unutra. Naravno, jaje više nije tamo već na mestu gde niko ne može da ga pronađe. Sat otkucava, Vasine. Prihvatite pogodbu ili odlazimo. Uskoro ćete moći da vidite to jaje u Metropolitenu, zajedno sa ostalim turistima." Vasin izvuče bele rukavice iz džepa i stavi ih na šake pre nego što je podigao fotografiju. Boja mu zapljusnu lice, nešto nalik munjevitoj divljoj radosti, dok je posmatrao fotografiju Anđeoske kočije. "Vidite ovaj detalj? Ovo ovde?" Eš baci još jednu fotografiju. "Iznenađenje." "Ah! Sat! Da, baš kao što sam i mislio. Maestralno, i više od toga. Čudesno umetničko delo. Ovo je stvoreno za moju porodičnu lozu. To pripada meni." "Dajte mi tu ženu i biće vaše. Ja imam dovoljno novca. Imam posao koji me ispunjava. I ženu koju volim. Nedostaje mi samo pravda. To je ono što želim. Dajte mi to što želim, a ja ću vama dati ono što vi želite. Ona je sve uprskala. Da nije sjebala stvari s Oliverom, to jaje bi već bilo vaše. Dobili biste ga za avans. Umesto toga, panduri sad imaju njen snimak s Vinijevih sigurnosnih kamera, i Lajlinu izjavu o napadu. Veoma brzo će shvatiti da ste povezani s njom, ako već nisu. Ona mora da plati za smrt mog brata. Ako se to ne desi, ostaćete praznih šaka. Zgrabiću čekić i smrskati prokleto jaje pre nego što dospe u vaše ruke." "Prestani, Eše! Obećao si da nećeš to da uradiš! Neće on to da uradi!" Glumeći paniku, Lajla molećivo ispruži ruke ka Vasinu. "Neće. Samo je uzrujan. Krivi sebe za ono što se desilo Oliveru." "Dođavola, Lajla!" "Smiri se, dušo! Znate, on to mora da okonča, da sredi stvari. A onda..." "A vi, gospođice Emerson? Vi podržavate njegovo viđenje pravde?" "Ja, ovaj..." Lajla se ugrize za usnu. "On mora da pronađe mir", pomirljivo reče. "A ja... ja ne mogu zauvek da živim u strahu da će ona odnekud da iskoči. Kad god zatvorim oči... Znate, kad se ovo završi, planirali smo da negde otputujemo. Prvo na Bali, a onda, možda... ne znam ni sama... gde god poželimo. Njemu treba da pronađe mir, a meni da se osećam bezbedno." 451
Njen svetlucavi šaran, podseti se, pruživši ruku ka Ešu. "Ja želim ono što Eš želi, šta god to bilo. A on želi ono što ja želim. Mislim, ja imam karijeru, a on veruje u mene. Je li tako, dušo? Investiraće u mene, možda čak sklopim ugovor za snimanje filma. Pun mesec bi mogao da stane rame uz rame sa sagama Sumrak i Igre gladi." "Ali ruke će vam biti krvave." "Ne!" Ona užasnuto poskoči, razrogačenih očiju. "Ja ništa ne bih učinila. Ja sam samo... ja sam s Ešom. Ta žena je pokušala da me povredi. Ne ž elim više da živim zatvorena između četiri zida. Bez uvrede, ali ja stvarno ne želim da živim kao vi, gospodine Vasin, da nigde ne izlazim, da se ne zabavljam, da se ne viđam s ljudima, da ne posećujem nova mesta. Vi biste dobili to što želite, a Eš bi dobio ono što mu je potrebno. Svi bismo bili... srećni i zadovoljni." "Kad bih pristao, kako biste to obavili?" Eš se zagleda u svoje šake - snažne umetničke šake - a onda ponovo u Vasinove oči, pruživši mu prećutan ali savršeno jasan odgovor. Lajla munjevito skrenu pogled. "Molim vas, ja ne želim da znam. Eš je obećao da više nikada nećemo pričati o tome pošto se ovo završi. Samo želim da to zauvek izbacim iz glave." "Krvne veze", jednostavno odgovori Eš. "Šta biste vi uradili ljudima koji su ubili vaše pretke?" "Ubio bih i ja njih, i to jednako brutalno. Pobio bih i njihove porodice, njihove prijatelje." "Mene zanima samo ona. Boli me uvo za njenu porodicu, ako je uopšte ima. Hoću samo nju. Da ili ne, Vasine? Vreme prolazi. Kad istekne, ni vi ni ja nećemo dobiti to što želimo." "Dakle, predlažete da se trampimo. Jedna stvar za drugu. Kada?" "Što pre." "Zanimljiva ponuda." Vasin zavuče prste ispod bočnog naslona stolice. U roku od nekoliko sekundi vrata se otvoriše i Karlajlova se pojavi pred njima. "Gospodine?" "Dovedi mi Džej." "Odmah." 452
"Oh." Lajla se prestravljeno šćućuri na stolici. "Neće te ni pipnuti", obeća Eš. "Imate moju reč. Pravi domaćin nikad ne bi dopustio da neko ili nešto naudi njegovom gostu. Osim što nije pristojno, to takođe donosi lošu sreću. Ali u slučaju da sklopimo pogodbu, i da vi, poput vašeg brata, ne ostanete verni svojoj reči, mogu odmah da vam kažem da će to gospođicu Emerson skupo koštati." Eš iskezi zube. "Ako nastavite da pretite mojoj ženi, Vasine, ostaćete bez svog trofeja." "To su uslovi, a ne pretnja. Treba da shvatite šta se dešava onima koji prekrše dogovor ili pruže neadekvatnu uslugu. Uđi!" reče kad je neko žustro zakucao na vrata. Džej je bila obučena u crnu odeću - pripijene pantalone, strukiranu košulju, elegantan blejzer. Oči joj sevnuše kad je primetila Lajlu. "Baš zanimljivo što te srećem ovde. I tebe i njega. Gospodin Vasin je pomenuo da ćete ga danas posetiti. Gospodine, želite li možda da... da ih ispratim?" "Još nismo završili. Koliko shvatam, već si se upoznala s gospođicom Emerson." "Kratak susret na pijaci." Džej brzo spusti pogled. "Danas imaš lepše sandale." "Imale ste još jedan susret, koji nisi prijavila u svom izveštaju. Gde ono beše, gospođice Emerson?" Lajla samo odmahnu glavom, zapiljivši se u pod. "U Čelsiju", odgovori Eš. "Par ulica od galerije u kojoj izlažem svoja dela. Pretila si joj nožem." "Preteruje." "Nisi mi pomenula taj susret." "Smatrala sam da je to beznačajno." "Tresnula sam te. Pravo u lice." Kad ju je Džej ošinula pogledom, Lajla skrušeno obori glavu, kao da se njena hrabrost raspršila. "Eše." "Znaš da računam na detaljnost, Džej." "Oprostite, gospodine. Napravila sam previd." "Da, previd. Siguran sam da je tvoja telefonska pretnja gospođici 453
Emerson takođe previd. Gospodin Arčer i ja postigli smo sporazum u vezi s mojom imovinom. Možeš smatrati da je tvoj zadatak završen, bar što se tiče ovog slučaja." "Kako god želite, gospodine Vasin." "Nisi postupila onako kako sam želeo, Džej. Moram ti reći da sam strašno razočaran." Vasin izvuče tejzer. Džej je munjevito reagovala, skoro uspevši da zgrabi oružje koje je nosila ispod blejzera, ali je elektrošok bio brži, i njeno telo zadrhta i sruči se na pod. Iz svoje fotelje, Vasin uputi još jedan šok, a onda, savršeno pribrano, pritisnu taster ispod naslona. Karlajlova otvori vrata, ravnodušno pređe pogledom preko Džej i pogleda u svog poslodavca. "Nosite je napolje i vežite je. I obavezno joj oduzmite oružje." "Naravno." "Ja ću ispratiti naše goste. Gospođice Emerson, gospodine Arčere." Lajli zaklecaše noge. Imala je osećaj da gaca kroz blato dok su išli preko besprekorno izglancanog poda i spuštali se niz graciozno stepenište. "Najbolje da to obavimo još večeras", ležerno prozbori Vasin. "Recimo, u dva po ponoći. Na nekom mirnom mestu, ako se slažete. S obzirom na Džejine sposobnosti, što pre obavimo razmenu, utoliko bolje za sve." "Vaše vreme, moje mesto. Moj zastupnik će se naći sa vašim zastupnikom u dva po ponoći u Brajantovom parku." "S obzirom na vrednost koja je u igri, smatram da je najbolje da lično obavite razmenu. Ako to poverite nekom ko radi za platu, ta osoba bi mogla da se nađe u ozbiljnom iskušenju da iščezne s plenom." "Medokova za mene poseduje jednaku vrednost. Da li i vi planirate da je lično isporučite?" "U mojim očima, njena vrednost je isključivo u tome što je vi želite." "Ja bih to isto mogao da kažem za to jaje", odvrati Eš. "To je za mene čist posao, ništa više. Kad dobijem to što želim, zaboraviću da sam vas ikad sreo i da je to jaje ikad postojalo. Bilo bi poželjno da vi učinite isto u vezi sa mnom i mojim plenom." Eš ponovo pogleda na sat. "Nemamo još mnogo vremena, Vasine." 454
"Dva po ponoći, Brajant park. Reći ću svom zastupniku da mi se javi u dva i pet. Ako jaje ne bude isporučeno, kao što smo se dogovorili, nećete se dobro provesti. Ni vi ni vaša porodica." "Dovedite Medokovu i posao će biti obavljen." Eš uhvati Lajlu podruku i izađe. Jedan od stražara stajao je pored njegovog automobila. Pružio je Lajli oduzetu tašnu, otvorio suvozačeva vrata i ćutke sačekao da Lajla uđe. Ona nije prozborila ni reč, jedva da je i disala, sve dok nisu prošli kroz kapiju i krenuli putem duž visokog zida. "Ti treba da obaviš taj poziv, a ja... možeš li nakratko da staneš? Muka mi je." Kada je skrenuo ka ivičnjaku, Lajla odgurnu vrata i istetura se napolje. Savila se napola i zatvorila oči dok se sve vrtelo oko nje, a onda oseti njegovu šaku na krstima. "Polako, smiri se." "Samo mi je potrebno malo vazduha." Nešto sveže i čisto. "On je još gori od nje. Nisam verovala da neko može da bude gori, ali tako je. Sumnjam da bih izdržala još pet minuta u toj sobi, na tom mestu. Mislila sam da ću se ugušiti." "Bila si prilično uverljiva."Ali sada je plaćala danak, shvatio je, po drhtajima koji su joj potresali telo, po bledilu koje joj je preplavilo lice. "Ne bi oklevao da je ubije sopstvenim rukama, pred našim očima, samo da se domogne tog jajeta. A onda bi se naprosto okrenuo, pucnuo prstima i naredio nekom od posluge da raščisti haos." "Ona mi je trenutno najmanja briga." "Nikad ne bismo živi izašli odande da nemaš to što želi. Sigurna sam u to. Apsolutno sigurna." "Održaće reč. Bar zasad." "Zasad", složi se ona. "Jesi li mu video lice kad si mu pokazao one slike? Kao da je video Boga." "I jeste. To je jedno od božanstava kojima se on klanja." Ona se privi uz njega i ponovo zatvori oči. "U pravu si. On nije lud, bar ne onako kao što sam zamišljala. On apsolutno veruje u sve što je rekao, o Romanovima i o krvnim vezama. Sve te prelepe stvari, 455
smeštene iza stakla, kao pod konac. Samo za njega. Samo zato da može da ih poseduje. Isti je slučaj i s tom kućom, koja je njegov dvorac, gde može da živi kao car, okružen ljudima koji su spremni da urade šta god im kaže. Bilo koja od onih ljupkih kutija znači mu daleko više od ljudi koji ispunjavaju njegove zapovesti. A ta jaja, ona su mu najvažnija od svega." "Uskoro će sve biti gotovo i on će ostati praznih šaka." "To će za njega biti još gore od smrti. Drago mi je zbog toga. Drago mi je što će se tako osećati. Kad je stavio one idiotske rukavice, došlo mi je da se nagnem i da mu kinem u lice, čisto da vidim njegovu reakciju. Tako bih i učinila, da se nisam plašila da bi neko mogao da upadne unutra i da mi skine glavu zbog toga." "Vidim da ti je bolje." "Mnogo bolje." "Treba da se javim Alekseju, ako panduri nisu imali dobar prijem." "Dobro. Ja ću za to vreme proveriti tašnu i kola. Imali su dovoljno vremena da instaliraju uređaj za prisluškivanje ili praćenje." Pronašla je sićušni prisluškivač u kaseti za rukavice i pokazala ga Ešu. Ništa ne rekavši, on ga uze iz njene ruke, baci ga na zemlju i zdrobi petom. "Oh! Htela sam malo da se poigram." "Kupiću ti drugi." "To nije isto", promrmlja ona, a onda izvadi ogledalo iz tašne. Čučnula je pored kola i iskrenula ogledalo. "Znaš, kad ne bih verovala nikom živom, i kad bi neko imao stvar koja za mene poseduje status božanstva, sigurno bih... evo, tu je." "Šta to?" "Uređaj za praćenje. Čekaj, samo da... Lepo sam rekla Džuli da belo nije praktično." Svukla je jaknu i ubacila je u kola. "Imaš li neko ćebe u kolima? Stvarno volim ovu haljinu." Očaran njenom preduzimljivošću, Eš izvadi veliki stari peškir, koji je držao u gepeku za svaki slučaj, i zastade sa strane, posmatrajući kako se Lajla zavlači ispod automobila naoružana svojom višenamenskom alatkom. "Stvarno ćeš to da uradiš?" 456
"Samo ću da ga onesposobim. Oni neće znati šta se desilo, je li tako? Kasnije mogu da ga skinem i vidim kako radi. Deluje moćno. Ovi uređaji različito funkcionišu ili postoje različiti modeli za klasične automobile. Rekla bih da su Vasinovi bezbednjaci spremni na sve." "Hoćeš da promeniš i ulje kad si već dole?" "Drugi put. Evo, gotovo." Lajla se izvuče ispod kola, prebaci se u sedeći položaj i zagleda se u njega. "Misli da smo glupi." "Ne samo da nisam glup, već sam dovoljno pametan da krenem u akciju sa ženom koja ima vlastiti alat i zna kako se njime barata." Eš je uhvati za ruku i povuče je ka sebi. "Udaj se za mene." Ona prasnu u smeh, a onda svet ponovo poče da se okreće oko nje, kad je shvatila da je to ozbiljno rekao. "Oh, bože!" "Razmisli o tome." Spustio je šake na njene obraze i poljubio je. "A sad idemo kući." Bio je to samo trenutni poriv, ponavljala je u sebi. Koji bi muškarac stvarno zaprosio ženu pošto je upravo onesposobila uređaj za praćenje instaliran po nalogu kriminalca opsednutog iluzijama o carskom poreklu? Bio je to samo trenutni poriv, ponovo je pomislila, zato što je njihov deo posla u tom zamršenom, krvavom i nadrealnom košmaru bio praktično odrađen. Tajni agenti otići će na zakazani randevu u Brajantovom parku. Dok oni budu hapsili Džej Medok i Vasinove zastupnike, Fajnova i Voterstoun će, u zajedničkoj akciji s federalcima, otići po Vasina. Saučesništvo u pokušaju ubistva i angažovanje plaćenog ubice naći će se na vrhu optužnice. Uspeli su da sruše međunarodnu zločinačku organizaciju i da se izvuku praktično bez ogrebotine. Ko ne bi bio ošamućen? I nervozan, priznade u sebi dok je unezvereno koračala po spavaćoj sobi, umesto da sedne za laptop i proveri svoju veb-stranicu, da poradi na knjizi, da ažurira blog. Ali naprosto nije mogla da se skrasi. Koliko se često dešavalo da se dvoje ljudi slučajno upoznaju - i to pod tako stravičnim okolnostima - i da pravo s toga predu na obostrane 457
simpatije, seks, ljubav, pa čak i brak, i sve u roku od nekoliko nedelja? A opet, koliko se često dešavalo da se dvoje ljudi late tako ozbiljnog zadatka kao što je rešavanje ubistva, da usput nabasaju na neprocenjivo umetničko blago, da navrat-nanos odlete za Italiju i da se potom vrate nazad da bi promišljeno zakoračili u opaku paukovu mrežu i ulovili glavnog krivca? I sve to dok praktično dovršavaju novi roman, slikaju umetnička dela i prepuštaju se stvarno dobrom seksu. I krečenju kupatila u venecijanskom stilu. A opet, ona je volela da bude uposlena. Kako će se snaći kad se stvari uspore i vrate normalnom koloseku? Kad nestane sva ta akcija, kad im preostane da samo rade, žive i postoje? On tada kroči u sobu. U međuvremenu je skinuo sako i kravatu, i zavrnuo rukave na košulji. Razbarušena kosa i rendgenski prodorne oči. Ponovo je izgledao kao umetnik. Umetnik - ono što je zaista bio - koji je u njoj budio žudnju za stvarima koje sebi nikad nije dopustila da poželi. "Sve je sređeno", rekao je. "Sređeno?" "Imaju nalog. Sačekaće ugovoren termin, a onda će istovremeno krenuti u akciju. Prenos nije bio baš najbolji, veza je povremeno pucala, ali čuli su dovoljno." "Transmiter sakriven u brusthalteru stvarno je Q." "Q?" "Definitivno treba da organizujemo filmski maraton. Bond, Džejms Bond. Znaš, onaj izraz kad je nešto strava? Q." "Ah, da. Q. Nemoj reći da ga još imaš na sebi?" "Ne. Skinula sam ga, ali potajno se nadam da će zaboraviti da ga traže nazad. Volela bih da ga malo ispitam. Ona olovka s rekorderom poslužila je svrsi. Bio je to sjajan mamac za odvraćanje pažnje, ali već sam pomislila da će ona srdačna žena napipati žicu dok mi pipka grudi." "Čak i da jeste, ipak bismo dobili Medokovu. Ona je za njega već bila otpisana." Koliko god da je prezirala tu ženu, Lajla oseti kako joj se utroba 458
grči. "Znam. On ju je otpisao čim sam mu rekla da me je napala i zvala telefonom - a njemu to nije prijavila." "A kad si ubacila onu spontanu opasku, kako je tobože pokušala da prigrabi to jaje za sebe, to nam je donelo dodatne poene." "Da, trenutak inspiracije. On bi je svakako ubio, pa joj zapravo činimo uslugu. Da, ta opaska je predstavljala pun pogodak", priznade ona. "Ali da budem iskrena, nikom ne bih poželela da ima posla s Vasinom. Pa čak ni njoj." "Sama je tako odlučila, Lajla. Panduri očekuju da sutra damo kompletan iskaz. Čak i ako Medokova ne ocinkari Vasina, imaće dovoljno da podignu optužnicu protiv njega. Za Olivera, Vinija i Oliverovu devojku. Fajnova kaže da su italijanski inspektori već otišli da popričaju s Bastoneom." "Utoliko bolje. Ti ljudi mi se stvarno sviđaju. I oni će biti srećni što je pravda zadovoljena." "Aleksej će prenoćiti na našem posedu. Anđeoska kočija sutra ide u Metropoliten. Sačekaćemo sa saopštenjem za javnost, dok panduri ne obave posao, ali jaje će biti prebačeno tamo gde pripada. I gde će biti bezbedno." Zasad sve ide glatko, pomisli Lajla. Sve je na svom mestu. "Stvarno je gotovo." "Praktično", dodade on, izmamivši joj osmeh. "Zamolili su nas da večeras ostanemo kod kuće, da se pritajimo u slučaju da nas Vasin još drži pod prismotrom. Da ne skrećemo pažnju na sebe." "Mislim da je to ispravan pristup, s obzirom na situaciju. Ionako sam previše nervozna." "Sutra ćemo proslaviti s Lukom i Džuli, kao što smo planirali." Prišao joj je i uzeo je za ruke. "Gde god želiš." Gde god želim, pomisli ona, svesna da je to bukvalno mislio. "Zašto?" "Valjda zato što smo zaslužili." "Ne, ne mislim na to. Zašto si me ono pitao? Proveli smo sat pretvarajući se da smo nešto što nismo i stomak mi se od stresa tako vezao u čvor da sam se uplašila da ću ti ispovraćati čitava kola. A onda 459
sam se zavukla ispod auta, za ime božje, svesna da bi Vasin bio presrećan da nas oboje vidi mrtve, ovakve kakvi smo sada ili onakve kakvi smo bili u njegovoj vili, njemu bi bilo svejedno, u oba slučaja bi nas rado likvidirao." "To je dovoljno dobar razlog." "Ali jednostavno nema smisla. Četvrtog jula nismo čak ni znali da ono drugo postoji, a sad smo jedva dogurali do Praznika rada, a ti već pričaš o..." "Slobodno reci. Neće ti oprljiti jezik." "Ne znam kako je došlo do toga. Mogu da provalim kako funkcioniše bilo koja spravica na svetu, ali ne znam kako se ovo desilo." "Ljubav nije pokvareni toster. Ne možeš da je rasklopiš na sastavne delove, da zameniš ono što ne valja i provališ kako sve ponovo da sklopiš. To naprosto mora da se oseti." "Ali šta ako..." "Ne treba da se pitaš šta, već zbog čega", predloži on. "Zavukla si se ispod mog auta u toj predivnoj plavoj haljini. Pružila si mi utehu kad sam bio slomljen od tuge i očajanja. Rekla si mom ocu da se nosi dođavola kad je bio nedopustivo grub prema tebi." "Nisam baš..." "Jesi, samo biranim rečima. Umeš da popraviš vratanca na kredencu, da okrečiš kupatilo, da proćaskaš s domarom i da se raspitaš za njegovu porodicu, da se osmehneš konobaru. Kad te dodirnem, sve drugo prestaje da postoji. Kad te pogledam, vidim život koji tek treba da preživim. Oženiću se tobom, Lajla. Samo ti ostavljam malo vremena da se navikneš na tu pomisao." Do tog trenutka već je uspeo u potpunosti da je smekša, ali kad je čula tu poslednju rečenicu, sve u njoj se naprasno ukruti. "Ne možeš naprosto da kažeš oženiću se tobom, kao da kažeš večeras ću jesti kinesku hranu. Možda ja ne želim kinesku hranu. Možda sam alergična na nju. Možda mi ne prijaju rolnice s nadevom od povrća." "Onda ćemo naručiti rižoto sa svinjetinom. Bolje pođi sa mnom." "Još nisam završila", pobuni se ona kad ju je povukao ka vratima. "Ja jesam. Završio sam sliku. Mislim da treba da je vidiš." Ona prestade da se opire. "Završio si sliku? Nisi mi rekao." 460
"Sad ti kažem. Pošto se ti baviš pisanjem, neću se razmetati parolom da jedna slika vredi hiljadu reči, ali voleo bih da je pogledaš." "Umirem od želje da je vidim, ali ti si mi strogo zabranio da ulazim u tvoj atelje. Ne shvatam kako si mogao da je završiš kad ti danima nisam pozirala. Kako si..." Zastala je kao ukopana pred vratima njegovog ateljea, naprasno zanemevši. Slika je stajala na štafelaju, ispred staklenog zida, okrenuta ka njoj, obasjana ranom večernjom svetlošću. 461
30 Polako je zakoračila ka slici. Znala je da je umetnost subjektivna, da može - i treba - da odražava viziju umetnika i posmatrača. Da svaka slika ima mnogo zasebnih života jer se menja od oka do oka, od uma do uma. Od Džuli je naučila da prepozna tehniku i formu, ravnotežu ili promišljeno odsustvo ravnoteže. Ali sada je sve to izletelo kroz prozor, ustuknuvši pred talasom emocija i zadivljenosti. Nije shvatala kako je postigao da noćno nebo bude tako blistavo, kako je stvorio svetlost tog savršenog meseca koji visi u tmini. I kako je izveo da ta vatra gotovo pucketa od vreline i energije. Nije znala kako je mogao da je vidi na taj način, tako treperavu, tako lepu, uhvaćenu u tom okretu, s crvenom suknjom koja leprša oko nje, i šarenom podsuknjom koja prkosno poskakuje oko njene obnažene noge. S narukvicama koje joj zveckaju oko ruku - gotovo da čuje to zveckanje - i alkama koje joj svetlucaju na ušima, provirujući ispod divlje, slobodne i raspuštene kose. Umesto lančića koje je nosila na poziranju, oko vrata joj visi mesečev kamen. Onaj koji je dobila od njega. Koji je čak i u tom trenutku imala na sebi. Tik iznad njenih podignutih ruku lebdi kristalna kugla, puna svetlosti i senki. Shvatila je šta to znači. To je budućnost. Drži budućnost u svojim rukama. "Tako je... tako je živa. Skoro da očekujem da vidim kako dovršavam taj okret. Ovo je veličanstveno, Eštone. Prosto mi zastaje 462
dah. Tako si me lepo naslikao." "Slikam ono što vidim. Još od početka sam te tako video. Šta ti vidiš?" "Radost. Seksualnost, ali ne vatrenu, već radosnu i poletnu. Slobodu i moć. Ona je srećna, samouverena. Poznaje sebe i zna šta želi. A u toj kristalnoj kugli vidi sve što može da bude." "Šta želi?" "To je tvoja slika, Eše." "To si ti", ispravi je on. "Tvoje lice, tvoje oči, tvoje usne. Ta Ciganka... to je priča, scenografija, kostim. Devojka koja pleše oko vatre, muškarci koji j e posmatraju, koji žude za njom. Koji čeznu da iskuse tu radost, tu lepotu, tu moć, makar samo na jednu noć. Ali ona ne gleda u njih - pleše za njih, ali ih ne vidi. Ne gleda čak ni u kuglu, drži je iznad sebe." "Zato što moć nije u znanju, već u izboru." "A ona gleda samo u jednog muškarca, jedan izbor. Tvoje lice, Lajla, tvoje oči i usne. To što zrači iz tebe, to je ljubav. Ona je u tvojim očima, u obrisima tvojih usana, u načinu na koji si nakrivila glavu. Ljubav. Sva ta radost i moć i sloboda koje proističu iz nje. Video sam to na tvom licu, za mene." Zastao je, okrenuvši je ka sebi. "Ja umem da prepoznam zanos, požudu, flert, proračunatost. Zato što sam u životima svojih roditelja viđao sve to, kako se sporadično pomalja i nestaje. I umem da prepoznam ljubav. Misliš da ću dopustiti da nam to izmakne, da ću ti dozvoliti da se sakriješ od toga samo zato što ti, koja nipošto nisi kukavica, stalno postavljaš to kukavičko pitanje: šta ako?" "Ne znam šta da radim s tim, kako da se postavim prema tome. Prema tebi." "Saznaj." Podigao ju je na prste i obrušio se na njene usne u dugom poljupcu koji je mirisao na logorsku vatru i noći obasjane mesečinom. Krenuo je rukama preko njenog tela, skliznuvši s kukova na torzo, i potom nastavivši ka ramenima, pre nego što ju je pustio iz naručja. "Ti umeš da saznaš kako šta funkcioniše." "Ali ovo nije pokvaren toster." 463
On se osmehnu, prepoznavši vlastiti argument. "Volim te. Kad bi imala petnaestak braće i sestara, bilo bi ti lakše da to kažeš, i osetiš, u svakoj mogućoj situaciji. Ali ovde je reč o tebi i meni. Vidiš, ono si ti", rekao je, okrenuvši njeno lice ka slici. "Saznaćeš sve što treba." Spustio je usne na njeno teme. "Idem po večeru. Jede mi se nešto kinesko." Ona naheri glavu, uputivši mu ispitivački pogled. "Ozbiljno?" "Da, ozbiljno. Svratiću i do pekare da se vidim s Lukom, ako je tamo. U svakom slučaju, kupicu ti kapkejk." Pošto ništa nije odgovorila, nežno joj je stisnuo ramena. "Hoćeš da pođeš sa mnom, da malo prošetaš?" "To bi mi baš prijalo, ali mislim da je bolje da ostanem ovde i pokušam da razmrsim stvari. I da malo poradim na svom romanu." "Dogovoreno." Krenuo je ka vratima. "Rekao sam Fajnovoj da nam javi, u bilo koje doba, kad ih oboje uhapse. Tad ćeš moći mirno da spavaš." Tako ju je dobro poznavao, pomisli ona. Treba da bude zahvalna zbog toga. "Kad se bude javila, kad oboje budu iza brave, spremi se da te zajašem kao divljeg pastuva." "Držim te za reč. Neću dugo. Sat uvrh glave." Prišla je vratima ateljea da ga isprati pogledom. Sad će uzeti svoje ključeve, pomislila je, proveriti novčanik i mobilni. Prvo će svratiti do pekare, da popriča s Lukom. Potom će pozvati restoran da naruči večeru, da bude spremna kad stigne, ali će se ipak zadržati nekoliko minuta, da popriča sa vlasnicima i momkom koji dostavlja hranu, ako bude tamo. Ponovo je prišla slici. Njeno lice - njene oči i usne. Ali kad je skrenula pogled ka ogledalu, nije videla tu blistavost. Zar nije zadivljujuće što je on to video? Sad je shvatala zašto odmah nije naslikao lice. Morao je da sačeka da vidi taj izraz na njemu - i uspeo je u tome. Slikao je ono što je video. Bacila je pogled ka drugom štafelaju i, iznenađena prizorom, prišla da ga bolje osmotri. Za ploču je bilo prikačeno mnoštvo skica. I sve su prikazivale nju. 464
Vila u čarobnom vrtu, kako se budi iz sna, boginja pored vode, u tankoj beloj odori, s dijademom u kosi. Jaše na krilatom konju iznad nekog grada - Firenca, shvatila je - obnaženih nogu, visoko podignute ruke. A iznad njenog ispruženog dlana svetluca ognjena lopta. On joj je podario moć, shvatila je, i hrabrost i lepotu. Stavio je budućnost u njene šake. Prasnula je u smeh kad je videla seriju crteža na kojima je sedela ispred tastature, napetog pogleda, razbarušene kose i, najbolje od svega, tela uhvaćenog usred preobražaja u glatko vučje obličje. "Mora da mi pokloni jednu od ovih skica." Poželela je da i ona ima umetničkog talenta, pa da može da ga nacrta onako kako ga je videla i da mu to pokloni. Pred naletom inspiracije, štrčala je niz stepenište i uletela u malu spavaću sobu. Nije umela da crta, ali je vraški dobro znala da slika rečima. Vitez, odlučila je. Ne u svetlucavom oklopu, jer ga je koristio, ali ni potamnelom, jer je vodio računa o njemu. Visokog stasa i dostojanstvenog držanja. Častan i neustrašiv. Kratka priča, razmišljala je, nešto zabavno i romantično. Radnju je smestila u mitski svet Jornjuk - dopašće mu se taj anagram - u svet po kome su leteli zmajevi i slobodno jurili vukovi. A on, ratnik kraljevske krvi, branio je čast svog doma i porodice iznad svega ostalog. Svoje srce poklonio je mladoj Ciganki, koja je jahala rame uz rame s njim i govorila jezikom vukova. Ako tome doda zlog tiranina koji je pokušavao da ukrade čarobno zmajevo jaje, i da uzurpira presto, i opaku čarobnicu koja je slušala njegove zapovesti, mogla bi nešto da napravi. Nakon nekoliko strana vratila se na početak i započela nov uvod. Shvatila je da bi, umesto kratke priče, mogla da napiše i priču. I da je prešla čitav put - od skiciranja glavnih junaka, do ideje za kratku priču, a potom i priču - za samo dvadeset minuta. "Još sat i već ću razmišljati o romanu. Hej, a što da ne?" Ponesena novom idejom, odlučila je da siđe u prizemlje, da naspe čašu vode s limunom i da natenane razmotri to što joj se vrzmalo po glavi. "Samo nekoliko grubih stranica", obeća sebi. "Moram da se 465
usredsredim na knjigu, ali nekoliko brzinski napisanih stranica, čisto zabave radi." Napustila je kuhinju zamišljajući bitku - zveket mačeva i bojnih sekira, i jutarnju izmaglicu koja se podiže s krvlju natopljene zemlje. Osmehnula se kad je čula kako se ulazna vrata otvaraju. "Zar sam izgubila predstavu o vremenu? Samo što sam..." Prekinuta usred misli, sledila se na vrhu stepeništa kad je primetila kako Džej zatvara vrata za sobom. Njena izvanredna lepota bila je narušena purpurnim modricama ispod desnog oka i duž vilice. Šav na ramenu strukirane crne košulje bio je poderan. Iskezivši zube, prebacila je ruku iza leđa i izvukla pištolj, procedivši: "Kučko!" Lajla potrča, prigušivši vrisak kad je čula kako se metak odbija o zid. Uletela je u spavaću sobu, zalupila vrata i unezvereno zaključala bravu. Zovi policiju, naredi sebi, a onda se setila da je mobilni ostavila pored tastature u sobi u kojoj je radila. Nema načina da pozove pomoć. Jurnula je ka prozoru, izgubivši dragoceno vreme dok je pokušavala da ga otvori, kasno shvativši da je zabravljen. Začula kako Džej svom snagom šutira u vrata. Morala je da pronađe neko oružje. Zgrabila je svoju tašnu, istresla sadržaj i počela da pretura po stvarima. "Misli, misli, misli!" ponavljala je u sebi dok je drvo pucalo. Zgrabila je sprej sa suzavcem koji joj je majka poslala pre godinu dana i koji nikad nije upotrebila. Pomolila se da mu nije istekao rok. Sklopila je prste oko Ledermanove alatke - osetivši njenu utešnu solidnu težinu. Zaćuvši kako vrata popuštaju, pojurila je ka njima i pribila leđa uz bočni zid. Budi jaka, budi pametna, budi brza, naredila je sebi, ponavljajući te reči kao mantru kad su se vrata gromoglasno otvorila. I potisnula je novi vrisak kad je kiša metaka zafijukala kroz vazduh. Zadržavši dah, naglo je iskočila, i dok je Džej ulazila u sobu, uperila je suzavac ka njenim očima. Njen urlik zapara vazduh poput skalpela. 466
Razmišljajući samo o bekstvu, Lajla zamahnu rukom u kojoj je držala višenamensku alatku, pogodivši Džej u rame i snažno je odgurnuvši. Dok je Džej naslepo pucala, pojurila je koliko je noge nose. Beži dole i napolje! Bila je na polovini stepeništa kad je začula bat koraka u trku. Osvrnula se preko ramena, iščekujući hitac, ali se Džej u tom trenutku munjevito baci na nju. Silina udarca obori je s nogu i izbi joj sav vazduh iz pluća. Dok se svet okretao, osetila je kako joj bol seva u ramenu, boku, glavi, dok su zajedno padale niz stepenice, kotrljajući se kao kockice bačene iz čaše. Osetila je ukus krvi, svetleće pruge sevale su joj vidnim poljem. Nemoćno se batrgajući, pokušala je da puzi dok joj je mučnina ključala u utrobi, podižući se ka grlu. Vrisak joj se otrgnu iz grudi kad ju je par neumoljivih šaka povukao unazad. Prikupivši preostalu snagu, ponovo je zamahnula i osetila kako njen udarac pogađa metu. Podigavši se na šake i kolena, duboko je udahnula i pokušala da ustane, a onda je Džejina pesnica tresnu u vilicu i telo joj se ponovo sruči na pod, a svetleće pruge pretvoriše se u zvezde. Džej se baci preko nje i zgrabi je za grlo. Više nije bila lepa. Oči su joj bile vlažne i crvene, lice modro, izubijano, krvavo. Ali ruka koja joj je blokirala vazduh bila je teška poput olova. "Znaš li koliko sam ih do sada ubila? Ti si ništa! Ti si samo sledeća na spisku! A kad se tvoj muškarac vrati, biao zi, prosuću mu creva i gledati ga kako krvari! Ti si obična nula, a ja ću se potruditi da postaneš i manje od toga." Nije mogla da diše, crvena koprena već je počinjala da joj se navlači preko očiju. Ugledala je Eša kako stoji ispred štafelaja, kako jede podgrejane galete, kako joj se smeje u oči, u suncem okupanom kafiću. Videla je njega - i sebe - kako zajedno putuju, kako zajedno uživaju u svom domu, kako zajedno provode svoje dane. Videla je budućnost koja joj leži u rukama. Eš! Hoće da ubije i Eša! 467
Adrenalin joj pokulja kroz vene, poput električnog šoka. Naglo se propela, ali stisak oko njenog grla postade još snažniji. Zamahnula je rukom i videla kako se Džejine usne izvijaju u opaki kez. Ruka joj je bila teška, shvatila je. Još je držala svoju alatku. Nije je ispustila dok je padala. Gonjena mahnitim očajanjem, pokušala je da je rasklopi jednom rukom. "Jaje...", prodahta. "Misliš da je meni stalo do jebenog jajeta?" "Jaje... ovde... ovde je." Opaki stisak popusti za mrvu. Vazduh joj oprlji grlo kad je konačno udahnula. "Gde?" "Daću ti ga. Biće tvoje. Molim te." "Reci mi gde je!" "Molim te." "Reci mi ili ćeš umreti!" "Ono je... u..." Ostatak se rasplinu u žestokom napadu kašlja koji joj natera suze na oči. Džej je ošamari. "Gde... je... jaje?" upita, šamarajući je između svake reči. "Ono... ono je... u..." promuca Lajla promuklim zadihanim glasom i Džej se nagnu malo bliže. U glavi je začula vrisak, ali njeno namučeno grlo ispusti samo šišteći soptaj dok je zarivala nož u Džejin obraz. Džejina težina nestade joj s grudi, samo na trenutak, i Lajla se očajnički izvi i ponovo zamahnu sečivom. Boljoj sevnu niz ruku dok joj je Džej uvrtala zglob, pokušavajući da joj otme nož. "Moje lice! Moje lice! Iseckaću te na rezance!" Istrošena, poražena, Lajla se spremala da umre. Eš se vraćao kući noseći kinesku hranu, malu kartonsku kutiju iz pekare i buket gerbera, šarenih i blistavih poput šećerlema. To će joj sigurno izmamiti osmeh. Zamišljao je kako otvaraju flašu vina, kako dele večeru, a potom i postelju. Kako jedno drugom skreću misli sve dok konačno ne stigne taj 468
poziv, dok ne čuju da je sve gotovo, da je završeno. A onda će najzad moći da se posvete zajedničkom životu. Razmišljao je o njenoj reakciji na onu prosidbu pored puta. Nije planirao da je to pita tamo i tada, ali je spontano zaključio da je to pravi čas. Njen i zgled, i njeno držanje, to kako su jedno drugom čitali najskrivenije misli tokom one šarade s Vasinom. Njih dvoje imali su nešto posebno. Znao je to. A sad je trebalo da se potrudi da i ona poveruje u to. Mogli su da putuju gde god ona poželi, dokle god bude želela. Njemu nije bilo važno gde će biti. Mogli su da koriste njegovu kuću kao bazu dok ne bude spremna da negde pusti korene. A pre ili kasnije će biti spremna, pomisli, čim stvarno poveruje u to, čim shvati šta imaju. Što se njega ticalo, imali su sve vreme ovog sveta. Dok je kretao uz stepenište, prebacio je kese u jednu ruku da izvuče ključeve. Primetio je da su lampice na alarmu i kameri isključene. Kad je otišao, lampice su svetlele, zar ne? Zar nije proverio? Dlake na potiljku mu se nakostrešiše kad je primetio ogrebotine na bravama, uzanu pukotinu između dovratka i vrata. Već je bacio kese kad je čuo vrisak. Jurnuo je ka vratima. Ona zaškripaše, zastenjaše, ali nisu popustila. Povukao se unazad i ponovo se obrušio na njih, upotrebivši svu svoju snagu i svoj bes. Vrata se otvoriše i pred njim se ukaza prizor iz njegovih najcrnjih košmara. Nije znao da li je mrtva ili živa, video je samo krv, njenu krv, njeno mlitavo telo i staklaste oči. I Medokovu kako sedi preko nje, stiskajući je nogama, s podignutim nožem. Bes pokulja kroz njega poput električnog naboja. Krv mu momentalno proključa, a kosti zacvrčaše od vreline. Mahnito se bacio na nju, ne usporivši čak ni kad je njeno telo odskočilo, uopšte ne osetivši ujed noža koji mu se zario u meso. Samo ju je zgrabio, podigao uvis i bacio u stranu. Stajao je između 469
nje i Lajle, ne usuđujući se da spusti pogled, u nekom međustanju između napada i odbrane. Džej nije mogla da ustane, samo se nemoćno pridigla u čučeći položaj, izronivši iz krhotina u koje se pretvorio antikni Pembrukov stočić koji je nasledio od babe. Krv joj je u potocima lila niz obraz i šikljala iz nosa. U zabačenom kutku svog uma, Eš se upita da li je zato plakala. Oči su joj bile crvene, otečene, pune suza. Ponovo se obrušio na nju, poput razjarenog bika, ali ona se teturavo izmaknu u stranu, napravi drhtavi okret i ruka joj polete naviše, zamahnuvši nožem koji ga je promašio za dlaku. On je zgrabi za šaku i uvrnu joj zglob, zamišljajući kako joj kosti pucaju poput suvog granja. Obuzeta bolom i panikom, Džej se mahnito ritnu, umalo uspevši da ga obori, ali on ostade na nogama i iskoristi njen zamah da odbije napad. I tad ugleda Lajlu kako se njiše kao da je pijana, razjarenog lica, stiskajući lampu u rukama, kao da se sprema da zamahne palicom ili buzdovanom. Olakšanje i bes stopiše se u njemu. "Beži!", naredio je, ali ona nastavi da se približava. Džej se mahnito opirala, pokušavajući da se otrgne. Koža joj je bila klizava od krvi, pa je umalo uspela da se iskobelja iz njegovog stiska. Eš skrenu pogled sa Lajle i zagleda se u Džejine oči. I prvi put u životu stisnu šaku u pesnicu i tresnu jednu ženu posred lica. I to ne jednom, već - dvaput. Nož pade na pod, tupo zazvečavši. Džejina kolena posustaše i telo joj se sruči poput vreće. Eš podiže okrvavljenu Ledermanovu alatku i prebaci ruku oko Lajle kad se zateturala ka njemu. "Je li mrtva? Je li mrtva?" "Nije. Jesi li ozbiljno povređena? Daj da vidim." "Ne znam. Ali ti krvariš. Ruka ti krvari." "Ništa strašno. Pozvaću policiju. Možeš li da odeš do kuhinje, do ormarića s priborom? Tamo ćeš pronaći konopac." "Da, konopac. Moramo da je vežemo." "Ja ne mogu da odem po konopac jer ne smem da te ostavim samu sa njom. Možeš li da ga doneseš?" 470
"Da." Ona mu pruži lampu. "Polomila sam utičnicu kad sam je cimnula iz zida. Kasnije ću to da popravim. Ali prvo moram po konopac. I pribor za prvu pomoć. Ruka ti krvari." Znao je da ne smeju da gube vreme, ali nije mogao da odoli. Spustio je lampu i povukao je ka sebi, nežno, beskrajno nežno. "Mislio sam da si mrtva." "I ja. Ali živi smo." Prešla je šakama preko njegovog lica, kao da hoće da zapamti svaki obris. "Živi smo, oboje. Ne daj joj da se probudi. Ako počne da se mrda, ponovo je tresni. Odmah se vraćam." On izvadi mobilni i primeti kako mu ruka drhti dok je zvao policiju. Procedura je trajala satima koji su izgledali kao dani. Uniformisani policajci, bolničari i tehničari, Fajnova i Voterstoun, agenti iz Federalnog biroa. Ljudi s u dolazili i odlazili, dolazili i odlazili. Tu je bio i neki lekar, s lampicom uperenom u njene oči, koji ju je ćuškao i bockao i pitao da li zna ko je predsednik Sjedinjenih Država. Mada joj je mozak još bio smućen od šoka, upitala se otkad su lekari dolazili u kućne posete dok je policijska istraga u toku. "Kakav ste vi to lekar?", upita ga. "Dobar." "Mislim, koji lekar dolazi u kućnu posetu u ovakim situacijama?" "Neko ko je stvarno dobar. I ko je pritom Ešov prijatelj." "Ona ga je ubola nožem. U stvari, nije ga ubola, već posekla, i to poprilično. Ja sam samo pala niz stepenice." "Imali ste sreće. Dobro ste se ugruvali, ali ništa niste slomili. Kladim se da vas grlo opako boli." "Kao da sam jela slomljeno staklo. Eš treba da ode u bolnicu zbog te ruke. Toliko krvi..." "Mogu da ga zašijem." "Ovde?" "To mi je posao. Sećate li se kako se zovem?" "Džad." "Odlično. Imate blagi potres mozga i herojske podlive. To je medicinski izraz", dodao je, nateravši je da se osmehne. "Ne bi škodilo da prenoćite u bolnici, čisto da budete na posmatranju." 471
"Ja bih se radije istuširala. Mogu li? Čitavo telo mi zaudara na nju." "Možete, ali ne sami." "Čisto sumnjam da sam trenutno sposobna za seks pod tušem." On prasnu u smeh, stisnuvši joj ruku. "Vaša prijateljica je ovde. Džuli, tako beše? Šta kažete da vam ona pomogne?" "To bi bilo sjajno." "Idem po nju. A vi sačekajte ovde, važi? Kupatilo je kao minsko polje." "Vi ste pravi prijatelj. Oh, sad se sećam. Mi smo se već sreli... na Oliverovoj sahrani. Doktor Džadson Doneli, lekar opšte prakse. Kao onaj tip sa TV-a." "To je dobar znak da vam mozak nije totalno zbrkan - još jedan popularan medicinski termin. Prepisaću vam lekove, s uputstvom za upotrebu, a sutra ću svratiti da vas oboje obiđem. Za to vreme odmarajte, stavljajte hladne obloge na modrice i izbegavajte seks u tuškabini narednih dvadeset četiri sata." "Mislim da je to izvodljivo." Lekar spakova svoju torbu i krenu ka vratima. "Eš vas opisuje kao ženu zadivljujućih kvaliteta", rekao je, osvrnuvši se preko ramena. "Sad vidim da nije pogrešio." Oči joj se ispuniše suzama, ali nije im dopustila da poteku. Nije smela da se slomi, ne sada. Ako makar na trenutak popusti pred tim porivom, plašila se da više neće moći da se zaustavi. I zato, kada je Džuli usplahireno upala u sobu, umesto suza nabaci nešto što je moglo da prođe kao osmeh. "Oh, Lajla." "Nisam baš u vrhunskoj formi, a ispod ove urnisane haljine sigurno izgledam još gore. Ali imam neke stvarno dobre pilule, zahvaljujući Džadovoj ljubaznosti, pa se zaista osećam mnogo bolje nego što izgledam. Kako je Eš?" Spustivši se na ivicu kreveta, Džuli je uze za ruku. "Pričao je s policajcima koji su došli da izvrše uviđaj, ali ga je njegov lekar onda odvukao da mu pogleda povrede. Luk je takođe tamo. Ostaće s njim." "Dobro. Luk se sjajno snalazi u kriznim situacijama. Stvarno mi se 472
sviđa taj tvoj Luk." "Izludeli ste nas od brige." "Dobro došla u klub izludelih. Možeš li da budeš pored mene dok se istuširam? Treba da... moram..." Nešto je stegnu u grudima, ostavivši je bez vazduha. Ponovo je osetila one šake na svom grlu, kako je stežu bez prestanka. "Upropastila mi je haljinu." Osetila je kako joj glas podrhtava, nije mogla da se zaustavi. "To je bila Pradina haljina." "Znam, dušo." Džuli je privi uza se kad je konačno pukla, njišući je kao bebu dok je tiho jecala. Nakon tuširanja, kada je analgetik konačno počeo da deluje, Džuli nije trebalo mnogo truda da je nagovori da malo prilegne. Kad se probudila, svetio je bilo prigušeno, a njena glava naslonjena na Ešovo rame. Naglo se uspravila, a bolno žiganje u telu momentalno je razbudi. "Eše." "Tu sam. Hoćeš li još jednu pilulu? Mislim da je vreme." "Hoću. U stvari, neću. Ovaj, ipak hoću. Koliko je sati? Prošla je ponoć. Kako ti je ruka?" "Dobro." Uprkos bolnom žiganju, pružila je ruku i uključila lampu, da se sama uveri. Ruka mu je od ramena do lakta bila obmotana zavojem. "Dobro sam", ponovi on, začuvši njen uznemireni uzdah. "Nemoj slučajno da kažeš da je to samo ogrebotina." "Nije samo ogrebotina, ali Džad tvrdi da čak ni bretanjske kaluđerice ne bi uspele tako dobro da me zakrpe. Doneću ti lek pa možeš još malo da se odmoriš." "Pusti lek. Moram da siđem. Moram da vidim - gospode, deluješ tako umorno." Spustila je šake na njegove obraze, zagledavši se u njegove iznurene oči. "Moram to da vidim, da se suočim s tim, da se uverim da je gotovo." "U redu." Žacnula se dok se izvlačila iz postelje. "Čoveče, znaš kad neko kaže da se oseća kao da ga je pregazio kamion? Sad shvatam da to nije 473
običan kliše. Veruj mi, ne zazirem od lekova. Samo hoću jasno da sagledam stvari, bistre glave i bistrih očiju. A onda ćemo oboje da se nagutamo lekova i da se komiramo." "Dogovoreno. Džuli i Luk su ostali ovde", rekao je dok su napuštali sobu, oslanjajući se jedno na drugo. "U gostinskoj su sobi." "Pravi prijatelji vredniji su od dijamanata. Džuli se umalo nije utopila u mojim suzama, moram to da priznam. I tebe bi mogla da zadesi ista sudbina, mada sam trenutno prilično stabilna." Zastala je na vrhu stepenica i zagledala se ka prizemlju. Sve je u međuvremenu bilo počišćeno. Na podu više nisu ležale razbacane krhotine slomljenog stola preko koga je Džej tresnula punom težinom. Tokom zastrašujuće borbe, pod je bio prekriven slomljenom grnčarijom, smrskanim staklom i krvlju. Njenom, njegovom, Džejinom. Ali sad je sve najvećim delom bilo izribano. "Imala je i pištolj. Kad je upala ovde." "Našli su ga. Rekla si već policiji da je imala pištolj." "Jedva se sećam tog razgovora s policijom. Da li me je Voterstoun držao za ruku? Mislim da se toga sećam, kao kroz maglu." "Da, jeste." "Ali našli su pištolj? I odneli ga?" "Da. Bio je prazan. Ostala je bez metaka." Začuvši napetost u njegovom glasu, Lajla ga uhvati za ruku dok su silazili ka prizemlju. "Vasinovo obezbeđenje očigledno ju je potcenilo. Ubila je dvojicu, uzela im pištolj i kola." "Bila je povređena kad je stigla ovde. Srećom po mene. Mislila sam da nema potrebe da se bakćem oko unutrašnjih brava. Ispala sam užasno glupa." "Bili smo nesmotreni. Ne sećam se da li sam podesio alarm kad sam otišao. U svakom slučaju, uspela je da isključi sistem i da stigne do tebe. A ja nisam bio tu." "Ne smemo to da radimo." Lajla se okrenu i položi šake na njegovo lice. "Ne smemo to da radimo sebi, nijedno drugom." On prisloni čelo uz njeno. "Suzavac i tvoj obožavani lederman." 474
"Nisam mogla da smislim kako da upotrebim izolir-traku. Dupe sam joj pomerila, bar mislim, kad sam joj poprskala oči suzavcem. Nije trebalo da dolazi ovde, da pokuša da se obračuna sa nama. Mogla je da pobegne." "Ali nije, valjda zbog ponosa. To ju je skupo koštalo. Fajnova i Voterstoun svratili su dok si spavala. Neće videti dnevnu svetlost, osim kroz rešetke, do kraja života. Ionako je besna na Vasina, tako da ga je u potpunosti ocinkarila. Već su ga uhapsili." "Dakle, sad je stvarno gotovo." Odahnula je od olakšanja, osetivši kako joj suze ponovo naviru na oči. Ne, još ne, opomenula je sebe. "Znaš, ono tvoje pitanje? Ono o čemu je trebalo da razmislim?" Izmakla se u stranu da ispita lampu s pokidanom utičnicom. Da, mogla bi to da sredi. "Razmislila sam. Večeras si mi spasao život." "Ako je to dovoljno da te ubedi da se udaš za mene... biće mi zadovoljstvo." Ona odmahnu glavom. "Pale smo niz stepenice. Sve je bilo nekako zamućeno. Počela je da me davi. Mislila sam da mi nije ostalo još mnogo vremena. Život mi nije prošao pred očima, bar ne sve što mi se izdešavalo u prošlosti, kao što ljudi obično pričaju. U tom trenutku setila sam se tebe i tvoje vizije za nas dvoje. I pomislila da je to zauvek izgubljeno, taj život sadržan u kristalnoj kugli, i sve što ide uz to. Bila sam nadomak toga da dignem ruke, a onda je ona rekla da će i tebe ubiti kad se vratiš nazad. I nekako sam pronašla još snage. Još nešto osim vernog ledermana u ruci. Nešto moćnije od toga. Zato što te volim. Čoveče... daj mi malo vremena." Ispružila je ruku da ga zadrži na distanci dok sve ne izbaci iz sebe. "Nisam mogla da podnesem pomisao da napustiš ovaj svet, da ti ona oduzme život, da nam oduzme budućnost koju smo snevali. I zato sam pronašla još snage - ne dovoljno, ali još malo. Samo trenutak pre nego što si upao unutra, kad mi se učinilo da je sve gotovo, jedino o čemu sam razmišljala bilo je kako ti nikad nisam rekla da te volim. Kakav idiotski propust. A onda mi je moj vitez u ne tako svetlucavom oklopu spasao život. Naravno, ja sam odšrafila poklopac." 475
"Poklopac?" "Kao na tegli s turšijom. Ja sam je donekle smekšala, moraš priznati." "Dok su je odvodili iz stana, psovala te je i mrmljala tvoje ime." "Ozbiljno?" Lajla se gorko osmehnu. "To će mi ulepšati dan." "Hoćeš li ti da ulepšaš moj dan? Da mi kažeš da ćeš se udati za mene?" Na meni je, pomisli. Nije morala čak ni da pogleda da bi znala. Trebalo je samo da veruje - i da napravi takav izbor. "Imam određene uslove. Zaista želim da putujem, ali mislim da je kucnuo čas da prestanem da se probijam kroz život sa svega dva putna kofera. Želim ono što sam se plašila da poželim, sve dok mi potencijalna budućnost nije proletela ispred očiju. Hoću da imam dom, Eše, dom u kome ću živeti s tobom. Želim da putujem, da obilazim nova mesta, zajedno s tobom, ali želim i negde da se skrasim. Mislim da bih mogla da stvorim lep i ušuškan dom. Hoću da odradim ugovorene poslove i da se potom usredsredim na pisanje. Imam novu priču koju stvarno želim da ispričam." I novu priču, shvatila je, koju želi da proživi. "Možda ću povremeno prihvatiti da nekom pričuvam kuću, kao uslugu nekom od prijatelja ili vernih klijenata, ali ne želim da provedem svoju budućnost živeći po tuđim stanovima. Želim da je provedem u svom domu. U našem domu." Duboko je udahnula. "I želim da pođeš na Aljasku sa mnom, i da upoznaš moje roditelje, što mi deluje pomalo zastrašujuće jer ih nikada ni sa kim nisam upoznala. I želim..." Obrisala je uplakane obraze. "Ne želim više da se nećkam. Hoću psa!" "Kakvog psa?" "Ne znam, ali hoću psa. Oduvek sam želela psa, ali nisam mogla jer smo se stalno selili. Ne želim više da živim kao čergarka. Hoću dom, psa, decu i tebe. Toliko te želim. Dakle, da li i dalje želiš da se udam za tebe, sad kad si čuo šta sve ide uz to?" "Moraću da razmislim." Eš prasnu u smeh, nakratko se zaboravivši i privivši je uza sebe, a onda brzo popusti stisak kad je zaječala od bola. 476
"Izvini. Izvini, molim te." Približio se njenom licu i zasuo ga nežnim poljupcima. "Prihvatam tvoje uslove, apsolutno." "Hvala bogu. Volim te, a sad kad sam videla koliko se lepo osećam kad to kažem, trudiću se da ti to govorim što češće." Prošla je prstima kroz njegovu kosu. "Ali ništa pre proleća - mislim, što se tiče venčanja. Prvo moramo da se pobrinemo za Džuli i Luka." "Na proleće. Dogovoreno." "Eto, prošli smo to. Doterali smo ga do kraja." Naslonila je glavu na njegovo rame. "Sad smo tamo gde treba da budemo - kao zlatno jaje." Okrenula je glavu, prislonivši usne uz njegovo grlo. "Kako je moguće da me sve boli, a da se ipak tako divno osećam?" "Hajde da popijemo te lekove i onda će biti još divnije." "Čitaš mi misli." Držeći jedno drugo oko struka, krenuli su uz stepenice. "Oh, znaš šta bih još volela? Hoću da okrečim glavno kupatilo. Imam jednu ideju koju bih volela da isprobam u njemu." "Pričaćemo o tome." Naravno da hoće, pomisli ona dok su odmicali ka spratu oslonjeni jedno na drugo. Pričaće o svemu i svačemu. Imali su sve vreme ovog sveta. 477