Kutija za snove - Nora Roberts

Odmah posle ponoći, Lajla joj otvori vrata. "Izvini", reče Džuli umesto pozdrava. "Ovo je poslednje što ti treba, posle onog sinoć." "Ne pričaj gluposti. Jesi li dobro?" "Pojma nemam. Panduri misle da sam luda. Možda i jesam." "Ne, nisi. Daj da ovo prebacimo u spavaću sobu." Zgrabila je dršku Džuline torbe i odvukla je do gostinske sobe. "Tačno, nisam luda. Te stvari su stvarno nestale, Lajla. I to prilično čudne stvari, kad ti kažem. Ko bi provalio u stan da uzme šminku, parfem, sandale i torbu od leopardove kože, verovatno da u nju spakuje prethodno pomenuto? Ko bi uzeo takve stvari, a ostavio vredna umetnička dela, nakit, božanstveni ručni sat Bom i Mersje i bisere moje babe?" "Možda neka tinejdžerka?" "Ništa nisam zaturila. Znam da panduri to misle, ali nisam zaturila te stvari." "Džuli, nema šanse da ti nešto zaturiš. Ko ti sređuje kuću?" Džuli se utučeno stropošta na ivicu kreveta. "I panduri su to pitali. Već šest godina koristim usluge iste agencije. Uvek mi dolaze samo dve žene, svake druge nedelje. Ne bi rizikovale da ostanu bez posla zbog malo šminke. Osim njih, ti si jedina koja ima ključ i šifru." Lajla prstom iscrta X preko grudi. "Ja sam nevina." "Ti ne nosiš moj broj obuće, a ni crveni karmin - mada bi trebalo da razmisliš o karminu. Dakle, ti si čista. Hvala ti što si me primila na prenoćište. Ne bih mogla sama da ostanem tamo. Sutra ću promeniti brave, a šifra na alarmu već je promenjena. Neka tinejdžerka, kažeš?", zamišljeno reče. "U z gradi sigurno ima tinejdžerki. Možda je stvarno to. Samo glupa egzibicija. Nešto kao krađa u supermarketu." "Čak i da je posredi glupa klinačka egzibicija, to se ne radi. Ne sme niko da ti vršlja po kući i uzima šta poželi. Nadam se da će policija naći ko je to." "Pažnja! Traži se tinejdžerka koja miriše na budoar, nosi manolo sandale i karmin Crveni tabui" Džuli prezrivo frknu. "Malo sutra!" "Ko zna, možda je ipak pronađu?" Lajla se savi ka njoj i čvrsto je 51

zagrli. "Prvom prilikom idemo u šoping da kupiš novu šminku. Da li ti sad nešto treba?" "Samo da se dobro naspavam. Mogu li da se opružim na kauču." "Krevet je dovoljno prostran. Spavaćeš sa mnom i Tomasom." "Hvala ti. Ne smeta ti da se istuširam? Da sperem znoj od salse?" "Samo izvoli. Ostaviću upaljenu lampu s tvoje strane kreveta." "Oh, umalo da zaboravim", prozbori Džuli, krenuvši ka torbi da uzme pidžamu. "Eš je prošao testiranje. Popričala sam s nekim ljudima - naravno, krajnje diskretno. U najkraćim crtama, ume da bude patološki opsednut svojim poslom, može da mu pukne živac ako ga nagaziš u pogrešnom trenutku, nije naročito sklon druženju, bar ne u onoj meri u kojoj bi to želeli njegov agent i izvesne dame, ali to je otprilike sve. Nikad nije pravio probleme, nikad nije optužen za nasilno ponašanje, ako se izuzme sitan incident kad je tresnuo nekog mortus pijanog tipa na jednoj izložbi." "Tresnuo je pijanca?" "Po svoj prilici. Kako sam čula, dotični tip se malo zaneo i počeo da pipka devojku koja je pozirala za jednu od Ešovih slika u trenutku kad njoj nije bilo do pipkanja. Moj izvor kaže da su batine bile zaslužene i da se incident odigrao u jednoj londonskoj galeriji. Dakle, spremna sam da lupim pečat ako odlučiš da mu dopustiš da virne kroz tvoj prozor." "Onda ću tako i učiniti." Lajla se uvuče ispod prekrivača, utonuvši u razmišljanje o provalnicima koji kradu šminku i markiranu obuću, o ubicama i samoubicama, i o opako zgodnim umetnicima koji se pesniče s pijanim nametljivcima. Slike su joj prolazile kroz glavu stapajući se u čudne konfuzne snove. Uopšte nije primetila kad se Džuli ušunjala u krevet i kad je Tomas radosno mjauknuo i sklupčao se između njih. * Probudio ju je miris kafe, što je svakako bio veliki plus, a kad je kročila u kuhinju, zatekla je Džuli kako tostira pecivo i Tomasa kako 52

tamani doručak. "Nahranila si mačka i skuvala kafu. Hoćeš li da se udaš za mene?" "Znaš, mislila sam da nabavim mačku, ali možda je stvarno bolje da se udam za tebe." "Možeš da uradiš oba." "Staviću te na spisak za razmatranje", odgovori Džuli, vadeći iz frižidera dve lepe staklene činije s jagodama. "Ah, imamo i jagode." "Ti si imala jagode, a ja sam u kuhinji pronašla ove ljupke činijice. Stan je pun prelepih stvari. Ne znam kako odolevaš iskušenju da proveriš čega sve ima u tim fiokama i vitrinama. A to ti kažem kao žena kojoj je neka mlada delinkventkinja upravo pretresla gajbu." S plamičkom osvetoljubivosti u očima, Džuli zabaci svoju bujnu kosu. "Nadam se da ima mitesere." "Mejsi?" "Ko? Ma, ne... ta tinejdžerka." "Ah, to. Kafa mi još nije doprla do mozga. Da... da ima lice puno mitesera, da nosi zubnu protezu i da je opsesivno zatreskana u glavnog frajera u školi koji je uopšte ne primećuje." "Naročito navijam za to treće", zaključi Džuli. "Daj da ovo iznesemo na terasu, kao što sigurno radi taj fensi par koji živi ovde. A onda moram da se obučem i da se vratim u stvarnost." "I ti imaš lep stan." "Ovde mogu da stanu dva moja stana, a da ne pominjem ovu rajsku terasu, plus bazen i teretanu. Mislim da sam se upravo predomislila", reče Džuli, spuštajući stvari na poslužavnik. "Šutnuću te u korist sledećeg bogatog frajera koji se upeca na moju udicu. Udaću se za njega i doseliti se ovde." "Sponzorušo." "To mi je sledeća životna ambicija. Nema te bubuljičave tinejdžerke koja može da se probije kroz sigurnosni sistem na ovom mestu." "Verovatno." Izlazeći na terasu, Lajla skrenu pogled ka zapečaćenom prozoru. "Da, obezbeđenje je ovde tako dobro da niko ne bi mogao lako da se prošvercuje. Ali... ako su nekog pustili unutra, nekog od svojih poznanika ili komšija, ili ako je neki iskusni provalnik imao dobro 53

razrađen plan... Samo što policajci nisu pomenuli da su pronašli tragove provale." "Taj tip ju je gurnuo kroz prozor, a onda pucao u sebe. Žao mi je zbog Eštona, Lajla, ali tamo se desilo upravo to." "On je ubeđen da to nije prava verzija. Ali neću više da lomim glavu time", reče Lajla, ozlojeđeno zamahavši rukama. "Hoću da uživam u doručku s tobom, mada si me upravo šutnula zbog nekog bogatog kopilana." "Neće biti samo bogat, već i zgodan. I verovatno latinoameričkog porekla." "Baš zanimljivo. A ja mislila da želiš nekog trbušastog i ćelavog." Lajla ubaci nekoliko bobica u usta. "U svakom slučaju, videćemo šta će na kraju ispasti. Ne mogu više da razmišljam o tome. Danas moram da prionem na posao. Da odradim poštenu smenu za laptopom, a onda ću pozvati bogatog i naočitog Eštona Arčera. Ako hoće da pogleda taj stan, neka slobodno dođe. Ja tu više ništa ne mogu da učinim, zar ne?" "Da, ti tu ništa ne možeš. Policija će odraditi svoj posao, a Ešton će morati da prihvati to što se desilo. Razumljivo je da mu to teško pada. Dok sam bila na koledžu, imala sam drugaricu koja je izvršila samoubistvo." "Nikad mi to nisi pomenula." "Nismo bile naročito bliske, ali smo se družile. Nisam je poznavala dovoljno dobro da primetim da je nešto muči. Kako se ispostavilo, pre toga ju je ostavio dečko - naravno, sigurno je postojao još neki razlog, ali to je poslužilo kao okidač. Nagutala se pilula za spavanje. Imala je samo devetnaest godina." "Strašno!" Lajla se naježi, na trenutak osetivši očajanje te devojke. "Više ne želim da Gospođica Bubuljičava bude beznadežno zatreskana. Želim joj samo mitesere." "Da. Ljubav, čak i kad nije prava, može da bude fatalna. Izostavićemo taj deo. Hoćeš da svratim kasnije, da budem ovde kad Ešton dođe?" "Ne, sad nema potrebe za tim. Ali ako još nisi spremna da se vratiš kući, možeš da ostaneš koliko god želiš." 54

"Sad mi je bolje. Valjda mogu da izađem na kraj s jednom tinejdžerkom. Osim toga, pretpostavljam da je dobila to što je želela i da će se sad igrati provalnika na nekom drugom mestu." Uprkos tome, Džuli ispusti težak uzdah. "Dođavola, bila sam zaljubljena u te sandale. Dabogda se saplela i slomila zglob." "To je previše surovo." "Surovo je i da ukrade moje manolo sandale." Znajući da nema svrhe da se raspravlja, Lajla podiže šolju i popi ostatak kafe. 55

4 Kada je najzad prionula na posao, vrativši se svojoj priči, Lajla je ponovo bila ona stara. Ratovi vukodlaka i spletke školskih navijačica zahtevali su brižljivu navigaciju. To ju je okupiralo sve do popodneva, kada je Tomas počeo da traži da se malo poigra s njim. Prekinula je na mestu gde Kejlin voljeni rođak, uletevši u opaku zasedu, ostaje da visi na tankoj niti između života i smrti. Dobro mesto za pauzu, zaključila je. Taman da osmisli dalji zaplet i pronađe inspiraciju za sledeću rundu. Poigrala se s Tomasom bacajući mu lopticu vezanu za kanap, sve dok ga nije dovoljno zamajala da mu utrapi jednu od mehaničkih igračaka, a potom je prešla na terasu da zalije biljke, nabere paradajz i napravi mali buket cinija. Ne mogu više da odugovlačim, konačno reče sebi. Zgrabila je mobilni i pronašla Ešov broj. Sve ponovo postade stvarno. Prelepa plavuša koja preklinje za milost. Noge koje mlataraju kroz vazduh. Iznenadni brutalni udarac kad su njeno meso i kosti tresnuli na beton u podnožju zgrade. To je bilo stvarno, pomisli. Zauvek će ostati stvarno. Pretvaranje da se to nije desilo ne može da promeni istinu i zato je bolje da se odmah suoči s tim. * Eš je radio u svom ateljeu, s muzikom odvrnutom do daske. Počeo je sa Čajkovskim, siguran da će to odgovarati njegovom raspoloženju, ali su ga uzvišene note bacile u još dublje očajanje. Zato se prebacio na 56

kompilaciju hard roka, koji je udarao pravo u glavu. Ta metoda je upalila. Momentalno je osetio priliv nove energije. I primetio da se atmosfera slike promenila. Isprva je očekivao da sirena opružena na steni koja štrči nad uzburkanim morem odiše seksualnošću, ali sada je u njenoj pojavi izronilo nešto predatorsko. To ga natera da se upita da li bi ona spasla mornare koji bi pali u olujno more kad njihov brod udari o hridi? Ili bi ih zgrabila i povukla još dublje? Mesečina više nije bila romantična - ne, nimalo romantična. Delovala je nekako zloslutno, kao dodatna pretnja, dok je obasjavala oštre stene i svetlucala u njenim zamagljenim očima. Dok je pravio početne skice, nije očekivao da u toj slici izroni nagoveštaj nasilja, nije mislio da će devojka s gustom mastiljavocrnom kosom, koja mu je pozirala u početnim fazama, odisati pritajenom brutalnošću. Ali pošto je ostao sam s tom tutnjajućom muzikom, opakom burom i vrtlogom vlastitih misli, slika je počela da poprima primesu zlokobnosti. Ona čeka, pomislio je. Kada je telefon pozvonio, prvo što je osetio bila je ozlojeđenost. Dok je radio, uvek je isključivao telefon. Pošto je imao tako veliku porodicu, morao je da postavi određene granice, inače bi po čitav dan, i bar pola noći, morao da odgovara na njihove pozive, poruke i mejlove. Ali tog dana se osećao dužnim da ostane dostupan. Uprkos tome, oglušio se o prva dva zvona pre nego što se setio zašto nije isključio telefon. Spustio je četkicu kojom je slikao, potom bacio i onu drugu, koju je držao u zubima, a onda se mašio telefona. "Arčer!" "Ovaj... ovde Lajla. Lajla Emerson. Htela sam... jesi li na nekoj žurci?" "Nisam. Zašto?" "Zbog muzike. Prilično je glasna." Eš se osvrnu da potraži daljinski, odgurnu nekoliko teglica s bojama 57

i isključi muziku. "Izvini." "Nema veze. Nema svrhe slušati Ajron mejden ako ne odvrneš ton do daske. Ovaj... verovatno radiš pa ne želim da ti smetam. Htela sam samo da ti javim da možeš da dođeš i pogledaš... da vidiš gde sam stajala te noći. Naravno, ako to još uvek želiš." Bio je iznenađen iz dva razloga. Kao prvo, što je prepoznala prastari hit Aces High od Ajron mejdena, a kao drugo, što je ispravno pretpostavila da je tokom rada imao običaj da odvrne muziku do jačine od koje su pucale bubne opne. Ali kasnije će razmišljati o tome. "Može li odmah?" "Oh..." Ne navaljuj, prođe mu kroz glavu. Loša taktika. "Samo reci kada", brzo je dodao. "Kada tebi najviše odgovara." "Može i sada. Samo nisam očekivala da to predložiš. Da, to je u redu. Daću ti adresu." On zgrabi olovku za skiciranje da pribeleži adresu. "Zapisano. Daj mi pola sata. I hvala na ljubaznosti." "Sve je..." Ugrizla se za jezik, sprečivši sebe da ponovo kaže da je sve u redu. "Da sam na tvom mestu, i ja bih to želela da uradim. Vidimo se za pola sata." Gotovo, pomisli. "Da čujem, Tomase, kakav je protokol u ovakvim situacijama? Treba li da iznesem tanjirić s gaudom i krekerima? Ne, u pravu si. To bi bilo budalasto. A šminka? Tvoja mudrost ponovo nadmašuje tvoje g odine, moj mladi šegrte. Definitivno da. Nema svrhe da izgledam kao da sam stigla iz izbegličkog kampa." Odlučila je da se presvuče, da obuče nešto bolje od ofucanog šortsa i prosenjene majice koja je imala boju izbledele žvakaće gume i retro aplikaciju Wonder Twins. Neće joj škoditi da izgleda kao odrasla osoba. Mogla je i da potopi lišće za ledeni čaj, što je takođe priličilo odrasloj i odgovornoj osobi, ali pošto je sad bilo prekasno, zaključila je da će kafa biti dovoljna ako bude želeo nešto da popije. 58

Još nije uspela da smiri svoju usplahirenost kad je začula zvono. Čudno, pomisli. Čitava situacija bila je tako uvrnuta. Virnula je kroz špijunku. Danas je nosio plavu majicu, a brada mu je još malo izrasla. Gusta kosa, tamna i razbarušena, zelene oči, prepredene kao mačje, pomalo nestrpljive. Morala je da se zapita da li bi se osećala manje uvrnuto da je Eš bio dežmekast i proćelav ili dvadeset godina stariji. Da samo jedan pogled na njega nije aktivirao sve čulne tastere na njenom telu. U ovakvoj situaciji, žena ne sme da razmišlja o tome, opomenu sebe i otvori vrata. "Zdravo. Izvoli." Upitala se da li treba da mu pruži ruku, ali to joj je delovalo previše kruto i formalno. Zato je samo podigla šake i pustila ih da padnu. "Ne znam kako da se ponašam. Sve ovo je tako čudno." "Ti si me pozvala i ja sam došao. Krenućemo odatle." Za razliku od nje, Tomas nije osećao ni trunku nelagodnosti pa odmah dotapka da pozdravi Eša. "Mačak je tvoj ili njihov?" "Njihov, ali se pokazao kao sjajno društvo. Mislim da će mi nedostajati kad odem odavde." Eš skliznu šakom preko njegovog krzna, od glave ka repu, kao što je ona često radila. "Da li se nekad zbuniš kad se ujutru probudiš? Mislim, da li se upitaš otkud ti tu?" "Ne, to mi se odavno nije desilo. Menjanje vremenskih zona ume da me izbaci iz koloseka, ali uglavnom radim u Njujorku i okolini." "Fin prostor", primeti on polako se uspravivši. "Dobro osvetljenje." "Da, jeste. A ti pokušavaš da zapodeneš ležeran razgovor da se ja ne bih osećala uvrnuto. Hoćeš li da ti odmah pokažem gde sam bila kad se to desilo? To je najteži deo pa je možda bolje da to odmah obavimo." "U redu." "Boravim u gostinskoj sobi", objasni ona pokazavši ka vratima. "Prozor gleda na zapad. Te noći sam se spremala za spavanje, nakon što sam i spratila Džuli. Ah, kad smo već kod toga, ona te poznaje. Džuli Brajant. Vodi galeriju Čelsi arts." Visoka glamurozna riđokosa, priseti se on, sa izvanrednim okom i srdačnim nehajnim smehom. "Ti poznaješ Džuli?" 59

"Ona mi je prijateljica. Znamo se godinama. Te noći je bila ovde skoro do ponoći. Popile smo dosta vina i smazale gomilu kapkejkova pa mi se razbio san. Onda sam uzela ovo." Pružila mu je dvogled. "Znaš, ja smišljam priče, to mi je posao. Pratila sam neka dešavanja kroz one prozore tamo pa sam htela da vidim šta će se sledeće desiti. Sigurno zvuči apsurdno." "Ne, nimalo. Ja slikam, a to je samo druga vrsta priče." "Ah, sad mi je lakše. Mislim, što ti to ne deluje sumanuto. U svakom slučaju, te noći sam je videla. Sejdž Kendal." "Kroz onaj zapečaćeni prozor." "Da. Prozor s leve strane malog balkona... tamo je spavaća soba." "Ovo ti pomaže da se uvučeš pravo kod njih, zar ne?", reče on, zagledavši se kroz dvogled. "To sam uvek shvatala kao igru, još od malih nogu. Kao da gledam neku seriju ili čitam knjigu. Jednom sam sprečila provalu, u Parizu pre par godina. Videla sam tipa koji je pokušavao da se uvuče u stan preko puta mene dok su stanari bili odsutni." "Putovanja, avanture i rešavanje zločina. Tipičan život kućepaziteljke?" "Uglavnom ne rešavam zločine, ali..." "Nisi videla Olivera. Mog brata." "Ne, samo nju. Svetio u spavaćoj sobi bilo je isključeno, a svetlost u dnevnom boravku prigušena. Ona je stajala ispred prozora. Ovako." Prišla je prozoru da zauzme pozu. "Pričala je s nekim ko je stajao levo od nje, pored zida između prozora. Videla sam kako je udara. Udarac je bio munjevit, ali videla sam njegovu šaku. Sećam se da joj je glava poletela unazad i da je podigla ruku ka licu, evo ovako." Podigla je ruku, zaklonivši obraz i vilicu. "Onda ju je ponovo udario. Pesnica, taman rukav. To je sve što sam videla. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Telefon mi je bio tamo, na stočiću pored kreveta. Jurnula sam da ga zgrabim i ponovo se okrenula. Tad je već bila pribijena uz staklo. Videla sam joj samo leđa i kosu koja se rasipa iz punđe." "Možeš li da mi pokažeš? Ako ti ne smeta?" 60

"Pa... evo, ovako." Okrenula je leđa ka prozoru, uhvativši se za sims dok se naslanjala na staklo. "Kažeš da si videla samo nju? Sigurna si u to?" "Da, sigurna sam." "Ona je bila visoka. Metar i sedamdeset osam. Proverio sam." Spustio je dvogled. "Oliver je bio moje visine, metar i osamdeset pet. Dakle, sedam centimetara viši od nje. I navodno ju je pribio uz prozor..." Eš krenu ka njoj. "Neću te povrediti. Hoću samo da ti pokažem." Spustio je ruke na njena ramena i pažljivo je gurnuo unazad. Kroz košulju je osećala toplinu njegovih šaka, kao da nije imala ništa na sebi. "Ako ju je ovako držao, bila bi blago pognuta unazad, kao ti sada." Srce joj usplahireno poskoči. On nije planirao da je gurne kroz taj prozor, nije se plašila toga, a ni njega. Ali morala je da se zapita kako tako strašna situacija - oponašanje ubistva - može da bude nabijena tolikom intimnošću? "Zašto ga nisi videla?", upita Eš. "Da neko sad posmatra nas dvoje, video bi kako štrčim iznad tvoje glave." "Ja imam samo metar i šezdeset pet. Ona je bila petnaestak centimetara viša." "Čak i tako, glava bi mu bila iznad njene. Morala bi da mu vidiš lice, bar delimično." "Možda je nosila štikle. Imala je fantastičnu obuću. Ali ne", priseti se. "Nije nosila štikle. Nije ni bila obuvena." Setila se kako je mlatarala nogama dok je padala. Bila je bosa. "Nije nosila štikle. Nije imala ništa na nogama." "Onda je trebalo da mu vidiš lice. Bar deo lica." "Ali nisam." "Možda zato što je tip koji ju je gurnuo bio niži od Olivera. I niži od nje." Ponovo je dohvatio dvogled i zagledao se kroz prozor. "Pesnica i crni rukav, tako si rekla?" "Da, baš tako. Ta slika mi uvek izroni u glavi kad razmišljam o tome." "Dakle, neko ko je bio slične visine kao ona ili niži. I ko je nosio 61

crnu košulju. Moram da pitam policajce šta je Oliver imao na sebi." "Oh. Ali možda nije bila crna već tamnoplava ili tamnosiva. Svetio je bilo prigušeno." "Dakle, tamnu košulju." "Na jedvite jade sam odbacila ideju da je tamo mogao da bude još neko, a onda si me ti naveo da opet poverujem u to", rekla je kad je pogledao u nju. "Potom sam ponovo ubedila sebe da nije tako, a ti me sad ponovo ubeđuješ da jeste. Ne znam šta je gore." "Ne postoji bolje ili gore." Kad je spustio dvogled, oči mu sevnuše od besa, koji je bukvalno varničio iz njega. "Postoji samo istina." "Nadam se da ćeš je pronaći. Ako želiš, s terase možeš da osmotriš zgradu iz drugog ugla. Meni bi svakako prijalo da izađem na vazduh." Izašla je iz sobe ne sačekavši njegov odgovor. Nakon kratkog oklevanja, on zgrabi dvogled i krenu za njom. "Moram da popijem malo vode. Hoćeš li i ti?" "Može." Tako će dobiti na vremenu, pomisli. Krenuo je za njom, prošavši pored trpezarije. "Tu radiš?" "Laptop uvek putuje sa mnom. Trudim se da ne okupiram previše prostora. Tako mogu nešto i da zaboravim kad se pakujem, a klijente to nervira." "Dakle, ovde pišeš romane? O tinejdžerskim jadima vukodlaka?" "Da. Otkud znaš?" Podigla je ruku. "Ah, da, Gugl. To je danas neizbežno. A pošto sam ja isto učinila tebi, ne smem da se bunim." "Potičeš iz vojničke porodice." "Vidim da si pročitao biografiju. Da, tako je. Promenila sam sedam škola pre nego što sam završila gimnazijum zato i moja Kejli - moja glavna junakinja - ne želi nikud da mrda dok ne dobije diplomu." "Poznajem to osećanje. Razvod može da te iščupa iz korena jednako efikasno kao i vojna prekomanda." "Da, pretpostavljam da je tako. Koliko si godina imao kad su ti se roditelji razveli?" "Šest kad su se zvanično razišli." Izašao je napolje, kročivši na usijanu terasu ispunjenu primamljivom aromom paradajza koji je sazrevao na suncu, i oštrim mirisom nekog egzotičnog cveća. 62

"Bio si mali, ali čoveku to uvek teško pada. Ti si im jedino zajedničko dete?" "Imam i rođenu sestru Kloi, ona je dve godine mlađa. Potom smo nasledili Koru i Poršu kad se naš otac ponovo oženio. S tom ženom je dobio Olivera, ali su se rastali dok je on još bio beba. Naša majka se ponovo udala i tako smo dobili Valentinu, sestru po majci, potom Estebana, i tako dalje, sve do Rajli, koja sad ima petnaest godina i koja je možda pročitala tvoju knjigu, i najmlađe Medison, koja ima četiri godine." "Imaš sestricu od četiri godine?" "Trenutna supruga mog oca je mlađa od mene. Neki ljudi skupljaju poštanske marke, a neki..." Slegnuo je ramenima. "Kako uspevaš da pohvataš konce?" "Imam tabelu." Osmehnuo se kad je prasnula u smeh - i pred očima mu ponovo izroni ona slika: Lajla kako se okreće ispred logorske vatre u c rvenoj lepršavoj haljini. "Ne šalim se. Kad dobiješ pozivnicu za matursku proslavu ili venčanje, dobro je da znaš da li si u nekom srodstvu s tim ljudima. Ko održava vrt?" "Fantastična Mejsi. Tako je zovem jer je skoro savršena. Volela bih da budem kao ona. Znaš, ona ima jednu od tvojih slika." "Žena koja živi ovde?" "Ma, ne... izvini. Ponekad ispaljujem misli ko sačmu. Sejdž Kendal. To sam čula od Džuli. Ona ju je poznavala, površno, kao klijenta, i kaže da je kupila jedno tvoje delo. Sliku žene koja stoji na livadi i svira violinu. Videla sam tu sliku i sećam se da sam rekla Džuli da bih je kupila kad bih imala zid na koji bih mogla da je okačim. Doduše, verovatno ne bih mogla da je priuštim, ali da sam imala zid i dovoljno para, kupila bih je kao iz topa. Divna slika. Ali sad se rastužim kad pomislim na nju, jer je i ona sigurno mislila da je to divna slika. Jebeš vodu." Sklonila je flašu u stranu. "Jesi li za čašu vina?" "Može." "Odlično." Ustala je i vratila se u stan. Eš ponovo podiže dvogled. Možda je Oliver nagovorio svoju poslednju devojku da kupi tu sliku. Doveo ju je u galeriju da se malo 63

pohvali. Ili je ona sama odlučila da je kupi želeći da ugodi Oliveru? Ko zna? "Jesi li nekad videla još nekog u tom stanu? Neke goste, majstore, bilo koga?" upita Eš kad se Lajla vratila na terasu noseći dve čaše crnog vina. "Nisam i sećam se da mi je to bilo čudno. Svi ljudi koje sam posmatrala povremeno su imali goste. Priređivali su zabave, pozivali prijatelje u posetu, primali pošiljke. Kod svakog je neko dolazio. Ali ne i kod njih. Doduše, oni su mnogo izlazili, skoro svake noći. Bili su odsutni i preko dana, oboje, mada su obično odlazili svako za sebe. Mislila sam da idu na posao. A opet, neko im je možda dolazio kad nisam gledala. Znam da možda deluje kao da čitav dan dreždim ovde i špijuniram komšiluk, ali ako ćemo iskreno, obično samo bacim pogled ujutru i uveče, ponekad i kasno noću, kad ne mogu da spavam." "Kad čovek ima takav stan, rado prima goste. Oliver je voleo da priređuje zabave, da se druži, pa ne bi propustio šansu da iskoristi tako dobar prostor. Zašto to onda nisu radili?" "Ljudi preko leta obično gledaju da pobegnu iz grada. Baš iz tog razloga leti imam posla preko glave." "Dobro. Zašto i oni nisu nekud pobegli?" "Da li je on bio zaposlen?" "Radio je za rođaka s majčine strane. Otkup i prodaja antikviteta. Ako u međuvremenu nije dao otkaz. Uglavnom je živeo od novca iz porodičnog f onda, kad mu je to dovoljno da se pokrpi. Ali mislim da je već godinu dana radio za Vinija, svog ujaka. Dobro se snašao u tom poslu. Ako ništa drugo, to je porodični biznis. Konačno je uspeo negde da se skrasi. A sada... moraću da popričam s Vinijem." "To su teški trenuci, pogotovo kad imaš tako veliku porodicu. Toliko ljudi kojima treba da saopštiš, da popričaš s njima. A opet, u tome sigurno ima i neke utehe. Ja sam oduvek želela da imam brata ili sestru." Nakratko je zaćutala, primetivši da Eš ponovo zuri u zapečaćeni prozor. "Jesi li se čuo sa ocem?" "Jesam." Eš se potišteno spusti na stolicu, zagledan u čašu s vinom. 64

"Otišli su u Škotsku na nekoliko nedelja. Vratiće se u Konektikat kad obavim neophodne pripreme." "Ti si zadužen za to?" "Tako je ispalo. Njegova majka sad živi u Londonu. Još ne može da dođe sebi. Svako bi se tako osećao da izgubi dete, a... voli ona i svoje kćeri, ali Oliver je za nju bio centar sveta." "Ima li nekog pored sebe?" "Porša živi u Londonu, a Olimpija se ponovo udala. Rik - u stvari, ne... tako joj se zvao prvi muž, pre mog oca." Protrljao je tačku između obrva. "Najdžel! Pristojan tip, bar koliko sam uspeo da ocenim. On je trenutno s njom, ali ona je van sebe od očajanja pa je meni pripala dužnost da sredim sve i da organizujem malu privatnu službu, verovatno na porodičnom posedu." "Imate porodični posed." "Pripada mom ocu. Novinari jedva čekaju da se obruše na njih pa je bolje da se negde sklone do sahrane." I da sve svale na tvoja pleća, pomisli Lajla. "A kako ti prolaziš s ljudima iz medija?" Eš otpi gutljaj vina i svesno opusti ramena. "Ja sam mu samo polubrat, jedan iz legije braće i sestara po krvnim i bračnim linijama. Nije tako strašno, naročito pošto se nikad nisam eksponirao u javnosti." "Nije tako izgledalo dok si se zabavljao s onom balerinom." Lajla se slabašno osmehnu, pokušavajući da ublaži težinu situacije. "To sam saznala preko Gugla i Džuli." "Pažnja je uglavnom bila fokusirana na nju." "Stvarno tako misliš?" Lajla se zavali na naslon. "Uspešni umetnik veoma dubokih džepova i zavodničkih manira." "Zavodničkih?" Sada je na nju došao red da slegne ramenima, zadovoljna što je uspela da ga oraspoloži. "Meni tako deluje. Nije samo ona bila u središtu pažnje, ali nadam se da će te mediji ovog puta ostaviti na miru. Imaš li nekog da ti pomogne?" "Oko čega?" "Oko tih priprema. S tako velikom i tako raštrkanom porodicom, 65

sigurno imaš posla preko glave, pogotovo u ovakvim okolnostima, kad je sve palo na tebe jer su mu i otac i majka trenutno u inostranstvu. Znam da je možda neumesno da se mešam, ali spremna sam da ti priteknem u pomoć ako zatreba. Vešta sam u telefonskim razgovorima i dobro sledim instrukcije." On se zagleda u nju, ali je u tim krupnim tamnim očima nazreo samo saosećanje. "Zašto mi to nudiš?" "Izvini, možda nije lepo što se namećem." "Ne, uopšte nisam mislio na to. To je veoma lepo i ljubazno od tebe." "Možda zbog toga što volim da gledam kroz prozor, ili što se bavim pisanjem, lako uspevam da se uvučem u tuđu kožu. Ili je možda obrnuto. Možda baš zbog toga imam poriv da posmatram ljude i da pišem. U svakom slučaju, da sam na tvom mestu, ne bih znala šta pre da obavim. I zato, ako nekako mogu da ti pomognem, treba samo da kažeš." Pre nego što je stigao da odgovori, da smisli šta da kaže, pozvoni mu telefon. "Izvini." Blago se pridigao da izvadi mobilni iz zadnjeg džepa. "Policija. Neka, ostani", reče kad je krenula da ustane. "Molim te." "Detektivko Fajn." Nakratko je zaćutao, slušajući glas sa druge strane. "Ne, nisam kod kuće, ali mogu da svratim do vas, ili... sačekajte samo malo. Nešto su otkrili", rekao je okrenuvši se ka Lajli. "Hoće da ponovo popričamo. Mogu da odem u stanicu ili da ih pozovem da dođu ovde. Već su svratili do mog stana i videli da nisam tamo." Malopre je obećala da će mu pomoći, priseti se Lajla. Stvarno je to mislila i sad joj se ukazala šansa da to i uradi. "Slobodno im reci da dođu ovde. Ne smeta mi." Ne skrećući pogled s njenih očiju, Eš ponovo podiže mobilni. "Trenutno sam kod Lajle Emerson, u stanu u kome radi. Imate njenu adresu. Da, sve ću vam objasniti kad dođete ovde." Ćušnuo je telefon nazad u džep. "Ne sviđa im se što sam ovde, što sam se povezao s tobom. Mogao sam to da pročitam u njenom glasu." Lajla zamišljeno otpi gutljaj vina. "Pomisliće da se poznajemo odranije, da smo saučesnici, da si ti iz nekog razloga ubio svog brata, a ja pristala da te pokrivam. Ali ubrzo će shvatiti da ta verzija nije održiva 66

u mnogo pogleda." "Nije održiva?" "Nije, jer ih u tom slučaju ne bi pozvao da dođu kod mene, i pobudio njihovu sumnjičavost. A što je još važnije, ja sam pozvala policiju samo nekoliko sekundi nakon pada. Zar bih to uradila da pokušavam da te pokrijem? Zašto bih zvala policiju, umesto da sačekam da to obavi neki slučajni prolaznik? I zašto na saslušanju ne bih rekla da sam jasno videla da ju je tvoj brat gurnuo? Krajnje prosto. Dakle, kad malo razmisle, policajci će izvesti iste zaključke i tad će zatražiti da im objasnimo otkud to da nas dvoje zajedno pijuckamo vino na terasi Kilderbrandovih. A to je razumno pitanje na koje postoji razuman odgovor." "Prilično logično i direktno." "Ko se bavi pisanjem, mora da provali šta ima smisla." Samilost, pomisli on, venčana s logikom i začinjena dobro izbrušenom maštom. "Tinejdžeri vukodlaci imaju smisla?" "Zaplet ne mora da bude moguć, ali mora da bude održiv unutar sveta koji stvoriš. U mom svetu, moji vukodlaci deluju savršeno smisleno. Ali moja logika ne može da objasni zašto sam ovako nervozna. Valjda zbog prekomernog prisustva policije." Pridigla se sa stolice i zgrabila kanticu s vodom, mada je već zalila biljke. "Nikad u životu nisam imala ozbiljniji kontakt s policijom, ali to je sad svršena priča. Ja razgovaram s njima, ti razgovaraš s njima, nas dvoje razgovaramo, i svi smo upleteni u istu mrežu. Džuli takođe razgovara s njima, pa..." "Zato što je posredovala u prodaji one slike?" "Molim? Ma ne! Neko joj je sinoć provalio u stan. Verovatno neki klinci jer su uzeli samo manolo sandale, bočicu parfema, karmin - takve stvari. Ali svejedno je morala da prijavi provalu i policajci su došli da sačine izveštaj. A sad opet dolaze. Pogledaj šta radim. Ove biljke plivaju u vodi." "Nema veze. Ionako je vruće. Neće im škoditi."Ali Eš ipak ustade, uze joj kantu iz ruke i spusti je na pod. "Ako hoćeš, mogu da ih sačekam u prizemlju." "Ne, nisam to mislila. Hoću da budem tu, da popričam s njima jer sam ponovo počela da verujem da je tvoj brat nije gurnuo. Treba li da 67

skuvam kafu? U šteku imam ribice - znaš, one male krekere. Mogu da ih iznesem kao posluženje. Ne znam kako treba da se ponašam. Zašto nisam spremila čaj?" "Ponovo ispaljuješ reči kao sačmu", zaključi on. "Treba malo da se opustiš." Podigao je čašu s vinom i pružio joj. "Kad policajci stignu, samo ćemo popričati s njima." "U pravu si. Drago mi je što si ovde", reče ona dok su se vraćali u stan. "Mada oni ne bi ni došli da ti nisi ovde. Ali ipak mi je drago što si tu. Ah, evo ih", reče, začuvši zvono. Prestani da razmišljaš o tome, naredila je sebi i odmarširala ka vratima. "Detektivi." Povukla se unazad da ih propusti. "Nismo znali da se vas dvoje poznajete", započe Fajnova. "I nismo se poznavali, pre ovoga." "Juče, kad sam svratio u stanicu, čuo sam dovoljno da shvatim da je Lajla osoba koja je pozvala policiju." Eš se spusti na stolicu u dnevnoj sobi, sačekavši da ostali učine isto. "Dok je izlazila, uspeo sam da je stignem i zamolim da popriča sa mnom." Fajnova prostreli Lajlu dugim i zamišljenim pogledom. "I vi ste ga pozvali da dođe ovde?" "Ne. Prvo smo popričali u kafiću preko puta stanice. Eš je pitao može li da pogleda stan iz moje perspektive, s mesta s koga sam videla tragediju. Ono što sam mogla da vidim. Zaključila sam da nema razloga da ga odbijem, naročito kad sam čula da ga Džuli poznaje." Voterstoun upitno izvi obrve. "Džuli?" "Moja prijateljica Džuli Brajant. Ona upravlja galerijom Ćelsi arts, gde su izložene neke od Ešovih slika. Pričala sam vam o njoj", priseti se. "Prijavljena sam na njenoj adresi." "Svet je zaista mali." "Da, izgleda da jeste." "Još manji nego što mislimo", ubaci se Fajnova. "U stanu žrtve pronađena e jedna od vaših slika, gospodine Arčere. Kupljena je preko galerije Čelsi arts." "Da, čuo sam za to, ali nisam je poznavao. Obično ne poznajem ljude 68

koji kupuju moje slike. Ne želim da se mešam u istragu, ali u pitanju je moj brat i hoću neke odgovore. Hoću da znam šta se desilo. Recite mi kako je bio obučen", upita odlučnim tonom. "Šta je nosio kad ste ga pronašli?" "Gospodine Arčere, ovde mi postavljamo pitanja." "Jesi li im rekla šta si videla?" nastavi on, okrenuvši se ka Lajli. "Da, naravno. Misliš na pesnicu i taman rukav? Pomenula sam taj detalj." Nakratko je zastala. "Oliver nije nosio tamnu košulju, je li tako?" "Videli ste samo munjevit pokret", podseti je Voterstoun. "Pod prigušenim svetlom i kroz dvogled." "Tačno, ali sam ipak videla taman rukav. Ako Oliver nije nosio tamnu košulju, to znači da je nije on gurnuo. Takođe bi bilo logično da mu vidim lice. Eš kaže da je Oliver bio visok metar i osamdeset pet. Kako to da ga nisam videla dok ju je pritiskao uz prozor?" "Ako se sećate svog iskaza", strpljivo natuknu Fajnova, "sve se veoma brzo odigralo i bili ste pretežno fokusirani na nju." "To je tačno, ali ipak je trebalo da mu vidim lice, bar delimično. S druge strane, ne bih videla taj tamni rukav da ju je kroz prozor gurnuo Oliver Arčer." "Takođe ste izjavili da u stanu niste primetili nikog osim njih dvoje." "I nisam." Fajnova se okrenu ka Ešu. "Da li je vaš brat bio u nekoj nevolji? Da li vam je poznato da je neko želeo da mu naudi?" "Ne, nije mi poznato. Oliver se lako izvlačio iz svake nevolje." "Nikad niste upoznali Sejdž Kendal, ženu s kojom je vaš brat bio u vezi, s kojom je živeo i koja je, između ostalog, kupila jednu od vaših slika po nimalo skromnoj ceni. Za pozamašan petocifreni iznos." "Znala sam da ne mogu da je priuštim", promrmlja Lajla. "Nikad je nisam upoznao, a on mi je tek nedavno rekao za nju, kao što sam izjavio u jučerašnjem iskazu. On je nije gurnuo. I nije digao ruku na sebe. Ja znam zašto sam siguran u to, ali zašto vi razmatrate tu mogućnost?" "Imali ste izvesnih problema s bratom", natuknu Voterstoun. 69

"Odnosno polubratom." "Umeo je da mi nagazi na živac." "Poznato je da imate plahovitu narav i da volite da zamahnete pesnicom." "Da, to ne mogu da osporim. Ali Olivera nikad nisam udario. To bi bilo kao da udarim štene. Nikad nisam udario ni ženu, niti ću to ikad učiniti. Slobodno proverite, provršljajte po mom dosijeu, pretražite sve što želite, ali mi recite zašto više niste sigurni da je onako kako neko pokušava to da predstavi." "Mogu da izađem napolje ili da pređem u drugu sobu ako ne želite da preda mnom pričate o tome." Fajnova pogleda u Lajlu, a onda ponovo u Eša. "Šta god da vam kažemo, vi ćete joj to preneti?" "Ona je postupila na najispravniji mogući način. I pokazala iskreno saosećanje prema potpunom strancu, mada je komotno mogla da mi kaže da je ostavim na miru i da je već dovoljno učinila. Zašto joj ne bih rekao? Nema razloga da napušta sobu." Lajli nije preostalo ništa osim da zbunjeno začkilji. Nije se sećala kad je poslednji put neko tako odlučno stao na njenu stranu - ili imao potrebu da to učini. "U krvi vašeg brata pronađena je mešavina alkohola i barbiturata", prozbori Fajnova. "Već sam vam rekao da on nikad ne bi pomešao tablete s alkoholom." "Koncentracija obe supstance bila je toliko velika da je medicinski ekspert zaključio da bi preminuo od trovanja bez hitne lekarske intervencije. Takođe je ustanovio sa stoprocentnom sigurnošću da je vaš brat bio u nesvesnom stanju u trenutku kad je nastupila smrt." Na Ešovom smrknutom licu nije zaigrao nijedan mišić. Lajla je odmah shvatila šta to znači. "Oliver je ubijen!" "Istragu nastavljamo pod pretpostavkom da je reč o dvostrukom ubistvu." "Neko ga je ubio?" 70

"Žao mi je." Vodena čistim instinktom, Lajla se savi ka njemu i stegnu mu šaku. "Znam da si sve vreme i verovao da je reč o ubistvu, ali ovo je... Tako mi je žao, Eštone." "Pogrešno mesto i pogrešno vreme?", polako izusti Ešton. "Da li je to u pitanju? "Njega su onesvestili, a nju su tukli i maltretirali, a onda su je gurnuli kroz prozor. Potom su rešili da i njega eliminišu, tako da izgleda kao da je izvršio samoubistvo, zbog griže savesti ili iz očajanja. Ali nju su promišljeno povredili, što znači da je ona bila glavna meta." "Pošto tvrdite da je niste poznavali, pitanja će biti fokusirana na vašeg brata. Da li je nekome dugovao novac?" "Uvek je plaćao svoje dugove. Uzeo bi novac iz fonda, ili od našeg oca, od majke, od mene... ali uvek bi sve izmirio." "Gde je nabavljao drogu?" "Pojma nemam." "Prošlog meseca je otputovao za Italiju, svratio u London na nekoliko dana, potom u Pariz, a onda se vratio u Njujork. Znate li nešto o tom putovanju?" "Ne. Možda je to bio poslovni put? Majka mu živi u Londonu pa je možda svratio da je obiđe. A naša polusestra Žizela, koliko znam, trenutno živi u Parizu." "Možete li da nam date njihove kontakt podatke?" "Da, naravno. Kažete da je bio u nesvesti?" Lice detektivke Fajn naprasno smekša. "Da. Forenzički nalazi ukazuju na to da je bio u nesvesti u trenutku kada je nastupila smrt. Samo još nekoliko pitanja." Lajla je ćutala dok su detektivi postavljala pitanja, a Eš utučeno odgovarao. Ispratila je policajce kad su završili s posetom - bar zasad, pomisli. Potom se vratila u sobu i sela. "Hoćeš li još vina ili vode? Ili možda kafu?" "Ne, hvala... Moram da krenem. Moram da obavim neke pozive. I... hvala ti." Ustao je sa stolice. "Žao mi je što... što si uvučena u ovo. Hvala ti." Ona odmahnu glavom, a onda ponovo posluša svoj instinkt i priđe da 71

ga zagrli. Osetila je kako se njegove šake lagano i obazrivo spuštaju na njena leđa pre nego što se odmakla. "Ako nešto mogu da učinim, treba samo da mi javiš. Stvarno to mislim." "Da, vidim da to stvarno misliš." Uzeo je njenu ruku i nežno je stisnuo, a onda krenuo ka vratima. Ubrzo je ostala sama u hodniku, tugujući zbog njega, sigurna da ga više nikad neće videti. 72

5 Eš je stajao ispred zgrade s rukama u džepovima. Sve do tog trenutka nije shvatao koliko mu je bilo mrsko da kroči unutra. Neki deo njega je to očigledno predosetio i šapnuo mu da pozove svog najboljeg prijatelja da krene sa njim. Luk Talbot stajao je pored njega u gotovo identičnoj pozi. "Mogao si da sačekaš njegovu majku." "Neću da prolazi kroz to. Već je u dovoljno lošem stanju. Daj da to obavimo. Panduri čekaju." "Rečenica koju niko ne voli da čuje." Eš priđe domaru, objasni mu razlog svog dolaska i pokaza ličnu kartu da ubrza postupak. "Žao mi je zbog vašeg brata, gospodine." "Hvala vam." Već je bio umoran od tih reči. U protekla dva dana obavio je bezbroj razgovora s bezbroj ljudi, čuvši sve moguće varijacije saučešća. "Kad završimo s ovim, idemo negde na pivo", predloži Luk dok su se vozili liftom do četrnaestog sprata. "Držim te za reč. Znam da će Olimpija želeti da pregleda njegove stvari pa sam mislio da je možda bolje da nešto unapred eliminišem. Ona neće primetiti razliku, a tako će joj biti bar malo lakše." "To treba sama da odluči, Eše. Već si preuzeo dovoljno tereta na sebe. I kako ćeš, dođavola, znati da nisi eliminisao džemper koji mu je poklonila za Božić?" "Da, u pravu si." "Zato sam ovde." Luk izađe iz lifta zajedno s Ešom. Bio je muškarac 73

širokih ramena, snažnih ruku, krupnih šaka. Visok metar i devedeset tri, s g ustom smeđom kovrdžavom kosom prošaranom suncem, koja je padala preko kragne jednostavne bele majice. Zakačio je naočari za sunce za pojas farmerica, na brzinu osmotrivši hodnik svojim arktičkoplavim očima. "Ovde je baš tiho", primeti. "Da. Kladim se da imaju propise o dozvoljenom nivou buke. I gomilu drugih pravila." "Naravno da imaju. Ne mogu svi da priušte da kupe čitavu zgradu pa da ih boli uvo za kućni red." "Ovo je mala zgrada." Eš zastade pred vratima koja su još bila obeležena policijskom trakom, mada je bila prosečena da bi neko ušao unutra. U tri krasna, pomisli i pritisnu zvono. Bio je zatečen kad se detektiv Voterstoun pojavi pred vratima. "Mislio sam da ovde dežura običan policajac." "Došao sam da još nešto obavim." "Luk Talbot", predstavi se Luk pruživši ruku. "Drago mi je. Ne delujete kao advokat", natuknu Voterstoun. "I nisam advokat." "Luk će mi pomoći da spakujem stvari. Ako izuzmemo odeću, nisam siguran šta bi još..." Eš naglo zaćuta kad se osvrnuo oko sebe, spazivši bledosivu sofu zamazanu sasušenom krvlju i tamniji sivi zid prekriven mrljama koje su svedočile o stravičnom događaju. "Isuse, zar to niste mogli nekako da pokrijete?", upita Luk. "Nažalost, nismo. Možete da popričate s rođacima Kendalove i unajmite nekog da to sredi. Daćemo vam imena nekoliko kompanija koje su specijalizovane za takve poslove." Fajnova kroči u sobu iz drugog dela stana. "Gospodine Arčere, tačni ste." Začkiljila je očima, pažljivo osmotrivši Luka, a onda uperila prstom ka njegovim grudima. "Pekarsko tuce, zar ne? Pekara u Zapadnoj šesnaestoj ulici." "Tako je. To je moja pekara." "Viđala sam vas tamo. Vi ste zaslužni što svake nedelje provodim pet dodatnih sati u teretani." "Hvala na komplimentu." 74

"Zbog vaših čokoladnih kocaka. Pogubne su za liniju. On vam je prijatelj?" upitala je Eša. "Da. Došao je da mi pomogne. Dobio sam spisak od Oliverove majke, da pronađem neke stvari koje mu je dala. Nešto iz porodičnog nasledstva. Ali ne znam da li su te stvari uopšte još kod njega i da li ih je držao ovde." "Možete da mi date spisak pa ću proveriti." "Spisak je u telefonu." Eš izvadi mobilni i okrenu ga ka njoj. "Da, videla sam dugmad za manžetne i ručni sat u spavaćoj sobi. A što se tiče starinske srebrne tabakere... ne, nju nisam primetila, baš kao ni stoni časovnik. Ne, to nije ovde. Sumnjam da bismo mogli da ih previdimo." "Onda ih je verovatno prodao." "Možete da se raspitate kod njegovog ujaka, on drži antikvarnicu." "Da." Eš uze mobilni iz njene ruke ponovo se osvrnuvši. I ugleda svoju sliku na zidu preko puta upropašćene sofe. "Fina slika", primeti Fajnova. "Da, slika koja ima smisla." Voterstoun slegnu ramenima, primetivši Ešov bezizražajni pogled. "Većina slika deluje besmisleno." Leona, setio se, tako se zove devojka koja je pozirala za tu sliku. Mekog zaobljenog tela, sanjalačkog lica i bosih stopala. I tako ju je zamislio na livadi, s raspuštenom kosom i lepršavom suknjom, kako svira na violini. Tako naslikana, posmatrala je kako njegov brat umire. Ne, tu stvarno nije bilo nikakvog smisla. "Voleo bih da ovo što pre obavimo. Rečeno mi je da još ne možemo da preuzmemo njegovo telo." "Ne bi trebalo još dugo da čekate. Raspitaću se pa ću vam javiti." "U redu. Pokupiću njegovu odeću i stvari sa spiska. Njegovoj majci je to važno. Što se tiče ostalog, ne znam šta je čije." "Ako vidite nešto što vam deluje poznato, samo nam prijavite." "Sigurno je imao neke dokumente, papire, kompjuter." "Laptop je kod nas. Još procesuiramo podatke. Pronašli smo i kutiju s dokumentima. Papiri od osiguranja, od porodičnog fonda, pravna 75

prepiska. Sve smo pregledali i ostavili u spavaćoj sobi. To možete slobodno da uzmete. Ima i nekih fotografija. Da li možda znate da li je imao sef?" "Ne, bar koliko je meni poznato." "U njegovoj komodi pronašli smo šest hiljada četiristo pedeset dolara u kešu. I to možete da uzmete. Kad završite, treba da potpišete izjavu. Daćemo vam spisak stvari koje su uzete iz stana kao dokazni materijal ili u svrhu forenzičke istrage. Proverite kada možete da dođete po njih." Eš samo odmahnu glavom, krenu ka vratima kroz koja je Fajnova malopre izašla, i kroči u spavaću sobu. Zidovi bordo boje s upadljivom belom bordurom davali su sobi stilski, gotovo kraljevski izgled, čemu je dodatno doprinosio masivni drveni krevet sa stubovima za baldahin. Panduri su sigurno pretresli krevet sve do dušeka, prođe mu kroz glavu, Zbog forenzičke istrage. Starinska škrinja u podnožju kreveta bila je otvorena, a sadržaj ispreturan. Sve je prekrivao tanušan sloj prašine. Umetnička dela bila su odabrana s ukusom, verovatno zaslugom žene koja je tu živela. Šuma obavijena izmaglicom, talasasti brežuljci obasjani svetlošću zvezda. Detalji koji su se savršeno uklapali u taj kraljevski ambijent - i pružali mu uvid u prirodu žene s kojom je njegov brat otišao u smrt. Ispod te glamurozne fasade imala je romantičnu dušu. "Lepo mu je pristajalo da živi ovde", natuknu Eš. "Voleo je ovakva mesta, otmena i stilski uređena, s detaljima koji odišu duhom stare aristokratije. Oduvek je želeo tako nešto. I najzad je to i dobio." Luk je sklapao prvu od velikih kartonskih kutija koje su doneli. "Rekao si da je zvučao srečno kad ste se poslednji put čuli. Srećno i uzbuđeno." "Da. Srećno, uzbuđeno, zaneseno." Eš smušeno protrlja lice. "Zato sam eskivirao taj susret. U njegovom glasu sam čuo da ima neku novu grandioznu ideju, da se upustio u neku novu fantastičnu šemu. Nisam imao živaca za to. Ni za njega kad je u takvom stanju." Luk skrenu pogled ka njemu, i pošto je dobro poznavao svog prijatelja, ležerno izusti: 76

"Ako nameravaš ponovo da bičuješ sebe, dopusti da ti bar pridržim kaput." "Ne, mislim da sam završio s tim." Ali ipak priđe prozoru i zagleda se ka suprotnoj zgradi. Odmah je prepoznao Lajlin prozor, zamislio je kako stoji tamo te noći, pokušavajući da se uvuče u tuđe živote. Da je pogledala deset minuta ranije, ili deset minuta kasnije, ne bi videla ništa. Da se to nije desilo, da li bi se njihovi putevi ikad ukrstili? Zatekavši sebe kako se pita šta sad radi, dok on zuri u njen prozor, okrenuo se na drugu stranu. Prišao je komodi, otvorio fioku i zagledao se u gomilu ispreturanih čarapa. Panduri, pomisli. Oliver ih nikad ne bi tako ostavio. Sve čarape bile bi pedantno sklopljene i poslagane u uredne gomilice. Pogled na ispreturanu fioku dodade još jedan sloj tuge preko njegovog srca, nalik prašini koja je padala na drveni nameštaj. "Jednom sam bio s njim u nekoj radnji, ne mogu da se setim zašto, i trebalo mu je dvadeset minuta da kupi par prokletih čarapa - par koji se idealno slaže s kravatom! Ko još vodi računa o tome?" "Nas dvojica sigurno ne." "Neki beskućnik uskoro će šetati naokolo u kašmirskim čarapama", promrmlja Eš, izvukavši kompletnu fioku i sručivši njen sadržaj u kutiju. Dva sata kasnije, imao je četrdeset dva odela, tri kožne jakne, dvadeset osam pari cipela, bezbroj košulja i kravata, kutiju punu markirane sportske garderobe, opremu za skijanje, opremu za golf, dva ručna sata, roleks i kartije, plus sat koji je Oliver nosio u trenutku smrti. "A ja sam te ubeđivao da ti ne treba toliko kutija." Luk se zagleda u gomilu koja je ležala na podu. "Trebaće nam još nekoliko komada." "Ostalo može da sačeka, ili da ide bestraga. Uzeo sam sve što je njegova majka tražila." "Kako god ti kažeš. Čak i ovako, moraćemo da unajmimo nekoliko taksija." Luk se namršti nad kutijama. "Ili kombi za selidbe." "Pusti to. Pozvaću nekog da sve prebaci u moj stan." Eš uze mobilni da ugovori posao. "A onda idemo na to pivo." 77

"Utoliko bolje." * Eš je donekle živnuo čim je napustio zgradu, ali je poseta bučnoj i dupke punoj pivnici imala još lekovitije dejstvo. Šank od tamnog drveta, miris kvasca, zveckanje čaša, žamor glasova. Baš ono što mu je trebalo da izbriše stravičnu tišinu opustelog stana. Podigao je čašu i zagledao se u zlatnu tečnost koja se presijavala pod svetlošću. "Ko to pije točeno pivo koje se zove Besin divlji vepar?" "Ti, čini mi se." "Samo zato što hoću da vidim kakvo je." Eš otpi još jedan gutljaj. "Nije loše. Zašto i ti ne služiš pivo?" "Ja držim pekaru, Eše." "Pa šta?" Luk prasnu u smeh i podiže čašu da proba svoje pivo - nešto što se zvalo Hopa-cupa. "Mogao bih da promenim naziv u Pivce i perece." "Ljudi bi čekali u redu da ugrabe slobodan sto. Cenim što si danas pošao sa mnom, Luk. Znam da si teška srca ispustio poslastičarski špric iz ruke." "Da budem iskren, prija mi da povremeno uzmem slobodan dan, da pobegnem od usijanih peći. Znaš, razmišljam da otvorim još jedan lokal." "I da se satreš od posla." "Možda, ali poslednjih osamnaest meseci nam stvarno dobro ide pa sam krenuo u potragu za novom lokacijom, uglavnom po Sohou." "Ako ti treba finansijska podrška..." "Ovog puta ne. Ali to sigurno ne bih mogao da kažem, ni da razmišljam o proširenju biznisa, da mi prošli put nisi pritekao u pomoć. Znači, ako otvorim još jednu pekaru i sebe prerano oteram u grob, ti ćeš biti kriv." "Poslužićemo na sahrani tvoju pitu s višnjama." Pošto ga je to podsetilo na Olivera, otpio je još piva. "Njegova mama hoće gajde." "Čoveče!" 78

"Pojma nemam otkud joj takve ideje, ali nema šanse da odustane. Zaključio sam da je bolje da joj udovoljim jer tako bar neće razmišljati o počasnoj paljbi od dvadeset jednog plotuna ili pogrebnoj lomači. A ne bi me iznenadilo da čak i to zatraži, jer je u totalnom rasulu." "Ne brini, sredićeš ti to." To je bio njihov porodični moto, pomisli Eš. Eš će to srediti. "Sve je na čekanju dok nam ne isporuče telo. Pa čak i tada, kad obavimo sahranu, neće biti gotovo. Ne može da bude gotovo sve dok ne saznamo ko ga je ubio i zašto." "Možda su panduri već odmakli sa istragom. Samo još ne žele da pričaju o tome." "Ne mislim da je tako. Kod Voterstouna i dalje postoji crv sumnje da sam to možda ja uradio. Ne sviđa mu se što smo Lajla i ja naprasno počeli da se družimo." "Samo zato što te ne poznaje dovoljno dobro da shvati da su tebi neophodni odgovori jer te ljudi sa svih strana saleću pitanjima. I ja imam jedno. Kako izgleda ta mala špijunka?" "Ona to ne smatra špijuniranjem, a kad je budeš čuo kako priča o tome, skapiraćeš zašto to radi. Naprosto voli ljude." "Ma nemoj?" "Da, na razne načine. Voli da ih posmatra, da razgovara s njima i da bude s njima, što je donekle čudno jer se bavi pisanjem i provodi mnogo sati u samoći, zadubljena u svoje priče. Ali to valjda ide podruku s čuvanjem tuđih kuća. S tim što boravi sama u tuđem životnom prostoru i vodi računa o tuđim stvarima. To joj je valjda u krvi." "Šta to?" "Da se stara o svemu. O stvarima svojih klijenata, o njihovim domovima i kućnim ljubimcima. Dođavola, tako se ophodi čak i prema meni, mada me praktično i ne poznaje. Tako je... otvorena. Ljudi koji su u toj meri otvoreni povremeno nagrabuse." "Ti si se zagrejao za nju", natuknu Luk, zavrtevši prstom kroz vazduh. "Sigurno opasno izgleda." "Nisam se zagrejao. Samo mi deluje kao zanimljiva i pristojna osoba. Voleo bih da mi pozira." 79

"Sto posto! Skroz si zagoreo!" "To što slikam neku ženu ne znači da sam zagrejan za nju. Da je tako, non-stop bih bio u tom stanju." "Moraš da budeš donekle zagrejan za svaku ženu koju slikaš, jer u suprotnom ne bi želeo da ti pozira. Kao što rekoh, sigurno izgleda da ti pamet stane." "Ništa naročito. Ima fino lice, seksi usta, kosu dugu bar kilometar, tamnu kao topla čokolada koju služiš u svojoj pekari. Ali... stvar je u njenim očima. Ima ciganske oči, prosto te uvlače u sebe, u krajnjoj suprotnosti s tom svežinom i otvorenošću." "Kako je vidiš?", upita Luk, očigledno upoznat s Ešovom metodom rada. "U crvenoj lepršavoj haljini, uhvaćenu u poluokretu, u čergarskom logoru, sa mesečinom koja se probija kroz gustu zelenu šumu." Eš lenjo zavuče ruku u džep da uzme olovku koju je uvek nosio sa sobom i u nekoliko brzih pokreta nacrta njeno lice na salveti. "Skica je prilično gruba, ali liči." "Kao što rekoh, dobro izgleda, samo nije svesna toga. Hoćeš li da je pitaš?" "To mi deluje neumesno." Eš slegnu ramenima kad je Luk izvio obrve. "Tačno, kad je posao u pitanju obično se ne obazirem na to, ali situacija je pomalo... uvrnuta. Ona to tako definiše. Kao uvrnutu situaciju. Dok bih ja pre rekao da je sjebana do pakla i nazad." "Stvar semantike." Lukov odgovor natera ga da se osmehne. "Da, to su puke reči. Kako god bilo, sigurno je već sita svega, i mene i pandura. Mislim da jedva čeka da prede na sledeći posao, na neko novo mesto, da svaki put kad pogleda kroz prozor ne mora da se seća šta se tu desilo. Kad smo već kod toga, njenoj prijateljici je samo jednu noć posle nesreće neko provalio u stan. Ili bar ona tako misli." "Šta tu ima da se misli? Jasno se vidi kad ti neko provali u stan." "To ti misliš. Ali ja sticajem okolnosti poznajem tu prijateljicu, što potvrđuje činjenicu da smo u sjebanoj situaciji. Ona vodi jednu od galerija s kojima sarađujem. Lajla kaže da joj je neko provalio u stan i 80

uzeo šminku i cipele." "Ma daj!" Luk prezrivo huknu i podiže svoje pivo. "Cipele su sigurno zaturene negde u plakaru, a šminka je u nekoj torbici za koju čak i ne zna da je ima. Slučaj zaključen." "I ja bih to rekao da ne poznajem dotičnu damu. Prilično stabilna osoba. U svakom slučaju, to neminovno podrazumeva još kontakata s policijom, još stresa i nemira..." Eš se naprasno uspravi, napetog tela i razjarenog lica. "U tri krasne." "Molim?" "Ona koristi tu adresu. To je adresa na kojoj je Lajla prijavljena. Možda je neko stvarno provalio, ali ne da bi opljačkao stan, već zato što je tražio nju. Ako sam ja saznao da je ona svedok, i drugi su mogli da joj uđu u trag." "Tražiš nevolje, Eše." "Ne. Da tražim nevolje, to bi mi ranije palo na pamet. Tražio sam samo odgovore. Ali sad, kad razmotrim stvari iz tog ugla, neko je ubio Olivera i njegovu devojku i potrudio se da to liči na klasično ubistvo i samoubistvo iz strasti. Ona je osoba koja je prijavila nesreću, koja je videla šta se desilo. A onda, samo jedan dan kasnije, neko slučajno provali u stan čiju je adresu navela kao svoje zvanično prebivalište?" Luk ga zabrinuto pogleda. "Da, tako predočeno, zvuči logično. A opet, u toj teoriji ima izvesnih rupa. Zašto bi ubica uzeo šminku i cipele?" "Možda je ubica žena. Ili muškarac koji voli da se oblači kao žensko. Ili tip koji je to uzeo kao poklon za svoju ženu ili devojku. Stvar je u tome da smo možda vraški blizu istine. Moram da svratim do nje", odlučio je. "Da proverim da li je Džuli imala nekih problema." "Džuli?" Luk ostavi svoje pivo. "Zar nisi rekao da se zove Lajla?" "Džuli je njena prijateljica. Tačnije, naša zajednička prijateljica." Krajnje usporenim pokretom, Luk spusti čašu na sto. "Džuli. Umetnička galerija. Pošto je situacija već sjebana do pakla i nazad, reci mi kako ta Džuli izgleda." "Tražiš curu? Izgleda ko avion, mada sumnjam da je tvoj tip." 81

Eš okrenu salvetu, nakratko se zamisli i napravi skicu Džulinog lica. Luk uze salvetu i pažljivo je osmotri, bezizražajnog lica. "Visoka", reče potom. "Dobro građena. Oči plave kao različak. Crvena kosa." "Da, baš tako izgleda. Poznaješ je?" "Poznavao sam je." Luk otpi pozamašan gutljaj piva. "Bio sam oženjen njome. Ali otprilike pet minuta. U nekom drugom životu." "Zajebavaš me!" Eš je znao za Lukov impulsivan brak i munjeviti razvod u vreme kad je jedva imao dovoljno godina da legalno kupi pivo. "Džuli Brajant je cura koja je zbrisala od tebe?" "Mislim da jeste. Nikad je nisi pomenuo." "Vodi galeriju. Znamo se zbog posla, a privatno se ne družimo. Nikad nismo izašli, ako te to brine. I ona definitivno nije tvoj tip. Ti obično padaš na drske i energične cure, a ne na otmene devojke s umetničkim šlifom." "Zato što još nosim ožiljke." Luk se ćušnu prstom u grudi. "Džuli Brajant. U tri lepe. Ovo je uvrnuto ako mene pitaš. Moram da drmnem još jedno pivo." "Kasnije. Prvo moram da popričam s Lajlom, da se raspitam za tu provalu. Prošli put nisam obratio dovoljno pažnje. Treba da pođeš sa mnom." "Ozbiljno?" "Ubica možda nosi cipele tvoje bivše supruge." "To je apsurdno. Uostalom, od tada je prošlo dvanaest godina." "Ipak je bolje da proverimo." Eš baci nekoliko novčanica na sto i ćušnu salvetu ka svom prijatelju. "Eto, častio sam te pivom i portretom. Idemo." Lajla je razmišljala da li da ode na brzinsko tuširanje. Pošto je tog jutra prionula pravo na pisanje, a potom napravila pauzu da pusti jedan od diskova za vežbanje iz Mejsine kolekcije i zabavila Tomasa gimnastičkim egzibicijama, prijaće joj da se malo osveži. Osim toga, ona i Džuli još nisu odlučile da li će naručiti hranu i večerati kod kuće ili izaći u neki restoran. U svakom slučaju, pošto je bilo skoro pola sedam, i pošto je Džuli uskoro trebalo da stigne, stvarno je trebalo da se sredi. 82

"Ošamućena sam od pisanja", rekla je Tomasu. "A ona kočoperna plavuša s Mejsinog diska je prava sadistkinja." Možda je bilo još bolje da se nakratko razbaškari u Mejsinom čarobnom džakuziju. Pod uslovom da... "Shvatam, ništa od džakuzija", promrmlja začuvši zvono. "Ali moraće da sačeka da se istuširam." Odmarširala je kroz stan i otvorila vrata, uopšte ne pogledavši kroz špijunku. "Poranila si. Još nisam... Oh!" Našla se oči u oči sa Ešom i istog časa je zatrpa lavina haotičnih misli. Tri dana nije oprala kosu, na licu nije imala ni trunku šminke, bila je obučena u znojave helanke i majicu za vežbanje, koje je trebalo da baci u kontejner još pre nekoliko meseci. Vonjala je na pilates i doritos čips koji je ubacila u usta kao nagradu za trud. "Oh!" ponovo promuca, primetivši kako mu se usne šire u osmeh. "Trebalo je da se najavim. Bili smo u blizini pa sam odlučio da svratim da popričamo o nečemu. Ovo je Luk." Još neko je bio s njim. Naravno da je još neko bio s njim, to je savršeno dobro videla. Samo što je tek tad stigla da osmotri simpatičnog tipa s opasno širokim ramenima. "Oh", ponovila je. "Čitav dan sam radila, a onda sam pustila DVD da isprobam neke vežbe, tako opake vežbe da mi je došlo da briznem u plač, i sad sam... Ah, svašta od mene", rekla je, konačno se pomerivši da ih pusti u kuću. Nema veze kako izgleda, ponavljala je u sebi. Nije došao da je pozove na sastanak. Što je još važnije, delovao je manje napeto nego kad ga je prošli put videla. "Drago mi je što sam vas upoznao." Luk se sagnu da počeška Tomasa koji mu je revnosno njušio nogavice. "I tebe." "Vi ste iz policije?" "Ne, daleko bilo. Ja sam pekar." "Profesionalni pekar?" "Da. Imam lokal nekoliko ulica odavde. Pekarsko tuce." "Sa mini-kapkejkovima!" 83

Zaintrigiran njenom reakcijom, Luk ispravi leđa. "Da, imamo i njih." "Ne, nisam to mislila. Već sam ih probala. Oni s crvenom glazurom... tako su dobri da su mi naterali suze na oči. Pre neki dan sam svratila po još, a kupila sam i hleb od kiselog testa i karamel late. Božanstveno mesto. Koliko dugo ste u tom poslu?" "Oko tri godine." "Uvek sam se pitala kako je raditi u pekari. Da li u nekom trenutku prestanete da primećujete kako unutra miriše, i kako divno izgledaju oni kolači i tortice poredani iza stakla... znate na šta mislim? Jeste li oduvek želeli da postanete pekar? I... oprostite." Zbunjeno je zabacila kosu. "Postavljam previše pitanja, a nisam vas čak ni pozvala da sednete. Hoćete li nešto da popijete? Imam vino, a najzad sam spremila i ledeni čaj", dodala je, uputivši Ešu brz osmeh. "Nema potrebe. Malopre smo bili na pivu pa sam se nečeg setio." Luk se ponovo sagnu da pomazi ushićenog mačora i naočari za sunce mu padoše na pod. "Prokleti šraf", reče, podigavši naočari i sićušni šraf koji je iskočio iz rama. "Oh, odmah ću to srediti. Samo minut. Vi se slobodno smestite." "Ona će to da sredi?" ponovi Luk kad je izašla napolje. "Ništa me ne pitaj." Lajla se vrati nazad s nečim što je Ešu izgledalo kao nuklearna verzija švajcarskog vojničkog noža. "Dajte da sednemo", rekla je uzevši naočare i sićušni šraf od Luka. "Ima li nekih novosti?", upita spuštajući se na stolicu. Eš takođe sede i Tomas mu istog časa skoči u krilo kao da su stari drugari. "I dalje ništa ne govore. Samo su me pozvali da uzmem njegove stvari iz stana." "Sigurno ti je bilo teško. Ali nisi bio sam." Lajla skrenu pogled ka Luku pre nego što je rasklopila alatku i izvukla sićušni šrafciger. "Dobro je kad čovek na nekog može da se osloni u teškim trenucima." "Nisu pronašli tragove nasilnog ulaska pa pretpostavljaju da su njih dvoje sami pustili ubicu u stan, ko god to bio. Verovatno neko koga su poznavali. Ako znaju nešto više, prećutali su." "Otkriće ko je to uradio. Nemoguće da sam ja jedina koja je nešto 84

videla." Možda i nije, pomisli on, ali je verovatno jedina koja je spremna da se uplete u to. "Evo, gotovo!" Lajla isproba naočare, pomerajući dršku napred nazad. "Sad su kao nove." "Hvala. Nikad nisam video takav pribor." Luk pokaza glavom ka višenamenskoj alatki marke Lederman. "Trista osnovnih alatki u malom zgodnom pakovanju. Ne znam kako neko može da živi bez toga." Sklopila je alatku i spustila je na stranu. "Ja sve rešavam izolir-trakom." Lajla se osmehnu. "Da, i ona ima bezbroj primena. Njen potencijal još nije potpuno istražen." Potom se okrenu ka Ešu. "Dobro je kad imaš prijatelje." "Da. Kad smo već kod toga, prošli put kad sam bio ovde pomenula si da je neko provalio u Džulin stan. Ima li nekih novosti u vezi s tim?" "Nema. Policajci misle da je izgubila ili zaturila te stvari. Ili bar ona misli da policajci tako misle. Promenila je brave, postavila još jednu rezu, pa joj je sad lakše, ali mislim da nikad neće preboleti što je ostala bez manolo sandala." "Ti si prijavljena na njenoj adresi." "Čovek negde mora da bude prijavljen, iz mnogo razloga, a pošto povremeno boravim kod nje, između dve tezge, a tamo čak čuvam i neke stvari, to mi je delovalo kao najlogičnije rešenje." "To je tvoja zvanična adresa", nastavi Eš, "a neko je provalio u taj stan samo jedan dan nakon što je moj brat ubijen. Onog dana kad si pozvala policiju, dala iskaz i razgovarala sa mnom." "Znam. Kao da se sve pretvorilo u veliko, zamršeno..." Primetio je kako njegova opaska konačno pogađa metu i kako njeno lice poprima zamišljen ali ne i uplašen izraz. "Misliš da su ta dva slučaja povezana. To mi nije palo na pamet, mada je trebalo. Ako neko ko me ne poznaje želi da me pronađe, to bi bio prvi i najlogičniji korak. Ja nisam videla napadača i zato ne mogu da ga prepoznam, a li neko sa strane to ne može da zna, bar ne tako brzo. Možda su provalili kod Džuli jer su tražili mene." "Prilično mirno 85

prihvataš tu pomisao", primeti Luk. "Zato što Džuli nije bila kod kuće i zato što joj niko nije naudio. I zato što su do sada verovatno shvatili da ja ne predstavljam pretnju. Volela bih da je drugačije. Volela bih da policiji mogu da pružim konkretan opis. A pošto ne mogu, nema razloga da se muče oko mene. I sigurno nema razloga da ponovo provale kod Džuli i nastave da joj prave probleme." "Možda taj koji je ubio Olivera i njegovu devojku ne razmišlja tako logično kao ti", natuknu Eš. "Moraš da budeš oprezna." "Ko bi me tražio ovde? Osim toga, za nekoliko dana ću biti na drugom mestu. Niko ne zna gde se nalazim." "Ja znam", primeti Eš. "Luk takođe zna, i Džuli, i tvoji klijenti, i njihovi prijatelji i rođaci. Domar takođe zna", nastavio je. "Svako može da vidi kako izlaziš iz zgrade, šetaš po kraju, obilaziš prodavnice i restorane. Oni znaju da si te noći bila u ovom rejonu, da si morala da budeš tu. Zar nije logično da te ovde potraže?" "Ovde je prilično rastegljiv pojam." Nervi su već počeli da joj trepere, kao i uvek kad bi neko pretpostavio da nije kadra da vodi računa o sebi. "Svako ko živi i radi u Njujorku zna da treba da bude na oprezu, u razumnoj meri." "Otvorila si vrata a da uopšte nisi proverila ko smo." "Obično to ne radim, ali sam očekivala... sad ćete videti koga", reče začuvši zvono. "Izvinite me." "Pogodio si je u živac", tiho prozbori Luk. "Nastaviću da je gađam u živac, dokle god treba, sve dok ne shvati da mora da bude obazriva." "Mogao bi da zaigraš na tu kartu: znaš, stvarno brinem za tebe - umesto na kartu ne ponašaj se kao idiot." "Nisam rekao da se ponaša kao idiot." "Nisi, ali kao da jesi. Ako stvarno nameravaš..." Sve o čemu je do tada razmišljao odjednom se rasprši. Dosta se promenila za tih dvanaest godina, naravno da jeste, a opet... sve ga je podsećalo na onu staru Džuli. 86

"Džuli, sigurno znaš Eštona." "Naravno. Žao mi je, Eše." "Dobio sam tvoju poruku. Hvala ti." "Ovo je Ešov prijatelj Luk. Sećaš se onih fantastičnih kapkejkova? To je iz njegove pekare." "Ozbiljno? Bili su..." Oči joj se raširiše od šoka, pomešanog s nečim što je podsećalo na zadivljenost. Prohujale godine ponovo se obrušiše na nju. "Luk!" "Džuli. Ne mogu da verujem da te ponovo vidim." "Ali... ne shvatam. Šta ti tražiš ovde?" "Živim ovde. Mislim, u Njujorku", pojasni on. "Već osam godina." "Vas dvoje se poznajete? Oni se poznaju?" Lajla se okrenu ka Ešu, shvativši da njih dvoje nemaju nameru da joj odgovore. "Nekad su bili u braku." "Oni su... misliš, on je... Čoveče, ovo postaje sve..." "Uvrnutije?" Lajla ga prostreli pogledom. "Mogla bih da donesem ono vino", reče vedrim tonom. "Džuli, hoćeš li da mi pomogneš?" Uzela je svoju prijateljicu podruku i odvukla je u kuhinju. "Jesi li dobro?" "Ne znam. To je Luk!" Izgledala je kao jedina preživela nakon razornog zemljotresa, pomisli Lajla. Uzdrmana, ošamućena i pomalo zahvalna. "Potrudiću se da što pre odu. Želiš li da odu?" "Ne, nije to. Nas dvoje smo... to je bilo tako davno. Samo sam se šokirala kad sam ušla u sobu i ugledala ga. Kako izgledam?" "S obzirom na to kako ja izgledam, to je veoma podlo pitanje. Izgledaš fantastično. Samo reci šta želiš da uradim i biće tako." "Mogla bi da izneseš to vino. Bićemo prefinjeni i civilizovani." "Ako si tako rešila, onda stvarno treba da se istuširam, ali krenućemo od vina." Lajla uze čaše s police. "Znaš, baš je sladak." "Jeste, zar ne?" Džuli se osmehnu. "Uvek je bio sladak." "Pošto kažeš da mogu da ostanu, serviraćemo vino, a onda ću te ostaviti da ih animiraš dok se ja malo sredim. Treba mi samo petnaest 87

minuta." "Mrzim te jer znam da to stvarno možeš da obaviš za petnaest minuta. U redu. Prefinjeno i civilizovano. Daj da to obavimo." 88

6 Na kraju nije ispalo tako loše. Lajla nije umela da kaže da li je bilo prefinjeno - nikad se nije dobro snalazila u tim stvarima - ali svakako je bilo krajnje civilizovano. Bar dok Eš nije lansirao svoju teoriju o provali - koju je Džuli, na Lajlino iznenađenje, prihvatila kao iz topa. "Kako mi to nije palo na pamet?!" Džuli se zabezeknuto okrenu ka Lajli. "Da, to ima smisla. To se uklapa." "Isto si rekla i za teoriju o obesnoj tinejdžerki", podseti je Lajla. "Zato što sam pokušavala da se uhvatim za slamku. Ali zar bi neka luckasta tinejdžerka mogla da provali u stan a da ne ostavi ni najmanji trag? Policajci su proverili brave." "A zar bi neki ubica banuo u stan da pokupi tvoje manolo sandale i karmin? Zar ne misliš da bi neko ko je počinio dvostruko ubistvo imao, da se tako izrazim, drugačije prioritete?" "To su fantastične sandale, karmin ima savršenu crvenu nijansu, a taj parfem nije nimalo lako nabaviti! Osim toga, ko kaže da ubica istovremeno ne može da bude i lopov? Ako je neko kadar da ubije dvoje ljudi, zašto bi se libio da nešto ukrade? Lajla, moraš da budeš veoma oprezna." "Nisam videla ništa što policiji može da bude od koristi. Mislim da je taj opaki ubica na štiklama, s božanstvenim parfemom i savršenim crvenim karminom to sigurno skapirao." "Ovo nije šala." "Oprosti." Lajla se brzo okrenu ka Ešu. "Ti si izgubio brata i svesna sam da to nije šala. 89

Ali ne treba da brineš za mene. Niko ne treba da brine za mene." "Ako nekad uradi tetovažu", ubaci se Džuli, "na njoj će pisati upravo to." "Zato što je tako. A čak i da ste u pravu, što je po mom mišljenju prilično diskutabilno, ja se za nekoliko dana selim u otmeni stan na Aper Ist Sajdu, gde će mi društvo praviti minijaturna pudla Erl Grej." "Kako dobijaš te poslove?", upita Luk. "Kako te ljudi pronalaze?" "Uglavnom po sistemu rekla-kazala, preko klijenata koji su već koristili moje usluge. I posredstvom milostivih internet božanstava." "Imaš veb-sajt." "Pretpostavljam da čak i Erl Grej ima svoj veb-sajt. Ali ne", brzo je dodala shvativši poentu, "preko njega se ne može otkriti moja lokacija. Tamo s e nalazi samo kalendar koji pokazuje u kom periodu sam rezervisana, ali ne i na kom mestu. I nikad ne navodim imena svojih klijenata." "A tvoj blog?" upita Džuli. "Ni tamo ne navodim specifičnu lokaciju, samo šire područje. I nigde ne postavljam imena ljudi za koje radim. Čak i kad citiram njihove utiske i komentare, navodim samo inicijale. Znate šta bih ja uradila da sam ubica koji se pita da li je ta radoznala napast iz stambenog kompleksa u kome je izvršeno ubistvo videla dovoljno da me prepozna? Jednog dana bih joj prišla na ulici i zamolila je da mi objasni kako da pronađem neku adresu. Ako bi mi, ne trepnuvši, dala uputstva, ostavila bih je na miru i nastavila da se bavim svojim ubilačkim poslom. Ali ako bi prosiktala: ‘To si ti!’, zarila bih joj kamu u butinu, pravo u glavnu arteriju, i zbrisala s lica mesta, ostavivši je da iskrvari na pločniku. U oba slučaja, problem bi bio efikasno rešen." Odjednom odluči da promeni temu i upita: "Da li je neko ogladneo? Ja svakako jesam. Možemo da naručimo da nam nešto donesu." "Bolje da vas negde izvedemo", glatko predloži Luk. "Samo nekoliko blokova odavde nalazi se sjajan italijanski restoran. Prvoklasna hrana i sladoled da ti pamet stane." "Eho-eho." Luk se okrenu ka Džuli široko se osmehnuvši. "Baš taj. Poznajem 90

vlasnika. Pozvaću da rezervišem sto. Da li ti to odgovara?" upitao je Lajlu. "Što da ne?" Nije išla na romantični sastanak, zaključila je. To sigurno nije moglo da se definiše kao uvrnuti dvostruki sudar između nje i brata ubijenog tipa s jedne, i njene najbolje prijateljice i njenog bivšeg muža s druge strane. Samo će izaći da nešto pojedu. A hrana je zaista bila dobra, ubrzo je otkrila, sedeći nad tanjirima s brusketima i prženim lignjama, koje su dobili kao predjelo. Vešto je vodila razgovor, što joj je uvek bio prioritet, dajući mu prijatan i postojan ritam i zasipajući Luka bujicom pitanja o poslu u pekari. "Gde si naučio da praviš peciva? Ima toliko različitih vrsta." "Osnove sam naučio od babe. A onda nastavio da kradem zanat s raznih strana." "A pravni fakultet?", upita Džuli. "To sam batalio." "Lepo sam ti rekla." "Da, jesi. Ali hteo sam da pokušam. Moji roditelji želeli su da budem doktor ili advokat, a pošto je medicina još gora i teža od advokature, rešio sam da probam sa pravom. Radio sam u jednoj pekari blizu kampusa da z aradim za školarinu, za one dve godine koliko sam proveo tamo, i shvatio da mi se mnogo više sviđa da budem pekar." "Kako su ti roditelji?" "Dobro. A tvoji?" "Takođe. Sećam se keksića s čokoladnim mrvicama - po receptu tvoje babe - i one fabulozne torte koju si mi napravio za osamnaesti rođendan." "A tvoja majka je rekla: Luk, mogao bi da živiš od toga!" Džuli prasnu u smeh. "Da, stvarno je to rekla! Ali nikad nisam mislila da bi to moglo i da se obistini." "Ni ja. U stvari, Eš je pogurao tu ideju. On to odlično radi jer uopšte ne primetiš da te gura sve dok ne stigneš tamo gde on misli da treba da budeš." "Samo sam te pitao zašto radiš za druge kad drugi mogu da rade za tebe." "Ili nešto u tom stilu", dovrši Luk. "A ti sad vodiš umetničku 91

galeriju? Oduvek si volela umetnost, pričala si da ćeš upisati istoriju umetnosti, ili nešto slično." "To sam i učinila. Vratila sam se u školu, preselila se u Njujork i zaposlila se u galeriji. Potom sam se udala, upoznala Lajlu, razvela se i dogurala do položaja glavnog menadžera." "Ja nisam imala nikakvog udela u tome", ubaci se Lajla. "Malo sutra." "Bar ne namerno." "Upoznale smo se na kursu joge", započe Džuli. "Mislim, Lajla i ja, a ne ja i Maksim, moj bivši muž. Počele smo da ćaskamo dok smo uvežbavale pozu podignutog i spuštenog psa i onda smo posle treninga zajedno otišle na sok. To nam je prešlo u naviku i malo-pomalo, eto nas." Lajla tiho uzdahnu. "Ja sam se u to vreme viđala s jednim tipom i činilo mi se da bi to moglo da preraste u ozbiljnu vezu. I kao dve žene, počele smo da pričamo o ulozi muškaraca u našim životima. Ja sam joj rekla za svog dečka, koji je bio veoma zgodan i uspešan. Mnogo je putovao, ali bio je izuzetno pažljiv kad smo zajedno. A Džuli mi je zauzvrat pričala o svom mužu." "Koji je takođe bio zgodan i uspešan. Samo što je počeo mnogo duže da ostaje na poslu i više nije bio onako pažljiv kao ranije. Zapravo, naš brak je prolazio kroz krizu, ali trudili smo se da to izgladimo." "I tako, nakon nekoliko časova joge, i nekoliko izlazaka na voćni frape, tokom kojih smo razmenile sve moguće detalje, ispostavilo se da je tip s kojim sam se viđala oženjen, i to s Džuli. Ja sam spavala s njenim mužem, glavom i bradom, ali je ona, umesto da me udavi u voćnom frapeu, rešila da sve preokrene u svoju korist." "U našu korist." "Da, baš tako." Lajla se kucnu s njom. "Naše prijateljstvo zapečaćeno je njegovom krvlju. Mislim, ne bukvalno", brzo je dodala. "Nema potrebe da na svom mužu primenjuješ fizičko nasilje kad lepo možeš da pozoveš njegovu švalerku..." "Ups!" "Dakle, da pozoveš njegovu švalerku kući na piće i da ga upoznaš s njom, predstavivši je kao svoju novu najbolju prijateljicu. U roku od 92

dvadeset minuta taj bilmez je spakovao kofere i iselio se iz stana. A Lajla i ja smo smazale skoro dva kila sladoleda." "Da, ben i džeri od kafe i vanile." Lajla se osmehnu i rupica na njenom obrazu dražesno zaigra. "To mi je i dalje omiljeni sladoled. Bila si neverovatna. Meni je došlo da se zavučem u neki budžak i svisnem od stida, ali Džuli je imala bolju taktiku. Daj da sredimo tog skota, rekla je. I tako je i bilo." "Sutnula sam skota, a zadržala švalerku." "A i ja sam šutnula skota", dodade Lajla, "i zadržala sirotu naivnu suprugu. Neko je morao." "Hoću da te naslikam." Lajla pogleda u Eša zbunjeno žmirnuvši. "Izvini?" "Hoću da dođeš u moj atelje da napravim preliminarne skice. Nekoliko sati će biti dovoljno za početak. Koji broj nosiš?" "Molim?" "Dvojku", odgovori Džuli. "Kao i većina švalerki." Radoznalo je naherila glavu. "Šta si zamislio?" "Strastvena zavodljiva Ciganka u lepršavoj haljini, crvenoj kao plamen, s upadljivim karnerima smelih boja." "Zaista?" Očarana njegovom idejom, Džuli se okrenu ka Lajli i pronicljivo je osmotri. "Da, zaista." "Prestanite! Ne, hvala lepo. Tvoja ponuda laska mojoj sujeti, ali mi je ipak neprijatno. Ja nisam model. Ne znam da poziram." "I ne moraš da znaš. Ja znam sve što je potrebno." Pogledao je u konobara i naručio specijalitet kuće. "Šta kažeš da se vidimo prekosutra? Oko deset." "Ne, stvarno ne... Može i meni to što je on naručio", rekla je konobaru. "Hvala vam. Slušaj, stvarno..." "Mogu da te plaćam na sat ili po fiksnoj tarifi. To ćemo se već dogovoriti. Znaš li kako da istakneš oči?" "Molim?" "Zna", ubaci se Džuli. "Portret čitave figure? Ima sjajne duge noge." "Primetio sam." "Stvarno vas molim da prestanete." "Lajla ne voli da bude u centru pažnje. Osvesti se, Lajla-Lu. Upravo 93

si dobila ponudu da poziraš renomiranom savremenom umetniku čije maštovite, ponekad uznemirujuće, ponekad hirovite, ali uvek senzualne slike uživaju opšte priznanje umetničke javnosti. Biće tamo. Ja ću je dovući ako treba." "Nema svrhe da se opireš", reče joj Luk. "Na kraju ćeš ionako završiti tamo gde on želi da budeš." "Svejedno ću te naslikati." Eš slegnu ramenima. "Ali će slika imati jači efekat i veću dubinu ako i ti učestvuješ u tome. Lajla-Lu?" "Lajla Luiza. Srednje ime sam dobila po ocu, potpukovniku Luisu Emersonu. I ne možeš da me slikaš bez mog pristanka." "Tvoje lice, tvoje telo?" Eš nehajno slegnu ramenima. "Ispred mene su." "Biće tamo", ponovi Džuli. "Hajde, pauza za izviđačku misiju do ženskog toaleta. Izvinite nas." Preduhitrivši Lajlin protest, Džuli munjevito ustade, zgrabi je za ruku i podiže je sa stolice. "Ne može da me natera da mu poziram!", prosikta Lajla dok ju je Džuli vukla ka vratima. "A ne možeš ni ti!" "Grešiš." "Osim toga, ja nisam pohotna i zavodljiva Ciganka." "E tu definitivno grešiš." Džuli je povede niz uzano stepenište ka toaletima. "Imaš odgovarajući kolorit i životni stil." "Samo jedna avantura s oženjenim tipom, za koga uopšte nisam znala da je oženjen, i odmah ispada da imam pohotljiv životni stil?" "Mislila sam na ciganski životni stil." Džuli je uvuče u malo kupatilo. "Ukazala ti se fantastična prilika. I šansa da stekneš zanimljivo iskustvo. Da budeš ovekovečena." "Biću isprepadana i postiđena", odbrusi Lajla. Kad sam već ovde, mogla bih i da piškim, pomisli ulazeći u kabinu. "Mrzim da budem postiđena." "On će ti pomoći da prevaziđeš stid." Povevši se za njenim primerom, Džuli uđe u drugu kabinu. "Lobiraću da mi dopusti da prisustvujem poziranju. Volela bih da posmatram kako radi i da posle razgovaram o tom procesu sa svojim klijentima." "Onda mu ti poziraj. Ti budi pohotna i seksepilna Ciganka." 94

"On hoće tebe. Ima viziju i želi tebe." Džuli zastade pored lavaboa da isproba sapun s mirisom crvenog grejpfruta i zadovoljno klimnu glavom. "Osim toga, ako pristaneš, pružićeš mu novo nadahnuće, uvući ga u nov projekat, pa će lakše preboleti svoj gubitak." Lajla sumnjičavo začkilji, osmotrivši Džulino lice u ogledalu. "To je prljava igra." "Nego šta", odvrati Džuli, popravljajući sjaj za usne. "Ali je stvarno tako. Daj sebi šansu. Nikad nisi bila kukavica." "To je još prljavije." "Znam." Prasnuvši u smeh, Džuli je potapša po ramenu i napusti toalet. Kad su stigle do pola stepeništa, Džuli ispusti prigušen vrisak. "Šta je bilo? Miš? Šta ti je?" "Moje sandale!" Džuli jurnu uz stepenište, obiđe pult za hostese krivudajući oko gostiju koji su upravo ušli i najzad se progura kroz vrata. Okrećući glavu levo-desno, preskočila je dva plitka ulazna stepenika i izletela na pločnik. "Prokletstvo!" "Džuli, šta se, dođavola, dešava?" "Sandale, moje sandale! Moje sandale, opasno zgodne noge, tetovaža na gležnju! Kratka crvena haljina. To je sve što sam videla." "Džuli, to nisu jedine manolo sandale na svetu." "Ali to je bio moj par! Hajde, razmisli malo!" Džuli se munjevito okrenu, pretvorivši se u metar i osamdeset centimetara plamteće ženske srdžbe. "Ti budeš svedok ubistva i malo posle toga neko provali u moj stan i uzme moje sandale. A onda malopre ugledam ženu koja nosi iste takve sandale i žurno napušta restoran u koji smo izašli na večeru - restoran koji se nalazi samo nekoliko ulica od mesta zločina?" Lajla se namršti i protrlja ruke, shvativši da joj je koža naprasno postala hladna kao led, uprkos večernjoj omorini. "Hvata me jeza kad tako govoriš." "Možda je Eš u pravu. Ljudi koji su ubili njegovog brata drže te pod prismotrom. Moraš to prijaviti policiji." "Sad me stvarno plašiš. U redu, reći ću im, obećavam da hoću, ali 95

sigurno će misliti da sam luda." "Samo im reci. I večeras prisloni stolicu na vrata." "Oni su provalili kod tebe, a ne kod mene." "I ja ću prisloniti stolicu." * Džej se uvukla u automobil samo trenutak pre nego što je Džuli stigla do vrha stepeništa. Nije joj se sviđalo što se brat onog idiota spanđao s tom nametljivom brinetom koja je posmatrala stan. Doduše, ona verovatno nije videla dovoljno da bi im pravila probleme. Ali i dalje joj se nije sviđalo što se njih dvoje viđaju. A njenom poslodavcu neće se svideti što su ostavili te repove za sobom. To se ne bi dogodilo da Ivan nije gurnuo onu glupu kurvu kroz prozor, i da onaj idiot nije umro posle nekoliko pića. Nije mu stavila baš toliko pilula u burbon. Sigurno je nešto popio i pre njenog dolaska. Loša sreća, pomisli. Ni to joj se nije sviđalo. Ovaj posao počeo je prilično traljavo. Možda je brat ipak nešto znao, ili imao. Stan mu je bio osiguran kao tvrđava, ali to nije nikakva prepreka. Imaće nekoliko sati da to obavi, zaključi, dok on bude na večeri s tom nametljivicom. "Idemo do stana njegovog brata", reče Ivanu. "Odvezi me tamo, a onda se vrati i motri na njih. Javi mi kad napuste restoran." "Samo gubimo vreme. Ona kučka ništa ne zna. Ništa nemaju. A ako su ga i imali, onda su ga već prodali." Zašto je morala da radi sa moronima? "Plaćen si da radiš šta ti kažem. Zato mrdaj!" Kucnuo je čas da sredi bar jedan rep. * Lajla se nije pobunila kad je Eš izjavio da će je otpratiti do kuće - jer je Luk insistirao da isto uradi s Džuli, samo u suprotnom smeru. "Zanimljivo, zar ne, da poznaješ i Džuli i Luka, s obzirom na njihovu 96

zajedničku istoriju?" "Život je pun čudesa." "Da znaš da jeste. Jesi li video ono varničenje između njih?" "Varničenje?" "Stari plamen, iznova probuđen žar, nove iskre." Lajla zapucketa prstima oponašajući praskanje varnica. "Stari plamen i kratak usrani brak. Tu više ne može da bude varnica." "Hoćeš da se kladimo?" "Da se kladimo?" "Ne obraćaš dovoljno pažnje jer stalno ponavljaš ono što govorim. Rekla sam hajde da se kladimo - recimo, u deset dolara - da je to praskanje novih varnica, a ne šištanje ugašenog fitilja." "Prihvatam opkladu. On je već na dobrom putu da se smuva s drugom." "To sigurno radi samo zbog seksa, a ta druga nije Džuli. Sjajno izgledaju kao par. Oboje su tako zgodni, zdravi i lepo građeni." "Hajdemo do mog stana." "Čekaj malo. Šta?" Nešto joj zazuja u ušima - i kod nje su praštale varnice - pa zaključi da je bolje da pripazi da se ne opeče. "Znala sam da ne obraćaš pažnju." "To je samo nekoliko ulica odavde. Nije kasno. Možeš da vidiš gde radim, da se navikneš na prostor. Nemam nameru da te startujem." "Sad si mi upropastio veće. Izvini, samo sam se šalila", brzo je dodala, primetivši promenu u njegovim očima. "Džuli mi se ionako neće skinuti sa kičme dok ti ne dopustim da napraviš bar nekoliko skica, a kad to učinim, videćeš da je tvoja ideja osuđena na propast." "Dođi da vidiš atelje. Ti voliš da posećuješ nova mesta. Možda ti se svidi pa promeniš taj drkadžijski stav." "Tako si slatkorečiv. Ali stvarno volim da posećujem nova mesta i stvarno nije kasno. A pošto znam da ne želiš da me startuješ, nemam razloga za brigu, zar ne?" On skrenu na sledećem uglu, ka svojoj zgradi, u suprotnom smeru od njene. "Što se tiče startovanja, nisam rekao da ne želim već da ne 97

nameravam. Kako si upoznala tog prevrtljivog skota? Onog kog si delila sa Džuli?" Lajla je i dalje razmišljala o razlici između želje i namere. "Tip kog sam delila s Džuli? Zvuči nedolično seksi tako predočeno. Zajedno smo uleteli u taksi po nenormalnom pljusku. Bilo je tako romantično, nešto što može da se desi samo u Njujorku. Nije nosio burmu i ništa nije ukazivalo na to da je oženjen, pa čak ni da je u vezi. Izašli smo na piće, a onda nekoliko dana kasnije, i na večeru, i sve je krenulo svojim tokom, sve do brutalnog otrežnjenja. Ipak, zahvaljujući tome, upoznala sam svoju najbolju prijateljicu, tako da je taj skot bar nečemu poslužio." Iskoristivši svoju osobenu veštinu, naglo je promenila temu. "Kad si ti otkrio da imaš talenta za slikanje?" "Ne voliš da pričaš o sebi, jelda?" "Nemam ništa naročito da kažem, a tuđi životi su uvek zanimljiviji. Jesi li još u vrtiću umakao prstiće u boju i stvarao dubokoumna umetnička dela koja je tvoja majka savesno uramljivala?" "Moja majka nije baš tako sentimentalna. Doduše, druga žena mog oca jeste uramila jednu moju skicu. Crtež njenog psa koji sam napravio kad sam imao trinaest godina. Fin pas. Evo, stigli smo." Prišao je staroj trospratnici s fasadom od cigle i velikim prozorima. Jedno od starih skladišta, pomisli Lajla, pretvoreno u stambeni prostor. Obožavala je takva mesta. "Sigurna sam da se tvoj stan nalazi na trećem spratu, zbog svetlosti." "Da, treći sprat je moj." Eš otključa masivna čelična vrata i kroči unutra, ukucavši šifru na alarmu. Lajla ude za njim i osvrnu se zadivljena prizorom. Očekivala je mali zajednički hodnik, možda sa starim teretnim liftom, zidove i vrata stanova smeštenih u prizemlju. Ali umesto toga obrela se u ogromnom otvorenom prostoru sa zasvodenim prolazima i zidovima od vremešne cigle. Starinski široki parket, izbrazdan tragovima vremena, ali besprekorno izglancan, prekrivao je pod u dnevnom boravku. Raskošan kolorit nasuprot neutralnim zidovima, stolice s presvlakama živih boja, raspoređene u maniru koji je pozivao na razgovor, dražesni dvostrani kamin ugrađen u 98

bočnom zidu lučnog prolaza. Tu je i visoka tavanica, a na drugi sprat vodilo je stepenište s elegantnom ogradom s bakarnim stubovima prekrivenim zelenkastom patinom. "Zadivljujuće." Pošto nije učinio ništa da je spreči, krenula je u obilazak, gutajući pogledom svaki detalj: velika pravougaona kuhinja, sva u crno-belim pločicama, sa izglancanim radnim površinama, i prostor za ručavanje s crnim stolom impozantnih razmera i šest stolica s visokim naslonom. Neutralni zidovi služili su kao pozadina za umetnička dela. Slike, skice, crteži ugljenom, akvareli. Zbirka koja bi svakog galeristu ostavila bez daha. "Sve ovo je tvoje. Čitava zgrada." Kročila je u sledeću prostoriju, nešto što je podsećalo na kombinaciju biblioteke, salona i dnevne sobe sa zasebnim malim kaminom. To mesto je odisalo intimnijom atmosferom, uprkos širini i otvorenosti. "Sve ovo je tvoje", ponovila je. "Ovde bi komotno mogla da živi desetočlana porodica." "Ponekad nas i ima toliko." "Misliš... oh." Prasnula je u smeh zavrtevši glavom. "Da, shvatam. Tvoja brojna rodbina ti često dolazi u posetu." "Na mahove. Dođu i nestanu." "Zadržao si stari lift." Prišla je širokom liftu s rešetkastim vratima. "Dobro dođe. Ali možemo da idemo i stepenicama." "Da, više bih volela da idemo peške jer tako mogu da ošacujem šta se nalazi na drugom spratu. Fantastično iskorišćen prostor - kolorit, tekstura, sve." Da bi mu pokazala da to stvarno misli, prišla je zavojitom stepeništu sa starom bakarnom ogradom. "Ponekad boravim na mestima gde prosto moram da se zapitam šta su ti ljudi imali na umu. Zašto su ovo stavili tu umesto tamo, zašto su uklonili neki zid, ili zašto ga nisu uklonili. Ali ovde nema mesta za takva pitanja. Ako ti nekad zatreba kućepaziteljka, imaš moj broj." "Da, mislim da ga imam." 99

Ona podiže glavu, uputivši mu brz i ležeran osmeh. "Mislila sam na telefonski broj. Za onaj drugi ne budi tako siguran. Koliko spavaćih soba imaš?" "Četiri na ovom spratu." "Četiri, na ovom spratu. Gospode, koliko si ti bogat? Ne misli da to pitam zato što planiram da se udam za tebe zbog para. Samo sam radoznala." "Sad si ti meni upropastila veće." Ona ponovo prasnu u smeh, krenuvši ka prostoriji koja je ličila na ljupku gostinsku sobu u kojoj se nalazio krevet s otvorenim baldahinom i, što ju je još više očaralo, velika slika na kojoj je bilo prikazano polje suncokreta koje je podsećalo na eksploziju boja. Tad naglo zastade, podozrivo se namrštivši. "Čekaj", rekla je, šireći nozdrve. Energično je krenula u suprotnom pravcu od stepeništa, zastavši pred vratima iza kojih se, koliko je mogla da proceni, nalazila glavna spavaća soba, s velikim gvozdenim krevetom čeličnosive boje i izgužvanim tamno-plavim prekrivačem. "Nisam planirao društvo kad sam..." "Ma pusti to." Podigla je ruku, zakoračivši pravo u sobu. "Budoar!" "Muškarci nemaju budoare, Lajla-Lu. Oni imaju spavaće sobe." "Ma ne... mislim na parfem. Džulin parfem. Osećaš li taj miris?" Trebalo mu je nekoliko trenutaka i ona shvati da je to sigurno zato što su mu čula bila zaokupljena njenim mirisom - svežim i koketnim. Ali sad je očigledno registrovao dublju i senzualniju notu, koja je lepršala u vazduhu. "Da, osećam." "Gospode, ovo je suludo. Ovo je totalno suludo, ali bio si u pravu." Ustreptalog srca, zgrabila je njegovu ruku. "Bio si u pravu za tu provalu kod Džuli. Ko god da je bio kod nje, bio je i kod tebe. Čekaj, možda je još tu!" "Ostani ovde!" naredi on, ali ga ona još jače stegnu, zgrabivši njegovu ruku sa obe šake. "Nema šanse, jer odvažni kavaljer koji ti kaže da ostaneš tu gde jesi 100