Kutija za snove - Nora Roberts

"Znate, vaš poslodavac..." Džej se okrenu ka Dženis dok je ispod oka posmatrala gde Vini ide i kako se tamo stiže. "Tako je upućen u svoj posao. I tako strpljiv." "Najbolji antikvar na svetu." "Sigurno ste srećni što radite ovde, što ste svakog dana okruženi ovim divnim umetničkim predmetima." "Volim svoj posao, i svog gazdu." "Ako nisam previše nasrtljiva... ovaj, nametljiva... mogu li nešto da vas pitam? Malopre, na spratu, pronašla sam jednu bombonjeru koju bih volela da kupim za svoju majku... znate, kao poklon? Je li to Faberže?" "Ona ukrašena žadom? Da, jeste. Stvarno je prelepa." "I ja tako mislim, i znam da će moja majka biti oduševljena. Ali kad sam počela da se raspitujem za tog Faberžea, i kad sam gospodina Tartelija upitala da li ima neko od tih čuvenih jaja, učinilo mi se da se odjednom rastužio. Da možda nisam rekla nešto što ga je uznemirilo?" "Sigurna sam da niste. Možda mu je bilo krivo što ćete se razočarati kad čujete da mi nemamo nijedno Faberžeovo jaje." "Ah, tako." Džej zaklima glavom. Ta predusretljiva prodavačica nema pojma o tome, zaključila je. Ljupko se osmehnula. "Ako je to u pitanju, onda mi je lakše. Ali uopšte nisam razočarana." Vini se vrati nazad noseći poslužavnik s vinom, sirom i malim krekerima. "Evo, da proslavimo, kao što rekoste." "Hvala vam. Tako ste ljubazni. Kao da sam došla kod starih prijatelja." "Mi upravo tako i gledamo na svoje klijente. Molim vas, sedite i poslužite se. Dženis, ti sad možeš kući. I ti i Lu." "Evo, odmah. Drago mi je što sam vas upoznala, gospođo Kasi. Nadam se da ćete nam ponovo doći." "Želim vam prijatan vikend." Džej se smesti na ljupku malu stolicu i podiže čašu s vinom boje rubina. "Tako mi je drago što sam u Njujorku. Obožavam Njujork. I drago mi je što sam danas naišla na vas, gospodine Tarteli." "I meni, gospođo Kasi." Kucnuo se s njom. "Koliko ste dugo u Njujorku?" 151

"Oh, svega nekoliko dana, ali nije mi prvi put. Moj muž ovde ima mnogo posla pa planiramo tu i da živimo, i da povremeno putujemo za London, jer i tamo ima mnogo posla. Naravno, ići ćemo i za Hong Kong, jer ja tamo imam porodicu, i jedva čekam da ih vidim, ali stvarno volim da živim ovde." "Čime se bavi vaš muž?" "Finansijama i nekretninama. Ja se baš i ne razumem u to. Kad nam dođu gosti, treba da imamo nešto unikatno, kao ove stvari ovde. To je strašno v ažno. Takođe, on mora da ima stvari koje mu gode da bi bio srećan u svom domu i svom poslu." "Mislim da je vaš muž veoma srećan čovek." "Nadam se da i on tako misli. Evo ga!" Džej skoči i pohita ka Ivanu. Zavukla je ruku u tašnu u slučaju da Ivan nešto zabrlja pri upoznavanju. "Ovo je moj muž. A ovo je izuzetno ljubazni gospodin Tarteli." "Gospodine Kasle." Vini pruži ruku. "Činite mi čast svojom posetom. Bilo mi je zadovoljstvo da vašoj supruzi pomognem da odabere nameštaj za vaš njujorški dom. Gospođa Kasi ima izvanredno oko." "Ne sumnjam u to." "Imaćemo privatni sastanak", objasni mu Džej. "Gospodin Tarteli je bio tako ljubazan da nas primi posle radnog vremena." "Zaključaću vrata da nas niko ne ometa." "Imamo i vino." Kad im je Vini okrenuo leđa, Džej pokaza ka zadnjem delu radnje. Oboje krenuše u tom pravcu, sklonivši se od izloga dok je Vini zaključavao vrata. "Odabrali smo nekoliko komada koji čekaju na vaše odobrenje", započe Vini, krenuvši ka njima. Džej se izmače u stranu i prisloni pištolj Viniju u leđa. "Idemo pozadi!" Onaj lepršavi akcenat i šarm naprasno nestadoše iz njenog glasa. "Na privatne pregovore." "Stvarno nema potrebe za ovim." Vini oseti kako ga obliva hladan znoj, kao druga koža. "Uzmite sve što želite, ionako je sve osigurano." 152

"I hoćemo." Džej ga grubo gurnu. "Hajde, idemo pozadi. Ako sarađuješ, sve ćemo brzo i lako obaviti. Ali ako odbiješ saradnju, moj pomoćnik će morati da te propusti kroz šake. A veruj mi, uživa u tome." Ćušnula je Vinija kroz vrata u zadnji deo radnje. Malopre je samo virnula, ali dobro je pretpostavila. Tu se nalazilo skladište koje je istovremeno služilo kao kancelarija. Brzo i efikasno, vezala mu je ruke iza leđa konopcem koji je izvadila iz tašne, a zatim ga je gurnula na stolicu. "Treba da odgovorite na samo jedno pitanje i odmah ćemo otići. Nećemo vam nauditi. Gde je jaje?" On se zablenu u nju. "Jaje? Ne znam o čemu govorite." Ona uzdahnu. "Pogrešan odgovor na prvo pitanje." Dala je znak Ivanu. Ivan zamahnu pesnicom i krv šiknu iz Vinijevog nosa, a stolica polete unazad. Džej podiže prst pre nego što je Ivan stigao ponovo da zamahne. "Da ponovim - gde je jaje?" "Ne znam o čemu govorite." Džej sede na ivicu radnog stola i prekrsti noge. "Stani kad ti budem rekla", rekla je Ivanu. Ivan razgiba ramena, privuče stolicu i prionu na omiljeni posao. 153

10 Dok je posmatrala kako Ivan radi, Džej nije mogla da potisne divljenje i poštovanje. Ne prema Ivanu, spodobi koja se kroz život probijala tim opakim pesnicama i obrijanom glavom, već prema tom vremešnom antikvaru koji je, po njenoj proceni, bio pravi gospodin, i to gospodin s čvrstim etičkim principima. Ona se divila etici na isti način na koji se divila i veštim žonglerskim tačkama. Zanimljiva veština, svakako, ali krajnje izlišna u poslu kojim se ona bavila. Pošto je Vinijevo držanje bilo vredno divljenja, učiniće mu milost i likvidirati ga na što brži i bezbolniji način, čim im pruži informacije po koje su došli. Na svakih nekoliko udaraca prilazila je da zaustavi Ivana i ponovo se obraćala Viniju tihim i staloženim tonom. "Jaje, gospodine Tarteli. Naravno, to je izuzetno lepa i vredna stvar, ali nije dostojna tvog bola, tvog života, tvoje budućnosti. Samo nam recite gde je i ovo će odmah prestati." On zakoluta desnim okom ka njenom glasu. Iz levog oka, modrog i zatvorenog od otoka, curila je krv pomešana sa suzama. Ali mu je desno oko još bilo delimično otvoreno, kao krvavi prorez. "Vi ste ubili Olivera?" Ona se savi ka njemu da je bolje vidi. "Kao što znate, Oliver je bio budala, ali vi to sigurno niste. Bio je pohlepan i to ga je koštalo glave. Mislim da vi niste pohlepni, gospodine Tarteli. Mislim da još želite da živite. Dakle, gde je jaje?" "Faberže? Hoćete da kažete da je Oliver imao Faberžeovo jaje?" "Znate da jeste. Ne iskušavajte moje strpljenje." Sagnula se još 154

bliže. "Znate, postoji nešto gore čak i od smrti. Želite li da iskusite to?" "Nemam to što tražite." Počeo je da se guši, kašljući krv, i Džej se vešto izmaknu u stranu. "Slobodno proverite. Slobodno sve pretražite, uzmite šta god hoćete. Ali ne mogu da vam dam ono što nemam." "Šta je brat uzeo iz banke, ako ne jaje?" "Ja nemam brata." Ona klimnu Ivanu i pomeri se u stranu da izbegne štrcanje krvi. "Oliverov brat. Ešton Arčer. Bili ste kod njega." "Eš." Vinijeva glava se zaklati. Ivan ga ošamari, nateravši ga da se osvesti. "Pusti ga malo", brecnu se Džej. "Ešton Arčer", rekla je blagim, ohrabrujućim tonom. "Oliverov brat. Zašto ste u četvrtak bili kod njega?" "Kod Eša? Pa zbog sahrane. Zbog Olivera. Da pomognem Ešu." "Da, da pomognete Ešu. Jeste li tamo videli zlatno svetlucavo jaje? Gde ga je sakrio? Treba samo to da mi kažete, gospodine Tarteli, i vaš bol će prestati." On je ponovo pogleda kroz otečeni prorez na desnom oku i procedi kroz slomljene zube: "Nikad nisam imao to jaje." Ivan istog časa skoči i uputi mu brutalan udarac u stomak. Dok je Vini povraćao, Džej utonu u razmišljanje. Videla je nešto u tom poluzatvorenom zakrvavljenom oku. Strah, neosporno, ali i čeličnu odlučnost. Ne ćuti zbog sebe, shvatila je. Nego zbog koga? Zbog polubrata svog sestrića? Baš čudno. Takva lojalnost bila je izuzetno retka. Ona je bila još snažnija od etike i možda je trebalo da zaigra na tu kartu. "Moram da telefoniram. Ostavi ga malo", naredila je Ivanu. "Jesi li me shvatio? Doneću mu vode. Pusti ga da se oporavi." Pozvaće svog poslodavca, odlučila je, krenuvši ka radnji. Mada joj je dao odrešene ruke, nije želela da navuče njegov bes time što će promeniti strategiju bez njegovog dopuštenja. A taj ujak - taj odlučni, lojalni i etični ujak - mogao bi da im bude od veće koristi kao zalog za cenjkanje. Da li bi brat trampio jaje za njegov život? 155

Možda. Možda je i on patio od lojalnosti i etičkih principa. * Nameravali su da ga ubiju. Mada ošamućen od agonije, Vini je shvatao tu neporecivu činjenicu. Šta god ta žena rekla, neće ga ostaviti živog. Srce mu je bilo puno tuge, zbog supruge i dece, zbog unučića koji će odrastati bez njega. Rado bi trampio to jaje za svoj život, za još vremena sa s vojom porodicom. Ali oni bi ga svejedno ubili. A ako im kaže da je jaje kod Eša, i njega će ubiti. Baš kao što su ubili Olivera i curu koja ga je možda volela. Mora da bude jak. Šta god da mu urade, mora da ostane jak. Molio se Bogu da mu da snage da prihvati svoju sudbinu i da zaštiti porodicu. "Reko sam ti da začepiš, đavo da te nosi!" Ivan ga zgrabi za gušu, cimnuvši mu glavu naviše. "Misliš da je ovo strašno? Misliš da ovo boli? Čekaj samo da dobijem zeleno svetio! Prvo ću da ti slomim sve prste!" Ivan skloni šaku s njegovog grla i uhvati ga za levi mali prst dok se Vini gušio i soptao boreći se za vazduh. Cimnuo je prst unazad, slomivši kost, a onda ga ponovo ščepao za grlo da uguši prodoran krik. Ona kosooka kučka čuće šta se dešava i banuti da ga zaustavi. Prokleta kučka misli da je bolja od njega. Zamislio je kako je treska pesnicom u lice, kako je siluje, kako je satire, delić po delić. I pošto mu se tako prohtelo, slomi Viniju još jedan prst. "A onda ću da ih sečem, jedan po jedan!" Vini iskolači ono jedno oko. Telo poče da mu drhti, da se grči. "Reci gde je jebeno jaje!" Zaslepljen besom i morbidnim uzbuđenjem, Ivan spusti i drugu šaku na Vinijevo grlo i poče da steže, zamišljajući Džejino lice. "Uopšte se ne zajebavam. Reci mi ili ću te iseći na komadiće. A onda ću da pobijem tvoju ženu i decu. I tvog jebenog psa." Ali dok je Ivan besneo, sve čvršće ga stežući, postajući sve 156

zadihaniji od gneva i uzbuđenja, Vinijevo otvoreno oko već je zurilo uprazno. "Drkadžijo!" Ivan ga konačno pusti i odskoči unazad. Osetio je miris svog znoja i Vinijevog urina. Upišao se, prođe mu kroz glavu. Pička! Upišao se od straha! Propevaće on! Ako mu ona kučka dopusti da uradi po svom, nateraće matorog drkadžiju da razveže jezik. Džej se vrati unutra noseći flašicu s vodom koju je pronašla iza pulta. I ona je osetila zadah znoja i mokraće. I zadah smrti, taj specifični miris koji je tako dobro poznavala. Ne prozborivši ni reči, prišla je Viniju i podigla mu glavu. "Mrtav je." "Ne seri. Samo se onesvestio." "Mrtav je", ponovi ona istim bezizražajnim tonom. "Rekla sam ti da mu daš pauzu."A ne da mu lomiš prste, pomisli u sebi. "Dao sam mu jebenu pauzu! Sigurno je doživeo srčku, ili tako nešto!" "Srčka, kažeš?" Polako je udahnula pa izdahnula. "Ti baš nemaš sreće." "Nisam ja krv što je drkadžija riknuo!" "Naravno da nisi." Primetila je modre tragove na Vinijevom grlu. "Ali ipak nemaš sreće." "Nije imao pojma. Da je nešto znao, sve bi istrtljao posle nekoliko šamara. Samo gubimo vreme. Bolje da nahvatamo brata, kao što sam rekao." "Moram da obavim još jedan poziv. Telo ćemo ostaviti ovde. Antikvarnica sutra ne radi pa imamo dan lufta." "Sredićemo da izgleda kao pljačka. Treba da razbacamo stvari, da pokupimo nešto od ovog sranja." "Da, može i tako. Ili..." Džej zavuče ruku u tašnu, ali umesto mobilnog izvadi pištolj i upuca Ivana pravo između očiju pre nego što je stigao i da trepne. "Ili ovako, što mi deluje daleko razumnije." Bilo joj je žao Vinija. Bio je zanimljiv čovek i mogao je da posluži svrsi. Ali pošto je sad mrtav, nije joj bio ni od kakve koristi, pa je, ne 157

obazirući se na njegov leš, prišla Ivanovom telu da mu iz džepova pokupi novčanik, mobilni i oružje. Kao što je i pretpostavljala, unutra je pronašla i bočicu amfetamina. Odlično, zaključila je. Njen poslodavac nije voleo da se njegovi plaćenici drogiraju. Čak i ako mu ne bude milo zbog njene odluke, lakše će je prihvatiti ako mu kaže za drogu. Vratila se u radnju, uzela kesu i zaštitnu pucketavu foliju. Potom je otišla na sprat da pokupi onu bombonjeru. Ta stvar će se sigurno svideti njenom poslodavcu - u dovoljnoj meri da ublaži njegovo nezadovoljstvo zbog Ivanove likvidacije. Pažljivo je umotala bombonjeru i spustila se u prizemlje. Na svoje zadovoljstvo, pronašla je finu kutiju i tanku otmenu zlatnu traku. Stavila je poklon u kutiju i vezala mašnu. Ubacila je Ivanov mobilni, novčanik, nož i pištolj u kesu, prekrila ih zaštitnim papirom, dodala kutiju, pa još papira. Nakon kratkog razmišljanja otključala je jednu od vitrina i odabrala nešto što je podsećalo na žensku tabakeru. Svideo joj se taj sedefasti sjaj i dezen sa sićušnim cvetićima, koji je podsećao na paunovo perje. Koristiće je kao futrolu za kartice, odlučila je, ubacivši je u tašnu. Palo joj je na pamet da pokupi trake s video-snimcima i uništi sistem za nadzor, ali prvo bi morala da obavi proveru, da bude sigurna da takav pokušaj neće automatski alarmirati policiju. Bolje da što pre zbriše, da iskoristi vremensku prednost. Ona prodavačica ju je svakako videla, i ona i čuvar, kao i nekoliko klijenata koji su se zatekli u radnji, pa će policija ionako i mati njen opis. Nije imala ni vremena ni nerava da krene u lov na svakog od njih i da im zapuši usta. Vratiće se u zgradu s fasadom od smeđeg peščara, gde se, ljubaznošću njenog poslodavca, nalazio stan koji je koristila kao svoju njujoršku bazu. Makar Ivan više neće biti tamo, da je vreba iz prikrajka čekajući da je vidi golu. Bolje da peške pređe nekoliko ulica pre nego što uhvati taksi. A dok bude šetala, imaće dovoljno vremena da razmisli o izveštaju koji će podneti svom poslodavcu. Lajla je pažljivo rasporedila raskošne cvetove suncokreta - gest 158

srdačne dobrodošlice za njene klijente - i prislonila rukom pisanu poruku uz ivicu plave vaze. Pre toga je savesno pospremila i počistila čitav stan - svaku sobu po dva puta, u skladu sa svojom politikom, štiklirajući stavku po stavku sa spiska. Sveža posteljina na krevetima, svezi peškiri u kupatilu, sveže voće u činiji. Bokal limunade u frižideru i činija rashlađene salate s testeninom. Ko želi da se bakće oko spremanja ili naručivanja hrane čim se vrati s odmora? Ostavila je hranu i vodu za Tomasa, zalila biljke, obrisala prašinu s nameštaja, usisala podove. Pozdravila se s mačkom, dugo ga mazeći i tetošeći. "Oni stižu za nekoliko sati", obećala je. "Jedva čekaju da te vide. Budi dobar dečko. Možda ponovo dođem da te čuvam." Još jednom se osvrnuvši, prebacila je torbu s lap topom i tašnu preko ramena. Rasklopila je ručke na svoja dva kofera i s veštinom stečenom višegodišnjim iskustvom izvukla prtljag kroz vrata. Njen boravak u domu Kilderbrandovih došao je kraju. Uskoro će krenuti u novu avanturu. Ali prvo je morala da ode i na sahranu. Domar je primeti čim se izvukla iz lifta. Usplahireno pohita ka njoj. "Gospođice Emerson! Zašto me niste pozvali da vam pomognem?" "Navikla sam. Imam dobro razrađen sistem." "Ne sumnjam u to. Vaša kola su upravo stigla. Sigurno ste već krenuli kad su vas pozvali na interfon." "Tačni ko švajcarski sat." "Vi uđite u kola, a mi ćemo utovariti prtljag." Osetila se malo čudno kad je ugledala limuzinu. Nipošto razmetljivu, ali svejedno izduženu, tamnu i svetlucavu. "Hvala na svemu, Itane." "Nema na čemu. Dođite nam u posetu." "Obavezno." Uvukla se u kola, pogledavši u Džuli i Luka dok je šofer zatvarao vrata. "Ovo je baš uvrnuto. Izvini, Luk, ti si ga poznavao, ali situacija je 159

stvarno čudna." "Ja sam ga jedva poznavao. Ali..." "Ali svi poznajemo Eša." Lajla spusti tašnu na tapacirano sedište pored sebe. "Ako ništa drugo, bar je dan lep. Kad razmišljam o sahranama, uvek očekujem kišu." "Kladim se da u tašni imaš i kišobran", dobaci Džuli. Lajla slegnu ramenima. "Za svaki slučaj." "Ako se ikad zatekneš na pustom ostrvu, u zaraćenoj zoni ili snežnoj lavini, dobro bi ti došlo da pored sebe imaš Lajlu i njenu tašnu. Ako ti nešto otfikari ruku ili nogu, ona bi iz te tašne garantovano izvukla neku stvarčicu koja može da prišije odsečeni ud nazad za telo. Jednom mi je popravila tester pomoću pincete i šrafcigera dugačkog kao moj mali prst." "Bez izolir-trake?" "Imam i nju", samouvereno odgovori Lajla. "Mini-rolnu. Možeš li donekle da nas uputiš u situaciju? Da nam kažeš ko će sve biti tamo?" "Svi će biti tamo." "Kompletna porodica?" "Možeš da računaš da će skoro svi doći." Luk se promeškolji na sedištu, kao da mu nije baš prijatno u tom tamnom odelu i kravati. "Okupljaju se za sve važne događaje. Za sahrane, venčanja, diplomske proslave, ozbiljne bolesti, rođenja. Ne bih baš rekao da je njihov porodični posed demilitarizovana zona, ali je svakako blizu toga, u maksimalnoj meri koju oni mogu da postignu." "Jesu li ratovi česti?" "Dešavaju se. Ali u ovakvoj situaciji? Možda poneka tričava čarka, ali bez većih sukoba. S druge strane, na venčanjima je sve dopušteno. Na jednoj od skorašnjih svadbi, nevestina majka i trenutna partnerka nevestinog oca su se tako dokačile da su počele da se grebu, čupaju za kosu, cepaju odeću, sve dok nisu pale u bazen s japanskim šaranima, gde su nastavile da se lemaju." Luk opruzi noge. "Imamo čak i video-snimak." "Onda će biti zabavno." Lajla se savi unapred i podiže poklopac ugrađene rashladne komore da proveri čega ima. "Hoće li neko pivo od 160

đumbira?" * * * Eš je sedeo ispod pergole zaklonjene debelim viticama visterije. Trebalo je da se vrati unutra, da se uhvati u koštac sa svim tim ljudima i stvarima, ali trenutno je želeo samo malo vazduha i tišine, bar na nekoliko minuta. Uprkos impozantnim razmerama, kuća je delovala skučeno, pretrpano i prebučno. Odatle je video elegantne obrise gostinske kuće okružene živopisnim vrtom. Oliverova majka još nije izašla iz te kuće. Sve vreme je bila zaključana unutra, sa svojom snajom, kćerkom i ostatkom svog jata, kako je to definisao njegov otac. Možda je tako bolje, zaključio je. Bolje da još neko vreme ostane pod njihovim brižnim utešnim okriljem pre nego što krenu na sahranu. On je dao sve od sebe da realizuje njenu viziju oproštajne ceremonije. Isključivo belo cveće - koje se pružalo preko čitavog poseda. Desetine belih stolica poredanih u nizovima na severnom kraju travnjaka, beli podijum za govornike. Oliverove fotografije u belim ramovima. Gudački kvartet - Isuse Hriste! - čijim je članovima bilo naloženo da se pojave u beloj odeći, za razliku od ostalih, kojima je bilo naloženo da dođu u crnini. Samo će gaj daš moći da nosi odeću u boji. Eš je smatrao - a njegov otac se, na njegovo olakšanje, složio s tim - da majci koja sahranjuje svog sina treba dopustiti da to obavi onako kako je zamislila. Mada se Eš nadao da će to biti pre svega porodični obred, sada je shvatio da će sahrani prisustvovati više od tri stotine ljudi. Većina rodbine i neki od prijatelja stigli su na porodični posed dan ranije i sad su bili raštrkani po ogromnoj glavnoj kući, gostinskoj kući, kućici pored bazena i ostatku imanja. Svi su hteli da pričaju s njim, da mu postavljaju pitanja na koja nije mogao da odgovori, da jedu i spavaju, da se smeju i plaču. Isisali su 161

svaki atom vazduha. Nakon više od trideset šest sati provedenih u toj ludnici, Eš je želeo samo da se vrati u svoj atelje, u svoj privatni prostor. Uprkos tome, osmehnuo se kad se njegova polusestra Žizela, lepotica vrane kose, provukla ispod senovite loze. Sela je sa strane i naslonila glavu na njegovo rame. "Morala sam da pobegnem jer je malo falilo da šutnem Katrinu sa Džulijetinog balkona pravo u bazen. Nisam bila sigurna da mogu dovoljno daleko da dobacim, pa sam zaključila da je pametnije da prošetam. I onda sam nabasala na tebe." "Mudar izbor. Šta je uradila?" "Plakala i zapomagala na sav glas. Ona i Oliver praktično nisu ni pričali, a čak i kad jesu, samo su razmenjivali uvrede." "Možda zato plače. Više nema koga da vređa." "Valjda su uživali da jedno drugom kidaju nerve." "Znam da ti nije lako." Eš prebaci ruku preko njenih ramena. "Stvarno sam ga volela. Bio je bitanga, ali sam ga volela. Baš kao i ti." "Mislim da sam ga nedavno nekom opisao na identičan način. Znaš, tebe je naročito voleo." Žizela se okrenu i prisloni lice uz njegovo rame. "Đavo da ga nosi. Tako sam besna što je mrtav." "Znam. I ja sam besan. Jesi li videla njegovu majku?" "Jutros sam svratila do nje. Malo smo popričale. Ne odvaja se od Endži, a nekojoj je dao valijum. Moraće to nekako da pregura. Baš kao i mi. Strašno će mi nedostajati. Uvek je umeo da me nasmeje. Da me sasluša kad počnem da šizim, i da me na kraju natera da prasnem u smeh. A Sejdž... i ona mi se sviđala." "Poznavala si je?" "Dođavola, ja sam ih spojila." Žizela izvuče maramicu iz džepa na Ešovom sakou i potapka oči. "Upoznale smo se prošle godine u Parizu i shvatile da se dobro slažemo. Kad smo se vratile u Njujork, izašle smo na ručak. U stvari, ja sam izašla na ručak. Ona je pojela samo list salate i jednu jagodu. Tačnije, pola jagode." 162

Vešto je sklopila maramicu, okrenuvši vlažnu stranu ka unutra, i vratila je u Ešov džep. "Onda me je pozvala na neku zabavu pa sam rešila da povedem i Olivera. Mislila sam da će se fino uklopiti. I nisam pogrešila." "Sad se kajem što sam ga odvela tamo." Žizela ponovo zagnjuri lice u Ešovo rame. "Ne treba ništa da mi kažeš, znam da je to glupo, ali kamo sreće da nikad nismo otišli tamo. Možda bi oboje sad bili živi da ih nisam spojila." Eš je nežno poljubi u kosu. "Rekla si da ne treba da ti govorim da je to glupo, ali osećam se dužnim da to učinim." "Uvalio se u nešto strašno, Eše. Sigurna sam u to. Neko ga je ubio, što znači da se uvalio u neku opasnu rabotu." "Da li ti je nešto pominjao? Neki posao? Nekog klijenta?" "Ne. Kad smo se poslednji put čuli... javio se samo nekoliko dana pre... pre nego što je umro. Rekao je da je sve sjajno, fantastično, i da će uskoro doći da me vidi. Da mogu da mu pomognem da pronađe neki stan u Parizu. Da planira da kupi stan u Parizu. Sumnjala sam da će se to stvarno desiti... a opet, razmišljala sam, bilo bi tako zabavno da živimo u istom gradu." Žizela ispravi leđa i zatrepta da zaustavi nadiruće suze. "Ti znaš više nego što govoriš. Neću ništa da te pitam - sumnjam da sam spremna da to čujem, ali ti sigurno znaš više nego što govoriš ostalima. Pomoći ću ti ako mogu." "Znam da hoćeš." Eš je poljubi u obraz. "Javiću ti ako mi nešto zatreba. Sad moram da proverim da li je sve u redu s cvećem i gajdama." "Ja ću da pripazim na Olimpiju. Ljudi će uskoro početi da pristižu." Ustala je zajedno s njim. "Pozovi Boba da ti pomogne. Bob je naša stena." Tačno, pomisli Eš kad su se razišli. Već je zadužio Boba - svog polubrata s majčine strane - da pripazi da neki od prisutnih ne preteraju s alkoholom. Nije želeo da neko završi u bazenu s japanskim šaranima. Lajla je zaključila da je izraz "porodična baza", kako su Arčerovi 163

nazivali svoj posed, imao previše militaristički i restriktivan prizvuk. Tačno, zidovi su bili masivni i visoki, ali kamen je svetlucao s kraljevskim dostojanstvom. Tačno, kapije su bile čvrste i zaključane, ali delovale su tako otmeno, s veličanstvenim livenim ukrasima oko stilizovanog slova A. Upadljivi narandžasti tigrasti ljiljani štrcali su oko temelja šarmantne stražarske kućice. Dvojica čuvara u crnim odelima proverili su njihove akreditive pre nego što su propustili limuzinu. Taj deo se možda poklapao sa terminom "baza", ali to je bilo sve. Visoka graciozna stabla nadvijala su se nad baršunastim travnjacima. Gusto grmlje i prefinjene biljke okružene raskošnim zelenilom pružali su se duž besprekorno prave staze koja je vodila ka masivnoj kući. Prizor bi delovao čak previše impresivno da nije bilo tog smeđežutog kamena raspoređenog u obliku slova U, koji je svemu davao srdačnu atmosferu i suptilnu mekoću. Ljupki balkoni i kosi krovovi na bočnim delovima kuće odisali su šarmom i dobrodošlicom. Primetila je mali ukrasni vrt - s rastinjem potkresanim u obliku zmaja, jednoroga i krilatog konja. "Za to je zaslužna trenutna gazdarica", objasni Luk. "Voli ekstravagantne stvari." "Božanstveno!" Šofer se zaustavi pred natkrivenim tremom. Guste lozice posute purpurnim cvetovima, krupnim kao tacne, verale su se uz stubove i preplitale iznad balkona. Takvi detalji su to gotovo zastrašujuće zdanje pretvarali u toplo i pristupačno mesto. Pa ipak, da je mogla da vrati kazaljke unazad, kupila bi novu haljinu. Njena svenamenska crna haljina - koju je nosila već četvrtu sezonu - nije delovala dovoljno dobro. Nadala se da će njena kosa, skupljena u ljupku nisku punđu, donekle popraviti utisak, da će njenom izgledu podariti dašak dostojanstvenosti. Kad joj je vozač pomogao da izađe, zastala je na stazi diveći se veličanstvenom zdanju. Trenutak kasnije neka plavuša izlete kroz masivna ulazna vrata, zastade u podnožju širokog stepeništa i ustremi se pravo ka Luku. "Luk", promuca kroz jecaje. "Oh, Luk." 164

Lajla podozrivo izvi obrve, razmenivši pogled s Džuli. "Naš Oliver! Oh, Luk!" "Tako mi je žao, Rina." Luk joj utešno protrlja leđa dok se privijala uz njega u kratkoj crnoj haljini, s koketnim čipkastim gornjim delom. "Više ga nikad nećemo videti. Tako mi je drago što si ovde." I više nego drago, pomisli Lajla, primetivši kako Luk pokušava da se iskobelja iz njenog zagrljaja. Devojka je imala oko dvadeset dve godine, bar po njenoj proceni, ravnu plavu kosu, duge preplanule noge i besprekornu kožu orošenu savršenim kristalnim suzama koje su joj klizile niz obraze, skoro kao deo koreografije. Nije lepo da tako razmišlja, opomenu sebe. Mada je to istina, ipak nije lepo. Prebacivši ruke oko Lukovog struka, plavuša se još više pribi uz njega i pronicljivo odmeri Lajlu i Džuli. "Ko ste vi?" "Ovo je Katrina Kartrajt, a ovo su Džuli Brajant i Lajla Emerson. One su Ešove prijateljice." "Oh. Malopre je obavljao nešto na severnoj strani. Pokazaću vam posed. Gosti već pristižu. Ah, svi ti ljudi", dodala je, zamišljeno pogledavši u još jednu limuzinu koja se bližila kući. "Svi su došli da se oproste s Oliverom." "Kako je njegova majka?", upita Luk. "Danas je nisam videla. Zatvorila se u gostinsku kuću. Sluđena je od očajanja. Svi smo sluđeni." Posesivno je stiskala Luka dok ih je vodila uz popločanu stazu. "Ne znam kako ćemo da živimo bez njega. Bilo ko od nas." "Postavili smo šank na tremu." Nehajno je pokazala ka stolu s dugim belim stolnjakom, pored koga je stajala žena u belom žaketu. S druge strane ogromnog trema pružao se veliki travnjak. Nizovi belih stolica bili su okrenuti ka senici prekrivenoj ružama. Ispod lučnog svoda bio je postavljen visok sto na kome je ležala urna. Sve je bilo nevestinski belo, pomisli Lajla, uključujući stalke na kojima su bile izložene velike uramljene fotografije Olivera Arčera. Gudački kvartet sedeo je ispod druge senice, svirajući tihu klasičnu 165

muziku. Ljudi obučeni u dostojanstvenu crninu šetali su naokolo. Neki su već svratili do bara, primetila je, noseći čaše s vinom i koktelima. Drugi su sedeli i razgovarali prigušenim glasovima. Neka žena nosila je šešir čiji je obod bio širok i okrugao poput meseca. Tapkala je oči snežnobelom maramicom. Kroz ljupki šumarak naziralo se nešto što je podsećalo na teniski teren, a južno odatle tropskoplava voda bazena, koja se presijavala na suncu. U blizini je stajala mala kamena kuća. Neko se smejao neumereno glasno. Neko drugi brbljao je na italijanskom. Žena u beloj uniformi kretala se nečujno poput duha, skupljajući prazne čaše. Druga je prišla ženi sa šeširom, očigledno da joj donese šampanjac. Kad samo pomisli da nije htela da dođe, prođe joj kroz glavu. Bio je to čudesan prizor, skoro kao pozorište, kao scena iz nekog dramskog komada. Htela je da piše o tome - sigurno je nešto mogla da iskoristi u svojoj knjizi - i već je počela da memoriše lica, ambijent, razne sitne detalje. Tada je ugledala Eša. Delovao je tako umorno i tužno. To nije igra, pomislila je. To nije pozorište. To je smrt. Krenula je ka njemu, naprasno prestavši da razmišlja o bilo čemu drugom. On je uze za ruku. Na trenutak je samo stajao i držao je za ruku. "Drago mi je što si došla." "I meni. Sve je... nekako jezivo lepo, u ovoj crno-beloj kombinaciji. Dramatično. Po onome što sam čula od tebe, tvom bratu bi se ovo sigurno dopalo." "Da, i ja tako mislim. Olimpija... njegova majka... sad shvatam da je bila u pravu. Dođavola, Rina se okomila na Luka. Moram da ga oslobodim. Luda je za njim još od tinejdžerskih dana." "Mislim da će se Luk snaći. Mogu li nekako da ti pomognem?" "Sve je već gotovo. Ili će uskoro biti. Dajte da vas negde smestim." "Sami ćemo pronaći mesta. Ti imaš važnijeg posla." "Moram da dovedem Olimpiju ili da pošaljem nekog po nju. Brzo se 166

vraćam." "Ne brini za nas." "Drago mi je što si došla", ponovi on. "Stvarno to mislim." Morao je da se probije kroz gužvu, između ljudi koji su želeli da mu izjave saučešće ili da naprosto razmene koju reč. Krenuo je ka kući - proći će kroz kuću, odlučio je, i izaći na bočna vrata - ali ukopao se u mestu kad je ugledao Endži. Delovala je iscrpljeno. Pritisnuta bremenom vlastitog bola i pokušajem da bar malo olakša bol svoje zaove. "Hoće da vidi Vinija." Endži prođe šakom kroz kovrdžavu kosu. "Jesi li ga negde video?" "Nisam. Bio sam zauzet pa mi je sigurno promakao." "Probaću da ga ponovo pozovem na mobilni. Trebalo je da stigne pre sal vremena. U stvari, pre dva sata." Ispustila je slabašan uzdah. "Vozi kao neka baba i neće da koristi spikerfon. Ako još putuje, nema šanse da se javi." "Potražiću ga." "Nemoj. Obavi to što treba pa da počnemo sa sahranom. Sad se malo pribrala, ali to neće dugo potrajati. Ako Vini kasni, nema svrhe da ga čekamo. Kaži organizatoru da smesti ljude. Da li je tvoj otac spreman?" "Idem po njega. Je li vam dovoljno deset minuta?" "Dogovoreno. Za deset minuta biće ovde." Endži izvadi mobilni iz male ženske tašne koju je nosila sa sobom. "Dodavola, Vini", promrmlja dok je kretala nazad. Vini je možda unutra, nagađao je Eš. Otići će da proveri i da kaže svom ocu da bdenje može da počne. Dao je signal organizatoru i lično otpratio Oliverovu babu po majci do stolice pre nego što se ustremio ka kući. Usput je spazio Lajlu. Sedela je pored Luka, s njegove leve strane, dok je Džuli sedela s desne. Levo od Lajle sedela je Katrina, čvrsto stiskajući Lajlinu šaku dok joj je ispredala neku svoju priču. Punu uzvičnika, pretpostavio je. Uprkos tome, taj prizor ga donekle uteši. 167

Da, stvarno je dobro što je došla, još jednom pomisli, a onda pohita ka kući da pozove svog oca. Kucnuo je čas da Oliveru kažu poslednje zbogom. 168

Drugi deo Rođake nam daruje sudbina, a prijatelje biramo sami. Žak Delil 169

11 Lajla nikad nije iskusila ništa slično. Uprkos čudnim detaljima, poput otvorenog šanka i pejzaža preplavljenog zaslepljujućom belinom, tuga je bila stvarna i duboka. Videla je to na prebledelom iskrivljenom licu Oliverove majke, mogla je da čuje to u drhtavim glasovima ljudi koji su izlazili na beli podijum da održe oproštajni govor. Praktično je osećala kako se vazduh ugiba pod bremenom bola, dok je sunce blistalo na nebu, a miris ljiljana i ruža lepršao na povetarcu. A opet, to jeste bilo svojevrsno pozorište, s unapred osmišljenim scenarijom, kostimima i koreografijom, predstava u kojoj su glumili ljudi zapanjujuće dobrog izgleda, koji su paradirali po prefinjenoj pozornici. Kada je Eš stao za govornicu, mogla je lako da pomisli da je pred njom neki glumac - visok, tamnokos, naočit. Besprekorno doteran, primetila je, sveže obrijan, obučen u savršeno crno odelo. Možda joj se više sviđao u onom sirovom i nehajnom svakodnevnom umetničkom izdanju, ali glamur mu je neosporno pristajao. "Zamolio sam Žizelu da održi govor u Oliverovu čast. Od svih nas, ona je imala najprisniji odnos s Oliverom. Mada smo ga svi voleli, i mada će svima nedostajati, Žizela ga je najbolje razumela i najviše je umela da ceni njegov večni optimizam. U ime njegove majke i našeg oca, hvala vam što ste danas došli ovde da se zajedno oprostimo s našim sinom, bratom i prijateljem." Da li je čitav klan Arčerovih tako volšebno izgledao, upita Lajla dok je zapanjujuće lepa mlada žena ustajala sa stolice. Zagrlila se s Ešom i potom se okrenula ka publici. Glas joj je bio snažan i jasan. Nijednog časa nije zadrhtao. 170

"Dugo sam prebirala po mislima pokušavajući da pronađem svoja najranija sećanja na Olivera, a onda sam shvatila da je to nemoguće. On je oduvek b io sastavni deo mog života, bez obzira na to koliko bi vremena prošlo otkako ga poslednji put vidim. On je, u toliko pogleda, oličavao smeh, zabavu i onu dozu ludosti koja je neophodna svakom životu." "Večni optimista." Slabašno se osmehnula, pogledavši u Eša. "Da se poslužim tvojom definicijom, Eše. Neki od nas su realisti, neki cinici, a neki, da budemo iskreni, obične drkadžije. Većina nas u sebi nosi pomalo od svega. Ali što se Olivera tiče, Eš je potpuno u pravu. Optimizam je predstavljao njegovu glavnu crtu. Umeo je da bude nehajan, ali nikad okrutan. I zaista, za koliko ljudi to možemo iskreno da kažemo? Bio je impulsivan i beskrajno velikodušan. Bio je druželjubiv i samoću je shvatao kao neku vrstu kazne. A pošto je bio tako šarmantan, tako vedar, tako lep, retko je bio sam." Neka ptica prolete iza njenih leđa, poput blistavoplave zastavice koja je zalepršala iznad belih cvetnih brežuljaka i nestala bez traga. "Olimpija, treba da znaš da te je Oliver voleo, duboko i iskreno. I tebe je voleo, tata." Nešto joj zaiskri u očima, samo na trenutak, kao blesak plavičaste munje. "Toliko je želeo da budeš ponosan na njega da je možda otišao predaleko u toj želji. Hteo je da bude poseban, da postigne nešto spektakularno. Oliver nije priznavao prosečnost i osrednjost. Čak i kad je grešio, to je činio spektakularno. Ali nikad nije bio težak i okrutan. Uvek je izgarao od optimizma. Ako bi mu neko od nas nešto zatražio, bilo šta, ne bi oklevao ni trenutak. Njegova priroda mu naprosto nije dopuštala da kaže ne. Možda je to što nas je prerano napustio, na tako strašan način, dok je još bio tako mlad i lep i blistav, bilo neminovno. I zato više neću pokušavati da pronađem to prvo sećanje na Olivera niti se zaustaviti na poslednjem. Biću naprosto zahvalna što je on oduvek bio deo mog života, što mi je poklanjao smeh i radost i neophodnu dozu ludosti. A sad ćemo prirediti zabavu jer je Oliver najviše od svega voleo dobar provod." Čim je Žizela sišla sa podijuma, gajdaš je zasvirao. Kao na tajni znak, dok su se tužne note Prekrasne milosti razlegale s malenog 171

brežuljka, na stotine belih leptirova prhnu ka nebu iznad senice prekrivene ružama. Očarana prizorom, Lajla primeti kako se Žizela osvrće za belim oblakom, skreće pogled ka Ešu i praska u smeh. Pošto je to izgledalo kao najdoličnije, Lajla uze čašu s vinom i otpi nekoliko gutljaja. Konobari su raznosili zakusku i pozivali goste da priđu izduženim belim stolovima gde su imali bogatiji izbor. Ljudi su stajali u grupama ili šetali naokolo, obilazeći posed i ulazeći u kuću. Mada je bila radoznala, Lajli se činilo da je neumesno da se vrzma po kući. Pokušavajući da proceni pravi trenutak, krenula je ka Oliverovoj majci da izjavi saučešće. "Nadam se da vam ne smetam. Znate, ja sam Eštonova prijateljica. Molim vas da primite moje saučešće." "Eštonova prijateljica", promrmlja žena. Lice joj je bilo bledo kao krpa, oči staklaste, ali ipak je pružila ruku. "Ešton se za sve pobrinuo." "Da, bio je to lep i dostojanstven oproštaj." "Oliver mi je uvek poklanjao belo cveće za Dan majki, zar ne, Endži?" "Nikad nije zaboravljao." "Da, divno cveće. Hoćete li da vam donesem čašu vode?" "Vode? Ne, ja..." "Šta kažeš da uđemo u kuću, mila? Tamo je svežije. Hvala vam", reče Endži, okrenuvši se ka Lajli, a onda prebaci ruku oko Olimpijinog struka i povede je ka kući. "Ti si Eštonova prijateljica?" Lajla je odmah prepoznala devojku koja je održala oproštajni govor. "Da, iz Njujorka. Govor je bio divan. I veoma dirljiv." "Dirljiv?" "Da, jer si stvarno mislila to što si rekla." Žizela se zagleda u nju, otpivši gutljaj šampanjca kao da je rođena s čašom u ruci. "I jesam. Jesi li poznavala Olivera?" "Nažalost, nisam." "Ali te je Eš ipak pozvao da dođeš. Zanimljivo." Žizela je uhvati za ruku i povuče ka grupi zvanica. "Monika. Izvinite nas na minut", rekla je ostalima, povevši sa sobom riđokosu damu koja je predstavljala oličenje 172

glamura u punom cvetu. "Ovo je Ešova prijateljica. Pozvao ju je da danas dođe." "Ozbiljno? Drago mi je što te upoznajem, čak i pod ovakvim okolnostima." Prodorne zelene oči pronicljivo je odmeriše. "Ja sam Eštonova majka." "Oh. Gospođa..." "Krompton trenutno. Ume da bude zbunjujuće. Kako si se upoznala s Ešom?" "Ja... ovaj..." "Da čujemo vašu priču", samouvereno nastavi Monika. "Mi obožavamo dobre priče, zar ne, Žizela?" "Nego šta." "Daj da pronađemo neko fino mestašce, pa da nam sve potanko ispričaš." Ulovljena u zamku, Lajla se zbunjeno osvrnu. Kud je, dođavola, nestala Džuli? "Samo sam..." Ali nije bilo svrhe da se raspravlja jer su je dve žene u visokom stilu već vukle ka ogromnoj impozantnoj kući. "Eš nije pomenuo da ima novu devojku." Monika otvori vrata iza kojih se, sudeći po velikom klaviru, violončelu i violini, nalazio muzički salon. "Ne bih baš rekla da..." "A opet, Eš skoro nikad ne priča o tome." Dok je Lajla pokušavala da dođe sebi, Monika je povuče dalje, pored salona za zabavu obloženog tamnom lamperijom, gde su dvojica muškaraca igrali bilijar, dok ih je neka žena posmatrala sedeći za šankom, potom pored odaje iz koje je dopirao ženski plač, kroz spektakularni hodnik s visokim svodom, pravim pravcatim stubovima, dvostranim gracioznim stepeništem i raskošnim lusterima, i na kraju pored biblioteke u dva nivoa, iz koje je dopirao prigušeni žamor. "Evo, možemo ovde", objavi Monika kad su stigle do botaničkog čuda od letnje terase, sa staklenim zidovima kroz koje se pružao pogled na veličanstvene vrtove. "Ovo je baš zgodno. Umesto tipičnog kardiotreninga, koji podrazumeva pet kilometara pešačenja dnevno, vama je dovoljno da 173

prošetate od jednog do drugog kraja kuće." "Da znaš da je tako." Monika se spusti na bež sofu i potapša jastuče pored sebe. "Hajde, sedi ovde i sve mi ispričaj." "Nemam ništa naročito da vam kažem." "Je li te već naslikao?" "Nije." Monikine obrve se hirovito izviše, zajedno sa usnama namazanim savršenom nijansom ružičastog karmina. "Priznajem da sam iznenađena." "Uradio je neke skice, ali..." "I kako te vidi?" "Kao Ciganku. Ne znam zašto." "Zbog očiju." "Da, i on tako kaže. Sigurno ste ponosni na njega. Pravi divne slike." "Kad sam mu poklonila prve voštane bojice, nisam ni slutila u šta će se to izroditi. Dakle, kako ste se upoznali?" "Gospođo Krompton..." "Zovi me Monika. To se nikad ne menja, šta god da se desi." "U redu. Monika. Žizela." Lajla izbaci vazduh, naredivši sebi da to što brže prevali preko usana. "Eša sam upoznala u policijskoj stanici. Videla sam kad je Sejdž Kendal pala kroz prozor." "Ti si žena koja je pozvala policiju", prozbori Žizela, stegavši Monikinu šaku i preplevši svoje prste s njenim. "Da. Žao mi je. Sad vam je sigurno neprijatno." "Ne, uopšte mi nije neprijatno. A tebi, Žizela?" "Ni meni. Štaviše, zahvalna sam ti što si pozvala policiju. I još zahvalnija što si pričala s Ešom, jer bi drugi ljudi u takvoj situaciji naprosto okrenuli leđa." "Želeo je da čuje šta sam tačno videla. I ne mislim da bi mu drugi okrenuli leđa." Žizela pogleda u Moniku, i dalje ne puštajući njenu ruku, i značajno izvi obrve. "Zaboravljaš šta sam malopre rekla u onom govoru. Znaš, onaj deo o drkadžijama..." "Srećna sam što ne spadam među njih, ali..." 174

"Medijima nisu saopštili tvoje ime", prekinu je Žizela. "Nema razloga da me pominju po medijima. Nisam videla ništa važno za istragu." "Pomogla si Eštonu." Monika ispruži slobodnu ruku i steže Lajlinu šaku, tako da su sad sve tri bile povezane. "On oseća potrebu da pronađe odgovore, da razreši šta se desilo, a ti su mu pomogla." "Trebalo bi nešto da popiješ", ubaci se Žizela. "Doneću vino." "Ne, stvarno nema potrebe. Ja..." "Donesi nam malo šampanjca, dušo." Kad je Žizela pohitala ka vratima, Monika još čvršće stegnu Lajlinu ruku, kao da se plašila da će joj pobeći. "Eš je strašno voleo Olivera. Svi smo ga voleli, mada nas je često dovodio do ludila. On je veoma savestan - mislim na Eša. Misli da je odgovoran za to što se desilo. Ako je već počeo da te skicira, i danas te pozvao ovde, to znači da si mu pomogla da pregura ono najgore." "Ponekad je lakše razgovarati s nekim nepoznatim. A onda se ispostavilo da imamo zajedničku prijateljicu, što je ubrzalo stvari." "Tvoje oči sigurno imaju nekog udela u tome. I ostatak tvoje ličnosti." Monika naheri glavu, ponovo je odmerivši. "Ne mogu baš da kažem da si njegov tip - mada on i nema neki određeni tip. Ali ta balerina... možda si čula da su bili u vezi. Prelepa mlada žena, sa izuzetnim talentom. I naravno, sa snažnim egom i nezgodnim temperamentom. Eš takođe ima plahovitu narav kad ga pogode u živac. Mislim da je uživao u strasti - ne mislim na seks, već na pravu strast. Na dramatičnost. Ali to je moglo da opstane samo na kratke staze. U dubini duše, Eš voli mir i samoću. Ti deluješ krotkije, manje hirovito." "Umem i ja da budem kučka kad mi neko nagazi na žulj." Monika joj uputi munjevit osmeh i Lajla u tome spazi odraz Ešovog osmeha. "Nadam se da je tako. Ne podnosim slabe žene. One su, po meni, još gore od slabih muškaraca. Čime se baviš, Lajla? Jesi li zaposlena?" "Jesam. Bavim se pisanjem i čuvanjem tuđih kuća." "Kućepaziteljka. Kunem se da bih se i ja bavila time, da sam u tvojim godinama. Možeš da putuješ, da vidiš kako drugi ljudi žive, da 175

uživaš na novim mestima, u novim prizorima. Prava avantura." "Baš tako." "Ali ako živiš od toga, ako imaš dovoljno klijenata, to sigurno znači da si odgovorna i pouzdana. Dostojna poverenja." "Da, kad čuvate nečiju kuću, ti ljudi vam poveravaju svoju imovinu, svoje biljke, svoje kućne ljubimce. Ako nemaju bezrezervno poverenje u vas, avantura se brzo okonča." "Da, ništa ne može da opstane bez poverenja. A šta pišeš?" "Romane. Serijal za tinejdžere. Znate već, avanture jedne srednjoškolke, sa puno dramatike, intriga, romanse i okršaja između zaraćenih klanova vukodlaka." "Nije valjda Pun mesec?" Monikin glas poprimi oduševljen i iznenađen prizvuk. "Nemoj mi reći da si ti L. L. Emerson?" "Da. Dakle, čuli ste za taj serijal? Ah, pa naravno... Rajli", priseti se Lajla. "Eš mi je rekao da se njegovoj sestrici Rajli svidela moja knjiga." "Svidela? Zaljubljena je u tu knjigu. Moram da vas upoznam. Biće raspamećena od sreće." Monika skrenu pogled i blago naheri glavu. "Spense." Ešov - i Oliverov - otac, pomisli Lajla. Izuzetno naočit, preplanule kože i skladne građe, s gustom tamnom kosom savršeno prošaranom sedim vlasima i prodornim ledenoplavim očima. "Lajla, ovo je Spens Arčer. Spense, ovo je Lajla Emerson." "Da, znam. Gospođice Emerson, svi smo vam veoma zahvalni." "Primite moje saučešće, gospodine Arčere." "Hvala. Dopustite da vam naspem šampanjca", rekao je kada je konobar u beloj bluzi doneo srebrno vedro. "Onda ću morati nakratko da je ukradem od tebe, Monika." "Ne bi ti bilo prvi put da otperjaš s nekom zgodnom mladom curom." Monika odmahnu glavom i pomirljivo podiže ruke. "Izvinjavam se. Navika. Ali danas nećemo o tome, Spense." Ustala je i poljubila ga u obraz. "Neću da vam smetam. Vidimo se, Lajla. Naša mala Rajli jedva čeka da ti se baci pred noge." Stisnula je Spensovu mišicu i diskretno se udaljila. "Lepo je što ste danas došli", započe Spens, pruživši joj čašu sa 176

šampanjcem. "Znam da Eštonu to puno znači." "Da, shvatam." Seo je preko puta nje. Delovao je umorno i turobno - što je bilo sasvim razumljivo - i Lajla zažali što nije mogla da utekne odatle. Šta je mogla da kaže ocu ubijenog mladića koga čak nije ni poznavala, i ocu muškarca s kojim je delila čudnu i opasnu tajnu? "Bio je to divan oproštaj u divnom ambijentu. Znam da je Ešton želeo da sve bude... što utešnije za vas i Oliverovu majku." "Na Eša uvek možemo da se oslonimo. Koliko ste dugo poznavali Olivera?" "Nisam ga poznavala. Oprostite, znam da je čudno što sam ovde, a da ga pritom nisam čak ni poznavala. Ali te noći sam... naprosto sam gledala kroz prozor..." "Tačnije, kroz dvogled." "Da." Lajla oseti kako joj krv navire u lice. "Puka slučajnost? Meni se pre čini da ste motrili na Oliverov stan kao jedna iz legije devojaka koje su jurcale za njim. Ili još gore, da ste na neki način povezani s njegovim ubicom." Te reči, izgovorene tim podrazumevajućim tonom, bile su tako neočekivane i zapanjujuće da nisu odmah uspele da joj se probiju do mozga. "Gospodine Arčere, shvatam da ste skrhani od tuge zbog svog sina. Da ste besni i da želite odgovore. Ali ja nemam odgovore koje tražite. Nisam poznavala Olivera i ne znam ko ga je ubio." Spustila je još nedirnut šampanjac. "Trebalo bi da krenem." "Vi ste nagovorili Eša da vas danas pozove ovde, u naš dom. Čujem da provodite dosta vremena s njim nakon slučajnog susreta u policijskoj stanici, samo jedan dan posle Oliverove smrti. Da je Ešton već počeo da vas slika. Prilično ste brzi, gospođice Emerson." Ona polako ustade sa stolice, baš kao i on. "Ja vas uopšte ne poznajem", obazrivo je rekla. "Ne znam da li ste po prirodi takvi da uživate u tome da nekog vređate. A pošto to ne znam, vaše ponašanje ću pripisati šoku i bolu. Znam kako smrt deluje na one koji ostaju." "A ja znam da ste vi dama bez stalne adrese, koja živi po tuđim 177

kućama i piše fantastične priče za naivne tinejdžere. Veza s Eštonom Arčerom, sa njegovim imenom i bogatstvom, svakako bi predstavljala krupan korak u vašoj karijeri." Poslednji tračak saosećanja iščeznu iz nje. "Ja se sama probijam kroz život, vlastitim koracima. Postoje ljudi kojima novac i društveni status ne predstavljaju jedinu motivaciju. A sad vas molim da me izvinite." "Verujte mi", dobaci on dok je napuštala prostoriju, "kakvu god igru da igrate, iz nje nećete izaći kao pobednik." Ona zastade da ga još jednom pogleda, tako naočitog i uglađenog, tako slomljenog i surovog. "Stvarno vas žalim", promrmljala je i izašla napolje. Zaslepljena besom, krenula je na pogrešnu stranu, ali brzo se pribrala. Morala je da izađe, da utekne odatle. Bilo joj je mrsko da prizna da je Spens Arčer uspeo da joj nabije osećaj krivice pomešan s besom. Moraće ozbiljno da razmisli zašto se tako osećala, ali na nekom drugom mestu. Bilo gde, samo što dalje od tog ogromnog zadivljujućeg poseda punog ljudi povezanih čudnim i zamršenim nitima. Neka se nosi dođavola, zajedno sa svojom ogromnom veličanstvenom kućom, prostranim travnjacima, bazenima i prokletim teniskim terenom. Otkud mu samo pravo da je proglasi za sponzorušu koja preko tuđih leđa pokušava da se progura na društvenoj lestvici? Probijala se ka izlazu, setivši se da je Luk bio zadužen da kasnije pozove šofera i da je njen prtljag ostao u prokletoj limuzini. Nije želela da priča ni sa Lukom, ni sa Džuli, ni sa bilo kim. Pronašla je momka koji je radio na parkingu i zamolila ga za broj nekog taksi udruženja, kako bi mogla da se vrati u Njujork. Ostaviće svoj prtljag u limuzini - ionako je planirala da ga ostavi kod Džuli. Kasnije će poslati poruku svojoj prijateljici da joj kaže da je otišla i da je zamoli da prebaci njene kofere u svoj stan. Sigurno neće ostati tu da je neko ponižava, napada i okrivljuje za nešto što nije učinila. Neće to trpeti ni minut duže nego što je neophodno. Primetila je kako se taksi približava kapiji i ispravila ramena. Ona se 178

sama probijala kroz život, podsetila se. Sama se izdržavala i vodila svoj život onako kako je želela. "Lajla!" Osvrnula se, zastavši pred otvorenim vratima taksija, i primetila kako Žizela hita ka njoj. "Odlaziš?" "Da, moram da krenem." "Ali Eš te traži." "Moram da idem." "Taksi može da sačeka." Žizela je odlučno uhvati za ruku. "Daj da se vratimo i..." "Stvarno ne mogu." Jednako odlučno, Lajla skloni Žizelinu ruku i stegnu je u znak pozdrava. "Stvarno mi je žao zbog tvog brata." Ušla je u taksi i zatvorila vrata. Kad je šofer krenuo, utučeno se naslonila na sedište, trudeći s e da ne razmišlja o dugoj vožnji do grada i rupi koju će taj trošak napraviti u njenom budžetu. Žizela užurbano krenu nazad i zateče Eštona ispred gostinske kuće kako priča s vidno uzrujanom Endži. "Znaš da to ne liči na njega, Eše. Ne javlja se na telefon - ni kod kuće, ni na mobilni, ni u radnji. Plašim se da mu se nešto desilo." "Ja ću uskoro krenuti nazad, ali do tada možemo da zamolimo nekog da proveri da li je kod kuće." "Mogu da pozovem Dženis i da joj kažem da uzme rezervne ključeve iz Vinijeve kancelarije. Danas sam se već čula s njom. Nije ga videla otkako je juče otišla kući." "Onda ćemo to prvo da uradimo. Posle ću te odvesti nazad." "Ne želim da ostavim Olimpiju, ali stvarno brinem. Da, odmah ću pozvati Dženis i reći Olimpiji da moram da idem." "Ti nisi jedini koji mora ranije da ode", natuknu Žizela kad je Endži ušla u gostinsku kuću. "Tvoja prijateljica Lajla upravo je otišla taksijem." "Šta? Zašto?" "Ne znam baš tačno, ali znam da je tata malopre prišao da popriča s njom i sledeće što sam videla bilo je kako Lajla ulazi u taksi. Delovala je besno. Videla sam da pokušava da se kontroliše, ali bila je ozbiljno 179

uzrujana." "Dođavola! Ostani s Endži, važi? Treba mi par minuta da ovo sredim." Izvadio je telefon, krenuvši zaobilaznim putem ka glavnoj kući, kako bi izbegao gužvu. Poziv je bio preusmeren na govornu poštu. "Lajla, kaži taksisti da okrene auto i da se vrati. Ako želiš da odeš, ja ću te odvesti. Prepusti to meni." Gurnuo je telefon u džep i krenuo kroz jutarnji salon, gde je zatekao svoju majku. "Jesi li videla tatu?" "Malopre sam ga videla kako se penje na sprat. Možda je u kancelariji. Eše..." "Nemoj sad, molim te." Popeo se uz stepenice, skrenuo ka desnom krilu, prošao pored spavaćih soba, dnevnog boravka i glavnog salona, sve dok nije stigao do očeve privatne kancelarije. Po dugogodišnjoj navici, prvo je pokucao, mada tek reda radi, jer je odmah otvorio vrata. Spens podiže ruku. Sedeo je za masivnim hrastovim stolom koji je nekad pripadao Ešovom pradedi. "Javiću se kasnije", promrmljao je u slušalicu i prekinuo vezu. "Treba da obavim još nešto i onda silazim." "Čini mi se da nešto što si naumio da obaviš ima veze i s Lajlom. Šta si joj rekao da je oteraš?" Spens se zavali na stolici, spustivši šake na tapacirane bočne kožne naslone. "Samo sam joj postavio nekoliko logičnih pitanja. Mislim da smo za danas imali dovoljno dramatike, Eše." "I više nego dovoljno. Koja logična pitanja?" "Zar ti nije sumnjivo što je ta žena - koja je slučajno povezana s upravnicom galerije koja izlaže tvoja dela - jedini svedok tragedije koja se odigrala u tom stanu one noći kad je Oliver ubijen?" "Ne, nije." 180

"I što je njena prijateljica iz galerije ranije bila udata za tvog najboljeg prijatelja?" Eš je istog časa shvatio u kom pravcu plovi taj sumanuti brod. Nije želeo da se ukrca na njega, pogotovo ne danas. "Ljudi mogu da se povežu na čudne načine. Ova porodica je živi dokaz za to." "Da li ti je poznato da je Lajla Emerson bila ljubavnica bivšeg muža Džuli Brajant?" Ešova krv poče da ključa od besa koji je dotad pokušavao da potisne. "U ovom slučaju pogrešno koristiš reč ljubavnica, ali mi je savršeno poznato da je Lajla neko vreme bila u vezi s Džulinim bivšim. A pošto je to i tebi poznato, mogu samo da zaključim da si unajmio privatne detektive da pročeprkaju po Lajlinom životu." "Naravno da sam ih unajmio." Spens otvori fioku i izvadi fasciklu i CD. "Kopija izveštaja. Možda ćeš želeti da ga pročitaš." "Zašto to radiš?" Trudeći se da obuzda svoj temperament, Eš se zagleda u oca i shvati da se ponovo obreo pred onim starim neprobojnim zidom. "Ona je pozvala policiju. Pristala je da popriča sa mnom, da odgovori na moja pitanja, mada to nije morala da uradi, mada skoro niko to ne bi uradio da je bio na njenom mestu." Spens lupi prstom o sto, kao da je to dokazivalo njegovu poentu. "I ti joj sad kupuješ odeću, provodiš vreme s njom, planiraš da je slikaš, dovodiš je ovde, i to baš danas od svih dana." Neprobojan, ponovo pomisli Eš, ali pritisnut teškim bolom. "Nisam dužan da ti bilo šta objašnjavam, ali pošto se ovo dešava baš danas od svih dana, reći ću ti sledeće. Kupio sam joj odeću za poziranje, što je uobičajena praksa. Provodim vreme s njom zato što mi je pomogla i zato što mi prija njeno d ruštvo. Pozvao sam je da dođe ovde vođen vlastitim razlozima. Ja sam prišao njoj, a ne ona meni - i tog prvog puta, u policijskoj stanici, i kasnije. Ja sam je nagovorio da mi pozira, i to prilično teško, jer se žestoko opirala toj ideji. I nagovorio sam je da dođe ovde, ponovo na jedvite jade, jer sam ja želeo da bude tu." "Sedi, Eštone." "Nemam vremena za sedenje. Trenutno imam prečeg posla nego da stojim ovde i da se ubeđujem s tobom." 181

"Radi kako hoćeš." Spens ustade od stola, priđe izrezbarenom stočiću i nasu dva prsta viskija iz flaše. "Ali me prvo saslušaj. Žene određenog soja umeju da navedu muškarca da poveruje da sam o nečemu odlučuje, mada su one zapravo te koje vuku konce. Kao prvo i najvažnije, možeš li da budeš stvarno siguran da ona nema nikakve veze s onim što se desilo Oliveru?" Spens izvi obrve i podiže čašu, kao da nazdravlja, pre nego što otpi prvi gutljaj. "Ona, koja je bila svedok fatalnog pada te manekenke jer se baš u tom trenutku zatekla pored prozora, sa sve dvogledom, očigledno zato što je špijunirala šta se dešava u njihovom stanu?" "Kako se usuđuješ to da kažeš, ti koji si platio privatne detektive da je špijuniraju?" Spens se vrati do radnog stola i spusti se na stolicu. "Samo štitim ono što je moje." "Ne, u ovom slučaju zloupotrebljavaš ono što je tvoje da bi napao ženu koja je samo pokušala da pomogne. Ona je došla ovde zato što sam je ja zamolio. I otišla, kako se sad ispostavlja, zato što si je ti uvredio." "Potuca se po svetu kao čergarka, jedva sastavlja kraj s krajem. I bila je u vezi - bar u jednoj vezi - s oženjenim muškarcem koji je u finansijskom smislu stajao mnogo bolje od nje." Osetivši kako se njegov bes povlači pred iznurenošću, Eš ćušnu ruke u džepove. "Nećeš valjda ti nekom da držiš pridike o bračnom neverstvu?" Spensove oči sevnuše od besa. "Ne zaboravi da sam ti ja otac." "Jesi, ali to ti ne daje pravo da vređaš ženu do koje mi je stalo." Spens se zavali na naslon, okrećući se s jedne na drugu stranu dok je pažljivo odmeravao svog sina. "Koliko ti je stalo do nje?" "To je moja stvar." "Eštone, odbijaš da se suočiš s realnošću. Postoje žene koje tipuju određene muškarce zbog njihovog bogatstva i položaja." "Koliko si se puta ti ženio, bar do sada? Koliko si ljubavnica ti isplatio?" "Nemoj tako da razgovaraš sa mnom!", prasnu Spens, skočivši sa 182

stolice. "Ni ti sa mnom!" Ošinut munjevitim naletom besa, Eš je svojski pokušavao da se obuzda. Ne ovde, naredio je sebi. Ne danas. "Sad shvatam da sve to nijednog časa nisi radio zbog Olivera. Policijski izveštaj i ta fascikla na tvom stolu bili bi dovoljni da te uvere da Lajla nema nikakve veze s Oliverom ni onim što mu se desilo. To radiš zbog mene i moje veze s Lajlom." "Suština se ne menja", natuknu Spens. "Nalaziš se u veoma ranjivom položaju." "Ti možda misliš da si, kao čovek koji se nekoliko puta ženio, koji za sobom ima gomilu ljubavnica, bračnih neverstava, nepristojnih flertova i raskinutih veridbi, postao ekspert za ta pitanja. Ali ja ne delim tvoje mišljenje." "Dužnost roditelja je da svoju decu zaštiti od grešaka koje je sam pravio. Ta žena nema šta da ti pruži. Iskoristila je tragediju koja nas je zadesila da bi stekla tvoju naklonost i poverenje." "Grešiš, u svakom pogledu. Zaboravljaš da je Oliver bio taj koji je žudeo za tvojim odobravanjem i želeo da budeš ponosan na njega. Meni je drago kad dobijem tvoje priznanje, ali ne živim za to kao što je on živeo. A sad si prešao granicu." "Još nismo završili!" procedi Spens kad je Eš krenuo ka vratima. "I tu grešiš!" Kipeći od besa, izleteo je napolje i sjurio se niz stepenice. Već je bio pred vratima kad ga je majka sustigla. "Eše, za ime božje! Šta se dešava?" "Misliš, osim toga da je tata unajmio privatne detektive da čeprkaju po Lajlinom životu i što se potom okomio na nju, nateravši je da pozove taksi i pobegne odavde? I osim toga što smo došli ovde da se oprostimo sa Oliverom i da Vini nije bio na sahrani jer je naprasno nestao i još ne znamo šta je s njim? Ako to izuzmemo, ne dešava se apsolutno ništa, osim tipičnog porodičnog skupa u režiji Arčerovih." "Spens... Zaboga, trebalo je da pretpostavim. Ostavila sam tu siroticu nasamo s njim." Monika sevnu očima ka spratu. "Ne brini, sredićete vas dvoje to. Ta cura mi se sviđa, ako ti to nešto znači." "Znači mi." 183

"Šta se dešava s Vinijem?" "Još ne znam. Moram da se vratim kod Endži. Sluđena je od brige." "Kako ne bi bila? To uopšte ne liči na Vinija. Otišla bih do nje, ali Kristal je upravo krenula tamo", objasni Monika, misleći na trenutnu suprugu svog bivšeg muža. "Bila je veoma pažljiva prema Olimpiji pa sam rešila da se držim na distanci i da joj ne stajem na žulj." "Da, bolje da uradiš tako." "Mogla bih da popričam sa Spensom." "Nemoj." "Da, bolje da se ne mešam." Monika ga uhvati podruku, nateravši ga da uspori korak i da smiri uzavrelu krv. "Hoćeš li da Maršal i ja vratimo Endži u grad?" "Neka, ja ću je odvesti. Hvala na ponudi, ali ionako moram nazad." "Kad vidiš Lajlu, reci joj da bih volela da je izvedem na ručak nekom prilikom." "Naravno." Zastao je kad su mu Luk i Džuli preprečili put. "Čuli smo da je Lajla otišla", započe Džuli. "Da, mala čarka, da tako kažemo. Ako je vidiš pre mene, reci joj... reci joj da ću joj sve objasniti." "Ja moram da idem." Džuli pogleda u Luka. "Lajla treba da prenoći kod mene pa je bolje da krenem." "Onda idemo zajedno. Hoćeš li da te povezemo?" upita Luk Eša. "Ne, moram nešto da obavim. Čućemo se." Monika se diskretno okrenu ka Luku i Džuli. "Ispratiću vas." Niko to nije radio bolje od majke, pomisli Eš, prošavši ispod pergole i ponovo izašavši na sunce. Trebalo mu je malo mira, pomisli, makar na trenutak, a onda se upita da li da ponovo okrene Lajlin broj. Dok se premišljao, zazvonio mu je mobilni. Ponadavši se da je to poziv od Lajle, bacio je pogled na ekran i zbunjeno se namrštio. "Dženis?" "Eše... oh, bože... Eše... nisam... nisam mogla da zovem Endži." "Šta je bilo? Šta se desilo?" "Gospodin Vi... gospodin Vi... policija... zvala sam policiju. Uskoro 184

će stići." "Čekaj malo. Hajde, udahni i reci mi gde si sada." "U radnji. Došla sam da uzmem ključeve od stana. Iz kancelarije gospodina Vija. Eše..." "Diši", ponovi on kad je Dženis zajecala s druge strane. "Moraš da mi kažeš šta se desilo."Ali grč u stomaku mu je dovoljno govorio. "Hajde, reci mi!" "Mrtav je. Gospodin Vi. U kancelariji. Neko ga je povredio. Tamo je i neki čovek..." "Čovek?" "I on je mrtav. Leži na podu, sav krvav. Mislim da je neko pucao u njega. Gospodin Vi... on je vezan za stolicu, a lice mu je... ne znam šta da radim." Emocije su morale da sačekaju. Morao je da se uhvati u koštac sa nezamislivim, i to što pre. "Zvala si policiju?" "Da, na putu su. Ali nisam mogla da pozovem Endži. Nisam mogla... pa sam zato pozvala tebe." "Sačekaj napolju dok ne stigne policija. Izađi napolje i sačekaj policiju. Odmah krećem." "Požuri, molim te. Možeš li da požuriš? Možeš li ti da joj kažeš? Ja ne mogu. Ne mogu." "Ja ću joj reći, Dženis, a ti sačekaj policiju napolju. Odmah dolazimo." Prekinuo je vezu i tupo se zagledao u telefon. Da li je on to učinio? Da li je on uzrokovao da se to desi jer je zatražio Vinijevu pomoć? Lajla. Okrenuo je njen broj. "Javi se na prokleti telefon!" procedio je kad se uključila govorna pošta. "Slušaj me. Vini je ubijen. Ne znam šta se tačno desilo, ali odmah krećem za Njujork. Idi u neki hotel. Zaključaj vrata i nikom ne otvaraj. I kad te sledeći put pozovem, javi se na jebeni telefon." Gurnuo je mobilni u džep i prstima pritisnuo oči. I ponovo se zapitao kako da Endži saopšti da joj je muž mrtav. 185

12 Nije želela ni sa kim da priča - a telefon joj je neprestano zvonio u energičnom ritmu pesme We Will Rock You. Prvom prilikom promeniće prokletu melodiju. Bilo je dovoljno loše što je bila zaglavljena u tom taksiju nakon ponižavajućeg razgovora s trulim bogatašem, koji je sticajem okolnosti bio otac muškarca s kojim je nedavno odlučila da spava. Nije mogla da podnese da je Kvin povrh toga uporno bombarduje svojim treštavim megahitom. Mada je volela Kvin. Nakon tridesetak kilometara, krv joj se donekle ohladila pa je ostatak vožnje provodila u lepljivom blatištu samosažaljenja. Bolje se osećala dok je bila besna. Ignorisala je Kvin, afričku plemensku muziku koju je taksista pustio na radiju i uvodni gitarski rif pesme Highway to Hell, koji je postavila kao signal za poruku. Pribranija i trezvenija - mada i dalje nadurena - donekle se opustila kad su najzad ušli u grad. Dovoljno da izvadi mobilni i proveri poruke i propuštene pozive. Tri poziva od Eša, dva od Džuli. I po jedan SMS od oboje. Polako je izdahnula, zaključivši da je Eš bio uporniji. Preslušala je prvu zvučnu poruku i zakolutala očima. Da njemu prepusti da to sredi. Muškarci. Ona je sama vodila računa o sebi i sređivala sve što bi iskrslo. To je bilo prvo pravilo Lajle Emerson. Potom je preslušala poruku koju joj je Džuli ostavila nakon prvog 186

poziva. "Lajla, upravo sam nabasala na Žizelu Arčer. Kaže da si otišla. Šta je bilo? Šta se desilo? Jesi li dobro? Javi se." "U redu, u redu. Kasnije." Potom je pustila Ešovu drugu poruku. Podrugljivo se osmehnula začuvši njegovu naredbu da odgovori na poziv. A tada se sve u njoj sledi. Prsti joj zadrhtaše dok je ponovo puštala poruku. "Ne, ne, ne", promrmljala je, brzo otvorivši njegov SMS. Javi se, dođavola. Krenuo sam nazad helikopterom. Javi mi u kom si hotelu odsela. Zaključaj vrata i nikom ne otvaraj. Lajla se instinktivno nagnu ka šoferskom sedištu. "Promena plana. Treba da me odvezete do..." Koja je prokleta adresa? Nakratko se zamislila, priseti se imena antikvarnice koju je Eš pomenuo i ukuca tu reč u pretraživač na mobilnom. Potom je taksisti saopštila novo odredište. "To će vas više koštati", reče on. "Samo me vozite tamo." Eš je stajao pred vratima Vinijeve kancelarije, pored uniformisanog policajca. Njegov bes, pomešan s bolom i grižom savesti, tinjao je ispod debelog sloja parališuće obamrlosti. Kratak pakleni let od porodičnog imanja do Njujorka, sav taj haos i panika, sve je naprasno izbledelo dok je gledao u klonulo telo čoveka koga je poznavao i voleo. Vinijevo kicoško odelo bilo je natopljeno krvlju i mokraćom. Njegovo lice, uvek tako naočito i uglađeno, bilo je prekriveno modrim podlivima i stravičnim otocima koji su ukazivali na opako mučenje. Jedno oko beživotno je zurilo u njih, prekriveno koprenom smrti. "Da, to je Vinsent Tarteli. Taj čovek na stolici", obazrivo je dodao. "A ovaj drugi?" Eš duboko udahnu. Sa sprata su dopirali jecaji njegove ujne, strašni zvuči koji će mu, bio je ubeđen u to, čitavog života odzvanjati u glavi. Jedna policajka odvela ju je gore, da ne gleda taj prizor. I nju i Dženis, ispravi se u sebi. Hvala bogu što su ih sklonili odatle. Eš natera sebe da osmotri telo opruženo na podu. Čvrsto građen tip, širokih ramena i krupnih šaka. Šake su mu bile 187

modre, s poderanom kožom na zglobovima prstiju. Obrijana glava, četvrtasto lice kao u buldoga. I pedantna crna rupa tačno između obrva. "Ne poznajem ga. Mislim da ga nikad nisam video. Njegove šake... on je prebio Vinija. Pogledajte kakve su mu ruke." "Odvešćemo vas gore, kod gospođe Tarteli. Detektivi će uskoro doći da popričaju s vama." Fajnova i Voterstoun, pomisli on. Lično je pozvao policiju iz helikoptera i zahtevao da pošalju njih dvoje. "Ne sme ovo da vidi. Mislim Endži... gospođa Tarteli. Ne sme da vidi Vinija u ovakvom stanju." "Pobrinućemo se za to." Policajac povuče Eša ka glavnom delu radnje. "Možete da sačekate gore dok..." Zaćutao je, primetivši kako mu drugi policajac domahuje sa glavnog ulaza. "Ostanite ovde." A gde bi mogao da ode, upita se Eš dok je policajac išao ka vratima. Osvrnuo se po radnji na koju je Vini bio tako ponosan - uglancano drvo, iskričavo staklo, pozlaćeni glamur. Stare i prilično vredne stvari. Ali koliko je mogao da primeti, sve je bilo praktično nedirnuto. Ništa nije bilo slomljeno i ispreturano. To nije bila obična pljačka. To nije uradio neki drkadžija koji je hteo samo da se domogne para ili dragocenosti koje će odneti u zalagaonicu. To je ponovo imalo veze s Oliverom. I s tim jajetom. "Neka žena traži da vas vidi. Zove se Lajla Emerson." "Ona je..." Šta tačno? Nije znao kako to da definiše. "To mi je prijateljica. Danas smo zajedno bili na sahrani mog brata." "Imate stvarno loš dan. Ne smemo da je pustimo unutra, ali vi možete da izađete i popričate s njom." "U redu." Ne bi trebalo da bude tu. A opet, ni Endži nije trebalo da bude na spratu, gušeći se u jecajima. Ništa nije bilo kako bi trebalo da bude pa nije imao drugog izbora nego da se suoči sa situacijom, takvom kakva jeste. Lajla je nervozno marširala po pločniku, zastavši kad je primetila kako Eš izlazi iz radnje. Stegla mu je šake i, kao onog dana kad ju je prvi put sreo, video je saosećanje koje je zračilo iz tih krupnih i tamnih 188

očiju. "Eše." Još čvršće mu je stegla ruke. "Šta se desilo?" "Šta ti tražiš ovde? Rekao sam ti da ideš pravo u hotel." "Dobila sam tvoju poruku. Neko ti je ubio ujaka. Oliverovog ujaka." "Mučki su ga prebili." Setio se stravičnih podliva na Vinijevom vratu. "I na kraju ga verovatno zadavili." "Oh, Eše." Mada je osetio da joj ruke drhte, nije popustila stisak. "Tako mi je žao. Njegova supruga... danas sam je upoznala, nakratko." "Ona je unutra. Na spratu. Odveli su je na sprat, da je sklone. Ni ti ne treba da budeš ovde." "Ne smeš da budeš sam u ovome. Daj mi neko zaduženje, reci mi kako da ti pomognem." "Ovde nema ničeg što možeš da učiniš." Njeni prsti sklopiše se oko njegovih. "Ti si tu." Pre nego što je stigao da odgovori, pre nego što je mogao da smisli šta da kaže, spazio je detektive. "Tražio sam da pošalju Voterstouna i Fajnovu. Evo ih, dolaze. Moraš da odeš u neki hotel. U stvari, idi kod mene." Zavukao je ruku u džep tražeći ključeve. "Doći ću čim završim s ovim ovde." "Zasad ostajem ovde. Videli su da sam tu", tiho odvrati ona. "Ispalo bi kao da bežim. I neću da dopustim da sam prolaziš kroz ovaj haos." I zato se samo okrenula i stala pored njega. "Gospodine Arčere." Fajnova ga prostreli dubokim i pronicljivim pogledom. "Molim vas da još jednom primite naše saučešće. Popričaćemo unutra. I vi pođite s nama, gospođice Emerson." Ušli su u radnju, sklonivši se od letnje žege i zahuktalog saobraćaja, kročivši u svet sumorne svežine i neutešnog plača. "Njegova supruga", započe Eš. "Znam da morate da popričate s njom, da joj postavite neka pitanja. Smem li da vas zamolim da to ne traje dugo? Bolje da se vrati kući, da pobegne odavde." "Gledaćemo da to što brže obavimo. Pozornice, pronađite neko mirno mesto za gospođicu Emerson. Gospodine Arčere, vi možete gore, kod gospođe Tarteli. Doći ćemo da popričamo s vama čim budemo mogli." Namerno su nas razdvojili, pomisli Eš. Lajla mu brzo stisnu ruku pre 189

nego što je krenula za policajcem. Pretpostavljao je da je to bila standardna procedura, ali ipak je bio smožden osećanjem krivice i prilično isfrustriran. Popeo sa na sprat, seo pored Endži i prebacio ruke oko njenog uzdrhtalog tela. Stegao je Dženisinu šaku, primetivši da se jedva obuzdavala da ne brizne u plač. I zamislio se nad onim što je morao da uradi. Tada su pozvali Dženis, koja ga tužno pogleda crvenim podbulim očima pre nego što je krenula niz stepenište. "Dženis kaže da se zadržao s nekom mušterijom." "Molim?" Endži sve do tada nije bila u stanju suvislo da govori. Samo je jecala, drhteći i očajno se njišući. Ali sada se naslonila na njega i počela da priča glasom promuklim od plača. "Juče, kad je Dženis krenula kući, on je ostao s nekom mušterijom. Sa nekom ženom koja je navodno tražila nameštaj za stan. Odabrala je mnogo stvari, sve fine komade. Rekla je da će njen muž kasnije doći da odobri transakciju. Zato se Vini duže zadržao u radnji. Neko je upao ovde pre nego što je zaključao ili ga uhvatio dok je zatvarao radnju. Bio je ovde, Eše, potpuno sam. Ja sam sve vreme mislila da kasni jer se nečim zamajao, a on je sve to vreme bio ovde, potpuno sam. Sinoć mu se nisam čak ni javila. Čitavog dana tešila sam Olimpiju i bila sam tako iscrpljena da ga nisam čak ni pozvala da se čujemo." "Pusti to", nemoćno promrmlja Eš. "Kad je juče krenuo na posao, opomenula sam ga da ne ostaje predugo, da ne zaboravi na vreme. On je sklon tome. Znaš da ume da se zaboravi. Bio je tako utučen zbog Olivera. Hteo je malo da se osami, da mu niko ne smeta, ali kad je krenuo na posao, rekla sam mu da vodi računa o vremenu. Dao bi im šta god da su tražili." Suze su joj lile niz obraze dok je gledala u Ešove oči. "Stalno smo pričali o tome. Ako neko bane u radnju da nas opljačka, treba da im da šta god hoće. I osoblju je stalno ponavljao da treba tako da postupe. Ništa od tih stvari nije vredno nečijeg života, ni patnje onih koji ostaju. Nisu morali da ga povrede. Nisu morali to da mu urade." "Znam." Držao ju je u naručju sve dok njene suze nisu presahnule, a 190

onda je čuo kako se detektivi penju uz stepenište. "Gospođo Tarteli, ja sam detektivka Fajn, a ovo je detektiv Voterstoun. Primite naše saučešće." "Mogu li sad da ga vidim? Nisu me pustili da ga vidim." "Moći ćete, uskoro, samo da još nešto obavimo. Znam da vam ovo teško pada, ali moramo da vam postavimo neka pitanja." Fajnova se spusti na stolicu od palisandrovog drveta, sa sedištem ukrašenim izrezbarenim ružama. Glas joj je bio blag, baš kao onog dana, priseti se Eš, kada je sa svojim kolegom došla da mu saopšti da je Oliver mrtav. "Da li poznajete nekoga ko je možda želeo da naudi vašem mužu?" "Čoveku kao što je Vini? Možete da pitate sve koji ga poznaju. Niko ne bi mogao čak ni da pomisli da povredi Vinija." "Kad ste se poslednji put videli ili čuli s njim?" Eš ju je držao za ruku dok je detektivima govorila otprilike isto što je rekla i njemu, odgovarajući na dodatna pitanja i objašnjavajući zašto je Vini ostao u gradu kad su ostali otišli na porodični posed. "Morala sam da budem tamo zbog Olimpije - zbog Oliverove majke. Ona je Vinijeva sestra, ali nas dve smo veoma bliske. Kao sestre. Bila sam joj potrebna." Drhtala je. "Otišla sam s našom i njihovom decom. Vini je trebalo da dođe sinoć ili jutros, zavisno od toga kako se bude osećao. Mogla sam da ga nagovorim da pođe s nama. Da sam insistirala, sigurno bi pošao. Ali nisam, i sad..." "Ne radi to, Endži", promrmlja Eš. "Ne smeš to da radiš." "Dao bi im šta god da zatraže. Zašto su morali to da mu urade?" "Naš posao je da to saznamo", reče Fajnova. "Ovde ima mnogo vrednih stvari. Imate li trezor?" "Da. U skladištu na trećem spratu. Tamo uglavnom držimo stvari koje su rezervisane za određene klijente. I stvari koje čekaju na procenu." "Ko je imao pristup trezoru?" "Vini i Dženis. I ja mogu da uđem." "Treba da pogledamo trezor. Da li biste mogli da primetite ako nešto nedostaje?" 191

"Ne, ali Vini je sigurno vodio evidenciju. Ima sve podatke u kompjuteru. A i Dženis sigurno zna." "Dobro. Sad treba da se vratite kući. Možemo li nekog da pozovemo, da bude uz vas?" "Eš je već pozvao... moju decu. Našu decu." "Čekaju te kod kuće", reče Eš. "Došli su da budu s tobom." "Ali Vini više nikad neće biti sa mnom." Suze joj ponovo navreše na oči. "Mogu li da vidim Vinija?" "Moramo još nešto da uradimo pa ćemo vam javiti kad možete da dođete. Neko od naših ljudi će vas odvesti kući. Učinićemo sve što je u našoj moći, gospođo Tarteli." "Eše..." Eš joj pomognu da ustane. "Hajde, Endži, idi sad kući. Ja ću se pobrinuti za sve, obećavam ti. Šta god da ti zatreba, šta god mogu da učinim, treba samo da kažeš." "Ispratiću vas, gospođo Tarteli." Voterstoun je uhvati za ruku. "To su rođaci vašeg polubrata", reče Fajnova kad je Endži sišla u prizemlje. "Čini mi se da ste prilično bliski, s obzirom na to da niste u direktnom srodstvu." "U porodici kao što je moja svi se smatraju bliskom rodbinom." Naslonio je glavu na šake. "Bili su u braku još pre nego što sam se rodio. Šta će sad bez njega?" Utučeno je spustio ruke. "Kamera je sigurno bila uključena. Znam da su ovde instalirali dobar sigurnosni sistem." "Imamo diskove." "Onda ste videli ko je to uradio. Bilo ih je najmanje dvoje." "Otkud vam to?" "Zato što Vini sigurno nije pucao u muškarca koji leži u njegovoj kancelariji. Muškarca koji je, sudeći po tragovima na šakama, pretukao Vinija. Čovek ne mora da bude detektiv da bi to provalio", dodao je. "Treba samo da se osloni na osnovnu logiku." "Kad ste poslednji put videli pokojnika?" "U četvrtak uveče. Svratio je do mene. Dopustite mi da pogledam te diskove." 192

"Osnovna logika vam ne daje za pravo da se ponašate kao detektiv." "Vi sigurno sumnjate da je Vinijevo ubistvo povezano s Oliverovim. I ja isto mislim. Nikad nisam video tog tipa koji leži u njegovoj kancelariji, ali možda sam video onog drugog, ili druge. Detektivko Fajn, zar stvarno mislite da bi se Endži toliko oslanjala na mene da smo Vini i ja imali bilo kakav sukob? To što je malopre rekla, to je apsolutno tačno. Vinija su svi voleli. Bio je dobar čovek, dobar prijatelj... I mada se to ne uklapa u vašu definiciju, bio je deo moje porodice." "Zašto je u četvrtak bio u vašem stanu?" "Izgubio sam brata, a on sestrića. Ako želite nešto više, dajte da vidim te trake." "Cenjkate se sa mnom, gospodine Arčere?" "To nije cenkanje, već molba. Dva člana moje porodice su ubijena. Moj brat je radio za Vinija, ovde, u ovoj radnji. Učiniću sve što je u mojoj moći da vam pomognem da otkrijete ko je to uradio." "Da li je Vini čuvao nešto što je pripadalo vašem bratu?" "Nije, ali neko je možda mislio da jeste. Vini je bio besprekorno pošten čovek. Naravno, ne očekujem da mi verujete na reč, ali sigurno postoji način da to proverite pa ćete sami videti." "A Oliver?" Tutnjanje u njegovoj glavi dostiže takav intenzitet da je skoro zaglušilo njen glas. "Oliver je umeo da prilagodi granice poštenja u skladu s okolnostima i da pritom uopšte ne primeti - bukvalno da ne shvati - da je prekoračio dozvoljenu liniju. Znate, moja porodica je potpuno slomljena." Pomislio je na svog oca - krutog i neprijemčivog u srdžbi i bolu. "Tek pošto otkrijemo ko je to učinio, moći ćemo ponovo da je sastavimo." "Dakle, porodica je najvažnija?" "Da, mora biti tako. Čak i kad je u totalnom rasulu." Ponovo je prislonio dlanove na oči. "Tad možda više nego ikada." Detektivka ustade sa stolice. "Neće škoditi da vam pokažemo. Šta gospođica Emerson traži ovde?" "Bila je na sahrani. Krenula je nazad pre mene." "Bila je na sahrani vašeg brata?" 193

"Ja sam je zamolio. Želeo sam da bude tamo. Kad se Dženis javila, nakon što je pronašla Vinija, pozvao sam Lajlu. Ako je ovo povezano s Oliverom, i ona bi mogla da se nađe u opasnosti." "Kako biste opisali vaš odnos?" "Kao odnos u fazi razvoja", odgovori on. "Pozvaćemo je da pogleda snimak. Ako vam to ne smeta?" "Ni najmanje." Odmahnuo je glavom dok su silazili u prizemlje. "Štaviše, mislim da je bolje da ga i ona pogleda." "Urnisana porodica može loše da se odrazi na tek začetu vezu." I te kako, pomisli on. "Videćemo." Još policajaca, primetio je. Još tehničara i forenzičara koji su došli da obave svoj posao povezan sa smrću i krvlju. Fajnova mu pokaza da sačeka i krenu ka jednom od policajaca. Dok je čekao, Eš priđe kancelariji i virnu unutra. Negde tokom beskrajnog interludijuma čekanja, tešenja i ponovnog čekanja, islednici su odneli Vinijevo telo i leš onog muškarca. "Moraće da ga vidi onako kako sam ja video Olivera", prozbori Eš kad se Fajnova vratila. "Na kamenoj ploči, prekrivenog čaršavom. Kroz staklo. Nikad neće moći da izbriše tu sliku, da je prekrije novim sećanjima. Nikad neće moći da potisne taj prizor." "Pođite sa mnom." Fajnova je nosila laptop i zapečaćenu kesu u kojoj se nalazio CD. "Da li gospođa Tarteli ima svog sveštenika, duhovnika ili rabina?" "Nikad nisu bili naročito religiozni." "Onda mogu da vas uputim na nekoliko psihologa savetnika koji su specijalizovani za ovakve situacije." "Da, to joj možda pomogne", odgovori on, prihvativši tu ideju. "Hvala vam." Krenuli su nazad kroz radnju probijajući se između stolica, stolova, polica i zastakljenih vitrina. Lajla je sedela s Voterstounom za starinskim trpezarijskim stolom. Voterstoun je nešto pričao, a Lajla ga usredsređeno slušala. Voterstoun podiže pogled, obliven blagim rumenilom. Tiho se nakašljao, zavalivši se na naslon. 194

"Pokazaću im snimke", objavi Fajnova. Voterstoun začuđeno podiže obrve. Ešu se učinilo da će nešto reći, da će izustiti neki prigovor ili pitanje, ali on samo slegnu ramenima, verovatno pročitavši prećutni signal koji mu je uputila partnerka. "Krenućemo od dela dok se u radnji nalaze samo gospodin Tarteli i zasad neidentifikovana ženska osoba." "U pitanju je žensko?" Lajla je napeto posmatrala kako Fajnova podiže poklopac i uključuje laptop. "To je uradila neka žena? U stvari, glupo je da budem tako šokirana", brzo je dodala. "Žene rade užasne stvari, isto kao i muškarci." Pružila je ruku i dodirnula Ešovu šaku kad je zastao iza stolice. "Kako je Endži?" "Pustili su je da ide kući, da bude s porodicom." Fajnova ubaci CD i pronađe željeni deo. Eš je posmatrao kako Vini pruža čašu s vinom ženi u lepršavoj letnjoj haljini i cipelama s visokim štiklama. Kratka tamna kosa, glatke mišićave ruke, sjajne noge. Kad se okrenula, uhvatio je njen profil. Azijka, primetio je. Pune i lepo oblikovane usne, istaknute jagodične kosti, bademaste oči, guste šiške. "Primetićete da ne mari za kamere, mada je svesna gde se nalaze. Na prethodnom snimku vidi se kako obilazi radnju, sprat po sprat, zajedno sa žrtvom. Dodirnula je mnogo stvari, što znači da nije brinula da li će ostaviti otiske." "Ne mogu dobro da joj vidim lice", reče Lajla. "Samo još malo pa ćete ga videti." Ali Eš je mogao da ga vidi. Zahvaljujući izoštrenom umetničkom oku, njemu je bilo dovoljno da vidi profil i da sklopi ostatak. Egzotično lice upadljive lepote, sa skladnim i besprekornim crtama. Mogla je da mu pozira kao sirena, ona koja je mamila mornare pravo u smrt. Žena sa ekrana se osmehnu, okrenuvši se ka kameri. "Čekajte. Samo malo. Možete li da se vratite malo unazad i da zaustavite snimak?" Stisnutih usana, Lajla se savi ka ekranu. "Videla sam tu ženu! Negde sam je videla, ali... Da! Na pijaci! Na pijaci između banke i stana koji sam čuvala. Samo je tad imala dugu kosu. Bila je na pijaci. Čak sam pričala s njom." "Pričali ste s njom?", upita Fajnova. 195

"Da. Taman sam krenula napolje, natovarena kesama, a ona je stajala tamo. Rekla sam joj da ima božanstvene sandale. I jesu bile lepe. Ona je uzvratila komplimentom, rekavši da su i moje lepe, ali nije to stvarno mislila. Imala sam obične sandale za šetnju." "Sigurni ste da je to ta žena?", upita Voterstoun. "Pogledajte to lice. Impresivno, zar ne? Koliko žena može da se pohvali takvim licem?" "Da li je govorila s akcentom?" upita Fajnova. "Ne. Nosila je haljinu, kraću nego ova ovde, više seksi. Prilično otvorenu haljinu i sandale s visokim platformama. Delovala je iznenađeno kad sam joj to rekla, ali ljudi često tako reaguju kad im se obrati potpuni neznanac. Ali bila je učtiva. Imala je fantastičnu kožu, kao porcelan posut zlatnom prašinom." "Gde se nalazi ta pijaca?" Lajla mu odgovori i Voterstoun pribeleži taj podatak u notes. "A vi? Da li vama deluje poznato?" "Ne." Eš odmahnu glavom. "Sigurno bih zapamtio takvo lice. Visoka je. Vini ima preko metar i osamdeset, a ona je u tim štiklama iste visine kao on. Možda čak i koji centimetar viša. Što znači da ima, tu negde, oko metar sedamdeset šest. Vitka je, ali mišićava. Ne bi mogla da mi promakne da je negde spazim. Izigrava klijentkinju s bogatim mužem, nekoga ko namerava da tu ostavi velike pare." "Po čemu to zaključujete?" "Dženis je to rekla Endži, a Endži meni. Vini je ostao posle radnog vremena da zajedno sačekaju njenog muža." Ništa ne odgovorivši, Fajnova pusti nastavak. Vini je popio vino sa ženom koja je došla da ga ubije, pomisli Eš, a potom krenuo ka vratima da pusti njenog saučesnika. Tada se sve promenilo. Vinijev pogled postade prestravljen. Podigao je ruke, kao da se predaje, kao da hoće da pokaže da je voljan da sarađuje, ali onda su ga, pod pretnjom pištoljem, gurnuli u kancelariju. Na ekranu se sad videla samo prazna radnja. "Da li prepoznajete tog muškarca?" upita Fajnova okrenuvši se ka Lajli. "Ne. Sumnjam da sam ga ikad videla. Ne deluje mi poznato. Za razliku od nje." 196

Fajnova izbaci CD, vrati ga nazad u zapečaćenu kesu i ponovo nalepi etiketu. "Njih dvoje su došli po nešto. Po svemu sudeći, nepoznati je batinama pokušao da izvuče neke informacije od žrtve. Otprilike pola sata nakon što su ušli u kancelariju, žena je izašla napolje da telefonira. Pričala je nekoliko minuta, delovala je zadovoljno, i potom se vratila nazad. Četiri minuta kasnije ponovo je izašla, sama. Više nije delovala zadovoljno već ljutito. Otišla je na sprat, gde su kamere snimile kako uzima neku kitnjastu kutiju s police i umotava je u zaštitnu foliju. Potom se vratila u prizemlje, ubacila tu stvar u kutiju za poklon, stavila čak i ukrasnu mašnu. Uzela je još jednu stvar, nešto što liči na tabakeru, iz staklene vitrine iza pulta, pomalo hirovito, kao da to nije unapred planirala. Potom je ubacila sve u kesu i izašla na glavna vrata." "Prodavačica je identifikovala tabakeru", ubaci se Voterstoun. "Kaže da potiče iz Austrije, s početka XX veka, i da njena vrednost iznosi oko tri hiljade. Ona kitnjasta kutija je daleko vrednija. U pitanju je Faberžeova bombonjera čija cena iznosi oko dvesta hiljada. Znate li nešto o toj kutiji?" "Apsolutno ništa. Ne znam čak ni čemu služi." "To je kutija u kojoj se drže bombone ili slatkiši", ubaci se Lajla. "Starinske bombonjere mogu da poseduju veliku vrednost. Iskoristila sam taj detalj u jednoj knjizi", objasnila je. "Nisam objavila tu knjigu, ali jedan od junaka koristi takvu bombonjeru u jednoj zaveri, da u nju stavi otrovne bombice sa rumom. Dakle, u pitanju je Faberže?", rekla je. "Eše?" On klimnu glavom. "Ne znam ništa o toj kutiji. Tabakeru je možda uzela kao suvenir, vodena trenutnim hirom, kao što je učinila s Džulinim sandalama i parfemom. Bombonjeru je nekom namenila za poklon, zašto bi je inače upakovala u kutiju s mašnom? Međutim, odabrala je baš Faberžeovu bombonjeru, što verovatno nije slučajno. Oni su došli ovde tražeći nešto drugo, nešto što je takođe napravio Faberže, ali što vredi daleko više od te kutije. Stvar čija se vrednost meri u milionima. Jedno od izgubljenih carskih jaja. Poznato je pod nazivom Anđeoska kočija." "Otkud vi to znate?" "Preko Olivera. Koliko sam uspeo da skapiram, on je to jaje kupio 197

od jedne klijentkinje na legalan način. Otišao je na njen posed da otkupi porodičnu zaostavštinu u ime Vinijeve firme, ali jaje je kupio za sebe, ispod žita, da tako kažem. Viniju ništa nije pomenuo. Vini uopšte nije znao za to jaje sve dok mu ja nisam rekao u četvrtak uveče." "Ali se niste potrudili da to kažete i nama", progunđa Voterstoun. "Zato što nisam znao za njega. To sam otkrio samo dan ranije, kad sam otišao da proverim poštu. Oliver mi je poslao neki paket. Sigurno je hteo da se osigura, da ostavi mogućnost da mu priteknem u pomoć ako nešto krene naopako." "Hoćete da kažete da vam je preko pošte poslao Faberžeovo jaje koje vredi milione dolara?" "Ne. Poslao mi je ključ - ključ od sefa - s porukom da ga pričuvam dok mi se ne javi." "Ja sam bila s njim." Lajla zaključi da je kucnuo čas da otvore karte, pa kud puklo da puklo. "Tog dana sam videla tu ženu na pijaci. Eš je otišao do banke da proveri šta je Oliver ostavio u sefu, a ja sam svratila do pijace da nešto kupim." "Kad sam shvatio o čemu se radi, pozvao sam Vinija da svrati do mene. Kopirao sam dokumente koja sam pronašao zajedno s jajetom - pretežno na ruskom - i kupoprodajni ugovor sačinjen između Olivera i izvesne Mirande Svonson iz Saton plejsa, s naznakom da su u pitanju stvari iz zaostavštine njenog oca, s porodičnog poseda na Long Ajlandu. Vini je potvrdio da je to bio jedan od poslova koje je Oliver vodio pre samo nekoliko nedelja. Vini je rekao da ima nekoga ko može da mu prevede te dokumente. Nisam ga pitao na koga tačno misli." "Gde je jaje?" upita Fajnova. "Na sigurnom." Ništa nije rekao Lajli, nije čak ni pogledao u nju, ali ona je očigledno shvatila poruku. Taj detalj je morao da ostane u tajnosti. "I tamo će ostati sve dok ta žena ne bude uhapšena i spakovana iza rešetaka", dodade Eš. "To je dokazni materijal, gospodine Arčere." "Što se mene tiče, uprkos sumnjivom etičkom aspektu te transakcije, to jaje zakonski pripada mom bratu. Ima i kupoprodajni ugovor, 198

potpisan, datiran i overen u prisustvu svedoka. Ako vam ga predam, izgubiću jedini adut kojim raspolažem u slučaju da se ta kučka okomi na mene ili nekog od mojih. Zato je bolje da ostane na sigurnom." Zavukao je ruku u unutrašnji džep sakoa i izvadio fotografiju. "To je stvar koju sam pronašao. Ako vam to nešto znači, mogu da napravim kopije svih dokumenata, ali jaje ostaje u šteku. Naravno, možete da me pritisnete", dodao je, "ali tad ću biti prinuđen da se obratim advokatima. Mislim da je pametnije da to izbegnemo, i za mene, a još više za vas." Voterstoun se zavali u naslon i zalupka zdepastim prstima po površini prefinjenog stola. "Dajte da ponovo pročešljamo sve detalje i hronološki poredak, počevši od noći kad je vaš brat ubijen. I molim vas da ovog puta ništa ne izostavite." "Ni prošli put ništa nisam izostavio", podseti ga Eš. "Čovek ne može da izostavi ono što ne zna." 199

13 Lajla je odgovarala na pitanja, predočavajući stvari iz svoje perspektive, i bukvalno odahnula od olakšanja kad su im policajci najzad rekli da su slobodni. Zasad. "Prosto mi dođe da im pošaljem zahtev za prijateljstvo preko Fejsbuka." Eš je zamišljeno pogleda, zgrabi je za ruku i povuče ka uglu zgrade. "Mislim, Fajnovoj i Voterstounu. U poslednje vreme provodim toliko vremena s njima da mi se čini da treba da ostanemo u kontaktu. Ili možda ne. Eše, tako mi je žao zbog Vinija." "I meni." Prišao je ivičnjaku i podigao ruku da pozove taksi. "Ne mogu čak ni da zamislim s čim sve moraš da se hvataš u koštac. Ja ću se spustiti do metroa, da uhvatim prevoz do Džulinog stana. Prespavaću kod nje, a sutra idem na novo radno mesto. Ako ti bilo šta zatreba, samo mi javi." "Šta? Ne dolazi u obzir. Tačno je da treba da se uhvatim u koštac sa mnoštvom obaveza, ali i ti si deo toga." Zaustavio je taksi i praktično je ugurao unutra pre nego što je šoferu dao svoju adresu. "Idemo kod mene." Svesna ozbiljnosti situacije, Lajla obuzda poriv da se pobuni što joj se ponovo obraća tim zapovednim tonom. "U redu, ali moram da pozovem Džuli, da joj objasnim šta se dešava. Ona očekuje da prespavam kod nje." "Poslao sam poruku Luku. On je trenutno s njom. Oboje znaju šta se dešava." "Dakle, sve si već organizovao?" On samo slegnu ramenima, previdevši ili naprosto ignorišući 200