Kutija za snove - Nora Roberts

prstenom kako bi ponovo uskočio u brak, nije imao ništa protiv da mu posluži kao odskočna daska. "Šta kažete da se nađemo oko četiri?" predložio je. "Da izađemo na piće i razmotrimo šta dalje." "Gde?" "Znam jedno mesto. Poslaću vam poruku." Tri sata kasnije Lajla je zacakljenih očiju zurila u impresivnu gomilu cipela, kao dete pred poslastičarnicom. Cipele s visokom štiklom, baletanke, sandale svih zamislivih boja. I miris kože koji je zavodio čula. "Ne, ne smem to da radim. Moram da se zaustavim." "Ne moraš", odlučno odvrati Džuli merkajući metalik plave salonke sa svetlucavim srebrnim štiklama visokim bar kilometar. "Mogla bih da kupim garderobu koja ide uz njih. Šta misliš? Kao nakit za stopala, zar ne?" "Više ih čak i ne vidim. Oslepela sam od ove raskoši." "Uzeću ih. I one narcis-žute sandale. I one s ravnom petom - vidiš, one pletene. Eto, rešeno." Ponovo je sela i uzela jednu od crvenih sandala koje je Lajla probala pre nego što je oslepela. "Treba da ih uzmeš." "Šta će mi? Ne treba mi sve to, Džuli! Imam dve pune kese! Kupila sam čak i kožnu jaknu! O čemu sam, dođavola, razmišljala?" "Da se nalaziš u Firenci - a zar postoji bolje mesto za kupovinu kožne robe? I fantastično ti stoji. I upravo si završila svoj treći roman." "Ne upravo, već skoro." "Kupićeš te sandale!" Džuli izazovno zamaha jednom ispred Lajlinog lica. "A ako nećeš, onda ću ti ih ja kupiti." "E vala nećeš." "Ne možeš da me sprečiš. Crvene cipele su klasika. Žena se lepo oseća kad ih nosi, a ove su vrhunskog kvaliteta, i to ne samo lepe, već i izdržljive. Nosićeš ih godinama." "Da, to stoji." Lajlina odlučnost poče da slabi. "Znala sam da ne smem da krenem u šoping s tobom. Gde ću da držim sve te stvari? Kupila sam belu haljinu i malu belu jaknu - a ništa nije tako nepraktično kao belo." "Ali ti obe stvari fantastično stoje, a ta haljina je kao stvorena za 351

sutrašnju posetu. Recimo, uz ovo." Džuli podiže još jedan par obuće - svetlozelene sandale s kaiševima i visokom štiklom. Lajla stavi ruke preko lica i virnu kroz raširene prste. "Tako su ljupke." "Žena koja poseti Firencu a ne kupi ništa od obuće praktično ne zaslužuje da se nazove ženom." "Hej!" "Osim toga, znaš da kod mene možeš da ostaviš šta god poželiš. Štaviše, razmišljam da potražim veći stan." "Molim? Otkud to?" "Mislim da će nam trebati više mesta kad zaprosim Luka." "Čoveče!" Lajla zaprepašćeno skoči, otvorenih usta, a onda se vrati na stolicu. "Ti to ozbiljno?" "Jutros sam se probudila i pogledala u njega, i shvatila sam da je to ono što želim." Setno se osmehnuvši, Džuli spusti ruku preko srca. "On je sve što sam oduvek želela. Hoću da bude tu, pored mene, svakog jutra, i da ja budem pored njega. I zato sam rešila da ga zaprosim. Uopšte nisam nervozna zbog toga. Ako me odbije, gurnuću ga pod kola." "Nema šanse da te odbije, Džuli." Lajla ispruži ruke i stegnu je u ushićen zagrljaj. "Tako mi je drago. Moraš da mi dopustiš da ti pomognem oko venčanja. Znaš da sam dobar organizator." "Znam, i hoću. Ovog puta želim pravo venčanje - u belom." "Naravno da ćeš biti u belom", kategorično objavi Lajla. "Apsolutno!" "Dobro, onda u apsolutno belom. Mislim, to ne mora da bude neko veliko i besno venčanje, ali mora da bude pravo." "Sa cvećem i muzikom i gostima koji tapkaju oči." "Da, ovog puta hoću sve to, prošli put sam pobegla od kuće da se venčam u opštini. Hoću da zajedno stojimo pred porodicom i prijateljima, i da pored mene bude moja najbolja drugarica, u svojstvu deveruše. I da svi čuju kako polažemo bračni zavet, koji ćemo ovog puta održati." "Tako sam srećna zbog tebe." "Još ga nisam zaprosila, ali nadam se da je to praktično završeno, 352

kao što ti kažeš za svoju knjigu." Blistajući od sreće, Džuli se nagnu ka njoj i cmoknu je u obraz. "Ali prvo treba da kupimo cipele." "Da, da kupimo cipele." Sad je imala tri kese, pomisli Lajla dok su napuštale radnju. Pre toga se zaklela da će kupiti samo praktične i neophodne stvari, kvalitetnu zamenu za ono što je izbacila iz kofera. Izneverila je sebe, shvatila je, ali dođavola, osećaj je tako dobar. "Kako ćeš ga zaprositi?" upita. "Kada? I gde? Hoću da čujem sve detalje pre nego što se nađemo na piću." "Večeras. Neću da odlažem." "Na terasi, u suton." Lajla je trebalo samo da zatvori oči pa da vidi kako će to izgledati. "Zalazak sunca u Firenci. Veruj mi, umem da osmislim scenografiju." "Zalazak sunca." Džuli tiho uzdahnu. "Zvuči savršeno." "I biće savršeno. Potrudiću se da vam Eš i ja ne smetamo. Popićete malo vina, a ti ćeš obući nešto fabulozno, i onda, kad sunce počne da zaranja, a nebo postane preplavljeno crvenim i zlatnim odsjajima, možeš da ga zaprosiš. Potom dođite pravo kod nas da nam saopštite vest i da svi zajedno nazdravimo - a posle idemo u tratoriju Lancovog rođaka da proslavimo." "Ne moramo odmah u tratoriju." "Najmanje što možeš da uradiš nakon što si me naterala da kupim tri kese garderobe jeste da se uzdržiš od vereničkog seksa dok to dolično ne proslavimo." "U pravu si. Baš sam sebična. Šta kažeš na..." Lajla je zgrabi za ruku. "Džuli, pogledaj!" "Šta? Gde?" "Tamo, napred. Upravo skreće za... Hajde, požuri." Lajla je zgrabi za ruku i poče da trči. "Šta? Šta? Šta?" "To je ona žena, ona Kineskinja. Džej Medok. Valjda." "Ali Lajla... to je nemoguće! Uspori, molim te!" Ali ona nastavi da juri preko kaldrme, skrenu za ugao - i ponovo je spazi. "To je ona! Drži ovo!" Ćušnula je kese u Džuline ruke. "Idem za 353

njom!" "Ne, ne ideš!" Iskoristivši fizičku nadmoć, Džuli se odlučno ispreči pred njom. "Kao prvo, to nije ona, jer otkud ona ovde? A čak i da jeste, ne smeš sama za njom." "Hoću samo da budem sigurna - i da vidim gde ide. Pusti me!" Sitnija ali lukavija, Lajla napravi fintu i vešto se progura pored Džuli. "O, za ime božje!" Natovarena kesama, Džuli uspaničeno potrča za njom, usput izvukavši mobilni. "Luk, slušaj me! Jurim za Lajlom, a ona misli da juri za ubicom! Za onom ženom. Prebrza je za mene i ne mogu... ne znam čak ni gde se nalazim. Gde sam? Čekaj malo. Evo, sad je uletela na neki trg, veliki trg. Sudaram se s turistima. Tu je... tu je neka fontana, Neptunova fontana. Slušaj, svakog časa će mi šmugnuti s vidika. Pjaca dela Sinjorija! Vidim Bandinelijevog Herkula i Kaka! Požuri!" Džuli je svojski pokušavala da je stigne, jureći pored fontane, ali Lajla je već odmakla. 354

23 Lajla uspori korak i šmugnu iza neke statue. Žena koju je pratila išla je odsečnim i odlučnim korakom. Bila je to Džej Medok, mogla je da se zakune u to. Način na koji se kretala, visina, kosa, građa. Lajla izađe iz zaklona, stavi naočare za sunce i stopi se s grupom turista, a potom se razdvoji od njih, prešavši još delić puta dok je njen plen prolazio kroz široke arkade i nastavljao ka ulici koja se - kao što je znala iz prethodnih poseta - nalazila sa suprotne strane. Lajla je odlično znala gde se obrela. Krenula je za njom i izašla s druge strane, držeći se na distanci otprilike pola bloka. Ako se ta žena okrene, moraće ili da se bori ili da beži. Videće šta će uraditi ako i kada se to desi. Ali Džej nastavi da korača, skrenu za još jedan ugao, spusti se niz ulicu i uđe u elegantnu staru građevinu. Privatne rezidencije - apartmani, zaključi Lajla - i izvadi mobilni da ukuca adresu. Taman što je to učinila, telefon pozvoni. "Gde si, dođavola?", upita Eš. "Stojim na Vija dela Kondoti blizu Pjaca dela Sinjorije. Upravo sam videla kako Džej Medok ulazi u neku zgradu. U zgradu s apartmanima, rekla bih." "Odmah se vraćaj na trg! Smesta! Ja krećem ka tebi!" "Naravno. Možemo..." Žacnula se kad je prekinuo vezu. "Ups!" promrmlja, još jednom pogledavši u zgradu pre nego što je pohitala nazad ka trgu. Videvši ga kako prilazi, zaključila je da "Ups!" neće biti dovoljno da se izvuče. Čak i s te razdaljine, sirovi uzavreli bes, koji mu je plamteo na licu, osinu je poput šamara. 355

"O čemu si, dođavola, razmišljala?" "Mislila sam: hej, eno one žene koja želi da se dočepa onog što imamo i koja se neće libiti da nas ubije zbog toga." On je zgrabi za ruku i povuče je nazad u pravcu iz koga su došli. "Olabavi, Eštone!" "Otkud ti ideja da mi kažeš da olabavim? Ostavim te samu samo jedno popodne i ti odmah kreneš u poteru za ženom koja je pokušala da te ubije. Ili koja liči na nju." "To jeste bila ona. A još važnije od toga je pitanje otkud ona ovde. Kako je saznala da smo u Firenci? To sigurno nije prokleta slučajnost!" "Ne, sad je najvažnije to što si ti rešila da se izložiš idiotskom riziku. Šta da je ponovo krenula za tobom?" "Prvo bi morala da me uhvati, a već sam dokazala da sam brža. A ovog puta bih ja nju zatekla nespremnu, umesto obrnuto. I ako te baš zanima, nije me videla. Htela sam samo da vidim kuda je krenula i uspela sam. Zapisala sam adresu. Ti bi sigurno učinio isto." "Ne možeš tek tako da otperjaš! Ona je već pokušala da te povredi! Moraš da mi pokažeš da mogu da imam poverenja u tebe, Lajla!" Ponašao se kao da razgovara s jogunastim detetom, pomisli Lajla, i to je bilo dovoljno da se nakostreši. "To nije stvar poverenja. Nemoj to tako da predstavljaš. Slučajno sam je spazila na ulici i rešila da iskoristim šansu. I sad imam njenu adresu. Čuješ li me? Znam gde se trenutno nalazi!" "Jesi li joj videla lice?" "U dovoljnoj meri. Nisam tako glupa da se direktno suočim s njom. Videla sam dovoljno od njenog lica. Ako tome dodam njenu visinu, građu, kosu, način na koji se kreće... sve se uklapa. Ta žena nas prati. Ipak je trebalo da gledamo preko ramena." "Hvala bogu!" Džuli se odgurnu s klupe kod Neptunove fontane i jurnu ka Lajli, bacivši joj se u zagrljaj. Potom se odmaknu i protrese je za ramena. "Jesi li ti poludela?" "Nisam. Izvini što sam te napustila, ali morala sam da je stignem." "Ne smeš to da mi radiš, Lajla! Izludela sam od brige!" "Izvini. Dobro sam." Tada je uhvatila Lukov pogled. "I ti si ljut na 356

mene?", promrmlja, tiho uzdahnuvši. "U redu. Troje protiv jednog, a većina je uvek u pravu. Izvinite. Žao mi je što sam nasekirala troje ljudi koji su mi veoma dragi. Znam da ste besni i uznemireni, ali možemo li to nakratko da ostavimo po strani i da pozovemo policiju? Znam gde se trenutno nalazi žena za kojom je raspisana međunarodna poternica." Ništa ne prozborivši, Eš izvadi mobilni. Lajla otvori usta da nešto kaže, ali on se pomeri u stranu. "Bio je raspamećen od brige", objasni Luk. "Nisi se javljala na telefon, nismo znali gde si, ni šta se dešava s tobom." "Nisam čula telefon. Mobilni mi je bio u tašni, a na ulici je užasno bučno. Izvadila sam telefon da ukucam adresu i javila se čim sam čula da zvoni. Žao mi je." Eš se vrati do nje. "Daj mi adresu." Čim mu je saopštila adresu, on se ponovo udalji. "Da li ga bes dugo drži?" upitala je Luka. "Zavisi od situacije." "Prosledio sam informaciju detektivki Fajn", reče Eš. "Oni če se brže probiti kroz sistem nego neki strani turista. Treba da se vratimo u hotel, da proverimo da li je tamo dovoljno bezbedno." Shvativši da je ponovo nadglasana, Lajla nije ni pokušala da se pobuni. Eš zastade da se raspita na recepciji i potom ih povede ka liftu. "Niko nas nije tražio ni zvao telefonom - nikog od nas. Osoblje neće prosledivati bilo kakve pozive ni posete i neće davati podatke o tome da smo odseli ovde. Ako je ta žena stvarno tu, i ako nas traži, tako će nam teže ući u trag." "Jeste ovde. Nisam pogrešila." On ju je i dalje ignorisao. "Dao sam im njen opis. Hotelsko obezbeđenje će motriti na nju." Napustili su lift i krenuli ka apartmanu. "Moram da obavim neke pozive", objavi Eš, ustremivši se pravo ka terasi. "Kako može tako brutalno da me ignoriše?" "Pokušaj da zamisliš kako bi se osećao da ti se nešto desilo", reče Luk. "Činjenica da si dobro prošla ne može da poništi tih deset minuta 357

straha da ti se nešto desilo ili da je moglo da ti se desi." Uprkos tome, Luk se dovoljno razljutio da je poljubi u teme. "Mislim da bi nam prijalo da nešto popijemo." Lajla se utučeno spusti na stolicu dok je Luk otvarao flašu vina. "Nemaš prava da se duriš." Džuli uperi prstom u nju i stropošta se na stolicu. "Ne durim se. U stvari, durim se. I ti bi se durila da su svi besni na tebe." "Ja nikad ne bih odjurila za osvedočenim ubicom kao pomahnitali zec." "Nisam odjurila već sam krenula za njom, obazrivo i promišljeno. I već sam rekla da mi je žao što sam vas nasekirala. A meni niko nije rekao svaka čast, Lajla, što si je otkrila." "Svaka čast." Luk joj donese čašu vina. "Ali nemoj to više nikad da radiš." "Ne ljuti se na mene", rekla je okrenuvši se ka Džuli. "Kupila sam one sandale." "Da, i to. Utrapila si mi one kese pa nisam mogla da te stignem. Da si mi pružila šansu, krenula bih s tobom. Tako ne bi bila sama, u slučaju da se nešto desi." "Nisi verovala da sam je stvarno videla." "Isprva nisam, a onda sam užasnuto shvatila da možda stvarno jesi. Ali tačno, kupila si sandale. Kad smo već kod toga", dodala je, ustavši sa stolice kad je primetila da se Eš vraća, "treba da raspakujem svoje trofeje. Luk, dođi da vidiš šta sam kupila." Bekstvo ili diskrecija? - upita se Lajla. Verovatno pomalo od oba, zaključila je dok je Luk nosio Džuline kese ka drugom kraju apartmana. "Iskoristila sam priliku da im se još jednom izvinim", započe Lajla. "Hoćeš li da se i tebi izvinim?" "Zvao sam upravu aerodroma na kome držimo porodične avione." Njegov ton, hladan i odsečan, bio je u izričitom neskladu s varnicama koje su mu sevale iz očiju. "Neko ko se predstavio kao lični asistent mog oca pozvao je aerodrom da potvrdi informacije o našem letu. Samo što to nije bio asistent mog oca." 358

"Dakle, tako nam je ušla u trag." "Po svoj prilici." Eš priđe stolu i nasu čašu vina. "Zasebno sam rezervisao hotel i šofera, po preporuci koju mi je dala moja sestra Valentina pre više od godinu dana. Mislim da joj neće biti lako da sazna i te podatke, ali ako se dovoljno potrudi, moglo bi da joj uspe." "Treba da kažemo Lancu." "Već jesam." "Možda si ljut zbog načina na koji sam to izvela, ali zar nije bolje da znamo na čemu smo? Bilo ko od nas mogao je da krene po sladoled i da nabasa na nju. Sad bar znamo da je tu." "Ti si se uvalila u ovaj haos zbog mene. To niko ne može da porekne. Oliver je mrtav zbog vlastitih postupaka, ali to ne poništava činjenicu da nisam obratio dovoljno pažnje. Potom sam i Vinija uvukao u to, ne predvidevši katastrofalne posledice. To ne sme da se ponovi i s tobom." Kad se okrenuo ka njoj, bes mu je i dalje sevao iz očiju. "To se neće desiti s tobom. Moraš čvrsto da mi obećaš da više nikud nećeš zbrisati sama, šta god i koga god da vidiš, inače ću te spakovati na prvi avion za Njujork." "Ne možeš nigde da me spakuješ. Možeš da mi kažeš da napustim hotel, ali ništa više od toga." "Hoćeš da proveriš?" Ona skoči sa stolice i poče da šparta po sobi. "Zašto pokušavaš da me sateraš u ugao?" "Zato što mi previše značiš da bih mogao da se ponašam drugačije. Znaš da je tako." "I ti bi uradio isto što i ja." "Onda bismo vodili drugačiji razgovor. Hoću da mi obećaš." "A šta je trebalo da uradim? Da nonšalantno kažem: Hej, vidi, eno je Džej Medok, međunarodni ubica koji želi našu smrt, i da potom nastavim šoping sa Džuli?" "Trebalo je da kažeš: Mislim da je ono Džej Medok, i da potom izvadiš mobilni i okreneš moj broj. Da si to uradila, mogao bih da ti priskočim u pomoć u slučaju da kreneš za njom. I sve vreme bismo bili 359

na telefonskoj vezi, pa ne bih mislio da te je možda presrela i prosula ti utrobu dok sam ja šetkao po gradu da ti kupim jebenu ogrlicu." "Ne moraš da psuješ, mada si u pravu. U redu, priznajem da si u pravu. Nisam navikla da bilo kome podnosim raport." "Onda se navikni." "Pokušavam! Ti imaš džinovsku porodicu, pola miliona braće i sestara. Ti si navikao da budeš u kontaktu sa svima. Ja sam godinama prepuštena samoj sebi, zato što sam tako odabrala. Nisam htela da te prestravim, nikog od vas. I meni... i meni je stalo do tebe. Ne mogu da podnesem pomisao da sam zeznula stvari... s tobom... sa svima." "Tražim samo da mi daš reč. Možeš li to da uradiš ili ne?" Nadglasana sam, priseti se Lajla boreći se s vlastitim temperamentom. Ako je troje ljudi koji su marili za nju sagledavalo situaciju na isti način, to znači da mora da prilagodi svoje gledište. "Mogu samo da ti obećam da ću pokušati da se setim da imam nekog kome treba da se javim i da je njemu važno da to učinim. To je najviše što mogu." "U redu." Ispustila je zadržavani vazduh, tek tada shvativši koliko ju je to potreslo. Ne bi joj smetalo da ukrste koplja, ali kako to da uradi kad je jasno videla gde je pogrešila? "Grozno se osećam što sam te toliko nasekirala, što nisam čula glupi mobilni dok si pokušavao da me dobiješ. Da je situacija obrnuta, i ja bih bila besna i prestravljena. Valjda sam tako reagovala jer sam tako navikla i... kupio si mi ogrlicu?" "To mi je tad izgledalo kao dobra ideja. Sad nisam tako siguran." "Ne možeš da ostaneš ljut na mene. Previše sam šarmantna." "A ja sam poprilično ljut." Ona zavrte glavom i privi se uz njega. "Veoma sam šarmantna. I stvarno mi je žao." "Ona ubija ljude, Lajla! Ne trepćući!" I iz zabave, pomisli ona. "Mogu da ti kažem da sam pazila, ali ti nisi bio tamo pa to ne znaš. Imala je veliku stilsku tašnu. Ovog puta nije nosila kese i štikle. Nijednom se nije osvrnula. Kretala se kao da na umu 360

ima jasno odredište. Ili boravi u toj zgradi, ili je trebalo da se nađe s nekim. Možemo da uputimo anoniman poziv lokalnoj policiji." "Fajnova i Voterstoun će to već obaviti." "A mi treba samo da čekamo?" "Baš tako. Sutra idemo kod Bastonea, kao što smo planirali." Eš pogleda preko njene glave, ka spuštenim kesama. "Sve ovo je tvoje?" "Da, Džulinom krivicom. Treba malo da ih ostavimo same. Znam da je htela da prošeta, da pogleda dela uličnih umetnika." "Idemo u kompletu. Odsad pa nadalje, moramo da se držimo zajedno." "U redu." Prilagodi se, opomenula se. "Onda idemo zajedno." Možda su ponovo morali da se osvrću preko ramena, ali Lajli se činilo da je svima prijalo da malo izađu, da prošetaju, da budu zajedno. Krenuli su preko mosta, iznad reke koja je spokojno proticala, kako bi Džuli mogla da pogleda slike koje su nastajale na licu mesta i da proćaska s umetnicima. Lajla se nasloni na Luka. "Pojma nemam o čemu govori kad se prebaci na umetnički režim", reče Lajla. "A sad je i Eš s njom." "Ne razumem šta govore, ali sviđa mi se ta slika koju gledaju." Lajla se zagleda u dražesni prikaz dvorišta ispunjenog mnoštvom cveća koje se preliva iz saksija, i raskošnih puzavica koje prekrivaju grubi gipsani zid. Kao neka mala drama, s dečakom koji je povijene glave zurio u slomljenu saksiju i ženom koja je stajala ispred vrata, s rukama na bokovima. "Pogledaj izraz na njenom licu, tobože smrknutom, ali s tim pritajenim smeškom", primeti Lajla. "Ona voli tog tužnog i skrušenog dečkića. Nateraće ga da počisti nered, a onda će zajedno zasaditi novo cveće." "Čini mi se da ti to razumeš mnogo bolje od mene. Ali Džuli se očigledno dopada ta slika, jer je rešila da pogleda i ostala dela." "Ne smemo da zanemarimo ni tvoj posao. Treba da posetimo nekoliko pekara pre nego što se vratimo u Njujork. To će nam sigurno teško pasti." "Jutros sam bio na nekoliko mesta. Probao sam cornetto al 361

cioccolato i mislim da bih mogao da ga kopiram. I saznao sam za nekoliko tajnih pekara." "Zašto bi neka pekara bila tajna?" "Zato što se nalaze u zabačenim krajevima pa ih je teško pronaći. To su industrijske pekare", objasni Luk. "Rade preko noći i prave peciva za ugostiteljske objekte. Ne bave se maloprodajom, ali ipak možeš ponešto da kupiš." "Noćna potraga za tajnim pekarama. Računaj na mene. Džuli kaže da planiraš da otvoriš još jednu radnju. Kako napreduješ s tim biznisom?" Lajla ga uhvati podruku i krenu pored postrojenih umetnika i njihovih slika, sve dok se Džuli ne ustremi ka njima, zajapurena od ushićenja. "Možda sam upravo promenila nečiji život. Vlasnik galerije dao mi je zeleno svetio da potpišem ugovor s njim - s umetnikom koji je naslikao onog klinca sa slomljenom saksijom. To je on, na slici. Slikao je po sećanju, i prikazao svoj dom, majku i mali incident s fudbalskom loptom jednog davnog letnjeg popodneva." "Tako ljupka slika. Stvarno mi se sviđa." "Njegovo delo obiluje dinamikom i naracijom. Uzećemo tri slike. Kad smo sklopili posao, prvo me je poljubio, a onda pozvao svoju ženu." "Baš slatko." "Fabulozni nakit za stopala i nova umetnička zvezda." Džuli se zvonko nasmeja i podiže ruke. "Savršen dan!" Luk je uhvati za ruku i okrenu je oko sebe, nateravši je da se još glasnije nasmeje. "Ništa nije savršeno bez đelata. Jeste li raspoloženi?" upita Eša. "Naravno." "Ako je đelato na dnevnom redu, moraću još malo da prošetam da bih ga zaslužila." Džuli pogleda u Luka, pa u Eša. "I tebi se dopala ta slika." "Da, možeš da osetiš miris cveća, toplotu koja titra u vazduhu, majčinu pomirljivu ozlojeđenost i dečakovu spremnost da se suoči s posledicama. Taj momak slika srcem. To nije puka tehnika." "Da, i ja sam stekla isti utisak. Nema čak ni agenta. Nadam se da će 362

učiniti nešto po tom pitanju." "Dao sam mu neka imena", reče Eš. "Kad dođe sebi, valjda će ih pozvati." "Da li se sećaš prve slike koju si prodao?", upita ga Lajla. "Svako se seća prve prodate slike." "Šta je to bilo?" "Slika koju sam nazvao Sestre. Tri šumske vile koje krišom posmatraju konjanika koji ide ka njima. Samo što sam završio to platno, stojeći pred štafelajem na porodičnom posedu, moj otac je banuo da me upozna sa ženom s kojom se u to vreme zabavljao. Ona je odmah izjavila da želi tu sliku", nastavi Eš dok su šetali. "A on je izjavio da odmah može da je dobije." "Tek tako." "On u to vreme još nije shvatao šta radim ili šta pokušavam da uradim. Ali ona jeste, jer je bila umetnički agent. Još uvek sam ubeđen da ju je tog dana doveo samo da bi mi rekla da dignem ruke od slikanja. Ali ona mi je umesto toga dala svoju posetnicu, ponudila da bude moj posrednik i odmah kupila tu sliku. Ta žena je i danas moj agent." "Ah, obožavam srećne završetke. I đelato. Ja častim", objavi Lajla. "Opipljivo izvinjenje za pretrpljen stres." Krenuli sa ka parku i nastavili širokom stazom na Boboliju. Eš je usmeri ka jezeru gde je stajao kip Andromede, okružen tamnozelenim rastinjem. "Sedi tamo i prekrsti noge." Ona ga posluša, misleći da želi da je fotografiše, i uspaničeno zamaha rukama kad je primetila kako vadi blok za skiciranje. "Kamera je brža!" "Imam nešto na umu. Samo pet minuta. Okreni glavu, samo glavu, ka vodi. Tako." Lajla smerno popusti dok su Džuli i Luk odmicali parkom. "Ovo će potrajati", reče Džuli. "Znam kakav je dok radi." Luk joj zanjiha ruku, kao što su radili dok su bili tinejdžeri, i poljubi joj vrhove prstiju. "Ovde je divno. Daj da sednemo i uživamo u pogledu." "Fantastičan dan, uprkos dramatičnom početku. Lepo izgledaju ovako zajedno, zar ne? Ne poznajem Eša tako dobro kao ti, ali nikad 363

nisam videla da neko tako fokusirano posmatra neku ženu kao on Lajlu. Ali nju poznajem. Luda je za njim kao nikad u životu." "Džuli." "Mmm." Naslonila je glavu na njegovo rame, blaženo se osmehnuvši dok je posmatrala kako Eš skicira njenu prijateljicu. "Volim te." "Znam. I ja tebe volim. I tako sam srećna." "I želim još više da te usrećim, Džuli." Luk se promeškolji, okrenuvši je ka sebi. "Želim da usrećimo jedno drugo, za čitav život." Izvadio je kutijicu iz džepa i otvorio je. "Udaj se za mene pa da odmah počnemo s tim." "Oh, bože! Luk!" "Nemoj samo da kažeš ne. Kaži da bi trebalo još malo da sačekamo, ako baš moraš, ali nemoj da me odbiješ." "Da te odbijem? Kako bih mogla da te odbijem? I ja sam tebe htela da zaprosim, večeras. U suton. Sve sam isplanirala." "Htela si da me zaprosiš?" "Ne želim da čekam." Džuli ushićeno sklopi ruke oko njegovog vrata. "Ne želim da čekam. Hoću da se udam za tebe, ponovo. Kao prvi put, kao da nam je prvi put. Kupio si mi prsten." "Nisam hteo da bude s dijamantom. Ovo je nov početak pa sam odabrao ovo." Stavio je prsten s četvrtastim smaragdom na njenu šaku. "Za danas, i za sutra, i za sve dane koji su pred nama." "Ponovo smo se pronašli." Oči joj zasuziše dok je spuštala dlanove na njegovo lice, a smaragd je svetlucao na beličastom suncu. "Savršen je, Luk." Podigla je usne ka njemu. "Mi smo savršeni." Posle skoro dvadeset minuta, umesto predviđenih pet, Eš najzad krenu ka Lajli, čučnu pored nje i pokaza joj blok. Ona prelete pogledom preko skica na kojima je bila prikazana iz različitih uglova, kako sedi među zelenilom, s jezerom u pozadini, kao boginja koja se izdiže iz vode. Ruka joj je bila podignuta, s dlanom okrenutim naviše. "Šta ovde predstavljam?" "Modernu boginju, koja crpi novu moć iz drevnog božanstva. Mogao bih to da uradim ugljenom, bez kolorita, s nagoveštajem oluje na zapadnom nebu." Ustao je i pružio joj ruku. "Sve to video si u meni?" 364

"To si ti", odgovori on jednostavno, a onda se osvrnu oko sebe. "Eno ih." Uzeo ju je za ruku i krenuo ka klupi. "Oprostite. Malo smo se zaneli." "I mi." Džuli ispruži ruku. "Oh, kako divan prsten. Kad si ga... Oh, blagi bože!" "Rešili smo da se venčamo." Džuli uzbuđeno skoči, zagrli Lajlu, pa Eša. "A ona prosidba u suton?" "Bio je brži." "Čestitam." Lajla srdačno zagrli Luka. "Tako sam srećna. Treba da nazdravimo." "Znam jedno mesto", reče Eš. "To smo već čuli. Hajde, vodi nas tamo. Da nazdravimo u ime prave ljubavi, izgubljene i ponovo nađene." "Izvinite", reče Eš kad mu zazvoni telefon. "Moram da se javim." "Je li to..." On samo podiže prst i diskretno se udalji. Fokusiraj se na sadašnji trenutak, naredi Lajla sebi. "Treba da isplaniramo venčanje." "I to brzo. Krajem septembra." "To je stvarno brzo, ali dorasla sam tom zadatku. Prvo treba da odlučimo gde. Napraviču spisak i... Šta je bilo?", upita kad se Eš vratio. "Nije bila tamo. Medokova." "Mogu da se zakunem da je to bila ona. Videla sam kad je ušla." "Znam da si je videla. To jeste bila ona. Ali nisu je zatekli tamo. U stanu je pronađen Frederik Kapeli, trgovac umetninama. S prerezanim grkljanom." Sedeći u svom ljupkom firentinskom apartmanu, Džej pusti poruku svom poslodavcu. Paket poslat. I to bez ikakvih problema, pomisli dok je spuštala mobilni, spremajući se da temeljno očisti nož. Taj mali uzgredni poslić doneće joj dodatne prihode, a gazda će biti zadovoljan njenom efikasnošću. Trebalo joj je nešto tako da povrati poljuljano poverenje nakon onog debakla u Njujorku. Ona žgoljava kučka nije smela da joj se izmigolji. Morala je da prizna da nije bila dovoljno pažljiva. Ko je mogao da pomisli da će ta mršava šmizla stisnuti petlju da joj pobegne, pa čak i da je tresne. 365

Neće joj to zaboraviti. Ona nije bila kriva za ono što se desilo Oliveru i njegovoj kurvi i matorom lojalnom ujaku. Nije ona tražila da joj kao saradnika dodele onu usijanu glavu, onog morona Ivana. Ali je istovremeno znala i da njenog gazdu ne zanimaju opravdanja. Spustila je pogled na nož. Očišćena srebrnasta oštrica zablista na svetlosti koja je prodirala kroz prozore. Taj trgovac je bio lak plen. Samo jedan rez i stvar je bila gotova. Kad mu je krv šiknula iz vrata, to joj je ulepšalo dan, mada je samo ubistvo bilo patetično i nimalo izazovno. Skrenula je pogled ka stvarima koje je pokupila kao bonus. Njegov novčanik, sa nešto finih svežih evra, ručni sat - antikvitetni kartije - i prsten koji je delovao donekle pretenciozno, mada je dijamant dražesno svetlucao i imao dovoljno karata. Natenane je pretražila stan i pokupila stvari od vrednosti koje je mogla da ponese sa sobom. Vodena trenutnim hirom, uzela je i jednu Ermesovu kravatu. Kasnije će se otarasiti tih stvari, svega osim kravate, koju će staviti u svoju zbirku. Obožavala je svoje male suvenire. Policija će, bar u početku, pretpostaviti da je to pljačka koja je pošla po zlu. Ali Kapeli je bio mrtav zato što je ona odlučila da bude tako, zato što nije našao jaje, kao što je obećao, dopustivši da ga Oliver Arčer preduhitri. Niko neće primetiti njegov nestanak bar do ponedeljka, što joj je ostavljalo dovoljno vremena da nađe Arčera i njegovu kučku. Do sada je uspevala da im uđe u trag, zar ne? Bilo je dobro što je - o vlastitom trošku - iznajmila stan iz koga je mogla da motri na Arčerovu kuću u Njujorku. I što joj se potom posrećilo da vidi kako se ona limuzina zaustavlja na pločniku i kako Arčer izlazi s koferom. Ali sreća nije mnogo vredela bez veštine. Onaj izlet do aerodroma, gde je uspela da iščeprka podatke o njegovom letu, zahtevao je zavidnu veštinu. Njen gazda je bio zadovoljan njenim učinkom, u dovoljnoj meri da joj pošalje privatni avion za let do Firence. 366

Krenuli su na mali odmor, pretpostavila je, da uteknu od smrti koje su se dešavale u Njujorku. Pozvali su i svoje prijatelje da krenu s njima. Uopšte nisu slutili da ih je ona i dalje držala na nišanu, pa će sigurno zaboraviti na obazrivost. Tip poput Arčera, s džepovima punim para, sigurno će odsesti u nekom luksuznom hotelu ili iznajmiti grandiozni privatni smeštaj. Posetiće tipične turističke destinacije, s naročitim fokusom na umetničke lokalitete. Pošto je poslala paket, mogla je da krene u lov. A nakon lova je nužno sledilo i ubijanje plena. Jedva je čekala. Otvorila je ručno napravljenu futrolu u kojoj je držala svoj pribor i vratila očišćen nož na mesto. Nameravala je da upotrebi bar nekoliko sečiva na toj gaduri koja joj je raskrvarila usnu. * Sedeli su u bašti restorana, u slavljeničkoj atmosferi, podižući čaše s penušavim vinom, dok su firentinski zvuci i prizori promicali pored njih. Džej Medok nije bila u blizini, pomisli Lajla, držeći se na oprezu i šarajući pogledom, dok je sa svojom prijateljicom kovala planove o prostoru za venčanje i cvetnim aranžmanima. "Shvatam", reče, lupivši prstom po stolu. "Želiš jednostavnu eleganciju i dobru zabavu. Venčanje u belom, sa svim pratećim detaljima, pa luda žurka." "Otprilike." Džuli se osmehnu Luku. "Da li se to uklapa u tvoju viziju?" "U moju viziju uklapa se sve što te čini srećnom." "Čoveče, ti baš znaš da zaradiš poene", reče Lajla dok se Džuli naginjala da ga poljubi. "Dobro je da imam naočare za sunce, jer oboje tako blistate da bih mogla da oslepim. Možda treba da spremimo naočare i za zvanice. Pribeležiću to u tefter." "Zeza se", reče Džuli. "Možda. Ali uopšte se ne zezam što se tiče venčanice. Moramo da obiđemo ovdašnje salone. To je jedan od ključnih elemenata, a gde češ pronaći bolju venčanicu nego u Firenci?" 367

"Čitaš mi misli." Lajla ćušnu Eša. "Zašto si tako ćutljiv?" "Po mom iskustvu, muškarci nemaju šta da traže u planiranju venčanja. Njihov posao je samo da se pojave i da rade ono što im se kaže." "Hajde, razmisli malo", odvrati Lajla. "Spremiću poseban spisak za tebe, gospodine kume. Sad ćeš morati da uneseš nove stavke u svoju čuvenu tabelu. Mislim..." Zaćutala je kad mu je mobilni pozvonio. "Arčer", javi se on. "Da. U redu. Nije se predstavila? Ne, dobro ste postupili. Hvala vam. Da, sve je u redu. Još jednom hvala." Završio je razgovor i ponovo podigao čašu. "Neka žena je zvala hotel i tražila da je povezu s mojom sobom. U skladu s mojim uputstvima, službenik je rekao da nisam na spisku gostiju. Isto je rekao i kad je pitala za tebe", dodao je, okrenuvši se ka Lajli. "Sigurno zove sve hotele redom." "A da je ti nisi spazila, ja ne bih upozorio osoblje da svima koji se raspituju za nas, lično ili preko telefona, kažu da nismo odseli tu." "I ona bi saznala gde može da nas pronađe. Mislim da sam najzad i sama zaradila neki poen." "Jedno je primetiti ubicu, a sasvim drugo pojuriti za njim. Ali uspela si da me smekšaš. Daj da naručimo još jednu turu, a onda možeš da nastaviš sa prismotrom i da ponovo jurneš za njom ako je negde spaziš." "Bila sam prilično suptilna, ako te baš zanima." On se samo osmehnu i mahnu konobaru. 368

24 Kada je obukla belu haljinu i obula nove sandale, Lajla je morala da prizna da je Džuli, kao i uvek, pogodila pravo u metu. Otmen i klasičan letnji stil, zaključila je pre nego što je prionula na poslednju stavku, uplevši kosu u dugu pletenicu, koju je smotala u labavu punđu na potiljku. Niko neće moći da nasluti, ako je to uopšte bilo važno, da je tog dana prvi put kročila u neku italijansku vilu, a da to nije imalo veze s njenim poslom. "Izgledaš skoro savršeno", primeti Eš kad je ušao u spavaću sobu. "Skoro?" "Skoro." Otvorio je gornju fioku na komodi i izvadio jednu kutiju. "Probaj ovo." Lajla ushićeno podiže poklopac i zagleda se u futrolu koja je ležala unutra. Ogrlice koje se kupuju kao suveniri ne pakuju se u kožne kutije. "Nešto sam pogrešno uradio?" "Ne." Bilo je glupo da bude toliko nervozna zbog poklona. "Samo pokušavam da pogodim šta je unutra." Izvadila je futrolu i otvorila je. Privezak u obliku suze zasvetluca nežnim plavičastim sjajem u tankom okviru od sićušnih dijamanata. Bio je okačen na dva lančića, delikatna poput paukove mreže, posuta sa još malenih dijamanata, koji su svetlucali kao kapi rose. "Bože... tako je lepa. To je mesečev kamen." "Deluje mi kao prikladan poklon za ženu koja je praktično završila svoj treći roman iz serijala o vukodlacima. Čekaj." Otkačio je ogrlicu, izvadio je iz futrole i prebacio je oko njenog vrata. Kad ju je pričvrstio, pažljivo je osmotrio rezultat u ogledalu ispred 369

njih. "Sad je savršeno." "Predivna je", reče Lajla, ali nije gledala u ogrlicu već pravo u njegove oči. "Pogrešno je reći da je ovo prikladan poklon. Reč prikladan ukazuje isključivo na to da čovek ima lepe manire. Ali ovo je gest duboke i iskrene pažnje, čin koji govori da si želeo da pronađeš nešto što će za mene imati poseban značaj. Sviđa mi se, ne samo zato što je predivna, već i zbog pažnje koju si mi ukazao. Hvala ti. Ne znam šta da kažem." "Upravo si sve rekla. Dobro je što smo iskoristili jučerašnji dan da proslavimo Lukovu i Džulinu veridbu. A ovo shvati kao naše malo intimno slavlje, u čast onoga što si učinila." Ona se okrenu i prisloni svoj obraz uz njegov. "Ovo je najlepši poklon koji sam u životu dobila. I poklon koji mi najviše znači." On je blago odmaknu od sebe i pređe šakom preko njenih ramena, zagledan u njeno lice. "Treba da popričamo o nečemu kad se vratimo u Njujork." "Zar o tome ne možemo da pričamo u Italiji?" "Danas idemo u tu vilu. Zato smo i došli ovamo, pa to treba prvo da obavimo. Štaviše, treba da krenemo. Pozvaću Lanca." "Samo da uzmem tašnu i spremna sam." Kada je Eš izašao iz sobe, Lajla se ponovo okrenu ka ogledalu i prede prstima preko mesečevog kamena. Zatim se osvrnu ka dvogledu koji je spustila pored prozora. Zar nije čudno što ju je baš taj dvogled doveo do ovog trenutka? I šta da radi s tim osećanjem kao da postojano klizi kroz beskrajni tunel ljubavi? Bez ikakvog uporišta, pomisli, bez štrčećih stena za koje bi mogla da se uhvati da dođe do daha i uspori pad. Mada je to bio uzbudljiv i očaravajući pad, nije imala ni najblažu predstavu šta će se desiti kad se prizemlji. Možda je najbolje da pusti da se sve spontano odvija, dan po dan, pomisli dok je uzimala tašnu. Da obave to zbog čega su došli i potom pređu na ono što sledi. To je bio jedini način za koji je znala. 370

Ali uprkos tome, još jednom baci pogled u ogledalo i svoju ogrlicu. Tako ju je dobro poznavao, razumeo je šta joj je zaista važno. A to je, shvatila je, jednako lepo kao i kamenčić koji joj je poklonio. * U Lajlinim očima vožnja kroz toskanski pejzaž podsećala je na eksploziju boja. Plavo nebo i žuti suncokreti koji plešu na poljima duž puta. Tamno-zeleni brežuljci, maslinjaci i čempresi, krošnje preplavljene citrusnim nijansama limuna, limeta i narandži, čokoti vinove loze koji se povijaju pod težinom purpurnih grozdova. Bašte koje se kupaju u raskoši jarkocrvenih i purpurnih cvetova, plamtećih žutih i narandžastih tonova, svetlucave na suncu, nasuprot belim fasadama i masivnim zidovima od cigle. Nepregledni kilometri uredno postrojenih vinograda na terasastim brežuljcima i talasastim poljima. Kad bi umela da slika kao Eš, razmišljala je, sve to bi prenela na platno - sve te boje zapljusnute blistavim suncem. Lanco je usput raspredao lokalne tračeve i postavljao pitanja o Americi, gde je čvrsto naumio da otputuje jednog dana, čim mu se ukaže prilika. Kao Eš tokom onog leta preko Atlantskog okeana, Lajla je tu vožnju doživela kao blaženi predah. Imala je osećaj da putuje kroz umetnička platna, od jednog do drugog pejzaža. Kroz slike koje su u trenu bile prigušene i prašnjave, a potom naprasno zablistale od boja i živosti. Kroz lepotu očaravajućih predela zasutih herojskom svetlošću. Skrenuli su s glavnog puta i nastavili strmom i uzanom pošljunčenom stazom kroz maslinjake. Videla je grube stepenike usečene na padinama brežuljaka, kao da ih je neki antički džin isklesao ogromnim šakama. Divlje cveće probijalo se kroz pukotine, da se napije sunca tik ispod male zaravni na kojoj je stajala gvozdena klupa. Kad bi sela na tu klupu, pomisli, mogla bi da vidi čitavu Toskanu kao na dlanu. 371

"Ovo je posed Bastoneovih", objasni Lanco. "Đovani Bastone, kod koga ste krenuli u posetu, tu ima veličanstvenu vilu. Njegova majka i sestra takođe žive na imanju, u veoma lepoj kući. Brat mu živi u Rimu, gde vodi računa o... kako vi to kažete... porodičnim interesima. Takođe ima sestru koja živi u Milanu. Ona je ugledna sopranistkinja, peva u operi. Imali su još jednog brata, ali on je poginuo mlad, u saobraćajnoj nesreći." Ušao je u blagu krivinu iza koje se ukaza gvozdena kapija obrubljena belim zidovima. "Ovo je zbog bezbednosti, što sigurno razumete. Očekuju vašu posetu, si, i sigurno će prepoznati moj auto." Baš kada je to rekao, kapija se širom otvori. Zeleni šumarci i besprekorni terasasti vrtovi vodili su ka glamuroznoj vili. Vila je istovremeno ostavljala utisak veličine i finoće, sa visokim zasvođenim prozorima, zavojitim tremovima i prostranim terasama. Bez tih ublaženih linija i šarmantnih lozica, koje su se spuštale s terasa, to zdanje bi dominiralo pejzažom. Ali zahvaljujući tim detaljima, primeti Lajla, vila je bila kao venčana sa okruženjem. Iskošen krov prekriven crvenim crepom štrčao je nad bledožutim zidovima. Staza je kružila oko središnje fontane, s vodom koja se hirovito slivala iz sklopljenih šaka sirene na hridi. "Pitam se da li im ponekad zatreba neko da im pričuva kuću." Džuli zakoluta očima. "To bi ti došlo ko kec na deset." Lanco iskoči da otvori vrata baš u trenutku kada se muškarac u svetlo-smeđim pantalonama i beloj košulji pojavio pred ulazom. Kosa mu je bila seda, prošarana dramatičnim crnim pramenovima, iste boje kao guste izvijene obrve. Bio je dobro uhranjen, ali ne i gojazan, sa zlatnosmeđim očima koje su blistale na preplanulom licu oštrih crta. "Dobro došli! Dobro došli u moj dom. Ja sam Đovani Bastone." Pružio je ruku Ešu. "Ličite na oca." "Sinjor Bastone, hvala vam na gostoprimstvu." 372

"Nema na čemu. Raduje me što ste ovde." "Ovo su moji prijatelji. Lajla Emerson, Džuli Brajant i Luk Talbot." "Drago mi je." Đovani poljubi dve dame u ruku i pruži šaku Luku. "Izvolite unutra, da se sklonite sa sunca. Lanco, Marijeta te čeka u kuhinji. Spremila ti je nešto što voliš." "Ah, grazie, Signore Bastone." "Prego." "Vaš dom deluje kao da je izrastao pod ovim suncem pre mnogo stotina godina." Bastone joj uputi blistav osmeh. "Ah, to je pravi kompliment. Vidite, originalno zdanje staro je dvesta godina." Šarmiran njenim nastupom, Bastone je uhvati podruku i uvede u kuću. "Moj deda je proširio vilu. Bio je veoma ambiciozan i sposoban čovek." Ušli su u široko predvorje s podom prekrivenim zlatnim pločicama, sa bež zidovima i tamnim gredama na tavanici. Zavojito stepenište vodilo je na sprat, ponovo ostavljajući utisak mekoće, sa zasvodenim prolazima koji su bili dovoljno široki da četvoro ljudi rame uz rame prođu kroz njih. Umetničke slike, u starinskim zlatnim ramovima, prikazivale su različite prizore, od toskanskih pejzaža, preko portreta, pa sve do mrtvih priroda. "Moramo da popričamo o umetnosti", izjavi Bastone. "To mi je velika strast. Ali prvo treba nešto da popijemo, zar ne? Za prijatelje uvek ima dobrog vina. Nadam se da je vaš otac dobro." "Dobro je, hvala na pitanju, i šalje vam srdačne pozdrave." "Putevi nam se odavno nisu ukrstili. Upoznao sam i vašu majku. U skorije vreme." "Nisam znao za to." "Una bella donna." Bastone poljubi vrhove prstiju. "Da, slažem se." "I izuzetna dama." Bastone ih izvede na terasu smeštenu ispod pergole obrasle raskošnim bugenvilijama. Cveće je štrcalo i prelivalo se iz ogromnih visokih saksija od terakote. Žuti pas dremao je u hladovini. A toskanski brežuljci, polja i šumarci pružali su se u pozadini kao raj za oči. "Sigurno se osećate opijeno kad god kročite ovde. Mislim, zbog pogleda", brzo pojasni Lajla kad se njihov domaćin namršti. "Deluje 373

omamljujuće." "Ah, naravno. Opojno kao vino. Vešti se na rečima. Vi ste spisateljica, je li tako?" "Da." "Izvolite, smestite se." Bastone pokaza ka stolu na kome su već stajale vinske čaše i živopisni poslužavnici s voćem, sirom, maslinkama i hlebom. "Morate da probate naš sir. To je posebna vrsta. Ah, evo i moje supruge. Đina, ovo su naši gosti iz Amerike." Žena vitkog stasa, s kosom prošaranom suncem i tamnim očima dubokog pogleda, krenu ka njima žustrim korakom. "Molim vas, ne zamerite što vas nisam dočekala." Izbrbljala je nešto na italijanskom, nateravši svog muža da se tiho nasmeje. "Kao što rekoh Đovaniju, pričala sam telefonom sa svojom sestrom. Neka mala porodična drama, pa sam se zadržala." Njen muž obavi formalno upoznavanje i lično nasu vino. "Jeste li lepo putovali?" upita Đina. "Ah, vožnja je bila očaravajuća", odgovori Džuli. "Kako vam se dopada Firenca? Nadam se da uživate u tamošnjoj hrani, šopingu i umetnosti?" "U svemu." Potom su se upustili u ćaskanje, prijatno i prilično živahno, bar po Lajlinim merilima. Dok je posmatrala Bastoneove, videla je dvoje ljudi koji su zajedno proveli čitav život, i koji su još umeli da uživaju u svom braku i da čuvaju to što imaju. "Koliko sam shvatila, upoznali ste bivšu draganu mog muža", reče Đina, okrenuvši se ka Lajli. Bastone se tiho zacereka, podigavši pogled ka nebu. "Ah, mlada Amerikanka. Bilo je tako strasno, tako neumoljivo. Njen otac nije odobravao tu vezu, pa je sve bilo još strasnije i žurnije. Pisao sam joj ode i sonete, komponovao pesme u njenu čast. Agonija i zanos prve ljubavi. A onda je otišla." Pucnuo je prstima. "Nestala kao san." Stegao je šaku svoje supruge i nežno je poljubio. "A onda se pojavila jedna prelepa Toskanka, koja me je s prezirom odbila, nateravši me da je preklinjem i preklinjem, da joj se očajnički udvaram sve dok se 374

najzad nije sažalila na mene. S njom sam proživeo sve svoje ode i sonete, pesmu svog života." "Koliko ste dugo u braku?" upita Lajla. "Dvadeset šest godina." "Ali vaš život je i dalje pesma." "Svakog dana. Doduše, muzika ponekad izleti iz ritma, ali to je uvek pesma koju vredi pevati." "To je najbolji opis srećnog braka koji sam u životu čula", zaključi Lajla. "Jeste li čuli? Ne prestajte da pevate", rekla je Džuli i Luku. "Oni su bd juče vereni." Đina ushićeno zapljeska i - u tipičnom ženskom maniru - savi se da osmotri Džulin prsten. Bastone podiže čašu. "Neka vaša muzika bude slatka! Salute!" Eš diskretno preusmeri razgovor na stari kolosek. "Naš susret s Mirandom bio je veoma zanimljiv. Lajla i ja bili smo očarani pričom o vašem dedi i njegovom pokeraškom duelu s Džonasom Martinom." "Njih dvojica su ostali prijatelji, mada su se retko viđali nakon što se moj deda vratio kući da se posveti porodičnom biznisu. Džonas Martin voleo je da se kocka, tako sam bar čuo od dede, ali nije bio naročito vešt u tome. Zvali su ga... ah, kako ono beše?" "Malerozni Džoni", odgovori Eš. "Da, baš tako." "Tom prilikom je na talon bacio porodično blago? Da li je to često radio?" "Da, to nije bilo neobično za njega. Bio je... da tako kažem, razmažen. Imao je burnu mladost, bar po priči mog dede. Od njega sam čuo da je Martinov otac bio strašno besan zbog te partije, ali čast je čast. Vi želite da pišete o tom događaju?" "Da, žarko", odgovori Lajla. "Miranda nije znala u šta su se tačno kladili - kakvo je porodično nasleđe Martin izgubio. Možete li vi to da mi kažete?" "Mogu da uradim i više od toga. Mogu da vam ga pokažem. Želite li da vidite?" Lajlino srce poskoči do grla. Klimnula je glavom, progutavši knedlu. 375

"Da, sa zadovoljstvom." "Izvolite." Bastone ustade i pokaza im da krenu za njim. "Ponesite čaše. Moj deda je voleo putovanja i umetnost. Uglavnom je putovao zbog posla, da razvije biznis, kako mi to danas kažemo." Krenuo je nazad preko pločica od travertina, ispod zasvođenih prolaza. "Gde god da je išao, tragao je za zanimljivim i intrigantnim umetničkim delima. Tu strast preneo je na mog oca, a moj otac na mene." "Imate divnu zbirku", reče Džuli. "Ovo ovde." Zastala je pred ženskim portretom, sanjalačkim i romantičnim. "Ovo je iz ranog opusa Umberta Bočonija?" "Pogodili ste." "A ovo ovde..." Džuli priđe drugoj slici, sa raskošnim koloritom i čudnim stopljenim obličjima u kojima je Lajla maglovito prepoznala ljudske figure. "Ovo je jedno od njegovih poznijih dela, nakon što je pristupio italijanskom futurizmu. Obe slike su božanstvene. Divno je što ste ih izložili zajedno, da prikažete evoluciju i istraživački pohod jednog umetnika." "Odlično poznajete umetnost." Bastone je uhvati podruku, isto kao što je ranije učinio s Lajlom. "Vi imate umetničku galeriju?" "Vodim poslove u umetničkoj galeriji." "Dobar menadžer je isto što i vlasnik. A čini mi se da ste vi veoma dobar menadžer." Kad su prošli kroz sledeći zasvođeni prolaz, Džuli se ukopa u mestu. Ta prostorija se teško mogla nazvati dnevnim boravkom, pomisli Lajla. To bi bio previše običan i ležeran termin. Reč salon bi možda zvučala primerenije. Ali ni reč galerija ne bi bila pogrešna. Unutra su se nalazile stolice i sofe tapacirane materijalom mirnih i opuštajućih boja. Stolovi, vitrine i komode, od krajnje jednostavnih do kitnjastih, prekriveni svetlucavom patinom. Mali kamin s okvirom od malahita i vaza puna jarkonarandžastih ljiljana. I umetnička dela, na sve strane. Zidovi su bili prekriveni slikama, od izbledelih ikona, preko dela 376

starih majstora, pa sve do stvaralaštva savremenih umetnika. Brojne skulpture, izrađene od glatkog mermera, izglačanog drveta i grubog kamena, bile su izložene na postoljima i stolovima. Neosporno umetničko blago blistalo je u vitrinama i na policama. "Oh!" Džuli ushićeno spusti ruku preko grudi. "Moje srce!" Bastone se tiho nasmeja i uvede je u sobu. "Umetnost je još jedna pesma koja zaslužuje da bude pevana. Slažete li se, Eštone? Bila to pesma o jadu ili radosti, ljubavi ili očajanju, ratu ili miru, ona mora biti puštena u svet." "Umetnost tako nalaže. A ovo što vi imate nije pesma već opera." "Tri generacije strastvenih ljubitelja umetnosti, mada među nama nema nijednog umetnika. A pošto nismo stvaraoci, moramo da budemo pokrovitelji." "Umetnost može da postoji i bez pokrovitelja", reče Eš, "ali umetnik retko može da opstane bez njihove vizije i velikodušnosti." "Moram da pogledam vaša dela kad sledeći put dođem u Njujork. Ono što smo videli na internetu podstaklo je moju radoznalost i izmamilo Đinine uzdahe. Koju si ono sliku želela da imaš, cara?" "Sliku Šuma. Drveće na toj slici ima ženska obličja i na prvi pogled se čini da su one zarobljene, začarane. Ali kad se dublje zagledaš, shvatiš da nije tako, da su one..." Đina zastade, okrenuvši se ka Bastoneu i prozborivši nešto na italijanskom. "Da, da su one te koje bacaju čini, da magija počiva u njima. Da su one ta šuma. Zaista moćna slika. I tako... feministička. Da li je moje tumačenje ispravno?" "Nijedno tumačenje nije pogrešno, ali vi ste svakako videli ono što sam želeo da prikažem, a to je ogroman kompliment." "Možete da mi se odužite tako što ćete naslikati moje kćeri." "Ah, Đina." Đina odgurnu svog muža. "Đovani misli da ne treba to da pitam, ali ako se čovek uzdržava, kako će dobiti ono što želi?" Namignula je Ešu. "Pričaćemo o tome." "Ali vi ste došli ovde da vidite kockarski plen." Bastone ih povede ka oslikanoj vitrini sa zaobljenim policama, na kojima je stajala zbirka emajliranih i draguljima ukrašenih kutija. 377

Pružio je ruku i uzeo jednu kutiju. "Divan komad. Tabakera optočena zlatom, od emajliranog citrina, izgravirana, s kabošon safirom na ležištu za palac. Videćete da su na njoj urezani inicijali Faberžeovog majstora Mihaila Perhina. Ogroman gubitak za Martinove." "Prelepa je." Lajla podiže pogled ka Bastoneovim očima. "To je bila jabuka razdora između dve porodice, inače bih danas bio oženjen Amerikankom." Namignuo je Đini. "Sinjor Bastone." Lajla mu dodirnu šaku. "Ponekad treba imati vere." Blago se promeškoljila, pogledavši u Eša. "Treba da imate vere. Sinjor Bastone, da li možda poznajete izvesnog Nikolaja Vasina?" Mada mu je lice ostalo potpuno pribrano, Lajla oseti kako mu se šaka grči. I primeti kako Đinini obrazi postaju bledi kao kreč. "Ne, to ime mi nije poznato." Bastone pažljivo vrati tabakeru na mesto. "Zaista smo uživali u vašem društvu", reče. "Sinjor Bastone..." "Zahvalni smo vam na ukazanom gostoprimstvu", ubaci se Eš. "Uskoro treba da se vratimo za Firencu. Ali pre nego što to učinimo, treba da znate da je moj brat Oliver nabavio određene dokumente i jedan umetnički predmet dok je radio na otkupu porodične zaostavštine Mirande Svonson, stvari koje su pripadale njenom ocu, i njenom dedi pre toga. Moj brat je otkupio taj predmet za sebe lično, a ne za svog ujaka, koji je bio vlasnik antikvarnice za koju je radio." Eš nakratko zastade, zagledavši se u Bastoneovo napeto i smrknuto lice. "Porodica Martin je svojevremeno, u svojoj privatnoj zbirci, posedovala dva izgubljena Faberžeova carska jajeta. Jedno je bilo prokockano na pokeru, a drugo je otkupio moj brat, jer Miranda po svoj prilici nije znala šta ima niti ju je to zanimalo. Moj brat, žena s kojom je živeo, i ujak za koga je radio, svi su sad mrtvi zbog tog jajeta." "Žao mi je što to čujem." "Dotični dokumenti, koji su sada kod mene, jasno opisuju jaje koje je Antonio Bastone osvojio na pokeru. To je takozvano Neseser jaje." "Nemam to što tražite." "Vaša supruga je znala o kome govorimo kad smo pomenuli Nikolaja 378

Vasina. Plaši se tog imena. I to s dobrim razlogom. Verujem da je on naručio ubistvo mog brata jer je Oliver imao drugo jaje - Anđeosku kočiju - i jer je budalasto pokušao da se nagodi s njima kako bi izvukao više novca. Naravno, postupio je nesmotreno, ali bio mi je brat." "Doživeli ste veliku tragediju. Primite moje saučešće." "Vi poznajete mog oca i moju majku. Sigurno ste se dobro raspitali za sve nas pre nego što ste nas pustili u svoj dom, znajući da nas zanima ta davna opklada. I verujte da sam se i ja jednako ozbiljno raspitao za vas i vašu porodicu pre nego što sam svoje prijatelje doveo ovde." "Uvek ću vas rado primiti u svoj dom, ali mi ne znamo ništa o tome o čemu govorite." "Izvesna Džej Medok je plaćeni ubica Nikolaja Vasina. Ona je povredila ženu do koje mi je stalo. Zarila joj nož u bok." Skrenuo je pogled ka Lajli. "I zauzvrat dobila pesnicu u lice. Moramo da im uzvratimo, sinjor Bastone. Policija, njujorška i međunarodna, zna za nju, i za Vasina. Njih dvoje moraju da plate za to što su učinili mojoj porodici. Da li ste voljni da mi pomognete?" "Nemam to što tražite", započe on, ali mu Đina ulete u reč. Govorila je na brzom rafalnom italijanskom, zažarenog lica, plamtećeg pogleda. Dok su se raspravljali, oči su joj bile svetlucave od suza, ali glas joj je ostao snažan, pun gneva, sve dok joj Bastone najzad ne stisnu šake i podiže ih ka svojim usnama. Nešto je mrmljao, klimajući glavom. "Porodica je sve", konačno prozbori. "Moja Đina me je naterala da se prisetim toga. Vi ste došli ovde zbog svoje porodice. A ja sam učinio ono što sam morao zbog svoje. Treba mi vazduha. Dođite." Izašao je napolje, vrativši se istim putem kojim su došli. Dok su bili odsutni, neko je raščistio sto. Prošao je pored njega i zastao na kraju terase, odakle se pružao pogled na veličanstveno toskansko leto. "Znali smo da su Martinovi imali dva jajeta, pošto je moj deda video oba. Džonas mu je ponudio da bira koje će uzeti za opkladu. U vreme kada je dobio Neseser, moj deda je bio mlad i još se nije razumeo u to. Ali brzo je učio. Vidite, to je bio prvi umetnički predmet koji je nabavio, prva stvar u koju se zaljubio. Razdor između naših porodica postao je 379

još snažniji. Opklada je opklada, to je neosporno, ali nije bilo u redu da jedan mladić založi ili izgubi takvu stvar. Međutim, moj otac je odbio da ga vrati, čak i kad su mu ponudili dvostruko veći iznos od prvobitne opklade. To je za njega postala stvar ponosa i principa, a na meni nije da sudim ko je bio u pravu a ko nije. Jaje je tako prešlo u naše vlasništvo. Moj deda ga je držao u svojoj s obi. To je bilo blago koje ni sa kim nije hteo da deli. Kad ga je nasledio, moj otac je nastavio da se ponaša u istom maniru. I tako je na kraju pripalo meni. To jaje je bilo naše, naša privatna dragocenost, pune tri generacije." "Dakle, to je početak", prozbori Lajla. "Sve ostalo, njegova ljubav prema umetnosti i prikupljanje umetničkih predmeta, krenulo je od tog jajeta." "Da. Nakon smrti mog oca, kako je vreme prolazilo, a moja deca odrastala, počeo sam da razmišljam o tome. Da li to jaje treba da predam svojim sinovima i kćerima, koji će ga preneti u nasledstvo svojoj deci? Đina i ja smo mnogo puta razgovarali o tome. I zaključili smo da to ne može da bude privatna stvar. To jaje je nekad pripadalo nekoj drugoj porodici, ljudima koji su izgubili i sve svoje blago i svoje živote. Planirali smo da ga doniramo nekom muzeju - da ga možda ustupimo na trajnu pozajmicu u ime svoje porodice i porodice Martin. Bila bi to dobra i zanimljiva priča. Dva mladića i pokeraški duel. Morali smo da odlučimo kako to da izvedemo, kom muzeju da ga poklonimo. A onda smo pomislili, prošlo je toliko vremena, kako možemo da budemo sigurni da je jaje original? Morali smo najpre da potvrdimo autentičnost jajeta - diskretno, u krajnjoj privatnosti." "I tako stižemo do Frederika Kapelija", prozbori Lajla, nateravši Bastonea da se iznenađeno okrene ka njoj. "Otkud znate za to?" "Kapeli je juče ubijen. To je učinila ista žena koja je ubila i ostale." "Tako mu i treba." Đina prkosno podiže bradu. "Kapeli nas je izdao. Umro je zbog vlastite pohlepe. On je rekao tom Vasinu za Neseser. Vasin je poslao tu ženu kod nas, najpre s ponudom da kupi jaje. Mi smo pre toga odlučili da učinimo ono što smo smatrali poštenim i ispravnim, pa smo odbili da ga prodamo. Ona se potom vratila da nam ponudi veći 380

iznos, a zatim je prešla na pretnje." "Moja supruga, moja deca, moji unučici", nastavi Bastone. "Zar je ta tričarija vrednija od njihovih života - to jaje za koje smo mogli da dobijemo pozamašnu svotu? Rekao sam joj da napusti moj posed i zapretio da ću se obratiti vlastima. Te noći se javila telefonom. Imala je našeg unuka. Ušunjala se u kuću moje kćerke i kidnapovala njihovo najmlađe dete dok su spavali. Našeg Antonija, koji ima samo četiri godine. Dala mu je telefon, da čujemo kako doziva svoju majku, i mene, i zapretila da će ga ubiti, da će mu naneti strašan bol ako joj ne damo to jaje. I da će potom oteti još neko od naše dece i da će i njega ubiti, sve dok ne joj ne predamo jaje. Rekla je da možemo slobodno da se obratimo policiji, ali da će u tom slučaju dečaku naprosto rasporiti stomak i nastaviti dalje. I da će se potom vratiti po sledeću žrtvu." Džuli priđe Đini i pruži joj papirnu maramicu da obriše suze koje su joj lile niz obraze. "I tako ste joj dali jaje. Niste imali drugog izbora." "To je bio čist posao, tako je rekla. Puttana!", procedi Bastone. "Dali su nam samo polovinu iznosa koji su prvobitno ponudili." "Rekli smo im da zadrže svoje pare i da se udave u njima, ali je ta žena rekla da moramo da uzmemo novac i da potpišemo ugovor o prodaji, jer će u suprotnom doći po još nekoga." Đina prekrsti ruke ispred grudi. "Po još neko od naše dece." "To je samo posao, rekla je. Čist posao. Antonio je imao modrice od njenog stiska, ali bio je živ i zdrav. Pre jutra je ponovo bio kod kuće, pod našim okriljem. A oni su dobili to prokleto jaje." "Uradili ste što ste morali", ubaci se Luk. "Zaštitili ste svoju porodicu. Ako je taj Kapeli otišao kod Vasina, sigurno je znao za tu priču... o toj partiji pokera." "Da. Rekli smo mu sve što smo znali." "Što je Vasina sigurno odvelo do Mirande, koja je drugo jaje u međuvremenu prodala Oliveru. Kada se sve to desilo?" upita Lajla. "Osamnaestog juna. Nikad neću zaboraviti noć kad ga je otela." "Odavde su krenuli pravo za Njujork." Lajla pogleda u Eša. "Vreme se uklapa. Sigurno su skapirali da Miranda nema pojma koliko to jaje vredi i da ga je nedavno prodala. Možda je Kapeli pokušao da 381

izdejstvuje pogodbu sa Oliverom." "Onda je Džej uskočila u igru, da obradi njegovu devojku. Ugovorili su cenu, ali se Oliver potom predomislio i pokušao da izvuče više. Jeste li se obratili policiji, sinjor?" "Dobili su to što su hteli. Više nisu imali razloga da povrede moju decu." "Zadavila bih ga rođenim rukama, samo da sam mogla." Đina stisnu pesnice i nemoćno podiže ruke. "I njega i tu kučku. Ostavila je modrice na telu mog čeda, uzela mu malo plišano jagnje s kojim je spavao. Plakao je i tražio da mu ga vratimo, sve dok nismo pronašli isto takvo." "Da, ona voli suvenire", promrmlja Eš. "Eštone, reći ću vam isto što bih rekao i rođenom sinu." Bastone spusti šaku na njegovu mišicu. "Vašeg brata više ništa ne može da vrati. Dajte im to što žele. To je samo stvar. Vaš život, život vaše devojke i vaše porodice - to je mnogo važnije od tog jajeta." "Kad bih bio siguran da bi to stvarno bio kraj, možda bih i razmislio o tome. Ona nije morala da povredi vašeg unuka. Ostavila je modrice na njegovom telu zato što uživa u tome. Ali moj slučaj je drugačiji. Nije uspela da dobije to jaje od Olivera, a potom ni od mene. I sad hoće da nam naplati z a sve. Jedini način da se ovo završi jeste da je zaustavimo. Da nju i Vasina izvedemo pred lice pravde." "Da li zaista žudite za pravdom? Ili možda za osvetom?" "Za oboje." Bastone uzdahnu i klimnu. "Da, shvatam vas. Ali plašim se da je praktično nemoguće stići do Vasina." "Niko nije nedostižan. Samo mu treba pronaći slabu tačku." Dok su se vozili nazad ka Firenci, Lajla je većinu vremena provela praveći beleške u svom notesu. Čim je ušla u apartman, ustremila se pravo ka laptopu. Još uvek je radila kad je Eš banuo unutra s visokom čašom gaziranog soka koji je obožavala. "Hvala. Rešila sam da sve stavim na papir, da napravim nešto poput skice. Da popišem glavne likove, ono što znamo o njima, događaje, hronologiju, međusobne veze. Tako ću se lakše organizovati." 382

"Kao kad ja pravim porodično stablo." "Da, pretpostavljam da je tako." Otpila je gutljaj soka posmatrajući kako se Eš spušta na ivicu kreveta. "Izgleda da Džuli i ja nećemo imati vremena da potražimo venčanicu u Firenci." "Žao mi je." "Ne treba da ti bude žao. Već sam se pomirila s tim. A osim toga, Eše... ovde smo proveli nekoliko fantastičnih dana, divnih i produktivnih. Planiraš li da večeras krenemo? Ona to sigurno ne očekuje. Mi ćemo već biti u Njujorku dok nas ona bude tražila po Firenci. Tako ćemo dobiti malo dragocenog prostora za manevrisanje." "Možemo da krenemo za tri sata, ako ti je to dovoljno da se spakuješ." "Pakovanje je moja specijalnost." "Kad se ovo završi, doći ćemo ponovo." "Ne mogu da te odbijem jer sam već planirala da provedem jednu noć u potrazi za tajnim pekarama koje mi je Luk pomenuo. Znaš, Luk je u pravu. Bastoneovi su uradili ono što su morali da bi zaštitili porodicu. Da je povredila tog dečaka..." "Reći ću ti nešto, mada već znam tvoj odgovor. Ali ipak moram da ti kažem i hoću da dobro razmisliš pre nego što mi odgovoriš. Mogu da te prebacim na neko bezbedno mesto, negde gde neće moći da te pronađu. Kad bih verovao da bi pogodba s Vasinom stavila tačku na ovo, pristao bih na dogovor." "Ali ne veruješ da bi bilo tako, kao ni ja." "Ne, ne verujem." I to ga je najviše grizlo. "Ona je otkrila najslabiju tačku Bastoneovih i udarila na to. Sigurno je otkrila i moju slabu tačku." "Da, to je tvoja porodica. Ali..." "Ne. Ona je već ubila dva člana moje porodice, ili učestvovala u tome. Ali to je nikuda nije odvelo. Ti si moja slaba tačka, Lajla." "Ne treba da brineš za mene. Mogu..." On joj stegnu šake, nateravši je da začuti. "Neće krenuti direktno na mene. To nije u njenom stilu. U Oliverovom slučaju išla je preko Sejdž. Sa Bastoneovima preko unuka. A jednom se već obrušila na tebe." Lajla podiže pesnicu. "Ali ni to je nikud nije odvelo." 383

"Ti si moja slaba tačka", ponovi on. "Morao sam da se zapitam zašto sam poželeo da te naslikam još kad sam te prvi put ugledao. Zašto sam osećao neumoljivu potrebu da to učinim, uprkos svemu što se dešavalo. I zašto, kad god pomislim na novu sliku, pomislim na tebe." "Ljudi u kriznim situacijama..." "To je zbog tebe. Zbog tvog lica, tvog tela, tvog glasa u mojoj glavi. Zbog osećanja koje me obuzme kad te dodirnem, kad te čujem. Zbog tvog osećaja za ispravno i pogrešno, zbog toga što neprestano paziš da ne kažeš previše o sebi, zbog čega još više želim da zavirim u tebe, da te oljuštim sloj po sloj i otkrijem šta se skriva unutra. Pa čak i zbog tog zbunjujućeg dara da sređuješ i popravljaš stvari. Sve to te čini takvom kakva jesi. Ti si moja slaba tačka jer te volim." Nešto je steže oko srca, mešavina straha i radosti, koliko god to delovalo nespojivo. "Eše, stvarno..." "Znam da te to brine. Lakše je ako sve svedemo na seks, uzajamnu naklonost i rešavanje situacije u koju smo oboje upleteni. Ljubav ostavlja ožiljak koji se teško briše. Štaviše, s obzirom na moju porodičnu istoriju, sebi sam odavno obećao da, ako i kada se to konačno desi, to mora da bude za sva vremena. A to te brine najviše od svega." "Sad stvarno ne možemo da razmišljamo o tome." Grlo joj se stisnu od panike, a misli joj postadoše smućene. "Ne dok smo usred... ovakve situacije." "Ako usred ovakve situacije ne mogu da kažem da te volim, kad to treba da učinim? Doduše, možda se ukaže i bolja prilika, ali šanse su prilično male, posebno zbog toga što imam posla sa ženom koja se patološki plaši vezivanja." "Ne plašim se vezivanja." "Plašiš se, ali ako će ti tako biti lakše, to možemo da definišemo i kao otpor prema vezivanju." "Sad već počinješ da mi ideš na nerve." "Dobro, daj da dopišemo i nervozu i stavimo tačku na dalju raspravu." Podigao joj je šake i nežno ih poljubio. Potom ih je vratio nazad. "Dobiću to što želim, jer mi ništa što sam do sada želeo nije značilo 384

ni mrvu od toga što mi ti značiš. I zato moram da dobijem to što želim. Ali dok se to ne desi, mogu da te smestim na neko sigurno mesto, negde gde ćeš biti sklonjena od svega, čak i ovoga. Tako ćeš imati vremena da razmisliš." "Ja nisam bespomoćna šmizla koju možeš da zatvoriš u neku visoku nepristupačnu kulu." "U redu." "I neću dopustiti da manipulišeš..." On se nagnu ka njoj, prekinuvši je u pola rečenice, a onda je povuče ka sebi i strasno poljubi. "Volim te", ponovio je pre nego što je ustao i pustio je iz zagrljaja. "Moraćeš da se navikneš na to. Sad odoh da se pakujem." Napustio je sobu, ostavivši je da blene za njim. U čemu je, dođavola, njegov problem? Zašto je njegovu zaljubljenost doživljavala kao pretnju? I zašto je, dođavola, i dalje propadala kroz taj tunel ljubavi, čak i dok je bila sluđena od besa? U čemu je, dođavola, i njen problem? 385

25 Probudio se u Njujorku, u neko gluvo doba, jer mu je telesni časovnik potpuno prolupao zbog učestalih promena vremenskih zona dok je prelazio sa kontinenta na kontinent. Tama i relativna tišina govorili su da mu se neće dopasti ono što bude video kad baci pogled na sat. Pogodio je u oba pogleda, zaključio je kad je podigao sat s noćnog stočića i začkiljio u fluorescentni brojčanik. Četiri i trideset pet ujutru. To je stvarno bilo bezbožno vreme. I nije mu se dopalo. Mogao bi dobro da iskoristi te bezbožne sate da je Lajla bila tu - ali ona se očigledno već probudila i šmugnula iz kreveta. Relativno lako ju je ubedio da je pametnije da ostane u njegovom stanu nego da se gura s Džuli i Lukom, ili da iznajmi sobu u nekom hotelu, dok ne preuzme sledeći posao. Već ju je doveo na ivicu nerava upornim ponavljanjem da je voli i da namerava da s njom ostane na duge staze. Ali to mu nije smetalo. Više je v oleo da još na samom početku baci karte na sto, kad god je to moguće. A ona je trebalo da se navikne na to. Odlično je shvatao da je bila zbunjena njegovim ponašanjem, i time što joj je jasno izložio svoje namere i onda je ostavio da se slegne. Ali ni to mu nije smetalo. Na osnovu iskustva s nebrojenim članovima svoje porodice, zaključio je da takav pristup obično donosi zadovoljavajuće rezultate. Nije imao nameru da forsira - ne previše, i ne prebrzo. Svaki cilj koji je vredan truda zahteva izvesnu... strategiju i taktiku. Isti princip mogao se primeniti i na osvajanje ženskog srca. Moraće još da smisli pravu taktiku, ali trenutno je bilo najvažnije da 386

Lajla ostane bezbedna. Da bi se to desilo, morao je da zaustavi Džej Medok i Nikolaja Vasina. Ključ za ostvarenje tog cilja bio je sakriven u staroj staji na porodičnom posedu. Pošto više nije bilo šanse da zaspi, bilo mu je potrebno da pronađe Lajlu, i da popije kafu. Krenuo je niz stepenište i začuo muziku. U stvari, ne muziku već pevanje, shvatio je. Lajla je pevala... o nekakvom valjanju i odbegloj teladi? Zastavši u pola koraka, bunovno je protrljao lice. Kiša i vetar i... Sirova koža, pomisli. Bila je u njegovoj kuhinji, u cik zore, pevajući Sirovu kožu, i to zavidnim glasom. Zašto bi neko pevao kaubojsku pesmu o teranju stoke u pola pet ujutru? Kročio je u kuhinju dok je ona gonila imaginarno krdo za kuhinjskim šankom, u kratkoj tankoj spavaćici s nacrtanim cipelama koje su marširale po butinama. Golim nogama mlatarala je u ritmu pesme. Nokti su joj bili nalakirani tirkiznoplavom bojom, a kosa podignuta u haotičnu punđu. Čak i bez kafe, pomisli Eš, bio bi apsolutno zadovoljan da je zatekne u takvom izdanju svakog jutra do kraja života. "Šta to radiš?" Ona blago poskoči, spustivši svoju višenamensku alatku. "Moram da ti kupim ogrlicu sa zvoncetom. Sanjala sam uvrnut san, kako me moj otac, u kompletnoj borbenoj uniformi, ubeđuje da moram da naučim da mušičarim, i tako smo stajali u nekom brzaku, do kolena u vodi, a ribe su..." Zamahala je rukama kroz vazduh, pokušavajući da predoči kako ribe iskaču iz vode. "Ali te ribe su izgledale kao da su izašle iz crtaća, što je bilo još uvrnutije. Jedna je pušila cigaru." On je samo blenuo u nju. "Molim?" "To što si čuo. Moj tata je nekad gledao stare kaubojce na nekom starinskom kanalu za vestern filmove. I sad ne mogu da izbacim Sirovu kožu iz glave jer sam u snu učila kako da mušičarim. Pomozi mi." "Kapiram to za Sirovu kožu." Uspeo je da pohvata konce, bar što se 387

ticalo tog sna. "Ali šta radiš s tom alatkom u pola pet ujutru?" "Vratanca na kredencu su ti rasklimana, što me prosto izluđuje, pa sam rešila da ih sredim. Takođe, vrata na ostavi škripuckaju - to jest, škripuckala su. Nisam pronašla WD-40 sprej u ormariću sa alatom pa sam morala da uzmem svoj. Eše, u ovom svetu je nemoguće funkcionisati bez WD-40 spreja. I izolir-trake. I superlepka." "Zapisaću to u tefter." "Ozbiljno. Jednom sam čak pisala proizvođaču - onima iz WD-40 - da im zahvalim što su izbacili putnu verziju. Uvek nosim taj sprej u tašni, jer čovek nikad ne zna šta može da iskrsne." On joj priđe i nasloni se na kuhinjski šank, zagradivši je rukama. "Sad je pola pet ujutru." "Nisam mogla da spavam - zbog poremećenog telesnog časovnika i uvrnutih riba koje puše cigare. A ne mogu ni da radim jer mi je mozak još smućen od putovanja, tako da sam rešila da malo majstorišem po kući. Shvati to kao malu uslugu, na ime kirije." "Niko ti ne traži kiriju." "Ali tako se bolje osećam. Isto radim i kad sam kod Džuli." "Dobro." On je podiže uvis, skloni sa šanka i spusti na pod. "Još nisam završila." "Blokiraš mi aparat za kafu." "Oh. Ja sam već sručila dve kafe, jednu za drugom. Doduše, malo sam se predozirala i postala hiperaktivna." "Ozbiljno?" Proverio je ima li kafe u aparatu i zaključio da je dopunila posudu. "Nisam primetio." "Čak i smućeni mozak ume da prepozna sarkazam. Da li ti je možda palo na pamet da okrečiš gostinski toalet u prizemlju? Znaš, razmišljala sam o onim divnim starim zgradama i fasadama u Firenci. Postoji dekorativna tehnika koja dočarava izgled starinskih gipsanih zidova. To bi moglo da posluži kao sjajna umetnička pozadina. Mislim da bih to mogla da izvedem, a gostinski toalet je dovoljno mali, u slučaju da nešto zabrljam." On je i dalje zurio u nju dok je aparat mleo kafu i zagrevao vodu. Od Sirove kože i spreja protiv rđe do krečenja kupatila. 388

Zar taj aparat za kafu nije mogao malo da požuri? "Hoćeš da kažeš da u cik zore razmišljaš o krečenju kupatila? Zašto?" "Zato što sam praktično završila knjigu i zato što mi sledeći posao počinje tek za dve nedelje i zato što sam sručila dve šolje kafe. Ako se nečim ne uposlim, eksplodiraću od hiperaktivnosti." "Zar te pokušaj da utekneš iz kandži žene koja radi kao plaćeni ubica za nekog umobolnog bogataša ne čini dovoljno uposlenom?" Trudila se da ne razmišlja o tome. "Ako se nečim okupiram, to mi pomaže da lakše podnesem činjenicu da sam već imala bliski susret s profesionalnim ubicom i da sam uspela da je tresnem posred lica. To mi je drugi put u životu da nekog tako tresnem." "Ko je bila prva žrtva?" "Oh, Trent Vans. Imali smo trinaest godina i mislila sam da mi se dopada sve dok me nije pribio uz drvo i zgrabio za grudi. Doduše, tad još nije imao šta da zgrabi, ali je ipak pokušao..." Podigla je pesnice. "Tako da sam morala da ga tresnem." Mada njegov mozak još nije dobio neophodnu dozu kofeina, Eš pokuša da zamisli taj prizor. "U oba slučaja, pesnica u lice bila je apsolutno zaslužena." "Normalno je da to kažeš kad i ti rado koristiš pesnice. Ali slažem se s tobom. U svakom slučaju, ako ostanem uposlena, i odlučna da što efikasnije upotrebim svoje pesnice, jasnije ću sagledati šta možemo da preduzmemo, šta treba, a šta ne treba da radimo." "Krečenje kupatila će ti pomoći u tome?" "Moguće." "Onda slobodno izvoli." Sručio je nekoliko gutljaja kafe i zahvalio bogu. "Stvarno?" "Ti ćeš gledati te zidove i koristiti to kupatilo - sigurno češće od mene - pošto ćeš živeti ovde između dva posla." "Nisam rekla da..." "Poigraj se s tim kupatilom", prekinu je on, "pa ćemo videti kako nam se dopada." "A do tada?" "A do tada, pošto nam panduri nisu od naročite pomoći, pokušaću da 389

stupim u direktan kontakt s Vasinom." "Direktan? Ali kako?" "Ako treba da vodimo ozbiljan razgovor, treba mi ozbiljna hrana." Otvorio je frižider, zagledavši se u krajnje ograničen izbor. Potom otvori i zamrzivač. "Imam zamrznute galete." "Prodato. On živi kao pustinjak i ne možemo da budemo sigurni čak ni gde se trenutno nalazi. Šta ako je u Luksemburgu? Da možda nećeš da kažeš da ćemo naprosto da uskočimo u tvoj zgodni privatni avion i zapalimo za Luksemburg? Nikad se neću navići na to." "To nije moj avion, već porodični." "Svejedno. S tolikim bogatstvom, taj tip sigurno živi iza neprobojnih bedema. U metaforičkom smislu." "Metaforički bedemi obično su sačinjeni od ljudi - advokata, računovođa, telohranitelja. Posluge koja mu sređuje kuću i sprema hranu. Sigurno ima i svoje lekare. Zatim, on sakuplja umetničke predmete, što znači da neko mora da posreduje i u tome. Sigurno ima legiju ljudi na platnom spisku." "Uključujući i ženu koja ubija za njega." "Uključujući i nju", potvrdi Eš, ubacivši dve smrznute galete u toster. "Ali za početak, biće mi dovoljan samo jedan od njih." Srce joj preplašeno preskoči. "Ne misliš valjda da kontaktiraš s njim preko njegovog plaćenog ubice?" "To bi bio najdirektniji put. Ali pošto je ona verovatno još u Italiji, mislim da je bolje da krenemo od advokata. On ima razvijene poslove i nekretnine u Njujorku. Sigurno ima i advokate." Počeo je da vršlja po ormariću, s popravljenim i podmazanim vratancima, i izvadio sirup. Lajla obazrivo osmotri flašu. "Koliko dugo to stoji tu?" "To je samo javorov sirup, nema veze koliko stoji." Uzeo je galete kad su iskočile iz tostera, bacio po jednu na svaki tanjir, nasuo sirup preko njih i pružio joj jednu. Ona namrgođeno osmotri nedopečenu galetu, koja se davila u jezeru sumnjivog sirupa. "Uvek si imao kuvare, zar ne?" "Da. Takođe poznajem dosta ljudi s Long Ajlanda koji imaju kuvare 390

pa bi to mogla da bude još jedna opcija." Zgrabio je dve viljuške i dva noža, dodao joj escajg i, stojeći za kuhinjskim pultom, odsekao komad svoje galete. "Ali biće diskretnije ako to obavimo preko advokata. Naši advokati će stupiti u kontakt s njegovim i obavestiti ih da želim da popričam s njim. Videćemo šta će se onda desiti." "On sigurno ne očekuje da stupiš u kontakt s njim. To bi moglo da ga iznervira, ili zaintrigira. Možda oba." "Još bolje", zaključi Eš. Shvativši da nečim mora da spere te gnjecave i preslatke galete, Lajla otvori frižider. "Imaš V8. Sa mangom." Njeno omiljeno piće za dobro jutro, pomisli dok je mućkala još neotvorenu flašu. On je pažljivo posmatrao svaki njen pokret - što je, u njenim očima, bilo još romantičnije od ruža i poezije. "Hoćeš i ti malo? Prijaće ti." On progunđa nešto nerazumljivo dok je uzimala čaše za sok. "A šta ako je ipak u Luksemburgu? Vasin sigurno neće priznati da ima bilo kakve veze s onim što se desilo Oliveru. Bio bi lud da prizna." "On je samotnjak koji angažuje plaćene ubice da bi se domogao umetničkih predmeta koje nikom ne sme da pokaže. Mislim da smo već ustanovili da je lud." "Opaska na mestu." Lajla spusti čašu na pult ispred njega. "Ali nekako moram da ga navedem da istupi s ponudom za jaje. Ne možemo da blefiramo da imamo oba jer znamo da se drugo već nalazi kod njega. Dakle, treba da se oslonimo na ono što znamo. Čak i samo jedno od tih jaja predstavlja neviđen plen, vrhunsko postignuće za svakog kolekcionara." "A kad bi se domogao dva carska jajeta, to bi bio uspeh koji prevazilazi granice mašte." Galeta nije bila tako loša kao što je izgledala, zaključi Lajla. Ali ako se tu zadrži malo duže, moraće da preuzme nabavku na sebe. "Ali šta bi postigao čak i da ga navedeš da istupi s ponudom? U tome nema ničeg protivzakonitog. Ako napravite kupoprodajni ugovor, to će biti savršeno legalna pogodba." "Odbiću da ga prodam. Jasno ću mu staviti do znanja da postoji 391

samo jedna stvar koju želim u zamenu za to jaje. Medokova." "Njegova opako vrela Azijka? Zašto bi odlučio da ti je preda? I zašto bi ona dopustila da bude trampljena za jaje?" "Pitanje po pitanje. Kao prvo, ona radi za njega. On sigurno ceni njene kvalitete, ali ona je ipak obična plaćenica." "Ona je ljudsko biće", pobuni se Lajla. "Grozno ljudsko biće, ali nije u tome stvar." "Ne razmišljaš kao čovek koji je kadar da ubije da bi se domogao zlatnog jajeta." "U pravu si." Lajla nakratko odbaci vlastiti moral i senzibilitet, pokušavši da se uvuče u Vasinovu kožu, da razmišlja i oseća kao on. "Ona je samo sredstvo za ostvarenje cilja, obična alatka." "Upravo tako. Frederik Kapeli je takođe radio za njega, ili je bar pristao da odradi taj posao. Vasin se nije libio da ga se otarasi." "U redu. Slažem se da to jaje za njega poseduje veću vrednost od ljudskih života. Ali ne sme da rizikuje da ti je izruči, Eše. Ona bi mogla da ga otkuca, da se nagodi s policijom, da im sve ispriča. Moraće to da uzme u obzir." Pošto mu je sok bio ispred nosa, Eš reši da ga ipak proba i zaključi da je iznenađujuće dobar. "Ne tražim je da bih je predao policiji i pružio joj šansu da se nagodi sa njima. Zašto bih rizikovao da joj daju imunitet ili da joj ponude zaštitu u zamenu za svedočenje?" "Pa šta će ti onda?" On naglo spusti čašu na pult. "Hoću da se osvetim. Hoću da mi plati za sve. Da jebeno plati za sve što je uradila. Ta kučka mi je ubila brata. Prolila je moju krv. I sad ja hoću da prolijem njenu." Lajlino srce ponovo preskoči, stegavši se od zebnje. "Ne misliš valjda stvarno... ne, ne bi to mogao da uradiš." "Na trenutak si pomislila da bih mogao." Mahnuo je viljuškom, nabovši još jedan zalogaj natopljene galete. "Ti me svakako poznaješ mnogo bolje nego što on može da me poznaje, a opet si skoro poverovala. I on mora da poveruje. Da, poverovaće", ponovio je, "jer jednim delom duše stvarno to želim." "Čak i da ti poveruje i kaže: Važi, smatraj da smo sklopili posao, 392

ona to neće prihvatiti. Ubila je dva vrhunski obučena agenta kad su joj se previše približili." "To je njegov problem. Ako hoćeš to jaje, daj mi kučku koja mi je ubila brata. To je sve što tražim. Inače ću ga uništiti." "Nema šanse da poveruje da bi to stvarno uradio." "Malo sutra ne bih." Eš se razjareno odgurnu od kuhinjskog pulta, nateravši je da ustukne. "Ta stvar koštala je života dva člana moje porodice. Njihova krv je na tom jajetu. Neću više da se osećam kao progonjena zver, zbog policije, i zbog njega i njegovih plaćenih ubica. I sve zbog neke tričave igračke koju je neki mrtvi car napravio za svoju razmaženu ženu. Dođavola s tim. Ovde je reč o mojoj porodici. Ja nisam Oliver i boli me uvo za pare. Ta kučka mi je ubila brata i sad ću ja da ubijem nju ili ću da uzmem čekić i da razbucam to jaje." "U redu. U redu." Lajla drhtavom rukom podiže šolju s kafom, ponovo se žacnuvši. "Bio si prilično ubedljiv. Skroz si me isprepadao." "To nije daleko od istine." Eš se ponovo nasloni na pult i protrlja oči. "Boli me uvo za to jaje, pogotovo otkako je nožem nasrnula na tebe." "Oh, Eše, to je bila samo..." "Ne pričaj da je to bila samo ogrebotina, Lajla! Dođavola s tim pričama! Da je imala šansu, ubila bi te dok kažeš piksla. Dobro to znaš. Ne staj mi na ž ivac kad sam već dovoljno besan. Hoću... moram da učinim sve što mogu da zlikovci koji su odgovorni za Oliverovu i Vinijevu smrt, pa čak i za smrt te žene, koju nikad nisam upoznao, budu kažnjeni. Spakovani iza rešetaka. To jaje je važno zbog svoje istorije, zbog onoga što simbolizuje, zbog onoga što znači u umetničkom svetu. Njemu je mesto u nekom muzeju i pobrinuću se da završi tamo gde pripada. Zato što bi Vini to želeo. Da nije toga, ovog časa bih zgrabio čekić." Oči mu opasno sevnuše, oštre i prodorne, kao u trenucima dok ju je slikao. "Zgrabio bih čekić i razbio bih ga, Lajla, jer mi ti značiš mnogo više." "Ne znam šta da kažem ili uradim." Kako je mogla da zna, kad je sve u njoj drhtalo i bolelo? "Niko nikad nije gajio takva osećanja prema meni. I niko me nikad nije naveo da osećam to što osećam kad sam s 393

tobom." "Onda pokušaj to da prihvatiš." "Nikad nisam dobila ništa što stvarno vredi, a da se za to nisam sama izborila. Naprosto je tako. Nikad nisam dopustila sebi da se previše čvrsto vežem za nešto, jer sam bila svesna da ću možda to morati da ostavim za sobom. Kad ti nešto previše znači, onda previše i boli." "Mislim da ovo dovoljno vredi." Stegao je njenu šaku i spustio je na svoje srce. "I sama si se izborila za to." Osetila je otkucaje njegovog srca, snažnog i postojanog, srca koje je pripadalo njoj, kad bi samo smela da ga prihvati. "Ne shvatam čime sam to zaslužila." "Osvojila si moje srce još onog časa kad si pružila ruke i dopustila mi da se oslonim na tebe, mada me tad praktično nisi ni poznavala. I zato mi sad dopusti da ja budem tvoj oslonac." Kao da je želeo da demonstrira svoje reči, Eš je privuče uz sebe. "Ne moramo ništa da ostavljamo za sobom. Ti ćeš okrečiti kupatilo, a ja ću pozvati advokate. Ti ćeš se baviti svojim poslom, a ja svojim. I čekaću dok ne budeš spremna." Zatvorila je oči, nateravši se da se smiri. Uzeće to što joj je nudio, prihvatiće to što je osećala. Bar zasad. Priprema gostinskog kupatila, istraživanje nove tehnike za krečenje, nabavka materijala, dogovaranje oko osnovne boje - a trebalo je da zna da će jedan umetnik imati čvrst i nepokolebljiv stav po tom pitanju - pomoglo joj je da ostane uposlena. Naterala je sebe da sačeka još jedan dan, da joj čitav postupak krečenja odleži u glavi, iskoristivši to vreme da sedne za laptop i počne da doteruje svoju knjigu. Potom je napravila pauzu u pisanju, ovog puta ostavivši knjigu da odleži, pa je ponovo zavrnula rukave i dohvatila četku i valjak. Eš je većinu vremena provodio u ateljeu. Očekivala je da je ponovo pozove da mu pozira, ali nije. Tanjir mu je sigurno bio pun, da se tako izrazi. Bio je okupiran drugim stvarima, razgovorima s advokatima i postavljanjem pozornice za konačni obračun s Vasinom. Više nije načinjala tu temu. Mogla je da osmisli bar pet-šest različitih scenarija - što je i činila - ali ništa od toga nije moglo da upali dok ne 394

naprave prvi korak. Zato će Ešu prepustiti da organizuje stvari, a ona će potom uskočiti sa svojim doprinosom i idejama, da obavi završno poliranje. I njen tanjir je bio pun, a njena i njegova osećanja predstavljala su glavnu stavku na meniju. Možda je mogla da odgurne taj tanjir - hvala, stvarno lepo izgleda, ali... Da li je želela da to učini? Ili je možda trebalo da okusi nekoliko zalogaja i da onda kaže: hvala lepo, ali to mi je sasvim dovoljno. Ili da svim srcem prione na jelo? Ipak, ako bi to učinila, zar se tanjir na kraju ne bi ispraznio? Ili bi možda bilo kao u onom biblijskom čudu s hlebom i ribom? "Prestani!", naredila je sebi. "Prestani s tim!" "Ako sad prestaneš, to kupatilo će ostati neupotrebljivo." Osvrnula se preko ramena. On je stajao iza nje, fokus svih njenih misli, s božanstveno razbarušenom crnom kosom, prelepim licem obraslim kratkom čekinjom, zbog averzije prema svakodnevnom brijanju, zgodnim telom u izbledelim farmericama - s tanušnom prugom grimizne boje na levom boku - i crnoj majici. Ponovo je bio u tom umetničkom izdanju i, kao i uvek kad bi ga videla takvog, njeni sokovi momentalno se uskomešaše. Zakačivši palčeve za prednje džepove, on uzvrati na njen ispitivački pogled. "Što me tako gledaš?" "Pitam se zašto su muškarci seksi čak i kad uopšte ne vode računa o svom izgledu, dok nemarne žene odmah budu proglašene za zapuštene ili aljkave. Mislim da to ima neke veze s Evom. Ona je ionako za sve kriva." "S kojom Evom?" "Adamovom Evom. Kako god bilo, ne nameravam da prestanem s krečenjem. To se odnosilo na neke filmove u mojoj glavi. Ne mršti se." Mahnula je zamazanim valjkom ka zidu, pomalo rizično. "Ovo je samo osnovni sloj. Tehnika venecijanskog gipsanog maltera ima mnogo koraka. Odlazi i ne smetaj!" "To sam i planirao. Moram da izađem, da nabavim neke stvari. Treba li ti nešto?" 395

"Ne. U stvari..." Zamislila se, prislonivši slobodnu ruku na stomak. "Kasnije bih mogla da ogladnim. Hoćeš li da podelimo jednu kalconu? Dok se vratiš, završiću s osnovnim slojem." "Jede mi se kalcona, ali neću da je delim." "Ja ne mogu da pojedem celu." "Ja mogu." "Nema veze. Onda mi uzmi pola delikatesnog sendviča. S ćuretinom, provolone sirom i još čime god da stavljaju. Neka ga dobro napune, ali hoću samo pola." "Mislim da je to izvodljivo." Sagnuo se da je poljubi. I osmotrio zid koji je ponovo farbala. "Shvataš li u čemu je suština osnovnog sloja?" "Da, slučajno shvatam." Takođe je shvatao šta je značilo kad se boja nađe u amaterskim rukama. To je samo kupatilo, podseti sebe, koje je pritom veoma retko koristio. "Zaključaj vrata, ne mrdaj odavde i drži se što dalje od mog ateljea." "Ako budem morala..." "Neću dugo." Ponovo ju je poljubio. "Ideš sam na ulicu", doviknu ona za njim. "Možda je bolje da sačekaš da zgrabim kuhinjski nož i pođem s tobom." On se osmehnu preko ramena. "Neću dugo." "Neću dugo", progunđa ona i prionu na posao, kako bi dala oduška svom besu. "Zaključaj vrata, ne mrdaj odatle. Drži se što dalje od mog ateljea. Uopšte mi nije palo na pamet da idem tamo dok mi to nije rekao." Podigla je pogled ka tavanici. Treba za inat da se popne i da malo provršlja po ateljeu. Možda bi to i uradila da njena radna etika nije odmah zavrištala na uzbunu. Kloni se privatnog prostora, poštuj granice. Osim toga, htela je da završi sa osnovnim slojem i da izbrusi sliku koju je imala u glavi. Možda će biti bolje ako promeni ugao gledanja. Još neko vreme se zabavljala mašući valjkom i četkom, posmatrajući svoje delo iz različitih uglova. Kasnije će napraviti rotaciju poslova, odmah posle pauze za ručak, i ponovo sesti za tastaturu. 396

Odmakla se za nekoliko koraka da osmotri učinak. Fina topla toskanska žuta boja - suptilna i obogaćena diskretnim narandžastim notama. Sad će morati da sačeka dobrih dvadeset četiri sata pre nego što počne s nanošenjem g ipsane boje - koja je imala dublju i raskošniju narandžastosmeđu nijansu. Time će preći na zanimljiviju i izazovniju fazu tog poduhvata. Do tada će morati da sredi haos - sve te četke i valjke, i samu sebe. Još uvek zagledana u zidove, začula je pulsirajući signal za dolazni poziv i izvukla mobilni iz džepa. "Halo? Lajla ovde." "Jesi li uživala u odmoru u Italiji?" Krv joj se istog časa sledi u žilama. Bilo joj je mrsko da pomisli da je njena prva reakcija na taj glas bila parališući strah. "Jesam, i te kako." Počela je mahnito da se osvrće, proveravajući vrata i prozore, gotovo očekujući da s druge strane stakla ugleda to zapanjujuće egzotično lice. "Ne čudi me. Privatni avion, luksuzni hoteli. Upecala si krupnog svetlucavog šarana, zar ne?" Trudeći se da obuzda svoj temperament i uvređenost, Lajla prasnu u prigušeni smeh. "Da, i neviđeno zgodnog. A ti? Kako si se ti provela u Italiji? Videla sam te na Pjaci dela Sinjorija. Stekla sam utisak da si imala neki važan posao." Kratko zatišje s druge strane navede je na zaključak da je pogodila pravo u metu, što joj je pomoglo da donekle smiri pomahnitalo srce. I da se priseti da na mobilnom ima aplikaciju za snimanje glasa. "I dalje mi se sviđaju tvoje sandale", brzo je dodala, prelistavajući ikonice na ekranu da uključi snimanje. "Kupila sam nekoliko pari fantastične obuće dok smo bili tamo." "Šteta što te nisam videla." "Bila si zauzeta. Trebalo je da obiđeš neka mesta, i da kokneš neke dilere umetninama, a?" Grlo joj postade brutalno suvo, vapeći za vodom, ali nije mogla da natera svoje noge da se odlepe od poda. "Šta misliš, Džej, ko je javio pandurima?" Još jedan poen, pomisli u sebi. Tačno, bila je prestravljena, ali ne i bespomoćna. I nipošto glupa. "Panduri me ne brinu, biao zi. I ne teši se da će ti oni pomoći. Sledeći put me nećeš ni videti. Ni mene ni moj nož, sve dok ga ne 397

zarijem u tebe." Lajla zatvori oči, naslonivši se na okvir vrata, ali natera sebe da zvuči kao da ne haje za te pretnje. "Ti i tvoj nož prošlog puta niste odradili posao. Kako ti je usna? Da li je zarasla? Ili još moraš da je kamufliraš karminom koji si maznula od Džuli?" "Molićeš me da te ubijem. Znaš, jaje je posao... ali ti, bi, ti ćeš mi doći kao zadovoljstvo." "Da li tvoj gazda zna da si me pozvala da me zasipaš takvim pretnjama? Sumnjam da bi mu se to dopalo." "Kad god zatvoriš oči, značeš da ću možda biti tu kad ih sledeći put otvoriš. Uživaj u životu dok još možeš, jer život je užasno kratak, ali smrt, biao zi, može da bude veoma, veoma duga. Jedva čekam da ti pokažem koliko duga. Ćao!" Lajla prisloni mobilni uz pomahnitalo srce. Nekako je uspela da se otetura do gostinskog kupatila i isprska prebledelo lice ledenom vodom, a onda je polako skliznula na pod, osetivši kako je noge izdaju. Morala je da pozove policiju - bilo neke vajde od toga ili ne - čim prestane da se trese. Ali uspela je da joj pokaže zube, zar ne? Koliko ljudi je moglo da se pohvali time da su pokazali zube osvetoljubivom profesionalnom ubici? I da su pritom ostali dovoljno pribrani da to snime? Spisak je sigurno bio prilično kratak. Ovo je bilo krajnje lično, shvatila je. To je bilo direktno povezano s onom pesnicom u lice. "U redu." Polako je udahnula, izbacila vazduh, prislonila glavu uz podignuta kolena. "Sad je već bolje. Sad treba samo da pozoveš policiju i..." Ne, ne njih, shvatila je, već Eša. Nije ga pozvala u Firenci i pogrešila je. Malopre se dobro držala, ali to nije značilo da treba da stoji - ili sedi - sama u tom kupatilu. Spustila je mobilni i zagledala se u svoju ruku da se uveri da je prestala da drhti. Ali ruka joj preneraženo pade na krilo kad je začula pištanje interfona. Zgrabila je mobilni, skočila na noge i zapiljila se u vrata. Naravno, 398

vrata su bila osigurana - mada nije zaključala unutrašnju bravu kad je Eš izašao. Ali prozori su bili od stakla. To je bila ranjiva tačka. Prvo na šta je pomislila bila je samoodbrana - da zgrabi neko oružje. Pogleda prikovanog za vrata, krenula je ka kuhinji. Tamo se nalazila gomila stvari koje su mogle da posluže kao oružje. Interfon ponovo zapišta, nateravši je da se ponovo žacne. Interfon, prođe joj kroz glavu. Nećeš videti ni mene ni nož. Neko ko je dolazio da je ubije ne bi zvonio na prokleti interfon. Glupačo! - rekla je sebi. Ne ponašaj se kao moronka samo zato što neko zvoni. "Samo proveri ko je", prošaputala je. "Idi do vrata i vidi ko je, umesto što stojiš tu drhteći kao prut." Naterala je sebe da se pomeri i da otvori ormarić u koji je - uz Ešovu saglasnost - prebacila monitor. I prepoznavši posetioca, pomisli da bi možda bilo bolje da je to bio neko s ubilačkim namerama. "Dođavola! Sranje! Prokletstvo!" Ćušnuvši mobilni nazad u džep, stavila je ruke preko lica, jedva potiskujući suze olakšanja. Niko nije došao da je ubije. Tom posetiocu bi možda bilo drago da više nikad ne čuje za nju, ali svakako nije želeo da je vidi kako leži u lokvi krvi. Pa ipak... Nabila je kačket preko skupljene podignute kose. Zašto je Ešov otac baš sad morao da dođe? Zašto nije odabrao neki trenutak kad je Eš tu, a ona nije? Zašto je morao da se pojavi baš sada, kad je bila na ivici nervnog sloma, raspamećena od straha i panike? Zar je morao da upadne baš u trenutku dok je na sebi imala svoju najgoru odeću, majicu i šorts koje je zadržala isključivo za obavljanje prljavih poslova? "Sranje, sranje, sranje!" Došlo joj je da ignoriše interfon i gosta, ali nije mogla da bude baš tako nekulturna - ili, da bude iskrena, tako opasno sama u trenutku kad je čak i čovek koji ju je prezirao iz dubine duše predstavljao dobrodošlo društvo. Ispravila je ramena i krenula kroz stan. Obavi to, naredila je sebi, i 399

otključala vrata. "Gospodine Arčere." Nije se potrudila da nabaci izveštačen osmeh. Maniri su jedno, a licemerje nešto sasvim drugo. "Oprostite što ste toliko čekali. Nešto sam farbala." "Ah, počela si da se baviš slikanjem?" "Nisam slikala već krečila. Žao mi je, ali Eš nije tu. Izašao je da nešto obavi. Želite li da uđete, da ga sačekate?" Umesto da odgovori, on naprosto zakorači preko praga. "Koliko vidim, prešla si kod njega?" "Ne. Samo boravim ovde do sledećeg posla. Želite li nešto da popijete?" "Prešla si ovde", ponovi on, "posle onog vrtoglavog putovanja za Italiju." "Da, bili smo u Italiji. Rado ću vam doneti piće, a ako želite sami da se poslužite, sigurno znate gde šta stoji. Ja moram da pospremim pribor." "Hoću samo da znam šta se dešava." U njemu je videla nešto što ju je podsećalo na Eša. I pomalo začuđujuće, na njenog oca. Bio je to autoritet, shvatila je. Delovao je kao čovek koji poseduje neosporni autoritet, koji ume da ga koristi i koji očekuje da mu se svi povinuju. Ali ona to neće učiniti. "Krečim gostinski toalet tehnikom venecijanskog gipsanog maltera." To nije bio prvi put da je neko osmotri s visine, pomisli Lajla, ali Spens Arčer imao je ubedljivo najbolju tehniku. "Ne budi smešna." "Nisam smešna. I svojski se trudim da ne zaboravim da ste vi, šta god mislili o meni, ipak Ešov otac." "Kao njegov otac, zahtevam da mi kažeš šta se ovde dešava." "Moraćete da budete određeniji." "Hoću da znam zašto ste posetili Đovanija Bastonea. A pošto si tako brzo uspela da se infiltriraš u život mog sina, i njegov dom, hoću da znam koliko daleko nameravaš da ideš." Osetila je neko tutnjanje u glavi, postojano tras-tres-tras u slepoočnicama i potiljku. "Prvo pitanje treba da postavite Ešu. A što se 400