučuje ko će preživeti, a ko umreti. "Još čekamo rezultate toksikoloških analiza, ali su na stolu pored tela vašeg brata pronađene pilule, poluprazna flaša viskija Mejkers mark i čaša s pola prsta alkohola." Droga, alkohol, ubistvo, samoubistvo. To će se pogubno odraziti na čitavu porodicu, pomisli Eš. Mora da izvuče taj nož iz stomaka, da ih natera da shvate da greše. "Droga i burbon, to ne sporim. Oliver nije bio nevinašce. Ali što se tiče ostalog? Ne verujem u to. Taj svedok ili laže ili je u zabludi." 33

"Svedok apsolutno nema razloga da laže." Dok je izgovarala te reči, Fajnova primeti kako Lajla, sa značkom za posetioce prikačenom za bretelu haljine, ulazi u kancelariju. "Izvinite me na trenutak." Brzo je ustala, efikasno presrevši Lajlu. "Gospođo Emerson. Jeste li se setili još nečega?" "Žao mi je, ali nisam. Samo ne mogu da izbacim taj događaj iz glave. Neprestano vidim kako pada. Kako preklinje pre... Oprostite. Morala sam da pobegnem iz stana pa sam odlučila da svratim, da vidim jeste li završili sa... mislim, da li ste zatvorili slučaj. Da li možete sa sigurnošću da kažete šta se desilo?" "Istraga je još otvorena. Čekamo još neke izveštaje, sprovodimo saslušanja. Znate, sve to zahteva vreme." "Znam. Oprostite. Javićete mi kada bude gotovo?" "Potrudiću se. Puno ste nam pomogli." "Ne želim da vas ometam. Bolje da krenem. Sigurno imate posla preko glave." Prešla je pogledom preko prostorije. Radni stolovi, telefoni, kompjuteri, gomile fascikli i nekoliko uposlenih ljudi. I tip u crnoj majici i farmericama, koji je pažljivo ubacivao ručni sat u neku vrećicu. "Vidim da su svi zauzeti." "Cenimo vašu pomoć." Fajnova sačeka da Lajla krene ka vratima pre nego što se ustremila nazad ka svom stolu. "Slušajte, već sam vam ispričao sve čega mogu da se setim", započe Eš ustajući sa stolice. "Apsolutno sve, nekoliko puta zaredom. Moram da obavestim majku i porodicu. Potrebno mi je neko vreme da se součim s ovim." "Razumem vas. Možda će biti potrebno da ponovo popričamo. Javićemo vam kad možete da dođete u njegov stan. Još jednom vas molim da primite moje saučešće, gospodine Arčere." On samo klimnu i izmaršira kroz vrata. Pogledom je odmah potražio brinetu u tankoj letnjoj haljini. Uhvatio je tračak njene siluete - suknju zelenu poput trave i dugu pravu kosu vezanu u lepršavi rep boje jake moka kafe - dok je silazila niz stepenice. 34

Nije čuo mnogo od njenog razgovora s pandurkom, ali dovoljno da bude gotovo siguran da je ona videla nešto što je povezano sa Oliverovom smrću. Mada je na stepeništu vladala skoro ista gužva kao u hodnicima i kancelarijama, uspeo je da je sustigne i da je diskretno uhvati za ruku. "Molim vas, gospođice... izvinite, ali nisam uspeo da čujem vaše ime." "Oh. Lajla. Lajla Emerson." "Lajla, želeo bih da popričam s vama, ako imate par minuta." "U redu. Vi radite s Fajnovom i Voterstounom?" "Na neki način." U prizemlju, gde su policajci neprestano cirkulisali kroz ulazna vrata, i gde su posetioci prolazili kroz bezbednosni sistem, Lajla skinu svoju značku i spusti je na pult. Nakon jedva primetnog oklevanja, Eš izvadi svoju značku iz džepa i uradi isto što i ona. "Ja sam Oliverov brat." "Oliver?" Trebalo joj je nekoliko sekundi, što je govorilo da nije lično poznavala Olivera. Tada zaprepašćeno razrogači oči. "Oh. Oh, žao mi je. Tako mi je žao." "Hvala vam. Ako ste voljni da popričate sa mnom, to bi mi..." "Nisam sigurna da li smem, da li je to dozvoljeno." Obazrivo se osvrnula kao da ispituje teren. Potom se zagleda u njegovo lice izbrazdano dubokim bolom. "Stvarno ne znam." "Samo nakratko. Dozvolite mi da vas častim kafom. Na nekom prometnom mestu. U blizini se sigurno nalazi neki lokal koji vrvi od policajaca. Molim vas." Imao je oči kao Tomas - prodorne i zelene - ali jasno je videla tugu koja zrači iz njih. Oštre crte lica, primetila je, kao isklesane rukom veštog vajara. Tek izrasla brada davala mu je intrigantan i opasan izgled, ali te oči... Taj čovek je upravo izgubio brata, a da bude još gore, njegov brat je uništio dva života. Smrt je sama po sebi dovoljno teška, ali ubistvo i samoubistvo... to je sigurno brutalan udarac za porodicu koju je pokojnik ostavio za sobom. "Naravno. Preko puta se nalazi jedan kafić." "Hvala vam. Ja sam Eš", predstavi se on pruživši ruku. "Ešton 35

Arčer." Nešto joj kliknu u zadnjem delu mozga kad je čula to ime, ali ipak ispruži ruku. "Ja sam Lajla." Eš je izvede napolje i klimnu glavom kad je pokazala na kafić preko puta ulice. "Stvarno mi je žao", prozbori ona dok su čekali na semaforu, pored žene koja se svađala mobilnim. "Sigurno je strašno kad izgubite brata. Ja nemam brata, ali ne smem ni da zamislim kako bih se osećala u takvoj situaciji. Imate li još nekog od porodice?" "Mislite, još braće ili sestara?" "Da." On pogleda u nju dok su kretali preko ulice, probijajući se kroz reku ljudi na pešačkom prelazu. "Ima nas ukupno četrnaestoro. U stvari, sad nas je trinaestoro", brzo se ispravi. "Sad nas je ostalo trinaestoro. Baksuzni broj", dodade više za sebe. Žena koja se svađala mobilnim marširala je pored Lajle, govoreći oštrim i vrištavim tonom. Dve tinejdžerke cupkale su ispred njih, cvrkućući i kikoćući se zbog nekog Breda. Nekoliko sirena zatrubi kad se svetio na semaforu promenilo. Sigurno nije dobro čula. "Oprostite, šta ste rekli?" "Trinaest je baksuzan broj." "Ne, mislila sam... Rekli ste da imate trinaestoro braće i sestara?" "Zapravo, dvanaestoro. Ja sam trinaesti." Kada je otvorio vrata kafića, s druge strane ih dočeka zid buke, miris sveže kafe i slatkog peciva. "Vaša majka je sigurno..." Luda! - prođe joj kroz glavu. "Izuzetna žena", reče. "I ja tako mislim. Tačnije, oni su mi polubraća i polusestre, plus deca mojih maćeha i očuha", pojasni on, zauzevši prazan separe za dvoje. "Moj otac se ženio pet puta, a moja majka je trenutno u trećem braku." "To je... veoma zanimljivo." "Da, moderna američka porodica." "Za Božić sigurno imate vašar u kući. Da li svi žive u Njujorku?" "Ne baš. Kafa?", upitao je kada je konobarica prišla stolu. "Radije 36

bih popila limunadu ako nije problem. Preterala sam s kafom." "Za mene kafu. Crnu." Eš se zavali na naslon pažljivo je osmotrivši. Fino lice, zaključi, neobično sveže i otvoreno, mada s primetnim znacima umora i stresa, naročito u očima - dubokim, tamnosmeđim, raskošne boje kao i njena kosa, s tankom zlatnom prugom oko šarenica. Ciganske oči, pomisli, i mada u njoj nije bilo ama baš ničeg egzotičnog, istog časa je zamisli u crvenom - u crvenoj haljini sa uzanim gornjim delom i širokom suknjom s mnogo šarenih kamera. Uhvaćenu usred plesa, u poluokretu, lepršave kose. Kako se smeje dok joj iza leđa plamti logorska vatra. "Jeste li dobro?" upita Lajla. "Oprostite, glupo pitanje. Naravno da niste." "Ne, nisam... izvinite", promrmlja on. Nije ni pravi trenutak, ni pravo mesto, ni prava žena, opomenu se i nagnu preko stola. "Niste poznavali Olivera?" "Nisam." "A njegovu devojku? Kako se ono zvaše? Pejdž?" "Sejdž. Ne, nisam poznavala ni nju ni njega. Samo trenutno boravim u tom stambenom kompleksu i sinoć sam gledala kroz prozor... i videla..." "Šta ste videli?" Spustio je svoju šaku preko njene, brzo je sklonivši kad je osetio kako joj se mišići napinju. "Možete li da mi kažete šta ste videli?" "Videla sam nju. Uznemirenu, uplakanu. A onda sam videla kako je neko udara." "Neko?" "Nisam videla napadača. Ali ranije sam viđala vašeg brata kod nje. Više puta sam ih videla zajedno u stanu. Kako razgovaraju, kako se svađaju i mire. Znate već." "Nisam baš siguran da znam. Vaš stan gleda direktno u njen? Odnosno njihov", ispravio se. "U policiji kažu da je tu živeo." "Ne baš. To nije moj stan. Samo boravim tu." Lajla nakratko zaćuta kad je konobarica donela limunadu i kafu. "Hvala", reče, uputivši joj brz osmeh. "Došla sam tu na par nedelja, dok su vlasnici na odmoru, i... 37

znam da ću zvučati kao nametljivo njuškalo, ali vidite... volim da posmatram ljude. Boravim na raznim zanimljivim mestima pa uvek nosim dvogled sa sobom, i tako sam..." "I tako ste rešili da ošacujete komšiluk, kao Džimi Stjuart." "Da!" Olakšanje i smeh stopiše se u jednoj reči. "Da, kao u filmu Prozor u dvorište. Samo što, dok to radite, ne očekujete da vidite Rejmonda Bura kako gura iskasapljeno telo svoje mrtve žene u veliki sanduk i izvlači ga napolje. Ili ga je možda spakovao u putne kofere? Kako god bilo. Ja to ne smatram špijuniranjem, ili bar nisam, sve dok se ovo nije desilo. To je kao pozorišna predstava. Čitav svet je stvarno pozornica, a ja volim da budem u publici." Eš je pokušavao da pohvata niti, da pronađe neki ključ. "Ali niste videli Olivera? Niste videli da ju je on udario? Da ju je on gurnuo?" "Nisam. To sam rekla i policiji. Videla sam da ju je neko udario, ali ugao je bio nepovoljan pa nisam videla napadača. Ona je delovala prestravljeno. Plakala je i molila - mogla sam to da joj pročitam na licu. Zgrabila sam telefon da pozovem policiju, a onda... Onda je izletela kroz prozor. Staklo je puklo i ona je izletela napolje i pala." Eš joj ponovo dodirnu ruku, ali ovog puta nije sklonio šaku jer je primetio da je počela da drhti. "Samo polako." "Ta slika mi neprestano lebdi pred očima. Kako staklo puca i kako ona izleće napolje, raširenih ruku, mlatarajući nogama kroz vazduh. Čujem njen vrisak, ali samo u glavi. U stvarnosti je nisam čula. Žao mi je zbog vašeg brata, ali..." "Nije on to uradio." Na trenutak ništa nije rekla, samo je podigla čašu i otpila gutljaj limunade. "On nije bio sposoban za tako nešto", dodade Eš. Kada je podigla pogled, oči su joj bile pune saosećanja. Ona nije valkira, pomislio je. U njoj ima previše emocija. "Strašno je što se to desilo." "Vi sigurno mislite da naprosto ne mogu da prihvatim pomisao da je moj brat nekog ubio i potom izvršio samoubistvo. Ali nije to. Ja znam da on to nikad ne bi bio u stanju da uradi. Nas dvojica nismo bili naročito bliski. Nisam ga video mesecima. A čak i kad smo se viđali, to bi bilo 38

samo nakratko. Oliver je imao daleko prisniji odnos sa Žizelom, jer su sličnih godina. Ali ona je sad u..." Tuga se ponovo obruši na njega poput lavine. "Nisam baš siguran. Možda u Parizu. Moraću da se raspitam. Ponekad mi je užasno išao na nerve", nastavio je. "Sebe je smatrao vrhunskim maherom, ali nije imao onaj ubilački instinkt koji je potreban da bi to zaista postao. Bio je pun šarma, razmetao se praznim pričama i krupnim planovima, bez šlifa da ih sprovede u delo. Ali nikad ne bi digao ruku na ženu." Ona ih je posmatrala, setio se. "Kažete da su se često svađali. Jeste li nekad videli da ju je udario ili gurnuo?" "Ne, nisam, ali..." "Boli me uvo da li je bio pijan ili drogiran, ali znam da nikad ne bi udario ženu. Da nikad ne bi ubio tu devojku. I nikad ne bi digao ruku na sebe. Kad god bi se uvalio u neki sos, o čemu god da je reč, bio je ubeđen da će ga neko izvući. Bio je večiti optimista, da, takav je bio naš Oliver." Morala je da bude pažljiva, taktična. "Ponekad nekog ne poznajemo tako dobro kao što mislimo." "U pravu ste. Bio je zaljubljen. Oliver je uvek bio zaljubljen ili u potrazi za nekim u koga će se zaljubiti. Svim srcem se prepuštao tome. Kad bi zaključio da je kucnuo čas da okonča neku vezu, pronašao bi način da se izvuče, da privremeno nekud zbriše, a onda bi dotičnoj poslao skup poklon i pokajničko pismo. Nisi ti kriva, već ja - ili nešto u tom stilu. Nagledao se dramatičnih razvoda i zato je svoje veze raskidao u čistom i neopozivom maniru. Takođe, bio je previše sujetan da bi gurnuo pištolj u usta i povukao obarač. Da je stvarno rešio da se ubije - što je nemoguće, jer ništa ne bi moglo da ga gurne u baš toliko očajanje - pre bi se odlučio za pilule." "Mislim da je to bio nesrećan slučaj... to što je pala. Da se to desilo u afektu. Kad je shvatio šta je uradio, sigurno je bio van sebe od očajanja." Eš odmahnu glavom. "Odmah bi me pozvao ili dojurio do mene. On je bio najmlađe dete svoje majke, njen mezimac, pa je bio prilično razmažen. Kad god bi se uvalio u nevolju, pozvao bi nekog da ga izvuče. 39

To je bila njegova instinktivna reakcija. Eše, u škripcu sam! Moraš da mi pomogneš!" "Obično je zvao vas." "Da, kad bi nešto ozbiljno zabrljao, ja sam bio prvi na spisku. Osim toga, Oliver nikad ne bi mešao pilule s burbonom", dodao je. "Njegova bivša je umrla od toga pa se klonio takvih kombinacija. Naravno, to ne znači da nije mogao da pretera s nekom od tih stvari zasebno, ali nikad ih ne bi uzeo zajedno." "Ta teorija naprosto nije održiva. Ne može da bude", nastavio je. "Kažete da ste ih često viđali zajedno, da ste ih posmatrali." Postiđena činjenicom da je to stvarno i radila, Lajla se nervozno promeškolji. "Jesam. Grozna navika. Moram da prestanem s tim." "Mnogo puta ste videli kako se svađaju, ali nikad nije fizički nasrnuo na nju." "Ne, nije. Pre bi se moglo reći da je ona nasrtala na njega. Gađala ga čim stigne, uglavnom lomljivim stvarima. Jednom ga je gađala i cipelom." "Kako je reagovao na to?" "Saginjao glavu da izbegne projektile." Lajla se slabašno osmehnu i on spazi sićušno udubljenje - ljupku drhtavu jamicu - u desnom uglu njenih usana. "Imao je dobre reflekse. Koliko sam mogla da zaključim, ona je vrištala na njega, jednom ga je čak i gurnula. On je ubrzano pričao, gestikulirao, pokušavao da je šarmira. Zato sam ga nazvala Gospodin Neodoljivi." Njene krupne tamne oči usplahireno se raširiše. "Oh, bože. Oprostite." "U redu je. To je precizan opis. Stvarno je bio takav. Dakle, nije pokazivao znake besa, nije joj pretio, nije bio nasilan prema njoj? Nikad je nije čak ni odgurnuo?" "Ne, nikada. Uvek bi smislio nešto što bi je nateralo da se nasmeje. Videla sam, osetila čak, da nije želela da popusti, ali na kraju bi se uvek okrenula i zabacila kosu, a on bi joj prišao otpozadi, i onda bi usledio... intimni kontakt, da tako kažem. Ljudi treba da navuku zavese ako ne žele publiku." 40

"Ona bi ga gađala čim stigne, vrištala bi na njega, gurala ga. A on je uvek uspevao da se izvuče, da je smekša svojom slatkorečivošću i da je odvuče u krevet. Da, to već liči na Olivera." Zaista, pomisli Lajla, nikad nije uzvratio nasiljem. Svakog dana su se svađali i prepirali, svakog bogovetnog dana, ali on je nijednom nije udario. Nijednom je nije dodirnuo, osim ako to nije predstavljalo uvod u seks. A opet... "Ali i dalje ostaje činjenica da je ona gurnuta kroz prozor i da je on izvršio samoubistvo." "Da, ona je gurnuta kroz prozor, ali nije je on gurnuo. I nije pucao u sebe. To znači da je u stanu bio još neko. Morao je biti još neko", ponovio je. "Neko ko je ubio i nju i njega. Treba da odgovorimo samo na dva pitanja: ko i zašto7." Ta verzija zvučala je verodostojno, bar s njegovih usana. Delovala je... nekako logično, ali upravo ta logika pobudi njenu sumnjičavost. "Ali postoji još jedno pitanje, zar ne? Kako?" "U pravu ste. Tri pitanja. Ako odgovorimo na jedno, možda dobijemo odgovor na sva tri." Gledao je pravo u nju. U njenim očima je sad pročitao nešto više od pukog saosećanja. Tračak zaintrigiranosti. "Mogu li da pogledam vaš stan?" "Molim?" "Policajci me još ne puštaju u stan. Hoću da ga vidim iz perspektive koju ste vi imali te noći. Naravno, vi me ne poznajete", dodao je pre nego što je stigla da prozbori. "Možete li da pozovete nekog da vam pravi društvo, da ne budete sami kad dođem kod vas?" "Možda. Proveriću da li je to izvodljivo." "Odlično. Daću vam svoj broj. Javite se kad razmislite. Želim samo da vidim... moram da vidim." Lajla izvadi mobilni i ukuca njegov broj. "Sad moram da krenem. Već sam se previše zadržala." "Hvala vam što ste pristali da popričate sa mnom. I da me saslušate." "Žao mi je zbog svega što se desilo." Izvukla se iz separea i spustila šaku na njegovo rame. "Saosećam s vama, i vašom majkom, i vašom 41

porodicom. Nadam se da ćete pronaći odgovore koje tražite, kakvi god oni bili. Ako nešto uspem da sredim, pozvaću vas." "Hvala vam." Krenula je ka vratima, ostavivši ga samog u uzanom separeu, pogleda prikovanog za kafu koju nije ni takao. 42

3 Pozvala je Džuli i izručila joj kompletnu priču, usput zalivajući biljke, berući paradajz i zabavljajući mačka. Džulini zaprepašćeni uzdasi i izlivi saosećanja bili bi joj sasvim dovoljni, ali dobila je i više od toga. "Čula sam šta se desilo dok sam se spremala za posao. A kad sam stigla u galeriju, svi su već razglabali o tome. Poznavali smo tu devojku." "Poznavali ste Plavušu?" Lajla se ugrize za jezik. Bilo je nekako neprimereno da sada koristi taj nadimak. "Hoću reći, znali ste Sejdž Kendal?" "Samo površno. Nekoliko puta je bila u galeriji. Štaviše, kupila je neke veoma fine komade. Mislim, nisam joj ih ja prodala, ali imala sam priliku da je upoznam. Isprva nisam povezala da je to ona. Čak ni kad su pomenuli Zapadni Čelsi. Nisam čula broj zgrade, ako su uopšte objavili taj podatak." "Ne znam. Do sada sigurno jesu. Na ulici vidim ljude s kamerama. I nekoliko TV ekipa koje snimaju reportaže ispred zgrade." "Strašno je što se tako nešto dešava. I što si se ti, ni kriva ni dužna, našla u tome. Nisu objavili ime tipa koji ju je gurnuo i potom izvršio samoubistvo, bar ne u jutarnjem izveštaju. Posle nisam proveravala." "Oliver Arčer, takođe poznat i kao Gospodin Neodoljivi. Srela sam njegovog brata u policijskoj stanici." "To je... baš uvrnuto." "Trebalo bi da bude, ali nisam se tako osećala." Dok je razgovarala, Lajla je sedela na podu u kupatilu, pažljivo šmirglajući svetlucave fleke 43

na jednoj od fioka s kozmetikom. Fleka je bila uporna, ali uspeće da je sredi. "Častio me je limunadom", nastavila je, "i zamolio me da mu ispričam šta sam videla." "Ti si... izašla si na piće s njim? Zaboga, Lajla! Otkud znaš da on i njegov brat nisu serijske ubice, ili ozloglašeni kriminalci, ili manijaci koji su radili u tandemu? Ili..." "Bili smo u kafiću preko puta policijske stanice i unutra se u svakom trenutku nalazilo bar pet policajaca. Bilo mi ga je žao, Džuli. Videla sam kako pokušava da svari tragediju, da dokuči neki smisao u onome što deluje kao čisto bezumlje. On ne veruje da je njegov brat ubio Sejdž, ni nju ni sebe, i izložio je prilično ubedljive argumente protiv te teorije." "Lajla, niko ne bi poverovao da mu je brat sposoban za to." "To mi je jasno." Lajla blago dunu na klizače da ukloni prašinu od šmirglanja. "I ja sam isprva tako reagovala. Ali kao što rekoh, bio je prilično ubedljiv." Gurnula je fioku, ponovo je izvukla i vratila na mesto, zadovoljno klimnuvši. Kamo sreće da sve u životu ide tako glatko. "Želi da dođe ovde, da vidi bratovljev stan iz moje perspektive." "Jesi li sišla s uma?" "Čekaj malo. Predložio je i da neko bude sa mnom. U suprotnom ne bih čak ni razmišljala o tome. Ali pre nego što donesem odluku, istražiću ga na Guglu. Da se uverim da u njegovoj prošlosti nema gnusnih dela, supruga koje su umrle pod tajanstvenim okolnostima, incidenata povezanih s bliskim rođacima. Kaže da ima dvanaestoro braće i sestara iz različitih brakova svojih roditelja." "Ozbiljno?" "Shvatam te. I meni je zvučalo neverovatno. Ali hoću da budem sigurna da niko od njih nema neku mrlju u prošlosti." "Molim te, reci mi da mu nisi dala i svoju adresu." "Ne, nisam mu dala ni adresu ni broj telefona." Lajla se blago namršti, vraćajući šminku u fioku. "Nisam baš toliko glupa, Džuli." "Nisi glupa, ali si naivna. Kako se taj tip zove - ako ti je uopšte dao pravo ime. Odmah ću da potražiti preko Gugla." 44

"Naravno da mi je dao pravo ime. Ešton Arčer. Doduše, zvuči pomalo izmišljeno, kao ime iz nekog romana, ali..." "Čekaj malo! Rekla si Ešton Arčer? Visok, vižljast, zgodan da ti pamet stane? Zelene oči, gusta talasasta crna kosa?" "Da? Otkud znaš?" "Zato što ga poznajem. On je umetnik, Lajla, i to prilično dobar. Vodim umetničku galeriju, veoma uspešnu galeriju, i taj tip preko nas prodaje većinu svojih slika, bar u Njujorku. Naši putevi ukrstili su se mnogo puta." "Znala sam da mi to ime zvuči poznato, ali mislila sam da je to zato što mi je u glavi ostalo ime njegovog brata. On je tip koji je naslikao onu ženu s violinom koja svira nasred livade - s onim oronulim dvorcem i punim mesecom u pozadini? Onu sliku za koju sam rekla da bih je rado kupila kada bih imala zid na koji bih je okačila?" "Da, baš taj." "Da li je bio oženjen nekom damom koja je preminula pod tajanstvenim okolnostima?" "Koliko ja znam, nije. Nikad se nije ženio, ali je neko vreme bio u vezi sa Kelsi Nan - ona je primabalerina Američkog baleta. Možda je još uvek s njom. Ako hoćeš, mogu da proverim. Ima solidnu reputaciju i nije totalno neurotičan, za razliku od većine svojih kolega. Očigledno uživa u svom poslu. Njegovi su puni ko brod, i s očeve i s majčine strane. Vršljam po Guglu čisto da popunim praznine. Očeva porodica bavi se nekretninama i izgradnjom, a majčina špedicijom. Bla-bla-bla. Hoćeš da potražim još?" Nije izgledao kao tip koji pliva u parama, pomisli Lajla. Njegov brat je ostavljao takav utisak, ali muškarac koji je sedeo preko puta nje u onom kafiću uopšte nije delovao kao bogataš. Samo kao običan čovek pritisnut bolom i besom. "Sama ću proveriti. Ukratko rečeno, misliš da neće pokušati da me gurne kroz prozor." "Rekla bih da su šanse za to prilično tanke. Sviđa mi se, lično i profesionalno, i sad mi je žao što je izgubio brata. Uprkos činjenici da je njegov brat ubio jednu od naših klijentkinja." 45

"Onda ću mu dopustiti da me poseti. Kako da ga odbijem kad Džuli Brajant svojim pečatom jemči za njega?" "Nemoj previše da žuriš, Lajla." "Pozvaću ga sutra. Večeras sam previše umorna. Mislila sam da te zamolim da svratiš kod mene, ali totalno sam smoždena." "Potopi su u onaj fabulozni džakuzi. Zapali sveće, uzmi neku knjigu za opuštanje. Potom uskoči u pidžamu, naruči picu, pogledaj neku romantičnu komediju na TV-u, sklupčaj se pored svog mačora i spavaj." "Zvuči kao savršeno veče." "Samo me poslušaj i slobodno zovi ako se predomisliš i poželiš da dođem. A ja ću za to vreme još malo da se raspitam o Eštonu Arčeru. Poznajem ljude koji se kreću u tim krugovima. Ako budem zadovoljna, dobiće pečat Džuli Brajant. Čujemo se sutra." "Dogovoreno." Pre nego što je krenula ka kupatilu, na dugo kupanje u džakuziju, Lajla izađe na terasu. Stajala je na vrelini poznog popodneva zureći u prozor preko puta, sada prekriven daskama, iza koga je nekad počivao nečiji mali intimni svet. * Džej Medok posmatrala je kako mršava brineta ulazi u zgradu nakon što je nakratko zastala da proćaska s domarom. Bila je u pravu što je krenula za njom, što je verovala svom instinktu i zadužila Ivana da motri na brata onog idiota. Sigurno nije bilo slučajno što su ta brineta i njegov brat zajedno izašli iz policijske stanice i potom obavili dug razgovor u onom kafiću, pogotovo ako se ima u vidu da je ta žena, po svoj prilici, živela u istom američkom bogataškom stambenom kompleksu gde su živeli onaj idiot i njegova kurva. Policija je imala svedoka, bar po njenim informacijama. Svedok je sigurno bila ta žena. Ali šta je tačno videla? Koliko je saznala, policija je istraživala slučaj ubistva i samoubistva. 46

Ali koliko god prezirala pandure, nije se nadala da će se ta teorija još dugo održati, sa svedokom ili bez njega. Ivan je prenaglio s onom kurvom pa je na brzinu morala da zataška stvari. Njen poslodavac nije bio nimalo srećan što su se otarasili tog idiota pre nego što im je otkrio lokaciju. A kad njen poslodavac nije srećan, uslede veoma loše posledice. Džej je obično učestvovala u realizaciji tih loših posledica i nije želela da se ovog puta nešto od toga desi njoj. Zato je morala pod hitno da reši problem. Zagonetku bolje rečeno, a ona je obožavala zagonetke. Idiot, kurva, žgoljava brineta i idiotov brat. Kako se svako od njih uklapao u slagalicu i kako je mogla da ih iskoristi da bi se domogla plena koji je njen poslodavac želeo? Moraće sve dobro da prouči, da razmotri svaki detalj. Razmišljala je u hodu. Volela je omorinu, ulice prepune ljudi. Muškarci su blenuli u nju, gutali je očima. Razumela ih je - žena poput nje zasluživala je mnogo više od površnog pogleda. Pa ipak, u tom usijanom pretrpanom gradu čak ni ona nije mogla da ostavi trajni utisak. U trenucima naklonosti, njen poslodavac ju je zvao "moja azijska knedlica", ali njen poslodavac je bio... neobičan čovek. U njoj je video oruđe, ponekad kućnog ljubimca ili tetošeno dete. Bila je zahvalna što je nije video i kao potencijalnu ljubavnicu jer bi u tom slučaju morala da spava s njim. Pomisao na to vređala je čak i njen prilično ograničeni senzibilitet. Zastala je ispred jednog izloga, zadivljeno osmotrivši par sandala - s visokim svetlucavim zlatnim štiklama i kaiševima od tanke leopardove kože. Nekada davno bila je srećna kad bi dobila bilo kakvu obuću. A sada je mogla da kupi sve što poželi. Sećanje na stopala koja su izgarala od bola, puna rana i žuljeva, i glad, tako oštru i duboku da joj se činilo da umire, izroni kroz slojeve nataloženih godina. Ako bi se sad nekim poslom obrela u Kini, odsedala je u najboljim hotelima - ali su je i dalje progonila sećanja na glad i prljavštinu, na užasnu hladnoću i nepodnošljivu vrelinu. Ali novac, krv, moć i lepa obuća uspevali su da odagnaju duhove prošlosti. Želela je te sandale, i to odmah. I tako je ušla u radnju. 47

U roku od deset minuta ponovo je bila na ulici, s novim sandalama na nogama, uživajući u pomisli da savršeno ističu besprekorno izrezbarene mišiće na njenim listovima. Ležerno je mahala kesom za šoping, Azijka upečatljivog izgleda obučena u crno - u kratkim uzanim pantalonama, fensi košulji i egzotičnim sandalama. Duga kosa, crna poput ebanovine, vezana u visoko podignut rep, koji joj je poskakivao na leđima, otkrivala je lice varljivo mekih obrisa, s punim crvenim usnama i krupnim bademastim očima boje uglja. Da, muškarci su blenuli u nju, a i žene. Muškarci su želeli da je kresnu, a žene da budu kao ona - a neke možda isto što i muškarci. Ali oni nikad neće upoznati njenu pravu prirodu. Bila je metak u tami, nož koji nečujno prelazi preko grla. Nije ubijala samo zato što je mogla, ni zato što je to bio odlično plaćen posao, već zato što je to volela. I više od tih božanstvenih novih cipela, više od seksa, više od hrane, pića i vazduha. Upitala se da li će morati da ubije tu žgoljavu brinetu i idiotovog brata. Zavisi kako se budu uklapali u slagalicu, zaključila je, ali ako se ispostavi da je to neophodno, moći će sebi da priušti to zadovoljstvo. Kad joj je mobilni zapištao, izvadi ga iz tašne i zadovoljno klimnu. Žena koju je krišom fotografisala dobila je ime i adresu. Lajla Emerson, tako se zvala - samo što, sudeći po toj adresi, nije živela u zgradi u koju je upravo ušla. Čudno, pomisli Džej, ali sigurno nije slučajno prošla baš kroz ta vrata. A pošto je bila tu, to znači da trenutno nije mogla da bude na adresi koja je stajala na njenom ekranu. Možda pronađe nešto korisno i zanimljivo na adresi Lajle Emerson. Nešto posle devet uveče Džuli otključa vrata svog stana i skinu cipele u kojima je provela ceo dan. Nije trebalo da dopusti da je kolege nagovore da svrate u taj salsa klub. Doduše, dobro se provela, ali - milostivi bože - stopala su joj već čitav sat zavijala od bola, kao bebe koje pate od grčeva. Htela je da potopi noge u toplu mirišljavu kupku, da popije nekoliko litara vode kako bi ublažila dejstvo nebrojenih margarita koje je sručila u sebe, i da se potom spakuje na spavanje. 48

Da li to znači da je počela da stari? - zapita se dok je zaključavala vrata. Da ju je pregazilo vreme? Da je postala dosadna? Naravno da ne. Samo je bila umorna - pomalo zabrinuta zbog Lajle, osetljiva zbog raskida s Dejvidom i iznurena od četrnaest sati rada i zabave. To što je imala trideset dve godine, nije imala muža i decu, i što će te noći ponovo spavati sama, nije imalo nikakve veze s tim. Imala je fantastičnu karijeru, ubeđivala je sebe dok je marširala ka kuhinji da zgrabi ogromnu flašu fidžijske vode. Obožavala je svoj posao, ljude s kojima je radila, ljude koje je sretala. Umetnike i ljubitelje umetnosti, izložbe, povremena putovanja. Doduše, za sobom je već imala razvod. U stvari, dva razvoda, ali prvi put je bila ludo zatreskana i imala samo osamnaest godina pa taj brak nije potrajao ni godinu dana. To se ne računa. Međutim, sad je stajala u toj izglancanoj i vrhunski opremljenoj kuhinji, koju je prvenstveno koristila kao skladište za vodu, vino i osnovne potrepštine, nalivajući se vodom pravo iz flaše i pitajući se zašto se, dođavola, osećala tako uznemireno. Volela je svoj posao, imala je sjajan krug prijatelja, stan opremljen po ukusu - isključivo ličnom ukusu, hvala lepo - i plakar pun prvoklasne garderobe. Bila je zadovoljna čak i svojim izgledom - uglavnom - a naročito otkako je pre godinu dana za ličnog trenera angažovala Markiza de Sada glavom i bradom. Bila je zgodna, privlačna, zanimljiva i samostalna žena. I nije uspevala da održi vezu duže od tri meseca. Bar ne srećnu vezu, dodala je u sebi. Ne iz njene perspektive. Možda joj to naprosto nije suđeno. Slegla je ramenima i ponela vodu kroz dnevni boravak, opremljen neutralnim bojama i električnim izlivima moderne umetnosti, a odatle nastavila ka spavaćoj sobi. Možda treba da nabavi mačku. Mačke su zanimljive i nezavisne, i kad bi pronašla neko slatko umiljato stvorenje kao što je Tomas... Zastala je kao ukopana, zadržavši ruku na prekidaču za svetio. U vazduhu je osetila blagi dašak parfema. Njenog parfema. Ne dnevnog riči ričija, koji je obavezno stavljala pre polaska na posao, već teškog i 49

zavodljivog budoara, koji je koristila samo za izlaske, i to samo onda kada je bila u posebnom raspoloženju. Kako god bilo, zahvaljujući salsi, koža joj je sad vonjala na znoj, ali odlično je poznavala taj miris. Ne bi trebalo da bude tu. S druge strane, ljupka ružičasta bočica sa zlatnim zatvaračem svakako je trebalo da bude tu, ali nije bila. Zbunjeno je prišla komodi. Starinska kutija za nakit stajala je na uobičajenom mestu, zajedno s dnevnim parfemom i visokom i vitkom srebrnom vazom u kojoj se nalazio usamljeni crveni ljiljan. Ali bočica budoara je nestala. Da je slučajno nije stavila na drugo mesto? Ali zašto bi to učinila? Doduše, jutros je bila mamurna, pomalo usporena i smućena, ali odlično se sečala da je videla tu bočicu na komodi. Dok se spremala za posao, ispustila je zadnji deo minđuše. Jasno se sećala kako je pokušala da prikači minđušu i kako joj je šrafčić ispao na komodu - odmah pored ružičaste bočice. Gunđajući u sebi, krenula je ka kupatilu da proveri. Zavirila u neseser u kome je držala šminku. Ne, nije tu, zaključila je. I đavo da je nosi ako greši, ali u neseseru nije bilo još nekih stvari. Crveni tabu, karmin marke Iv Sen Loran, i tečni ajlajner Bobi Braun. Prošle nedelje ih je stavila tu, nakon posete Sefori. Stuštila se nazad ka spavaćoj sobi i počela da pretura po večernjim torbicama - za svaki slučaj, i po putnom neseseru, koji je uvek držala u pripravnosti i koji je nedavno ponela u Hemptons, na ono venčanje iz pakla. Stajala je u ogromnom garderoberu, s rukama naslonjenim na bokove. I zinula od zaprepašćenja kad je videla, odnosno kad nije videla ni svoje potpuno nove i još neobuvene sandale marke Manolo Blanik - sa platformama od trinaest centimetara i božanstvenim svetlucavim dezenom od cirkona. Njena frustracija pretvori se u bes, a srce joj divlje zalupa. Mahnito je uletela u kuhinju, zgrabila svoju tašnu i izvukla mobilni da pozove policiju. 50