Kutija za snove - Nora Roberts

obično završi isečen na rezanca kad umobolni manijak sa satarom izleti iz plakara." On krenu pravo ka plakaru, dok se ona i dalje držala za njega, i širom otvori vrata. "Vidiš, nema umobolnog manijaka." "Nema ga u ovom plakaru. Ali mogu da se kladim da ovde ima bar dvadeset plakara." Zaključivši da nema svrhe da se raspravlja, on je uze za ruku i krenu u sistematsko pretraživanje drugog sprata. "Treba nam neko oružje." "Nažalost, odneo sam kalašnjikov na servis. Ovde nema nikoga, baš kao ni u prizemlju, jer si tamo već obavila detaljan pretres. Osim toga, miris je najsnažniji u mojoj spavaćoj sobi." "Da li to znači da je to poslednje mesto koje je obišla? Ili da se tu najduže zadržala? Mislim da je dotični provalnik, odnosno ubica, odnosno potencijalni manijak, ženskog pola, jer ne mogu da zamislim da neki muškarac nosi ukradeni budoar." "Možda. Moram da proverim atelje. Ako se plašiš, zaključaj se u kupatilu." "Ni u ludilu. Zar nisi čitao Isijavanje?" "Za ime božje." Eš se ozlojeđeno vrati do stepeništa i krenu naviše, osećajući kako ga njeni prsti grčevito stiskaju za kaiš. U normalnim okolnostima bila bi očarana tim pretrpanim živopisnim radnim prostorom. Ali sad je napeto motrila na najmanji znak kretanja, spremala se za mogući napad. Pa ipak, videla je samo radne stolove, štafelaje, slikarska platna, teglice s bojama, bočice s hemikalijama, krpe, mušeme. Na jednom zidu stajala je masivna tabla od plute s prikačenim fotografijama, skicama i ponekom naškrabanom beleškom. Duboko je udahnula, osetivši miris boje, krede i nečega što je identifikovala kao terpentin. "Ovde ima previše mirisa", rekla je, "da bih uspela da registrujem Džulin parfem." Podigla je pogled ka velikoj staklenoj kupoli, potom se osvrnula ka dnevnom boravku, gde je spazila izduženu kožnu sofu, par stočića, lampu, starinsku škrinju. Dovoljno se opustivši da pusti njegov kaiš, odmakla se za dva 101

koraka da pažljivije osmotri atelje. Primetila je platna naslonjena uza zid, na desetine platna. Htela je da ga pita šta ga je navelo da ih naslika i da ih potom ostavi tu. Šta je radio sa svim tim slikama? Ali činilo se da nije bio pravi čas za takva pitanja. Tada ugleda sirenu. "Oh, bože! Prelepa je. I zastrašujuća. Zastrašujuća, jer je to često naličje velike lepote. Neće ih spasti, jelda? Ona nije Arijel koja žudi za ljubavlju, koja čezne da joj izrastu noge. More je jedini ljubavnik koga ona želi i koji j oj treba. Posmatraće ih kako se dave. Ako neko od njih i dopliva do njene hridi, zadesiće ga još gora sudbina nego davljenje. A opet, poslednje što će videti biće njena lepota." Došlo joj je da dodirne taj vijugavi svetlucavi rep pa skloni ruku iza leđa kako bi se obuzdala. "Kako si nazvao tu sliku?" "Ona čeka." "Savršeno. Prosto savršeno. Pitam se ko će je kupiti. I da li će ljudi u njoj videti ono što si stvarno naslikao ili samo prelepu sirenu koja čeka na hridi nad uzburkanim morem?" "Zavisi šta žele da vide." "Onda ne umeju da gledaju. Tvoja sirena mi je skrenula pažnju. Ovde nema više nikoga. Bila je tu, ali više nije." Lajla se okrenu, primetivši kako je Eš posmatra. "Treba da pozovemo policiju." "A šta da im kažemo? Da smo osetili miris parfema koji će nestati pre nego što stignu ovde? Ništa nije ispreturano ni ukradeno, bar ne na prvi pogled." "Iz Džulinog stana nestale su neke stvari. Možda je i odavde nešto uzela. Neku sitnicu. Neki suvenir, ili ratni plen, zavisi kako gleda na to. Ali to nije tako važno, zar ne?" "Nije. Sad znamo da ovde nije tražila tebe već nešto drugo. Šta je to Oliver mogao da ima, a što bi ona želela da prisvoji? Šta god to bilo, ovde ga nije pronašla." "Što znači da će nastaviti s potragom. Znaš, Eše, ne treba ja da budem oprezna, već ti." 102

7 Možda je Lajlina poenta bila na mestu, ali Eš je svejedno insistirao da je otprati do stana i da zajedno pretraže svaku sobu, jednu za drugom, pre nego što ju je ostavio samu. Potom je krenuo kući gotovo priželjkujući da ti zlotvori nešto pokušaju. Bio je vraški raspoložen da nekome razbije njušku - pa neka to bude i žena, kao što je Džuli tvrdila, koja je nosila markiranu obuću i tetovažu na gležnju. Ko god da je ubio njegovog brata - ili bio saučesnik u dvostrukom ubistvu - uspeo je da se uvuče u njegovu kuću, da se provuče kroz vraški dobar s igurnosni sistem i da promaršira kroz čitav stan, pomisli, isto kao što je Lajla malopre učinila. Slobodno i nesputano. A ako je tako, zar to ne znači da ga neko drži pod prismotrom? Ta žena je sigurno znala da joj je put čist. Takođe je znala kad treba da zbriše. Otišla je bukvalno nekoliko minuta pre nego što je on došao s Lajlom. Da je prošlo još malo vremena, miris parfema bi izvetrio, zar ne? Trenutno stanje? Dva ubistva, dve provale i neka vrsta prismotre. U šta se, dođavola, Oliver uvalio? Ovog puta u pitanju nije bila kocka, a ni droga. Nijedna od tih opcija nije se uklapala. Sigurno se upleo u neku krupnu i opasnu šemu, ubeđen da je to šansa koja se ukazuje samo jednom u životu. O čemu god da je reč, Oliver je tu tajnu odneo u grob. Ta žena, s kime god ili za koga god da je radila, mogla je da ga prati do mile volje, da pretraži sve što joj padne šaka. Ali ništa neće pronaći jer on ništa nije imao. Ništa osim mrtvog brata, ožalošćene porodice i neizrecive količine 103

besa i griže savesti. Ponovo je otključao vrata svog stana. Promeniće šifru, ako to bude od neke koristi. Takođe treba da pozove ljude iz servisa da provere sigurnosni sistem. Ali prvo će pregledati kuću da proveri je li nepozvani posetilac odneo neki suvenir. Nakratko je zastao, prošavši prstima kroz kosu. Ogroman prostor, pomislio je. Voleo je da živi u takvom prostoru, da ima dovoljno mesta da se razbaškari, da svakom kutku podari određenu svrhu. I da obezbedi smeštaj za brojne članove svoje porodice. A sad će sve morati temeljno da pretraži, svestan da je neko uspeo da se prošvercuje unutra. Trebalo mu je više od sat vremena da sastavi kratak i vrlo neobičan spisak nestalih stvari. So za kupanje koju je njegova majka naročito volela, minđuše koje je njegova sestra (polusestra iz majčinog drugog braka) ostavila tu pre nekoliko nedelja kad je s majkom prenoćila kod njega, viseći svetlucavi ukras od bojenog stakla koji mu je sestra (zapravo ćerka maćehe iz očevog četvrtog braka) napravila za jedan Božić, i srebrna dugmad za manžetne, još uvek upakovana u Tifanijevu malu plavu kutiju. Nije se potrudila da uzme novac koji je sigurno pronašla u fioci njegovog radnog stola. Samo nekoliko stotina dolara, ali zašto da ih ne pokupi kad su joj bili nadomak ruke? Uzela je so za kupanje, ali ne i pare. Možda zato što je novac bezličan, pomisli, pa joj nije delovao privlačno? Dođavola, ko to može znati? Obuzet dubokim nemirom, izbačen iz ravnoteže, popeo se do ateljea. Sad nije mogao da radi na sireni - bio je u potpuno pogrešnom elementu - ali se pažljivo zagleda u sliku, razmišljajući s kakvom je preciznošću Lajla predočila njegove misli i osećanja. Nije očekivao da ona vidi isto što i on, a još manje da to shvati. Nije očekivao da ga toliko očara. Žena s ciganskim očima, koja je izvadila onu glomaznu alatku iz tašne kao da vadi karmin i potom je jednako lako upotrebila. Žena koja je delila njegovu viziju još 104

nedovršene slike i pružila utehu potpunom strancu. Žena koja je pisala o tinejdžerskim jadima vukodlaka i koja nije imala vlastiti dom - jer je sama tako odabrala. Možda je bila u pravu, možda još nije imao njen pravi broj, još je nije prokljuvio. Ali hoće kad je naslika. Razmišljajući o tome, o njoj, postavio je novi stalak i počeo da priprema platno. * Lajla je stajala ispred Ešove kuće, posmatrajući je pod blistavom dnevnom svetlošću. Deluje sasvim obično, razmišljala je. Stara zgrada s fasadom od cigle, nekoliko stepenika iznad nivoa ulice. Neki slučajni prolaznik bi, poput nje, sigurno pomislio da se unutra nalazi bar pet-šest zasebnih stanova. Sasvim pristojnih stanova koje su ugrabili mladi profesionalci u središtu zbivanja. Ali u stvarnosti nije bilo tako. U stvarnosti, Eš je tu napravio dom koji je verno odražavao njegovu ličnost. Dom umetnika i čoveka privrženog porodici. Muškarca u kom su se besprekorno stapala ta dva aspekta, koji je umeo da napravi mesta za oba. Po njenom mišljenju, to je zahtevalo bistro oko i pozamašnu dozu samosvesti. Ešton Arčer je čovek koji odlično poznaje sebe i koji zna šta želi. A sada je, iz nekog nepojmljivog razloga, želeo i da je naslika. Prišla je vratima i pritisnula dugme na interfonu. Verovatno je bio kod kuće. Zar nije pomenuo da treba da radi? I ona je trebalo da radi, ali nije mogla da se koncentriše. Sad će ga sigurno prekinuti u poslu. Možda bi bilo pametnije da mu je poslala poruku... "Molim?" Doslovno je odskočila kada je začula nabusiti i gotovo optužujući ton koji je zapucketao iz zvučnika. "Izvini. To sam ja, Lajla. Htela sam..." 105

"Trenutno sam u ateljeu." "Oh, izvini... mislila sam..." Nešto zazuja pa škljocnu. Pažljivo je pritisnula dugme na masivnoj bravi. Kad su se vrata otvorila, to je shvatila kao poziv da ude. Obazrivo je kročila unutra, zatvorivši vrata za sobom. Nešto ponovo škljocnu, jasno i nepogrešivo. Krenula je ka stepeništu, potom se predomislila i prišla velikom liftu s rešetkama. Ko ne bi želeo da se provoza u tom liftu, pomislila je. Ušla je u lift, povukla rešetku i pritisla dugme za treći sprat, oduševljeno se iskezivši kad je lift zaškripao i krenuo naviše. Kad se lift zaustavio, uz još škripe i čangrljanja, kroz rešetke je spazila Eša kako stoji ispred štafelaja skicirajući nešto na platnu. Ne, ne na platnu, primeti dok je pomerala rešetku, već na ogromnom bloku za skiciranje. "Morala sam da izađem, da nešto obavim. Usput sam kupila kafu. I mafin." "Dobro." Nije je ni pogledao. "Spusti to negde i stani tamo, preko puta." "Bila sam u policiji pa sam svratila da ti nešto kažem." "Stani tamo pa ćeš mi onda reći. Ne, prvo spusti kesu." Munjevito je prišao, praktično joj otevši kesu iz ruke i spustivši je na pretrpan radni sto, a onda ju je odvukao do zida prekrivenog prozorima. "Stani pod ovim uglom, ali gledaj u mene." "Nisam došla da poziram. To smo zakazali za sutra." "Možemo i danas. Samo gledaj u mene." "Nisam planirala da ti poziram. Štaviše, ne osećam se baš prijatno..." On promrmlja jedno šššš, jednako odsečno kao onaj pozdrav preko interfona. "Možeš li da zaćutiš na minut? Ne, ne valja tako", reče pre nego što je ugovoreni minut istekao. Ona odahnu od olakšanja. Čak i tih pola minuta osećala se kao leptir priboden za papir. "Rekla sam ti da nemam smisla za poziranje." "Ne, nije do tebe. Atmosfera nije dobra." Bacio je olovku i začkiljio očima. Srce joj brže zalupa. Grlo joj postade suvo. Prošao je rukama kroz kosu. "Koji si mafin uzela?" 106

"Ovaj... francuski, s nadevom od jabuka. Deluje kao sjajna kombinacija. Dok sam se vraćala iz policije svratila sam do Lukove pekare. A onda mi je palo na pamet da te posetim i da ti saopštim novosti." "Dobro. Da čujem." Eš zavuče ruke u kesu, izvadivši dve kafe i ogroman mafin. Zario je zube u mafin i primetio njeno namrgođeno lice. "To je prilično veliki mafin. Mislila sam da ga podelimo." On odgrize još jedan komad. "Sumnjam da ću pristati. Dakle, šta je bilo u policiji?" "Otišla sam tamo i zatekla Fajnovu i Voterstouna praktično na vratima. Ali bili su dovoljno ljubazni da zastanu pa sam im rekla za tvoju teoriju... i da smo u tvom stanu osetili miris Džulinog parfema." Ne skidajući pogled s nje - krajnje fokusiran, kao malopre dok je držao olovku - Eš proguta kafu. "A oni su ti zahvalili i rekli da će proveriti, jasno mi stavivši do znanja da nemaju vremena za gubljenje." "Bili su ljubazni, ali me nervira što su me otkačili. Kako je moguće da tebe to ne nervira?" "Zato što ih razumem. Čak i da veruju u našu teoriju, što je malo verovatno, šta bi dobili da istragu usmere na to? Ništa. Ni ja ni ti nemamo ništa. I onaj koji je provalio kod Džuli, a potom i kod mene, to je već sigurno shvatio. U šta god da su se Oliver i njegova devojka upetljali, mi nemamo nikakve veze s tim. Raspitaću se kod rodbine, da vidim da li je nekom pomenuo šta smera. Ali sumnjam da je pričao o tome, pogotovo ako je u pitanju neka mutna ili nezakonita radnja, a verovatno jeste." "Žao mi je." "Nema razloga da ti bude žao. Možda je hteo da se pohvali, pa je otkrio neki detalj našoj braći i sestrama. Možda nešto skrpim ako popričam s njima." Prelomio je ostatak mafina i pružio joj polovinu. "Baš ti hvala." "Odličan je. Trebalo je da kupiš dva." Zgrabivši kafu, odmarširao je preko ateljea i otvorio dvokrilna vrata. "Oh! Tu držiš kostime!" Lajla ushićeno pohita ka plakaru. "Pogledaj 107

samo! Haljine, marame, bižuterija. I krajnje oskudan donji veš. U srednjoj školi sam išla na dramsku sekciju - doduše, samo kratko, jer je moj otac dobio prekomandu - i najviše od svega volela sam da isprobavam kostime." "Ovde nema ničega što ti odgovara, ali ovo će poslužiti svrsi, bar zasad." Izvukao je nežnoplavu letnju haljinu. "Pogrešna boja i pogrešna dužina, ali gornji deo može da prođe. Hajde, obuci je. I izuj se." "Neću da je obučem!" pobuni se Lajla, ali ipak dodirnu meko lepršavo platno. "Stvarno je lepa." "Obuci tu haljinu, samo na sat, i posle možeš da je uzmeš." "Ne možeš da me podmitiš... oh, ovo je prada." "Tvoja je, za samo sat posla." "Treba da obavim još neke poslove, a Tomas je..." "Pomoći ću ti da obaviš proklete poslove. Ionako treba da pokupim poštu. Danima nisam išao po nju. A Tomas je mačak. Snaći će se i bez tebe." "On je mačak koji voli društvo." Prada, pomisli ponovo opipavši haljinu. Svojevremeno je kupila par crnih Pradinih cipela, ubedivši sebe da će joj nekad zatrebati. Osim toga, bile su na rasprodaji. Štaviše, morala je da se upusti u opaku bitku na Saksovoj godišnjoj rasprodaji na osmom spratu da bi ih se dočepala. Marka nije važna, podseti sebe, dok joj je tanušni lukavi glasić uporno šaputao na uho: Prada, Prada... "Zašto moraš da pokupiš poštu?" upita, ne samo zbog urođene radoznalosti, već i da skrene misli sa haljine. "Zar ti poštu ne donose na kućnu adresu?" "Ne. Imam poštanski fah. Daj mi samo sat pa ću ti posle pomoći da obaviš sve što treba." "Dobro." Lajla se vragolasto osmehnu i sićušna rupica na njenom obrazu ponovo zaigra. "Treba mi nekoliko artikala s odeljenja za žensku intimnu higijenu. Daću ti spisak." On je prostreli prodornim zelenim očima. "Za slučaj da si zaboravila, ja imam majku, sestre i nekoliko maćeha, plus legiju tetaka i ostalih rođaka. Misliš li da mi to teško pada?" 108

"Onda samo jedan sat", reče ona, spremna da potpiše kapitulaciju. "I zadržavam haljinu." "Dogovoreno. Tamo možeš da se presvučeš. I skini tu stvar sa kose. Hoću da bude raspuštena." Krenuvši u naznačenom pravcu, ušla je u prostrano kupatilo u crnobeloj kombinaciji, isto kao kuhinja, ali s trostranim ogledalom. Istim onim ogledalom koje ju je dovodilo na ivicu suza kad god bi ušla u kabinu u nekom otmenom tržnom centru. Obukla je nežnoplavu haljinu, uživajući u čaroliji trenutka, ne samo zato što je imala tu divnu stvar na sebi - i ranije je probala markiranu odeću, čisto zabave radi - već i zbog spoznaje da ona može da postane njena. Bila joj je malo šira na grudima - veliko iznenađenje - ali nije joj loše stajala. Mogla bi da je prepravi. Shvativši da opako želi tu haljinu, izula je sandale i skinula gumicu s kose. Kad je napustila kupatilo, Eš je stajao pored prozora. "Nisam ponela šminku", rekla je. "Ne treba ti šminka. Ovo je samo uvodni deo." Okrenuo se, pažljivo je odmerivši. "Ta boja ti ne stoji loše, ali bolje ti pristaju smeliji tonovi. Dođi ovde." "Voliš da komanduješ kada si u ulozi umetnika", primeti ona. Dok je prolazila pored štafelaja, nešto je natera da zastane. Na papiru je ugledala svoje lice, nacrtano iz različitih uglova i s različitim izrazima. "To sam ja, na svim tim skicama. Deluje tako čudno." Ponovo se osetila izloženo. "Zašto ne angažuješ onu devojku koja ti je pozirala kao sirena? Stvarno je lepa." "Postoje razne vrste lepote. Hoču tvoju kosu..." Naprasno je prišao, pokazao joj da se izvije struku, prošao rukama kroz njenu kosu i vratio je u početni položaj. "Zabaci kosu", naredio je. Ona ga posluša i nešto joj sevnu u očima - ne bes, već čisto zadovoljstvo. "To mi treba!" Spustio je prste na njenu bradu i pažljivo joj namestio glavu. "Baš to. Ti znaš mnogo više od mene, više nego što bilo koji muškarac može da zna. Mogu da te posmatram na mesečini, pod 109

zvezdama, pod svetlošću logorske vatre, ali nikad neću saznati ono što ti znaš, ono što ti misliš. Oni misle da mogu da te imaju, muškarci koji te gledaju dok igraš. Ali nikad te neće imati, osim ako to sama ne odabereš. Ti ne pripadaš nikome, sve dok to sama ne odlučiš. U tome je tvoja moć." Vratio se do štafelaja. "Brada podignuta, glava blago unazad. Gledaj me." Srce joj ponovo poskoči, a grlo se steže. Ovog puta je stvarno osetila kako joj kolena klecaju. Kako je to postizao? "Da li se sve žene koje slikaš zaljube u tebe?" "Neke me i zamrze. Ili im postanem odbojan." Otkinuo je stranicu sa skicama i počeo nov crtež. "Ali tebe se to ne tiče jer na kraju dobiješ ono što želiš, a to nisu one." "Naravno da jesu, bar jedan deo njih. Gledaj u mene. Zašto baš romani za tinejdžere?" "Zato što su zabavni. Tinejdžersko doba je veoma dramatično. Sva ta žudnja, otkrivanje sveta, užasna potreba da negde pripadaš, užasan strah da nisi poput ostalih. Ako tome dodaš vukodlake, a to je čista alegorija, sve postaje još zabavnije." "Da, vukodlaci su uvek zabavni. Mojoj sestrici Rajli se stvarno dopala tvoja prva knjiga." "Ozbiljno?" "Kejli je prava carica, Ejden je opako zgodan, ali najviše joj se sviđa Mel." "Oh, baš slatko. Mel je smotani štreber i najbolji ortak glavne junakinje." "To ima smisla, jer je i ona štreberka i uvek navija za slabije. Već sam joj obećao da ću joj kupiti sledeću knjigu. I da ću te zamoliti da je potpišeš." Lajla procveta od zadovoljstva. "Za mesec dana dobijam prve primerke, one pretprodajne. Napisaću posvetu pa ćeš je odneti svojoj sestrici." "Odlično. Postaću joj omiljeni brat." 110

"Kladim se da već jesi. Ti imaš razumevanja i uvek pronađeš način da je usrećiš, čak i kad ne joj ništa ne ide od ruke." "Okreni se." "Molim?" On zavrte prstom, ne prestajući da skicira. "Ne, ne tako. Okreni se oko svoje ose." Još brže je zavrteo prstom. Mada se glupo osećala, Lajla napravi brz okret. "Još jednom, s podignutim rukama. Uživaj dok to radiš." Sledeći put će pustiti muziku da je opusti, da joj razbije tremu. "Tako je već bolje. Ostani tako, ruke gore. Je li tvoj otac nekad bio stacioniran preko okeana?" "Nekoliko puta. Bio je u Nemačkoj, ali tad sam bila beba pa se ničeg ne sećam. Posle smo otišli za Italiju. Tamo nam je bilo lepo." "Je li bio i u Iraku?" "Jeste, ali tamo nije bilo nimalo lepo. Mama i ja smo ostale u Fort Liju u Virdžiniji, jer smo se u to vreme tamo zatekli." "Da, to je nezgodno." "Vojnički život nije za sekaperse." "A sada?" "Trudim se da ne budem sekapersa. Ali ti sigurno pitaš za mog oca. Sada je u penziji pa su se preselili na Aljasku. Dopada im se tamo. Drže malu bakalnicu i jedu pljeskavice od losovog mesa." "Dobro, opusti se. Možeš li ponovo da zabaciš kosu? Ideš li tamo nekad?" "U Džuno? Bila sam nekoliko puta. Našla sam jednom posao u Vankuveru, pa sam nakratko svratila i u Džuno, posle sam imala posao u Misuli, pa sam ponovo svratila. Jesi li ti nekad bio tamo?" "Da. Zapanjujuće iskustvo." "Slažem se." Setila se tamošnjeg života. "Kao drugi svet, u bukvalnom smislu. Kao neka nova planeta. Ne baš kao ledena planeta Hot, ali blizu." "Kao šta?" "Kao Hot. Ledena planeta iz Ratova zvezda. Imperija uzvraća udarac." "U redu, kapiram." Očigledno nije upućen u Ratove zvezda, zaključi Lajla. "Šta si slikao 111

na Aljasci?" upita vrativši se na prethodnu temu. "Pejzaže, jer bi samo lud čovek mogao da propusti takvu priliku. I portret jedne Inuitkinje koja izgleda kao ledena kraljica. Ili vladarka ledene planete Hot", ispravio se izmamivši joj osmeh. "Zašto žene imaju posebno mesto na tvojim slikama? Znam da slikaš i druge motive, ali uglavnom si fokusiran na žene, žene iz nekog izmaštanog sveta, bilo dobroćudne poput one veštice koja svira violinu na livadi obasjanoj mesečinom, ili zloćudne poput one sirene koja proždire muškarce." Izraz u njegovim očima naprasno se promeni, prešavši iz napete usredsređenosti u smirenu radoznalost. "Po čemu si zaključila da je žena na livadi veštica?" "Zato što iz nje izbija moć u kojoj uživa jednako kao u muzici koju stvara. Ili sam ja to tako videla - valjda sam zato i poželela da kupim tu sliku." "U pravu si. Ona je tu prikazana u trenutku zagrljaja sa svojom muzikom i magijom. Da još imam tu sliku, mogli bismo da sklopimo pogodbu jer je tako dobro razumeš. A opet, gde bi je stavila?" "Da, to je glavna začkoljica", složi se ona. "Ali nisi mi odgovorio. Zašto najčešće slikaš žene?" "Zato što žene poseduju moć. One daruju život koji poseduje vlastitu magiju. Dobro, zasad je dovoljno." Ne skidajući pogled s nje, spustio je olovku. "Moram da pronađem pravu haljinu, nešto lepršavo i fluidno." Pošto nije bila sigurna kako će joj odgovoriti ako ga upita može li da vidi šta je naslikao, naprosto je prišla i bacila pogled. Toliko uglova, pomisli. Toliko različitih aspekata njenog lica i tela. "Nešto nije u redu?", upita on. "Kao da gledam u trostrano ogledalo u kabini za presvlačenje." Slegla je ramenima. "Previše vidiš." Još više bi video kad bi je nagovorio da mu pozira za akt - ali korak po korak. "Dakle", rekao je, podigavši svoju kafu, "sad treba da ti pomognem da obaviš te posliće." 112

"Ne treba ništa da mi pomažeš. Dobila sam novu haljinu." "Svejedno treba da pokupim poštu." Osvrnuo se po ateljeu. "I da izađem odavde. Mogla bi da se obuješ." "Da, naravno. Samo minut." Nakon što je ostao sam, ponovo je uključio mobilni, osetivši munjevit nalet glavobolje kad ga je dočekalo bar petnaestak mejlova, zvučnih poruka i SMS-ova. Da, stvarno je trebalo da izađe. Uprkos tome, na brzinu je odgovorio na nekoliko poruka, po prioritetu, i ćušnuo telefon nazad u džep kad je Lajla izašla iz kupatila, u majici i kratkim pantalonama u kojima je došla. "Samo da znaš da sam ubacila haljinu u tašnu, ako si se slučajno predomislio." "To nije moja haljina." "Da, svakako je prekratka za tebe, ali... oh..." Nešto je stegnu oko srca. "Hoćeš da kažeš da pripada nekom drugom? Odmah ću je vratiti." "Ne, slobodno je zadrži. Kloi ju je ostavila ovde - ili možda Kara - pre nekoliko meseci. Čija god bila, obe znaju pravila." "Postoje neka pravila?" "Ako nešto ostaviš ovde duže od dva meseca", objasni on povevši je ka liftu, "računaj da ta stvar ide u plakar s kostimima ili u đubre. U suprotnom bih bio zatrpan njihovim stvarima." "Strogo ali pošteno. Kara? To ti je sestra? Ili model? Ili devojka?" "Polusestra po ocu."A pošto je jedna od pristiglih poruka bila od Kare, misli mu se ponovo vratiše na Olivera. "Sutra će nam predati telo." Lajla mu dodirnu ruku dok je povlačio rešetkasta vrata u prizemlju. "To je dobro. To znači da ćete uskoro moći da održite bdenje, da se oprostite s njim." "To znači da sledi emocionalni cirkus, ali ne možeš da počistiš arenu dok slonovi ne završe svoju tačku." "Da, mislim da te razumem", reče ona nakon kratke ćutnje. "Mada to nije baš laskavo reći o porodici." "Trenutno sam malo umoran od porodice." Zgrabio je ključeve, naočare za sunce i malu platnenu torbu. "Ubaci ovo u tašnu ako ti nije 113

teško. Za poštu." Nije joj bilo jasno zašto bi nosio torbu za poštu, ali ipak ga posluša. On ubaci ključeve i džep i stavi naočare. "Prolaziš kroz težak period", prozbori ona. "Kad bi samo znala." Izveo ju je napolje. "Znaš, i ti bi trebalo da dođeš. Na sahranu." "Oh, nisam sigurna da..." "Apsolutno. Ti ćeš im okupirati pažnju. Osim toga, umeš da ostaneš pribrana u kriznim situacijama. A toga će sigurno biti napretek. Poslaću šofera po tebe. Recimo u deset." "Ali ja ga nisam poznavala." "Ipak, na izvestan način povezana si s njim i poznaješ mene. Luk će poći s tobom. U nedelju? Ako ti to ne predstavlja problem?" Slaži, naredila je sebi, iako je znala da to neće učiniti. "Tog dana imam prazan hod, između Kilderbrandovih i Louenstajnovih, ali..." "Onda smo se dogovorili." Eš je uhvati za ruku, povevši je ka istoku umesto ka jugu. "Krenula sam u drugom pravcu." "Samo da svratimo do jednog mesta. Eno, tamo." Pokazao je ka luksuznom ženskom butiku. Dok je čekala da se pojavi zeleno svetio, slušajući tandrkanje ogromnog kamiona za dostavu robe i žamor ushićenih glasova koji su po svoj prilici pripadali nekoj turističkoj grupi, uspela je da dođe do daha. "Eštone, zar tvoja porodica neće smatrati da je nametljivo da se na sahrani tvog brata pojavi radoznala komšinica koja je prijavila nesreću?" "Lajla, ja imam dvanaestoro braće i sestara, a većina njih ima žene i muževe, bivše supružnike, decu i pastorke. Takođe imam čitavu legiju tetaka, ujaka, stričeva, baba i deda. U takvoj porodici niko ne može da bude nametljiv." Eš je energično povede preko ulice, obilazeći ženu koja je gurala kolica iz kojih se orio dečji plač, i uvuče je u butik koji se odlikovao raskošnim koloritom i neospornim stilom. I, naravno, astronomskim cenama. "Džes." 114

"Eše." Vitka plavuša u crno-belom miniću i vrtoglavo visokim crvenim sandalama obiđe oko pulta, ponudivši mu svoj obraz. "Drago mi je što te vidim." "Treba da svratim na još neka mesta, ali prvo sam došao ovde da vidim jesi li nešto pronašla." "Prionula sam na posao čim si me pozvao. Imam dve-tri stvarčice koje će ti možda odgovarati. Ovo je tvoj model? Ja sam Džes." "Lajla." "U pravu si za crveno", rekla je Ešu. "Mislim da imam dobitnu kombinaciju. Pođite za mnom." Plavuša ih povede ka skladištu koje je bilo tako pretrpano da je unutra jedva bilo vazduha, priđe stelaži s točkićima i uze dve crvene haljine sa širokim lepršavim donjim delom. "Ne ta, već ova." "Upravo tako." Pre nego što je Lajla stigla da osmotri obe haljine, Džes baci jednu nazad na raf i pruži im drugu. Eš raširi lepršavu suknju i zadovoljno klimnu. "Da, mislim da ovo može da prođe, ali treba mi i podsuknja, s upadljivim koloritom." "I to je rešeno. Ovo sam pronašla u jednom komisionu pre nekoliko nedelja i odmah se setila tebe, pomislivši da će ti pre ili kasnije zatrebati nešto u tom stilu. Kao poručena, zar ne? Vidiš, ima ove šarene kamere na dnu. To je bolje nego da kombinuješ nekoliko slipova ili podsukanja. Ako ti ne odgovara, objasni krojačici kakvu podsuknju želiš pa će ti je sašiti." "Sad ćemo videti." Uzeo je obe stvari i gurnuo ih Lajli u ruke. "Probaj ovo." "Pošli smo da ja nešto obavim", podseti ga ona. "I to će doći na red." "Odvešću te do kabine. Hoćeš li nešto da popiješ?", učtivo upita Džes, izguravši Lajlu iz skladišta i povevši je ka kabini s prokletim trostranim ogledalom. "Možda čašu kisele vode?" "Što da ne? Hvala." Ponovo se presvukla. Podsuknja joj je bila preširoka oko struka pa je izvukla spajalicu iz tašne da je pričvrsti. Ali haljina joj je stajala kao 115

u snu. Naravno, nije bila u njenom stilu. Previše crvena, previše nametljiva, s predubokim dekolteom. Ali je spušteni struk uspeo da joj izduži figuru pa se činilo da je dobila na visini, a to je svakako bio plus. "Jesi li se obukla?" "Da, samo... dobro, uđi", rekla je primetivši da se Eš već spremao da upadne unutra. "Da, to je ono što nam treba." Ponovo je zavrteo prstom. Ona zakoluta očima, ali se poslušno okrenu. "Skoro. Moraćemo..." Pružio je ruku, zadigavši donji deo haljine. "Hej!" "Opusti se. Pridrži platno ovde, malo otkrij noge, da boje dođu do izražaja." "Podsuknja je preširoka. Morala sam da je pričvrstim." "Džes." "Nema problema. Trebaće joj i bolji brusthalter. Hmmm... 32A?" Ponižavajuće precizno, pomisli Lajla. "Da." "Samo malo", promrmlja Džes otperjavši ka skladištu. Pokušavajući da povrati ravnotežu, Lajla otpi gutljaj vode pod Ešovim studioznim pogledom. "Skloni se." "Samo još malo. Okrugle zlatne minđuše i puno..." Zalupkao je prstima po njenom ručnom zglobu. "Narukvica?" "Da." "Izvini nas na trenutak." Džes se vrati s plamenocrvenim brusthalterom i izgura Eša iz kabine. "Da to nisam uradila, ne bi ni pomislio da se pomeri", rekla je srdačno se osmehnuvši. "Probaj ovo, a ja ću uzeti meru za podsuknju." Lajla tiho uzdahnu i spusti čašu s vodom, pokušavajući da ignoriše činjenicu da treba da se svuče do pojasa pred potpuno nepoznatom ženom. Petnaest minuta kasnije napustili su butik noseći haljinu i brusthalter - kao i odgovarajuće gaćice, koje je pristala da uzme u trenutku slabosti. "Kako sam dogurala do ovoga? Samo sam bacila pogled kroz prozor." "Zakon fizike?" predloži on. 116

"Akcija i reakcija?" Lajla ozlojeđeno huknu. "Dakle, nauka je kriva?" "Šta treba da obaviš?" "Plašim se da sam zaboravila." "Hajde, seti se. Usput možemo da svratimo do pošte." "Do pošte." Zavrtela je glavom. "Kupio si mi donji veš." "To je kostim." "To je donji veš. I to crveni. Poznajem te tek... koliko? Jedva nedelju dana, a već si mi kupio crveni donji veš. Jesi li uopšte pogledao koliko te stvari koštaju?" "Rekla si da se ne udaješ za mene zbog para." Lajla prasnu u smeh i tad se seti. "Igračka za mačku. Treba da kupim igračku za Tomasa." "Mislio sam da ima igračke." Muškarac u dugom kišnom mantilu promaršira pored njih mrmljajući opscene reči i ostavljajući oblak nepodnošljivog vonja. "Volim Njujork", reče Lajla, posmatrajući kako mu se prolaznici sklanjaju s puta. "Stvarno volim ovaj grad." "Živi tu negde", objasni Eš. "Viđam ga - ili osećam njegov miris - nekoliko puta nedeljno. Nikad ne skida tu kabanicu." "Zato tako zaudara. Za danas su prognozirali 34 stepena i čini mi se da smo već dostigli taj limit. A što se tiče tvog pitanja... da, Tomas ima igračke, ali hoću da mu poklonim nešto za rastanak. Takođe treba da kupim flašu vina za Kilderbrandove. Cveće ću naručiti u subotu." "Ostavljaš im vino i cveće?" "Da, iz pristojnosti. Čudi me da to nisi naučio od svoje majke ili neke od maćeha." Udahnula je miris hot-dogova s uličnih kolica - daleko prijatniji od mirisa čoveka u kišnoj kabanici. "Zašto idem u poštu s tobom?" "Zato što nam je pred nosom." Uzevši je za ruku, Eš je uvuče kroz vrata i priđe zidu s poštanskim pretincima. Izvadio je ključ, otvorio jednu od kutija i progunđao: "Sranje!" "Puna je", primeti ona. "Nisam bio nekoliko dana. Možda i čitavu nedelju. Obično je neko smeće. Zašto ljudi ubijaju šume da bi slali reklame koje će završiti u 117

đubretu?" "Konačno se u nečemu slažemo." Na brzinu je pregledao sadržaj, ubacio nekoliko pošiljaka u platnenu torbu koju mu je Lajla pridržavala, a potom izvukao masivan koverat. I zastao kao ukopan. "Šta je to?" "Od Olivera." "Oh!" Lajla se zajedno s Ešom zagleda u koverat i krupan zaobljen rukopis. "Sudeći po pečatu..." "Poslato je dana kad je ubijen." Eš presu sadržaj kutije u platnenu torbu i otvori koverat. Unutra je pronašao ključ i rukom ispisanu poruku na kartici s monogramom. Hej, Eše, Zovem te za dan-dva da ovo pokupim. Neka do tada bude kod tebe, dok ne sredim neke stvari. Naleteo sam na nezgodnog klijenta pa ću ti javiti ako nakratko budem morao da se sklonim iz grada. U tom slučaju treba da pokupiš robu i da mi je doneseš na posed. Roba se trenutno nalazi u Vels Fargu, blizu mog stana. A pošto sam falsifikovao tvoj potpis na kartici - kao u stara vremena! - nećeš imati problema da dođeš do sefa. Unapred hvala, burazeru. Čujemo se uskoro. Oliver. "U tri krasne." "Kakva roba? I kakav klijent?" "To tek treba da otkrijem." "Misliš da otkrijemo", ispravi ga ona. "Sad sam i ja u toj priči", dodala je kad je skrenuo pogled ka njoj. "U redu." Ubacio je poruku u torbu, a ključ u džep. "Idemo u banku." "Možda tamo leži odgovor." Lajla ubrza korak, pokušavajući da održi njegov tempo. "Zar nije bolje da taj ključ odneseš u policiju?" 118

"On ga je poslao meni." Lajla ga zgrabi za ruku, da ga malo uspori. "Šta znači ono da je falsifikovao tvoj potpis kao u stara vremena?" "Klinački nestašluci. Lažan potpis u školskoj knjižici i slične stvari. Uglavnom." "Ali ti nisi bio njegov zakonski staratelj, zar ne?" "Ne. Ne baš. Komplikovana priča." Ne staratelj, zaključi Lajla, već brat na koga je mogao da računa. "Znao je da se uvalio u nevolju", nastavi Eš. "Ali on je često bio u nevolji. Nezgodan klijent u stvari znači opako zajeban klijent. Šta god da je imao, nije želeo da to nosi sa sobom niti da ga ostavi u stanu. Zato ga je spakovao u sef i poslao mi ključ." "Jer je znao da ćeš ga ti sačuvati." "Da, stavio bih koverat u fioku i sačekao da dođe kod mene, a onda bih mu bacio taj ključ u lice i rekao da neću ništa da znam o tome. Znao je da bih tako postupio i baš zato ga je i poslao meni. Ne samo zato što ništa ne bi morao da objašnjava, već zato što mu ne bih ni dopustio da bilo šta objasni." "U tome nema tvoje krivice." "Ne, naravno da nema. Gde je, dođavola, ta banka?" "Treba da skrenemo levo na sledećem uglu. Ako ideš u deo sa sefovima, neće me pustiti da pođem s tobom. Za to je potrebno ovlašćenje." "U pravu si." Eš uspori korak, grozničavo razmišljajući. "Uzeću to što je ostavio, a onda ćemo videti šta ćemo dalje. Idem do banke da to obavim, a ti uđi u neku od prodavnica da nešto kupiš. Gledaj me." Naterao ju je da zastane, okrenuo je ka sebi, još malo se približio. "Možda nas neko drži na oku - oboje, ili jedno od nas. Zato se potrudi da deluješ što ležernije. Kao da smo izašli da obavimo neki rutinski posao." "Tako smo i planirali." "Onda se drži plana. Kupi to što ti treba, a kad završim taj posao u banci, idemo do tvog stana. U finu opuštenu šetnju." "Stvarno misliš da nas neko drži pod prismotrom?" "Moguće. I zato..." Savio se ka njoj i nežno joj okrznuo usne. "Ovo 119

obično ide uz crveni donji veš", podseti je. "Hajde sad, briši u šoping." "Ja... ovaj... idem do male pijace, tamo preko puta." "Procunjaj okolo dok ne dođem po tebe." "Važi." Sve podseća na neki čudan i neuhvatljiv san, rekla je sebi dok je odmicala ka pijaci. Poziranje za sliku, crveni donji veš, poruka od mrtvog brata, poljubac na pločniku samo zato što ih je neko možda posmatrao. Ako je već tako, mogla je da kupi to vino i da vidi šta će se sledeće desiti u tom čudnom i neuhvatljivom snu. 120

8 Nije dugo trajalo. Eš je često mislio da je Oliver mogao komotno da živi od svoje falsifikatorske veštine. Potpisi su se savršeno poklapali - kao što se Oliverov potpis tako često poklapao s potpisom njihovog oca i toliko drugih ljudi. Ključ je odgovarao, i nakon što je službenica ubacila njen ključ, izvadila kasetu i izašla, Eš je ostao sam u privatnoj odaji, tupo zureći u metalnu kutiju. Šta god se nalazilo unutra, Oliver je za to platio životom, zajedno sa ženom koju je možda voleo, bar onako kako je umeo. Šta god da se krilo u toj kutiji, to je dovelo ubicu u njegov dom, i u dom njegove prijateljice. Bio je siguran u to. Otvorio je kasetu. Ugledao je svežnjeve novčanica od po sto dolara, hrskavih kao zelena salata, i debeli koverat od manile. I kutiju unutar kutije, pažljivo ušuškanu u sredini. Elegantna smeđa kožna kutija s dubokim tiskom i zlatnim šarkama. Otvorio je kutiju. I zagledao se u nešto sjajno i svetlucavo, u raskoš koja je treperila na mekom tapaciranom ležištu. Zbog ovoga? - pomisli. Zbog ovoga je umro? Uzeo je koverat, izvadio papire i pročitao koliko je mogao na brzinu. Zbog ovoga? - ponovo pomisli. Jedva potiskujući bes, zatvorio je kutiju i spustio rezu. Iz kese za šoping izvadio je odeću umotanu u pak-papir, spustio kutiju unutra, prekrio je viškom papira, a haljinu prebacio u torbu s poštom. Koverat i novac takođe je nagurao u kesu, pažljivo ih 121

sakrivši ispod papira. Potom podiže kesu i torbu, i krenu ka izlazu ostavivši praznu kasetu na stolu. Moraće nešto da proveri na kompjuteru, što pre. * Lajla je šetala po pijaci dokle god je u tome bilo nekog smisla. Kupila je vino, dve divne krupne breskve i mali trougao sira Por sali. Da bi prekratila vreme, temeljno je prostudirala sve izložene vrste maslina, kao da joj je to najvažnija stavka na dnevnom redu. Možda čak i u čitavoj godini. Na kraju je dopunila korpu raznim sitnicama i tričarijama. Kada je stigla do kase, žacnula se kad je shvatila koliko ju je taj šoping koštao, ali naterala je sebe da se osmehne trgovcu i potom se, ne skidajući osmeh s lica, okrenula na stranu i spazila zavodljivu Azijku u smaragdnozelenim sandalama sa visokim svetlucavim platformama. "Imate božanstvene sandale", rekla je ležernim tonom, podižući svoju kesu, kao što bi učinila pod najnormalnijim mogućim okolnostima. "Hvala." Ženine egzotične oči prikovaše se za Lajline lepe, višebojne, ali i već čestito iznošene ravne sandale. "I vaše su veoma lepe." "Jesu, ali sad su samo za pijacu." Zadovoljna sobom, prošla je kroz vrata i nastavila ka banci. Grozne i dosadne sandale, zaključi Džej, za grozan i dosadan život. Ali zašto se brat tako dugo zadržao u banci? Neće škoditi da ih još malo drži na oku, pogotovo pošto je plata tako dobra, a Njujork tako primamljiv. Eš izađe iz banke baš dok se Lajla premišljala da li da uđe ili da ga sačeka ispred. "Dojadio mi je šoping" rekla je. "U redu. Brišemo odavde." "Šta si pronašao u kutiji?" "Pričaćemo kad se sklonimo s ulice." "Daj mi neki nagoveštaj", nastavi ona, ponovo pruživši korak da bi 122

održala njegov ritam. "Krvave dijamante, kosti dinosaurusa, španske zlatnike, mapu s lokacijom Atlantide - jer ona je sigurno tu negde." "Ne." "Jeste kad ti kažem. Okeani prekrivaju najveći deo planete pa je logično..." "Hteo sam da kažem da u sefu nisam pronašao ništa od toga. Moram nešto da proverim na tvom kompjuteru." "Šifre za lansiranje nuklearnih projektila, formula za besmrtnost, lek za ćelavost." To ga natera da najzad pogleda u nju. "Jesi li ozbiljna?" "Gađam naslepo. Čekaj, on se bavio antikvitetima. Mikelanđelovo omiljeno dleto, mač Ekskalibur, tijara Marije Antoanete." "Sad si već bliže." "Stvarno? Šta od ta tri? Zdravo, Itane, kako si danas?" Ešu je trebalo nekoliko sekundi da shvati da razgovara s domarom. "Nije loše, gospođice Emerson. Bili ste u šopingu?" "Da, kupila sam novu haljinu", odgovori ona s blistavim osmehom. "U zdravlju da je nosite. Nedostajaćete nam kad odete." Itan otvori vrata, učtivo klimnu i Eš uzvrati pozdrav. "Ovde je već jedanaest godina", objasni Lajla dok su išli ka liftu. "Zna praktično sve o svim stanarima, ali je krajnje diskretan. Kako bi neko znao da je to bilo Mikelanđelovo omiljeno dleto?" "Nemam pojma. I ovako mi je dovoljno teško da pratim lavirint tvojih misli." "Uznemiren si." Nežno mu protrlja ruku. "Vidim da jesi. Šta si pronašao? Nešto loše?" "Umro je zbog toga. To je dovoljno loše." Ne pokušavaj da ga oraspoložiš, naredila je sebi, mada joj je to više pomagalo da primiri vlastite nerve. Dok se lift otvarao, izvadila je ključeve i ćutke krenula ka stanu. Odvojila je trenutak za Tomasa, koji je jurnuo da je pozdravi kao da je bila odsutna nedeljama. "Znam, znam. Zadržala sam se duže nego što sam planirala. Ali sad sam tu. Treba da mu nabave neko mače", rekla je unoseći kesu u kuhinju. "Mrzi da bude sam." Želeći da se oduži Tomasu, uzela je keksiće za mačke, pozvala ga i 123

pružila ruku. "Hoćeš li sad da mi kažeš?" "Pokazaću ti." Eš spusti kesu na sto, skloni zaštitni papir i izvadi kožnu kutiju. "Baš lepa kutija", promrmlja ona. "Nekako posebna. To znači da je ono što se nalazi unutra takođe lepo i posebno." Zadržala je dah dok je Eš podizao poklopac. "Oh! Prelepo. Deluje starinski. Sve što je tako ukrašeno mora da bude staro. Da li je to zlato - mislim, pravo zlato? Pogledaj koliko ga ima. I jesu li to pravi dijamanti? I pravi safir?" "Uskoro ćemo saznati. Treba mi kompjuter." "Samo izvoli." Pokazala je rukom ka kompjuteru. "Mogu li da ga uzmem?" "Da, slobodno." Dok se Lajla nadvijala nad kutijom, Eš pokrenu pretraživač i ukuca reči anđeoska kočija. "Neverovatna izrada." Lajla podiže svetlucavu stvarčicu iz kutije, držeći je kao malu bombu - sa neizmernom brižnošću. "Pogledaj kako je ukrašeno. Možda previše nakindureno za moj ukus, ali svejedno božanstveno, kad pomisliš koliko je truda i veštine uloženo u njega. Zlatni anđeo vuče zlatnu kočiju sa skupocenim jajetom. Gospode, pogledaj kako svetluca. To su sigurno pravi dragulji, zar ne? Ako zaista jesu..." Tada je ošinu munjevita spoznaja. "To je Faberže? Zar on... ili oni... ne znam baš mnogo o tome, ali čula sam za ruske juvelire koji su pravili ta skupocena jaja. Samo što nisam znala da su baš toliko lepa i prefinjena - mnogo više od kitnjastog ukrasa u obliku jajeta." "Možeš da kažeš i on i oni", odsutno objasni Eš, držeći ruke s obe strane laptopa dok je iščitavao tekst. "Kolekcionari skupljaju ta jaja, je li tako? A neka se nalaze u muzejima. Bar ona stara i originalna. Ovo sigurno vredi na hiljade dolara. Ili na stotine hiljada..." "Više." "Milion?" On odmahnu glavom i nastavi da ćita. "Ma, daj! Ko bi dao milion dolara za ukrasno jaje - makar i ovakvo? 124

To je ipak... oh, vidi, može da se otvori... Pogledaj, Eše!" Njena štreberska duša poskoči od radosti, kao kod deteta koje je otkrilo neku čudesnu spravicu. "Unutra se nalazi sićušan sat. Anđeoski sat! Božanstveno! Fantastično, kad ti kažem! U redu, možda vredi i čitavo milionče, s obzirom na sat." "Iznenađenje, tako to zovu. U svakom jajetu skriva se neko iznenađenje." "Božanstvena stvarčica. Prosto mi dođe da se malo poigram." Prsti je doslovno zasvrbeše od želje da ispita kako je napravljeno. "Što, naravno, neću učiniti, jer je možda pravo i vredi milion dolara." "Verovatno vredi bar dvadeset puta više." "Molim?" Lajla munjevito povuče ruke iza leđa. "Sasvim moguće. Zlatno jaje s ugrađenim časovnikom", pročita Eš, "ukrašeno brilijantima i safirom, na zlatnim čezama koje vuče zlatni heruvim. Napravljeno je 1888. godine, pod nadzorom Petra Karla Faberžea, za ruskog cara Aleksandra Trećeg. Jedno od takozvanih carskih jaja. Jedno od osam izgubljenih carskih jaja." "Izgubljenih?" "Sudeći po ovome što ovde piše, Faberže je za ruske careve Aleksandra i Nikolaja napravio pedesetak takvih jaja. Četrdeset dva nalaze se u muzejima i privatnim zbirkama. Osam je izgubljeno. Među tih osam nalazi se i Anđeoska kočija." "Ako je ovo jaje autentično..." "To je prvo što moramo da proverimo." Eš lupnu prstima po kovertu od manile. "Ovde su neki dokumenti, verovatno na ruskom. A opet, koliko mogu da zaključim, ovo jeste jedno od carskih jaja. Osim ako i jaje i dokumenti ne predstavljaju falsifikat." "Previše je prefinjeno za falsifikat. Ako neko poseduje talenat da napravi ovako nešto, da u to uloži toliko vremena i truda, zašto bi se bavio falsifikatima? A opet, ljudi to često rade", dodala je pre nego što je Eš stigao da odgovori. "Jednostavno ne shvatam." Sela je na stolicu i pognula glavu tako da joj oči budu u ravni s jajetom. "Ako je u pitanju falsifikat, potencijalni kupac je sigurno zahtevao da se proveri njegova autentičnost. Znam da je moguće da 125

izvanredno vešta kopija prođe takve testove, ali šanse za to su veoma male. A ako je pravo... stvarno misliš da vredi dvadeset miliona?" "Verovatno i više, sudeći po ovome ovde. Ali to ćemo lako otkriti." "Kako?" "Oliverov ujak, taj za koga je radio... on je vlasnik antikvarnice Stari svet. Ako Vini ne bude znao da nam kaže, znaće bar kome da se obratimo." Jaje je svetlucalo pred njima, svedočeći o prohujalom dobu raskoši i izobilja. To nije samo umetničko već i istorijsko blago, pomisli Lajla. "Eše, ovo treba da odneseš u neki muzej." "Da ušetam u Metropoliten i kažem: Narode, čik pogodite šta sam našao!" "Onda ga predaj policiji." "Još ne. Hoću odgovore, a oni nisu voljni da mi ih pruže. Oliver se nekako dočepao tog jajeta - moram da saznam kako je stigao do njega. Da li je u pitanju neka pogodba? Da li ga je ukrao ili stekao legalnim putem?" "Misliš da ga je možda ukrao?" "Sigurno nije provalio u nečiju kuću da ga mazne." Eš smušeno prođe prstima kroz kosu. "Ali možda ga je dobio na prevaru. Možda je nekog slagao ili izmanipulisao. Ne bi se libio da to učini. Rekao je da ima klijenta. Da li je taj klijent osoba od koje je dobio jaje? Ili osoba kojoj je trebalo da ga isporuči?" "Jesi li pogledao sve dokumente u tom kovertu? Možda pronađeš kupoprodajni ugovor ili neku priznanicu." "Ne, nema ničeg sličnog, ali još nisam pregledao sve papire iz njegovog stana. U sefu sam pronašao šeststo hiljada dolara, u kesu." "Šeststo hiljada?" "Otprilike", odvrati Eš tako odsutnim tonom da se Lajla izbeči na njega. "Ako je Oliver imao tolike pare, to može da znači samo da nisu dugo bile kod njega, ili da je imao neke planove. Verovatno nije želeo, ili nije smeo, da prijavi taj novac. Možda mu je neko platio da nabavi to jaje, a on je onda zaključio da to nije dovoljno i pokušao da izvuče više." 126

"Ako to jaje stvarno vredi toliko koliko pretpostavljaš, mogli su da mu plate i više. Zašto da zbog toga ubiju dvoje ljudi?" Ešu je bilo mučno da joj objašnjava da su postojali ljudi koji su spremni da ubiju i za sitniš. Ili naprosto zato što vole da ubijaju. "Možda su još od samog početka planirali da ga ubiju. Ili je možda stao na žulj nekom opasnom klijentu. Ali prvo moram da proverim autentičnost. Da saznam gde ga je Oliver nabavio i za koga." "A onda?" Ešove zelene oči sevnuše poput sečiva. "A onda će neko platiti što mi je ubio brata i gurnuo tu ženu kroz prozor." "Da li to znači da ćeš, kad otkriješ to što te zanima, otići u policiju?" Eš je nakratko oklevao, preplavljen besom koji ga je naterao da zamisli kako lično naplaćuje taj dug i uživa u tome. Ali tada je pogledao u Lajline oči i shvatio da to ne bi mogao da učini - i da bi ona promenila mišljenje o njemu kad bi mogao. Bio je iznenađen koliko mu je to bilo važno. "Da, onda ću otići u policiju." "U redu. Sad ću da spremim nešto za jelo." "Za jelo?" "Da. Da bismo trezveno razmišljali, moramo da jedemo." Podigla je jaje i pažljivo ga vratila na ležište u tapaciranoj kutiji. "Ti ovo radiš zato što si ga voleo. Ponekad je umeo užasno da te iznervira, nekad si čak bio postiđen zbog njega, i duboko razočaran, ali si ga svejedno voleo, i zato ćeš dati sve od sebe da otkriješ zašto se to desilo." Nežno se zagledala u njega. "Srce ti je puno bola, pomešanog sa žestokim emocijama. Razumljivo je da se tako osećaš." Želeći da prodre kroz njegovu tugu, stegla mu je šaku. "To je normalna reakcija. Čak i da poželiš da lično kazniš osobu koja je to učinila, i to je normalno, ali ti to nećeš učiniti. Zato što ti čast to ne dopušta. I zato ću ti pomoći, za početak, tako što ću ti spremiti ručak." Otišla je u kuhinju i počela da pretura po namirnicama koje još nije raspakovala. "Zašto mi ne kažeš da odem odavde, da se tornjam, da se držim što dalje od tebe?" "Zašto bih to rekla?" "Zato što sam ti u kuću doneo..." 127

"Ovo nije moja kuća." "Dobro, u kuću u kojoj radiš", ispravi se on. "Došao sam ovde s predmetom koji verovatno vredi milione, i koji je gotovo sigurno stečen nepoštenim, a možda čak i nelegalnim putem. Moj brat se uvalio u sumnjiv posao koji je nekog naveo da provali u stan tvoje prijateljice, očigledno tražeći tebe ili neke informacije o tebi, što nas logično navodi na zaključak da će t a osoba, koja očigledno ne zazire čak ni od ubistva, motriti na tebe dokle god si povezana sa mnom." "Zaboravljaš na tragičan gubitak Džulinih cipela." "Lajla..." "Teško mogu da pređem preko toga", reče ona, pristavljajući vodu za makarone. Brzinska salata s testeninom delovala je kao savršen izbor. "A odgovor na tvoje pitanje glasi: zato što ti nisi tvoj brat." "Da, tačan odgovor." "Prvi deo odgovora", pojasni ona. "Da sam ga poznavala, možda bi mi bio simpatičan. Mislim da bi. Takođe mislim da bi me užasno nervirao jer stičem utisak da je uludo traćio veliki potencijal, da je toliko prilika bacio niz vetar. Ti nisi takav, i to je drugi deo odgovora. Ti ništa uludo ne trošiš, što je meni lično veoma važno. Ni stvari, ni vreme, ni ljude, ni šanse. Ti mu nećeš okrenuti leđa, iako veruješ da je uradio nešto što nije samo glupo ili opasno, već i krajnje pogrešno. Uprkos tome, staćeš uz njega, iz čiste lojalnosti. Ljubav, poštovanje, poverenje? Sve je to važno, ali nijedno ne znači ništa bez lojalnosti. U tome počiva ostatak odgovora." Zagledala se u njega tamnim raširenim očima punim emocija. "Zašto bih ti onda rekla da odeš?" "Zato što ga nisi čak ni poznavala, a ovo ti užasno komplikuje život." "Poznajem tebe, a komplikacije su sastavni deo života. Osim toga, ako ti dam šut-kartu, nećeš hteti da me slikaš." "Ti ne želiš da te slikam." "Nisam želela. Doduše, i dalje nisam baš sigurna, ali sad postajem radoznala." "Ja već imam ideju za još jednu sliku." "Vidiš, ništa ne bacaš niz vetar. Kako izgleda?" 128

"Ti ležiš u baštenskoj kućici, okružena raskošnim zelenilom, u suton. Budiš se, kosa ti je rasuta na sve strane." "Budim se u suton?" "Kao vila, pre nego što prione na noćne dužnosti." "Biću vila?" Lice joj se ozari od te pomisli. "Sviđa mi se ta ideja. Kakav kostim nosim?" "Smaragde." Lajla prestade da meša testeninu koju je taman ubacila u ključalu vodu i zapilji se u njega. "Smaragde?" "Da, smaragde, kao kapi iz čarobnog mora, niske smaragda koji ti leže između grudi i vise sa ušiju. Mislio sam da malo sačekam s tim predlogom, a li možda je bolje da odmah bacim karte na sto, dok još imaš vremena da se predomisliš." "Uvek mogu da se predomislim." On se osmehnu i priđe bliže. "Sumnjam. Ako nameravaš da pobegneš, bolje da to učiniš odmah." "Nikuda ja ne bežim. Spremam ručak." On uze drvenu viljušku iz njene ruke da promeša testeninu. "Sad ili nikad." Ona se diskretno izmaknu. "Treba mi cediljka." On spusti šaku na njenu mišicu i povuče je unazad. "Sad." Nije bio kao onaj poljubac na pločniku - lagani i ležerni dodir dva para usana. Bio je to dug, sočan i opojan posednički poljubac, nabijen električnim udarima želje, šokantan i zavodljiv u isto vreme. Jesu li joj noge zaklecale kad ju je onako pogledao u ateljeu? Sad su se prosto rastopile, iščupavši je iz korena, ostavivši je bez bilo kakvog oslonca. Morala je da se uhvati za nešto ili da padne u ambis. Uhvatila se za njega. Video je to u njoj, još kad joj je prvi put pogledao u oči. Čak i kroz izmaglicu šoka, kroz slojeve sirovog bola, mogao je to da vidi. Moć davanja. Sjaj koji je tinjao u njoj, koji je mogla da podari ili uskrati. Sad ga je uzeo, to tamno i sneno središte unutar pulsirajuće svetlosti, dopustivši mu da se svije oko njega kao život. 129

"Ovako ćeš izgledati", promrmlja gledajući je u oči. "Kad se probudiš u čarobnom vrtu. Zato što znaš šta možeš da uradiš u mraku." "Zato si me poljubio? Samo zbog slike?" "A ti? Da li mi zbog ovoga - zato što si znala kuda ovo vodi - nisi rekla da odem?" "To je možda jedan od razloga. Ne glavni, ali jedan od njih." Sklonio joj je kosu iza ramena. "Upravo tako." "Moram da..." Izvukla se iz zagrljaja da skloni lonac sa šporeta pre nego što voda počne da kipi. "Da li spavaš sa svim ženama koje slikaš?" "Ne. Naravno, u tome uvek ima intimnosti, pa čak i pritajene seksualnosti. Ali to je samo posao. Poželeo sam da te naslikam još u onom kafiću, dok si sedela preko puta mene. Poželeo da spavam s tobom. Kad sam prvi put došao ovde, prišla si da me zagrliš na rastanku. Naravno, to nije bio fizički kontakt. Nisam baš tako lak." Primetio je kako joj se usne šire u brz osmeh dok je prebacivala testeninu u cediljku. "Bio sam očaran velikodušnošću i jednostavnošću tog gesta. Želeo sam to da uradim, da budem s tobom. Možda sam u tome pronašao utehu. Ali ovo nije uteha." Ne, to nije uteha, pomisli ona. Ni za jedno od njih. "Oduvek me privlače snažni muškarci. Snažni i komplikovani. Ali uvek se loše završavalo." "Zašto?" "Misliš zašto loše?" Slegla je ramenima, izručivši proceđenu testeninu u činiju. "Zato što im brzo dosadim." U činiju je ubacila nekoliko malih ljupkih čeri paradajza i zacakljenih crnih maslina, iseckala nekoliko listova svežeg bosiljka i dodala malo ružmarina i bibera. "Nisam naročito uzbudljiva. Nisam voljna da se zarobim u kući da spremam ručak i održavam vatru, a nisam spremna ni da svake večeri izlazim u provod. Ja sam negde između, pomalo od oba, ali se uvek ispostavi da nešto radim ili previše ili premalo." "Evo, još malo pa gotovo. Sad ću izvesti malu prevaru i upotrebiti gotov preliv." 130

"Zašto bi to bila prevara?" "Pravi se da ništa nisam rekla." "Ja ne tražim ženu koja će mi kuvati i održavati vatru, a ni ženu koju ću svake noći izvoditi u provod. A što se tiče ovog sada? Ti si najuzbudljivija žena koju poznajem." Uzbudljiva? Apsolutno niko, uključujući i nju samu, nije u njoj video bilo šta uzbudljivo. "To je sigurno zbog situacije. Napete situacije stvaraju uzbuđenje - i tenziju. Ponekad i čireve, mada se ljudi danas sablažnjavaju takvih teorija. Pa ipak, bila bi šteta da protraćimo to uzbuđenje i napetost." Promešavši salatu, otvorila je fioku za hleb. "Imam još jednu." Podigla je kiflu od kiselog testa. "Hoćeš li da je podelimo?" "Dogovoreno." "Zamoliću te da se još nešto dogovorimo. Da mi ostaviš vremena da duboko udahnem i dobro razmislim pre nego što zaronim. Zato što obično skačem na glavu i na kraju potonem. Ako tome dodamo trenutnu situaciju, koja nije nimalo naivna - to s tvojim bratom, i tim spektakularnim jajetom, i ono što treba da učinimo - radije bih obazrivo zagazila u vodu nego da odmah skočim u dubinu." "Koliko si duboko zagazila?" "Da budem iskrena, kad si počeo da me skiciraš, voda mi je već bila iznad kolena. A sad je stigla do kukova." "U redu." Njen odgovor - svež, jednostavan, direktan - bio je tako seksi, još zavodljiviji od crne svile. Žudeo je da je dodirne, ali samo je opipao k rajeve njene kose, mrseći ih prstima, zadovoljan što ju je ostavila raspuštenu. "Hoćeš da ovo pojedemo na terasi? Da šmugnemo napolje i da situaciju ostavimo unutra?" "Odlična ideja. Baš to ćemo i uraditi." Situacija je bila previše ozbiljna da bi stvarno mogli da uteknu od nje, shvatila je, ali sad je htela samo da uživa u suncu, laganom obroku i zagonetnom muškarcu koji ju je želeo. I drugi muškarci su je želeli, na kratke sprinterske staze, ponekad čak i na nekoliko krugova. Ali nikada nije iskusila maraton. A opet, njen život bio je sačinjen od kratkih i brzih deonica. Tako dugo nije mogla da 131

se ustali u bilo čemu da je želja za postojanošću u njenim očima postala deprimirajuća. Uspela je da izgradi svoj život na temeljima nestalnosti, i to na veoma produktivan i zanimljiv način. Isto je mogla da primeni na svoju vezu s Ešom. "Da smo se upoznali preko Džuli - možda na tvojoj izložbi - sve ovo ne bi bilo tako čudno. A opet, da smo se tako sreli, možda te ne bih zanimala." "Grešiš." "Drago mi je što to čujem. Kako god bilo, nismo se spojili preko nje." Skrenula je pogled ka stanu preko puta i zapečaćenom prozoru. "Čeka te toliko teških poslova, Eše." "I više od toga. Nisi iskoristila šansu da me otkačiš pa si sad u istom sosu." "Ja sam kraljica balansiranja. Za nekoliko dana imaću pogled na reku, malog psa, orhideje na terasi i kućnu teretanu koja će me ili prestraviti ili podstaći na vežbanje. Moraću da poradim na romanu, da sredim svoj blog i da smislim šta da kupim majci za rođendan - verovatno jedno od onih malih limunovih stabala, jer će sigurno biti oduševljena idejom da uzgaja vlastiti limun usred Aljaske. A povrh toga, moraću da se pozabavim potencijalno ukradenim carskim jajetom koje vredi više nego što se usuđujem i da zamislim, pritajenim strahom da mi za vratom dahće opaki ubica i mogućnošću da se upustim u fantastičnu seksualnu avanturu s tipom koga verovatno nikad ne bih upoznala da nije izgubio brata." "Sve to zahteva ozbiljno žongliranje", zaključila je, "pa ću morati da budem vešta." "Zaboravila si poziranje." "Samo zato što me to plaši još više od kućne teretane ili seksa." "Nemoj mi reći da te seks plaši?" "Ja sam žena, Eštone. Pomisao da treba prvi put da se skinem pred nekim tipom i više je nego zastrašujuća." "Potrudiću se da ti skrenem pažnju." "To bi mogao da bude veliki plus." Nacrtala je sićušno srce na zamagljenoj čaši s vodom. "Šta ćemo s tim jajetom?" 132

I tako se njihova situacija vratila na velika vrata, pomisli Eš. "Pokazaću ga Oliverovom ujaku - onom za koga je radio. Čak i ako Vini ne bude mogao da potvrdi njegovu autentičnost, znaće ko to može." "Da, to je dobra ideja. Kad ustanovi njegovu vrednost... jer ono je svakako vredno, bilo u razumnoj meri, zbog tako prefinjene izrade, ili jezivo i basnoslovno vredno. Dakle, kad napravi procenu, šta ćeš uraditi s njim?" "Sutra ću ga odneti na porodični posed. Tamošnji bezbednosni sistem može da se meri s onim u Američkoj kovnici novca. Tamo će biti bezbedno dok ne sredimo ostalo." "Kako ćeš to srediti?" "Smisliću nešto. Vini sigurno poznaje kolekcionare - krupne kolekcionare. Ili nekog ko može da nas poveže s njima." Oslonivši se na svoju maštu, Lajla pokuša da zamisli nekog ekscentričnog kolekcionara opsednutog hobijem koji košta na milione dolara. Poznaje dva geja, za koje radi svake godine, koji skupljaju antikvitetne kvake. A dvostruka udovica, kojoj zimi čuva kuću, ima fascinantnu zbirku erotskih nacuke skulpturica. Ali neko ko je bio spreman da u svoj hobi uloži na milione dolara? Moraće malo više da se pomuči da bi to zamislila. Treba joj kompletna slika - lice, poreklo, čak i ime, da bi se njena mašta razmahnula. "Među njegovim papirima i dokumentima sigurno postoji neki detalj o tom klijentu." "Pretražiću sve što imam." "Mogu da ti pomognem. Stvarno", dodala je suočena s njegovom ćutnjom. "Klijenti mi ponekad plaćaju dodatni honorar da sredim njihovu dokumentaciju dok su odsutni. U svakom slučaju, ona je morala znati za to. Mislim na Sejdž, Oliverovu devojku. Ona je sigurno znala. Svi ti žučni razgovori", nastavi, zureći u zapečaćen prozor, prebirajući po sećanju. "Sve one svađe, napetost, uzbuđenje. Mislila sam da su to lične stvari, da naprosto imaju burnu vezu, ali sad... to je sigurno bilo zbog tog jajeta, i tog klijenta, i zbog posla u koji se on upustio, ili su se možda zajedno upustili." "Ona je sigurno nešto znala", složi se Eš, "ali ne dovoljno. Kažeš da 133

je plakala, molila i bila prestravljena. Mislim da bi im otkrila gde je Oliver sakrio jaje da je znala." "Verovatno si u pravu. Znala je o čemu se radi, šta je Oliver planirao, ali nije znala gde je sakrio jaje. I zato nije mogla da im kaže, a nije ni on, jer je bio u nesvesti. Ko god da ih je ubio, napravio je grešku što ga je drogirao, pretpostavivši da će ona biti lakša meta, da će im sve priznati ako je dovoljno uplaše." Lajla ustade da pokupi posude. "Treba da obaviš mnogo toga, da se vidiš s mnogo ljudi." On ustade zajedno s njom, uze joj posuđe iz ruku i vrati ga na sto. Potom sklopi prste oko njenih mišica. "Sigurno joj je rekao da mora tako da postupi da bi je zaštitio. Slušaj, lepotice, ono što ne znaš ne može da te povredi. Samo pokušavam da te zaštitim. I jednim delom duše je verovao u to." "Onda je to delimično istina." "Ali zaista joj nije rekao zato što joj nije verovao i nije želeo da joj prepusti kontrolu nad situacijom. To je bio njegov posao i hteo je da ga odradi na svoj način. A nju je to koštalo života." "I njega je koštalo života, Eštone. Reci mi nešto." Stegla je njegove mišice, isto kao što je on učinio njoj, dodir za dodir. "Da je bio pri svesti, da li bi im rekao? Da li bi tom klijentu dao to što želi da bi je spasao?" "Da." "Onda je to dovoljno." Podigla se na prste, prislonivši svoje usne uz njegove. Istog časa osetila je kako je nešto vuče ka njemu, kako ponovo tone, kako joj srce treperi dok je privija uz sebe. "Mogao bih odmah da ti skrenem misli." "Ne sumnjam. Da nema jednog ali." Skliznuo je prstima niz njene ruke. "Ali." Kucnuo je čas da se vrate u stan. Posmatrala je kako Eš vraća kožnu kutiju nazad u kesu, kako je prekriva zaštitnim papirom, kako ubacuje koverat i novac. "Sutra moram da krenem. Moram lično da dovršim neke pripreme. Pošto sam te naterao da dođeš na sahranu, zašto ne pitaš Džuli da u nedelju pođe s tobom, da ti bude lakše?" 134

"To bi bilo nezgodno. Znaš, zbog njenog odnosa s Lukom." "Oni su odrasli ljudi." "To ti misliš." "Ne škodi da je pitaš. I pošalji mi svoju adresu kad pređeš na novi posao. Rekla si da je to negde na Aper Ist Sajdu?" "Da. U Tjudor Sitiju." On se namršti. "To je poprilično udaljeno od mog stana. Možeš da računaš na ličnog šofera kad budeš dolazila na poziranje." "Znaš, postoji nešto što se zove metro, ako si čuo za to. Vozovi koji prolaze kroz čitav grad. Baš kao i taksiji i autobusi. Čudo masovnog transporta." "Poslaću ti šofera. I učini mi jednu uslugu. Nemoj više da napuštaš kuću." "Nisam ni planirala, ali..." "Odlično." Podigao je svoj prtljag i krenuo ka vratima. "Trebalo bi da uzmeš taksi ili kola, umesto da bazaš okolo noseći tu stvar u glupavoj kesi za šoping. Štaviše, trebalo bi da ideš blindiranim džipom." "Moj blindirani džip mi još nisu poslali iz prodajnog salona. Vidimo se za dva dana. Javi se Džuli. I ne mrdaj iz kuće." Ispaljuje naređenja kao iz topa, pomisli ona dok je odlazio. Ali radio je to tako vešto i suptilno kao da joj čini uslugu ili daje zdravorazumski savet. "Trebalo bi da istrčim nekoliko krugova oko zgrade, iz čistog inata", rekla je Tomasu. "Ali nije vredno truda. Dakle, prvo sudovi, a onda knjiga. I nek mu bude, posle ću pozvati Džuli." 135

9 Eš ubaci visoku čašu u rashladnu komoru. Brutalno hladan džin-tonik bio je Vinijevo omiljeno piće u letnjoj sezoni, a s obzirom na šok koji je morao da mu priredi, mogao je bar da ga posluži pristojnim pićem. Kad ga je Eš pozvao, Vini ništa nije pitao. Bez reči je pristao da svrati kad zatvori radnju. Eš je čuo tugu u njegovom glasu i spremnost da mu pomogne, i znao je da će morati da se osloni na oba aduta kad uvuče Vinija u tu... situaciju. Vini je dobar čovek, razmišljao je pretražujući internet za još podataka o dragocenom jajetu. Muškarac koji je živeo u srećnom braku već četiri decenije, prevejani biznismen s nepogrešivim okom za stvari od vrednosti, otac troje dece i obožavani deka šestoro unučadi. Možda je do sada dobio i sedmo. Moraće da pogleda porodično stablo. Vini je pristao da zaposli Olivera, jedinog sina svoje sestre, mada je znao da je bio kapriciozan i ne naročito pouzdan. Ali činilo se da su stvari ovog puta štimale. Doduše, Vini se sa svima dobro slagao, ali očekivao je da mu ljudi koji rade za njega uzvrate istom merom, što se najčešće i dešavalo. Kad god bi Eš pozvao Vinija da se raspita za brata, on mu je govorio da se Oliver dobro snalazi, da polako staje na noge, da ima šlifa za posao i da ume s klijentima. To što je umeo s klijentima, pomisli Eš, možda je i bila srž problema. Zavalio se na naslon zagledavši se u jaje. Gde se do sada skrivalo, zapita se, taj prefinjeni kapriciozni poklon napravljen za rusko plemstvo? Ko je sve zurio u njega i klizio prstima preko njegovih istančanih ukrasa? 136

I ko ga je toliko želeo da bude spreman da ubije za njega? Začuvši pištanje interfona, odgurnuo se od stola. "Arčer", prozbori u mikrofon. "Zdravo, Eše. Ja sam, Vini." "Izvoli." Otključao je bravu, napustio dnevnu sobu i krenuo da ga dočeka. Vini je stajao pred njim s kožnom aktovkom u ruci, u prvoklasnom sivom odelu s belim prugama i snežnobeloj košulji - uprkos vrućini i dugom danu provedenom na poslu - i precizno vezanom Ermesovom kravatom oko vrata. Cipele su mu bile besprekorno izglancane, kosa začešljana unazad, poput belih krila, otkrivajući preplanulo lice istaknuto urednom kicoškom špicastom bradom. Ešu se oduvek činilo da je više voleo da izgleda kao neki od imućnih klijenata u njegovoj antikvarnicu nego kao čovek koji se cenjkao s njima. Skrenuo je pogled ka stepeništu dok se Eš spuštao u prizemlje. "Eše." Kroz glas mu je još provejavao akcenat Džerzija, kraja u kome je odrastao. "Strašno vreme." Spustivši aktovku, stegao je Eša u snažan medveđi zagrljaj. "Kako se držiš?" "Imam mnogo posla. To mi donekle pomaže." "Da, bolje je kad se čovek nečim okupira. Šta mogu da učinim? Olimpija večeras stiže, ali ide pravo na posed. Rekla mi je da nema potrebe da dolazim pre nedelje, ali mislim da će Endži i deca sutra otići tamo, da budu s njom." "Ona i Endži su veoma bliske." "Kao sestre", složi se Vini. "Više voli da bude s Endži nego sa mnom - pa čak i s Najdželom, ako ćemo pravo. Reci kako možemo da ti pomognemo, šta možemo da uradimo kad stignemo tamo?" "Možeš li da je ubediš da otkaže gajde?" Vini prasnu u tihi promukli smeh. "Ni za sto godina. Utuvila je sebi u glavu da bi Oliver to želeo. Da li je policija saznala još nešto?" "Ako jesu, neće da mi kažu." "Ko bi uradio tako nešto? Ta cura Sejdž... činilo mi se da pristaju 137

jedno drugom. Mogli su da budu srećni, da su ostali živi. Jedino što mi pada na pamet je ljubomorni bivši dečko. To sam rekao i policajcima kad su došli da popričaju sa mnom." "Je li imala nekog takvog?" "Takva žena, s takvim izgledom i životnim stilom? Sigurno. Oliver to nikad nije pominjao, ali sigurno je imala nekog pre njega. Ali bio je srećan, to stalno treba da imamo na umu. Poslednjih nedelja prosto je pucao od energije. Pričao je da će je odvesti na neko putovanje. Mislim da je nameravao da je zaprosi. Bio je tako uzbuđen i nestrpljiv, kao čovek koji se sprema da napravi neki krupan korak." "Mislim da se stvarno spremao za takav korak. Hoću nešto da ti pokažem. Gore." "Naravno." Eš krenu ka liftu. "Da li ti je možda pominjao neki novi posao, nekog specijalnog klijenta?" "Ništa naročito. Poslednjih meseci je dobro radio. Stvarno dobro. Preuzeo je dve porodične zaostavštine, nabavio neke izvrsne komade i unapred je znao kome da ih ponudi. Stvarno je imao šlifa za taj biznis, umeo je da oseti dobar posao." "Da, stalno si to govorio. Hoćeš li da ti spremim piće?" "Kako da odbijem? Prolazimo kroz teške dane. Znaš, tamo u radnji... svi su potreseni. Svi su obožavali Olivera. I, pokoj mu duši, i on je sve voleo. Čak i kad te izvede iz takta, morao si ga voleti. Znaš kakav je bio." "Znam." Eš povede Vinija ka kompaktnoj kuhinji i uze čašu iz rashladne komore ispod šanka. "Džin-tonik, je li tako?" "Znaš šta volim. Divno si ovo sredio, Eše. Znaš, kad si kupio ovu kuću, pomislio sam, za ime božje, zašto to ne pretvori u apartmane i zgrne pare? Šta ću kad ne umem drugačije da razmišljam?" "Ni ja." Eš pomeša sastojke, ubaci krišku limete u čašu i uze pivo za sebe. "Živim u bučnom i pretrpanom gradu, a opet imam svoj mir i privatnost. Idealna kombinacija." "Da, baš to si dobio." Vini se kucnu s njegovim pivom. "Ponosim se tobom. Jesi li znao da je Sejdž kupila jednu od tvojih slika? To sam čuo 138

od Olivera." "Da, video sam tu sliku kad sam otišao da pokupim njegove stvari. Većinu stvari. Hoćeš li da pođeš sa mnom da ti nešto pokažem? Da mi kažeš šta misliš o tome." Eš napusti atelje i krenu ka prostoriji s druge strane hodnika, koju je opremio kao svoj kabinet. Jaje je stajalo na radnom stolu. Vini je imao pokeraško lice. Pošto je mnogo puta izgubio od njega, Eš je to odlično znao. Ali sad je primetio kako se na Vinijevom licu pomalja m ešavina zapanjenosti i ushićenja, kao kod novajlije koji u prvom deljenju izvuče četiri asa. "Gospode! Milostivi Gospode!" Vini se ustremi ka stolu i pade na kolena, kao da se klanja. Ipak, veoma je brzo prevazišao šok i sad je naprosto izgledao kao čovek koji studiozno posmatra neki predmet. "Odakle ti ovo, Eštone? Gde si ovo nabavio?" "Šta sam nabavio?" "Nemoj mi reći da ne znaš?" Vini se odgurnu od stola i obiđe oko jajeta, potom se nagnu nad njim, tako blizu da je nosom skoro okrznuo zlato. "Ovo je definitivno Faberžeova Anđeoska kočija. Ili najveličanstvenija kopija koju sam u životu video." "Možeš li da kažeš šta je tačno od ta dva?" "Gde si ovo nabavio?" "Uzeo sam ga iz sefa koji je Oliver iznajmio. Poslao mi je ključ i poruku da mu to sačuvam dok mi se ne javi. Rekao je da ima nezgodnog klijenta i da sprema neki krupan posao. Mislim da je bio u nevolji, Vini. I da ta nevolja sad leži na mom stolu. Mislim da ga je ta stvar koštala života. Možeš li da mi kažeš da li je ovo original?" Vini se spusti na stolicu i protrlja lice. "Trebalo je da znam. Trebalo je da znam. Ta energija, to uzbuđenje i napetost. Ali ne zbog te cure, već zbog ovoga. To je bio razlog. Ostavio sam aktovku u prizemlju. Treba da je uzmem." "Otići ću po nju. Žao mi je." 139

"Zbog čega?" "Što sam te uvukao u ovo." "On je bio moj koliko i tvoj, Eše. Moja krv, jedini sin moje sestre. Ja sam ga uputio u te stvari. U antikvitete, zbirke, njihovu vrednost. Naučio ga da kupuje i prodaje. Normalno je da si me pozvao." "Doneću ti aktovku." Znao je da će Viniju biti još teže kad to sazna, pomisli Eš. To je cena koju su morali da plate. Ali članovi porodice treba da se oslanjaju jedni na druge. Nije znao drugi način. Kad se vratio sa aktovkom, Vini je stajao pored stola, povijen nad jajetom, s naočarima naherenim na vrhu nosa. "Stalno gubim ovo čudo", rekao je, skinuvši naočare i spustivši ih na stranu. "Ne uspevam da ih sačuvam duže od mesec dana, obično ni toliko. Ali ovu juvelirsku lupu imam već dvadeset godina." Otvorio je aktovku. Izvadio je tanke bele pamučne rukavice i stavio ih na šake. Potom je uključio stonu lampu i počeo da ispituje jaje kroz lupu, delić po delić, sa brižljivošću hirurga, piljeći u sićušne mehanizme i svetlucave kamenčiće. "Do sada sam uspeo da nabavim dva jajeta - naravno, ne carska, već dva ljupka komada nastala oko 1900. godine. I imao sam sreće da vidim, pa čak i da lično ispitam, carsko jaje iz jedne privatne zbirke. Ali svakako nisam neki ekspert na tom polju." "Za mene jesi ekspert." Vini se slabašno osmehnu. "Po mom mišljenju - a to je samo mišljenje - ovo je Faberžeova Anđeoska kočija, jedno od osam izgubljenih carskih jaja. Postoji samo jedna fotografija autentičnog jajeta, i to prilično slaba, kao i određene protivrečnosti u opisima savremenika. Ali majstorstvo izrade, kvalitet materijala, dezen... a tu je i Perhinov pečat. On je bio Faberžeov vodeći majstor u tom periodu. Meni se čini da tu nema greške, ali svakako treba da potražiš mišljenje pravog eksperta." "Imao je i neke dokumente. Većina je na ruskom." Eš izvadi papire iz koverta i pruži ih Viniju. 140

"Ovo teško mogu da prevedem", reče on prelistavši papire, "ali ovo svakako izgleda kao kupoprodajni ugovor, sačinjen 15. oktobra 1938. godine. Evo i potpisa. Cena je naznačena u rubljama. Tri stotine rubalja, koliko mogu da zaključim. Nisam siguran kako se kretao kurs 1938. godine, ali rekao bih da je neko sklopio opasno dobar posao." Vini ponovo sede. "Poznajem nekog ko bi mogao da prevede te papire." "To bi mi mnogo značilo. Oliver je znao šta je to i koliko vredi. U suprotnom bi došao kod tebe da se raspita." "Da, i ja mislim da je znao. Ili je znao dovoljno da sam prikupi informacije." "Imaš li nekog klijenta koji pokazuje zanimanje za ovakve stvari?" "Ne, nikog određenog, mada svaki kolekcionar koga zanimaju antikviteti sanja Faberžeova jaja. Pod uslovom da može da izruči trideset miliona, ili nešto više, koliko danas vredi. Kad bi se ovo iznelo na aukciju ili ponudilo osobi koja ima naročit pik na takve raritete, mogla bi da se postigne i daleko veća cena. A Oliver je to sigurno znao." "Rekao si da je poslednjih meseci bio angažovan na otkupu stvari iz dve porodične zaostavštine." "Da. Samo da razmislim." Vini protrlja slepoočnicu. "Bio je na imanju Svonsonovih na Long Ajlandu, i imanju Hil-Klejbornovih u Park Sloupu." "Svonsonovi." "Da. Ali ni na jednom spisku nije bilo jaje." "Ko je sačinio te spiskove?" "Oliver, u oba slučaja, zajedno s klijentima. Nije mogao da priušti da ga otkupi zasebno, na vlastiti račun, a sigurno bih primetio da je moja firma isplatila milionski iznos za neku stavku." "Mogao je da priušti da ga sam kupi ako je imao određenog klijenta na umu, ili ako prodavač nije znao vrednost te stvari." "Moguće. Neki ljudi imaju prilično nerealna očekivanja od vrednosti Vedžvudovog servisa koji su nasledili od svoje babe, dok drugi misle da im prvoklasna Domova vaza s motivom ždrala samo pravi gužvu u kući." 141

"U njegovim ličnim papirima pronašao sam kupoprodajni ugovor. Za antikvitetnu figuru anđela sa kolicima. Kupio ju je od izvesne Mirande Svonson za dvadeset pet hiljada." "Milostivi bože! Miranda Svonson - to je bila ta klijentkinja. Ona nam je ponudila da otkupimo zaostavštinu njenog oca. Htela je da proda sve, ili skoro sve, stvari iz njegove kuće i Oliver je preuzeo taj posao. Nije pomenuo..." Vini se ponovo zagleda u jaje. "Misliš li da je znao šta je to?" "Čak i da nije bio siguran, morao je da se zapita, da proveri. To je verovatno i učinio. Dvadeset pet hiljadarki za ovo?" "Vraški dobar posao", reče Eš. "Ako... ako je znao, ako je samo i sumnjao, onda se ozbiljno oglušio o etiku. Mi ne poslujemo na taj način. Tako se ne postupa s klijentima. Ali... da sam znao da je to pronašao, i prepoznao o čemu se radi, bio bih ponosan na njega. Da ga je doneo, bio bih ponosan na njega." "Nije ti rekao jer ti ne bi dopustio takvu transakciju. Doduše, to nije krađa, bar ne otvorena krađa. Neki to čak ne bi smatrali ni prevarom. Ali ti bi. I zato nije smeo da ti kaže." Eš poče da šparta po sobi dok je Vini ćutao. "Rekao je svojoj devojci. Ona mu je verovatno nabavila novac za kupovinu. Povezao se s nekim kolekcionarom, bilo preko nje ili preko ljudi koje je upoznao zahvaljujući svom poslu. Pokušao je da unovči plen. Da zgrne bogatstvo. Znao je šta bi ti mislio, šta bi ti učinio s tim, ali video je samo sjaj." "I skupo je platio za nepoštovanje etike. Nećeš reći njegovoj majci?" "Ne. Neću reći nikome iz porodice. Nikome osim tebi." "Tako je najbolje. Stvarno bih bio ponosan na njega", promrmlja Vini, a onda ispravi leđa i pogleda u Eša. "I sad je tebi ostavio da sređuješ haos, zar ne? Nažalost, stalno je to radio. Kopiraj te papire. Neću da uzimam originale. Pokušaću da nabavim prevod i diskretno ću se raspitati za nekog pouzdanog eksperta koji bi mogao da izvrši procenu." "Malo ćemo sačekati s tim." "Ne znam baš mnogo o njegovom istorijatu. Znam da je naručeno 142

ukupno pedeset carskih jaja, i da je Lenjin naredio pljačkanje palata i oduzimanje blaga za vreme revolucije. Staljin je tridesetih godina prodao nekoliko jaja, verovatno da bi došao do novca, do strane valute. Ovo jaje je kompletno, sa sve iznenađenjem, što mu povećava vrednost. U velikom broju slučajeva, komadima koji se nalaze po privatnim i muzejskim zbirkama nedostaju iznenađenje ili određeni elementi. Osam jaja je izgubljeno nakon revolucije. Ne zna se da li su ukradena, prodata, sakrivena, ili su možda završila u privatnim kolekcijama zatvorenog tipa." "I ja sam obavio malo istraživanje. Jedan od opisa potiče iz inventara o zaplenjenom blagu sačinjenom 1917. godine. Izgleda da ovo jaje nije stiglo do Lenjinove riznice - ili ga je neko kasnije maznuo odatle." Eš ponese papire ka foto-kopiru. "Gde ćeš ga čuvati dok ne završiš sa istraživanjem?" "Odneću ga na porodični posed." "To ti je pametno. To je još bolje nego da ga stavimo u moj trezor. Ali ako ga staviš u glavni sef, čak i da svom ocu kažeš da je to nešto privatno, nešto što ne treba da se dira, on te neće poslušati." "Znam nekoliko mesta na kojima će biti bezbedno." Pronašao je još jedan koverat i ubacio kopije unutra. "Daj da ti spremim još jedno piće." "Bolje nemoj. Endži će osetiti ako popijem dva. Ima radar za to. Jedno je prihvatljivo između posla i kuće. Ali ako drmnem dva, završio sam karijeru." Ton mu je bio lak, žustar, ali Eš je u njegovom glasu nazirao tugu - još gore, razočaranje. "Osim toga, treba da krenem. Čim stignem kući, raspitaću se za prevod. Možda ti ga donesem na imanje ako do tada bude gotov. Ti sutra ideš tamo?" "Da." "Ponuda još važi. Sve što je u našoj moći." Vini se pridiže na noge i zatvori aktovku s dokumentima. "Ovo je veliko postignuće. Oliver je otkrio nešto veliko, nešto važno za čitav svet. Samo to nije uradio na pravi način." "Znam." "Ne moraš da silaziš", reče Vini još jednom ga zagrlivši. "Sakrij to jaje na bezbedno mesto. Pazi na njega, i na sebe. Javiću ti se pre nego 143

što krenem, ako nešto saznam." "Hvala ti, Vini." "Pošto nije ukradeno, ne mora da bude vraćeno prethodnom vlasniku. Trebalo bi da pripadne nekom muzeju." "Pobrinuću se za to." "Znam da hoćeš." U Vinijevim očima ponovo zatitra plamičak tuge. Potapšao je Eša po leđima i napustio kuću. Sakriće tu stvar na bezbedno mesto, odluči Eš, ali će pre toga pokušati da iskopa još neke podatke. Miranda Svonson, pomisli. Kucnuo je čas da otkrije još nešto. Spustio se za sto, na kome je još stajalo tajanstveno svetlucavo jaje, i ukucao to ime u pretraživač. Džej se nosila s mišlju da ponovo provršlja po bratovljevom stanu. Onaj odlazak u banku pobudio je njenu radoznalost. Ali poseta njegovog ujaka delovala joj je još zanimljivije. Možda će biti korisnije da prvo svrati do njega. * "Treba da nahvatamo brata, da ga malo stisnemo. Reći će nam sve što zna." Džej je birala nakit, odlučivši se za minđuše od žada i bisera. Otmeno i tradicionalno, zaključila je, u skladu s kratkom perikom koju će staviti za tu priliku. Skrenula je pogled ka Ivanu. "Kao što nam je i ona kurva rekla pre nego što si je gurnuo kroz prozor?" "Nisam je gurnuo. To se otrglo kontroli. Treba da uhvatimo brata, da ga dovučemo ovde. Na mali informativni razgovor. Neće dugo trajati." Ivan je namerno forsirao ruski akcenat. Džej je znala - zato što se uvek trudila da što bolje upozna svoje poslovne saradnike - da je Ivan rođen u Kvinsu, kao sin drugorazrednog ruskog mafijaša i striptizete koju je ljubav prema heroinu prerano oterala u grob. "Taj idiot Oliver nedeljama nije bio u kontaktu sa svojim bratom. 144

Pretresla sam sve podatke iz mobilnog i kompjutera. Nije imao nijedan poziv ni mejl od njega. Ali ujak bi mogao nešto znati. On mu je bio poslodavac." Mada nije volela da Ivan bude u sobi dok se spremala, Džej odabra karmin Crveni tabu i pažljivo ga nanese na usne. Ivan je jednom pokušao da je dodirne, ali kad mu je prislonila nož uz jaja, shvatio je da s njom nema zezanja. To ga je naučilo pameti, pa je sad bila pošteđena takvih problema. "Ujak se bavi antikvitetima, i to prilično uspešno", nastavila je. "Zahvaljujući njegovom biznisu, idiot se i dočepao tog jajeta." "A ujak nije imao pojma o tome." "Tada", složi se Džej. "Ali sada možda nešto zna. Brat je posetio banku, a onda je ujak posetio njega. Mislim da idiotov brat, koji kreše onu žgoljavu kučku koja je videla kako ona kurva leti kroz prozor, pokušava nešto da iščeprka. Možda Oliver nije bio baš takav idiot kao što smo mislili, možda je ostavio jaje u banci." "Rekla si da brat nije izašao s jajetom." "Koliko sam mogla da vidim. Ako je jaje bilo u banci, možda ga je tamo i ostavio. Ili je tamo pronašao informacije o njegovoj lokaciji. Informacije koje su za nas veoma bitne. Potom je rešio da se konsultuje s Oliverovim ujakom i poslodavcem. Šta misliš, zašto bi to učinio?" Izvadila je burmu iz kutije. Šteta što je taj masivni četvrtasti petokaratni dijamant lažnjak, pomisli u sebi. Ali vrhunski lažnjak, gotovo kao pravi. Stavila je prsten na ruku. "Ujak sigurno zna više o Faberžeovim jajima. Osim toga, više nije ni mlad ni okretan. On je daleko češće bio u kontaktu s idiotom. Zato ću prvo posetiti njega." "Samo gubiš vreme." "Gazda je meni poverio komandu", odgovori ona ledenim tonom. "Ja sam ta koja odlučuje. Javiću ti ako mi zatrebaš." Zastala je pred ogledalom, pažljivo odmerivši svoj odraz. Haljina konzervativnog kroja, s letnjim dezenom, elegantne ružičaste cipele, bež tašna, nenametljiv nakit - detalji koji nisu otkrivali ništa o ženi koja se krila unutra. Izgledala je baš onako kako je želela. Kao imućna Azijka 145

tradicionalnog kova - i uzorna udata žena. Još jednom je proverila sadržaj tašne. Novčanik, futrola s karticama, neseser, mobilni, rasklopivi borbeni nož, dva para steznika i zig od devet milimetara. Krenula je na zadatak, uopšte se ne osvrnuvši. Ivan će raditi ono što mu kaže ili će glavom platiti svoju neposlušnost - oboje su to znali. Samo što on nije znao da je ona svejedno nameravala da ga ubije. Poslušnost je samo odlagala ono što je odavno neizbežno. Vini se fokusirao na svoj posao, klijente i osoblje, i to mu je donekle pomagalo da prebrodi teške trenutke. U njegovom srcu i umu vodila se neprestana borba između bola zbog gubitka sestrića koga je iskreno voleo, i uzbuđenja zbog otkrića davno izgubljenog jajeta. U međuvremenu je poslao kopije dokumenata starom prijatelju, koji je mogao da ih prevede. Razmišljao je da Ešu pošalje poruku, ali se uzdržao. Sutra će se ionako videti na sahrani. Bolje da njihova komunikacija u vezi s jajetom ostane što privatnija i isključivo verbalna. Bilo mu je krivo što sa svojom ženom nije mogao da podeli ono što se dogodilo. Kad saznaju nešto više, onda će joj reći, ali zasad je bolje da se ne upuštaju u spekulacije. Da dodatno ne komplikuju stvari. Šta god da je učinio, Oliver je zaslužio dostojanstven oproštaj, gde će bliski ljudi oplakati njegov odlazak bez dodatne težine. Vini je tu težinu preuzeo na svoja pleća. Poslednje dve noći nije mogao oka da sklopi i svi ti budni sati, i dugo špartanje po kući, dodatno su ga iscrpli. Voleo je svog sestrića, video je potencijal koji je ležao u tom momku. Ali nije bio slep za njegove mane, i sad je sve čvršće verovao da je Oliverova sklonost ka prečicama - ka brzoj zaradi i munjevitom uspehu, ka krupnim i zaslepljujućim postignućima - bila faktor koji ga je i odveo u smrt. Ali čemu to? - pitao se. Čemu? Otkriće izgubljenog Faberžeovog jajeta odjeknulo bi kao bomba, vinulo bi njegovu reputaciju u nebesa, donelo bi mu i novac i slavu. Vini se plašio da je njegov sestrić želeo mnogo više od toga, mnogo više. I tako je na kraju ostao bez ičega. 146

"Gospodine Vi, treba da krenete kući." Vini pogleda u Dženis i nemoćno odmahnu glavom. Ona je već petnaest godina radila za njega i uvek mu se obraćala sa gospodine Vi. "Lakše mi je kad se nečim okupiram", odgovori. "A osim toga, Dženis, moja sestra više voli da bude s Endži nego sa mnom. Zato ću tek sutra otići tamo, da im ne smetam. Ako sad napustim radnju, samo ću se razvlačiti po kući." "Ako se predomislite, Lu i ja ćemo zaključati. Možda je ipak bolje da večeras odete tamo, da budete s porodicom." "Razmisliću o tome. Stvarno. Ali zasad... preuzeću ovu ljupku mladu damu", rekao je primetivši Džej kako ulazi u radnju. "Ona će mi skrenuti misli s problema." "Ah, Vi!" Dženis se zakikota, zato što je on očekivao takvu reakciju, ali joj se oči ispuniše brigom dok je posmatrala kako njen poslodavac kreće ka vratima. Bio je smožden od tuge, pomisli, i trebaće mu vremena da to prebrodi. "Dobar dan. Želite li nešto da pogledate?" "Ah, ovde ima toliko divnih stvari." Džej oslobodi akcenat koji je obično pokušavala da obuzda, dodavši mu glanc obrazovanja. "Dok sam prolazila p ored izloga, primetila sam ovaj komad. Ali sad vidim da unutra ima još mnogo zanimljivih stvari." "Ovo vam je zapalo za oko?" "Da, zapalo mi je za oko." Džej prasnu u smeh, dodirnuvši ugao oka. "Ako se tako kaže." "Imate izvanredno oko. Ovo je komoda iz doba Luja Četrnaestog. Prvoklasna izrada, prelepe intarzije." "Mogu li da je dodirnem?" "Naravno." "Ah, tako je lepa." Džej skliznu prstima preko gornje površine. "Prilično je stara, jelda?" "Potiče s kraja XVII veka." "Znate, moj muž... imamo stan u Njujorku i on želi da ga opremi antiknim nameštajem. Ja ću lako pronaći šta ja želim, ali šta on želi... Shvatate? Molim vas da mi oprostite zbog mog engleskog. Znam da nije baš najbolji." 147

"Vaš engleski je veoma dobar. I krajnje šarmantan." Džej koketno zatrepta. "Tako ste ljubazni. Mislim da bi mu se ovo dopalo. Mogla bih... Oh, a ovo ovde?" "To je takođe Luj Četrnaesti. Komoda ukrašena intarzijama, s elementima od mesinga i kornjačevine. Savršeno očuvana, kao što vidite." "Da, deluje potpuno novo, a opet starinski. Moj muž traži upravo to. Ali svejedno, ne mogu sama da odaberem, ako me shvatate? To što kupimo, to mora da..." "Da se uklapa?" "Da, baš tako. Mislite li da se ta dva slažu?" Vini pogleda u komodu koja joj je zapala za oko i osmehnu se. "Da, odlično se slažu." "A tek ovo! U stanu imamo malu biblioteku, a pogledajte ovaj krasan sto, s fiokom koja podseća na poslagane knjige. Oh, tako mi se sviđa!" "To je tulipanovac...", započe Vini. "Tulipanovac. Baš ljupko. Tako mi se sviđa. A ova lampa? Lepo bi stajala na... na ovoj komodi, kako vi to zovete." "Imate izvanredan ukus, gospođo..." "Gospođa Kasi. Zovem se gospođa Kasi i stvarno mi je drago što sam vas upoznala." "Vinsent Tarteli." "Gospodine Tarteli." Ona napravi blagi naklon i pruži mu ruku. "Molim vas, hoćete li da mi pomognete? Da odaberem nameštaj za naš stan. Ovde i ma toliko divnih komada", ponovila je čežnjivo se osvrnuvši. "Pozvaću muža da dođe. Ne mogu ništa da kupim bez njegovog pristanka, ali znam da će želeti da uzme mnogo toga. Recimo, ovo." Ponovo se okrenula ka komodi. "Ovo će mu se sigurno dopasti. Je li to izvodljivo?" "Naravno." "Onda ću nešto odabrati i pozvati ga da dođe. Biće oduševljen." S lakoćom ga je uvukla u razgovor dok su obilazili radnju. Dok joj je on strpljivo pokazivao komad po komad, ona je ispuštala ushićene povike i zamuckivala na engleskom. Usput je locirala sve sigurnosne kamere i osmotrila svaki kutak u 148

prizemlju i na spratu. Diskretno je napustila deo s nameštajem i krenula ka vitrinama gde su se nalazili kolekcionarski primerci i umetnički predmeti. "Htela bih da kupim i poklon za svoju majku. Da ima uspomenu od mene. Ona voli lepe stvari. Šta imate u ovoj vitrini? Je li ovo žad?" "Jeste. Ovo je izvanredna bombonjera od zada, izrezbarena u kineskom stilu." "Ah, to bi joj se baš dopalo", prozbori Džej dok je Vini otključavao vitrinu i spuštao kutiju na baršunasto jastuče. "Je li stara?" "Pozni XIX vek. Faberže." "Iz Francuske?" "Ne, iz Rusije." "Ah, da, svašta od mene. Čula sam za njega. Ali on je Rus, a ne Francuz. On je pravio i ona čuvena jaja." Osmeh joj splasnu kad se zagledala u Vinijeve oči. "Rekla sam nešto pogrešno?" "Ah, ne, nipošto. Da, Faberže je pravio čuvena ukrasna jaja, prvobitno po narudžbini ruskog cara, kao uskršnje poklone za njegovu suprugu i majku." "To je tako ljupko. Skupoceno jaje za Uskrs. Imate li ta jaja?" "Ja, ovaj... Imamo neke reprodukcije i jedno jaje s početka XX veka. Ali većina carskih jaja, i jaja nastalih u tom periodu, nalaze se u muzejima i privatnim zbirkama." "Shvatam. Možda moj muž jednog dana nabavi neko od tih jaja, ali sad... ova kutija... ova... bonbunjera?" "Bombonjera." "Da... bombunjera", pažljivo ponovi ona. "Mislim da bi se strašno dopala mojoj majci. Možete li da mi je sačuvate s ostalim stvarima koje odaberem? Ali nju ću lično kupiti, razumete, za moju majku?" "Naravno da vas razumem." I ja tebe razumem, pomisli ona. On zna za jaje. Zna gde se nalazi. "Već sam vam oduzela previše vremena", reče. "Ni najmanje." "Pozvala bih muža da svrati, da mu pokažem šta sam odabrala. On možda primeti još nešto, razumete, ili zaključi da nešto što sam odabrala nije po njegovom ukusu. Ali smatram da sam napravila veoma dobar 149

izbor uz vašu dragocenu pomoć. Nadam se da se nećete uvrediti, ali moram da vam kažem da će on sigurno hteti da se cenjka. Znate, on je biznismen." "Naravno. Biće mi zadovoljstvo da pregovaram s njim." "Ah, tako ste ljubazni. Odmah ću ga pozvati." "Ostaviću vas da nasamo popričate." Kad se povukao u stranu, Dženis je taman dovršavala posao s drugom mušterijom. "Mislite li da je ozbiljna?", promrmlja. "Mislim da jeste. Videćemo kakav je muž, ali ona ima pronicljivo oko. I mada izigrava pokornu suprugu, vidi se ko tu vodi glavnu reč." "Ostavlja utisak otmenosti i bogatstva, mada na pritajen način. Očigledno je navikla da povlađuje sebi. Osim toga, fantastično izgleda. Kladim se da ste u pravu, da će ga nagovoriti da kupi većinu stvari, ako ne i sve. A vi ćete sklopiti sjajan posao, gospodine Vi!" "Nije loše za subotu po podne." "Zatvaramo za trideset minuta." "Vi slobodno idite, ti i Lu. Ovo neće moći da se završi za pola sata." "Mogu da ostanem. Nije problem." "Ne, samo ti idi, a ja ću zatvoriti radnju. Ako me predosećaj ne vara, i ako ovo ispadne kao što očekujem, možda večeras ipak krenem za Konektikat. To će mi pomoći da malo živnem. U utorak se vraćam u Njujork. Ako vam u ponedeljak nešto zatreba, slobodno zovi." "Čuvajte se, gospodine Vi." Dženis ga snažno zagrli. "Čuvajte se." "Hoću. Vidimo se u utorak." Džej krenu ka njima vraćajući mobilni u tašnu. "Oprostite. Moj muž bi rado svratio, ali nije baš blizu. Trebaće mu dvadesetak minuta. Vi uskoro zatvarate, jelda?" "Da, radno vreme se uskoro završava, ali ostaću u radnji da sačekam vašeg muža." "Privatni pregovori? Oh, ali ne želim da vas mučim." "Biće mi zadovoljstvo, verujte mi. Šta kažete da spremim po šolju čaja dok čekamo? Ili bi vam možda više prijala čaša vina?" "Vino?" Džej mu uputi iskričav osmeh. "Da unapred proslavimo?" "Odmah stiže." 150