Kutija za snove - Nora Roberts

"On je navikao da vodi računa o svakom detalju. I naravno, želi da brine o tebi. Nije loše da imaš nekog ko će brinuti o tebi, pod uslovom da je on voljan da prihvati određene granice, i da si ti voljna da olabaviš neka od svojih pravila." "Možda. Već je počeo da me slika i, mada sam se isprva opirala toj ideji, sad to i sama želim. To me tera da se zapitam da li stvarno želim da me taj tip naslika, ili sam naprosto uvučena u to? Ne znam ni sama. Ali znam da želim da budem s njim, da mu pomognem da sredi haos s tim Faberžeovim jajetom i da ponovo spavam s njim. To su tri stavke koje neizbežno moram da štikliram." Spustivši vino, Džuli se nagnu ka njoj i potapša je po obrazima. "Pogledaj to lice. Deluješ stvarno srećno." "I jesam srećna. To mi nešto govori, ne znam tačno šta, ali... možda da mogu da budem srećna uprkos svemu što se dešava. Troje ljudi je mrtvo, a dvoje od njih su Ešu mnogo značili, a tu je i to basnoslovno vredno Faberžeovo jaje. I nenormalno zgodna Azijka, koja je zbog tog jajeta ubila, ili učestvovala u ubistvu, troje ljudi. Koja zna za mene i koja nosi tvoj parfem." "Plašim se da će mi zbog nje presesti taj miris. Znam da želiš da pomogneš Ešu. Svi to želimo. Ipak, mada mi se Eš dopada, ti si mi na prvom mestu. Moraš da budeš pažljiva." "Jesam. Biću. Ta žena nas možda traži, i nas i to jaje, ali i policija nas sigurno drži na oku. Osim toga, razmisli malo. To što je ubila Olivera i njegovu devojku nije joj pomoglo da se dočepa onoga što želi. Zašto bi dvaput napravila istu grešku?" "Ne znam, možda zato što je rođeni ubica. Možda i psihopata. S takvima se ne možeš osloniti na logiku, Lajla." Lajla se nakratko zamisli i klimnu. Džulina poenta bila je na mestu. "Onda ću biti pametnija od nje. Mislim da jesam pametnija - i ne kolutaj tim očima. Svakako jesam. Nije joj bilo pametno da uzme one stvari iz tvog stana. Da to nije uradila, uopšte ne bismo ni znali da je bila kod tebe. Takođe joj nije bilo pametno da nosi tvoj parfem kad je provalila kod Eša - mada smo u tom slučaju imali i malo sreće, jer smo upali tamo odmah posle nje, pre nego što je parfem stigao da izvetri. Nije joj bilo 251

pametno ni da ostavi onog monstruma samog s Vinijem, jer je u prethodnom slučaju, s Oliverovom devojkom, već pokazao opasan nedostatak kontrole. Sve to govori da je ta žena arogantna i impulsivna, Džuli, a ne pametna. A ja ću biti pametna." "Samo se čuvaj. To je jedino što me zanima." "Sedim na krovu izuzetno sigurne zgrade i samo šačica ljudi zna gde se trenutno nalazim. Mislim da sam dovoljno bezbedna." "Neka tako i ostane. Sad moram da krenem, da se bacim na one papire." "I razmisliš kako da razmrsiš odnos s Lukom." "I to." "Krenuću s tobom. Ionako treba da prošetam psa i kupim neke sitnice." "Kog psa? Nisam primetila psa." "Njega je lako prevideti. Znaš da slobodno možeš da doneseš svoje papire i ovde, ako ne želiš da budeš sama", dodade Lajla, krenuvši nazad ka malom liftu. "Ovde ima dovoljno mesta." "Treba mi malo vremena da razbistrim neke stvari, a osim toga, pretpostavljam da će Eš večeras svratiti do tebe." "Da, sa sve večerom. Ali kao što sam rekla, stan je dovoljno veliki. A ti si meni na prvom mestu." Džuli prebaci ruku preko njenih ramena dok su izlazile na glavni nivo. "Večeras treba da radim i da razmišljam. Ali za koji dan bih mogla da iskoristim tvoju ponudu." Spustila je praznu čašu na bife i pokupila svoju tašnu dok se Lajla vraćala iz kuhinje, držeći mali plavi povodac posut cirkonima. "Oh!" očarano je izustila kad je Lajla podigla malu belu pufnu po imenu Erl Grej. "Tako je sićušan. I tako sladak." "I veoma umiljat. Hajde, slobodno ga uzmi." Džuli prihvati psića i poče razneženo da mu tepa i šalje poljupce dok je Lajla uzimala tašnu. "Oh, hoću i ja ovakvu kucu! Pitam se da li bih mogla da ga nosim na posao. Sigurna sam da bi totalno razoružao klijente i da bi na kraju kupili više nego što su planirali." "Uvek razmišljaš o biznisu." "Kako inače da se domognem te povišice, stana s terasom i sićušnog 252

psa koga mogu da nosim u tašni? Baš mi je drago što sam svratila", dodala je dok su napuštale stan. "Kad sam došla, bila sam potpuno napeta i frustrirana, a sad mi se čini kao da se vraćam s dobro odrađenog časa joge." "Namaste!" Rastale su se na pločniku, nakon čega je Džuli uskočila u taksi koji je već čekao pred zgradom zahvaljujući predusretljivom domaru. Rekla je šoferu da vozi ka centru i izvadila mobilni da proveri mejlove. Ništa od Luka. Zar je očekivala da će biti drugačije? Smisliće neki način da mu priđe, ali zasad je imala dovoljno poslovnih poruka da skrene misli s romantičnih problema. Odgovorila je svom asistentu, a potom i jednom klijentu koji je želeo da popričaju o nekoj slici. Bacivši pogled na sat, zaključila je da će biti najbolje da se odmah čuje i s dotičnim umetnikom, koji se nalazio u Rimu. Kad bi neki klijent stupio u pregovore, njen posao je bio da izdejstvuje najbolju pogodbu za sve tri strane - za galeriju, umetnika i klijenta. Ostatak vožnje provela je smirujući umetničku ćudljivost, i podstičući umetnički ponos i neophodnu dozu praktičnosti. Potom je predložila umetniku da popije nešto u čast predstojeće pogodbe, jer je verovala da može da ubedi dotičnog klijenta da kupi još jednu sliku koja mu je zapala za oko, ali ako to izvedu dovoljno vešto da on stekne utisak da će time napraviti dobar posao. "Moraš da kupiš boje", promrmljala je sebi u bradu kad je prekinula vezu. "I moraš da jedeš. Zahvaljujući meni, uskoro ćeš postati bogataš... Gospodine Barnselere! Džuli ovde. Mislim da imam izuzetno dobru ponudu za vas." Dok je ispredala svoju priču, pokazala je taksisti da stane na uglu i izvadila novčanik. "Da, upravo sam se čula s Roderikom. On je izuzetno vezan za Ekspres restoran. Rekla sam vam da je radio na tom mestu kako bi mogao da plati školarinu za umetnički koledž? Da, naravno... ali sam mu onda pomenula vašu reakciju na tu sliku, i onu drugu, Narudžbina spremna, iz istog serijala. Obe slike su fantastične i kad se posmatraju svaka za sebe, ali kad se izlože jedna pored druge poseduju 253

neverovatan šarm i upečatljivost." Platila je vožnju i izvukla se iz taksija, jednom rukom pridržavajući tašnu a drugom mobilni. "Pošto se Roderik opire ideji da razdvoji te slike, pokušala sam da ga nagovorim da ih proda u paketu, uz donekle prilagođenu cenu. Da budem iskrena, bilo bi mi strašno žao da neko drugi ugrabi tu drugu sliku - Narudžbina spremna, a naročito zato što čvrsto verujem da će vrednost Roderikovih dela u najskorije vreme značajno porasti." Pustila je svog klijenta da se nakratko prenemaže, da joj objašnjava kako nije baš siguran, ali je u njegovom glasu pročitala da su već sklopili posao. On je želeo te slike. Sad je još samo trebalo da ga navede na zaključak da će time napraviti stvarno dobar posao. "Biću iskrena, gospodine Barnselere. Roderik ne želi da razdvoji te slike pa sigurno neće pristati da spusti cenu ako želite da kupite samo jednu. Ali uspela sam da ga ubedim da pristane na cenu od dvesta hiljada za obe - a sigurna sam da će, uz malo truda, pristati da još više spusti cenu, recimo na sto osamdeset pet hiljada, pa makar to značilo i da naša galerija prilagodi svoju proviziju da bi obe strane bile zadovoljne." Nakratko je zastala, veselo zacupkavši na pločniku i istovremeno se trudeći da joj glas ostane hladan i profesionalan. "Imate odličan ukus i izvanredno oko za umetnost. Znam da ćete biti ponosni kad god pogledate u te slike. Odmah ću pozvati galeriju i reći im da te slike označe kao prodate. Potom možemo da ih spakujemo i pošaljemo na vašu adresu. Da, naravno, možete to da sredite s mojim asistentom telefonom, ili da sutra svratite do moje kancelarije da se lično vidimo. Čestitam, gospodine Barnselere. I drugi put. Ništa mi nije draže nego kad pravu umetnost prosledim u ruke prave osobe." Još jednom je zacupkala od sreće, a onda pozvala umetnika. "Kupi šampanjac, Roderiče. Upravo si prodao obe slike. Izvukli smo sto osamdeset pet hiljada. Da, rekla sam da ću ciljati sto sedamdeset pet, ali nije bilo potrebe da idem tako nisko. Taj tip obožava tvoje slike, što znači da imaš dodatni povod za slavlje, osim tih četrdeset procenata koji idu na tvoj račun. Hajde sad, proslavi lepu vest sa Džordži, a sutra počni 254

da slikaš nešto novo, da zamenimo prodate eksponate. Da, i ja tebe volim. Ćao!" Sa širokim kezom na licu, poslala je poruku svom asistentu, sa uputstvima za prodaju, instinktivno zaobilazeći ostale pešake. Ne skidajući p ogled s mobilnog, skrenula je ka kratkom stepeništu ispred zgrade. I gotovo se saplela na Luka. Sedeo je na ulaznom stepeništu skoro sat vremena, čekajući da se ona pojavi. Video je kako maršira ka zgradi - vodeći rafalni razgovor, zastajući da zacupka od sreće, s tim ogromnim ushićenim osmehom na licu. I video je kako je poskočila od iznenađenja kad ga je ugledala. "Bio sam u galeriji, ali su mi tamo rekli da si ranije izašla pa sam rešio da te sačekam." "Oh. Bila sam kod Lajle." "I dobila dobre vesti dok si se vraćala kući." "Da, sklopila sam odličan posao. Odličan za galeriju, umetnika i klijenta. l,ep je osećaj kad uspeš da usrećiš sve tri strane." Nakon kratkog oklevanja, spustila se na stepenik pored njega i neko vreme su zajedno posmatrali prolaznike koji su odlučno koračali njujorškim pločnikom. Gospode, pomislila je, kako jedna urbana i ambiciozna žena, koja za sobom ima dva braka i dva razvoda, može da se oseća isto kao kad je imala osamnaest godina i sedela na stepeništu ispred roditeljske kuće u Blumfildu u Nju Džerziju, očarano zureći u svoju srednjoškolsku ljubav, zatreskana kao šiparica? "Šta radimo ovde, Luk?" "Smislio sam odgovor na pitanje koje si mi jutros postavila." "Ah, to. Htela sam da ti se javim, da to raščistimo. Glupo sam se ponela. Ne znam šta me je spopalo, ali sam..." "Volim te još od onog dana kad sam te prvi put ugledao - od prvog dana srednje škole i prvog ubitačnog časa američke istorije u kabinetu gospođe Gotlib." Da, stvarno je bilo ubitačno, prođe joj kroz glavu, ali je samo stisnula usne da zadrži reči, emocije i suze. "To znači da te volim otprilike pola svog života. Možda smo bili 255

previše mladi pa smo zeznuli stvari." "Da, jesmo." Vid joj se zamagli od suza. Više nije pokušavala da ih zaustavi. "Jesmo sve zeznuli." "Ali nikad nisam prestao da te volim. I nikad neću. Od tada sam se prilično dobro snašao - čak vraški dobro. Ali sad smo se ponovo sreli i shvatio sam da za mene i dalje postojiš samo ti. Da ćeš uvek postojati samo ti. To je moj odgovor." Pogledao je u nju. "To je ono što sam zaključio." Klupko uzavrelih emocija krenu iz njenog srca i zastade u grlu. Pustila je suze da teku, ali one su sad bile tople i slatke. Ruke joj zadrhtaše dok je spuštala prste na njegove obraze. "Ti si bio onaj pravi, još od prvog dana. I uvek ćeš biti. Za mene ćeš uvek postojati samo ti." Prislonila je svoje usne uz njegove, tople i slatke, dok je Njujork promicao pored njih, i setila se majčinih hortenzija - krupnih, okruglih, dražesno plavih - koje su rasle pored stepeništa na kome su provodili ona davna leta. Sve je ponovo procvetalo. "Hajdemo unutra." On prisloni svoje čelo uz njeno i ispusti beskrajno dug uzdah. "Da, hajdemo unutra." * Lajla je planirala večeru uz vino i sveće, s ljupkim tanjirima i čašama, serviranu na terasi. Šta god budu imali za jelo, biće to ljupka i romantična večera, uz odgovarajuće propratne detalje. A letnje veče u Njujorku predstavljalo je ubedljivo najlepši od tih detalja. A onda je počela kiša. Na brzinu je promenila plan. Večera u prijatnoj ušuškanoj trpezariji, ispred prozora zapljusnutih kišom. Ništa manje romantično, naročito kad su gromovi zatutnjali preko neba. Takođe je stigla da se malo sredi, da očešlja i veže kosu u nizak opušten rep, da nanese malo šminke, tako da ne deluje kao da se previše trudila oko toga, mada joj je bila potrebna čitava večnost da postigne taj 256

efekat. Uzane crne pantalone i tanka majica boje bakra - koja je, kako je verovala, isticala zlatni plamsaj u njenim očima - navučena preko čipkanog prslučeta. Ako je nameravala da nastavi da se vida s Ešom, pomisli, moraće da obnovi svoju prilično monotonu garderobu. Takođe je pomislila kako Eš kasni. Zapalila je sveće, pustila odgovarajuću muziku, nasula sebi čašu vina. Oko osam sati, kad je već bila u ozbiljnom iskušenju da ga pozove, zazvonio je kućni telefon. "Gospođice Emerson, ovde Dvejn, domar. Traži vas izvesni gospodin Arčer. Čeka vas u predvorju." "Oh, možete li... mogu li da ga čujem, Dvejne?" "Lajla." "Htela sam samo da proverim. Vrati telefon Dvejnu pa ću mu reći da te pošalje gore." Eto, tako treba, pomislila je. Pažljivo. Pametno. Bezbedno. Kad je otvorila vrata, Eš je stajao pred njom, mokar od kiše, držeći kesu sa večerom. "Taj čarobni osmeh ne može da te zaštiti od kiše. Hajde, uđi. Doneću ti peškir." "Naručio sam biftek." Ona pomoli glavu iz toaleta. "Dostava bifteka?" "Poznajem osoblje i tražio sam da mi spakuju biftek. Nisam znao kakav biftek voliš pa sam za tebe naručio srednje pečen. Ako više voliš sirov, možeš da uzmeš moj." "Srednje pečen mi odgovara." Lajla se vrati nazad i ćušnu mu peškir u ruke, a uze kesu. "Imam otvoreno vino, ali sam kupila i pivo ako ti više odgovara." "Pivo bi mi baš prijalo." Protrljao je kosu peškirom, krenuo za njom i zastao u trpezariji. "Ti si se baš potrudila." "Lepi tanjiri i romantične sveće. Nijednoj ženi nije teško da se potrudi oko toga." "Divno izgledaš. Trebalo je da ti kažem još na pragu. I da ti donesem 257

cveće." "Rekao si mi sada. A doneo si biftek." Kad mu je pružila pivo, on ga prihvati i spusti na stranu. I uze nju. Eto, ponovo, prođe joj kroz glavu. To zujanje, komešanje u krvi, dodatno naglašeno nadolazećom grmljavinom. On joj nežno stisnu mišice i odmaknu od sebe. "Postoji i drugo jaje." "Šta?" Njene krupne, zlatom obrubljene oči, raširiše se od zaprepašćenja. "Postoje dva jajeta?" "Taman što sam se vratio kući, pozvao me je Vinijev prevodilac. Kaže da se u dokumentima pominje još jedno jaje, takozvano Neseser jaje, i misli da bismo mogli da mu uđemo u trag." Povukao ju je ka sebi, ponovo je poljubivši. "Sad imamo dodatnu prednost. Satima sam proveravao podatke. Prevodilac se sutra vraća u Njujork pa ćemo se naći ovde. Da krenemo u potragu za drugim jajetom." "Čekaj, treba mi malo vremena da to svarim." Lajla prisloni šake uz glavu. "Da li je Oliver znao za to? Da li opako vrela Azijka zna?" "Ne znam, ali čisto sumnjam. Da je tako, zar bi Oliver propustio priliku da i njega unovči? Zar ne bi krenuo u potragu za njim, ili upotrebio te dokumente za cenkanje? A opet, pojma nemam." Eš opet podiže pivo. "Mogu samo da pokušam da razmišljam onako kako bi Oliver razmišljao. Da, sigurno bi krenuo u potragu za njim. Ne bi odoleo iskušenju. Dođavola, čak ni ja ne mogu da odolim, a nisam ni približno tako impulsivan. Trebalo je da te pitam pre nego što sam Kerinova pozvao da dođe." "Kerinov je taj prevodilac?" "Da. Trebalo je prvo da pitam. Valjda sam mahinalno zaključio da će biti bezbednije, i korisnije, da pravo sa stanice dođe ovde." "Ne smeta mi da dođe. Samo još ne mogu da se saberem. Još jedno jaje? Iz carske zbirke?" "Da. Moram da popričam sa ženom od koje je kupio prvo jaje. Sigurno je od nje dobio te dokumente. Ona očigledno nije znala šta ima, ali možda nešto može da nam kaže. Njena kućna pomoćnica tvrdi da je trenutno van grada. Nisam uspeo da saznam gde se tačno nalazi, ali sam ostavio svoje ime i broj telefona." 258

"I jedno je previše, ali dva?" Pokušavajući da apsorbuje tu informaciju, Lajla sede na naslon fotelje. "Kako izgleda? To drugo jaje?" "Po izgledu podseća na ženski neseser - mala dekorativna kutija za ženski toaletni pribor. Ukrašeno je dijamantima, rubinima, safirima i smaragdima - bar po mom istraživanju. Unutra se, po svoj prilici, skriva iznenađenje u vidu malog kompleta za manikir, ali nema poznatih fotografija. Koliko sam saznao, prvobitno se nalazilo u Gatčinskom dvorcu, odakle je zaplenjeno 1917. godine i poslato u Kremlj, da bi 1922. godine bilo prebačeno u Sovnarkom." "Šta je to?" "Lenjinov Savet narodnih komesara pod boljševičkom vlašću. Nakon tog transfera gubi mu se svaki trag." "Pribor za manikir", promrmlja Lajla. "Vredan na milione dolara. Ponovo se radi o milionskom iznosu, zar ne?" "Verovatno." "Deluje nekako nestvarno, sve to. Jesi li siguran da smeš da veruješ tom Kerinovu?" "Vini mu je verovao." "U redu." Lajla klimnu glavom, polako ustajući. "Treba da podgrejemo biftek." "Unutra imaš i nekoliko pečenih krompira i malo špargle." "Onda ćemo podgrejati večeru i prionuti na jelo - ne sećam se kad sam poslednji put jela biftek - a usput ćemo skovati plan." Otvorila je kesu. "Znaš, dobro se snalazim u kovanju planova." Podigla je pogled kad je skliznuo šakom niz njenu kosu. "Šta?" "Ništa, samo mi je nešto palo na pamet. Znaš, uprkos čitavoj ovoj situaciji, koja nije nimalo naivna, drago mi je što sam ovde i što ću večerati s tobom. I što ću te posle odvesti gore, da budem s tobom, da osetim tvoj dodir." Ona se okrenu i sklopi ruke oko njega. "Šta god da se desi." "Šta god da se desi." A to je, pomisli ona, prepustivši se čaroliji trenutka, najviše što čovek može da traži. 259

17 Lajla žmirnu na jedno oko kad je mobilni na noćnom stočiću zapevušio poznatu melodiju. Dodavola, ko joj je slao poruku u tako rane sate? Njen bunovni um nije mogao da se seti apsolutno nikoga ko bi mogao biti u budnom i funkcionalnom stanju pre sedam ujutru. Rekla je sebi da ignoriše poruku i da se ponovo uljuljka u san. I odustala je od toga za trideset sekundi. Na kraju krajeva, ona je žena. Nije poznavala nijednu ženu koja bi mogla da ignoriše činjenicu da joj je neko poslao poruku. "Pogledaćeš kasnije", promrmlja Eš, povukavši je ka sebi dok je ustajala da dohvati mobilni. "Ja sam rob komunikacije." Priljubivši glavu uz njegovo rame, otvorila je poruku. Luk me je sačekao ispred zgrade kad sam se vratila kući, i spremio mi dansko pecivo za doručak pre nego što je otišao na posao. On je moj kolačić. "Vau!" promrmlja Lajla i odgovori porukom identičnog sadržaja. "Šta je bilo?" "Poruka od Džuli. Ona i Luk su zajedno." "Odlično. Bolje da neko bude s njom dok se ovo ne završi." "Ne... mislim, da... ali on nije tamo samo da bi pazio na nju." Lajla spusti mobilni i ponovo se privi uz Eša. "Naravno, paziće na nju, ali... htela sam da kažem da su sad zajedno." "To si mi već rekla." Njegova ruka skliznu niz njena leđa i zadnjicu. "Ne mislim samo u bukvalnom smislu." "Aha." Skrenuo je ka njenom boku i nastavio ka grudima. Potom je 260

naglo zastao. "Čekaj, šta si rekla?" "Rekla sam ti da su sad zajedno, kao par. I nemoj da pitaš kao par čega. Par kao dvoje ljudi u vezi." "U seksualnoj vezi?" "I u tome, definitivno, ali to nije sve. Oni se i dalje vole, što mi je Džuli priznala kad je juče svratila do mene. Ali nije ni morala da mi prizna jer sam to već znala." "Ti si već znala." "To se vidi iz aviona. Pod uslovom da imaš oči." "Ja imam oči." "Ali nisi gledao. Razmišljao si o nečemu drugom. Uključujući..." Njena ruka se nestašno spusti, zavuče se između njihovih priljubljenih tela i zaključi da je njegova muškost čvrsta i spremna. "Ovo ovde." "Da, to ume da skrene misli." "Nadam se da je tako." Usne joj zadrhtaše dok se saginjao ka njoj - tople, blago razmaknute, podatne. Osećala se tako meko. Njena koža, kosa, obrazi, sve na njoj postade meko pod dodirom njegovih šaka i usana. Sinoć, pošto je navukla zavese, ostavila je blagi razmak kroz koji su se sad provlačili tanušni snopovi sunca. On ju je dodirivao pod tom lenjom i snenom svetlošću, budeći njeno telo, a ona mu je uzvraćala dodirima koji su raspirivali njegovu žudnju i potrebu. Nije bilo žurbe pod tom prigušenom svetlošću, jer su osećali jedno drugo u tami. Nije bilo potrebe da hitaju ka vrhuncu. Umesto toga, prepustili su se dugom i laganom užitku, plutajući na plimi senzacija, priljubljenih tela, milujući se jezicima, dodirujući se vrhovima prstiju, sve dok nisu poželeli još više. Samo još malo. I još malo kad je zaronio u nju, podižući se i spuštajući kao u nekom usporenom pospanom plesu. Spustila je šake na njegovo lice, nežno ga milujući i gledajući mu pravo u oči. I primetila je kako je posmatra kao da na čitavom svetu nije postojalo ništa osim toga. Samo ovo sad. Samo ona. 261

Samo ovo sad, ponovi u sebi, izvivši se da mu pruži još. Samo on, pomisli, povukavši njegovo lice ka sebi i ulivši sve što je imala u taj poljubac. Meko, nežno i tiho zadovoljstvo teklo je poput vina, sve dok se, opijeni i omamljeni, nisu otisnuli preko poslednjeg talasa. Nešto kasnije, još uvek pospana i ošamućena, krenula je niz stepenice da napravi kafu, dok je Erl Grej veselo tapkao za njom. "Samo me pusti da ovo odnesem dole, važi? A onda te vodim u šetnju." Žacnula se čim je izgovorila reč šetnja. Kao što je bila upozorena, psić poče da kevće na sav glas i da šeni od radosti i nestrpljenja. "U redu, u redu, moja greška. Samo minut." Otvorila je vratanca na ormariću da uzme povodac, plastične kese i japanke koje je tu držala isključivo u tu svrhu. "Šta se dešava?", upita Eš, banuvši unutra. "Je li dobio fras?" "Ne, nije fras. Samo je srećan. Greškom sam izgovorila reč š-e-t-nj-a i sad snosim posledice. Moram da ga izvedem pre nego što ga strefi srčka od ovolikog cupkanja." Zgrabila je šolju i napunila je crnom kafom. "Neću dugo." "Mogu ja da ga izvedem." "To je moj posao" podseti ga ona, izvadivši šnalu iz džepa i prikačivši kosu u par brzih ekspertskih poteza. "Ali za slučaj da si zaboravio, juče sam ja napravila kajganu." Skrenula je pogled ka njemu dok je stavljala povodac skoro histeričnom psu. "Luk je juče napravio mafin za Džuli, praktično ni od čega. A jutros joj je spremio dansko pecivo." "Ma pusti Luka, samo se hvali. Ko da ja ne umem da napravim doručak. Štaviše, pravi sam majstor za sipanje pahuljica u činiju. To mi je specijalnost." "Srećom po tebe, u gornjem ormariću levo od frižidera nalaze se pahuljice sa kakaoom. Brzo se vraćamo." "Pahuljice sa kakaoom?" "Slaba sam na njih", doviknu Lajla zgrabivši ključeve, i psić munjevito pojuri ka vratima. "Pahuljice sa kakaoom", ponovi Eš u 262

naprasno pustoj kuhinji. "Nisam to jeo još od... zapravo, mislim da nikad nisam jeo pahuljice s kakaoom." Pronašao je kutiju, otvorio je, zagledao se u sadržaj. Nehajno slegnuvši ramenima, zavukao je ruku unutra i ubacio nekoliko komada u usta. I shvatio da se čitavog života ponašao kao snob, bar kad su pahuljice s kakaoom u pitanju. Popio je malo kafe i nasuo pahuljice u dve činije. Tada se prisetio koliko je truda Lajla sinoć uložila u serviranje večere i, shvativši da se sad takmiči i s Lukom, servirao je doručak i na poslužavnik. Pronašao je notes i olovku, i napravio svoju verziju poruke za dobro jutro pre nego što je sve preneo na terasu na trećem spratu. Lajla ulete u kuću jednako haotično kao što je i izletela napolje, samo što je ovog puta nosila Erla Greja u naručju. "Ovaj pas je nemoguć! Pokušao je da zaskoči lasu - da bi se tukao ili pario s njom, ne znam ni sama. Nakon takvog cirkusa, oboje smo mrtvi od gladi pa bi... zaboga, pričam sama sa sobom", iznenada je shvatila. Blago se namrštivši, podigla je cedulju koja je stajala na kuhinjskom pultu. I njen namrgođeni izraz lica se istog časa pretvori u blistavi osmeh. Eš ih je skicirao kako sede za stolom na terasi, kucajući se šoljama s kafom. Nacrtao je čak i Erla Greja kako šeni na zadnjim nožicama i maše prednjim šapama. "Ah, ovo je baš slatko", promrmljala je dok joj je srce poskakivalo od sreće, skoro isto kao psić na Ešovom crtežu. "Ko bi pomislio da ujutru može da bude tako šarmantan? Koliko vidim, Erle, imaćemo doručak na terasi. Čekaj samo da uzmem granule." Eš je stajao pored visokog zida, gledajući ka zapadu, ali se okrenu čim je Lajla kročila na terasu, noseći malog psa i dve sićušne činije. "Sjajna ideja, nema šta." Spustila je psića u hladovinu, stavila činiju s granulama ispred njega, i nasula mu vode u drugu činiju. "Ah, divno si to aranžirao. Ti i tvoje umetničko oko." Na stolu su stajale dve plave činije s pahuljicama, još jedna s jagodama, čaše sa sokom, beli rebrasti bokal s kafom, iz istog servisa 263

kao posude za šećer i pavlaku, i bele salvete s plavim prugama. Aranžman je upotpunio grančicom zevalice - očigledno maznutom iz neke od saksija - koja je razmetljivo štrcala iz izdužene graciozne vaze. "Nije dansko pecivo, ali..." Lajla mu priđe i podiže se na prste da ga poljubi. "Prosto otkidam na pahuljice." "Ja ne bih išao baš tako daleko, ali nisu loše." Ona ga povuče ka stolu i sede. "Posebno mi se dopao onaj crtež. Zapamtiću da se sledeći put očešljam pre nego što izvedem psa u šetnju." "Volim kad si razbarušena." "Da, muškarci padaju na divljakuše. Mleko?" On se sumnjičavo zagleda u sadržinu svoje činije. "Šta se dešava kad ovome dodaš mleko?" "Magija", obeća ona i nasu mleko u obe činije. "Gospode, kakav divan dan. Kiša je sve sprala i rasterala omorinu. Kakvi su ti planovi za danas?" "Mislio sam da nastavim sa istraživanjem, ali sad mi se čini da je to gubljenje vremena. Možda je bolje da sačekam Kerinova i vidim šta on ima da nam kaže. Možda ostanem ovde da malo skiciram. Njujork iz ptičje perspektive. A treba da obavim i neke pozive." Zagnjurio je kašiku u pahuljice. "Nije loše", ponovio je. "Ne izgleda baš sjajno, ali ako ne gledaš šta jedeš, sasvim je prihvatljivo." "Ja ću pokušati malo da radim. A kad taj tip stigne, videćemo šta nam je činiti. Možda treba da razmotrimo mogućnost da oni - ko god to bio - već imaju to drugo jaje. To u obliku nesesera?" "Moguće." To mu uopšte nije palo na pamet. "Samo što ga nisu dobili od Olivera, a on je imao dokumente. Detaljno sam pročešljao njegove papire. Ali čak i da imaju drugo, još uvek žele ono koje je kod mene. Pa ipak, poznajući Olivera, mislim da je on planirao da zgrne dobre pare na prvom jajetu, i da potom tim novcem finansira pronalaženje drugog jajeta, koje bi mu donelo još veći profit. Što više to bolje. To je bio Oliverov modus operandi." "U redu. Onda ćemo krenuti od te pretpostavke. To jaje verovatno više nije u Rusiji. Po svoj prilici, da je ostalo u Rusiji, više se ne bi smatralo izgubljenim. Neko ga je verovatno prošvercovao, ili prodao na 264

crnom tržištu, ili tako nešto. Šanse da se nalazi u posedu osobe od koje je tvoj brat otkupio prvo jaje prilično su slabe. Teško je poverovati da je jedna osoba mogla da ima oba jajeta. A čak i da jeste, on bi u tom slučaju sigurno odlučio da kupi oba, zar ne? Što više to bolje, jesi li tako rekao?" Gricnula je jednu jagodu. "Znači, to verovatno eliminiše Rusiju i dotičnog klijenta iz Njujorka. Napredujemo." "Bolje da sačekamo Kerinova." "Naravno. Ali mrzim da čekam." Lajla nasloni bradu na ruku. "Volela bih da znam ruski." "I ja." "Donekle se snalazim na francuskom. Prilično slabo. U srednjoj školi sam pohađala časove francuskog samo zato što sam maštala da se jednog dana preselim u Pariz i da živim u nekom ljupkom stanu na mansardi." Da, lako je mogao da je zamisli tamo, shvati Eš. Mogao bi da je zamisli na bilo kom mestu pod kapom nebeskom. "Šta bi radila u Parizu?" "Naučila da nosim ešarpe na milion različitih načina, kupovala savršene bagete i napisala briljantni tragični roman. Ali sam se kasnije predomislila, shvativši da zapravo želim samo da posetim Pariz. Mislim, zašto bih želela da napišem briljantni tragični roman kad ja lično nikad ne bih poželela da čitam takve stvari?" "Koliko si godina imala kad si to shvatila?" "Bila sam na drugoj godini koledža, gde nas je jedna matora i zatucana profesorka engleske književnosti terala da besomučno čitamo briljantne tragične romane. Iskreno rečeno, uopšte nisam kapirala šta je bilo tako briljantno u nekima od njih. Preokret je nastupio kad sam uspela da prodam jednu kratku priču časopisu Zapanjujuće priče - priču koja me je lansirala u ovaj biznis, jer se iz nje razvio serijal na kome sada radim. Bila sam ludački uzbuđena zbog toga." "Koliko si tada imala godina? Devetnaest, dvadeset?" Moraće da pronađe i pročita tu priču, pomislio je, da stekne neki uvid u ono što je nekad bila. "Normalno je da si bila uzbuđena." 265

"Baš tako. Čak je i mom ocu bilo drago." "Čak?" "Nije trebalo baš tako da kažem." Slegla je ramenima i zahvatila još pahuljica. "Znaš, po njegovom mišljenju, pisanje romana predstavlja lep hobi. Ali on se nadao da ču zasukati rukave i postati profesor na koledžu. U svakom slučaju, ta vest je dospela do ušiju moje profesorke, koja je potom pred čitavim razredom nadobudno objavila da je to loše napisano popularno smeće i da svako ko čita ili piše popularno smeće samo gubi vreme na njenim predavanjima - štaviše, i na samom koledžu." "Ljubomorna kučka." "Bila je kučka, to je neosporno, ali ona je verovala u to. Sve što je bilo napisano u poslednjih sto godina za nju je bilo smeće. Bilo kako bilo, njene reči su me opasno pogodile i zato sam napustila njena predavanja, a potom i koledž. Na silno razočaranje svojih roditelja. I tako..." Krenula je da ponovo slegne ramenima, ali on je uhvati za ruku. "I tako si im svima pokazala." "Nisam baš sigurna u to. Kako si ti..." "Ne, ne pitaj kako je meni bilo na koledžu. Šta se desilo kad si napustila studije?" "Počela sam da pohađam tečajeve popularne fikcije i da blogujem. Pošto je moj otac počeo da zvoca kako bi mi vojska pružila pravo usmerenje i disciplinu, rešila sam da se zaposlim kao konobarica, da se ne osećam krivom što živim na njegov račun kad apsolutno nisam imala nameru da prihvatim njegov savet. Sad je ponosan na mene. I dalje očekuje da napišem nešto briljantno, ako ne i tragično, ali prihvata to što radim. Uglavnom." Eš nije hteo da razmišlja o njenom ocu, bar zasad. Odlično je poznavao očeve koji nisu bili naročito zadovoljni što su njihova deca odlučila da se bave time čime se bave. "Kupio sam tvoju knjigu." "Nisi valjda?" Usplahirena, Lajla se zagleda u njega. "Ozbiljno?" "I pročitao je. Zabavna je i duhovita. I neverovatno vizuelna. Umeš 266

da napraviš fantastične slike pomoću reči." "To je ogroman kompliment pošto dolazi od slikara. Naravno, povrh komplimenta da si zbog mene rešio da pročitaš roman namenjen tinejdžerskom uzrastu." "Ja svakako nisam tinejdžer, ali uspela si da me uvučeš u priču. Shvatam zašto Rajli ne može da dočeka sledeću knjigu. Nisam ti to ranije pomenuo", dodao je, "jer bi pomislila da to kažem samo zato što hoću da te odvučem u krevet. Sad se ne izlažem tom riziku." "To je tako... pažljivo. Da, verovatno bih to pomislila... mada bi svejedno dobio neki poen. Ali ovako si dobio mnogo više. Ovde je baš lepo", rekla je pokazavši ka obrisima grada. "Urbano, ali normalno. Dok sedim ovde čini mi se da je ovaj grad nespojiv s nemilosrdnim kolekcionarima i izgubljenim carskim jajima, da su to stvari koje postoje samo u romanima." "Kejli bi mogla da pronađe neko od njih." Pomislivši na svoju glavnu junakinju, Lajla zavrte glavom. "Ne, ne Faberžeovo, ali mogla bi da pronađe jaje iz neke mistične legende. Zmajevo jaje ili čarobno kristalno jaje. Hmm. To bi moglo da bude zanimljivo. A da bi bilo šta pronašla, treba da prionem na posao." On ustade zajedno s njom. "Hoću da večeras ponovo prenoćim ovde." "Oh! Zato što želiš da spavaš sa mnom, ili zato što ne želiš da me ostaviš samu?" "Oba." "Više mi se sviđa prvi razlog. Ali ne možeš da se useliš ovde kao kuće-paziteljkin pomoćnik, Eše." On je uhvati za ruku dok je prebacivala posuđe na poslužavnik. "Neka zasad ostane na tome da ću večeras prenoćiti ovde." Kratkoročni planovi se lakše ostvaruju, zaključi ona. "U redu." "A sutra možeš da mi pokloniš nekoliko sati u ateljeu. Možeš da poneseš i psa." "Stvarno?" "Usput možemo da svratimo do Lukove pekare." "Da me podmitiš kapkejkom. To mi je omiljeni mito. U redu. Videćemo kako će se situacija razvijati. Ali pre toga treba da se vidimo s Kerinovom. To nam je prva stavka na spisku." 267

Eš je voleo spiskove i dugoročne planove i sve korake koji su potrebni da bi se stiglo od tačke A do tačke B. Voleo je da bude tu s Lajlom. Ali već je počeo da razmišlja kako bi izgledalo - i šta bi sve bilo potrebno - da stignu do tog drugog mesta. Kada je kročila u zgradu, vrativši se iz popodnevne šetnje s Erlom Grejom, Lajla je zatekla domara kako razgovara s niskim mršavim muškarcem s t rbuhom poput fudbalske lopte i dugom sedom pletenicom. Nosio je izbledele farmerke, majicu s amblemom grupe Grejtful ded i pohabanu torbu prebačenu preko ramena. Izgledao je kao kurir, i Lajla bi se sigurno samo osmehnula i nastavila svojim putem da nije čula kako neznanac, s jedva primetnim akcentom, izgovara ime koje joj je zvučalo poznato. "Aleksej Kerinov." "Gospodin Kerinov?" Očekivala je nekog starijeg, svakako starijeg od pedeset i kusur godina, koliko je taj čovek po njenoj proceni imao, nekog u otmenom odelu, s urednom sedom kosom, možda i malom kicoškom bradom. On je obazrivo odmeri kroz naočare s tamnim staklima. "Da." "Ja sam Lajla Emerson. Prijateljica Eštona Arčera." "Ah, da." Pružio je ruku meku kao dečja guza. "Drago mi je." "Možete li da mi pokažete neku ispravu?" "Naravno." On izvadi novčanik i pruži joj vozačku dozvolu. Sa položenim i za motocikl, primetila je. Ne, uopšte ga nije tako zamišljala. "Povešću vas gore. Hvala vam, Dvejne." "Nema na čemu, gospođice Emerson." "Mogu li da ostavim prtljag?" Kerinov pokaza na putni kofer koji je stajao sa strane. "Naravno", odgovori Dvejn. "Negde ću ga skloniti." "Hvala vam. Upravo stižem iz Vašingtona", rekao je Lajli dok su išli ka liftu. "Kratko poslovno putovanje. To je minijaturna pudla?" Ispružio je ruku da je Erl Grej onjuši. "Moja tašta ima takvog psa. Zove ga Kivi." "Ovaj se zove Erl Grej." "Otmeno." "Koliko vidim, volite Grejtful ded?" Pokazala je na majicu, nateravši 268

ga da se osmehne. "To je bio prvi koncert na koji sam otišao kad smo stigli u Ameriku. Bio sam preobražen." "Koliko ste dugo ovde?" "Imao sam osam godina kad smo napustili tadašnji Sovjetski Savez." "Pre nego što je pao Berlinski zid." "Da, pre toga. Moja majka je bila balerina u Boljšom teatru, a otac nastavnik istorije, veoma pametan čovek, koji je tako vešto skrivao svoja politička uverenja da čak ni njegova deca nisu znala za njih." "Kako ste se izvukli iz zemlje?" "Sestra i ja dobili smo dozvolu da prisustvujemo londonskoj izvedbi Labudovog jezera. Naš otac je u Londonu imao neke prijatelje i kontakte. On i majka mesecima su planirali to bekstvo, ništa ne govoreći ni Talji ni meni. Jedne noći, posle jedne predstave, ušli smo u taksi, moja sestra i ja, misleći da idemo na večeru. Ali čovek za volanom nije bio taksista, već očev prijatelj koji je ludački nagazio gas i jurnuo preko londonskih ulica, sve do ambasade, gde smo dobili azil. Odatle smo otišli u Njujork. Bilo je veoma uzbudljivo." "Kladim se da je vama bilo uzbudljivo, jer ste tad imali samo osam godina, ali to je za vaše roditelje sigurno bilo zastrašujuće iskustvo." "Tek pošto se sve završilo, shvatio sam kakvom su se riziku izložili. Vidite, nama je bilo lepo u Moskvi. Imali smo dobar, čak i privilegovan život." "Ali oni su želeli slobodu." "Da. Više zbog svoje dece nego zbog njih samih. I uspeli su to da nam podare." "Gde su oni sada?" "Žive u Bruklinu. Otac je u penziji, a majka ima malu plesnu školu." "Ostavili su sve za sobom", reče Lajla dok su izlazili iz lifta, "da bi svojoj deci podarili život u Americi. Oni su pravi heroji." "Da, vi to shvatate. Njima dugujem... Džerija Garsiju i sve ostalo. Jeste li i vi poznavali Vinija?" "Ne, ne baš. Ali znam da ste mu vi bili dobar prijatelj." Otključala je vrata stana. "Žao mi je." 269

"Bio je divan čovek. Sutra je sahrana. Ko je mogao da pretpostavi... Čuli smo se pre samo nekoliko dana. Kad sam pročitao dokumente, pomislio sam: Vini će biti raspamećen kad ovo čuje. Jedva sam čekao da popričam s njim, da se vratim u grad i da zajedno isplaniramo šta da radimo. A sad..." "A sad treba da sahranite svog prijatelja." Lajla mu utešno stegnu ruku i uvede ga u stan. "Ah, divan stan! Kakav pogled! Ovo je Džordž Treći." Ustremio se pravo ka pozlaćenoj komodi. "Prelepo! Savršeno! Kraj XVIII veka, možda 1790. Vidim da sakupljate burmutice. Ovo je opal naročitog kvaliteta. A ovo ovde... oprostite." Okrenuo se ka njoj, pokajnički raširivši ruke. "Toliko sam se zaneo da sam zaboravio na pristojnost." "Delili ste ista interesovanja s Vinijem." "Da. Upoznali smo se na aukciji, dok smo se nadmetali za jednu berzer stolicu, od satenskog drveta." Čula je prizvuk naklonosti i tuge u njegovom glasu. "Ko je pobedio?" "On. Bio je opak borac. Imate izvanredan ukus, gospođice Emerson. I briljantno oko." "Molim vas, zovite me Lajla. I ne mogu baš da kažem..." Eš izađe iz lifta, odmerivši Kerinova munjevitim pogledom, a onda se ustremi ka Lajli i zakloni je telom. "Eše, ovo je Aleksej Kerinov. Srela sam ga u predvorju kad sam se vratila iz šetnje s Erlom." "Poranili ste." "Da, voz je ranije stigao i brzo sam uhvatio taksi. Došao sam pravo ovde, kao što ste tražili." Kerinov podiže ruke, kao da se predaje. "Shvatam vašu obazrivost." "Pokazao mi je vozačku dozvolu pre nego što smo krenuli gore. Koliko sam videla, vozite motocikl." "Da, harli, s vrhunskim performansama. Doduše, moja supruga nije naročito srećna zbog toga." Blago se osmehnuo, ne skidajući pogled s Eša. "Znate, video sam vašu sliku", reče, "s Oliverom i vašom sestrom 270

Žizelom, među slikama Vinijeve dece, na prelepom stolu ukrašenom intarzijama, iz perioda Vilijama i Meri, u dnevnoj sobi na prvom spratu Vinijeve kuće. On vas je voleo kao sopstveno dete." "I ja sam gajio ista osećanja prema njemu. Hvala vam što ste došli." Eš konačno pruži ruku. "Malo sam nervozan", priznade Kerinov. "Od onog razgovora nisam mogao oka da sklopim. Podaci iz tih dokumenata izuzetno su važni. Znate, u mom svetu uvek ima nekih priča, nekih šaputanja koja se tiču izgubljenih carskih jaja. U Londonu, u Pragu, u Njujorku. Ali ničeg što bi nas odvelo do nekog od njih. A ovo? Vi ovde imate svojevrsnu mapu, nešto kao maršrutu. Nikada ranije nisam naišao na tako konkretan trag." "Treba da sednemo", predloži Lajla. "Želite li da spremim čaj? Ili kafu? Ili možda nešto hladno?" "Da, može nešto hladno." "Sešćemo u trpezariji", odluči Eš. "Tamo ćemo lakše pogledati to što imate." "Možete li da mi kažete koliko policija zna? O Viniju. I o Oliveru. Oprostite, trebalo je da vam izjavim saučešće, zbog brata. Upoznao sam ga u Vinijevoj radnji. Bio je tako mlad", rekao je glasom iz koga je izbijalo istinsko žaljenje. "I veoma šarmantan." "Da, jeste." "Dokumenti su bili kod njega? Kod Olivera?" "Da." Eš mu pokaza da sedne za izduženi sto. "Ona su ga koštala glave, baš kao i Vinija. Obojica su umrli zbog blaga do koga ona mogu da odvedu. Ta jaja vrede nebrojene milione dolara. A u istorijskom smislu? Njihov pronalazak je od ogromnog značaja. Za nekog kolekcionara, njihova vrednost je neprocenjiva. Postoje ljudi koji bi, van svake sumnje, bili spremni da ubiju samo da ih se dočepaju. A opet, posmatrano iz istorijske perspektive, ta jaja su već poprskana carskom krvlju." Smestivši se za sto, Kerinov otvori torbu i izvadi koverat od manile. "Ovo su dokumenti koje sam dobio od Vinija. Stavite ih na sigurno mesto." "Hoću." 271

"A ovo su moji prevodi." Izvadio je još dva koverta. "Po jedan za svako jaje. I njih treba da stavite na sigurno. Dokumenti su pretežno napisani na ruskom - kao što ste vi i Vini verovatno zaključili. Ali ima i nekih na češkom. Za njih mi je trebalo više vremena. Mogu li?", upitao je pre nego što je otvorio jedan od koverata. "Ovde se nalazi opis, podaci koji su nam već poznati iz Faberžeove fakture, iz inventara zaplenjenog carskog blaga koji je sačinjen 1917. godine, u vreme revolucije." Eš pročita otkucani prevod u kome se nalazio opis Anđeoske kočije. "To jaje je naručio Aleksandar Treći, za svoju suprugu Mariju Fjodorovnu. Tada je koštalo dve hiljade i trista rubalja. Pozamašna svota za to vreme, a neki bi čak rekli i prilično razmetljiva, s obzirom na stanje u kome su se nalazili država i narod. Pa ipak, to je ništa u poređenju s vrednošću koju ono danas ima." "Hvala vam", reče kad se Lajla vratila nazad noseći poslužavnik s bokalom limunade i visoke čaše s ledom. "Limunada mi je omiljeno piće." "I meni." Čim je Lajla spustila čašu, Kerinov je podiže i otpi veliki gutljaj. "Grlo mi se osušilo. Ovo je istovremeno uzbudljivo i zastrašujuće." "Kao i bekstvo iz Sovjetskog Saveza posle baletske predstave." "Da." Kerinov polako udahnu. "Dakle, car Nikolaj, koji je nasledio presto od svog oca, poslao je milione seljaka u Veliki rat. Zemlja i narod platili su strašan danak, i seme revolucije počelo je da klija. Radnici su počeli da se organizuju želeći da zbace vladu. Privremena vlada, sačinjena od bankara i njima sličnih, naišla je na žestoku osudu Sovjeta. Lenjin je preuzeo vlast krvoprolićem u jesen 1917. godine, zaplenio carsku riznicu i posede i pobio sve članove carske porodice. Nešto od blaga je prodao, o čemu postoje pisana svedočanstva. Hteo je da državnu kasu napuni stranom valutom i da okonča rat. Znam da ovo liči na čas istorije, ali istorijska pozadina je veoma važna." "Otac vas je naučio da cenite istoriju." Lajla pogleda u Eša. "Otac mu je bio nastavnik istorije u Sovjetskom Savezu pre nego što su prebegli." 272

Eš nije bio nimalo iznenađen što je Lajla već detaljno upoznata s porodičnom istorijom Kerinovih. "Da, moj otac. Učili smo istoriju naše zemlje - i drugih zemalja, naravno, ali prvenstveno svoje otadžbine." Kerinov otpi još jedan gutljaj. "I tako se rat nastavio, a Lenjinovi pokušaji da izdejstvuje mir s Nemačkom su propali. Izgubio je Kijev, a neprijateljska vojska stigla je na svega nekoliko kilometara od Petrograda kada je najzad potpisan sporazum, i kada je Istočni front prestao da bude ratna zona." "Strašno vreme", promrmlja Lajla. "Zašto ništa ne naučimo iz toga?" "Moj otac bi rekao da onima koji su na vlasti nikad nije dosta. Rusija je svojom krvlju i blagom platila dva rata, građanski i svetski, a i mir je imao svoju cenu. Deo carskog blaga bio je direktno ponuđen na prodaju, a druge stvari otišle su na diskretniji način. Nešto je ostalo u Rusiji. Od pedeset carskih jaja, skoro sva, osim osam izgubljenih komada, završila su u muzejima i privatnim zbirkama. Bar koliko je poznato", dodao je. Lupnuo je prstom po otkucanom prevodu. "Ovde vidimo da je Anđeoska kočija prodata 1924. godine, dakle, posle Lenjinove smrti, tokom borbe za prevlast u tročlanom komitetu, neposredno uoči Staljinovog dolaska na vlast. Rat i politika. Čini se da je jedan od funkcionera iz tročlanog komiteta imao pristup carskom blagu i da je, možda zarad lične koristi, prodao to jaje Vladimiru Starskom za dve hiljade rubalja. Daleko ispod njegove istinske vrednosti, ali i to je bila ogromna svota u Sovjetskom Savezu. Ovde dalje stoji da je Starski preneo to jaje u svoj dom u Čehoslovačkoj, kao poklon za svoju suprugu." "Ali to nije zvanično dokumentovano, jer je to jaje, striktno posmatrano, bilo ukradeno?" upita Lajla. Kerinov klimnu glavom. "Da. Po kulturnim zakonima tog doba, to blago pripadalo je Sovjetskom Savezu. Ali to jaje je ipak otputovalo u Prag i ostalo tamo sve do 1938. godine, kada je ponovo prodato. Nacisti su te godine okupirali Čehoslovačku i Hitlerov cilj bio je da asimiluje tu zemlju i njen narod, da je liši intelektualne klase. Sin pomenutog Starskog prodao je jaje jednom Amerikancu, Džonasu Martinu iz 273

Njujorka, za iznos od pet hiljada američkih dolara." "Taj Starski je to sigurno učinio iz pukog očaja", prozbori Lajla. "Rešio je da proda sve dragocenosti koje je imao, samo da se sa svojom porodicom izvuče iz Čehoslovačke i pobegne od rata. Da putuje bez prtljaga, ali sa dubokim džepovima, i da se skloni s puta prokletom Hitleru." "Da, delim vaše mišljenje." Kerinov lupnu pesnicom o sto da naglasi poentu. "Novi rat, još krvi. Koliko sam uspeo da saznam, taj Džonas Martin bio je imućan američki bankar. Novac mu nije predstavljao nikakav problem. Mislim da je u tom jajetu video samo kitnjasti svetlucavi suvenir. A i mladi Starski ga je možda prodao i ne znajući čitavu istinu o njegovom poreklu i vrednosti. Tako je jaje dospelo u Njujork, u dobrostojeću kuću u Saton plejsu." "Gde mu je Oliver ušao u trag preko naslednice Martinovih, Mirande Svonson." "Unuke Džonasa Martina. Taj deo priče završava se prodajom jajeta Martinu. Ali..." Kerinov otvori drugi koverat. "Tu je i Neseser jaje. S priloženim opisom, isto kao i za Anđeosku kočiju. I sličnim istorijatom. Rat, revolucija, promena vlasti. Konfiskacija, s poslednjim zvaničnim zapisom iz 1922. godine i prebacivanje u Sovnarkom. Odatle je krenulo na put zajedno s prvim jajetom - u paru da tako kažemo - od Rusije do Čehoslovačke, i odatle do Njujorka. Od Aleksandra do Marije, potom do Lenjina i lopova iz trojnog komiteta, i na kraju preko Starskog i njegovog sina do Martina." "Oba su završila u Njujorku." Eš pogleda u Lajlu. "Omašili smo po tom pitanju." "Oba", potvrdi Kerinov, "sve do 12. juna 1946. godine, kada je Neseser jaje krenulo na novo putovanje. Taj deo... samo malo." Otvorio je koverat s ruskim dokumentima. "Evo, ovde." Lupnuo je na jedan pasus. "Ovo je ponovo na ruskom, ali donekle nepravilnom. Mislim u gramatičkom i pravopisnom pogledu. Ovo je napisao neko ko nije baš vičan ruskom jeziku, ali zna dovoljno da se sporazume. Tu se pominje to jaje, ne po tačnom nazivu, već po opisu, kao kutija u obliku 274

jajeta, ukrašena draguljima. S damskim priborom za manikir od trinaest delova. Tu takođe piše da je Antonio Bastone dobio to jaje od Džonasa Martina Juniora u nekoj igri na pet karata." "Dobio ga je na pokeru", promrmlja Lajla. "I ja sam to tako protumačio. Kao što rekoh, u tekstu ima grešaka, ali je dovoljno razumljiv. A taj Martin Junior..." "Kad mu je nestalo kesa, Martinov sin je rešio da na talon baci nešto što mu je delovalo kao svetlucava tričarija, verovatno misleći da ima karte koje obećavaju sigurnu pobedu." Kerinov klimnu glavom, okrenuvši se ka Ešu. "Da, sasvim moguće. Vidite ovo ovde? Njegova vrednost je tom prilikom procenjena na osam hiljada. Kao da kaže: Baš si baksuz, Džoni. Pronašao sam mlađeg Martina u zborniku Ko je ko? objavljenom te godine. Tada je imao dvadeset godina i s tudirao prava na Harvardu. Što se tiče Antonija Bastonea, nisam odmakao dalje od imena." "Kao u nekom vicu", ubaci se Lajla. "Imali su taj dokument na ruskom, ali uopšte nisu pokušali da saznaju šta u njemu piše. A tog Džonija je očigledno bolelo uvo. Bacio je jaje na talon, kao kućnu tričariju koje je hteo da se otarasi." "I Oliver bi isto postupio", tiho dodade Eš. "S jednakom nehajnošću. To zatvara neki krug, zar ne?" Lajla ga uhvati za ruku i preplete prste s njegovim. "Oliver nije dobio šansu da nešto nauči iz svojih grešaka. Ali mi sad imamo šansu da ispravimo stvari." "Možemo da ih pronađemo." Kerinov se nadvi preko stola, revnosno, urgentno. "Apsolutno verujem u to. Moramo temeljno da istražimo istorijat tih jaja, da popunimo praznine. Pomislite samo gde su sve bila, kuda su putovala. Šta su sve preživela. Ta jaja nisu izgubljena, jer mi možemo da ih pronađemo. Vini... da je sad ovde, nasuli bismo po čašu votke i nazdravili u čast predstojeće potrage." "Šta biste učinili kad biste ih pronašli?" upita Eš. "Njima je mesto u muzeju. Ovde. U najvećem gradu na svetu. Rusi bi se možda bunili, ali imamo dokumente. Sve je tu, crno na belo. Papiri koji svedoče da je jaje već dvaput prodato. To su vrhunska umetnička 275

dela, istorijski komadi. To je svetska baština." Kerinov ponovo podiže čašu, potom je naglo spusti. "Valjda ne mislite da ih zadržite? Da ih zaključate u svoju vitrinu? Gospodine Arčere, vi ste imućan čovek, možete da priuštite takvu velikodušnost. Vi ste umetnik. Sigurno shvatate koliko je važno da takva umetnička dela budu svima dostupna." "Mene ne morate da ubeđujete. Samo sam hteo da proverim kakvo je vaše stanovište. Lajla?" "Da." "U redu. Oliver je nabavio te dokumente i Anđeosku kočiju." "Oprostite? Rekli ste dokumente i Anđeosku kočiju? Sigurno ste mislili dokumente za Anđeosku kočiju?" "Ne, dobro ste čuli", reče Eš. "Nabavio je i dokumente i jaje." Kerinov se zabezeknuto stropošta na naslon. Lice mu prvo postade bledo kao krpa, potom rumeno kao bulka. "Gospode. Blagi bože. Vi... vi ga imate? Jedno od izgubljenih carskih jaja? Ovde? Molim vas, moram..." "Nije ovde. Stavio sam ga na sigurno mesto. Mislim da je Oliver sklopio pogodbu s nekim klijentom, a onda pokušao da izvrda, da izvuče više novca. To je njega i njegovu devojku koštalo glave. A onda se isto desilo sa Vinijem, kad je pokušao da mi pomogne da pohvatamo konce. Ovo je daleko ozbiljnije od klasične potrage za blagom." "Shvatam. Molim vas, samo malo." Kerinov ustade, priđe prozoru, polom se vrati do stola, pa ponovo krenu ka prozoru. "Srce mi lupa kao ludo. Pitam se šta bi moj otac rekao, kao čovek koji proučava prošlost i koga ne zanimaju bogataške igračke. Šta bi on rekao kad bi saznao da njegov sin ima nekog udela u pronalaženju takvog istorijskog blaga?" Vratio se do stola i polako se spustio na stolicu, pažljivo i obazrivo, skoro kao neki starac. "Možda je budalasto da u ovakvom trenutku razmišljam o svom ocu." "Ne, nipošto." Lajla zavrte glavom. "Svi želimo da naši očevi budu ponosni na nas." "Toliko toga mu dugujem." Kerinov se potapša po majici. "Za mene, čoveka koji na bogataške igračke gleda kao na umetnost, ovo je životno 276

dostignuće. A za Vinija..." Zaćutao je, utučeno pritisnuvši oči. Potom spusti šake na sto i preplete prste. "Vi ste mi ukazali svoje poverenje i ja sam vam neizmerno zahvalan zbog toga. Zahvalan i dirnut." "Vini vam je verovao." "Pomoći ću vam na svaki mogući način, isto kao što bih učinio za njega. Sve što je u mojoj moći. On je na vas gledao kao na sina", ponovi Kerinov. "I zato ću učiniti sve što mogu. Vi ste videli to jaje. Dodirnuli ga." Ništa ne rekavši, Eš izvadi mobilni iz džepa i pronađe fotografije. "Bože. Milostivi bože. Izvanredno, i više od toga. Koliko znam, vi imate jedinu jasnu fotografiju tog umetničkog dela. Njemu je mesto u muzeju, u Metropolitenu. Ono više ne sme da bude skriveno od očiju sveta." "Kad završimo s ovim, više neće biti skriveno. Ljudi koji su želeli da se domognu tog jajeta ubili su dva člana moje porodice. To nije samo umetničko delo i istorijsko blago, već i moj glavni adut. A sad se ispostavlja da postoji još jedno jaje. Moramo da ga pronađemo pre njih. Da bismo to učinili, moramo da uđemo u trag Antoniju Bastoneu ili njegovim naslednicima. On bi sad trebalo da ima preko devedeset godina, što znači da su šanse da je još živ prilično slabe." "Ali zato postoji sasvim realna šansa da je on prodao to jaje, ili ga i sam izgubio na pokeru, ili ga poklonio nekoj ženi." Lajla podiže ruke. "Pa ipak, mislim da se čak ni bogataškim sinovima - ako je taj Bastone bio sličnog kova kao malerozni Džoni - ne dešava baš svakog dana da na pokeru osvoje tako neobičnu stvarčicu punu svetlucavih dragulja. Ta priča je možda p reneta narednim generacijama, zajedno s pričom o daljoj sudbini tog jajeta. To bi moglo da nam posluži kao dobra odskočna daska." "Znamo da je Martin 1946. godine studirao prava na Harvardu. Možda su zajedno išli na fakultet. Možda je Miranda Svonson čula za tu priču. Probaću da nešto iščeprkam" odluči Eš. "Ja ću nastaviti sa istraživanjem. Treba da obavim neke poslove, ali to može da sačeka. Ovo je sad prioritet. Hvala vam što ste mi pružili 277

šansu da učestvujem u ovome, da budem deo istorije." Uputivši mu dug i ozbiljan pogled, Kerinov mu vrati mobilni. "Samo malo." Lajla brzo ustade i krenu kroz stan. "Ovo mora da ostane u strogoj tajnosti", započe Eš. "Shvatam. Imate moju reč." "Niko ne sme da zna za to, čak ni vaša porodica." "Da, čak ni oni", složi se Kerinov. "Poznajem neke kolekcionare i ljude koji bi mogli da znaju nešto više. Preko svojih veza mogu da se raspitam koji klijenti pokazuju naročito zanimanje za Faberžeova jaja ili ruske antikvitete." "Raspitajte se, ali pažljivo. Oni su već tri puta okrvavili ruke. Neće se libiti da ponovo ubiju." "Moj posao je da se raspitujem za takve stvari, da prikupljam informacije o kolekcionarima i umetničkim zbirkama. Neću pitati ništa što bi moglo da pobudi sumnju." Lajla se vrati noseći poslužavnik s tri niske čaše i zamagljenom flašom ketel votke. Kerinov je razneženo pogleda. "Veoma ste ljubazni." "Mislim da situacija to nalaže." Nasula je tri čaše ledene votke i podigla svoju. "Za Vinija!" "Za Vinija!" promrmlja Kerinov i navrnu čašu. "Još jednom." Lajla ponovo nasu votku. "Za opstanak umetnosti! Kako se na ruskom kaže živeli?" "Ako želim da vam nazdravim, reći ću зa baшe зdopobьe." "U redu. 3a baшe зdopobьe!" "Imate odličan sluh. Za opstanak umetnosti, za naše zdravlje i uspeh!" Kucnuli su se čašama, tri jasna zveketa stopljena u jedan. Da, pomisli Lajla naginjući čašu s votkom, došlo je vreme da predu na sledeći korak. 278

18 Lajla je privremeno batalila pisanje i zamislila se nad prednostima moderne tehnologije. Dok je Eš zvao svoje poznanike s Harvarda, ona je rešila da okuša sreću na društvenim mrežama. Čovek koji je bio nadomak stote, pod uslovom da je još živ, verovatno nije visio na internetu, ali su njegovi potomci sigurno imali profile na Fejsbuku. Možda njegov unuk, koji je dobio ime po dedi. Ili unuka, koja se možda zove Antonija. Neće škoditi da provršlja po Guglu i Fejsbuku koristeći ono malo podataka kojima su raspolagali. Ako tome doda Džonasa Martina, razmišljala je, mogla bi da začeprka još dublje i proveri da li potencijalni kandidati imaju zajedničke prijatelje, nekog ko ih povezuje. Primetivši kako Eš okleva pred širokim zasvođenim vratima trpezarije, Lajla mu pokaza da ude. "Trenutno ne pišem. Samo sprovodim svoju verziju istraživanja. Da li se tebi posrećilo da nešto saznaš?" "Zamolio sam jednog prijatelja za uslugu i dobio link za godišnjak pravnog odseka na Harvardu. U periodu od 1943. do 1945. godine, univerzitet nije objavljivao godišnjake, ali je 1946. godine objavljena skromnija verzija, bez fotografija. Proveriću šta tamo može da se pronađe, a pogledaću i izdanja iz narednih godina." Lajla se zavali na naslon. "Dobar početak." "Mogao bih da unajmim nekog detektiva da to obavi." "I da nam uskratiš tako sjajnu zabavu? Ja sam rešila da prošvrljam po Fejsbuku." 279

"Po Fejsbuku?" "I ti imaš Fejsbuk stranicu", podseti ga ona. "Kad smo već kod toga, malopre sam ti poslala zahtev za prijateljstvo. Štaviše, rekla bih da imaš dva profila, privatni i profesionalni. Nisi ažurirao profesionalnu stranicu duže od dva meseca." "Zvučiš kao moj agent", promrmlja on. "Postavim nove slike kad se setim. Zašto vršljaš po Fejsbuku?" "Zašto si napravio privatni profil?" "Koliko se sećam, zato što mi to pomaže da proverim šta se dešava u mojoj porodici." "Eto vidiš. Kladim se da u porodicama Bastone i Martin ima ljudi koji rade isto što i ti. Bastone - to je italijansko prezime. Kladim se da nisi znao da je Italija deveta zemlja na svetu po broju korisnika Fejsbuka." "Priznajem da nisam." "Takođe treba da znaš da na Fejsbuku postoje šezdeset tri osobe registrovane pod imenom Antonio Bastone, plus tri Antonije. Trenutno proveravam Tonije, u obe verzije, sa i ili ipsilon na kraju. Potom, tu je i kombinacija sa amerikanizovanim Entoni. Proveriću sve te ljude i probati da pristupim spiskovima njihovih prijatelja. Ako negde naiđem na prezime Martin ili Svonson, kako se preziva Martinova naslednica, mogla bih da ubodem premiju." "Fejsbuk", ponovi on nateravši je da prasne u smeh. "Tebi to nije palo na pamet jer ti je zamorno čak i da ažuriraš vlastiti profil." On sede preko puta nje. "Lajla." Ona skloni laptop u stranu i sklopi šake preko stola. "Eštone." "Šta ćeš da radiš s tih šezdeset šest imena?" "Mislim da će ih biti mnogo više kad ubacim i Tonije u obe verzije. Kao što sam rekla, tad prelazim na spiskove prijatelja. Nezavisno od toga da li pronađem neku vezu između njih, počeću da ih kontaktiram preko Fejsbuka, raspitujući se da li oni slučajno nisu potomci izvesnog Antonija Bastonea, koji je tokom četrdesetih studirao na Harvardu. Doduše, ko zna da li je stvarno bio na Harvardu - dođavola, mogli su 280

komotno da se upoznaju i u nekom striptiz baru - ali to ćemo iskoristiti kao potencijalni trag. Možda mi se posreći, naročito ako to iskombinujem s paralelnom potragom na Guglu." "Prilično kreativno." "Kreativnost je božanstvo kome se klanjam. A tehnologija moj obožavani ljubavnik." "Ti uživaš u ovome." "Znam. Neki glasić u glavi mi govori da ne bi trebalo toliko da uživam, jer bi neko, u slučaju da nabasam na pravi trag, mogao da mi skine glavu zbog toga. Ali ne mogu da odolim. Sve ovo je prosto fascinantno." On pruži ruku preko stola, stegavši joj šaku. "Neću dopustiti da ti se bilo šta desi. I molim te, ne govori da umeš da vodiš računa o sebi. Sad si sa mnom." "Eše..." On joj još čvršće stegnu šaku. "Sada smo zajedno u tome. Možda nam treba vremena da se naviknemo na tu činjenicu, ali tako stoje stvari. Pričao sam s Bobom." Njene misli se naprasno prestrojiše. "Sa kim?" "Sa mojim bratom Bobom." Dakle, zajedno sa Žizelom, Rajli i Estebanom, na tom spisku se nalazio i neki Bob? "Moraćeš da mi napraviš kopiju svog porodičnog stabla." "Trenutno je kod Endži. On i Frenki - to je Endžin i Vinijev najstariji sin - prilično su bliski. Rekao sam mu da zamoli Frenkija da iz Vinijeve evidencije prikupi podatke o posedu Svonsonovih i poslovima koje je Oliver vodio." "Da proveriš da li ćeš tamo pronaći neki podatak o Neseser jajetu ili tom Bastoneu." "Šanse mi nisu baš velike, ali vredi pokušati. Ponovo sam pokušao da pronađem Svonsonove, a onda sam došao na ideju da pozovem svoju majku. Ona poznaje praktično sve u gradu, pa je stigla da površno upozna čak i Mirandu Svonson, koju opisuje kao luckastu pomodarku. Pristala je da okrene nekoliko brojeva i da se raspita gde su Miranda 281

Svonson i njen muž Bif otišli na odmor." "Nemoguće da se zove Bif. Niko ne može da se zove Bif." "Moja majka misli da može." Spustio je pogled ka mobilnom, koji je pozvonio na stolu. "Eto, vidiš. Kako se ranije nisam setio svoje majke? Mama", prozbori u slušalicu prihvativši poziv. "Ti ne gubiš vreme." Lajla ga ostavi da na miru obavi razgovor i krenu na sprat da uzme sandale, kačket i naočare za sunce. Usput je u džep ćušnula torbicu u kojoj je držala ključ, nešto novca i ličnu kartu. Krenuvši nazad ka prizemlju, na stepeništu je srela Eša koji je očigledno krenuo da je potraži. "Gde si nestala?" upita on. "I gde ideš?" "Otišla sam da pokupim stvari za šetnju, pre nego što izađem s Erlom Grejom. Ili još bolje, pre nego što izađemo svi zajedno. Prijaće ti da malo prošetaš, a usput možeš da mi ispričaš šta si saznao od majke." "Dobro." Eš začkilji, zagledavši se u njen kačket. "Navijaš za Metse?" Ona ponosno podiže pesnicu. "Hajde, samo probaj." Eš zavrte glavom. "Ovo je ozbiljan test za našu vezu. Idem po povodac." "Ne zaboravi higijenske kese", doviknu ona. Naoružani potrebnim priborom, jedva obuzdavajući raspamećenog psića, izašli su na ulicu i krenuli stepeništem koje je povezivalo Tjudor Siti sa obližnjim parkom. "Da li je ovo neki znak?", prozbori Lajla. "To što silazimo niz Stepenište Šaranskog, nazvano po ruskom disidentu." "Mislim da, kad završimo s ovim, dugo neću želeti da pomislim na bilo šta što ima veze s Rusijom. Ali u pravu si što se tiče šetnje. Stvarno mi prija." Uživao je u prijatnom strujanju svežeg vazduha i tutnjavi saobraćaja iz Prve avenije, dok su koračali iza sićušnog psa koji je ushićeno cupkao niz široku stazu, sporadično zaklonjenu bagremovim krošnjama. Potom su nastavili kružnom stazom oko prostranog travnjaka, zašavši u mirnu i tihu urbanu oazu. Park je bio pun šetača. Neki su gurali kolica s malom decom, neki su šetali pse ili vodili telefonske razgovore, a neki - poput tipa sa žgoljavim belim nogama i mobilnim zadenutim ispod 282

pojasa uzanog crnog biciklističkog šortsa - poskakivali u ritmu muzike koja je dopirala kroz slušalice. "Dakle, je li tvoja majka uspela nešto da postigne?", upita Lajla dok je Erl Grej njuškao po travi zanoseći se levo-desno. "Pogledala je u svoj tefter. Ako misliš da moje porodično stablo predstavlja impresivan prizor, treba da vidiš njen telefonski imenik. Iscrpan kao regrutni spisak. Pozvala je jednu prijateljicu koja se druži s Mirandom Svonson. Miranda i njen muž trenutno su u Hemptonsu i ostaće tamo sve do Praznika rada, mada se povremeno vraćaju u grad, ona da se nađe s prijateljicama, a on da obavi neke poslove. Sve u svemu, nabavila je Mirandinu adresu i broj mobilnog." "Pozovi je." Lajla ga zgrabi za ruku, povukavši ga ka najbližoj klupi. "Odmah." "Nema potrebe. Moja majka je to već obavila." "Stvarno je brza." "Kao munja. Vidiš, moja majka, koja je trenutno takođe u Hemptonsu, uspela je da izdejstvuje pozivnicu za koktel-zabavu, koja se večeras održava na posedu Svonsonovih. Pozivnica važi za mene i pratilju. Hoćeš li da popiješ koktel na plaži?" "Večeras? Nemam odeću za koktel na plaži, i to ni manje ni više nego u Hemptonsu!" "Zaboga, to je plaža. Opuštena varijanta." "Muškarci", promrmlja ona. "Treba mi nešto pristojno." Bankrotiraće ako nastavi da se zabavlja s njim, pomisli. "Vrati Erla kući, važi?" Izvadila je ključ i pružila mu ga zajedno s povocem. "Ja moram u šoping." Već sledećeg časa odjurila je ka gradu, ostavivši ga u oblaku prašine. "Ali to je samo zabava na plaži!", ponovi on za njom. * Uspela je da napravi čudo, bar po njenim standardima. Otmena ružičasta haljina za plažu, s dubokim izrezom na leđima, prekrivenim 283

izukrštanim uzanim trakama, tirkizne rimljanke s visokim potpeticama i slamnata torba s ružičastim i tirkiznim prugama, dovoljno velika da u nju spakuje sve što joj je potrebno. Plus šarmantna minijaturna pudla. Mobilni joj zazvoni baš dok je dodavala završni sloj maskare. "Jesi li spremna?" upita Eš. "Stižem za dva minuta." Prekinula je vezu, iznervirana što je on uspeo da se vrati do svog stana, da se spremi i stigne nazad brže nego što je njoj trebalo da se obuče. Spakovala je stvari za Erla Greja u novu slamnatu torbu, a onda ubacila i psića. Sklopila je ešarpu koju je kupila na nagovor prodavačice - tirkiznu s jarkoružičastim šarama - ćušnula je pored psa i izjurila napolje, kako ne bi prekoračila ugovoreni limit od dva minuta. Napolju je zatekla Eša kako ćaska s domarom, naslonjen na haubu starinske korvete - čak je i ona mogla da prepozna taj auto. "Dopustite meni, gospođice Emerson", predusretljivo ponudi domar otvorivši vrata automobila. "Lepo se provedite." "Hvala." Lajla se spusti na sedište i radoznalo osmotri enterijer dok je Eš obilazio oko haube, idući ka šoferskim vratima. "Imaš auto." "Da, mada ga ne vozim često." "Opasno zgodan auto." "Ako sam rešio da odvezem opasno zgodnu curu na koktel-zabavu na plaži, onda to moram da učinim u opasno zgodnom autu." "Dobar odgovor. Malo sam nervozna." "Zbog čega?" Eš se probijao kroz saobraćajnu gužvu kao da je svakodnevno sedeo za volanom - s nemilosrdnom odlučnošću. "Zbog svega. Neprestano puštam filmove u glavi. Čujem kako ta Miranda kaže: Oh, Antonio! Naravno, tako mio dekica. Smestili smo ga u ćošak, eno tamo. Slobodno skoknite do njega i javite mu se." "Sumnjam da će se to desiti." "Naravno da neće, ali svejedno razmišljam o tome. Mi potom odlazimo da se javimo tom matorcu, a on kaže - ili urla, jer je sigurno gluv ko top - Poker, kažete? S maleroznim Džonijem? Ah, to je bio život! Onda nam priznaje da je to jaje poklonio curi s kojom je tada 284

spavao - kako se ono zvaše? - praska u promukli smeh i pada mrtav." "Bar će umreti sećajući se lepih dana." "U drugoj verziji opako vrela Azijka upada unutra - obučena u neku kreaciju Aleksandera Makvina, sigurna sam u to - vadi pištolj i drži sve na nišanu dok njen gazda ide za njom. Tip izgleda kao Marlon Brando. Ali ne zgodni Brando iz starih crnobelih filmova, već matori debeli Brando. Nosi belo odelo i panamu." "Naravno kad je došao na letnju zabavu na plaži." "Pošto se to dešava u mojoj mašti, slučajno znam kung-fu pa se opako vrela Azijka i ja hvatamo ukoštac. I ja je totalno razbucam, istresem je iz gaća pred svim onim ljudima, a ti uspevaš da učiniš isto s njenim gazdom." Eš je odmeri ispod oka, vešto se provlačeći između dva taksija. "Dakle, ti ulaziš u klinč s opako zgodnom ženskom, a meni prepuštaš debelog Branda? Nije pošteno." "Ali tako je ispalo. Međutim, taman što smo odahnuli, pomislivši da je sve u redu, dešava se nešto strašno. Ne mogu da pronađem Erla Greja. Svuda ga tražim, ali kao da je u zemlju propao. Grozan osećaj, kad ti kažem. Još ne mogu da se povratim." "Onda je dobro što se ništa od toga nije stvarno desilo. Niti će se desiti." "Svejedno bih volela da znam kung-fu." Lajla zaviri u torbu, gde je Erl Grej blaženo dremao sklupčanog tela. "Šta imaš unutra? Nisi valjda ubacila psa u torbu? Povela si psa?" "Nisam mogla da ga ostavim samog. Ja sam odgovorna za njega. Osim toga, žene čuvaju ovako sićušne pse upravo zato da mogu ih spakuju u svoje otmene bogataške tašne i da ih svuda nose sa sobom." Ljupko se osmehnula. "Misliće da sam naprosto ekscentrična." "Otkud im samo takve ideje?" * Lajla je obožavala nova mesta, i mada za sebe nikad ne bi odabrala kuću kakvu su Svonsonovi imali u Hemptonsu, morala je da oda 285

priznanje njenom izgledu. Kuća je bila kompletno bela, s ogromnim staklenim površinama, otmena i ultramoderna, s belim terasama i belim saksijama punim crvenog cveća. To svakako nije bio ležeran i ušuškan dom, zaključila je, već kuća koja je svedočila o bogatstvu i nepokolebljivo savremenom stilu svojih vlasnika. Gosti su već stajali na terasama - žene u lepršavim haljinama i muškarci u svetlim odelima i sportskim sakoima. Svetlost je još bila blistava, a šuštanje talasa mešalo se s muzikom koja je dopirala kroz otvorene prozore. Videla je konobare koji su nosili poslužavnike s nečim što je podsećalo na koktele belini, čaše sa šampanjcem i pilsnerom i tanjire sa zakuskom. Nebo i more dominirali su čak i u samoj kući, zahvaljujući ogromnim staklenim zidovima. Ali je sva ta belina štipala za oči i ledila kožu. Nameštaj sa srebrnim i metalnim odsjajima, u kombinaciji sa stolicama i sofama upadljivih crvenih, plavih i zelenih tonova, i umetnička dela identičnog kolorita u srebrnim ramovima na belim zidovima. Nigde nije bilo apsolutno ničeg što bi omekšalo utisak, pomislila je. "Nikad ne bih mogla da radim u ovakvom prostoru", šapnula je Ešu. "Non-stop bih patila od glavobolje. Neka žena - i sama sva u belom, niska i doterana - pohita ka njima. Imala je bujnu ledenoplavu kosu i oči koje su bile tako sablasno zelene da je Lajla taj detalj pripisala u zaslugu nijansiranim kontaktnim sočivima. "Ah, ti si sigurno Ešton!" Zgrabila je Ešovu ruku i okrenula glavu očekujući tipičan evropski poljubac u oba obraza. "Tako mi je drago što ste došli na zabavu! Ja sam Miranda." "Zahvaljujemo na ljubaznom pozivu. Miranda Svonson. Lajla Emerson." "Ah, tako ste slatki i svezi, kao parfe s jagodama. Treba nešto da popijete." Uopšte se ne osvrnuvši, mahnula je prstom kroz vazduh. "Mi pijemo belini. Naravno, vi možete da uzmete i nešto drugo, šta god vam 286

prija." "Ja bih mogla jedan koktel." Lajla promišljeno raširi usne u blistav osmeh, osetivši dašak saosećanja. Po njenoj proceni, Miranda je bila otprilike istih godina kao Ešova majka, samo što je stesala stas u toj meri da je podsećala na zašiljeni štapič, koji je kao glavno gorivo koristio adrenalin i penušavu tečnost koja se mreškala u čaši. "Morate sa svima da se upoznate. Ovde smo svi krajnje opušteni. Tako sam se obradovala kad mi se javila tvoja majka, Eštone. Nisam imala pojma da i ona letuje ovde." Lajla uze čašu s poslužavnika. "Imate veličanstveno imanje." "Da, obožavamo ovo mesto. Prošle godine, kad smo kupili ovu kuću, sve smo potpuno preuredili. Divno je kad čovek može da pobegne iz grada, od one gužve i omorine. Sigurno znate na šta mislim. Dopustite da vas upoznam sa..." Erl Grej iskoristi šansu da proviri iz slamene torbe. Miranda obesi usta, a Lajla zadrža dah, spremivši se za preneražen vrisak. Ali Miranda samo ciknu. "Oh, imaš malu kucu! Vidi je, ko plišana igračkica." "To je mali mužjak. Zove se Erl Grej. Nadam se da vam ne smeta što sam ga povela. Nisam imala srca da ga ostavim samog." "Taman posla! Tako je sladak! Presladak!" "Želite li da ga uzmete?" "Oh, baš bih volela." Miranda prihvati psića i poče razneženo da mu tepa. Lajla se osmehnu, krišom osmotrivši Eša. "Postoji li ovde neko mesto gde mogu da ga izvedem u šetnju?" "Ah, naravno! Odmah ću ti pokazati. Hoćeš malo da prošetaš, kućo?" zaguguta Miranda protrljavši nos o pseću njuškicu i oduševljeno se zakikotavši kad ju je psić liznuo po licu. Lajla se okrenu ka Ešu i teatralno zatrepta, a potom krenu za očaranom Mirandom ka zadnjim vratima. 287

Noseći čašu s koktelom, Monika priđe sinu. "Imaš pametnu devojku." On se savi da je poljubi u obraz. "Još ne znam da li je imam, ali stvarno je pametna." "Moj sin je uvek znao da dobije ono što želi." Monika ga cmoknu u obraz. "Treba malo da proćaskamo s ostalim gostima, a posle ćemo pronaći neko fino i mirno mestašce u ovoj apsurdnoj kući, da mi ispričaš zašto si tražio da te upoznam s Mirandom Svonson." "Pošteno", odvrati on, krišom pogledavši ka vratima. "Mislim da Lajla može da se snađe i bez tebe." "I ona mi to stalno govori." "Što tebi sigurno deluje neshvatljivo, jer si navikao da se svi neprestano oslanjaju na tebe. Daj da se malo promuvamo." Uzevši ga za ruku, Monika krenu ka grupi koja se okupila u glavnom salonu. "Tuts, mislim da nisi upoznala mog sina." Tuts? - pomisli Eš i prepusti se dokonom ćaskanju. Za to vreme Lajla je šetala širokom belom stazom između oštrih vlati ukrasnih trava i bodljikavih ružinih grmova. I čekala svoju šansu. "Bif i ja tako često putujemo da nikad nisam razmišljala da nabavim psa. Oni su prilično zahtevni. Ali sad..." Miranda je držala povodac dok je Erl Grej njuškao po travi. "Možeš li da mi zapišeš ime odgajivača od koga si ga kupila?" "Naravno, proslediću vam ime i ostale podatke. Stvarno sam vam zahvalna što ste nas pozvali da večeras dođemo i što imate toliko razumevanja za Erla Greja. Znate, uopšte nisam znala, sve dok Eš to nije pomenuo, da ste poznavali njegovog polubrata Olivera." "Koga?" "Olivera Arčera. On je bio zadužen za otkup stvari iz vaše porodične zaostavštine. Preko antikvarnice Stari svet." "Oh! Uopšte nisam povezala da su oni braća. Doduše, Oliver je pomenuo da je sin Spensa Arčera, ali sam potpuno zaboravila na to. Ah, to je tako naporan i dosadan posao. Mnogo mi je pomogao." "Sigurna sam da jeste." "Bif i ja zaključili smo da nema svrhe da zadržimo staru kuću, sa svim tim starudijama. Moja baba je sakupljala sve i svašta." Miranda 288

zakoluta očima. "Kuća je ličila na muzej pun starudija koje su se ubuđale od stajanja." "Pa ipak, sigurno vam nije bilo lako što morate da prodate porodičnu baštinu." "Da budem iskrena, ja više volim da živim u sadašnjosti. Antikviteti su samo starudije koje je neko već koristio, polovna roba, zar ne?" "Pa..." Najkraće rečeno, pomisli Lajla. "Da, pretpostavljam da je tako." "A te stvari su uglavnom tamne i masivne ili previše nakindurene. Bif i ja volimo čiste moderne linije. Oliver - naravno da se sećam Olivera - on nam je bio od ogromne pomoći. Trebalo bi da ga pozovem da nam dođe u posetu, možda za neki vikend." "Oprostite... mislila sam da znate. Oliver je preminuo pre nekoliko nedelja." Mirandine oči ispuniše se šokom i nemirom. "Ali... to je strašno! Ah, bio je tako mlad i zgodan. Prava tragedija. Kako se to desilo?" "Ubijen je. Zar niste čuli? Bilo je na svim vestima." "Nikad ne slušam vesti. Uvek me bacaju u depresiju." "Da, to je tačno", složi se Lajla. "Ubijen kažeš?" Miranda se strese od jeze. "Neka pljačka, ili provala, pretpostavljam?" "Tako nešto. Vi ste mu prodali jedno jaje." "Tako, dečko! Stani tu i piški! Molim?" Ponovo se osvrnula ka Lajli. "Jaje? Zašto bih nekome prodala jaje?" "Mislim, ukras u obliku jajeta. Sa anđelom koji vuče zlatnu kočiju." "Baš čudno. Stvarno ne znam... u stvari, čekaj. Da, sad se sećam. Gospode, bilo je tako nakinđureno i staromodno. Bili su tu i neki papiri, napisani na nekom čudnom stranom jeziku. Ali Oliver je bio očaran tim jajetom pa je pitao mogu li odmah da mu ga prodam. Nisam videla zašto bih ga odbila." "U papirima se pominju dva takva jajeta." "Ozbiljno? Kao što sam rekla, ta kuća je bila pretrpana starudijama. Bif i ja smo pobornici minimalističkog stila." "Eš je saznao za to jer vodi poslove oko bratovljeve zaostavštine. 289

Znate već kako to ide." Miranda umorno zakoluta očima. "Da, to proždire i vreme i energiju." "Da. I dok je prelistavao sve te papire, naišao je na podatak da je Džonas Martin Junior izgubio to drugo jaje u partiji pokera. I da je ono pripalo izvesnom Antoniju Bastoneu." "Bastone?" Miranda se naprasno ozari. "Zaista? Da, čula sam neku porodičnu legendu o nekom blagu koje je izgubljeno na kartama. Moj deda Džonas Martin bio je crna ovca u porodici, kockar i ženskaroš." "Da li poznajete Bastoneove?" "Izlazila sam s Đovanijem jednog omamljujućeg leta, kad smo bili u Italiji. Imala sam nepunih osamnaest godina i bila sam luda za njim, verovatno zato što moj otac nije odobravao tu vezu, valjda zbog tog pokeraškog biznisa." "U kom delu Italije ste bih, ako smem da pitam?" "U Firenci. Tamo smo provodili najviše vremena. Vila Bastoneovih je u Toskani. Đovani se kasnije oženio nekom italijanskom manekenkom koja mu je izrodila čopor dece. Nisam ga videla godinama, ali i dalje razmenjujemo čestitke za Božić. Na kraju krajeva, žena ima samo jednu prvu ljubav." "A samo zaista srećna žena za prvu ljubav ima Italijana s vilom u Toskani. Jeste li nekad pričali o tom jajetu koje je njegov deda dobio na kartama od vašeg dede?" "Imali smo važnija posla nego da pričamo o tome. Sad moram da se vratim, mada bih mogla čitave noći da ostanem ovde s ovim malim slatkišem." Podigla je psića u naručje. "Misliš li da mu je dosta?" "Da, mislim da jeste." Dok su se vraćale ka kući, Lajla skrenu razgovor u drugom pravcu, pomenuvši svoje klijente, koji su takođe imali kuću u Istočnom Hemptonu. Ubrzo se rastala od svoje domaćice, nakon što ju je ona predstavila - kao Lilu - skupini gostiju koje su srele na istočnoj terasi. Lajla je nije ispravila, rešivši da nakratko usvoji identitet Lile, bogate naslednice koja se iz hobija bavi modnim dizajnom, a onda se, nakon nekoliko minuta ćaskanja, diskretno izvinila i krenula u potragu za Ešom. 290

On joj neopaženo priđe otpozadi i zagrli je oko struka. "Tu si. Moraš da vidiš pogled s drugog sprata." "Ozbiljno?" upita ona dok ju je Eš žustrim korakom sprovodio ka svetlucavom belom stepeništu. "Da, jer je moja majka tamo i jer sam dobio izričito naređenje da te dovedem gore. Morao sam da joj ispričam ključne detalje", tiho je dodao. "Zaista?" "Većinu toga. Možeš malo da je animiraš dok ja potražim Bifa Svonsona da se raspitam da li zna nešto o tom jajetu." "Nema potrebe da ga tražiš. Gospođo Krompton, drago mi je što se ponovo srećemo." "Molim te, zovi me Monika. Daj da vidim tog malog diverzanta." "Diverzanta?" "Čuvenog Erla Greja." Začuvši svoje ime, psić proviri iz slamnate torbe i veselo zakevta. "Više volim krupne i snažne pse, ali ovaj mališa je stvarno sladak. I ima tako srećno lice." "Da, to i mene najviše šarmira. To srećno lice." "Pre nego što pređemo na priču", Monika je uhvati za ruku i povede u stranu, dalje od ostalih gostiju, "želim da ti se izvinim zbog Eštonovog oca." "Nema potrebe da mi se izvinjavate." "Ne bih te ostavila samu s njim da sam znala kakve mu se nebuloze motaju po glavi. A pošto sam rodila dva deteta s njim, trebalo je da znam, ili bar da pretpostavim. Njegova trenutna supruga i ja nemamo skoro ništa zajedničko, niti gajimo naročite simpatije jedna prema drugoj, ali i ona bi se sablaznula kad bi čula kako se poneo prema devojci koja je došla kao gošća u njihov dom. Isto važi i za sirotu Oliverovu majku, i Izabelu, Spensovu treću suprugu. Zato, u ime Spensovih bivših žena, i njegove sadašnje supruge, hoću da ti se izvinim što se tako sramno poneo prema tebi." "Hvala vam. Bio je to težak dan za sve." "Da, užasan dan, koji se završio još gore nego što je počeo. Eš mi je 291

ispričao šta se dešava, ili bar ono što je odlučio da mi ispriča. Mogu samo da kažem da sam strašno volela Vinija. On i Endži, i njihova porodica, svi oni su deo moje porodice, i to veoma drag deo. Zato želim da zlikovci koji su odgovorni za njegovu smrt i Endžinu patnju budu uhvaćeni i kažnjeni. Ali ne želim da moj sin zbog toga rizikuje život, ni on ni mlada žena koja mi je već postala veoma draga." "Shvatam. Suštinski, mi trenutno samo prikupljamo informacije." "Ja nisam Oliver, mama", ubaci se Eš. "Hvala bogu da nisi." Blagi vetrić zaduva iznad njih, razbarušivši Monikinu zlatnocrvenu kosu. "Ti se razlikuješ od njega u mnogo pogleda, između ostalog, i po tome što nisi ni pohlepan, ni sujetan, ni glup. Oliver je bio sve to, često i u isto vreme. Apsurdno je kad ljudi kažu da ne treba pričati loše o pokojnicima. Jednog dana ćemo svi biti mrtvi. O čemu onda da pričamo?" Iz Lajlinih grudi ote se prigušeni smeh pre nego što je uspela da se obuzda. "Eš kaže da će paziti na mene. A dok on bude pazio na mene, ja ću paziti na njega." "I treba da se pazite." "Pošto sad znate o čemu je reč, mogu da vam kažem - oboma - da je moj mali diverzant vrhunski odradio svoj posao. Izložiću vam sažetu verziju. Miranda ne zna apsolutno ništa o jajetu koje je Oliver kupio. Ona je u njemu videla samo staromodnu nakinđurenu tričariju. Samo jednu iz gomile bezvrednih stvari u staroj kući, kojih je htela da se što pre otarasi." "Posed Martinovih jedan je od najlepših na Long Ajlandu", reče Monika. "Doduše, odavno je zapušten jer je Mirandina baba - nakon smrti Mirandinog oca, koji je preminuo pre nekoliko godina - dugo bila sama i bolesna. Ali nekad, u stare dane, tamo su se priređivali božanstveni prijemi. Bila sam trudna s tobom, Eše, kad sam prvi put otišla na to imanje." "Živimo u malom i izopačenom svetu. Jesi li saznala nešto o Bastoneovima?" "Kad smo već kod malog izopačenog sveta, Miranda se upustila u svoju prvu ljubavnu avanturu s izvesnim Đovanijem Bastoneom, jednog 292

davnog leta u Toskani. Bastoneovi tamo imaju vilu. Sigurno negde blizu Firence, jer je Miranda pomenula da su ona i Đovani tamo provodili dosta vremena. Takođe se maglovito seća porodične legende o Džonasu Martinu, koji je bio crna ovca njihove porodice. Po toj priči, Džonas je izgubio neku porodičnu dragocenost u kartanju s Antonijem Bastoneom, zbog čega Mirandin otac nije bio baš oduševljen njenom vezom s mladim Bastoneom. Đovani se kasnije oženio nekom manekenkom koja mu je izrodila brojno potomstvo." Monika je osmotri pogledom iz koga je zračilo zadovoljstvo pomešano sa odobravanjem. "Uspela si sve to da saznaš dok si šetala tog psića?" "Naravno. Takođe sam saznala i da ona nije imala pojma šta se desilo s Oliverom, a čak i kad je čula da je ubijen, to nije dovela u vezu s jajetom koje je kupio od nje. Ona je veoma fina žena. Pomalo luckasta, ali fina. Treba da joj prosledim naziv odgajivačnice u kojoj su moji klijenti kupili Erla Greja, jer želi da nabavi takvo kučence. Tom prilikom bih mogla da se raspitam kako možemo da stupimo u kontakt s Đovanijem Bastoneom. Ali možda to i sami otkrijemo." Zadovoljna svojim izlaganjem, Lajla zgrabi još jedno piće s poslužavnika u prolazu. "Obožavam koktel-zabave, a vi?" "I ja." Monika se kucnu s njom. "Ali siroti Eš ostaje na ovakvim mestima samo dok ne pronađe izlaz. Pogledaj, već razmišlja kako da pobegne. Strpi se još pola sata", rekla je svom sinu. "Da vidiš i da budeš viđen, a onda možeš da šmugneš. Ja ću te pokrivati. I tebe, mila." Monika prebaci ruku oko Lajlinog struka, kao što je njen sin često radio. "Ali apsolutno moraš da mi obećaš da ćemo izaći na veoma dug ručak prvom prilikom kad svratim u Njujork." Još trideset minuta, pomisli Eš, a onda pogleda na sat i povede svoje dve dame nazad ka prizemlju. 293

19 Kad su se vratili u Njujork, uprkos čvrstom ubeđenju da nijedan muškarac ne bi smeo da dozvoli sebi da se nađe na ulici sa psom veličine hrčka, Eš zaključi da je njegov red da izvede Erla Greja u šetnju. Prihvativši njegov plan, Lajla uđe u kuhinju da proveri šta joj je ostalo od namirnica. Lagana zakuska na Mirandinoj koktel-zabavi samo joj je otvorila apetit. Kada se Eš vratio iz šetnje, njeno omiljeno utešno jelo - makaroni sa sirom - bilo je spremno za serviranje, a ona je već sedela za kompjuterom tražeći potencijalne odgovore na Fejsbuku. "Spremila si makarone sa sirom." "Iz kutije. Uzmi ili ostavi." "Iz plave kutije, je li tako?" "Naravno. Ja sam žena od principa." Eš uze pivo iz frižidera. Pošto je te večeri vozio, morao je da izgura čitavu usranu zabavu na samo jednom pivu. Apsolutno je zaslužio da drmne još jedno pre spavanja. "Makaroni iz te plave kutije bili su mi jedina hrana kad sam počeo da živim sam. Samo sam to umeo da napravim. To i egos smrznute galete", priseti se sa dozom sete. "Kad bih radio do kasno, na brzinu bih spremio nešto od ta dva. Nema ničeg ukusnijeg od makarona sa sirom u tri sata ujutru." "Mogli bismo to da proverimo, ali previše sam gladna da čekam do tri. Oh, Isuse! Eštone, ubola sam premiju!" "Kakvu premiju?" "U vršljanju po Fejsbuku. Dobila sam odgovor od Antonije Bastone. Kao odgovor na moje pitanje - jeste li možda u nekom srodstvu s 294

Antoniom Bastoneom koji je četrdesetih godina igrao poker s Džonasom Martinom? - ona odgovara: Ja sam praunuka Antonija Bastonea, koji se družio s Amerikancem Džonasom Martinom. A ko ste vi?" Eš zabode viljušku u činiju s makaronima. "Iza tog imena mogao bi da se krije sredovečni tip s pivskim stomakom, koji pokušava da obrlati neku naivnu curu koja vršlja po internetu." Povijena nad ekranom laptopa, Lajla skrenu pogled ka njemu. "Tip koji je slučajno odabrao baš to ime kao kamuflažu? Pokaži malo vere - i donesi mi viljušku. Ako ćemo da jedemo iz činije, hoću bar svoju viljušku." "Cepidlako." Pre nego što je ustao, Eš zahvati još jedan zalogaj. "Gospode, ovo me vraća u prošlost. Sećam se kako sam spremao ove makarone posle duge noći sa... ah, da, viljuška", reče, krenuvši ka kuhinji. "Rekla bih da to sećanje uključuje makarone sa sirom i golu ženu." "Možda." Eš se vrati nazad noseći viljušku i salvete. "Za tvoju informaciju, moja sećanja uključuju i gole muškarce." "Onda smo kvit." Spustio se pored nje. "U redu, moja hipoteza o sredovečnom zadriglom tipu nije održiva. Ona u svom odgovoru pominje Amerikanca - možda zato što je prethodno proverila tvoju stranicu. Ali dobro, moguće je da si pogodila u metu. Ti neosporno umeš da budeš od koristi, Lajla. Meni ne bi palo na pamet da upotrebim ni tog psa ni društvene mreže. A ti si poentirala na oba polja." "Mogu da kažem da mi se naprosto posrećilo, ali čemu lažna skromnost? Koliko toga treba da joj otkrijem, Eše? Nisam očekivala da ću tako brzo dobiti odgovor, pa još nisam osmislila sledeći korak. Ne mogu da joj kažem da sam prijateljica tipa čiji je polubrat čovek koji je ubijen zbog Faberžeovog jajeta, koje njen predak nije uspeo da mazne od Džonasa Martina. Ali moram nešto da joj kažem, bar toliko da nastavimo dijalog." "Ti si spisateljica. Pišeš dobre dijaloge. Tvoji tinejdžeri stvarno zvuče kao tinejdžeri." "Znam da sam spisateljica - i hvala na komplimentu - ali još nisam 295

osmislila taj deo." "Reci joj da si spisateljica, što je istina. To je podatak koji može da proven. Pomeni da poznaješ Mirandu Svonson - što je takođe tačno - koja je unuka Džonasa Martina i koja još održava prijateljske veze s Đovanijem Bastoneom. I to je istina. Potom objasni da se baviš istraživanjem porodičnih istorija i da te naročito zanima veza između porodica Martin i Bastone i legenda o njihovom pokeraškom duelu, jer to želiš da iskoristiš kao potencijalnu gradu za knjigu. To nije baš tačno, ali je održivo." "Prilično dobar zaplet, napravljen u hodu." Lajla ponovo zagnjuri viljušku u činiju. "Možda na kraju stvarno napišem knjigu o ovome pa mogu da krenem u tom pravcu. Dakle, bavim se istraživanjem. Da, to je dobro. Istina i moguća istina." Brzo je otkucala odgovor, okončavši ga rečenicom: "Da li ste vi, ili neko od članova vaše porodice, voljni da popričate sa mnom?"A onda pritisnula pošalji. "A sada..." Još revnosnije je prionula na makarone. "Sad nam ostaje samo da čekamo." "Možemo da uradimo i nešto bolje. Kako ti izgleda raspored?" "Raspored? Ovde sam do ponedeljka po podne, onda imam dva dana lufta pre nego što preuzmem kuću u Bruklinu, a posle toga..." "Dva dana neće biti dovoljna. Možeš li da angažuješ nekog da preuzme taj posao u Bruklinu?" "Možda, ali..." "Otkači Bruklin", reče on. "Idemo za Toskanu." Ona se zablenu u njega. "Ti stvarno znaš kako se makaroni sa sirom podižu na viši nivo." "Krećemo u ponedeljak, čim završiš s ovim poslom. Imaćemo dovoljno vremena da lociramo vilu Bastoneovih, a uz malo sreće možda čak dobijemo zvaničan poziv za posetu. Ako nas sreća izneveri, nešto ćemo već smisliti." "Ali tek tako..." Lajla zamaha rukama kroz vazduh. "Da krenemo za Toskanu?" "Ti voliš putovanja." 296

"Naravno da volim, ali..." "Moram što pre da obavim sledeći korak, da proverim da li se Neseser jaje stvarno nalazi tamo. Ne mogu da idem bez tebe, Lajla. Više te ne ostavljam samu, sve dok se ovo ne završi. Znam da ne voliš da ti postavljam uslove, ali nemam drugog izbora. Zato razmišljaj kako to radiš da bi mi učinila uslugu." Blago se namrštivši, Lajla bočnu zalogaj narandžaste testenine. "Ti baš umeš da odabereš pristup, Eštone." "Priznajem, kriv sam, ali znam da želiš da pođeš sa mnom. Da učestvuješ u tome. Sigurno ne želiš da ostaneš ovde dok ja pokušavam da razmrsim klupko u Italiji." U Bruklinu bi imala mačku, psa, akvarijum s morskom vodom pun ribica i dražestan vrt. Sa radošću je čekala na dvonedeljni boravak u tom stanu. Ali ako na drugi kraj vage stavi putovanje u Toskanu, još jedan deo slagalice, i Eštona... "Moram prvo da pronađem zamenu za Bruklin tako da moji klijenti budu zadovoljni." "Dogovoreno." "Videću šta mogu da uradim." * Pre nego što je kročila u Džulinu galeriju, Lajla virnu da proveri Erla Greja, koji je ushićeno putovao u njenoj slamenoj torbi. Primetila je nekoliko turista - koji su po svoj prilici došli u razgledanje bez namere da nešto kupe - i jednu od službenica koja je revnosno razgovarala s ozbiljnim zamišljenim parom, koji je stajao pred skulpturom žene koja je gorko plakala držeći ruke preko lica. Nije joj bilo jasno zašto bi neko želeo da stavi tako tužnu skulpturu u svoj životni prostor, ali umetnost je očigledno umela da pronađe put do onih koji su prijemčivi za nju. Kao što je nagovestila u porukama koje joj je poslala tog jutra, Džuli se nalazila u pomoćnoj prostoriji u zadnjem delu galerije, gde je brižljivo 297

pakovala jednu od slika za isporuku. "Sklopila sam još jedan dobar posao, pa sam obećala da ću lično spakovati i poslati sliku." Džuli oduva zalutali pramen s očiju. "Sjajna tašna. Kad si je nabavila?" "Juče. Zašto si bosa?" "Jutros, kad sam krenula ovde, štikla mi je zapela za šaht. Naprsla je i sad se klima. Čim završim smenu, idem kod obućara." Lajla odmah otvori torbu i izvadi paketić šmirgle i superlepak. "Ja ću to da ti sredim." Uzela je cipelu - veoma lepu cipelu Džimija Čua, s otvorenim palcem - i prionula na posao. "Što se tiče torbe", rekla je, pažljivo šmirglajući oštećenu štiklu, "morala sam da skoknem do Hemptonsa na koktel-zabavu, pa mi je trebalo nešto u čemu ću poneti Erla Greja." "Povela si psa na koktel-zabavu u Hemptonsu?" "Da. Bilo bi bolje da imam obućarski lepak, ali..." Lajla povuče tek prilepljenu štiklu. "Držaće i ovako. Dakle, ispričaću ti najnovije detalje, a onda hoću da čujem tvoj savet." Lajla joj ukratko predoči situaciju, predusretljivo se pomerajući u stranu dok je njena prijateljica razmotavala rolne zaštitne pucketave folije. "Samo tebi može da padne na pamet da preko Fejsbuka tražiš umetnička dela i potencijalne ubice." "Ta žena nije odgovorila na moju poslednju poruku, što možda znači da se ipak samo folirala. Ali kako god bilo, Eš je rešio da krene za Toskanu sledeće nedelje. I hoće da pođem s njim." "Hoće da te vodi u Italiju?" "To nije romantično bekstvo, Džuli. Ne bih smela čak ni da razmišljam o tome kad imam ugovoreni posao." "Oprosti, možda nije bekstvo, ali putovanje u Italiju - u Toskanu - prosto mora da bude romantično." Džuli je prostreli strogim pogledom, prislonivši šake uz bokove. "Reci mi da ideš." "Htela sam da čujem tvoj savet pre nego što donesem ishitrenu odluku. Mogu da pronađem zamenu za sledeći posao. Doduše, to će se donekle odraziti na moj budžet, ali ta devojka je stvarno dobra i moji 298

klijenti će sigurno biti zadovoljni. Hoću da krenem s njim zato što... iz mnogo razloga. Moram to da mu kažem, na ovaj ili onaj način. Posle treba da se nađemo. Jutros, kad je krenuo na Vinijevu sahranu, morala sam praktično da ga izguram na vrata i da se zakunem da ću kasnije, kad krenem kod njega, obavezno uzeti taksi." "To su razumne mere predostrožnosti." "I da ću taksi uhvatiti bar deset ulica dalje od stana u kome radim. Počinjem da se osećam kao Džejson Born." Nervozno je zabacila kosu. "Džuli, u šta sam se to uvalila?" "Mislim da si s Ešom bezbedna, mada je situacija opasna. Ako si nervozna ili nesigurna zbog..." "Ne mislim na taj deo. Od toga ne mogu da pobegnem." Ne, pomislila je, ta opcija uopšte nije postojala. "U to sam uletela još one noći kad sam pogledala kroz prokleti prozor. Mislim na ovo s Ešom. U šta sam se to upetljala?" "Mislim da je to prilično jasno. Uletela si u romantičnu vezu i sad pokušavaš da pronađeš neki problem." "Ne tražim problem. Nije to u pitanju. Stvar je u tome što volim da sve unapred predvidim, da budem spremna. Ako nisi spremna za promenljive okolnosti, to može da ti se obije o glavu." "Ti znaš da uživaš u trenutku bolje od svih ljudi koje poznajem, sve dok to nije lično. Voliš da budeš s njim, gajiš izvesne emocije prema njemu. Očigledno je da i on oseća isto. Zašto bi onda očekivala nevolju?" "Zato što stalno lebdi oko mene." "Situacija tako nalaže, ako mene pitaš." "U redu, pošteno. On je navikao da vodi računa o svakom detalju, da upravlja ljudima i situacijama. Zamisli kako se onda oseća što nije uspeo da kontroliše tu situaciju sa Oliverom. Sve je previše napeto. On ima talenta da ostvari sve što je naumio i..." "A ti voliš da vodiš računa o vlastitim detaljima, da sve držiš na labavoj uzdi." Zadovoljna paketom, Džuli izvadi pak-traku. "Odgovor je ponekad u tome da svoj život vežeš za još nečiji, da zajedno sređujete sve te detalje. To je takođe svojevrsna avantura." 299

"Imaš zvezde u očima", prozbori Lajla blago optužujućim tonom. "I mesec." "Znam. Još od petnaeste godine sam zaljubljena u Luka. Dugo sam to poricala, ali za mene je oduvek postojao samo on." "To je tako romantično." Lajla položi šaku na srce. "Kao Elizabet i Darsi." "Meni deluje potpuno stvarno." "Što je još romantičnije." "Da, valjda." Osmehnuvši se u sebi, Džuli pričvrsti zaštitnu foliju. "A opet, i do sada mi je bilo dobro. Mogu da budem srećna - baš kao i ti - i kad sam sama. Mislim da je ovo što se dešava zbog toga još posebnije, još snažnije, to što možemo da napravimo taj korak, što možemo da kažemo: u redu, ovo je neko kome verujem, s kim mogu da budem, s kim mogu da planiram." "Već si stigla do toga?" "Pričala sam o tebi, ali da. Idemo polako. Mislim, sporije nego prošli put." Džuli se osmehnu kad je Lajla začkiljila očima. "Ali ostaje činjenica da smo bacili poslednjih dvanaest godina. Izgubili smo dovoljno vremena. Hoćeš li moj savet? Ne odbacuj nešto što vredi samo zato što u svom umu projektuješ promenljive okolnosti i izlaze za bekstvo. Idi u Toskanu, budi bezbedna, reši tu misteriju i uživaj u ljubavi. Zato što jesi zaljubljena." "Ne znam šta da radim. Nisam navikla da budem zaljubljena." "Samo se prepusti osećanjima. Ti bi i ti meni rekla." "To sve može da promeni." Džuli prekorno zavrte prstom. "Uprkos činjenici da stalno živiš na novim mestima i da bar deset puta godišnje menjaš adresu, ti imaš fobiju od promena. Oduzmeš se od straha pri pomisli da možeš da izgubiš kontrolu nad situacijom. Pokušaj nešto novo. Prepusti volan još nekom." "Da prepustim volan, da otputujem za Toskanu, da poziram u njegovom ateljeu, mada to isprva uopšte nisam želela, a sad jedva čekam da vidim tu sliku. Da budem zaljubljena. Kad sve sabereš, naš pokušaj da uhvatimo počinioca trostrukog ubistva deluje kao dečja igra." "I ne zaboravi da pritom moraš da ostaneš bezbedna. Ozbiljno to mislim, Lajla. Javljaj mi se mejlom svakog dana dok budeš tamo. U 300