Kutija za snove - Nora Roberts

tiče drugog, nisam dužna da vama polažem račune. Možete da pitate svog sina koliko daleko on namerava da ide, pošto se radi o njegovom životu i njegovom domu. S obzirom na to da ste vi njegov otac, i da očigledno ne želite da me vidite ovde, skloniću se dok ne popričate sa Ešom." Zgrabila je rezervne ključeve iz činije, koja je stajala u istom ormariću gde i monitor, odmarširala ka vratima i besno ih otvorila. I zastala kao ukopana, primetivši kako se Eš penje stepeništem. 401

26 "Koji deo rečenice ne mrdaj odavde nisi shvatila?", upita on, a onda začkilji, proučavajući joj lice. "Šta se desilo?" "Ništa. Moram samo da izađem na vazduh. Otac ti je došao u posetu." Pre nego što je stigla da se progura pored njega, on je uhvati za ruku i okrenu je u suprotnom pravcu. "Ne želim da budem tu. Ako me ne pustiš, postaćeš treća osoba koju sam tresnula posred face." "Žao mi je. Uradi ono što moraš, ali neću dopustiti da odeš zbog njega. To oboje morate da shvatite." "Idem u prokletu šetnju." "Posle ćemo zajedno da prošetamo", reče on, uvukavši je u kuću. "Tata." Klimnuvši glavom, prišao je stolu i spustio kese koje je držao u rukama. "Moram da popričam s tobom, Eštone. Nasamo." "Nismo sami. Znam da ste se vas dvoje već sreli, ali nisam imao priliku da vas zvanično upoznam. Lajla, ovo je moj otac, Spens Arčer. Tata, ovo je Lajla Emerson, žena koju volim. Mislim da ćete oboje morati da se naviknete na to. Da li je neko za pivo?" "Jedva je poznaješ", započe Spens. "Ne, ti je jedva poznaješ, jer si odlučio da veruješ da je ona sa mnom samo zbog novca - što, usput rečeno, predstavlja isključivo moju stvar." Ton mu je bio tako brutalno hladan da Lajla oseti kako je podilazi jeza. Radije bi se suočila s onim ognjem, u bilo koje doba bilo kog dana. "Takođe si odlučio da poveruješ da ona juri za tvojim novcem", 402

nastavi Eš, "što jeste tvoja stvar, mada to nema blage veze sa istinom. I rešio si da poveruješ da ona želi da se domogne našeg prezimena, što je potpuno apsurdno. U stvarnosti, ona ne mari ni za šta od toga. Štaviše, svaka od tih stavki predstavlja negativan poen na moj račun, što mi užasno ide na nerve. Ali pokušaću da eliminišem te negativne recke, jer nameravam da s njom provedem ostatak svog života." "Nikad nisam rekla da..." On je prostreli tako ledenim pogledom da se momentalno smrzla. "Ćuti." Kada je šokirano zatvorila usta, ponovo se okrenuo ka svom ocu. "Ničim nije zaslužila da se prema njoj ophodiš na takav način. Naprotiv, treba da joj budeš zahvalan što je pokazala takvu saosećajnost i velikodušnost prema jednom od tvojih sinova dok je pokušavao da se nosi sa smrću tvog drugog sina." "Slušaj, Eštone, došao sam ovde da popričamo, a ne da slušam tvoja predavanja." "Moja kuća, moja pravila!" odbrusi Ešton. "A što se tiče mojih planova s Lajlom, oni su dugoročni. Za razliku od tebe, ja to nameravam da uradim samo jednom. Bio sam daleko pažljiviji nego što ti možeš da zamisliš, jer ja to shvatam kao aranžman za čitav život. Lajla nije učinila apsolutno ništa što bi opravdalo tvoje ponašanje, koje je zapravo samo odraz tvog ličnog iskustva. Nije u redu da kroz svoje iskustvo procenjuješ moj život i moje izbore. Znaš koliko te volim, ali ako nisi kadar da se prema Lajli ponašaš sa razumnom učtivošću - pridržavajući se osnovnih normi ponašanja koje očekuješ od mene i svih ostalih - ovde više nećeš biti dobrodošao." "Nemoj... ne radi to." Suze koje su joj navrle na oči bile su jednako zapanjujuće kao Eštonove reči. "Ne pričaj tako sa svojim ocem." "Misliš da nisam spreman da stanem uz tebe?" Bes koji je plamteo u njemu poče da se probija kroz ledenu fasadu. "Ili je to možda još nešto što nikom ne dopuštaš?" "Ne, nije... Eše, on ti je otac. Ne smeš da mu govoriš takve stvari. To nije ispravno. Možemo naprosto da se klonimo jedno drugog, zar ne?", rekla je, okrenuvši se ka Spensu. "Možemo li da se dogovorimo da se jednostavno izbegavamo? Ne želim da budem zaslužna za razdor 403

između vas. Ne želim to da uradim." "U tome nema tvoje zasluge i svi u ovoj sobi to znaju, zar ne?" upitao je svog oca. "Sve dok sam na čelu ove porodice, imam obavezu da se staram o porodičnim interesima." "Ako misliš na finansijske interese, uradi sve što smatraš za shodno. Neću ti reći ni reč. Ali ovo je moj privatni život i nemaš prava da se mešaš. Ja se nikad nisam mešao u tvoj život." "Hoćeš da ponoviš moje greške?" "Neću. Šta misliš, zašto sam ovoliko čekao? Ali kakvu god grešku da napravim, to će biti moja greška. Lajla nije deo te priče. Možeš da olabaviš i popiješ pivo ili..." Kao čovek koji se čitavog života bavio biznisom, Spens je znao kad treba da promeni strategiju. "Zanima me zašto ste bili u Italiji da se nađete sa Đovanijem Bastoneom." "Ta poseta je povezana s onim što se desilo Oliveru, ali stvari su prilično komplikovane. To prepusti meni. Mislim da tebe ne zanimaju detalji, tata, jer te nisu zanimali ni ranije, dok je Oliver besomučno rasipao novac iz porodičnog fonda ušmrkavajući ga kroz nos i gutajući ga s pilulama i alkoholom." Osetio je neku gorčinu dok je izgovarao te reči. Bilo je surovo i nepošteno da tako razgovara s njim, jer je često i sam priželjkivao da bude pošteđen detalja o Oliverovom životu. "Čak i da Olivera ostavimo po strani, na porodičnom rublju ima mnogo fleka. Jednostavno nas ima previše da bi moglo biti drugačije. Trudim se da sredim ono što mogu i kad mogu. I žao mi je što nisam poveo više računa o Oliveru dok sam imao prilike da to učinim." Spens proguta knedlu koja je, po Lajlinom mišljenju, bila sačinjena od mešavine tuge i ponosa. Glas mu postade promukao od nataloženih emocija. "Ti nisi kriv za ono što se desilo Oliveru. To se desilo njegovom zaslugom, a delimično i mojom." "To u ovom trenutku nije naročito važno." "Dopusti da ti pomognem u tome što nameravaš da uradiš. Dopusti mi da učinim bar toliko. Uprkos našim čarkama, ti si i dalje moj sin. 404

Zaboga, Eštone, ne želim da izgubim još jednog sina." "Već si mi pomogao. Dao si mi avion da posetim Bastonea i dopustio mi da se pozovem na tebe. Unapred si mi rekao sve što znaš i misliš o njemu. To mi je omogućilo da dospem na njegov posed." "Ako je umešan u Oliverovo ubistvo..." "Nije. Garantujem ti da nije." "Zašto mu ne kažeš?" pobuni se Lajla. "Oliver mu je bio sin. Nije pošteno da od njega skrivaš ono što si saznao, samo zato što ste se zakačili zbog mene. Grešiš, Eštone. Obojica grešite i ponašate se kao glupači jer ste previše tvrdoglavi da popustite. Idem gore." Eš pomisli da joj kaže da ostane, ali ipak je pusti da ode. Predugo je bila u procepu između njih. "Ne libi se da kaže ono što misli", primeti Spens. "Da, uglavnom", odgovori Eš, shvativši da će ipak morati da podeli tu kalconu. "Daj da popijemo to pivo, a ako nisi jeo, možemo da podelimo kalconu. A onda ćemo da popričamo." Skoro sat kasnije, Eš krenu na sprat. Dobro je poznavao žene - morao je da ih poznaje, s toliko ljubavnica i sestara, maćeha i ostalih dama koje su bile deo njegovog života. I zato je umeo da prepozna kad malo tetošenja nije naodmet. Stavio je njen sendvič na tanjir, sa sve lanenom salvetom. Potom je na poslužavnik dodao čašu vina i cvet iz aranžmana koji je Lajla kupila za dnevnu sobu. Pronašao ju je u jednoj od gostinskih soba, kako sedi ispred laptopa na radnom stolu. "Mogla bi da napraviš pauzu." Ona je i dalje kucala, uopšte se ne osvrnuvši. "Moram da odradim normu." "Prošlo je dva. Nisi ništa okusila još od jutros. Odmori malo, Lajla." Savio se ka njoj i poljubio je u teme. "Bila si u pravu. A ja nisam." "U vezi sa čim?" "Kad si rekla da treba da popričam s ocem. Nisam mu otkrio baš sve detalje, ali sada zna dovoljno." "Dobro si postupio." "Nije mu bilo lako da to čuje, ali bila si u pravu. Trebalo je da mu 405

kažem. Zaslužuje da zna zašto je izgubio sina." "Žao mi je." Grčevito preplevši prste na krilu, Lajla je zurila u ekran praznog pogleda. Eš spusti poslužavnik na krevet i vrati se do nje. "Molim te, napravi pauzu." "Kad sam uzrujana, žderem slatkiše dok mi ne pozli ili ne mogu ništa da stavim u usta. A sad sam uzrujana." "Znam." On je podiže sa stolice, povuče je ka sebi i spusti je na krevet. Potom sede preko puta nje, prekrštenih nogu, s poslužavnikom između njih. "Imaš naviku da svakog postaviš tamo gde želiš da bude." "Da, i to znam." "To mi užasno ide na nerve." "Shvatam, ali to štedi vreme. On shvata da je pogrešio, Lajla. Čak mi se izvinio, i ne samo reda radi. Znam kad to misli iskreno, a kad ne. Još nije spreman da se izvini i tebi, osim možda formalno. Ali ti to sigurno ne želiš." "Ne, ne želim." "Ali ako mu ostaviš malo vremena, siguran sam da će ti se izviniti i da će to iskreno misliti. Ti si malopre stala na njegovu stranu. Ne možeš da zamisliš koliko je bio zatečen tim gestom. Uspela si da ga nateraš da se postidi, a to je tvrd zalogaj za Spensa Arčera." "Ne želim da se isprečim između vas. Ne bih mogla da živim s tim." "Mislim da smo danas rešili taj problem." Pružio je ruku i protrljao joj koleno. "Možeš li da mu ostaviš malo vremena da ti se izvini, da ti se oduži za nepravdu koju ti je naneo?" "Da, naravno. Ali nisam ja važna. Ne želim da se sve vrti oko mene." "Ponaša se tako jer oseća grižu savesti zbog onoga što se desilo Oliveru. Zato što je digao ruke od njega. Zato što više ništa nije hteo ni da čuje ni da vidi. Bilo mu je lakše da prosledi nešto novca na njegov račun i da ne razmišlja na šta će taj novac biti potrošen. Zna da je bilo tako i to ga sad izjeda." Eš prođe šakama kroz kosu. "Mogu to da razumem jer sam i ja često 406

primenjivao istu taktiku s Oliverom." "Tvoj otac je u pravu kad kaže da u tome nema tvoje krivice. Ni tvoje ni njegove, Eše. Oliver je sam tako odlučio, koliko god to surovo zvučalo. Sam je napravio takav izbor." Znam, ali..." "Bio ti je brat." "Da, a njemu je bio sin. Mislim da se onako okomio na tebe jer je hteo da spreči da još jedan od njegovih sinova krene pogrešnim putem. Osim toga, ja sam mu prvenac", dodao je. "Nadao se da ću krenuti njegovim stopama, a mene to uopšte nije zanimalo. Naravno, to ga ne opravdava, ali delimično objašnjava njegovo ponašanje." "On nije razočaran u tebe. Grešiš ako tako misliš. Samo strahuje za tebe i pati zbog Olivera. Ja ne znam kako je to kad izgubiš nekog ko ti je tako blizak, ali znam kako je kad strahuješ da bi to moglo da se desi. Kad god bi moj otac krenuo u vojnu misiju... U svakom slučaju, dopustili smo da nas emocije ponesu. Znaš, meni nije važno da se baš svima dopadnem." "Već mu se dopadaš." Eš joj ponovo protrlja koleno. "Samo ne želi to da prizna." To je možda bilo tačno, ali nije želela da to pitanje, ili ona sama, ostane u središtu pažnje. "Rekao si mu za jaje? I Vasina?" "Da, u dovoljnoj meri. Sad mogu da mu prepustim da organizuje stvari kad kucne čas da to jaje pređe u Metropoliten." Pružiće mu šansu da učestvuje u tome, pomisli Lajla, umesto da ga u potpunosti isključi. "Ali nisi mu rekao da nameravaš da se lično sretneš s Nikolajem Vasinom?" "Rekao sam mu dovoljno", ponovi Eš. "A kako stoje stvari s nama? Da li je sad sve u redu?" Ona gurnu tanjir sa sendvičem. "Rekao si mi da ćutim." "Ozbiljno? To sigurno nije poslednji put. I ti meni možeš da kažeš isto, kad god zatreba." "Ponašao si se kao muška sirovina." "Čisto sumnjam." On nakrivi glavu, zagledavši se u nju. "Pojedi taj 407

sendvič, pa ću ti pokazati šta je muška sirovina." Ona promišljeno šmrcnu, trudeći se da potisne osmeh. Krišom je pogledala u njegove oči. U njima je bilo toliko toga što je želela, shvatila je, a što je više želela, sve se više plašila. "Nisam sigurna da mogu da ti pružim to što očekuješ, da mogu da budem ono što želiš." "Ti već jesi ono što želim. Samo ostani takva kakva jesi i biću srećan." "Pričao si o vezi na duge staze, za čitav život..." "Volim te." On joj nežno dodirnu obraz. "Zašto bih prihvatio manje od toga? I ti mene voliš, Lajla, svaki delić tvog bića govori da je tako. Voliš me. Zašto bi onda i ti prihvatila manje?" "Ne znam da li treba da smažem čitavu porciju u nekoliko pozamašnih zalogaja ili da budem umerenija, da grickam malo-pomalo? I šta će se desiti kad sve pojedem? Otkud znaš da će tanjir uvek biti pun?" On je pažljivo osmotri. Očigledno nije mislila na tanjir sa sendvičem koji je stajao pred njom - već na neki metaforički tanjir koji je sadržao ljubav, obećanja i posvećenost. "Znaš kako ja gledam na to? Što više jedeš, tanjir postaje sve puniji, naročito ako to s nekim deliš. Kad smo već kod toga, ipak sam morao da podelim prokletu kalconu. Nameravaš li da smažeš čitav sendvič?" Ona ga studiozno osmotri. Nakon nekoliko trenutaka, izvadi svoju višenamensku alatku iz džepa, rasklopi nož i pažljivo preseče sendvič napola. "Znao sam da ćeš na kraju shvatiti." "Pokušaću. Ali ako zabrljam, seti se da si dobio ono što si tražio." Podigla je polovinu sendviča i pružila mu je. "Dok sam bio napolju, čuo sam se s advokatom." "Šta je rekao? Muško ili žensko?" "Muško. Kaže da je uspeo da kontaktira Vasinove advokate iz Njujorka i da im prenese da želim da se sastanem s Vasinom povodom zajedničkog posla." "Ali naravno, biranim advokatskim rečnikom." "Neosporno. Vasinov advokat je, ponovo biranim advokatskim 408

rečnikom, pristao da o tome obavesti svog klijenta." Krupan korak, shvatila je, šta god usledilo. "I sad nam ostaje samo da čekamo." "Mislim da nećemo dugo čekati." "Ne, zato što on opako želi to jaje. Samo što si upotrebio pogrešnu zamenicu. Ne želiš samo ti da se sastaneš sa Vasinom. Ne ti, već mi." "Nema potrebe da..." "Ne želiš da završiš tu rečenicu." Promeni taktiku, opomenuo se. "Moraš da uzmeš u obzir s kim imamo posla, da se prisetiš njegovog porekla. On sigurno smatra da je bolje da takvu pogodbu sklopi s muškarcem." "Ali je ipak angažovao ženu za prljave poslove." "Za nezgodne poslove." Eš podiže njenu čašu i otpi gutljaj vina, odlučivši da batali taktiku i pređe na suštu istinu. "Mogao bi da te povredi, Lajla. Da me tako natera da mu dam to što želi. Da primeni istu metodu koju je upotrebio s Oliverom i njegovom devojkom." "Mislim da čovek njegovog kova ne bi dvaput ponovio istu grešku. Možda bi pre pokušao da povredi tebe kako bi izvršio pritisak na mene." Zagrizla je sendvič, odlučno klimnuvši glavom. "Ja idem, a ti ostaješ." "Jesi li stvarno tako tvrdoglava, ili naprosto pokušavaš da me izvedeš iz takta?" "Nijedno od ta dva. Tražiš da sedim skrštenih ruku dok ti sam ideš mečki na rupu. Možda ti mene pokušavaš da izvedeš iz takta?" Uzela je čašu iz njegove ruke i otpila jedan gutljaj. "Ne možeš da pričaš o dugoročnim planovima i vezi za čitav život, a da me potom ćušneš u stranu. Idemo zajedno, Eše. Ako sam rešila da budem s tobom, s bilo kim, moram da budem sigurna da smo ravnopravni partneri." Nakratko je oklevala, a onda nastavila. "Moja majka čekala je čitavog života. U očima svih koji su nas poznavali, izgledala je kao prava vojnička supruga, čvrsta kao stena. Ali ja odlično znam koliko joj je teško padalo to čekanje. Koliko god bila ponosna na njega, koliko kod snažno delovala, bilo joj je užasno teško da čeka. Ja nisam kao ona." "Idemo zajedno. Uz određene mere predostrožnosti." 409

"Kakve mere?" "Ako se tebi... ako se bilo kome od nas", ispravio se, "nešto desi, ostavili smo instrukcije da jaje bude uništeno." "Nije loše. Stara klasična metoda, ali... pitam se da li stvarno treba da zapretimo da ćemo uništiti jaje. Ne sumnjam da bi ti ubedljivo odigrao svoju ulogu. Videla sam generalnu probu. Ali razmažena deca bi pre slomila igračku nego što bi je s nekim podelila, zar ne? On bi mogao da ima taj poriv." "Da, samo napred, slomi je", zamisli se Eš. "Ako ja ne mogu da je imam, onda niko neće. To mi nije palo na pamet." "Možda je bolje da kažemo da smo - u slučaju da naudi bilo kome od nas - ostavili instrukcije da u medijima istog časa bude lansirana vest o otkriću tog jajeta. I da će ono, u najkraćem mogućem roku, i pod maksimalnim obezbeđenjem, biti predato muzeju, čije će ime biti naknadno objavljeno." "Pretnja da ćemo ga uništiti deluje privlačnije, ali tvoja poenta je na mestu. To je više od puke predostrožnosti. To je istina", zaključi on i ponovo podiže čašu, da podele vino na isti način kao što su podelili sendvič. "Da, mislim da je najbolje da to tako izvedemo." "Ozbiljno?" Eš vrati čašu na poslužavnik i obujmi joj lice dlanovima. "Znam da to ne želiš da slušaš, ali neću dopustiti da ti se bilo šta desi. Uradiću sve što je potrebno da ostaneš bezbedna, želela ti to ili ne. Ako se bilo šta desi, ako pomislim da bilo šta može da ti se desi, pritisnuću dugme." "Zahtevam da i ja dobijem istu opciju, ako zaključim da si ti ugrožen." "U redu." "Čije ćemo dugme pritisnuti?" On ustade i poče da šeta po sobi. To je trebalo da bude Vini, pomisli. Trebalo je. "Aleksejevo, s našeg porodičnog poseda. Veruj mi, to možemo tamo da organizujemo. Moj otac će to srediti. Tamo ima vrhunsko obezbeđenje." "Dobra ideja. Dobra i pametna. Ali kako ćemo da pritisnemo to dugme?" 410

"To ćemo već smisliti." Stao je, zagledavši se kroz prozor. "Moramo da stavimo tačku na ovo, Lajla." "Znam." "Hoću da započnem novi život s tobom." Pošto ona ništa nije odgovorila, zagledao se u nju. "To ću i dobiti, ali ništa ne možemo da uradimo dok ovo ne završimo. Šta god da se desi s Vasinom, stavićemo tačku na to." "Na šta tačno misliš?" "Nećemo blefirati u vezi s Medokovom. Ako odbije da je preda u zamenu za jaje, pritisnućemo dugme i izvući se sa poseda. Ostalo ćemo prepustiti policiji." "Oboje znamo da će se ona, ako ostane na slobodi, obrušiti na nas. To je delimičan razlog zašto smo se upustili u sve ovo." "Prvo mora da nas pronađe. Ti možeš da pišeš na bilo kom mestu. Isto važi i za moje slikanje. Otići ćemo negde, bilo gde. Ti voliš da putuješ. Ići ćemo od mesta do mesta. Još kad sam te prvi put sreo, video sam Ciganku u tebi. Živećemo kao čergari." "Ti to ne želiš." "Želim tebe. Iznajmićemo neki kućerak u Irskoj, vilu u Provansi, starinski zamak u Švajcarskoj. Mnogo novih mesta za tebe, mnogo novih slika za mene." I ona, pomisli, u kuhinji svakog jutra. U kratkoj tankoj haljini, s tom višenamenskom alatkom u rukama. "Pre ili kasnije, ona će biti zatvorena ili likvidirana", nastavio je. "A do tada, ako stvari ne ispadnu onako kako smo planirali, imamo drugu opciju. Pođi sa mnom, Lajla, da zajedno putujemo po svetu." "Ja, ovaj..." Mehurići panike zašištaše joj u grlu. "Znaš, imam posao." "Možemo da počnemo odatle. Nastavi da se baviš svojim poslom, ako baš želiš. Ali što dalje od Njujorka, čim uspemo da se sklonimo odavde. Razmisli o tome", predložio je. "Svet je tako veliki. Pozvaću Alekseja, da počnemo s pripremama, a potom ću odraditi nekoliko sati u ateljeu. Šta kažeš da se javimo Luku i Džuli, da vidimo jesu li raspoloženi da kasnije izađemo na večeru? Da malo pobegnemo 411

odavde?" "Da, i meni bi prijalo da izađemo. Ali zar te to ne brine? Mislim, da napustimo stan?" "Ne vidim zašto bi me brinulo. Trenutno nema razloga da pošalje svoju kučku za nama. Pošto sam mu predložio da se sastanemo, sigurno ga zanima šta ću mu ponuditi. Da li ti odgovara u osam?" "Da, odgovara mi. Mislim da bi... oh, bože." Lajla grčevito pritisnu oči. "Njegova kučka." "Šta s njom?" "Ne ljuti se, molim te... zato što me plašiš kad si ljut. A onda i ja mogu da se naljutim i da uplašim tebe. A i bez toga je dovoljno zastrašujuće." "O čemu, dođavola, pričaš?" "Zvala je. Džej Medok... zvala je, na moj mobilni. Javila se." Njegov blago ozlojeđeni izraz momentalno pređe u ledenu razjarenost. "Kada?" "Dok si bio napolju. Ali ne odmah pošto si izašao, što znači da nije promišljeno čekala da ostanem sama. Mislim da joj to nije bilo važno." "Zašto mi, dođavola, nisi rekla? Dođavola, Lajla!" "Trebalo je da ti kažem. Htela sam, ali... taman sam krenula da te pozovem kad sam čula interfon... tad je došao tvoj otac. Primetila sam da mu nije baš drago što me vidi, a onda si se ti vratio i... Dođavola, Eštone. Imali smo dramatičan dan, pa sam skroz zaboravila na to. Osim toga, sad ti govorim. Svakako nisam planirala da držim to u tajnosti. Samo nisam..." On ponovo sede i položi šake na njena ramena. "Polako. Diši." Uvukla je vazduh i zagledala se u njegove oči dok joj je masirao ramena. I osetila kako mehurići histerije u njenom grlu počinju da se raspršuju. "Taman sam završila s nanošenjem osnovnog sloja. Telefon mi je pozvonio i začula sam njen glas. Htela je da me uplaši i uspela je. Drago mi je što nije zvala preko Skajpa pa nije mogla da mi vidi lice. Pitala je da li sam se lepo provela u Italiji. Tad sam se setila svoje junakinje Kejli i rešila da se ponašam kao ona - znaš, da uzvratim istom merom. Pitala sam je kako se ona provela i usput sam pomenula onog ubijenog umetničkog dilera. Možda nije trebalo to da radim, ali uspela sam da je izbacim iz ravnoteže, bar nakratko." 412

"Daj mi mobilni." "Oh... stvarno sam guska. Nisam čak ni broj proverila. Sve se desilo tako brzo. Ali snimila sam većinu razgovora. Setila sam se da imam aplikaciju za snimanje." "Naravno da si se setila", odgovori on. "I naravno da imaš aplikaciju." "Znaš, za svaki slučaj? Nikad se ne zna. A onda je zapištao interfon, čim je prekinula vezu, i sve se sručilo na mene kao lavina." Lajla mu pruži telefon. "Nepoznat broj", pročita on, prelistavši spisak dolaznih poziva. "Sumnjam da je želela da uzvratim poziv da ponovo proćaskamo. Sigurno je bacila telefon. Svi koji čitaju krimi-romane i gledaju TV znaju da se to tako radi. Baciš telefon i niko ne može da ti uđe u trag. Htela je samo da me prestravi. I uspela je." "Reci mi šta ti je tačno rekla." "Tu imaš snimak. Možeš sve da čuješ." "Prvo mi ispričaj, a onda ću da čujem." "Rekla je da planira da me ubije, bez trunke uvijanja, što znači da je naša procena bila ispravna. I sigurna sam da me je nazvala nekim pogrdnim imenima na kineskom. Moraću da proverim šta tačno znače te reči. To za nju više nije samo posao. Ja sam joj pomrsila konce i tresnula je u lice, i još sam joj to natrljala na nos jer sam bila raspamećena od straha. Htela sam da te pozovem, kunem ti se, i tebe i policiju, ali onda je banuo tvoj otac, a ja sam na sebi imala groznu zamazanu radnu odeću i situacija prosto nije mogla da bude gora." "Ne razumem. Kakve veze odeća ima sa ovim?" "Da si žensko, shvatio bi da na ovom svetu nema većeg poniženja nego da se pred nekim pojaviš u takvoj odeći." "U redu." Nekoliko suza najzad je probilo branu. On ih obrisa palcem i nežno je poljubi u usta. Potom se zagleda u mobilni. "Gde je ta aplikacija?" "Evo, ovde. Daj meni." Pronašla je snimak i pritisnula plej. Nije dopustila sebi da zadrhti kad je začula Džejin glas, kad je 413

ponovo čula njene pretnje. Videla je plamen koji je sevnuo u Ešovim očima i nastavio da bukti čak i kad se snimak završio i kad je pogledao u nju. "Malo sam joj natrljala na nos. Nisam zvučala prestravljeno ni uspaničeno. Ali..." On je snažno zagrli kad mu se bacila u naručje. "Bila sam prestravljena, priznajem. Prestravljena do srži. Sve je odjednom postalo stvarno, užasno stvarno. Njen glas s druge strane veze, potvrda da stvarno želi da me ubije. Htela je da mi se naruga, ali sam nazrela bes koji je ključao ispod toga. Stravičan bes. Mogla sam jasno da ga čujem, da ga osetim." "Otići ćemo negde." On je ponovo povuče ka sebi. "Gde god želiš. Još večeras. Ništa drugo nije važno." "Ne, ne, nikako. Ne možemo tako da živimo. Bar ja ne mogu. Ne možemo naprosto da pobegnemo od svega. To nikad ne pali. Nije upalilo ni Džejsonu Bornu. Znaš, znaš već..." Naterala je sebe da prestane s tim nesuvislim brbljanjem, primetivši kako se gnev u njegovim očima meša sa zbunjenošću. "Znaš, one knjige i film. S Metom Dejmonom." "Znam." Imala je čudesan um, pomisli on, mazeći je po kosi. "Shvatam." "To je razlog više da stavimo tačku na to. Ne smem da dopustim da se zbog nje pretvorim u pihtijastu masu koja neprestano drhti i strepi. Da dozvolim da nam ona diktira kako ćemo živeti. Ovo je postalo stvarno, Eše, i neću joj dopustiti da me pretvori u osobu kakva ne želim da budem, koju više ne mogu da prepoznam. Ne traži to od mene." On prisloni usne uz njeno čelo. "Pozvaću Fajnovu." Ponovo je pogledao u mobilni. "Ja ću se pobrinuti za telefon." "Treba mi taj telefon. Pola mog života je u tom telefonu." "Dobićeš ga nazad." Ponovo je skliznuo šakom niz njenu kosu, polako ustavši. "Malopre, kad sam se vratio, krenula si napolje. Sama." "Bila sam besna, uvređena. Glupa. Gospode, nisam ponela čak ni tašnu." "U redu ako shvataš da je to bila neviđena glupost i da tako nešto ne sme da se ponovi. Sad ću pozvati Fajnovu, da joj objasnim šta se desilo. Možeš li nakratko da ostaneš sama?" 414

"Da, sad mi je dobro. Moram da se vratim svom romanu. Da zaronim u taj izmaštani svet i da nakratko pobegnem od svega." "Dobro, onda uradi tako. Ja ću biti u prizemlju ili u ateljeu. Tu sam", rekao je, "šta god da ti zatreba." "Eše." Polako se pridigla s kreveta. Pošto joj je utroba podrhtavala, htela je to što pre da izbaci iz sebe. "Znaš, moj otac je stvarno dobar čovek." "Ne sumnjam u to." Tu ima nečega, pomislio je, sklonivši joj kosu sa lica. "On je čitav život proveo u vojsci. Naravno, to ne znači da mu je posao bio važniji od porodice, ali dužnost mu je uvek bila na prvom mestu. Nikad ga neću kriviti zbog toga jer ga to čini takvim kakav jeste. Veruj mi, on je stvarno dobar čovek. Ali tako često nije bio tu. Nije mogao da bude." "I to ti je teško padalo." "Jeste, ponekad, ali shvatala sam da mora da služi svojoj zemlji. Moja mama je sjajna. Naučila je da živi bez njega kad nije mogao da bude tu, a kad jeste, sve se vraćalo na staro, kao da nikad nismo bili razdvojeni. Ona stvarno dobro kuva - ja, nažalost, nisam nasledila taj talenat od nje. Može, i ume, da žonglira s deset različitih stvari u isto vreme, u čemu sam i ja prilično vešta. Doduše, nije umela da promeni sijalicu. Dobro, malo preterujem, ali ništa više od toga." "I tako si ti naučila da popravljaš stvari." "Neko je morao, a ja sam volela da majstorišem. Da prokljuvim kako nešto može da se sredi. On je bio ponosan zbog toga. Prepusti to Lajli, tako je govorio. Ako ona to ne uspe dapopravi, onda niko neće." To mi je mnogo značilo. Uprkos tome, kad je bio kod kuće, ponašao se kao vrhovni komandant. Valjda je navikao da izdaje naređenja." "A ti nisi volela da ti naređuje." "Kad se stalno seliš, moraš da se navikavaš na promene, da ponovo budeš novo lice u školi, da se ponovo uklapaš u novo okruženje. Tako naučiš da budeš samostalan. On je voleo to što umem da vodim računa o sebi - šta-više, od njega sam naučila mnogo toga. Da pucam, da čistim oružje, da ga poštujem, da primenjujem osnovne tehnike samoodbrane i 415

prve pomoći, sve to. Ali da, umeli smo da se zakačimo kad bih htela da uradim nešto što ja želim. Ti u tom pogledu donekle podsećaš na njega, ali imaš suptilniji pristup. Gospodin potpukovnik puca pravo u metu." "Dobro je da se ponekad zakačiš s nekim. Da nema toga, život bi bio užasno monoton." Ona prasnu u smeh. "Da, valjda je tako. Ali poenta je u tome da ga ja stvarno volim. I ti voliš svog oca. To se vidi, mada si danas bio užasno ljut na njega, pa čak i razočaran. Dopuštaš mu da misli da je on glava porodice, mada zapravo nije. Ti si glava porodice. Ali ti ga puštaš da veruje u to zato što ga voliš. Slično tome, ja sam naučila da prihvatim činjenicu da moj otac ne može da bude uz mene u nekim važnim trenucima, kao što je matursko veče ili dodela diploma. I volim ga, mada toliko puta - u trenucima kad mi je to bilo stvarno potrebno - nije mogao da mi kaže: Tu sam, pored tebe." Znači, najzad su stigli do samog središta, pomisli Eš. "Ali ja ću biti tu." "Ne znam šta da radim kad se neko veže za mene, kad poželi da ostanemo zajedno i kad shvatim da i ja to želim." "Treba samo da se navikneš." Skliznuo je prstom niz njen obraz. "Bilo bi mi drago da ih upoznam. Tvoje roditelje." To nije bila baš panika, shvati ona, već neki grč u stomaku. "Oh. Pa dobro. Oni žive na Aljasci." "Imam privatni avion. Kad god poželiš. Hajde, prioni na posao", rekao je. "I ne zaboravi da sam tu, Lajla. Možeš da računaš na to. A jednog dana i hoćeš." Kada je konačno ostala sama, naredila je sebi da se lati svog posla, da naprosto zaroni u knjigu i izbaci sve druge misli. Koji bi muškarac bio spreman da ostavi sve za sobom i krene s njom u beli svet, samo da bi je zaštitio i da bi joj podario nova mesta? On je u njoj v ideo Ciganku, a i ona je sebe često zamišljala na taj način, kao ženu u neprestanom pokretu. Zašto onda to i ne uradi? Mogla je odmah da se spakuje i da krene, kao bezbroj puta ranije, samo što bi sad to uradila s nekim s kim je želela da bude. Mogla bi da živi iz dana u dan, od mesta do mesta, iz 416

avanture u avanturu. Mogla bi da prihvati tu šansu, shvatila je, i da svoj kućepaziteljski posao postepeno pretvori u biznis međunarodnih razmera. Ili da digne ruke od toga i da se prepusti isključivo pisanju i putovanjima. Ali zašto je oklevala? Štaviše, da li bi stvarno mogla da se navikne - da sebi dopusti da se navikne - da se na nekog oslanja, kad je dovoljno dobro poznavala sebe da shvati kako je ona funkcionisala na sasvim suprotan način? Da je navikla da se drugi oslanjaju na nju. Da joj poveravaju svoje domove, ljubimce, biljke i stvari. U njenoj prirodi bilo je da pazi i neguje. Ona je bila ta na koju su se ljudi oslanjali, na koju su mogli da računaju, sve dok im je bila potrebna. Previše toga odjednom, rekla je sebi. Mora da ostane fokusirana na trenutnu situaciju - na to jaje, i Vasina, i Medokovu. Sad nema vremena za slatke maštarije. Prvo mora da se uhvati u koštac sa stvarnošću. Vratila se do radnog stola i iščitala stranicu na kojoj je stala. Ali joj je u glavi neprestano lebdela pomisao da je mogla da otputuje gde god poželi. Samo što nije mogla da zamisli gde. 417

27 Eš je zamolio Fajnovu i Voterstouna da dođu do njegove kuće. Bio je to promišljen i proračunat potez. Ako je Vasin i dalje motrio na njegov dom, to će ga uveriti da su policajci počeli da ga proganjaju, kao što je i nameravao da mu kaže. Bio je zahvalan što su dvoje detektiva strpljivo saslušali njegove planove i što je Lajla uspela da snimi telefonski razgovor s Džej Medok. "Napravila sam kopiju." Lajla se okrenu ka Voterstounu, pruživši mu memorijsku karticu koju je stavila u sićušnu označenu kesicu. "Ne znam da li će vam taj snimak biti od koristi, ali pomislila sam da treba da ga imate. Za evidenciju. Nisam se oglušila o zakon što sam snimila taj razgovor, zar ne, pošto sam ja učestvovala u njemu? Proverila sam." Voterstoun uze karticu i stavi je u džep sakoa. "Dobro ste zaključili." Fajnova se promeškolji na stolici i prostreli Eša onim strogim pandurskim pogledom. "Nikolaj Vasin je osumnjičen za brojne međunarodne zločine, uključujući i plaćeno ubistvo." "Da, svestan sam toga, pošto se moj brat nalazi na spisku njegovih žrtava." "Žena koja radi kao njegov plaćeni ubica ostvarila je lični kontakt s vama. Dva puta", rekla je, okrenuvši se ka Lajli. "Ona to sad shvata lično." "Znam. To mi je potpuno jasno. Hmm. Biao zi na mandarinskom znači kučka, što zvuči gotovo smerno u poređenju sa onim drugim izrazom. Bi... bi znači...pička." Jedva je naterala sebe da naglas izgovori 418

tu reč. "To je stvarno ružno i ukazuje da je u ličnom sukobu sa mnom." "Ali ste vas dvoje ipak smislili plan da se lično obračunate s Vasinom." "Da se sastanemo s njim", pojasni Eš. "Što nama može da pođe za rukom, za razliku od vas." "A šta mislite da postignete time - pod uslovom da vas ne likvidira na licu mesta? Mislite da će vam tek tako izručiti Medokovu? Da će odbaciti jedan od glavnih aduta kojima raspolaže?" "Ja poznajem ljude koji poseduju bogatstvo i moć", ležerno odgovori Eš. "Moj otac je jedan od njih. Čovek Vasinovog kova uvek može da nabavi novi adut, jer nema toga što novac ne može da kupi. Štaviše, neki tako dokazuju svoju nadmoć. On želi to jaje, ono što ja imam, što mi imamo", ispravio se. "Medokova radi za njega i on verovatno ceni njene kvalitete. Ali to jaje mu je sigurno vrednije od nje. To je veoma dobra pogodba, a on je biznismen. Neće prokockati takvu priliku." "Stvarno mislite da će pristati na trampu?" "To je za njega čist biznis. A moji uslovi ga ne koštaju ni prebijene pare. Nijedan saradnik nije nezamenjiv, pogotovo kad kao mamac bacimo Faberžeovo jaje. Medokova će ovog puta izvisiti." "Vi niste policajci." Fajnova ispruži prste, nabrajajući stavke koje im nisu išle u prilog. "Niste obučeni za taj posao. Nemate nikakvog iskustva. Ne možemo čak ni da vas ozvučimo jer će on to sigurno proveriti." Voterstoun se počeška po obrazu. "To nam možda ide naruku." Fajnova ga osinu pogledom. "Hari! Šta to, dođavola, trabunjaš?" "Ne kažem da će biti lako, ali mi nemamo šanse da mu priđemo. Njih dvoje možda imaju. Oni nisu panduri i neće biti ozvučeni. Samo dve ptičice za čerupanje u njegovim očima, ako mene pitaš." "Bili bi upravo to." "Ali ptičice koje nose zlatno jaje. Treba samo da ustanovimo koliko mu je stalo do tog jajeta." "Četvoro ljudi izgubilo je glavu zbog njega, uključujući i onog dilera iz Firence", reče Lajla. "Na mojoj skali, to ukazuje da mu je vraški mnogp stalo do njega. S druge strane, onaj napad na mene ukazuje da je 419

ta Kineskinja nešto htela da dokaže. Nije se baš sjajno pokazala na ovom zadatku. Zato bi, po mom mišljenju, mogao da zaključi da mu nudimo dobru pogodbu." "To bi mu možda delovalo kao dobra pogodba", složi se Fajnova, "sve dok ne pomisli šta sve Medokova zna o njemu i šta bi sve mogla da nam ispriča." "Ali mi ne planiramo da je izručimo vama", podseti je Lajla. "Bar po priči koju ćemo njemu složiti." "Zašto bi poverovao da čovek koji nikad nikog nije ubio može naprasno odlučiti da postane ubica? I da ste vi spremni da ga podržite u tome?" "Nema razloga da ne poveruje. Kao prvo, zato što on lično ne zazire od ubistva da bi dobio ono što želi, a kao drugo, zato što Eš zastrašujuće dobro ume da se uživi u ulogu. A što se mene tiče..." Slegnula je ramenima. "Ja sam samo pogledala kroz prozor. Samo želim da se to završi. Imala sam sreće da upecam Eštona Arčera, finog krupnog svetlucavog šarana, i želim da izvučem neku korist iz toga, umesto da brinem da li će mi neko skinuti glavu." Eš izvi obrvu. "Svetlucavi šaran?" "Tako te je Džej nazvala, pa mogu da zaigram na tu kartu. Renomirani umetnik sa zvučnim prezimenom i dubokim džepovima. Fantastičan ulov za šmizlu iz vojničke porodice, koja živi po tuđim kućama i koja je objavila delimično uspešan roman namenjen tinejdžerima. Zamisli samo šta bi veza s Eštonom Arčerom mogla da znači za moju književnu karijeru. Prilično ljupko, zar ne?" On se kiselo osmehnu. "Dobro si to smislila." "Samo pokušavam da razmišljam kao biznismen i bezdušni ubica. Osim toga, sve je potpuno tačno, činjenično precizno. Nedostaju samo osećanja, ali ona ionako ne poseduje bilo kakva osećanja. Isto važi i za njega, inače je ne bi plaćao da ubija ljude. A ako nemaš osećanja, onda ne možeš ni da ih razumeš, zar ne? Ti dobijaš osvetu, ja dobijam svetlucavog šarana, a Vasin dobija zlatno jaje." "I šta onda?" upita Fajnova. "Pod uslovom da ne budete mrtvi u roku od pet minuta, i da dogurate do tačke u kojoj će vam on reći: Naravno, 420

računajte da smo sklopili posao. Šta ćete onda?" "Da ugovorimo mesto i vreme za razmenu", objasni Eš. "Mi ili naši zastupnici", brzo je dodao, zaključivši da ni u ludilu ne sme dopustiti da Lajla učestvuje u tom delu. "Nakon toga vi uzimate stvari u svoje ruke. Naše je samo da uspostavimo kontakt i sklopimo pogodbu. Ako Vasin pristane, to može da se okarakteriše kao saučesništvo u ubistvu. Imate nas kao svedoke. A dobićete i nju, jer će ona svakako morati da se pojavi na ugovorenom mestu. A jaje će završiti tamo gde pripada. U muzeju." "A šta ako ne pristane? Šta ako vam kaže: Daj mi to jaje, ili ću narediti da ti siluju devojku, da je stave na paklene muke, i da joj na kraju prosviraju mozak?" "Kao što sam rekao, unapred će mu biti stavljeno do znanja da će, u slučaju da naudi bilo kome od nas, vest o otkriću tog jajeta biti momentalno objavljena, i da će ono biti sklonjeno van njegovog domašaja. Osim ako ne planira da ga ukrade iz Metropolitena. Što je donekle moguće", rekao je pre nego što je Fajnova stigla da se umeša, "ali do sada nije pokušao da organizuje krađu bilo kog carskog jajeta koje se nalazi u nekom muzeju ili privatnoj zbirci." "Bar koliko znamo." "U redu, ta mogućnost nije isključena, ali sigurno će zaključiti da je mnogo lakše, čistije i direktnije da se nagodi s nama." "Mogao bi da preusmeri pretnju na članove vaše porodice, kao što je učinio s Bastoneom." "Mogao bi, ali dok mi budemo na sastanku s njim, svi iz moje porodice biće na našem privatnom posedu. Još jednom vas podsećam da mu nudim čistu i direktnu pogodbu, u kojoj ne mora da plati ni prebijene pare da bi dobio to što želi. Treba samo da trampi pokretnu imovinu, koja mu u poslednje vreme ne donosi naročit profit." "Da, to bi moglo da upali", promrmlja Voterstoun. "I ranije smo koristili civile." "Ozvučene i zaštićene." "Možda nešto smislimo. Popričaćemo s ljudima iz tehničkog odseka, da vidimo šta mogu da nam predlože. A tu je i Federalni biro. I oni će 421

imati neki savet." "Mi ćemo se naći s njim", ukaza Eš, "s vama ili bez vas. Ali više bismo voleli da to uradimo zajedno." "Pružate mu šansu da dobije dva taoca", ukaza Fajnova. "Ako planirate da to stvarno izvedete, bolje da idete sami, bez nje." "Veoma bih voleo da je vi ubedite u to", odgovori Eš. "Idemo zajedno." Lajla joj se zagleda u oči, jednako oštro i strogo kao što je Fajnova gledala u nju. "To je jedino na šta pristajemo. Vasin bi u suprotnom mogao da odluči da jedno od nas uzme kao taoca, a da drugo - onog koji ostane napolju, što će reći mene - primora da im izruči jaje. Šta ću dobiti ako mom svetlucavom šaranu raspore utrobu?" "Možeš li da smisliš neku lepšu metaforu?" progunđa Eš. "Slabe su šanse da pristane da se nađe s vama", ukaza Fajnova. "Poznato je da on sve obavlja s distance. U najboljem slučaju, poslaće nekog od svojih advokata ili asistenata." "Ja sam već izložio svoje uslove. Ili da se sretnemo s njim lično, ili ništa od pregovora." Telefon mu u tom trenutku zazvoni i on baci pogled na ekran. "Moj advokat. Možda odmah dobijemo odgovor. Samo trenutak." Ustao je sa stolice, ponevši mobilni i krenuvši ka suprotnom kraju dnevne sobe. "Ubedite ga da odustane od toga." Fajnova je ponovo prostreli strogim pogledom. "Ne bih mogla, sve i da hoću. Ali sad kad smo dogurali dovde, neću čak ni da pokušavam. To mu daje šansu - i njemu i meni - da okončamo ovu agoniju. Moramo da završimo s tim, ali Eš smatra da to ne može da se završi sve dok oni koji su zaslužni za smrt njegovog brata i ujaka ne budu izvedeni pred lice pravde. Ako to ne uradi, do kraja života će osećati odgovornost za to što im se desilo." "Mislim da ne shvatate kakvom se riziku izlažete." "Detektivko Fajn, ja trenutno imam osećaj da rizikujem kad god izađem napolje. Koliko dugo biste mogli vi da živite tako? Ta žena želi da nas vidi mrtve - nezavisno od želja svog poslodavca. Videla sam to, videla i osetila. Mi samo tražimo šansu da nastavimo sa svojim životom, 422

da imamo neku budućnost. To je vredno rizika." "Sutra." Eš se vrati nazad i spusti telefon na sto. "U dva. Na njegovom posedu na Long Ajlandu." "Toliko o Luksemburgu", prozbori Lajla, nateravši ga da se osmehne. "Manje od dvadeset četiri sata?" Voterstoun zavrte glavom. "To je vraški kratak rok." "Mislim da je poenta baš u tome. Zato sam pristao, da mu pokažem da želim da to obavimo, i to što pre." "On misli da ćeš tražiti milione", ubaci se Lajla. "I biće totalno zatečen kad čuje tvoju ponudu. To će ga sigurno zaintrigirati." Eš čučnu pored njene stolice. "Idi kod mojih, na porodični posed. Pusti da ja to obavim." Ona položi šake na njegove obraze. "Ne." "To ostavite za kasnije", umeša se Voterstoun. "Sad treba da se dogovorimo šta smete, a šta ne smete da radite. I ako stignete dotle gde i kad treba da ugovorite razmenu." Skrenuo je pogled ka Fajnovoj. "Bolje zovi šefa, vidi kako možemo da ih ozvučimo, ako je to uopšte izvodljivo, i šta možemo da uradimo da im pomognemo dok su unutra." "Ovo mi se uopšte ne sviđa." Fajnova ustade. "Zato što mi se oboje dopadate, mada bih volela da nije tako." Uzela je mobilni i udaljila se da pozove nadređenog. Kad su najzad ostali sami, Lajla ispusti dubok šišteći uzdah. "Čoveče, mozak mi je totalno spržen. Svi ti kontrolni punktovi, šifrovane reči i procedure. Naneću još jedan sloj u kupatilu - manuelni rad dobar je za sprženi mozak - pre nego što dođu federalci i njihovi tehničari. Idemo u tajnu misiju za FBI. Stvarno moram da napišem knjigu o tome. Ako ja to ne učinim, neko sigurno hoće. Neću da dopustim da neko sa strane pokupi kajmak." Ustala je sa stolice. "Šta kažeš da kasnije naručimo picu? Pica je idealna hrana za smoždeni mozak. Samo jedeš i ni o čemu ne razmišljaš." "Lajla. Volim te." Ona zastade i pogleda u njega, osetivši kako joj srce poskakuje i kako je nešto steže u grudima. "Ne govori to da bi me ubedio da 423

odustanem od misije. Neću da budem tvrdoglava, ni da mašem feminističkom zastavom - mada bih mogla. Činjenica da idem sa tobom, da apsolutno moram to da uradim, treba sama da ti kaže šta osećam prema tebi." "Šta osećaš prema meni?" "To još nisam potpuno raščistila sa sobom, ali znam da na ovom svetu ne postoji apsolutno niko drugi za koga ili s kim bih to uradila. Niko osim tebe. Sećaš se one scene iz Povratka džedaja?" "Šta?" Ona zatvori oči. "Molim te, nemoj mi reći da nisi gledao te filmove. Zato što će se sve raspasti ako nisi gledao Ratove zvezda." "Naravno da sam ih gledao." "Hvala ti, bože", promrmlja ona, ponovo otvorivši oči. "Znaš, ona scena na šumovitom Endoru. Kad su Leja i Han saterani u škripac ispred logora galaktičkih jurišnika. Situacija ne sluti na dobro. On spušta pogled, ona mu p okazuje svoje oružje, on ponovo gleda u nju i govori joj da je voli. A ona kaže - osmehne se i kaže - znam. Ne govori mu da i ona njega voli. Doduše, ona je to prva rekla u Imperija uzvraća udarac, pre nego što ga Džaba Hat zamrzne u karbonitu, ali ako razmotrimo samo tu scenu s Endora, ona pokazuje da su njih dvoje zajedno bili u tome - igrajući na sve ili ništa." "Koliko si puta gledala taj serijal?" "To nije važno", odvrati ona pomalo uštogljeno. "Dakle, mnogo puta. Da zaključimo, ti si princeza Leja, a ja sam Han Solo." "Samo u svrhu ilustracije. On ju je voleo i ona je to znala. I obrnuto. Oboje su zbog toga postali hrabriji. I snažniji. I ja se osećam snažnije kad znam da me voliš. Nikad nisam očekivala tako nešto. Ali sad pokušavam da se naviknem, kao što si tražio." Prebacila je ruke oko njega, blago se zanjihavši. "Kad ti to budem rekla, znaćeš da to stvarno mislim, da bih to mislila čak i kad bi nas galaktički jurišnici saterali u škripac na pošumljenom mesecu Endoru - štaviše, naročito tada - i kad ne bismo imali nikakvo oružje, nikakvu šansu da se izbavimo, osim tog blastera." 424

"Iz nekog razloga, mislim da je to najdirljivija stvar koju mi je iko ikad rekao." "To što si dirnut mojom izjavom... znaš, stvarno pokušavam da se naviknem na činjenicu da me voliš i razumeš." "Više mi se sviđa da budem Han Solo nego svetlucavi šaran." Ona prasnu u smeh i odmaknu se da ga bolje osmotri. "A meni se više sviđa da budem princeza Leja nego šmizla koja pokušava da upeca bogatog šarana. Zato ću sad da nastavim s krečenjem toaleta, da obavim pregovore s federalcima i da potom smažem picu. Nas dvoje trenutno vodimo fascinantan život, Eše. I naravno, mada oboje želimo da što pre otkačimo tu središnju stavku, ja duboko verujem da čovek treba da izvuče ono najbolje iz svega što mu se dešava. I veruj mi", ponovo se privila uz njega, da ga još jednom zagrli, "ovo će upaliti. Mora da upali, baš kao s Lejom i Hanom." "Samo što ti nećeš imati... kako se zove njeno oružje?" "Vidim da neke večeri treba da organizujemo filmski maraton, da osvežiš sećanje na Ratove zvezda. Zove se blaster." "Ti nećeš imati blaster." "Imam nešto važnije od toga. Dobar instinkt i lični Han Solo." Nije pokušao da joj se usprotivi, jer je jednim delom duše verovao da je bila u pravu. Zajedno će biti jači. Razmišljajući o tome, i o njoj, krenuo je ka ateljeu da dovrši portret. * * * Lajla je čvrsto rešila da sledećeg jutra poseti Džulinu galeriju. Eš je insistirao da pođe s njom, a onda se diskretno povukao, ostavivši ih da nasamo popričaju u Džulinoj kancelariji. "Došla si da mi kažeš nešto što ne želim da čujem." "Verovatno. Eš će svratiti do pekare da popriča s Lukom. Ti si mi najbolja drugarica na čitavom svetu, pa moram da ti kažem šta planiram i da te nešto zamolim." "Ideš na sastanak s Vasinom." 425

"Da, danas." "Danas? Ali to je prebrzo." Džuli uspaničeno ispruži ruke i zgrabi njene šake. "Još nisi spremna. Ne možeš..." "Sve je ugovoreno. Dopusti da ti objasnim." Sprovela je Džuli kroz sve korake, kroz sve detalje plana koji su skovali, uključujući i bezbednosne mere. "Lajla, volela bih da se ne upuštaš u to. Bilo bi mi draže da se negde skloniš, zajedno s Ešom, čak i kad bi to značilo da te nikad više neću videti. Ali znam da nema šanse da me poslušaš. Poznajem te i znam da to nećeš uraditi, ali ipak bih volela da se predomisliš." "Razmotrila sam tu ideju. Sinoć sam u glavi premotala sve moguće opcije, iznova i iznova. I dok sam mozgala o tome, shvatila sam da se tu više ne radi samo o seksu, zabavi i naklonosti. Mislim da se nikad i nije svodilo isključivo na to. Ali gde god da odemo, to bi bilo kao kućni pritvor. Nikad se ne bismo osećali sasvim sigurno, stvarno bezbedno." "Ali biste svakako bili sigurniji i bezbedniji nego sada." "Čisto sumnjam. Počela sam da razmišljam u stilu šta ako. Čak i da ne uspe da nas pronađe, šta ako se onda obruši na naše porodice? I na naše prijatelje? Ta žena bi mogla da pronađe moje roditelje, Džuli, i da ih povredi. Mogla bi i tebe da povredi. Ne mogu da živim u strahu, da se stalno pitam: a šta ako?" "Znam da ne možeš, ali volela bih da možeš." "To ćemo izvesti u saradnji s policijom i Federalnim biroom. Imaćemo te ultramoderne mikrorekordere. Plus, kao najveći plus, Eš će tom tipu ponuditi upravo ono što želi. Nema razloga da nas povredi ako pristanemo da mu damo ono što ga zanima. Treba samo da ga ubedimo da prihvati pogodbu. A onda ćemo klisnuti odatle i policija će preuzeti stvari." "Ne smeš da veruješ da će biti baš tako jednostavno. Ne smeš da misliš da je to neka avantura." "To nipošto nije avantura, već neophodan i pažljivo proračunat korak. Ne znam kako će na kraju ispasti, Džuli, ali vredi pokušati, ako želimo da ponovo vodimo normalan život. Moram da prihvatim taj rizik. Ako se ponovo desi da se po čitavu noć prevrćem u krevetu, hoću da to 426

bude samo zato što razmišljam o svojoj vezi s Ešom, o onome što želim da dam i da dobijem." "Da li ga voliš?" "On misli da ga volim." "To nije odgovor." "Pa dobro, i ja to mislim. I, čoveče..." Prstima je protrljala tačku na sredini grudi. "To je veliki korak za mene, moram ti priznati. Ali ne mogu da znam šta to znači za bilo koga od nas sve dok ovo ne bude gotovo. A uskoro će biti. Onda ću ti pomoći da isplaniraš venčanje sa svojim bivšim i budućim mužem. I pokušaću da prokljuvim šta da radim sa svojim životom. I završiću ovu knjigu, ne samo praktično, već izvesno." "U koliko sati je taj sastanak?" "Treba da se nađemo u dva. Džuli, čvrsto verujem da ćemo samo otići tamo, sklopiti pogodbu i vratiti se nazad, kao što sam ti malopre objasnila. Ali ako nešto krene naopako, napisala sam pismo za svoje roditelje. Ono je u mom putnom neseseru, u gornjoj desnoj fioci u Ešovoj komodi. Moraš to da im proslediš." "Ne razmišljaj o tome." Džuli je zgrabi za šake, tako čvrsto ih stegavši da ju je zabolelo. "Ne smeš tako da pričaš." "Moram da razmišljam. Ne verujem da će ispasti tako, ali moram da razmotrim i tu mogućnost. Poslednjih godina dopustila sam da mnoge stvari između mene i mojih roditelja ostanu nedorečene. A ovo što mi se dešava sa Ešom nateralo me je da se zamislim nad tim. Kad se ovo završi, otići ću tamo, na nedelju dana, i pozvaću Eša da pođe sa mnom, da ih upozna, što je veliki džinovski korak za nekog kao što sam ja. Mislim da ću se odvažiti na taj korak. Mislim da želim da ga napravim. Ako se nešto desi, hoću da znaju za to." "Odvešćeš Eša da se upozna s njima? I jasno i glasno im reći da ih voliš?" "Verujem da hoću, ali moram još da razmislim. A od tebe tražim da se postaraš da to saznaju, u slučaju da se nešto desi." "Ništa se neće desiti." Zacakljenog pogleda, Džuli čvrsto stisnu usne. "Ali dobro, obećavam. Šta god treba." 427

"Hvala ti. Sad mi je lakše. Drugo se tiče knjige. Treba mi još nekoliko nedelja da je doteram, ali ako se nešto desi..." Izvadila je USB iz džepa. "Snimila sam rukopis, da ga odneseš mom uredniku." "Zaboga, Lajla!" "Ti si jedina koju mogu, i koju želim, da pitam. Moram da znam da ćeš mi to učiniti... oba. Onda mogu da precrtam tu stavku i da se nadam da nikad nećeš morati da ispuniš to što sam tražila." Džuli pritisnu slepoočnice, jedva obuzdavajući emocije. "Računaj na mene. Neće biti potrebe za tim, ali možeš da računaš na mene." "To je sve što mi treba. Šta kažeš da sutra izađemo na slavljeničku večeru, nas četvoro? Večeras će biti previše haotično." Brzo klimnuvši, Džuli zgrabi papirne maramice iz kutije na radnom stolu. "Pričaj mi o tome." "Znaš onaj italijanski restoran gde smo prvi put izašli u kompletu? Mislim da to treba da postane naše mesto." "Rezervisaću sto pa ćemo se naći tamo. Recimo u pola osam?" "Savršeno." Lajla priđe i snažno je zagrli. "Vidimo se sutra uveče. I čujemo se večeras, obećavam." A ako se slučajno ne čuju, pomislila je, Džuli će u istoj fioci, pored pisma za roditelje, pronaći i pismo za sebe. 428

28 Lajla je obukla plavu haljinu, koju je dobila od Eša onog dana kad mu je prvi put pozirala, uverena da će joj to doneti sreću. Potom je, kao dodatnu amajliju, oko vrata stavila firentinsku ogrlicu s mesečevim kamenom. Posvetila je dosta vremena šminki. Nije svakog dana odlazila na poslovni sastanak s međunarodnim kriminalcem koji je unajmljivao plaćene ubice za svoje prljave poslove. Proverila je sadržaj svoje tašne - kao što ju je upozorio specijalni agent zadužen za njihov slučaj, Vasinovo obezbeđenje će to sigurno učiniti. rešila je da sve uobičajene stvari ostavi u tašni. Tako će ostaviti utisak normalnosti, zar ne? Okrenula se pred ogledalom, pogledavši u Eša. Glatko izbrijan, s donekle pripitomljenom kosom, u čeličnosivom odelu koje je, do najsitnijih detalja, zamorilo o moći - jer istinska moć ne mora da vrišti. "Moja haljina je previše ležerna u poređenju s tim odelom." "Ozbiljan sastanak, ozbiljno odelo." U par veštih pokreta, vezao je kravatu boje kabernea, a onda skrenuo pogled ka ogledalu, pažljivo je odmerivši. "Izgledaš sjajno." "Previše ležerno", ponovi ona. "Ali moja ozbiljna odeća je previše dosadna. Zato je i držim kod Džuli, jer je nosim samo u dosadnim prilikama, a ovaj sastanak sigurno ne spada u tu kategoriju. I kunem se, neću sve vreme brbljati kao navijena." Zavukla je ruke u svoj deo plakara i izvadila kratku belu jaknu koju je kupila na Džulin nagovor. "Ovako je već bolje", rekla je, prebacivši je 429

preko ramena. "Zar ne?" On joj priđe, dodirnu joj obraze i nežno poljubi. "Biće sve u redu." "Znam. Sad fanatički verujem u to. Ali želim da izgledam kako dolikuje. Moram da budem pristojno obučena ako hoću da razbucam tu bandu lopova i ubica. Nervozna sam", priznala je. "Ali bilo bi suludo da ne budem nervozna. Neću da pomisli da sam neka ludača. Neka misli da sam pohlepna ili droljasta, ili osvetoljubiva, ali nipošto da sam luda." "Izvini, ali meni deluješ sveže, ljupko i pomalo usplahireno." "Dobro, to može da prođe. Treba da krenemo, zar ne?" "Da. Otići ću po kola, a onda se vraćam ovde da te pokupim. Nema potrebe da ideš peške u tim cipelama", istakao je. "Ako neko motri na stan, izvešće isti zaključak. Stižem za dvadeset minuta." To vreme iskoristila je za marširanje po stanu i uvežbavanje hladnokrvnih odlučnih pogleda u ogledalu. Takođe, to joj je pružilo šansu da se poslednji put zapita da li bi naprosto mogla pobeći od svega. Otvorila je fioku koju je privremeno prisvojila, i neseser koji je tu ostavila. Prešla je prstom preko pisama koja je ćušnula unutra. Bolje da veruje da ta pisma nikad neće biti otvorena, da će se ona i Eš vratiti nakon obavljenog posla - živi, zdravi i bezbedni. Pocepaće ta pisma, i prvom prilikom će naglas izgovoriti ono što je pisalo u njima, zato što neke reči ne treba da ostanu neizrečene. Ali bolje se osećala znajući da ih je napisala, svesna da reči na papiru imaju moć i da će ljubav zablistati kroz njih. Kad je Eš zakočio ispred kuće, izašla je napolje. Odgovor je bio odričan. Nije mogla da ode. U glavi je zamišljala kako ih federalci prate kroz zakrčene ulice. Možda je i Vasin poslao nekog da ih prati. Laknuće joj kad ponovo bude sama, kad se otarasi tog osećaja da joj je neko neprestano za petama. "Hoćeš malo da vežbamo?" upitala je. "Misliš, da se preslišamo?" "Ne, ne baš. Ako se previše preslišavamo, delovaće uvežbano i inscenirano." "Treba samo da zapamtiš da imamo ono što želi." 430

"I da tebi prepustim vodstvo, jer on to očekuje. Mada mi to ide na živce." On joj nakratko dodirnu šaku. "Budi to što jesi. Uvuci ga u priču. To je tvoja specijalnost." "Da, mogu to da uradim." Nakratko je zatvorila oči. "Mislim da mogu." Htela je da mu kaže još nešto, bilo je toliko ličnog što je želela da mu kaže. Ali osim što su ih pratili, federalci su im instalirali i prislušne uređaje. Zato je zadržala te reči u svojim mislima, i u srcu, dok su se vozili preko Ist Rivera. "Kad je ubiješ, otići ćemo na neko fabulozno mesto da proslavimo. Samo sam se uživela u ulogu", dodala je kad ju je ošinuo pogledom. "Može. Šta kažeš na Bali?" "Bali?" Lajla se uspravi na sedištu. "Stvarno? Nikad nisam bila tamo." "Ni ja, tako da smo jednaki." "Bali. Indonezija. Obožavam indonežansku hranu. Mislim da tamo imaju i slonove." Izvukla je mobilni da proveri, a onda zastala. "Samo igraš ulogu ili stvarno želiš da me vodiš na Bali?" "Oboje, ako želiš." "Onda možda negde preko zime. Moj kućepaziteljski biznis obično uspori tokom februara. Ali to nije svojstveno mom liku. Zašto bih brinula za posao kad sam upecala krupnog svetlucavog šarana? Čuvanje tuđih kuća je prevaziđena stvar. Zima je stvorena za putovanje na Bali - a mogli bismo da skoknemo i do Švajcarske, da se malo skijamo. Naravno, moraću da budem propisno opremljena za obe destinacije. Ti ćeš se pobrinuti za to, jelda, dušo?" "Šta god poželiš, luče." "Nadam se da bi ti bilo mrsko da ti neka žena to kaže u stvarnom životu, ali zarad moje uloge, da li bi mogao da mi središ kreditnu karticu za kupovinu u Barnisu, a po mogućstvu i u Bergdorfu? Mogla bih da kupim neke stvari, da te iznenadim. Dobra devojka voli to da radi za svog muškarca." 431

"Stvarno si se uživela." "Zamišljam kako bi se Saša ponašala kad još malo odraste - znaš, moja razmažena i pohlepna junakinja vukodlačke krvi. Kejlina zakleta suparnica. Izvukla bi od tebe sve što može, a kad joj dosadiš, bez trunke oklevanja bi ti pregrizla grkljan i nastavila dalje. Kad bih uspela da razmišljam kao ona, mogla bih ovo da izvedem." Lajla glasno huknu. "Mogu da razmišljam kao ona. Ja sam je stvorila. Mogu ovo da izvedem. Ti ćeš nabaciti onaj zastrašujući izgled, kao kad ti neko opasno stane na žulj, pa ćemo ovo isterati do kraja." "Lajla, već su mi dovoljno gazili po žulju." Ona ga odmeri ispod oka. "Deluješ prilično smireno." "Mogu istovremeno da igram obe uloge. Kao i što ste tiče Balija." Eš skrenu ka posedu, vozeći duž visokog kamenog zida, i Lajli se učini da je primetila trepćuće crveno oko sigurnosnih kamera. "Stigli smo, zar ne?" "Kapija je pravo napred. Dobro ćeš se snaći, Saša." "Šteta što nije pun mesec." Kapija, koja je bila dovoljno široka da kroz nju istovremeno prođu dva automobila, svetlucala je pod popodnevnim suncem. Na sredini se nalazio reljefni prikaz grifona s mačem i štitom. Čim se automobil zaustavio, dva muškarca pojaviše se pred vratima na debelim stubovima od cigle. Počinje, pomisli Lajla dok je Eš spuštao prozor. "Gospodine Arčere, gospođice Emerson. Molimo vas da izađete iz kola, zbog bezbednosne provere." "Bezbednosna provera?" Lajla se tobože naduri dok je jedan od stražara otvarao suvozačeva vrata. Ozlojeđeno huknuvši, izvukla se iz kola. Pretresli su auto od poda do krova mašući skenerima, a onda su ispod automobila zavukli nešto što je podsećalo na kameru montiranu na šipku. Potom su otvorili haubu i gepek. "Sve je čisto. Možete ući." Lajla se vrati u kola, trudeći se da razmišlja kao Saša. Izvadila je 432

ogledalce iz tašne da dotera karmin, ali joj pogled skliznu s ogledala kad je spazila deo kuće koja se nazirala među gustim krošnjama. Kad su skrenuli u krivinu, kuća izroni pred njima u punoj veličini. Bila je masivna i veličanstvena, u obliku obrnutog slova U, napravljenog od zlatnog kamena, sa središnjim ispupčenjem koje se izdizalo nad bočnim nosačima. Snopovi sunca odbijali su se o prozore koji posmatraču nisu dopuštali da dokuči šta se krije iza njih. Na vrhu su se nalazile tri kupole, a ispod njih tri kružna balkona. Potom je spazila ružičnjak pun bodljikavih grmova iskićenih krupnim cvetovima, postrojenih kao pod konac preko bujnog zelenog travnjaka. Ispred izrezbarenih dvokrilnih ulaznih vrata stražarila su dva kamena grifona s mačevima i štitovima. Oči su im, nalik otvorima na sigurnosnim kamerama, bile crvene i svetlucave. Ispred statua dežurala su još dva stražara, nepomični kao da su i sami sazdani od kamena. Lajla primeti blesak oružja kad je jedan od njih krenuo ka kolima. "Molim vas, izađite iz kola i pođite za mnom." Krenuli su duž staze popločane zlatnim kamenom, koja je vodila ka nečemu što je podsećalo na elegantnu baštensku kućicu. Unutra je sedeo neki muškarac, pogleda prikovanog za čitav niz monitora. Sigurnosni punkt, shvati Lajla, gotovo se izbečivši - bar u sebi - kad je videla sve te uređaje. Šta bi samo dala da može da se poigra tim stvarčicama. "Moram da proverim sadržaj vaše tašne, gospođice Emerson." Ona privi tašnu uz sebe, tobože ozlojeđena. "Svi posetioci moraju da budu skenirani i pretreseni pre ulaska u kuću. Da li kod sebe imate neko oružje ili uređaj za snimanje?" "Ne." Muškarac klimnu, pruživši ruku ka Lajlinoj tašni. Ona mu tobože nevoljno pruži tašnu, dok je neka žena prolazila kroz druga vrata noseći nešto što je podsećalo na detektore za metal koji se koriste na aerodromu. "Molim vas, podignite ruke." "Ovo je apsurdno!" progunđa Lajla, ali ipak je posluša. "Šta to radite?" upitala je kad je muškarac iz tašne izvadio njenu višenamensku alatku, mini-bočicu sa sredstvom za dezinfekciju, WD-40 sprej i upaljač. 433

"Ove stvari zabranjeno je unositi na posed." Otvorio je kutiju u kojoj je držala drugi priručni materijal - dvostranu lepljivu traku, izolir-traku, pak-traku i providni selotejp. Potom ju je zatvorio. "Ovo će vam biti vraćeno kad krenete nazad." "Brusthalter s fišbajnom", objavi žena koja je držala detektor. "Molim vas, dođite ovde da vas ručno pretresem." "Molim? Eše..." "Ako ne želiš da se podvrgneš bezbednosnoj proveri, draga, možeš da sačekaš ispred kapije." "Ali za ime božje... neću da mi opipava brusthalter!" Bila je upozorena, pomisli, ali kad se ta prognoza obistinila, srce poče da joj lupa poput čekića. Stisnula je usne, zapiljivši se u zid, dok je žena žustro prelazila prstima preko gvozdenih fišbajna na njenom brusthalteru. "Još malo pa će tražiti da se skinem do gole kože." "Nema potrebe za tim. Čista je", objavi žena i krenu ka Ešu. "Gospođice Emerson, pošto se u vašoj tašni nalazi mnoštvo stvari koje ne smeju da se unose na posed, stavićemo tašnu, s kompletnim sadržajem, u naš sef, dok ne krenete nazad." Taman kad je Lajla krenula da se pobuni, žena povika, "Rekorder", izvadivši olovku iz Ešovog džepa. Prezrivo se osmehnula, bacivši olovku na poslužavnik. "To je obična olovka", procedi Lajla namrgođenog čela, ali Eš samo slegnu ramenima. "Bar sam probao." "Oh? To je neka špijunska spravica?" Lajla pruži ruku, namrštivši se kad je žena sklonila poslužavnik van njenog domašaja. "Samo sam htela da vidim." "Sve će vam biti vraćeno pre nego što krenete nazad. Sad možete da uđete u kuću. Molim vas, pođite za mnom." Stražar ih izvede iz kontrolnog punkta i skrenu ka glavnom ulazu. Dvokrilna vrata otvoriše se iznutra. Žena u strogoj crnoj uniformi klimnu glavom. "Hvala, Vilijame. Sad možeš da ih prepustiš meni. 434

Gospodine Arčere, gospođice Emerson." Povukavši se za par koraka, žena se vrati u foaje koji je staklenim zidovima bio odvojen od širokog ulaznog hodnika s visokim tavanicama i centralnim stepeništem, širokim bar četiri metra, duž koga se pružalo vijugavi gelender, koji je svetlucao poput ogledala. Negde iza toga počivao je svet umetničkih slika i skulptura. "Ja sam gospođica Karlajl. Da li je neko od vas u poslednjih dvadeset četiri sata konzumirao proizvode koji sadrže duvan?" "Ne", odgovori Eš. "Jeste li u poslednjih dvadeset četiri sata bili u kontaktu s nekom životinjom?" "Ne." "Jeste li u poslednjih nedelju dana patili od neke bolesti ili bili u poseti lekaru?" "Ne." "Jeste li bili u kontaktu s decom mlađom od dvanaest godina?" "Vi to ozbiljno?" Lajla zakoluta očima, rešivši da ovog puta sama odgovori. "Ne, nismo. Ali bili smo u kontaktu s drugim ljudskim bićima, plus i jedno s drugim. Šta je sledeće? Analiza krvi?" Ništa ne odgovorivši, žena iz džepa izvadi bočicu s raspršivačem. "Molim vas, ispružite ruke i okrenite dlanove. Ovo je antiseptično sredstvo, potpuno bezbedno. Gospodin Vasin se neće rukovati s vama", nastavila je, prskajući im šake. "Molim vas, sad okrenite ruke. I nemojte previše da mu se približavate. Pokažite dužno poštovanje i dodirujte što manje stvari u kući - i ništa bez dozvole gospodina Vasina. Molim vas, pođite za mnom." Kad se okrenula ka staklenim panelima, oni se automatski otvoriše. Krenula je preko popločanog zlatnog poda na čijoj je sredini stajao umetak s grbom Romanovih. Potom svi zajedno krenuše na sprat - sredinom stepeništa, kako ničije ruke ne bi mogle da dodirnu raskošni svetlucavi gelender. Zidovi na spratu su, poput onih u prizemlju, bili prekriveni umetničkim delima. Svaka vrata pored kojih su prošli ostala su čvrsto zatvorena i svaka su imala instalirani skener. Atmosfera više nije bila otvorena i prozračna, već donekle klaustrofobična. Kao muzej, pomisli Lajla, u kome je čuvao svoju 435

zbirku. I zamena za dom. Kod poslednjih vrata, Karlajlova izvadi elektronsku karticu i nagnu se unapred, postavivši oko ispred malog skenera. Taj tip bio je opasno paranoičan, pomisli Lajla, kad je u vlastitom domu instalirao uređaj za skeniranje mrežnjače. "Molim vas, smestite se ovde." Karlajlova pokaza na dve kožne stolice s visokim naslonima, boje merloa. "I ostanite tu. Dobićete posluženje, a gospodin Vasin će vam se uskoro pridružiti." Lajla pređe pogledom preko sobe. Ruske babuške - starinske prefinjene izrade - ispunjavale su čitavu jednu vitrinu. U drugoj vitrini stajale su obojene lakirane kutije. Prozori s nijansiranim bledozlatnim oknima propuštali su blagu svetlost, otvarajući pogled na voćnjak, po svoj prilici ispunjen stablima jabuke i kruške. Tužne oči sa sumornih portreta, sigurno promišljeno postavljenih na tom mestu, žalosno su piljile u posetioce. Lajla nije mogla da potisne osećaj nelagodnosti, pa čak i deprešije, zbog tih pogleda. U središtu sobe stajala je velika stolica. Svetlucavi kožni tapacir bio je za nekoliko nijansi tamniji nego na ostalim, a naslon viši, s masivnim ramom od rezbarenog drveta. Stolica je takođe bila izdignuta u odnosu na ostale, primetila je, postavljena na nogarima u obliku grifona. Njegov presto, zaključila je, mesto koje ga ispunjava osećanjem moći. Ali rekla je samo: "Fantastična kuća. Još grandioznija od vaše porodične rezidencije u Konektikatu." "Rešio je da se poigra s nama u velikom stilu. I da nas natera da ga čekamo." "Polako, Eše, ne gubi nerve. Obećao si." "Ne volim takve igre", progunđa on, samo nekoliko sekundi pre nego što se vrata otvoriše. Karlajlova kroči unutra, uvevši još jednu uniformisanu ženu, koja je gurala kolica s ljupkim čajnim servisom s kobaltnoplavim šarama na beloj podlozi. Pored servisa je stajao tanjir sa kolačićima, dekorisan sićušnim komadima voća, i činija s blistavozelenim grožđem. Umesto salveta, tu je bila staklena posuda sa zasebnim servijetama, na kojima je bio utisnut žig u obliku grifona. "Čaj s jasminom, mešavina koja se pravi specijalno za gospodina 436

Vasina. Videćete, ima divno osvežavajuće dejstvo. Grožđe je organsko, uzgaja se ovde na posedu. Ovo ovde su tradicionalni ruski, liciderski kolači. Izvolite, poslužite se. Gospodin Vasin će stići svakog časa." "Izgledaju izvrsno. Čajni servis je takođe prelep." Karlajlova nije ni pokušala da se osmehne. "To je ruski porcelan, veoma star." "Oh. Biću pažljiva." Sačekavši da se Karlajlova i servirka udalje, Lajla zakoluta očima. "Nije lepo da pred čoveka izneseš posluženje i da ga onda tako isprepadaš da ne sme ništa da pipne." Dok je govorila, stavila je male cediljke preko šolja i podigla čajnik. "Neću prokleti čaj." "Ja hoću. Baš lepo miriše. Videćeš, Eše, naše strpljenje će se isplatiti. Kad se otarasiš tog glupavog jajeta koje nam je stvorilo toliko problema, možemo da krenemo na naše malo putovanje." Nestašno se osmehnula. "Videćeš, tvoje strpljenje će biti nagrađeno. Opusti se, dušo. Uzmi jedan kolačić." Kada je Eš namrgođeno odmahnuo glavom, ona nehajno slegnu ramenima i gricnu jedan medenjak. "Ne smem da pojedem više od jednog ako hoću lepo da izgledam u novom bikiniju. Možemo li da iznajmimo jahtu? Znaš, u novinama stalno gledam kako se slavne ličnosti i članovi kraljevskih porodica provode na ogromnim belim jahtama. I ja bih volela to da isprobam... mislim, da putujem na jahti. Hoćeš li mi to omogućiti?" "Šta god poželiš." Mada je dosada koja je izbijala iz Ešovog glasa bila teška poput kamena, Lajlino lice zablista. "Tako si dobar prema meni. Čim se vratimo kući, i ja ću biti dobra prema tebi. Šta kažeš na..." Naprasno je zaćutala, primetivši kako se deo zida pomera u stranu. Tajna vrata, shvatila je, vešto prikrivena gipsanim ukrasima. I tada najzad ugleda Nikolaja Vasina. Kao avet, bila je prva stvar koja joj je prošla kroz glavu. Ostaci nekadašnje filmske lepote i dalje su bili prisutni, ali sad je delovao kao ispijena ljuštura. Imao je grivu bele kose, tako bujne i guste za to mršavo lice da se činilo da će mu se vrat slomiti pod njenom težinom. Oči iznad upalih obraza bile su izrazito crne, toliko u kontrastu s bledom kožom da 437

se činilo kao da plamte. Poput Eša, na sebi je imao elegantno odelo, tamnobež, s prslukom i kravatom identične nijanse. Krajnji rezultat bio je praktično bezbojan, izuzev tih prodornih crnih očiju, i, pomisli Lajla, krajnje promišljen. Broš u obliku grifona ukrašen sićušnim dijamantima svetlucao mu je na reveru. Oko tanušnog koščatog ručnog zgloba nosio je zlatni sat. "Gospođice Emerson, gospodine Arčere, dobro došli u moj dom. Oprostite, ali nemam naviku da se rukujem." Kad je čula njegov glas, kao šapat paukovih nožica koje klize preko svile, jeza joj zastruja uz kičmu. Da, svaki detalj bio je krajnje promišljen. Seo je na fotelju i spustio šake na masivne naslone. "Kad sam bio dete, naša kuvarica je uvek servirala prjanike uz čaj." "Izvrsni su." Lajla podiže tanjir. "Želite li da se poslužite?" On odmahnu rukom. "Ja se pridržavam makrobiotičke ishrane. Ali volim da ugodim gostima." "Hvala vam", odgovori Lajla dok je Eš nepomično sedeo, utonuo u kamenu tišinu. "Imate divnu kuću i toliko prelepih stvari - mada smo mi, naravno, videli samo delić. Koliko primećujem, sakupljate babuške. Tako su ljupke." "To su matrjoške", ispravi je on. "Stara ruska tradicija. Ljudi treba da poštuju svoje korene." "Obožavam stvari koje se rasklapaju. Zato što sam radoznala i volim da vidim šta se krije unutra." "Počeo sam da ih sakupljam još kao dete. Te matrojške i one lakirane kutije, to su stvari koje su podstakle moju kolekcionarsku strast i zato ih čuvam u svom privatnom dnevnom boravku." "Da, to su vaše intimne dragocenosti. Mogu li izbliza da ih pogledam?" Vasin velikodušno ispruži ruku. Lajla ustade i priđe vitrini. "Nikad nisam videla tako prefinjene... matrjoške. Naravno, uglavnom sam viđala one lutkice koje se prodaju kao suveniri, ali... oh!" Osvrnula se ka njemu, obazrivo uperivši prst ka staklu t ako da ništa ne dodirne. "Je li ovo carska porodica? 438

Nikolaj, Aleksandra i njihova deca?" "Da. Imate oštro oko." "Strašno je što su tako završili. Bilo je to tako brutalno, naročito zbog dece. Mislila sam da su svi bili postrojeni i streljani, što je dovoljno užasno, ali kad je Eš pronašao ono... mislim, nedavno sam pročitala neke istorijske prikaze o tome šta se desilo. Ne shvatam kako je neko mogao da bude tako okrutan i brutalan prema deci." "U njihovim venama tekla j e carska krv. To je boljševicima bilo dovoljno." "I oni su se možda igrali ovakvim lutkicama... mislim, ta deca. Sakupljali ih, poput vas. To je još jedna od stvari koje vas povezuju s njima." "Baš tako. Ali vi više volite kamenčiće." "Oprostite?" "Po jedan kamenčić sa svakog mesta koje ste posetili, još od ranog detinjstva. Kamenčić ili oblutak?" "Da... tako je. Tako sam mogla da sa sobom ponesem nešto kad kucne čas za novu selidbu. Moja majka ih danas čuva u tegli. Otkud vi znate za to?" "Trudim se da što bolje upoznam svoje goste i njihova interesovanja. Što se vas tiče", nastavi Vasin, okrenuvši se ka Ešu, "vi ste oduvek bili usredsređeni na umetnost. Možda ste nekad voleli autiće i ostale igračke za dečake, ali niste pronašli za shodno da sačuvate bilo šta od tih stvari. Ali umetnost - vaša umetnost i dela drugih umetnika koja uspevaju da izmame vašu reakciju - to su za vas stvari koje vredi posedovati." Spojio je vrhove izduženih koščatih prstiju čekajući Ešov odgovor, ali on je i dalje ćutao. "U svojoj zbirci imam nekoliko vaših dela. Jednu sliku iz ranog perioda, zove se Oluja. Gradski pejzaž, s kulom koja štrči nebu pod oblake, iznad svega ostalog, a na najvišem prozoru stoji neka žena." Dok je govorio, spojio je prste ispred sebe, kao da pravi simboličnu zašiljenu kulu. "Na nebu besni oluja - izvanredan kolorit, koji ostavlja utisak snage i dubine. Munje sevaju kroz oblake stvarajući čudnu nadzemaljsku atmosferu. Sve se kreće i vrtloži. Čovek bi na prvi pogled 439

mogao pomisliti da je ta žena, izvanredne lepote, obučena u devičanski belu odeću, zatočena u toj kuli, kao žrtva oluje koja besni oko nje. A onda, kad malo bolje pogledate, shvatate da ona upravlja tom olujom." "Nije baš tako. Ona je oluja." "Ah." Osmeh zaigra na Vasinovim usnama. "Očaran sam vašim shvatanjem ženskog obličja - tela, uma, duha. Imam još jedno vaše delo, koje sam n edavno nabavio. Napravljeno ugljenom, s atmosferom koja odiše radošću, radošću usled moći oličenoj u ženi koja stoji na polju obasjanom mesečinom svirajući violinu. Ta slika me tera da se zapitam koga - ili šta - njena muzika treba da prizove?" Portret iz Oliverovog stana, pomisli Lajla, naprasno se umirivši. "To zna samo ona", odgovori Eš ledenim glasom. "U tome je poenta. Analiza mojih dela neće vam doneti to što želite." "Ali ipak je zabavno. Znate, ja retko primam goste, a još rede one koji dele moja interesovanja." "Zajednički interes je druga stvar." "Da, tu postoji suptilna razlika. Ali mi takođe delimo svest o važnosti porodične loze i krvnih veza, znamo da su to stvari koje treba da poštujemo, da im se klanjamo, da ih čuvamo." "Porodica i krvna loza su dva različita pojma." Vasin raširi ruke. "Vi imate jedinstvenu porodičnu... situaciju. Za mnoge od nas, i za mene lično, porodica je isto što i krvna loza. Mi razumemo tragediju, gubitak, potrebu za uspostavljanjem ravnoteže, da tako kažemo. Moja porodica pobijena je samo zato što je bila nadmoćna, zato što se nalazila iznad ostalih. Zato što je bila predodređena da vlada. Mali i beznačajni ljudi uvek će napadati moć i privilegovanost, pozivajući se na neki uzvišeni cilj. Ali iza toga počiva čista pohlepa. Kakva god uzvišena opravdanja ljudi navodili da bi započeli ratove i revolucije, na kraju se uvek ispostavlja da oni to rade samo zato što žele da prigrabe nečiju moć." "Zato ste se zatvorili u ovu tvrđavu, da se zaštitite od pohlepnih ljudi?" "Vaša gospa je mudro odlučila da ostane u svojoj kuli." "Ali po cenu samoće", ubaci se Lajla. "Po cenu izolovanosti od 440

sveta? Na mestu odakle može da ga posmatra, ali ne i da bude deo njega. Strašno je biti tako usamljen." "Vi ste, duboko u sebi, jedna romantična duša", zaključi Vasin. "Ljudi nisu jedino društvo koje postoji na ovom svetu. Kao što rekoh, retko imam goste, pa ću vam pokazati neke od stvari koje obitavaju sa mnom, u čijem se društvu najbolje osećam. Potom možemo da pređemo na posao." Ustao je i ispružio ruku. "Samo trenutak, molim vas." Vratio se do skrivenih vrata. Još jedno skeniranje mrežnjače, shvati Lajla. Nije primetila uređaj ispod ukrasa na zidu. "Gosti retko dolaze u moj dom", nastavi Vasin, "a još ređe dobijaju šansu da kroče kroz ova vrata. Ali nakon što to učinite, mislim da ćemo bolje r azumeti jedni druge i posao zbog koga smo se našli." Izmakao se u stranu i pružio ruku. "Izvolite." Eš priđe vratima, obazrivo zastavši ispred Lajle, kako bi proverio šta se nalazi unutra. Potom, osmotrivši Vasinovo zadovoljno lice, uze Lajlu za ruku i uvede je u prostoriju. Zlatna svetlost probijala se kroz zasenčene prozore, raskošna i fluidna, obasjavajući Vasinovu zbirku. Unutar staklenih zidova, ostrva i kula, obitavao je blistavi, iskričavi i svetlucavi Faberžeov svet. Vitrine sa satovima, kutijama, nakitom, činijama, čuturama. Pažljivo raspoređeni eksponati, u skladu s vrstom i kategorijom. Nije primetila nijedna vrata osim onih kroz koja su ušli, i mada je tavanica bila visoka, a podovi popločani blistavobelim mermerom, imala je utisak da se obrela u pozlaćenoj i bezdušnoj Aladinovoj pećini. "Od svih zbirki koje sam prikupio, ova me ispunjava najvećim ponosom. Da nije bilo Romanovih, Faberže bi ostatak života proveo stvarajući dražesne ukrase za plemiće i imućne građane, možda čak i za prost narod. Naravno, umetnici koji su ovo stvorili, Faberže lično i njegov veliki majstor Perhin, zaslužuju apsolutno priznanje za svoju viziju i veštinu, pa čak i za rizik kome su morali da se izlože da bi jednu relativno uspešnu juvelirsku radionicu pretvorili u umetničku imperiju. Ali bez pokroviteljstva carske porodice, bez Romanovih, većina ovih stvari nikad ne bi nastala. A ono što bi bilo stvoreno svelo bi se na puku 441

fusnotu u istoriji umetnosti." Na stotine eksponata - štaviše, na hiljade, pomisli Lajla. Od sićušnih prazničnih jaja posutih šarenim perlicama do prefinjenih čajnih servisa, nečega što je ličilo na pribor za piknik, pobedničkih pehara, vaza, još jedne vitrine u kojoj su stajale samo životinjske figurice. "Zadivljujuće. Tek sada shvatam raspon njihove vizije i majstorstva - takva raznolikost na jednom mestu. Zadivljujuće", ponovi Lajla. "Sigurno su vam trebale godine da sakupite sve ovo." "Sakupljam ih još od detinjstva", potvrdi Vasin. "Vidim da vam se sviđaju satovi", primetio je, krenuvši ka njoj, ali zadržavši pristojnu distancu. "Vidite, taj lepezasti oblik, tako primeren za radni sto ili za policu iznad kamina, prozirnost emajla, blaga a opet raskošna narandžasta boja. Onda ti detalji - zlatne rozete u donjim uglovima, ruža usečena na dijamantskoj borduri. A ovo ovde, to je delo istog majstora, Perhina. Krajnje jednostavan elegantan sat kružnog oblika, bledoplave boje, sa izrezbarenim obodom." "Svi su lepi." I zarobljeni, što umetnost nikad ne bi smela da bude, dostupni samo njegovim očima, i očima onih kojima dopusti pristup u svoje svetilište. "Sve ovo su antikviteti? Neki deluju prilično savremeno." "Svi eksponati su stari. U svojoj zbirci ne želim stvari koje bilo ko može da kupi pomoću kreditne kartice." "Svi su podešeni na ponoć." "Da, na ponoć, kad su krvnici zarobili carsku porodicu. To bi bio apsolutni kraj da Anastasija nije uspela da pobegne." Lajla ga razrogačeno pogleda. "Ali zar nisu dokazali da je i ona pogubljena, zajedno sa ostatkom porodice? One DNK analize i..." "To su laži." Vasin ozlojeđeno odmahnu rukom kao sekirom. "Boljševici su stalno lagali. Ja sam poslednji od loze Romanovih - poslednji u čijim venama teče krv Nikolaja i Aleksandre, preko njihove kćeri, i preko mog oca, sve do mene, kao poslednjeg izdanka. Ono što je pripadalo njima sada s punim pravom pripada meni." "Ali zašto ovde?", upita Eš. "Zašto svoju zbirku ne smestite u Rusiju?" 442

"Rusija nije ono što je nekad bila, niti će ikada više biti. Stvaram vlastiti svet i živim u njemu onako kako sam odaberem." Vasin krenu ka sledećoj vitrini. "Ovde stoje eksponati koje definišem kao praktični luksuz. Recimo, ovaj operski dvogled od zlata i dijamanata, kutija za šibice napravljena od jaspisa i optočena zlatom, emajlirani obeleživač za knjige - savršenstvo oblika, tamnozelena gled. I naravno, bočice za parfeme, evo ovde. Svaka od njih predstavlja umetničko slavlje, gozbu za oči." "Poznajete svaki komad?" začudi se Lajla. "Ja bih se izgubila u takvom mnoštvu." "Poznajem ono što je moje", hladno odgovori Vasin. "Čovek nešto može da prisvoji a da nije svestan šta ima, ali ne može da poseduje neku stvar ako je ne poznaje. Ja poznajem ono što je moje." Naglo se okrenuo, ustremivši se ka velikoj staklenoj vitrini u središtu prostorije. Unutra se nalazilo osam belih postolja. Na jednom je stajala stvar koju je Lajla, na osnovu opisa koje je čitala, prepoznala kao Neseser jaje. Zlatno, iskričavo, prefinjeno - i otvoreno tako da posmatrač može da vidi unutra dijamantima optočen pribor za manikir. Pružila je ruku i stegla Ešovu šaku, gledajući pravo u Vasinove oči. "Izgubljena carska jaja. Imate tri." "Uskoro ću nabaviti i četvrto. A jednog dana ću imati sve." 443

29 "Kokoška s priveskom od safira", započe Vasin. U glasu mu je zamorio prizvuk gotovo religijskog obožavanja, kao kod ljudi koji izgovaraju molitvu. "Potiče iz 1886. godine. Zlatna kokoška, ukrašena dijamantima sečenim u obliku ruže, koja u kljunu - kao privezak - drži jaje od safira. Čini se da ga je upravo podigla iz gnezda. Kao što vidite, iznenađenje je sićušno pile od zlata i dijamanata koje se tek izleglo." "Zapanjujuće", promrmlja Lajla. Bilo joj je lako da to kaže, jer je to stvarno mislila. "Do najsitnijeg detalja." "Što se tiče samog jajeta", nastavi Vasin, pogleda prikovanog za svoje privatno blago, "u pitanju nije samo oblik već i simbol. Simbol života i ponovnog rođenja." "Odatle tradicija ukrašavanja jaja za Uskrs, kao čin u slavu vaskrsenja." "Šarmantna praksa, svakako, ali to svako može da uradi. Međutim, Romanovi - moja krvna loza - bili su ti koji su tu jednostavnu tradiciju pretvorili u vrhunsku umetnost." "Zaboravljate na umetnika", dodade Eš. "Ne, nipošto. Ali kao što sam rekao, carska vizija i pokroviteljstvo omogućili su umetniku da stvara. Sve ovo, sve što ovde vidite, treba pripisati u zaslugu mojoj porodici." "Svaki komad je fantastičan. Čak su i šarke savršene. Šta je ovo?", upita Lajla, pažljivo pokazavši na drugo jaje. "Ne mogu da ga prepoznam." "To je takozvano Purpurno jaje, iz sledeće godine. Ponovo ukrašeno dijamantima sečenim u obliku ruže, a tu su još i biseri, smaragdi i rubini. Unutra se skriva iznenađenje u obliku srca, ram napravljen od crvenog, 444

zelenog i belog emajla, ukrašen biserima i rozetama od dijamanata. Kao što vidite, kad se rasklopi, ram poprima oblik deteline sa tri lista. Na svakom listu nalazi se minijaturni portret, akvarel na slonovači. Nikolaj, Aleksandra i Olga, njihovo prvo dete." "A ovo je Neseser jaje. Njega sam dobro proučila", ubaci se Lajla. "Iznenađenje je pribor za manikir. Sve što sam pročitala bilo je zasnovano na pukim spekulacijama. Ali... šta god da sam pročitala ne može da se meri s ovim što vidim." "Koga ste ubili da se domognete toga?", zapita Eš. Vasin se samo osmehnu. "Nije bilo neophodno da bilo koga ubijem. Kokoška je bila ukradena, potom upotrebljena kao mito za izlaz iz Poljske, za bekstvo od Hitlerovog holokausta. Ali porodica dotičnog lopova ipak je završila u logoru, gde su svi umrli." "Strašno", tiho prozbori Lajla. "Istorija se piše krvlju", jednostavno odgovori Vasin. "Čovek koji je izdao tu porodicu da bi se domogao jajeta kasnije je bio diskretno ubeđen da mi ga proda, umesto da rizikuje da istina o njegovom nedelu procuri u javnost." "A Purpurno jaje - ponovo lopovi. Imali su sreće da ga se dočepaju, ali vreme nije moglo da spere ljagu krade s njihove krvne loze", rekao je. "Platili su za svoje nedelo kad je njihov sin jedinac doživeo tragičnu nesreću. Nakon toga sam uspeo da ih nagovorim da mi prodaju jaje i da tako speru ljagu sa svog imena." "Vi ste naložili ubistvo", reče Eš. "To je isto kao da ste ga lično ubili." Vasinovo lice ostade ravnodušno. Lajli se učini da je na njemu čak nazrela plamsaj pritajenog zadovoljstva. "Čovek plaća za obrok u finom restoranu, ali nije odgovoran za posudu u kojoj se taj obrok priprema." Lajla spusti šaku na Ešovu mišicu, kao da je htela da umiri njegov temperament. Ali to je zapravo učinila zato što je osetila neumoljivu potrebu da ga dodirne. "Neseser jaje takođe je ukradeno, a kasnije ga je kupio čovek koji je umeo da prepozna njegovu vrednost i lepotu, ali ono je potom, usled nehajnosti, završilo u tuđim rukama. I njega sam uspeo da dobijem, 445

ponovo putem diskretnog ubeđivanja i poštene isplate." Zagledao se u svetlucava jaja, a potom se osvrnuo po sobi, sa izrazom plamtećeg zadovoljstva. "Sad idemo nazad, da se dogovorimo oko poštene isplate." "Ne želim vaš novac." "Čak ni imućnom čoveku novac nije naodmet." "Moj brat je mrtav." "Da, nesrećan gubitak", reče Vasin naglo ustuknuvši. "Molim vas da imate u vidu da ne smete da mi prilazite niti da pravite preteče pokrete. U slučaju da to uradite..." Iz džepa je izvukao mali tejzer. "Moraću da se zaštitim. Osim toga, ova soba se nalazi pod neprestanim nadzorom. Moji telohranitelji će upasti unutra na najmanji znak pretnje, s daleko... efikasnijim oružjem." "Nisam došao da pretim. Niti sam došao zbog novca." "Onda da sednemo, kao civilizovani ljudi, i popričamo zbog čega ste došli." "Hajde da sednemo, Eše", reče Lajla umiljatim glasom, pomazivši ga po ruci. "Nema svrhe da se uzrujavaš. Treba da popričamo. Zato smo došli. Ti, ja i Bali, sećaš se? Važi?" Na trenutak je pomislila da će se otrgnuti od nje, da će se obrušiti na Vasina i okončati čitavu stvar. Ali on klimnu glavom i krenu s njom. Ispustila je uzdah olakšanja dok su se vraćali u dnevni boravak. Neko je u međuvremenu sklonio poslužavnike i čajni servis. Umesto toga, na stolu je sad stajala otvorena flaša barola i dve čaše. "Izvolite, poslužite se." Vasin se smesti na svoju fotelju dok su se vrata skrivene riznice zatvarala iza njegovih leđa. "Vi možda znate, a možda i ne, da je vaš brat - ili, da budem precizniji, polubrat - pre nekoliko meseci sedeo na istom mestu na kom vi sada sedite. Obavili smo iscrpne pregovore i bio sam uveren da smo postigli sporazum." Vasin nasloni šake na kolena i nagnu se ka njima, lica iskrivljenog od ledenog gneva. "Imali smo dogovor." Ponovo se zavalio na naslon, a lice mu se donekle opusti. "Ponudio sam mu isto što nameravam da ponudim i vama - i on je u to vreme pristao na pogodbu. Bio sam strašno razočaran kad je malo kasnije 446

pokušao da mi iznudi veću svotu. Doduše, to nije trebalo da me iznenadi. Priznaćete da on nije bio naročito pouzdan čovek. A ja sam bio u zanosu, možda čak i preteranom zanosu, zbog pomisli da ću uskoro dobiti Anđeosku kočiju." "I Neseser", dodade Eš. "Od njega ste saznali da može da vam nabavi oba. Nije se držao pogodbe, ali niste ni vi, Vasine, jer ste unajmili Kapelija da vam nabavi Neseser jaje." Zavaljen na naslon, Vasin ispruži šake i zalupka vrhovima prstiju, zureći pravo u njih svojim vranim očima. "Informacije o Neseser jajetu dobio sam nedugo nakon susreta s vašim bratom. Nije bilo svrhe da idem preko posrednika ako sam mogao lično da ugovorim kupovinu. Ponuda za Anđeosku kočiju ostala je nepromenjena." "Bio je izbačen iz igre pa je podigao ulog. A žena? Njegova devojka? Ona je bila kolateralna šteta?" "Njih dvoje su bili partneri, oboje su tako rekli. Baš kao i vas dvoje, rekao bih. Tragično je što su tako završili. Koliko sam čuo, smrt je nastupila usled predoziranja alkoholom i narkoticima. Možda se posvađao sa svojim dobavljačem, sa osobom koja mu je nabavljala te pilule koje je tako nesmotreno koristio, pa su se stvari otrgle kontroli." "A Vini?" "Ah, stari ujak. Još jedna tragedija. On je, po svemu sudeći, bio potpuno nedužan. Njegova smrt bila je izlišna i nepotrebna. Treba da imate u vidu da smrt tih ljudi meni ništa nije donela. Ja sam biznismen. Nemam razloga da se upuštam u poduhvate od koje nemam nikakve koristi." Eš se nagnu ka njemu. "Džej Medok." Nešto zatitra u Vasinovim očima, ali Lajla nije mogla da ustanovi da li je to bila iznenađenost ili ozlojeđenost. "Zamoliću vas da budete određeniji." "Ona je ubila Sejdž Kendal, mog brata, Vinija, a pre nekoliko dana i Kapelija." "Kakve to veze ima sa mnom?" "Ona radi za vas. Došao sam ovde, na vašu teritoriju", procedi Eš, pre nego što je Vasin stigao da progovori. "Imam to što želite. Ali nećete 447

ga dobiti ako me lažete i vređate." "Uveravam vas da nikom nisam naredio da ubije vašeg brata, njegovu devojku i ujaka." "A Kapelija?" "On vama ništa ne znači, a ni meni. Oliveru sam ponudio četrdeset miliona dolara da mi isporuči ta dva jajeta, dvadeset po komadu. Pošto sam jedno uspeo sam da nabavim, ostala je ponuda za dvadeset miliona. Tražio je kaparu - deset procenata. Dao sam mu novac, na poverenje. Sklopili smo pogodbu, on je uzeo kaparu, a onda pokušao da udvostruči ugovoren iznos. Njega je ubila vlastita pohlepa, gospodine Arčere, a ne ja." "Njega je ubila Džej Medok. A ona je na vašem platnom spisku." "Na mojim platnim spiskovima ima na stotine ljudi. Ja teško mogu da budem odgovoran za njihove zločine i nesmotrenost." "Vi ste je poslali da sredi Vinija." "Ja sam je zadužio da razgovara s Vinsentom Tartelijem, da ustanovi da li je njemu poznato gde se nalazi moje - i ponavljam, moje vlasništvo. Odatle svakako ne proističe da sam je poslao da bilo koga sredi." "Ali on je ipak mrtav, a Faberžeova kutija koju je uzela iz njegove antikvarnice sad se nalazi u vašoj zbirci." "To sam dobio na poklon od osobe koja radi za mene. Nisam odgovoran za to kako je ona nabavila tu kutiju." "Takođe je napala i Lajlu, preteći joj nožem. Čak ju je i posekla." Vasin je bio iznenađen tim saznanjem, shvati Lajla, jer mu se usne momentalno stisnuše. Dakle, Medokova svom poslodavcu nije prenosila baš sve detalje. "Žao mi je što to čujem. Neki saradnici su previše revnosni. Nadam se da vas nije ozbiljno povredila." "Priznajem da me je više prestravila nego povredila." Lajla dopusti svom glasu da blago zadrhti. "Ali da nisam uspela da se otrgnem i pobegnem... ta žena je opasna, gospodine Vasin. Bila je ubeđena da znam gde se nalazi to jaje, mada ja nisam imala pojma o tome. Rekla je da niko ne mora da sazna da sam joj rekla, da će ga samo uzeti i nestati, ali... bila sam tako prestravljena, mislila sam da će me ubiti. Eše..." "Smiri se." On brižno spusti svoju šaku preko njene. "Više te nikad 448

neće pipnuti." "I dalje drhtim kad se setim toga." Nasula je čašu vina, postaravši se da Vasin primeti kako joj ruke drhte. "Eš me je posle toga odveo u Italiju, na nekoliko dana, ali sam i dalje tako prestravljena da ne smem da izađem na ulicu. Čak i kad sam kod kuće... znate, skoro je zvala i pretila. Sad ne smem da se javim čak ni na telefon jer je rekla da će me ubiti. Da to za nju više nije samo posao, već lična stvar." "Smiri se. Znaš da sam ti obećao da ćemo staviti tačku na to." "Žao mi je što vam moja saradnica priređuje takve neprijatnosti." Boja se donekle vratila na Vasinovo lice, bledunjavo rumenilo koje je ukazivalo na rastući bes. "Ali ponovo moram da kažem da ja nisam odgovoran za njene postupke. Kako bismo izbegli dalje neprijatnosti, spreman sam da vam ponudim isto što sam ponudio Oliveru. Dvadeset miliona." "Možete da mi ponudite i deset puta više, ali neću prihvatiti." "Eše, možda bi trebalo..." "Ne!" brecnu se on. "To je moj način, Lajla! Odlučio sam da ovo obavim na svoj način!" "Mogu li da pitam kako izgleda taj vaš način?" upita Vasin. "Prvo mi dopustite da nešto razjasnim. Ako vaš posed ne napustimo nepovređeni, i sa sklopljenom pogodbom, ovlastio sam svog zastupnika da momentalno lansira saopštenje za javnost. Točkici su već počeli da se okreću, i kako smo već izgubili previše vremena, ako se ne javim svom zastupniku za..." - bacio je pogled na sat - "tačno dvadeset dva minuta, moje instrukcije će biti sprovedene." "Na kakvo saopštenje mislite?" "Saopštenje o otkriću izgubljenog carskog jajeta koje je moj brat otkupio u ime antikvarnice Vinsenta Tartelija. Naravno, u saopštenju će biti pomenuto da su vodeći eksperti u tom polju potvrdili autentičnost jajeta, koja je potkrepljena i odgovarajućim dokumentima. Jaje će istog časa biti p rebačeno na sigurnu lokaciju i donirano muzeju Metropoliten - kao trajna pozajmica porodice Arčer. "Ali ja ne želim to usrano jaje!", prasnu Eš. "Što se mene tiče, ono je prokleto. Ako ga želite, prihvatite moju cenu. Ili nastavite po svom i 449

pokušajte da ga ukradete iz Metropolitena. Kako god bilo, to više neće biti moj problem." "A šta je vaša cena ako nije novac?" "Džej Medok!" Vasin se tiho zacereka. "Mislite da možete da je predate policiji? Da će je oni dovoljno pritisnuti da im izruči dokaze protiv mene?" "Ne želim da je predam policiji. Hoću da je vidim mrtvu!" "Oh, Eše!" "Prestani. Već smo prošli kroz to. Dokle god je živa, ona predstavlja pretnju. To ti je i sama rekla, zar ne? Da je ovo za nju sada lično. Ona je plaćeni ubica i planira da te ubije. Već je ubila mog brata." Eš se razjareno okrenu ka Vasinu. "A šta su panduri uradili? Okomili se na mene, počeli su da šikaniraju Lajlu. Prvo su zaključili da se radi o ubistvu i samoubistvu, potom da je u pitanju svađa sa narko-dilerom. Čitava moja porodica trpi zbog toga. Onda je na red došao i Vini, koji nikad mrava nije zgazio. A panduri? Oni sumnjaju da sam ja upleten u to, da smo oboje upleteni. I zato sam rešio da ih oteram u tri krasne. Ako želite to jaje, vaše je ako mi izručite Džej Medok." "Očekujete da poverujem da biste vi bili u stanju da počinite hladnokrvno ubistvo?" "Hladnokrvnu pravdu. Ja štitim ono što je moje. Svoju porodicu, i Lajlu. Platiće zato što se drznula da digne ruku na moju ženu. I neće dobiti priliku da to ponovo učini." "Oh, dušo!" Lajla ovog puta pokuša da joj glas zazvuči drhtavo, ali ne naročito uspešno. "S tobom se osećam tako bezbedno, tako posebno." "Niko ne sme da dira ono što je moje!", procedi Eš. "Hoću pravdu za svoju porodicu. A vas to ništa ne košta." "Sasvim suprotno. To bi me koštalo veoma korisne saradnice." "Imate na stotine saradnika", podseti ga Eš. "Možete da imate i više. Ona je obična gadura", nastavi, oslonivši se na Lajlinu improvizaciju, "koja se ne bi libila da vam ukrade to jaje ispred nosa, samo da je Lajla znala gde sam ga sakrio." Eš izvadi fotografiju iz džepa i spusti je na sto između njih. "To je slikano u mom stanu - što možete lako da proverite, jer je ta gadura bila 450