Kutija za snove - Nora Roberts

stvari, bar dvaput dnevno. Izaći ćemo u šoping pre nego što kreneš na put." "Ne mogu da priuštim šoping. Ostala sam bez honorara za Bruklin." "Zaboga, ideš u Italiju. Ne možeš da priuštiš da ne odeš u šoping." Džuli se neće smiriti dok je ne odvuče u šoping, zaključi Lajla dok je napuštala galeriju. Onda će tako i učiniti. Poslaće svoj letnji budžet dođavola i udovoljiti sebi. Prošlo je dosta vremena otkako je sebi poslednji put priuštila tu vrstu ludila - što je postalo primetno po sadržaju njenih kofera. Uživaj u životu, rekla je sebi, rešfvši da peške krene ka Ešovom stanu i da usput ošacuje izloge. Nove letnje haljine i kraće pantalone, nekoliko majica i lepršavih bluza. Dotrajalu odeću za šetnju iskoristiće kao odeću za rad, a dotrajalu radnu odeću izbaciće u kontejner. Dođavola, kupice sve što može stati u kofere. Jedan od izloga joj privuče pažnju - bela lutka bez lica, s lepršavom haljinom s upadljivim šarenim dezenom, i smaragdnozelene sandale sa kaiševima. Šta će joj zelene sandale? Treba joj nešto neutralno, nešto što se lako kombinuje, nalik obući koju je trenutno nosila. Ali i zelena može da bude neutralna. Zeleno je zeleno. Kad bolje razmisli, ide praktično uz sve. Dok se raspravljala sa sobom, oseti kako joj neko zastaje iza leđa i, pre nego što je stigla da se izmakne, nešto je bočnu u slabinu. "Budi mirna jer ovaj nož može da sklizne još dublje, dok kažeš piksla. Klimni ako si razumela." U tom trenutku Lajla spazi odraz u staklenom izlogu, upečatljivo žensko lice, slapove crne kose. Klimnula je. "Dobro. Treba malo da popričamo, ti i ja. Moj pomoćnik ima auto odmah iza ugla." "Ubila si svog pomoćnika." "Lako se nađu novi. Prethodni... nije zadovoljio moja očekivanja. Zato ti savetujem da sarađuješ, da ne prođeš kao on. Idemo polako do kola, kao dve prijateljice koje uživaju u šetnji." 301

"Nemam to što tražiš." "Ne žuri. Pričaćemo na nekom mirnijem mestu." Žena prebaci ruku oko njenog struka, čvrsto je stegavši, kao da su najbolje prijateljice, ili ljubavnice. Na boku je i dalje osećala vrh noža, kao opaki podsetnik. "Samo sam pogledala kroz prozor." Ostani pribrana, naredila je sebi. Bile su na ulici, usred bela dana. Sigurno je nešto mogla da uradi. "Nisam čak ni poznavala Olivera Arčera." "Bila si na njegovoj sahrani." "Zbog njegovog brata." "Koga odlično poznaješ. Nema potrebe da komplikujemo. Njegov brat treba samo da mi preda ono što mi je obećano i sve će biti sređeno." Dok su hodale, Lajla je šarala pogledom preko lica u prolazu. Pogledajte u mene! - vrištala je u sebi. Pozovite policiju! Ali svi su prolazili kao da ništa ne primećuju, hitajući za svojim poslom. "Zašto ovo radiš? Zašto ubijaš ljude?" "A zašto ti živiš po tuđim kućama?" Džej se osmehnu spustivši pogled. "Zato što tako zarađujemo za život. Na tvom sajtu ima mnogo pohvala i preporuka. Obe smo dobre u tome što radimo." "Dakle, ti to doživljavaš kao posao?" "Postoji jedna američka izreka. Nije to posao, već avantura. Moj poslodavac dobro plaća i očekuje vrhunsku uslugu. Ja mu to pružam. Moj pomoćnik sigurno kruži oko bloka. Njujork je tako užurban, tako pretrpan. Sviđa mi se što je takav. Mislim da se to i tebi sviđa. Takođe, obe često putujemo zbog posla. Kao što vidiš, imamo mnogo zajedničkog. Ako obavimo fin i pristojan razgovor, možeš da se vratiš nazad i kupiš onu lepu haljinu koju si videla u izlogu." "A ako ne?" "Onda ću ja morati da obavim svoj posao. Ti sigurno shvataš odgovornost prema poslodavcu." "Ja nikad ne bih ubila da udovoljim poslodavcu. Policija zna kako izgledaš. Ne možeš..." Nož se zari malo dublje, pecnuvši je poput žaoke. "Ne vidim policiju u blizini. A ti?" 302

"Ne vidim ni tvog pomoćnika." Džej se osmehnu. "Budi strpljiva." Lajla primeti čoveka u kišnoj kabanici kako grabi tačno ka njima. On bi mogao da joj pomogne, prođe joj kroz glavu. Mogla bi da iskoristi taj bes koji je ključao u njemu, taj stav koji je čitavom svetu govorio da se nosi dođavola. Treba samo da proceni najbolji trenutak i onda... U tom času Erl Grej promoli glavu iz Lajline torbe i veselo zakevta, kao da je hteo da kaže: "Hej, i ja sam tu!" Samo na delić sekunde, Džej poskoči od iznenađenja, blago popustivši stisak, i Lajla munjevito zgrabi svoju šansu. Otrgla se iz njenog stiska, odgurnuvši je leđima, i Džej zatečeno ustuknu. Lajla zamahnu pesnicom, tresnu je posred tog upečatljivog lica. Džej izgubi ravnotežu i tresnu zadnjicom o pločnik. Lajla munjevito potrča. Isprva je trčala naslepo, raspamećena od panike, dok joj je srce mahnito lupalo, a krv tutnjala u ušima. Bacila je pogled preko ramena, videvši kako Džej srdito gura muškarca koji je zastao da joj pomogne. Ima štikle, prođe joj kroz glavu, i tračak nade probi se kroz lavinu panike. Taština će je skupo koštati. Trčala je iz sve snage, grčevito stiskajući tašnu i psića koji se preplašeno šćućurio unutra. Bila je predaleko da se vrati u Džulinu galeriju, a ako krene ka Ešovom stanu, morala bi da pređe ulicu. Ali pekara. Lukova pekara. Punom brzinom pretrčala je još jedan blok, izbegavajući pešake, probijajući se kroz gužvu i ignorišući psovke onih koji se nisu na vreme sklonili s puta. Isprekidanog daha, usijanih mišića, skrenula je za ugao i uletela u Pekarsko tuce. Svi zastadoše kao ukopani, blenući u nju preko pita s breskvama i tortica s kivijem, ali ona nastavi da trči, mahnito zaobišavši pult, gde je jedan od radnika počeo da viče za njom, i upade u ogromnu kuhinju ispunjenu mirisom kvasca i šećera. Krupan muškarac okruglog i neobrijanog lica namrgođeno pogleda u nju, prestavši da istiskuje šlag duž ivica troslojnog kolača. "Gospođo, ne smete da ulazite ovde!" "Luk!", prodahta ona, boreći se za vazduh. "Treba mi Luk!" 303

"Još jedna." Žena s purpurnom kosom izvadi pleh s čokoladnim kockama iz rerne. Kroz vazduh zaleprša miris rastopljene čokolade. Ali očigledno spazivši izraz na Lajlinom licu, žena brzo spusti pleh i privuče jednu stolicu. "Bolje sedite ovde. Odmah ću ga pozvati." Lajla polako udahnu, zavuče ruku u torbu da uzme mobilni i napipa drhtavo telašce Erla Greja. "Oh, dušice, izvini!" "Ne smete to da unosite ovde!" Majstor za kolače razjareno spusti špric, podigavši glas za dve oktave. "Šta je to, dođavola?! Sklanjajte to stvorenje iz kuhinje!" "Oprostite. Ekstremna situacija." Lajla privi uzdrhtalog psića na grudi i ponovo zavuče ruku u torbu da uzme mobilni. Pre nego što je stigla da okrene policiju, Luk se pojavi na stepeništu. "Šta se desilo? Gde je Džuli?" "U galeriji. Džuli je dobro. Imala je nož." "Džuli?" "Ne, nego ona Azijka. Imala je nož. Morala sam da pobegnem. Ne znam da li je videla da sam uletela ovde. Nisam smela da se osvrnem. Možda su me pratili kolima. Pojma nemam." "Hajde, sedi." Luk je bukvalno podiže uvis i posadi je na stolicu. "Sajmone, donesi joj vode." "Šefe, ušla je sa životinjom. Životinje ne smeju da ulaze u kuhinju." "To je minijaturna pudla." Lajla još čvršće privi psića. "Zove se Erl Grej. Malopre mi je spasao život. On mi je spasao život", ponovila je, osvrnuvši se ka Luku. "Moramo da pozovemo policiju. I Eštona." "Ja ću se pobrinuti za to. Popij malo vode." "Dobro sam. Samo sam se uspaničila. Nisam trčalo tako brzo i tako daleko još od krosa u srednjoj školi." Popila je nekoliko gutljaja. "Mogu li da dobijem neku činiju da Erlu dam malo vode? I on se potresao." "Donesite joj činiju", naredi Luk. "Ali, šefe!" "Donesi prokletu činiju! Odvešću te kod Eša pa ćemo pozvati policiju. Tad ćeš nam ispričati šta se desilo." "Dobro." Lajla uze činiju iz ruku namrgođenog Sajmona. 304

"To nije pas", progunđa Sajmon. "On je moj heroj." "To uopšte ne liči na... Gospođo, vi krvarite!" "Ja..." Lajla uspaničeno spusti pogled i primeti krv na košulji. Zadigla je porub i stresla se od olakšanja. "Samo me je nekoliko puta bocnula nožem. To je samo ogrebotina." "Hali, donesi komplet za prvu pomoć!" "Ma nije to ništa, stvarno... osim što sad imam poderotinu na ovoj finoj beloj košulji, i mrlju od krvi." "Gospođo, dajte mi tog psa! Ja ću mu dati vode!" "Prestravio se od jurnjave." Lajla pogleda Sajmona u oči, koje odjednom postadoše neobično blage. "Lajla. Mislim, zovite me Lajla. A on se zove Erl Grej." Pažljivo je pružila psa i činiju Sajmonu. "Treba da ti očistim ranu", reče joj Luk. Glas mu je bio blag, a ruke nežne kao kod majke koja teši uplašeno dete. "I da ti stavim zavoj." "U redu. Ja ću pozvati detektivku Fajn i zamoliti je da dođe kod Eša. On me očekuje. Sigurno već brine što kasnim." Zemlja joj se njihala pod nogama, primetila je. Kad je adrenalin splasnuo, telo joj je postalo nekako lako, nestabilno. Bila je zahvalna što je Luk prebacio ruku oko njenih ramena dok su išli ka Ešovom stanu. Bez tog oslonca bi lako mogla da otpluta. Luk je u pekari bio tako smiren i pažljiv, ali sad je bio čvrst kao stablo koje bi odolelo svakoj oluji. Nije bilo čudno što se Džuli zaljubila u njega. "Ti si njeno stablo." "Molim?" "Ti si Džulino stablo. S dobrim i dubokim korenjem." "Ako ti tako kažeš." Ne sklanjajući ruku s njenih ramena, Luk joj nežno protrlja mišicu, da je smiri i uteši. Tada je primetila kako Eš trči ka njima, tako brzo da joj se slika mutila pred očima. I osetila kako je steže u zagrljaj, praktično je podigavši s pločnika. "Dobro sam", čula je svoj zamuckujući glas. "Moram da skoknem do Džuli", reče Luk. "Da se uverim da je sve u 305

redu." "Slobodno idi. Ona je sad u mojoj nadležnosti." "Mogu da hodam, stvarno. Ovo je luckasto. Pretrčala sam tri bloka. Otprilike. Mogu valjda da hodam." "Ne sada. Trebalo je da te sačekam. Ili da dođem po tebe." "Prestani s tim."Ali pošto nije imala snage da se raspravlja, samo je naslonila glavu na njegovo rame dok ju je Eš nosio ka svom stanu. Kad su ušli u kuću, poneo ju je pravo ka sofi. "Da vidim gde si povređena." "Luk mi je već sredio ranu. Samo me je okrznula, ništa strašno. Htela je samo da me uplaši, i uspela je. Stvarno jeste. Ali nije postigla ništa više od toga. Nije dobila ono što je želela. Kučka. Upropastila mi je košulju." "Lajla." Kada je prislonio svoje čelo uz njeno, ispustila je dug uzdah i osetila kako vrtoglavica prolazi. Ponovo je bila usidrena, shvatila je. Neće otplutati jer ju je on držao. "Erl Grej je ponovo poentirao." "Šta?" "Provirio je iz moje tašne i prepao je. Pre toga sam videla onog tipa u kišnoj kabanici i pomislila da bi on mogao da mi pomogne, ali onda je Erl Grej maestralno stupio u akciju. Ko bi očekivao da vidi pseću njušku kako proviruje iz tašne, naročito ako nekog pokušava da kidnapuje s ulice usred bela dana? Bila je šokirana pa sam uspela da je gurnem, a onda sam je tako snažno tresnula posred lica da je pala pravo na dupe. Potom sam počela da trčim. Ona je nosila štikle, što govori da je sujetna i preterano samouverena. Kučka me je očigledno potcenila. Moram da ustanem." Lajla se odgurnu s kauča, izvadi psića iz torbe i poče da šparta po sobi, držeći ga u naručju kao uznemireno dete. Ponovo je osećala bes, i bilo joj je lakše zbog toga. Bes i uvredenost ključali su u njoj, sagorevajući ostatke straha. "Nije očekivala da ću joj praviti bilo kakve probleme. Mislila je da ću poslušno krenuti za njom, prestravljena i nemoćna - i glupa. Prišla mi 306

je usred jutra, nasred Čelsija, ubeđena da joj neću pružiti nikakav otpor?" Okrenula se na peti i krenula u suprotnom pravcu, sevajući očima. Lice joj se zažari od pravedničkog besa. "Za ime boga! Ja sam kćerka penzionisanog potpukovnika američke vojske. Možda ne znam kung-fu, ali znam osnovne tehnike samoodbrane. Znam da baratam oružjem. Znam da vodim računa o sebi. Ona je tresnula na dupe. Ko je sad kučka?" "Uspela je da te poseče." "Ona mi se rugala!" Panika, blagi šok, drhtavica, sve to se naprasno preobratilo u puki uzavreli bes. "Treba da obavimo mali razgovor, rekla je onim odvratnim nadmenim glasom. A ako ne bude zadovoljna, moraće da obavi svoj posao. Što znači, da me ubije. Htela je da drhtim i plačem i preklinjem k ao ona sirota manekenka. Ali nije to dobila, je li tako? Možda mi je upropastila najbolju belu košulju, ali će narednih dana morati da pomisli na mene kad god se pogleda u ogledalo ili sedne na dupe." Eš priđe i zastade ispred nje, s rukama u džepovima. "Jesi li završila?" "Skoro. Gde je Luk?" "Otišao je kod Džuli, da proveri da li je sve u redu." "Dobro je što je tamo. Samo što će Džuli sad još više brinuti." Spustivši pogled, primeti da je Erl Grej utonuo u san, s glavicom naslonjenom na njene grudi. "Jadničak, komirao se od straha." Prišla je torbi da uzme ćebence, a onda ga raširila preko kauča i ušuškala uspavanog psića. "Svejedno sam planirala da to uradim - da se otrgnem i pobegnem. Ali bih verovatno završila u hitnoj pomoći s nekoliko kopči. Ona bi sigurno pokušala da efikasnije upotrebi taj nož. Ali je ovaj lepotan provirio iz torbe i skrenuo joj pažnju, taman toliko da stupim u akciju i prođem bez ozbiljnijih povreda. Čim se probudi, odvešću ga u pet-šop da mu kupim šta god poželi." "Kako ćeš znati šta želi?" "Mi sad imamo telepatsku vezu. Skoro kao džedaji." Donekle se 307

smirivši, spustila se na naslon kauča, dežurajući nad psićem i gledajući u Eša. "Znaš, ja umem da pročitam ljude. Umem da ih posmatram. Oduvek to radim, jer smo se stalno selili pa sam bila večiti autsajder, nova u školi i nova u gradu. U takvoj situaciji čovek mora da nauči - ili sam bar ja naučila - da posmatra, da pročita šta se drugima vrzma po glavi. Prilično sam dobra u tome. Da je uspela da me odvuče na to mirno mesto, gde je planirala da obavimo razgovor, na kraju bi me sigurno ubila šta god da joj kažem. I uživala bi u tome. Zato što je to njen posao. I njen poziv." "Daću joj to Faberžeovo jaje i završićemo s tim." "Njoj to neće biti dovoljno. Upravo to i pokušavam da ti kažem. Njen poslodavac bi se možda zadovoljio time, a definitivno ima poslodavca, jer ga je pomenula. Ali njoj to neće biti dovoljno, pogotovo ne sada." Ustala je i krenula ka njemu, konačno spremna da se prepusti njegovom zagrljaju, da i ona njega zagrli. "Ima besprekornu kožu. Posmatrano izbliza, lice joj je zadivljujuće lepo, sa skladnim crtama i savršenim tenom, ali oči su joj nekako pogrešne. Ne same oči, već ono što izbija iz njih", ispravila se. "Znaš, u mom romanu postoji takav lik. Jedna divlja, opaka i krvožedna devojka, bilo da se nalazi u ljudskom ili vukodlačkom obliku. Ta žena ima iste oči kao moja opaka junakinja." "Saša." "Da." Skoro da je prasnula u smeh. "Stvarno si pročitao knjigu. Danas, kad sam joj pogledala u oči, odmah sam znala u šta gledam. Ona je ubica. Ne samo zato što se bavi tim poslom već je po prirodi takva. Divlja i opaka. I mesec je za nju uvek pun." Polako je izbacila vazduh, postavši neobično hladna i pribrana. "Eše, čak i da joj poklonimo to jaje sa sve mašnom na vrhu, ona će i dalje želeti da me ubije, i mene i tebe, i sve koji su joj se isprečili na putu. Njoj je to potrebno, baš kao što je tebi potrebno da slikaš, a meni da pišem. Možda još potrebnije." "Meni je najpotrebnije da budeš bezbedna." "Onda ovo moramo da izguramo do kraja, jer sve dok to ne učinimo, 308

sve dok ona ne bude u zatvoru, ni ti ni ja nećemo biti bezbedni. Veruj mi, Eše. Videla sam to u njenim očima." "Verujem ti. A ti meni veruj kad ti kažem da, sve dok je ona na slobodi, više nikud nećeš izaći sama. I bez rasprave, moliću", procedio je pre nego što je stigla da se pobuni. "Sledeći put te neće potceniti." Ta opaska ju je pogodila u živac, ali bila je surovo tačna. "Plašim se da je tvoj zaključak na mestu." "Na šta si mislila kad si rekla da umeš da barataš oružjem?" "Ja sam vojničko dete", podseti ga ona. "Otac me je naučio da rukujem pištoljem i da pucam. Možda nisam vežbala poslednjih petšest godina, ali mogla bih da se snađem kad zatreba. Takođe znam pomalo da boksujem. I, što je još važnije, poznajem osnovne i veoma efikasne tehnike samoodbrane. Neki drkadžija je pokušao da mi otme tašnu kad sam se doselila u Njujork, ali sam ga tako tresnula u prepone da sam mu lansirala jaja pravo u grlo. Mislim da se još nisu vratila na mesto." "Ne prestaješ da me iznenađuješ." Eš je ponovo zagrli, pokušavajući da uteši i nju i sebe. Nadao se da joj neće trebati pištolj ako ponovo nabasaju na tu ženu. On nikad u životu nije digao ruku na žensko i mislio je da to nikad ne bi mogao da učini. Ali sada je shvatio da bi se oglušio o to pravilo jer se ta žena drznula da prolije Lajli krv. A on je čuvao ono što je njegovo. Podigao je njeno lice ka sebi i nežno joj okrznuo usne. "Ja ću", reče kad je interfon zapištao. To je sigurno policija, pomisli, ili Luk. U svakom slučaju, kucnuo je čas da pređu na sledeću fazu. Bio je i više nego spreman da to učini. 309

20 Džuli usplahireno ulete u sobu i ustremi se pravo ka Lajli. "Jesi li dobro? Oh, bože... Lajla." "Dobro sam. Zar ti Luk nije rekao da sam dobro?" "Jeste, ali..." Džuli popusti stisak, taman toliko da se zagleda u nju. "Ta žena te je napala." "Ne baš." "Imala je nož. Oh, bože! Pa ti si povređena! Krvariš." "Nisam." Lajla spusti šake na njene obraze i podiže joj lice. "Samo me je ogrebala. Luk je sredio ranu. Ali ona je dobila pesnicu u nos i tresnula na dupe." "Sigurno je krenula za tobom kad si napustila galeriju." "Ne znam. Možda se samo vrzmala po tom kraju misleći da će me negde sresti. I imala je sreće, sve dok je nisam nokautirala. Ali s obzirom na moju upropašćenu belu košulju, trebalo je i gore da prođe." "Da, trebalo je", složi se Džuli. "Mislim da je bolje da odeš kod tvojih, bar na neko vreme. Aljaska je predaleko da bi krenula za tobom." "Nema šanse. Eš i ja ćemo vam objasniti zašto, nakon što..." Zastala je, začuvši pištanje interfona. "Policija", objavi Eš, skrenuvši pogled ka monitoru. "Pričaćemo kasnije." Lajla joj stisnu šaku dok je Eš išao ka vratima. "Veruj mi." Dvoje detektiva kročiše unutra i odmeriše ih kratkim i uzdržanim pogledom. Detektivka Fajn potom prikova pogled za krvavu mrlju na Lajlinoj košulji. "Povređeni ste?" 310

"Ništa strašno. Jeste li za kafu? Ili možda za neki hladan napitak? Meni bi prijalo da se malo osvežim." "Ja ću se pobrinuti za to." Luk krenu ka kuhinji. "Znam gde šta stoji." "Šta kažete da sednemo?" Pazeći na Lajlinu povredu, Eš je obgrli oko struka. "Lajla treba da sedne." "Dobro sam, ali mogla bih da sednem." Pošto ju je Eš i dalje držao oko struka, sela je na kauč zajedno s njim, a dvoje detektiva smestiše se preko puta. "Možete li da nam ispričate šta se tačno desilo?" započe Fajnova. "Svratila sam do galerije da se vidim s Džuli i potom krenula ovamo. Eš je želeo da mu danas poziram." Potom je sela na kauč i ispričala im ostatak, trudeći se da bude što detaljnija. Kad im je pokazala Erla Greja, Fajnova zapanjeno raširi oči, ali se Voterstounovim licem razli ozareni osmeh. "Ovo je najljupkije stvorenje koje sam u životu video." "Da, stvarno je sladak." Lajla spusti psića na pod da upozna teren. "On je moj heroj. Kad je iskočio iz torbe, ta žena je bila tako zatečena da sam uspela da se otrgnem. Tresnula sam je iz sve snage i potrčala koliko me noge nose." "Niste videli tog pomoćnika kog je pomenula?" Fajnova obazrivo odmeri psa kad je prišao da joj onjuši cipele. "Ne. Njujorška gužva takođe zaslužuje medalju. Nije mogla da me uhvati peške. Nosila je štikle, a ja sam imala značajnu prednost. Kad mi se mozak razbistrio, rešila sam da krenem ka Lukovoj pekari." Osmehnula se, podigavši pogled ka Luku, koji se vratio noseći visoke čaše s ledenim čajem. "Mislim da sam bila pomalo histerična." "Nisi", odvrati on, dodajući čašu po čašu. "Dobro si se držala." "Hvala. Onda sam pozvala policiju i evo nas ovde. Ta žena ima dugu kosu, otprilike do pola leđa. Visoka je oko metar i sedamdeset pet, bez štikli, i ne govori akcentom. Ritam joj je pomalo čudan, ali sasvim dobro govori engleski. Ima zelene oči, svetlozelene, i bavi se ubijanjem. To joj je posao, ali i zadovoljstvo." Usledila je kratka pauza. "Ali vi to već znate", rekla je. "Znate ko je 311

ta žena." "Zove se Džej Medok. Majka joj je kineska državljanka, a otac joj je bio Britanac." Fajnova napravi pauzu, kao da razmišlja, a onda nastavi: "Raspisana je poternica za njom u nekoliko država. Specijalnost su joj atentati i krađe. Pre tri godine namamila je u zamku dva agenta MI6, koji su je pratili po zadatku, i obojicu ubila. Od tada je primećena na nekoliko mesta. Informacije o njoj prilično su oskudne, ali inspektori koji rade na njenom slučaju tvrde da je nemilosrdna, izuzetno sposobna i da se ne zaustavlja dok ne postigne željeni cilj." "Da, složila bih se s tim opisom. Ali sposobnost nužno ne podrazumeva i razboritost." Lajla se ponovo priseti onih bledozelenih očiju. "Ona je narcisoidni sociopata." "Nisam znala da ste diplomirali psihologiju", reče Fajnova. Lajla je ošinu hladnim pogledom. "Znam šta sam danas videla. Uspela sam da pobegnem zato što nisam glupa i zato što je ona bila previše samouverena." "Žena koja je uspela da eliminiše dva vrhunski obučena agenta ima pravo da bude samouverena." "To je bila planirana akcija", ubaci se Eš, pre nego što je Lajla stigla da odgovori. "U pitanju je bio njen opstanak. Znala je da mora da se uhvati u koštac s dvojicom agenata, čiju je veštinu sigurno poštovala." Lajla klimnu glavom, blago se osmehnuvši. On je to shvatao, pomisli. Tačno je znao šta je mislila, šta je osećala. "Ali ovo danas, s Lajlom? Sigurno je mislila da je ona lak plen pa tome nije pristupila dovoljno ozbiljno." "Ne računajte da bi ponovo ispalo tako", ubaci se Voterstoun. "Danas ste imali sreće." "Ne računam da bilo ko može dvaput da napravi istu grešku", odgovori Lajla. "Pa čak ni ja." "Onda je najbolje da nam date to jaje. Čim to učinite, daćemo saopštenje za javnost. Kad jaje više ne bude kod vas, ona neće imati razloga da vas juri." "Znate da nije tako", reče Lajla okrenuvši se ka Fajnovoj. "Mi smo nepoželjni svedoci kojih mora da se reši. Osim toga, ja sam joj danas 312

povredila ponos i ona neće dopustiti da to tek tako prođe. Ako vam damo to jaje, tada će moći bez oklevanja da nas ubije." Voterstoun se zamišljeno nagnu preko stola. Njegov ton i držanje odisali su strpljenjem koje mu je - kako je Lajla pretpostavila - sigurno bilo neophodno u razgovoru s dvoje tinejdžera. "Lajla, možemo da vam pružimo zaštitu, zajedno s kolegama iz Federalnog biroa i Interpola. Za ovaj slučaj su sada zaduženi operativci iz različitih službi." "Verujem da možete, i da biste to učinili. Bar neko vreme. Ali pre ili kasnije, postaviće se pitanje budžeta - novca i ljudskih resursa. Ona komotno može da sačeka. Koliko dugo radi kao plaćeni ubica?" "Od svoje sedamnaeste, možda čak i šesnaeste godine." "Dakle, ceo život." "Otprilike." "Vi imate određene podatke o njoj", ubaci se Eš, "ali ne znate za koga trenutno radi." "Još ne, ali radimo na tome. Imamo prvoklasan tim koji to pokušava da otkrije", žustro odvrati Fajnova. "Stići ćemo do čoveka koji je plaća, ko god on bio." "Čak i da to uradite, čak i da uspete da ga uhvatite, nju to ne bi zaustavilo." "Što dodatno svedoči o potrebi da vas stavimo pod zaštitu." "Lajla i ja uskoro krećemo na put, na nekoliko dana. I vi treba da pođete sa nama", dodao je, okrenuvši se ka Luku i Džuli. "Pričaćemo kasnije." "Gde putujete?" upita Fajnova. "U Italiju. Da se nakratko sklonimo iz Njujorka. Ako uspete da je uhvatite dok nismo tu, problem je rešen. Molim vas da me razumete. Hoću da Lajla bude bezbedna. Hoću da ponovo uzmem svoj život u svoje ruke. I hoću da osoba koja je odgovorna za Oliverovu i Vinijevu smrt bude uhapšena i iza brave. A ništa od toga neće se dogoditi ako ne zaustavimo Džej Medok." "Morate da nam ostavite određene podatke pre nego što krenete na put, da znamo gde ćete biti, i kada planirate da se vratite." "Daću vam sve podatke koji su vam potrebni", pristade Eš. "Ne želimo da vam otežavamo posao", ubaci se Lajla. 313

Fajnova je prostreli pogledom. "Možda, ali ne trudite se ni da ga olakšate." Kada su detektivi otišli, Lajla se zamisli nad tom opaskom. "Šta očekuju da uradimo? Da se negde sakrijemo dok je oni ne pronađu i ne smeste iza brave - mada to nikom nije pošlo za rukom čitavu deceniju? Mi to nismo ni započeli ni tražili. Ja sam samo pogledala kroz prozor. A ti si otvorio pošiljku koju si dobio od brata." "Ako bi to rešilo problem, odmah bih te odvukao u neko skrovište i ubedio te da ostaneš tamo. Ali..." Eš zaključa vrata, vrati se nazad i sede pored nje. "U pravu si kad kažeš da ona ima vremena napretek - i da bi to verovatno i učinila. Ako nam sad umakne, niko ne može da pretpostavi kada i gde bi ponovo mogla da se obruši na tebe." "Ili na tebe." "Ili na mene. Dakle, idemo u Italiju." "Da, pravac Italija", složi se Lajla, skrenuvši pogled ka Džuli i Luku. "Možete li i vi da pođete?" "Ne znam. Nisam planirala slobodne dane, mada bih rado krenula s vama", odgovori Džuli. "Ali ne znam šta bismo nas dvoje tamo radili. "Mogli bismo da pokrijemo veću teritoriju", ukaza Eš. "Četvoro može da uradi više nego dvoje. Posle ovog danas, ne želim da Lajla bilo gde mrdne sama. To što umeš da vodiš računa o sebi", brzo je dodao, preduhitrivši njen protest, "ne znači da to uvek treba da radiš." "Da, bezbednost počiva u brojnosti. Možda bih uspeo da se organizujem", zamišljeno reče Luk. Potom, pročitavši poruku u Ešovim očima - treba mi tvoja pomoć - odlučno zaklima glavom. "Da, mogu to da sredim. Džuli?" "Ja bih to mogla da iskoristim u poslovne svrhe. Da obiđem tamošnje galerije, da pogledam slike uličnih umetnika. Mogu da popričam s vlasnicima, da im to predstavim kao poslovnu posetu, a pošto sam nedavno sklopila par odličnih poslova, mislim da nema razloga da me odbiju." "Odlično. Ja ću se pobrinuti za ostalo." Lajla se okrenu ka Ešu. "Kako to misliš za ostalo?" "Moramo da odemo do tamo, da negde boravimo, da pročešljamo teren kad stignemo. Ja ću se pobrinuti za takve detalje." 314

"Zašto baš ti?" On spusti svoju šaku preko njene. "Zato što je on bio moj brat." Shvativši da ne može osporiti tako jednostavan i iskren argument, Lajla mu nežno stisnu ruku. "U redu, ali ne zaboravi da sam ja stupila u kontakt sa Antonijom Bastone. Zato taj deo prepusti meni." "Što znači?" "Kad stignemo tamo, kad se smestimo i ošacujemo teren, biće nam od koristi da dobijemo pristup u vilu Bastoneovih. To ću ja da sredim." "Kladim se da hoćeš." "Računaj na to." "Mislim da ste nas ubedili. Sad moram da se vratim u pekaru", reče Luk. "Ako vam više ne trebam." "Sad mogu i sam." Eš ustade sa stolice, skliznuvši šakom niz Lajlinu kosu. "Hvala ti. Za sve." "Rekao bih i drugi put, ali se nadam da više neću morati da viđam rane tvojoj curi." "Odlično si to obavio." Lajla takođe ustade i priđe da ga zagrli. "Ako mi ponovo zatreba vešt i smiren vidar, znam kome treba da se obratim." "Kloni se ludih žena s noževima." Luk je poljubi u obraz, razmenivši još jednu prećutnu poruku s Ešom. "Otpratiću te do galerije", rekao je Džuli. "I doći ću po tebe kad završiš s poslom." Džuli nakrivi glavu. "Dobila sam telohranitelja?" "Izgleda." "Odgovara mi." Prišla je da zagrli Lajlu. "Čuvaj se." "Hoću, obećavam." "I postupi u svom maniru. Spakuj samo neophodan prtljag. Ostalo ćemo kupiti u Italiji." Potom zagrli Eša. "Pazi na nju, koliko god se bunila." "Dogovoreno." Dok su išli ka vratima, Džuli se osvrnu i uperi prstom ka Lajli. "Čujemo se kasnije." Lajla sačeka da Eš zaključa brave i podesi alarm. "Znaš, ja nisam nesmotrena." 315

"Nisi. Sklonost ka preuzimanju rizika ne podrazumeva nužno nesmotrenost. Baš kao što sklonost ka detaljnoj organizaciji ne podrazumeva nužno kontrolu." "Hmm. Ali može tako da deluje nekome ko je navikao da sam vodi računa o sebi." "Verovatno, baš kao što nekome ko je navikao da preuzima rizik može delovati nesmotreno kad neko odluči da saučestvuje u tom riziku." "To je donekle diskutabilno." "Možda, ali sad treba da razmotrimo važnije stvari." Eš joj priđe i nežno spusti ruku na njen povređeni bok. "Moj trenutni prioritet je da se postaram da se više nikad ne desi ovako nešto. A da bih to učinio, moram da pronađem način da Džej Medok smestimo iza rešetaka." "A putovanje u Italiju bi moglo da nam pomogne da to učinimo." "Da, u tome je suština plana. Da sam znao da će se ovo desiti, da ćeš biti povredena, nikad ti ne bih prišao u policijskoj stanici. Ali bih svejedno razmišljao o tebi. Zato što, uprkos svemu što se desilo, nisam mogao da te izbacim iz glave. Još od časa kad sam te prvi put ugledao." "A da sam ja znala da će se ovo desiti, sve ovo, svejedno bih krenula za tobom." "Ali to ne znači da si nesmotrena." "Ponešto je vredno rizika. I dalje ne znam šta će se dogoditi u sledećem poglavlju, Eše, i zato moram da nastavim dalje, sve dok ne saznam." "I ja", reče on, ali nije razmišljao o tome. Razmišljao je samo o njoj. "Trampiću Bruklin za Italiju, prepustiću ti da obaviš svoj deo posla, a ja ću smisliti kako da uspostavimo kontakt sa Bastoneovima. Ostalo ćemo srediti u hodu." "Može. Jesi li raspoložena da mi malo poziraš?" "Zato sam i došla. Ostalo je predstavljalo samo digresiju." "U tom slučaju, na posao." Lajla priđe psiću i uze ga u naručje. "On ubuduće svuda ide sa mnom." "Posle ovog danas, ko bi mogao da mu zabrani?" Dok je slikao, blokirao je sve druge misli. Svaki delić njegovog bića 316

bio je fokusiran na posao, to se jasno videlo. Po gracioznim potezima njegove četkice, po uglu pod kojim je držao glavu, po položaju nogu. U jednom trenutku ćušnuo je jednu četkicu među zube i zgrabio drugu, praveći kružne pokrete, mešajući boje na paleti. Htela je da ga upita kako je znao koju četkicu treba da upotrebi i kako treba da pomeša boje. Da li je to naučena tehnika ili nešto što mu je instinktivno dolazilo? Nešto što je jednostavno znao? Ali brzo je zaključila, dok je bio tako usredsređen, dok je gledao u nju kao da može da prozre njene najskrivenije tajne - svaku tajnu koju je imala i koju će ikad imati - da je bolje da oboje ćute. On je svakako ćutao, ne progovarajući ni reči dok je muzika tutnjala, a njegova ruka vešto klizila ispred štafelaja, doterujući sićušne detalje. Neko vreme zeleni laser njegovog pogleda bio je fokusiran isključivo na platno. Imala je utisak da je potpuno zaboravio na nju. Da je pred sobom imao samo sliku koju je želeo da stvori, samo boje, teksture i oblike. A tada se njegove oči ponovo prikovaše za nju i pogledi im se stopiše, sve dok joj se nije učinilo da je sav vazduh nestao iz nje. Samo jedan vreli treperavi trenutak, pre nego što je ponovo preusmerio pažnju na platno. Imala je osećaj kao da se vozi na emocionalnom ringišpilu. Doduše, ona je volela brza, žestoka i vrtoglava iskustva - ali muškarac koji je uspevao da je ostavi bez daha a da ne prozbori ni reč, da je čak i ne dodirne, posedovao je zapanjujuću moć. Da li je on uopšte bio svestan kako deluje na nju, kako joj srce poskakuje, kako joj nervi bride od siline njegovog prisustva? Sada su bili ljubavnici i dobro se snalazila u tom lagodnom fizičkom aspektu. Ali taj emocionalni vrtlog, to je bilo nešto sasvim novo, omamljujuće i pomalo uznemirujuće. Ruke su joj već drhtale od napetosti kada se psić probudi, zacvile i doskakuta do nje. "Nemoj", procedi Eš kad je krenula da ga uzme. "Eše, ruke su mi teške kao olovo, a on hoće napolje." "Zadrži pozu, samo još minut." 317

Pas nastavi da cvili i ruke joj ponovo zadrhtaše. Njegova četkica kretala se u dugim laganim potezima. "Dobro. U redu." Odmakao se od platna, začkiljivši očima i skupivši obrve da osmotri dnevni učinak. "U redu." Lajla podiže psa i protrlja ukočena ramena. "Mogu li da vidim?" "Zašto ne bi mogla? To si ti." Eš slegnu ramenima i krenu ka radnom stolu da očisti četkice. Na platnu je ugledala svoje telo, dugu lepršavu haljinu, koketno mreškanje podsuknje. Videla je naznačene obrise ruku i lica, ali to je tek trebalo da naslika. Samo linije, uglovi, otkrivena noga s podignutim stopalom oslonjenim na prste. "Ovo može da bude bilo ko." "Ali nije." "Obezglavljena Ciganka." "I to će doći na red." Pozadina je bila delimično odrađena - narandžasti i zlatni plamsaji logorske vatre, lelujavi dim iza njenih leđa, delić neba posutog zvezdama. Za to neće morati da mu pozira, shvatila je. "Zašto odmah ne nacrtaš lice?" "Tvoje lice", ispravi je on. "Zato što je ono najvažnije. Linije, boje, obline - naravno, sve je to važno, sve to nešto govori. Ali tvoje lice treba da kaže apsolutno sve." "Šta to?" "Videćemo. Sad možeš da se presvučeš. Uzmi nešto iz garderobe ako hoćeš da promeniš košulju. Ja ću izvesti psa. Posle ću pokupiti neke stvari i onda se vraćamo u tvoj stan. Prespavaću kod tebe." "Tek tako?" Na njegovom licu sevnu plamičak ozlojeđenosti. "Mislim da smo već prešli tu granicu, Lajla. Ako želiš da se vratiš unazad, slobodno mi kaži da prespavam u drugoj sobi. Naravno, ja ću te, uprkos tome, zavesti, ali možeš bar da pokušaš." Pošto nije mogla da zaključi da li ju je taj podrazumevajući ton iritirao ili uzbuđivao, ostavila je to na tome i krenula ka garderobi. Zamislila se nad raspoloživim opcijama, odabravši tamnozelenu 318

majicu i osmotrivši zavoj na boku pre nego što se obukla. A onda se zagledala u svoje lice. Šta će ono reći? - upitala se. Da li je on to već znao? Ili je čekao da sazna? Želela je da ga što pre naslika, kako bi znala šta je video kad pogleda u nju. Kako je mogla da se smiri, da se skrasi, dok ne dobije odgovore? Dok ne sazna kako će sve to ispasti, i s tom slikom, i s njim? Uklonila je dramatičnu šminku pitajući se zašto se mučila da je stavi kad je na platnu umesto njenog lica zjapila samo praznina. Možda je postojao neki umetnički razlog koji je zahtevao da ona u potpunosti podseća na lik koji je zamislio. Zavođenje? - upitala se. Ne, nije želela da bude zavedena. To je podrazumevalo neravnotežu moći, neku vrstu nevoljnog prepuštanja. Ali bio je u pravu, oni su već prešli tu granicu. Oboje su znali da je želela da on ostane s njom, da bude pored nje. To poziranje ispunilo ju je nekom nervozom, primetila je. Ali bolje da to ostavi po strani, pomisli, jer bog zna da postoji i ono zbog čega bi trebalo da bude mnogo nervoznija. Krv na upropašćenoj košulji svedočila je o tome. Zagledavši se u mrlju, ponovo se prisetila napada. Možda je trebalo da bude obazrivija, da obrati v iše pažnje. Da je bila obazrivija, ta žena je ne bi zatekla nespremnu - i sad ne bi imala upropašćenu košulju i zavoj na boku. Mogla je, i morala, to da ispravi. Pa ipak, imala je osećaj da je dobila tu malu bitku. Džej joj je pustila malo krvi, ali to je sve što je dobila. Sklopila je košulju da je ubaci u torbu. Bolje da je baci u đubre u svom nego u Ešovom stanu. Ako Eš nađe tu košulju, to će dodatno osnažiti njegov fanatički zaštitnički poriv. Izvadila je telefon i nagurala košulju u torbu. I pošto joj je telefon već bio u ruci, rešila je da proveri poruke. Pet minuta kasnije jurnula je niz stepenice da dočeka Eša, koji je upravo ulazio u kuću sa psićem. "Antonija je odgovorila. Riba se upecala na udicu, Eše. Razgovarala je sa svojim ocem - onim koji se nekad davno zabavljao s Mirandom 319

Svonson. Dobro je što sam pomenula njeno ime. Osim toga, Antonija ima prijateljicu koja je pročitala moju knjigu. Upalilo je." "Šta njen otac kaže?" "Želi da sazna nešto više o tome što radim i za čime tragam. Rekla sam da sledeće nedelje dolazim s nekim društvom u Firencu i upitala da li je moguće da se sretnem s njenim ocem, kad god i gde god mu odgovara. Potom sam pomenula i prezime Arčer... jer novac ima sopstveni jezik." "U ovom slučaju treba da ima i uši." "To je otprilike isto." Zadovoljna sobom, Lajla izvuče lopticu iz tašne i zakotrlja je ka psiću da ga malo zabavi. "Krećem na putovanje s dvostrukim motivom, zarad istraživanja i ličnog zadovoljstva, s tobom i još dvoje prijatelja. Mislim da smo najzad odškrinuli vrata." "Možda. Bastoneovi sigurno znaju šta imaju. Miranda Svonson možda nije imala pojma, ali teško ću nasesti na priču da tip poput Bastonea ne zna da ima izuzetno retko umetničko delo koje vredi čitavo bogatstvo." Erl Grej ushićeno zatapka ka njima, spustivši lopticu pred Ešove noge, i on je ponovo šutnu preko poda. "Pod uslovom da ga i dalje ima", dodade kad je psić potrčao za lopticom. "Ako ga... sranje! Možda su ga prodali. To mi uopšte nije palo na pamet." "Bilo kako bilo, porodični biznis - vinogradi i maslinjaci - donosi mu milionske prihode, a on je glava porodice. Naivan i neupućen čovek ne može da se bavi tako krupnim poslovima. Ali čak i da je to jaje još kod njega, zašto bi nam to rekao, ili ga pokazao?" "Prepustio si se pesimizmu dok si šetao psa." On ponovo šutnu lopticu. "Mislim da se to pre može opisati kao realizam." "Ćušnuli smo nožni prst kroz odškrinuta vrata. Sad treba da vidimo šta će se sledeće desiti." "To ćemo i uraditi, ali sa realističnim očekivanjima. Samo da ubacim neke stvari u kesu i idemo u tvoj stan." Prišao je i obujmio joj obraze 320

šakama. "Sa realističnim očekivanjima." "Što znači?" Okrznuo je njene usne, lagano, samo na trenutak. A potom zaronio, brzo i duboko, povukavši je sa sobom, ne ostavljajući joj bilo kakvog izbora. I navevši je da poželi da to što duže potraje. "Nas dvoje imamo nešto", rekao je, ne odmičući se od nje. "Mislim da bismo to imali kad god i gde god da smo se sreli. To zahteva određenu pažnju." "Dešava se toliko toga." "A ovo je deo. Ta vrata su otvorena, Lajla, i rešio sam da prođem kroz njih. I da te povedem sa sobom." "Ne treba da me vodiš." "Onda ćeš morati da me sustigneš. Brzo dolazim." Dok je posmatrala kako se Eš penje uza stepenice, svaki delić tela joj je treperio, od njegovog poljupca, od njegovih reči, od tog postojanog odlučnog pogleda koji zrači. "U šta sam se, dođavola, uvalila?" promrmljala je, okrenuvši se ka psu. "A ako to sama ne mogu da prokljuvim, šta ti možeš da mi kažeš?" Uzela je povodac, i dok ga je stavljala u torbu, primeti smotanu košulju. Moraće da obrati više pažnje, na sve strane, opomenu sebe. Ako je ponovo zateknu nespremnu, to bi moglo skupo da je košta. Nije imala ništa protiv kada su ka njenom stanu krenuli zaobilaznim putem. Bilo je to nešto poput safarija. Izašli su kroz vrata za poslugu i spustili se metroom do centra grada, gde je Eš svratio do Saksa da joj kupe novu košulju. Potom su nastavili ka istoku, sve do Park avenije, odakle su uhvatili taksi. "Ova košulja košta dvaput više od one koju sam imala", reče Lajla dok je otključavala stan, u kom se Erl Grej oduševljeno ustremi ka svojoj obožavanoj gumenoj kosti. "Osim toga, ne možeš stalno da mi kupuješ odeću." "Ne kupujem ti odeću." "Prvo ona crvena haljina..." "To je kostim za poziranje. Hoćeš li pivo?" "Neću. A sad si mi kupio košulju." 321

"Krenula si kod mene kad se to desilo", objasni on. "Da sam ja krenuo kod tebe, ti bi meni kupila košulju. Planiraš li da radiš?" "Možda... u stvari, da", brzo se ispravila. "Bar dva-tri sata." "Onda ću ovo odneti gore da obavim još neke pripreme za putovanje." "Bila sam kod tebe da ti poziram za sliku." "Baš tako. A ja sam sad došao ovde da bi ti mogla na miru da radiš." Skliznuo je rukom niz njenu kosu, nežno je čupnuvši za krajeve. "Tražiš nevolju, Lajla, ćak i kad je nema." "Zašto onda imam osećaj da sam u nevolji?" "Dobro pitanje. Biću na trećem spratu, ako ti zatrebam." Možda je ona htela da bude na trećem spratu, namrgođeno je pomislila. To mu nije palo na pamet. Naravno, njen kutak za rad bio je postavljen na glavnom nivou, ali šta da je, vođena trenutnim kreativnim hirom, rešila da radi na terasi? Nije, ali moglo je da bude i tako. Možda se ponašala kao moronka - još gore, kao prava gadura - ali nije mogla da se obuzda. Tako ju je lako spakovao tamo gde je zamislio da uopšte nije primetila zidove koji su se podigli oko nje. Zidovi su je terali da se oseća klaustrofobično i zato nije želela ni da ih poseduje ni da ih iznajmljuje. Tako je sve bilo jednostavnije, labavije i praktičnije, s obzirom na njen životni stil. Ali on je to promenio, shvatila je, i sad se obrela u potpuno novom životnom aranžmanu. Umesto da uživa u tome, neprestano je proveravala da li su vrata dovoljno blizu da šmugne. "Moronko", promrmlja. Izvadila je upropašćenu košulju iz torbe i nagurala je među kuhinjsko smeće, koje će kasnije izbaciti. Napravila je bokal hladne limunade i smestila se na svoje radno mesto. Glavna prednost pisanja bila je u tome što je lako mogla zaroniti u neki drugi svet, onda kada njen privatni svet postane previše komplikovan. Ostala je u tom svetu, stigavši do one slatke tačke u kojoj reči i slike 322

nesputano teku. Izgubila je predstavu o vremenu, prelazeći sa strašnog gubitka na čeličnu odlučnost i želju za osvetom, završivši na mestu gde se njena junakinja Kejli spremala za odlučujuću bitku - i završne školske ispite. Zavalila se na naslon, protrljala umorne oči i razgibala napeta ramena. I tek tada je primetila da je Eš sedeo u dnevnoj sobi, držeći blok za skiciranje, okrenut ka njoj, sa psićem sklupčanim pored nogu. "Nisam čula da si sišao." "Bila si zauzeta." Ona opipa kosu smotanu u ležernu punđu. "Jesi li mene crtao?" "Još nisam završio", ležerno odgovori on. "Kad radiš, izgledaš drugačije. Napeto. Kao da ćeš u trenu briznuti u plač, a već sledećeg zapeniti od besa. Mogao bih da uradim čitavu seriju." Nastavio je da skicira. "Sad ti je neprijatno, a to ne valja. Mogu da se vratim gore, dok ne završiš s pisanjem." "Neka, za danas sam gotova. Moram da ostavim misli da malo lutaju, da vidim šta će se sledeće desiti." Lajla ustade i priđe. "Mogu li da vidim?" upita uzimajući mu blok. Prelistavši stranice, ugledala je sebe, povijenu - krajnje neprivlačno, pomisli, automatski se ispravivši - s raščupanom kosom i licem koje je odražavalo raspoloženje o kom je pisala. "Gospode." Podigla je ruku da izvadi šnalu iz kose, ali on je zaustavi. "Nemoj. Zašto to radiš? Tako izgledaš dok pišeš, okupirana onim što vidiš i što pokušavaš da preneseš na papir." "Delujem sumanuto." "Ne, već samo zaokupljeno." Stegao je njenu šaku i povukao je ka sebi, sve dok se nije spustila na njegovo krilo, zajedno s blokom. "Možda oba." Prasnula je u smeh, pronašavši sledeću skicu, sa zabačenom glavom i zatvorenim očima. "Ovaj crtež bi mogao da nazoveš Spavanje na poslu." "Ne. Pre bih ga nazvao Maštanje. O čemu si pisala?" "Danas sam napisala dobru podužu sekvencu. Dosta toga se desilo. 323

Kejli je donekle odrasla - brzo i surovo. Žao mi je zbog nje, ali to je moralo da se desi. Da izgubi nekog s kim je bila tako bliska i sazna da je neko ko pripada njenoj vrsti kadar da to uradi, da ubije nekog koga je volela - štaviše, da to uradi da bi nju kaznio - to je... Oh! Pa to je ona." Kad je okrenula stranu, tamo ju je sačekao crtež njene Kejli, u vukodlačkom obliku, u dubokoj senovitoj šumi. Divlje lepa, s glatkim mišićavim vučjim telom i dubokom tugom koja zrači iz jezivih ljudskih očiju. Pun mesec izlazio je iznad ogoljenih krošanja. "Baš sam je tako zamislila. Kako ti to možeš da znaš?" "Pa pročitao sam knjigu." "Da, ali... to je ona. Mlada, izvajanog tela, tužna, zatočena između sukobljenih strana svoje prirode. Sad je prvi put zaista vidim, dosad je postojala samo u mojoj glavi." "Uramiću ti crtež pa ćeš moći da je vidiš kad god poželiš." Spustila je glavu na njegovo rame. "Nacrtao si jednu od najvažnijih osoba u mom životu kao da je lično poznaješ. Da li je to neka vrsta zavođenja?" "Ne." Nežno je skliznuo prstima uz njen bok. "Ali ću ti pokazati šta jeste." "Tek pošto prošetam psa." "Šta kažeš da zajedno prošetamo psa, izađemo na večeru i potom se vratimo ovde da te zavedem?" Novi životni aranžman, priseti se Lajla, trebalo bi ga istražiti i isprobati. "U redu. Ali pošto sam sad videla na šta ličim, daj mi deset minuta." "Sačekaću." Eš ponovo dohvati blok i olovku kad je Lajla otrčala uz stepenište. I poče da je crta po sećanju - nagu, ispod zamršenih čaršava, sa osmehom na usnama. Da, naravno da će sačekati. 324

Treći deo Imetak kad izgubiš, malo gubiš. Kad izgubiš čast, gubiš mnogo više. Kad izgubiš hrabrost, gubiš sve. Stara nemačka poslovica 325

21 Lajla je živela po spisku. Ona je bila čvrsto uverena da se reči s papira pretvaraju u stvarnost. Ako nešto zapiše, time omogućava da se to i desi. Dobar spisak pojednostaviće iznenadno putovanje u Italiju, doprineti efikasnijem pakovanju, olakšati sve što treba da se obavi pre polaska. Obuzeta nestrpljenjem, napravila je spisak za pakovanje i počela da slaže stvari na zasebne gomile na krevetu u gostinskoj sobi. Na jednu gomilu stavila je stvari koje idu s njom, na drugu ono što će prebaciti kod Džuli, a na treću stvari koje će donirati. Olakšala je svoj prtljag i ostavila mesta za šoping u koji će je Džuli sigurno odvući kad stignu u Italiju. Eš uđe u sobu. "Sad sam se čuo s Kerinovom. Svratiće do nas." "Sada?" "Uskoro. Hoće da nam prosledi neke informacije. Šta to radiš? Krećemo tek za tri dana." "Planiram šta treba da spakujem. Ovo nije selidba pa ne moram da nosim sve stvari. Osim toga, treba malo da pretresem garderobu. Plus, trebaće mi mesto da ostavim stvari koje ne mogu da unesem u avion." Podigla je pouzdanu Ledermanovu višenamensku alatku, koju je obično nosila u tašni. "Recimo ovo. Potom mirišljave sveće koje uvek nosim sa sobom, upaljač, skalpel..." "Razumem, ali na privatnom letu ne postoje takva ograničenja." "Na privatnom... šta?" Ispustila je Ledermanovu alatku. "Hoćeš da kažeš da u Italiju putujemo privatnim avionom?" "Glupo je da ga ne koristimo kad ga već imamo." 326

"Ti... ti imaš avion?" "To je porodični avion. Tačnije, imamo dva aviona i svako od nas ima pravo na određen broj sati godišnje - pod uslovom da termin nije već rezervisan. Rekao sam da ću se pobrinuti za detalje, zar ne?" "Da, to je baš detalj." Lajla zaključi da je bolje da sedne. "Smeta ti što ćeš moći da uneseš svoju zastrašujuću alatku i skalpel?" "Ne. Pomisao da letim privatnim avionom deluje uzbudljivo... da, sigurno će biti uzbudljivo. Samo si me izbacio iz ravnoteže." Eš sede pored nje. "To je krenulo od mog pradede. On je bio sin velškog rudara koji je želeo bolju budućnost za svoju decu. Njegov najstariji sin dobro je poslovao, potom se preselio u Njujork, gde mu je još bolje krenulo. U narednim generacijama, neki od nas su rasipali, a neki uvećavali to bogatstvo. I zato ću biti duboko razočaran ako dopustiš da se loše osećaš zbog bilo čega što je moj otac rekao." "Ja sama plaćam svoje troškove. Nisam navikla na privatne avione." "Hoćeš li da rezervišem mesta na nekom komercijalnom letu?" "Neću." Lajla se najzad osmehnu. "Nisam baš toliko neurotična. Samo ti kažem da meni ne trebaju privatni avioni. Uživaću u tom iskustvu, ali ne želim da pomisliš da to shvatam zdravo za gotovo." "Teško mi je da poverujem u to kad si izgledala kao da sam rekao da u Italiju idemo čamcem za spašavanje, a ne privatnim avionom." "Grešiš. Bila sam u čamcu za spašavanje. Da sam to pomislila, postala bih zelena od muke." Lajla podiže Ledermanovu alatku i okrenu je u rukama. "Onda ću promeniti strategiju. I spremiti nešto za večeru." "To bi bilo lepo." "Mislim, za Kerinova." "Sumnjam da planira da se toliko zadrži. Svratiće kad završi neki sastanak, a posle treba da se nađe sa svojom suprugom zbog nekih porodičnih poslova. Možeš da mu ispričaš dokle smo stigli sa Bastoneovima." "Onda ću spremiti večeru za nas." Lajla se osvrnu ka gomilama poslagane odeće. "Moraću ovo da presložim." "Naravno", odgovori Eš, izvadivši mobilni koji mu je zazvonio u 327

džepu. "Moj otac. Idem dole." "Tata", rekao je, napuštajući sobu. Ona ostade gde je bila. Mrzela je taj grozni osećaj krivice, ali Spens Arčer ju je terao da se baš tako oseća. Zaboravi, naredila je sebi i počela da pravi nov spisak. Dok je Lajla revidirala svoju putnu strategiju, Eš je zurio u njujoršku panoramu razgovarajući sa svojim bratom Estebanom. Ponekad je dobro i mati toliko braće i sestara, jer ste preko njih mogli da se povežeš praktično s bilo kim i bilo čim. "Stvarno sam ti zahvalan. Da, mislio sam da bi to mogao da mi središ. Ne znam koliko je daleko Oliver otišao. Da, svakako predaleko. Znam, u pravu si... sumnjam da bih uspeo da ga sprečim. Ne brini, biću pažljiv." Skrenuo je pogled ka stepeništu, pomislivši na Lajlu i shvativši da je imao mnoštvo razloga da bude pažljiv. "Stvarno si mi pomogao. Javiću ti kako je ispalo. Čujemo se", dodao je kad je začuo interfon. "Da, obećavam. Kasnije." Ćušnuo je mobilni u džep i dohvatio daljinski da pusti Kerinova da uđe. Stvari su se sve brže odvijale. Osećao je kako se situacija zahuktava. Ni sam nije znao kuda će ih to odvesti, ali vetar mu je najzad duvao u leđa. Krenuo je da otvori vrata. "Alekseju. Drago mi je što vas vidim." "Eše, sad sam se čula sa..." Lajla zastade. "Oh, zdravo, Alekseju." "Nadam se da nisam došao u nezgodan čas." "Taman posla. Doneću vam piće." "Nema potrebe da se mučite. Žurim na porodični sastanak." "Dajte da sednemo", predloži Eš. "Sreli smo se na Vinijevoj sahrani", započe Kerinov kad su se smestili u dnevnoj sobi, "ali to nije bilo pravo mesto za razgovor." "Da, bio je to težak dan." "Došlo je toliko ljudi." Kerinov se zagleda u svoje šake, raširi ih, preplete prste. "Dobro je kad čovek u teškim danima može da se osloni na porodicu." 328

Tiho uzdahnuvši, Kerinov rasplete prste. "Imam neke nove informacije." Zavukao je ruku u torbu i izvadio koverat od manile. "Evo, ovde sam ponešto pribeležio. Popričao sam s nekim kolegama koji su dobro upućeni u Faberžeova jaja i carsku eru. Znate, kad su takve stvari u pitanju, uvek postoje glasine. Jedno od izgubljenih jaja navodno se nalazi u Nemačkoj. Logično je pretpostaviti da su nacisti mogli da zaplene neko od carskih jaja, zajedno sa ostalim blagom. Možda iz Poljske, Ukrajine, Austrije. Ali nijedan od tih slučajeva nije dokumentovan. Nema nikakvih zapisa ni mape, kao i u slučaju ova dva jajeta." "Jedno je u Njujorku", ubaci se Lajla, "a drugo u Italiji - ili se bar nadamo da je tamo." "Da, Ešton mi je rekao da putujete za Italiju i da ćete pokušati da uđete u trag Neseser jajetu. Tamo ima mnogo umetničkih zbirki, i javnih i privatnih. Što se tiče ovih drugih, neke od njih su krajnje privatne, kao što smo već ustanovili. Ali ja sam u svom tefteru pribeležio neka imena. Neke mogućnosti. Jedno od njih se naročito izdvaja." Kerinov se savi ka stolu i zamaha rukama između kolena. "Saznao sam za izvesnog Vasilija Vasina, koji se predstavljao kao sin velike vojvotkinje Anastasije, kćerke cara Nikolaja i Aleksandre. To je bilo mnogo pre nego što je dokazano da je Anastasija pogubljena zajedno s ostatkom carske porodice. Decenijama nakon što su boljševici likvidirali carsku porodicu, kružile su glasine da je ona uspela da preživi i da pobegne." "Snimili su čak i film o tome", priseti se Lajla. "S... s kim ono beše? Ingrid Bergman?" "Da", potvrdi Kerinov. "Ona je u tom filmu glumila Anu Anderson, najpoznatiju od žena koje su se predstavljale kao Anastasija, ali ne i jedinu. Vasin je zaigrao na tu kartu i prevario mnoge koji su želeli da poveruju u to. Bio je veoma naočit i šarmantan, i dovoljno ubedljiv da se oženi bogatom naslednicom, damom Anamarijom Haf, daljom rođakom engleske kraljice. Ona je iz ljubavi prema njemu, i poštovanja prema njegovoj porodici, počela da prikuplja ruska umetnička dela, uključujući i Faberžeova jaja. Najviše od svega želela je da pronađe izgubljena 329

carska jaja, ali to joj nije pošlo za rukom - bar ne javno." "Mislite li da je možda krišom uspela da nabavi neko?", upita Eš. "Ne mogu ništa izričito da tvrdim. Moja istraživanja pokazuju da su živeli raskošno, na visokoj nozi, često se razmećući njenom kraljevskom krvlju i njegovim pretenzijama na carsko poreklo." "Sudeći po tome", umeša se Lajla, "da su stvarno nabavili neko od tih jaja, to bi oglasili na sva zvona." "Da, i ja tako mislim, ali ko će ga znati? Imali su sina jedinca, koji je nasledio njihovo celokupno bogatstvo, uključujući i umetničku zbirku. A koliko sam saznao, i njihovu strast prema izgubljenim carskim jajima." "On je sigurno saznao da su tvrdnje njegovog oca da vodi direktno poreklo od Romanovih sumnjive", ukaza Eš, "kad je pronađeno Anastasijino telo i urađena DNK analiza." "Ljudi veruju u ono što žele da veruju", promrmlja Lajla. "Koji bi sin želeo da poveruje da mu je otac bio lažov i prevarant? Niko godinama nije mogao da ustanovi pravu istinu - i ja sam obavila neka istraživanja - što objašnjava zašto su izvesne žene mogle s relativnom verodostojnošću da preuzmu Anastasijin identitet ili da se predstavljaju kao njeni potomci. Nova ruska vlada je posle revolucije pokušavala da izdejstvuje mirovni sporazum s Nemačkom, pa su tvrdili da su devojke iz carske porodice zapravo prebačene na bezbednu lokaciju." "Da, tako je." Kerinov zaklima glavom. "Hteli su da zataškaju brutalno ubistvo nemoćnih žena i dece." "Glasine lansirane s ciljem da se prikriju ubistva prerasle su u glasine da je bar ona uspela da preživi. Ali na kraju su pronašli grobove", dodade Eš. "Samo što naučni dokazi za neke nisu dovoljni." Ne, za neke ljude to definitivno nije dovoljno, pomislio je, momentalno se setivši Olivera. "Da, neki ljudi veruju u ono u šta žele da veruju."Aleksej se slabašno osmehnu. "Bez obzira na naučne ili istorijske dokaze." "Kada je zvanično dokazano da je ona pogubljena zajedno s ostatkom porodice?" upita Lajla. "Dve hiljade sedme godine. Tada je pronađena druga grobnica i naučnici su ustanovili da su u njoj posmrtni ostaci Anastasije i njenog 330

mlađeg brata. Bili su surovi prema njima, čak i posle smrti", dodade Aleksej, "jer su ih razdvojili od ostatka porodice, kako bi prikrili da su i oni ubijeni." "Dakle, njegov sin je tad bio u zrelim godinama. Sigurno je bio užasno ponižen ili besan - verovatno oba - kad su njegova porodična istorija i plemićko poreklo raskrinkani kao laž." "On i dalje pretenduje na carsko poreklo."Aleksej lupnu kažiprstom po koverti. "Kao što ćete ovde videti. Mnogi su skloni da veruju da su ta otkrića i dokazi falsifikovani. Tvrdnja da je Anastasija preživela mnogo je romantičnija." "A njihova smrt tako brutalna", dodade Lajla. "Mislite da je on - taj Vasin - klijent za koga je Oliver nabavio jaje?" "Postoje i druge mogućnosti. Ovde sam pribeležio podatke o ostalim kandidatima. Tu je jedna Francuskinja koja je zaista dokazala da je u krvnom srodstvu s Romanovima. I Amerikanac koji, po nekim glasinama, ne zazire od kupovine ukradenih umetničkih dela. Ali taj čovek, Nikolaj Romanov Vasin... misli mi se neprestano vraćaju na njega. On ima razvijene međunarodne poslove, finansije i industrija, ali živi kao samotnjak, izolovan od sveta. Ima kuće na raznim mestima, u Luksemburgu, Francuskoj, Pragu i Njujorku." "U Njujorku?" Kerinov klimnu, pogledavši u Eša. "Da, na Long Ajlandu, na severnoj obali. Retko izlazi među ljude, većinu poslova obavlja sa distance - preko telefona, mejlova, videokonferencija. Šuška se da pati od mizofobije - patološkog straha od bacila." "Dakle, ne voli da prlja ruke", promrmlja Eš. "To se uklapa. Zato unajmljuje plaćenike da obavljaju prljave poslove." "Uspeo sam da prikupim ta imena i podatke, ali nisam načuo apsolutno ništa o tome da je neko u skorije vreme uspeo da otkrije ili nabavi neko od tih jaja. Voleo bih da mogu da vam pružim nešto konkretnije." "Dali ste nam značajne podatke i usmerenje. I imena koja možemo da pomenemo Bastoneu kad se sretnemo s njim." "Što će se desiti u četvrtak po podne" objavi Lajla. "Malopre, pre 331

nego što sam sišla, čula sam se s Antonijom", objasnila je. "Njen otac je pristao da popriča s nama. Javiće nam detalje, ali pozvani smo da sledećeg četvrtka dođemo u vilu Bastoneovih." "U dva sata", dovrši Eš. "Moj brat Esteban bavi se istim biznisom pa sam ga zamolio da malo pogura stvari." "Utoliko bolje." "Dakle, to je sledeća tačka na mapi", prozbori Kerinov. "Javićete mi kako napredujete? Rado bih krenuo s vama, ali narednih nedelja moram da budem u Njujorku, zbog poslovnih i porodičnih obaveza. Kad smo već kod toga, moram da krenem." Polako je ustao. "Mogu samo da vam kažem ydaчu - srećno!" Rukovao se s Ešom i blago pocrveneo kad ga je Lajla zagrlila pred vratima. Isprativši gosta, Lajla se okrenu ka Ešu i zadovoljno protrlja ruke. "Daj da ukucamo tog Nikolaja Romanova Vasina u pretraživač. Znam da imamo Aleksejeve beleške, ali neće škoditi da iščeprkamo još nešto." "Imam ja bolji izvor od Gugla. Pozvaću svog oca." "Oh." Novac govori sopstvenim jezikom, pomisli ona. Sama je to rekla. "Odlična ideja. Ti to obavi, a ja ću za to vreme spremiti večeru, kao što sam obećala. Mislim da treba da proverimo i druga dva kandidata. Možda i njih poznaje." "Ili zna nešto o njima. Nisam zaboravio da ti duguje izvinjenje, Lajla." "Ta stavka trenutno nije na spisku prioriteta." "Za mene jeste." Eš uđe u kuhinju i nasu dve čaše vina. "Za kuvaricu", reče, pruživši joj piće. "Neću da ti smetam." Ostavši sama, Lajla se zagleda u vino, slegnu ramenima i popi gutljaj. Njegov otac bi mogao da pronađe konkretnije podatke, a to je sad bilo najvažnije. Nije smela da se obazire na činjenicu da je nedavno morala da smisli izgovor da ne prisustvuje Vinijevoj sahrani - i da su oboje znali da je to bilo upravo to, samo izgovor. Trenutno nije bilo bitno šta je njegov otac mislio o njoj. A kasnije... Ko je sad mogao da zna šta će biti kasnije? Ali u ovom trenutku morala je da smisli šta da spremi za večeru. 332

Prošao je gotovo sat pre nego što se Eš vratio u kuhinju. "Sjajno miriše. Šta je to?" "Ne znam ni sama. Nisu ni škampi ni lingvine, ali tu su oba sastojka. Recimo, nešto kao škampine. U mislima sam već u Italiji. Šta god bilo, skoro je gotovo." Večeru je servirala u širokim plitkim činijama, s kriškama hleba s ružmarinom, koji je Eš kupio u Lukovoj pekari, i po još jednom zasluženom čašom vina. Probala je jelo i klimnula glavom. Beli luk taman koliko treba, zaključi, i fina citrusna aroma. "Nije loše." "I više od toga. Odlično je." "Kad smišljam novo jelo, obično dobro ispadne, ali kad omašim, to bude promašaj za Ginisa." "Trebalo bi da zapišeš recept." "To eliminiše spontanost." Nabola je škampe i namotala testeninu. "Dakle, može li tvoj otac da nam bude od neke pomoći?" "Poznaje Vasina, u smislu da se jednom sreo s njim pre skoro deset godina. Po njegovoj priči, Vasin ni tada nije bio naročito društven, ali nije bio ni pustinjak kao poslednjih godina. Nikad se nije ženio, nikad nije bio u ozbiljnoj vezi s nekom ženom, a ni muškarcem, kad smo već kod toga. Čak i tada je odbio da se rukuje - mada je to bio susret na visokom nivou, kom su prisustvovali brojni državni zvaničnici. Došao je sa asistentom koji mu je čitavo veče donosio specijalnu flaširanu vodu. Po priči mog oca, delovao je kao pompezni sitničavi ekscentrik bez trunke šarma, mada veoma privlačan u fizičkom pogledu." "Visok, tamnokos i naočit. Na brzinu sam pretražila Gugl i pronašla neke fotografije iz osamdesetih i devedesetih. Glamurozan kao holivudski glumac." "Neko vreme bio je zagrejan za to. Finansirao je nekoliko filmova i čak planirao da finansira novu verziju Anastasije - već je naručio scenario i krenuo u potragu za glumcima. Ali tada je obavljena DNK analiza i javnost je u većini ipak prihvatila da je Anastasija poginula zajedno sa ostatkom svoje porodice, pa je taj projekat otkazan." "To je sigurno bio težak udarac za njega." 333

"Negde u to vreme povukao se iz filmskog biznisa, bar koliko se moj otac seća. A taj sastanak na kome su se upoznali bio je jedan od poslednjih skupova tih razmera kom je Vasin prisustvovao. Nakon toga je počeo sve više da se povlači i da svoje poslove obavlja s distance, kako nam je Kerinov i rekao." "Imati takvo bogatstvo, a ne iskoristiti ga da vidiš svet, da uživaš u životu, da se srećeš sa ljudima." Lajla odsutno namota još testenine na viljušku. "Sigurno je ozbiljan klicofob." "Možda, ali je u poslovnom pogledu stekao reputaciju nemilosrdnog biznismena. Često ga optužuju za korporativnu špijunažu, mada njegovi advokati vešto uspevaju da obore te tvrdnje ili da zataškaju sve pomoću mita - moj otac nije baš siguran na koji se metod više oslanja. U svakom slučaju, specijalizovan je za nasilna preuzimanja." "Zvuči kao pravi princ." "On očigledno misli da to i jeste." "Ha." Naprasno živnuvši, Lajla nabode još jednog račića. "Ranije je ponekom i dopuštao da vidi njegovu umetničku zbirku - obično novinarima koji su pisali članke o tome - ali ona je već godinama nedostupna za javnost." "Dakle, sada živi izolovan od sveta, zgrće umetnička dela i upravlja svojom imperijom pomoću visoke tehnologije - što može da priušti jer je truli bogataš." "Toliko je bogat da niko zapravo ne zna tačne razmere njegovog bogatstva. Postoji još jedan detalj koji me, baš kao i Alekseja, navodi da Vasina označim kao glavnog kandidata." "Uf." "Bar dvojica njegovih poslovnih konkurenata napustili su ovaj svet nesrećnim slučajem." "Dakle, izuzetno nemilosrdan biznismen", primeti ona. "Povrh toga, sredinom devedesetih jedan novinar navodno je počeo da piše knjigu o Vasinovom ocu, koji je tad još bio živ. Jednom prilikom, kad je otišao da izveštava o bombaškom napadu u Oklahoma Sitiju, nestao je u akciji. Niko ga više nikad nije ni čuo ni video. Telo nikad nije pronađeno." 334

"Sve to si saznao od svog oca?" "Isprva je oklevao, sigurno zbog onog što se desilo Oliveru. Ne zna za čim tačno tragam..." "Još mu nisi rekao? Za jaje? Eše..." "Ne, nisam mu rekao. Dovoljno je pametan da shvati da je moje interesovanje za Vasina povezano s Oliverom. A pošto je već dovoljno zabrinut, bolje da mu ne otkrivam detalje." "Kad bi mu otkrio detalje, imao bi bar neki odgovor. Doduše, nemam prava da ti solim pamet." Lajla odmahnu rukom. "I ja sam svojim roditeljima rekla samo da idem na mali odmor." "Tako je možda i najbolje." "I ja sebi govorim isto, a ipak me grize savest. Ali rekla bih da ti ne osećaš krivicu." "Ni najmanje", ležerno odgovori on. "Što se tiče druga dva kandidata koje je Aleksej pomenuo, tata ne poznaje tu ženu, ali zna Amerikanca, i to prilično dobro. Taj tip se zove Džek Piterson i, po onome što sam čuo, ne bi se libio da kupi ukradenu robu, da vara na kartama ili da učestvuje u finansijskim malverzacijama, jer to shvata kao igru. Ali ubistvo, a posebno ubistvo mladića čijeg oca lično poznaje, definitivno nije u njegovom stilu. Po priči mog oca, Piterson voli da se igra i da pobeđuje, ali takođe ume i dostojanstveno da prihvati poraz." "Ne pripada onom soju ljudi koji bi unajmili plaćenog ubicu." "Ne, ne deluje mi tako." "Dakle, zasad treba da se fokusiramo na Nikolaja Romanova Vasina. Šta misliš, šta bi moglo da se desi ako Bastoneu, onako slučajno, pomenemo to ime?" "Videćemo. Jesi li rešila dilemu oko pakovanja?" "Da, sve je pod kontrolom." "Odlično. Šta kažeš da ovo raščistimo? Onda možemo da izvedemo psa u šetnju, a posle bih voleo još malo da te crtam." Želeći da produži taj trenutak, i odloži pranje sudova i šetanje psa, Lajla podiže čašu i zavali se na naslon. "Već si počeo da me slikaš." "Ovo je zaseban projekat. Hteo bih da uradim nekoliko novih slika za zimsku izložbu." Ustao je od stola, pokupivši obe činije. "Hoću da mi 335

poziraš za bar još dve, a na prvoj ćeš biti prikazana kao šumska vila." "Ah, da. To si mi već pomenuo. Uspavana vila prekrivena smaragdima. Kao svetlucava Zvončica." "Ne, nikako kao Zvončica. Pre te zamišljam kao Titaniju dok se budi iz sna letnje noći. Naga." "Molim? Ne dolazi u obzir." Lajla prasnu u smeh, a onda se priseti da je isto rekla i za Ciganku. "Ne", ponovila je. "Ne, nikako", dodala je i po treći put. "Pričaćemo o tome. Sad idemo u šetnju. Kupiću ti sladoled, u kornetu." "Ne možeš sladoledom da me podmitiš da se skinem." "Znam čime mogu." Naglo ju je zgrabio, pribivši je uz frižider. Njegove usne naprečac je osvojiše, a ruke krenuše preko njenog tela, posesivno, zavodljivo. "Neću da ti poziram za akt. Neću da visim gola u Džulinoj galeriji." "To je umetnost, Lajla, a ne pornografija." "Znam da napravim razliku. Ali ipak treba da budem... gola", promuca kad joj njegovi palčevi okrznuše bradavice. "Imaš savršeno telo za akt. Vitko, delikatno, ali ne i slabo. Uradiću nekoliko skica, da vidiš kako to zamišljam. Ako ti se ne budu svidele, odmah ću ih pocepati." "Pocepaćeš ih, nego šta!" Sagnuo se ka njoj izazivajući je novim poljupcem. "Štaviše, daću ti da ih lično pocepaš. Ali prvo moram da te dodirnem, da vodim ljubav s tobom. A onda ću te skicirati, dok su ti oči još zamagljene od strasti, a usne meke. Ako ne uspeš da vidiš koliko si savršena, koliko moćna, koliko čarobna, možeš odmah da ih pocepaš. Mislim da je to poštena pogodba." "Ja... ovaj... pa dobro..." "Odlično." Ponovo ju je poljubio, polako i bez žurbe, a onda se povukao. "Idem po psa." Još uvek omamljena, Lajla priđe plakaru da uzme povodac. I zastade u pola pokreta. Tek tada je shvatila da je u tren oka prevalila put od kategoričnog ne do uslovnog da. "Smotao si me na brzinu!" 336

"Zadržala si mogućnost da me odbiješ", podseti je on, uzevši povodac. "A dobićeš i sladoled." "Ti si opak pregovarač za jednog umetnika." "Krv Arčerovih." Eš zakači povodac i spusti psića na pod. "Idemo u šetnju", objavio je, široko se osmehnuvši dok je psić cupkao od nestrpljenja. Pošto više nije morala da brine zbog nedostatka prostora, Lajla podeli stvari koje su joj bile potrebne za put u dva kofera. U jednom će ostaviti mesta za nove stvari, odlučila je. Mada je isprva nameravala da torbu sa stvarima koje ne putuju za Italiju pošalje Džuli, Eš ih je odneo u svoj stan, zajedno sa stvarima za doniranje. On će se pobrinuti za to. Morala je da prizna da je tako lakše, čak i efikasnije, ali nije mogla tačno da odredi trenutak kad je počela da se navikava na: ja ću se pobrinuti za to. Osim toga, popustila je u još jednom pogledu, pristavši da mu pozira naga. Imala je tremu i bilo joj je neprijatno - sve dok joj nije pokazao prvu skicu. Gospode, izgledala je prelepo, čarobno. I mada je vila u koju se pretvorila neosporno bila naga, način na koji ju je namestio, i krila koja joj je podario, odisali su smernošću koja joj je pomogla da se opusti. Smaragdi su joj blistali u kosi kao kapi rose, lišće svetlucalo u krošnjama koje su se svijale oko nje. Nagost je na toj slici delovala nekako prirodno, pomislila je, mada nije bila sigurna šta bi gospodin potpukovnik imao da kaže na to ako ikada vidi tu sliku. Nije pocepala skice. Zaboga, kako da ih pocepa? "Znao je da neću moći", rekla je Erlu Greju dok je nameštala cvetni aranžman, koji će ostaviti klijentima u znak dobrodošlice. "Znao je da će dobiti to što želi. Još ne mogu da ustanovim kako se osećam zbog toga. Ali njegova veština je prosto zadivljujuća, zar ne?" Čučnula je pored psića koji je među šapicama zaštitnički držao malo gumeno mače, koje mu je kupila kao oproštajni poklon. "Stvarno ćeš mi nedostajati, moj sićušni heroju." Začuvši zvono, prišla je vratima, virnula kroz špijunku i otvorila Ešu. 337

"Mogao si samo da pozoveš." "Možda sam hteo da se pozdravim i s Erlom Grejom. Vidimo se, druškane. Spremna?" Dva spakovana kofera, laptop i tašna čekali su pored vrata. "Ostani tu i budi dobar", rekla je psiću. "Tvoje gazde uskoro stižu." Još jednom se osvrnula, da proveri da je sve na mestu, a onda podigla tašnu i zgrabila jedan od kofera. "Usput sam pokupio Luka i Džuli pa možemo pravo na aerodrom. Jesi li ponela pasoš? Oprosti", dodao je, ošinut njenim pogledom. "Navika. Jesi li nekad putovala za Evropu sa šestoro braće i sestara, od kojih troje tinejdžera?" "Ne mogu da se pohvalim time." "Veruj mi, ovo će biti daleko lakše, uprkos razlozima koji nas vode tamo." Skliznuo je šakom niz njenu kosu, sagnuo glavu i poljubio je dok je lift kretao ka prizemlju. Stalno je to radio, pomisli ona. Sve je bilo praktično, organizovano, sređeno, a onda bi je samo na trenutak dodirnuo ili pogledao i sve u njoj bi postalo haotično i nepraktično. Podigla se na prste i povukla ga ka sebi da uzvrati na poljubac. "Hvala." "Za šta?" "Kao prvo, što si smestio višak mog prtljaga u svoj stan i odneo stvari za doniranje. Nisam stigla čak ni da ti se zahvalim." "Bila si zauzeta objašnjavanjem da ne treba da se mučim oko toga." "Znam. Imam taj problem, ali sad ti se zahvaljujem. Potom, hvala za ovo putovanje. Uprkos razlozima koji nas tamo vode, putujem u Italiju, a to mi je jedno od omiljenih mesta na svetu. Idem tamo sa svojom najboljom drugaricom i njenim dečkom, koji mi se zaista dopada. I naravno, s tobom. Hvala ti i za to." "Ja takođe putujem sa svojim najboljim drugom, njegovom devojkom i s tobom. Hvala tebi." "Još jedno hvala, ovog puta unapred. Hvala ti što nećeš promeniti mišljenje o meni kad se ukrcamo na privatni avion i kad zacičim od sreće. Plus, tamo će sigurno biti gomila dugmića i komandi za razne 338

uređaje - pogledala sam specifikacije za taj model - pa ću sigurno hteti sve da isprobam. I da pričam s pilotima, da ih nagovorim da me puste da malo sedim s njima u kabini. A tebi će možda biti neprijatno što se tako ponašam." "Lajla." Eš je izvede iz lifta. "Vodio sam čitavo jato tinejdžerki na turneju po Evropi. Nema te situacije u kojoj bih mogao da se osećam neprijatno." "Utoliko bolje. Onda nam samo ostaje da sebi poželimo buon viaggo." Lajla mu stisnu ruku i zajedno napustiše zgradu. 339

22 Nije vrištala, ali igrala se svakom stvarčicom koja joj je pala šaka. Pre nego što se stajni trap podigao, već je prešla na ti s pilotom, kopilotom i stjuardom. Nedugo po ukrcavanju, krenula je za stjuardom ka kuhinji da ošacuje čega sve tamo ima. "U kuhinji se nalazi konvekciona rerna", objavila je. "Ne mikrotalasna, već prava profesionalna pećnica." "Valjda ne nameravaš da nam nešto spremiš?" upita Eš. "Mogla bih da smo u onom filmu Dve hiljade dvanaesta, i da letimo ka Kini. Imamo i BBML. Nisi pomenuo da imaš BBML." "Verovatno zato što nemam pojma šta je to." "Multilink širokog opsega. Možemo da šaljemo mejlove dok letimo iznad Atlantskog okeana. Moram da pustim neki mejl. Obožavam tehnologiju." Osvrnula se između sedišta. "Videla sam čak i cveće u kupatilu. Fin detalj, nema šta." Prasnula je u smeh kad je čep izleteo iz flaše sa šampanjcem. "Nek ide život!", rekla je. I cugnula pozamašan gutljaj. Tako se spontano upustila u novu avanturu, pomisli Eš. Možda je to nesvesno primetio još pri onom prvom susretu, čak i kroz izmaglicu bola, besa i šoka. Njenu otvorenost za novo, zanimanje za svaku stvar koja joj se pojavi na putu. I apsolutno odbijanje da bilo šta prihvati zdravo za gotovo. Uživao je u tom međustadijumu s njom i svojim prijateljima. Njujorško crnilo ostalo je iza njih, a Italija je još bila daleko, šta god da 340

ih je čekalo tamo. Ali ti sati su bili tu, tu i sada, kao blaženi predah. Negde iznad Atlantskog okeana, nakon fine zakuske i vina, Lajla krenu ka pilotskoj kabini. Eš uopšte nije sumnjao da će, pre nego što izađe odatle, znati kompletnu životnu priču svakog člana posade. Ne bi ga iznenadilo čak i da joj nakratko dopuste da preuzme kontrolu nad avionom. "Neće izaći odatle dok joj ne dopuste da ona upravlja", prozbori Džuli. "I ja sam isto pomislio." "To znači da si je već dobro upoznao. I ona je počela da se navikava na tebe." "Ozbiljno?" "Njoj je užasno teško da uzme nešto što nije sama zaradila, da prihvati liečiju pomoć, a najviše od svega, da dopusti sebi da se na nekog osloni. Ali polako se navikava na tebe. Pošto je mnogo volim, drago mi je što je tako. A sad me izvinite jer hoću malo da čitam." Džuli ustade i krenu ka prednjem delu kabine, obori sedište i zauze položaj za čitanje. "Pitaću je da se uda za mene. Ponovo." Eš zbunjeno začkilji, okrenuvši se ka Luku. "Šta?" "Rekli smo da ovog puta nećemo žuriti." Luk je gledao ispred sebe, u njenu plamenu kosu. "Ako odbije, ako kaže da je bolje da sačekamo, mogu to da prihvatim. Ah će se pre ih kasnije udati za mene. A pošto je tako, bolje da to bude pre." "Pre samo mesec dana zaklinjao si se da se više nikad nećeš ženiti. I pritom si bio potpuno trezan." "Zato što na ovom svetu postoji samo jedna Džuli, a tad sam mislio da sam zauvek raskrstio s njom. I ona sa mnom", dodao je. "U Firenci ću kupiti prsten i onda ću je zaprositi. Mislio sam da treba da ti kažem. Znam da nas tamo čeka mnogo posla, ali biću tu za sve što treba. Moram samo da ugrabim malo vremena da kupim taj prsten." Nasuo je ostatak šampanjca u čaše. "Poželi mi sreću." "Srećno. Znam da ne treba da te pitam jesi li siguran. Zato što se to vidi." 341

"Nikad nisam bio sigurniji." Luk pogleda ka prednjem delu kabine. "Lajli ništa ne pominji. Znam da bi pokušala da drži jezik za zubima, ali žene imaju neku tajnu frekvenciju." "Moja usta su zapečaćena. Samo što ćeš Katrini slomiti srce." Luk prasnu u smeh, zavrtevši glavom. "Ti to ozbiljno?" "Najozbiljnije. I hvala ti zbog toga. To znači da mi više neće slati poruke, nagovarati me da te povedem u izlazak, ili na jedrenje, ili bilo koje mesto gde bi najzad mogla da te smota." "Nemoj reći da to stvarno radi. Zaboga, ona ima samo dvanaest godina." "Nema dvanaest već dvadeset. I stvarno to radi. Bio sam tvoj pancir, čoveče. Samo da znaš da si mi dužnik." "Možeš da mi budeš kum." "Smatraj da već jesam." * Razmišljao je o osećaju da radi pravu stvar, da treba da nastavi dalje, da prihvati. Razmišljao je o svom bratu, koji je uvek pokušavao da zgrabi previše i na kraju ostajao bez ičega. Utonuo je u blagu dremež kada se Lajla najzad umorila i opružila pored njega. Kad se probudio u mračnoj kabini, osetivši njeno telo pored sebe, istog časa je znao šta želi. Oduvek je znao šta želi i pronalazio način da to dobije. Samo što sada nije želeo nešto već nekog. Da bi osvojio Lajlu, trebalo mu je nešto više od njenog pristanka, ali nije znao šta je to. Kako je to mogao jasno da sagleda kad mu je toliko toga blokiralo vidik? Njih dvoje spojila je smrt. Uspeli su da se izdignu iznad toga, ali to je ostalo polazna tačka. Smrt i ono što je usledilo, a sad i ta zajednička potraga u koju su se upustili. Morali su da stave tačku na to, oboje, da bi mogli jasno da vide put pred sobom. Bacio je pogled na sat, primetivši da je za pola sata trebalo da slete. Taj blaženi međustadijum bio je skoro završen. 342

Izašli su iz aviona, pravo na italijansko sunce, gde ih je dočekao mladi šarmantni šofer Lanco. Poželeo im je srdačnu dobrodošlicu u Firencu na odličnom engleskom jeziku i zakleo se da će im stajati na raspolaganju u bilo koje doba dana i noći, dokle god budu u poseti. "Moj rođak drži tratoriju blizu vašeg hotela. Daću vam pozivnicu. Računajte na prvoklasnu uslugu. Moja sestra radi u galeriji Ufici pa će vas rado povesti u obilazak. Možete čak da ugovorite i privatnu posetu ako želite." "Imaš li veliku porodicu?" upita Lajla. "Oh, si. Imam dva brata, dve sestre i mnogo, mnogo rođaka." "Svi su u Firenci?" "Većina je tu, a ni ostali nisu daleko. Imam rođake koji rade za Bastoneove. Za dva dana ću vas odvesti do njihovog poseda. Oni su veoma važna i ugledna porodica i žive u prelepoj vili." "Bio si tamo?" "Si, si. Radio sam... ovaj, kao konobar na važnim prijemima. Moji roditelji, oni drže cvećaru. Ponekad im nosim cveće." "Dakle, ti si majstor za sve." "Scusi?" "Obavljaš razne poslove. Vešt si u mnogo čemu." Lanco je vozio kao manijak, ali tu su svi tako vozili. Uživajući u njegovom društvu, Lajla ga je zagovarala čitavim putem od aerodroma, dok su odmicali kroz Firencu ka hotelu. Obožavala je taj grad, gde je svetlost bila zlatna i raskošna poput suncokreta, a vazduh mirisao na umetnost. Firenca se baškarila pod blistavoplavom kupolom, motocikli su zujali i vijugali kroz uzane ulice, između divnih starih građevina i oko šarenih pjaca. A tek ljudi, pomislila je. Toliko ljudi različitog porekla, koji su zajedno sedeli u kafeima, vrzmali se po radnjama, obilazili čudesno lepe stare crkve. Krovovi prekriveni crvenim crepom svetlucali su na avgustovskoj vrelini dok su nad njima lebdeli zavojiti obrisi Firentinske katedrale. Korpe pune bujnog cveća, žardinijere i debeljuškaste saksije poredane duž suncem okupanih zidova. Uhvatila je tračak lenje vijugave reke Arno, upitavši se da li će imati 343

vremena da prošetaju njenim obalama, da stoje na njenim mostovima - da naprosto budu tu. "Odseli ste u prvoklasnom hotelu", objavi Lanco. "Tamo ćete imati bogovsku uslugu." "Ima li i tu tvojih rođaka?" "Moj ujak tu radi kao portir. Lepo će brinuti o vama." Lanco joj namignu, skrenuvši ka hotelu. Visoki masivni prozori od tamnog drveta na zidovima okrečenim u belo. Čim se automobil zaustavio, muškarac u besprekornom sivom odelu izađe da ih dočeka. Lajla duboko udahnu, upijajući svaki detalj. Dok se upravnik hotela rukovao sa ostalima i izgovarao reči dobrodošlice, ona je samo stajala i uživala u ambijentu - u toj ljupkoj ulici punoj prodavnica i restorana, brujanju saobraćaja, osećaju da je dospela na neko novo i drugačije mesto. Na mesto, morala je da prizna, na kom nije mogla ništa da kontroliše. Prošetala je po predvorju dok je Eš sređivao neophodne detalje. Sve je bilo tako mirno i otmeno: velike kožne fotelje, ljupke lampe, cveće na sve strane. Džuli joj se pridruži sa čašom u ruci. "Đus od crvenog grejpfruta. Ima božanstven ukus. Da li je sve u redu? Nešto si se ućutala." "Opijena sam prizorom. Ovo je tako lepo, gotovo nadrealno. Stvarno smo ovde, svi zajedno." "Da, najzad smo tu. Jedva čekam da se istuširam. A čim se sredim, krećem u šetnju, da obiđem galerije i zaradim svoju platu. Sutra ćemo odvojiti malo vremena za šoping. Moramo da delujemo ležerno, da ostavimo utisak kao da svakog dana idemo u posetu uglednoj firentinskoj porodici." "Slušala si onaj razgovor u kolima." "Da, i laknulo mi je što sam to mogla da prepustim tebi, umesto da se lično upuštam u razgovor s našim neosporno šarmantnim šoferom - koji, osim legije rođaka, sigurno ima i legiju obožavateljici." "Znaš, kad priča s tobom, gleda te pravo u oči - što me je pomalo brinulo jer je to radio tokom vožnje. Ali bilo je tako... mmm", rekla je u 344

nedostatku prave reči. Tada je shvatila da je Eš radio isto. Kad je pričao s njom, kad ju je slikao, gledao ju je pravo u oči. Odvezli su se na sprat sićušnim liftom i Lajli je bilo drago što se upravnik hotela u razgovoru usredsredio uglavnom na Eša. Zastavši pred vratima, graciozno je ispružio ruku i poželeo im dobrodošlicu u apartman koji je obuhvatao dve zasebne jedinice. Prostran i prozračan, apartman je savršeno objedinjavao šarm starog sveta i luksuz modernog doba. Zamislila je sebe kako piše za malim radnim stolom, okrenutom ka prozorima kroz koje se pružao pogled na gradske krovove, kako doručkuje na sunčanoj terasi, kako čita na kauču naslonjena na meke jastučiće bež boje. Kako se privija uz Eša na veličanstvenom krevetu pod pozlaćenom tavanicom. Uzela je jednu savršenu breskvu iz činije s voćem i radoznalo je omirisala dok je kretala ka kupatilu u kome se nalazila ogromna staklena tuš-kabina, duboka kada s mlaznicama i pod popločan belim mermerom s tamnim šarama. U glavi joj odmah izroni romantični prizor - sveće i gradska svetla, koja blistaju nasuprot neba obasjanog raskošnom mesečinom. I njih dvoje kako se baškare u toploj i penušavoj vodi. Morala je da se raspakuje, da rasporedi stvari, da se orijentiše. Imala je ustanovljenu rutinu za useljenje u novi životni prostor. Ali je svejedno nastavila da luta po apartmanu, udišući miris breskve i otvarajući prozore kako bi unutra pustila vazduh, svetlost i aromu Firence. Vratila se u dnevni boravak baš kada je Eš zatvarao ulazna vrata. "Bila sam na mnogim impresivnim mestima", reče mu, "ali ništa ne može da se meri sa ovim. Gde su Džuli i Luk? Možemo da se izgubimo u ovolikom prostoru." "Oni su u svom delu. Džuli hoće da se raspakuje i osveži. Treba da obiđe ovdašnje galerije, da se vidi s nekim ljudima." "Dobro." "Nisi pitala upravnika za bračni status, političku opredeljenost i 345

omiljenu razonodu." Lajla prasnu u smeh. "Znam. Baš nekulturno od mene. Malo sam otplutala i utonula u vlastiti svet. Tako je lepo ponovo biti u Firenci. Nikad je nisam videla na ovaj način. A znaš li šta je još bolje? To što sam ovde s tobom. I, još bolje od toga, što ovde ne moramo da se osvrćemo preko ramena. Zbog toga mi sve deluje još lepše i vedrije." "Kad završimo posao zbog koga smo došli, više nikada nećemo morati da se osvrćemo preko ramena. Tad ponovo možemo da dođemo ovde, ili da odemo na neko drugo mesto, gde god želiš." Osetivši kako joj srce preskače, Lajla zakotrlja breskvu između dlanova i zagleda se u njega. "To je krupno obećanje." "Ako nešto obećam, onda to i održim." "Bolje da bude tako." Spustila je breskvu - kasnije će uživati u njoj - jer je sad želela da se prepusti drugačijem zadovoljstvu. "Treba da budem praktična, da se raspakujem i sredim, ali ako me pitaš šta stvarno želim, volela bih dugo opuštajuće tuširanje u tom čarobnom kupatilu. Dakle..." Krenula je ka vratima, pogledavši ga preko ramena. "Hoćeš li da mi se pridružiš?" On izvi obrvu. "Samo bi budala odbila takav poziv." "A ti nisi budala." Izula je cipele i nastavila ka kupatilu. "Deluješ prilično sveže za nekog ko je upravo preleteo Atlantski okean." "Jesi li nekad putovao jeftinom klasom?" "U redu, sad si me upecala." Da, jesam, pomisli ona. "Čak i kad putujem jeftinom klasom, ja sam kao džerzi." Skinula je gumicu s kose i bacila je na izdužen elegantan pult. "Da, sveža kao iz Džerzija." "Mislim na tkaninu, a ne na državu. Laka za održavanje i dobro podnosim put." Otvorila je šampon iz korpe s kozmetikom i zadovoljno udahnula. Skrenula je pogled ka njemu, osmehnula se, svukla košulju i pantalone i čipkasti top koji je nosila umesto brusthaltera. "Možeš da me nosiš do mile volje a da se ne pohabam." Uzela je šampon i kupku i krenula ka tušu. "Svila je božanstvena, ali 346

džerzi je izdržljiviji." Pustila je vodu i ušla u tuš-kabinu, ostavivši otvorena vrata. "Usput rečeno, mislila sam na stvarno dugo i stvarno vrelo tuširanje." "Da, shvatio sam." Dok se svlačio, nije skidao pogled s nje. Očarano je posmatrao kako joj voda pada preko lica i sliva se niz kosu, sve dok nije postala glatka poput fokine kože. Kad je stao iza nje, ona se okrenu i prebaci mu ruke oko vrata. "Znaš, ovo je treće mesto na kome vodimo ljubav otkako smo ovde." "Jesam li bio u komi?" "To se desilo samo u mojoj glavi, ali bilo je odlično." "Koja su druga dva mesta?" "Veruj mi." Ona se podiže na prste, ka njegovim usnama. "Uskoro ćeš saznati." Osetio je miris breskve kad je skliznula prstima preko njegovog obraza, dok je pripijala toplo vlažno telo uz njegovo. Setio se one Ciganke, kako izaziva muškarce da je uzmu, i vilinske kraljice koja se budi iz blaženog sna nakon ljubavnog užitka s muškarcem kog je odabrala. Setio se nje, tako sveže i otvorene - s džepovima punim tajni, u kojima se krilo mnogo više nego što je želela da otkrije. Para se dizala, voda pulsirala. A njene šake lutale po njemu mameći ga i prizivajući. U krvi mu je neprestano zamorila žudnja za njom. Ali sada, dok je osećao blizinu njenog tela, ta žudnja poče da buja i raste, da se zgušnjava poput pare koja se svijala oko njih na tom vlažnom i uzavrelom mestu. Još malo ju je podigao, držeći je kao plesačicu na vrhovima prstiju, harajući po njenim ustima i grlu, sve dok ga nije zgrabila za kosu, pokušavajući da održi ravnotežu. Oslobodila je nešto u njemu - osetila je to po divljem dobovanju njegovog srca, po grubom osvajačkom pohodu njegovih šaka. Drhtava i usplahirena, prepustila se toj žestini zajedno s njim. Uzimanje, grabljenje, sva ta pohota i požuda, i nezasita glad za 347

mesom. Mišići koji se ugibaju pod pohlepnim šakama, ukus strasti pod žudnim jezicima. Zadihan od nestrpljenja, zgrabio ju je za bokove i još više je podigao. I zaronio u nju, tako žestoko i očajnički da je vrisnula od šoka i trijumfa. Pre toga nije mogla čak ni da zamisli da bi neki muškarac mogao toliko da je želi - van granica zdravog razuma - i da bi ona mogla s jednakom strašću da uzvrati tu želju. Pribila se uz njega, boreći se za dah dok je njegova vlažna koža šljapkala uz njenu. Primila ga je u sebe i svila se oko njega, žudeći da bude apsolutno njen i da ona bude apsolutno njegova. I najzad, kad je zadovoljstvo prostrujalo njenim telom, kroz njenu krv i kosti, oseti kako mu se u potpunosti predaje. Privila se uz njega, tako iscrpljena da bi skliznula na poplavljen pod tuš-kabine da je nije zadržao svojim telom. Izgubila je predstavu o vremenu i prostoru, jedva se sećala ko je i šta je, samo se grčevito držala za njega dok joj je srce mahnito galopiralo, a krv tutnjala u ušima. On bi je odneo u krevet, da je imao snage za to. Ali samo se držao za nju, baš kao i ona za njega, dok je voda prštala po njima. U potpunosti zasićen njome. Kada je najzad povratio dah, naslonio je obraz na njenu glavu. "Da li je bilo dovoljno vrelo?" "Apsolutno." "Samo što nije dugo trajalo." "Ljudima se ponekad žuri." "A ponekad ne." Odmakao se od nje i otvorio flašicu sa šamponom. Posmatrao joj je lice dok je sipao šampon na dlan i nanosio ga na njenu kosu, raščešljavajući zamršene pramenove. Tada ju je okrenuo ka sebi, podigao joj kosu i počeo nežno da utrljava šampon. Koža joj zabride od novog uzbuđenja. "Gospode. Mogao bi da živiš od ovoga." "Nije loše imati dodatno zanimanje." Ovog puta trajalo je mnogo duže. Probudio se u tihoj pomračini i pružio ruke ka njoj. To mu je već 348

prešlo u naviku, pomisli, a onda se skotrlja u stranu, razočaran što je nije zatekao pored sebe. Bacio je pogled na sat, primetivši da je jutro već odmaklo. Rado bi ostao tu gde jeste - da je ona bila pored njega - da ponovo utone u dremež ili to blaženo stanje između jave i sna. Ali pošto je bio sam, ustade iz kreveta, povuče zavese i dopusti da ga zapljusne sjaj italijanskog sunca. Ranije je slikao prizore koji su uveliko podsećali na to - oblike, teksture i boje koje se presijavaju na suncu. Prizore koji odišu neospornom lepotom, ali previše tipične za slikarsko platno - za njegovo platno. Ako im se pak dodaju žena na krilatom konju, kosa koja leprša na vetru i podignut mač, to bi bila sasvim drugačija slika. Armija žena - u koži i svetlucavim oklopima - koje lete preko antičkih zidina. Kuda su krenule, gde će se odigrati ta ljuta bitka? Mogao bi to da sazna ako napravi tu sliku. Napustio je spavaću sobu i kročio u veliki salon, prazan kao i njegova postelja. Ali u vazduhu je osetio miris kafe, i krenuvši za njim, pronašao Lajlu u manjoj pomoćnoj spavaćoj sobi, kako se nadvija nad laptopom na malom pisaćem stolu s povijenim nogarima. "Radiš?" Ona poskoči kao preplašen zec i prasnu u smeh. "Bože! Sledeći put napravi neki šum ili odmah zovi hitnu pomoć. Dobro jutro." "Da znaš da jeste. Čini mi se da osećam miris kafe?" "Pozvala sam sobnu uslugu. Nadam se da je to u redu." "I više nego u redu." "Do sada se sigurno ohladila. Ja sam se odavno probudila." "Zašto?" "Valjda sam tako programirana. A onda sam pogledala kroz prozor i stvar je bila svršena. Ko može da troši vreme na spavanje na ovakvom mestu? Doduše, Luk i Džuli očigledno mogu, jer nisam čula ni najmanji šum iz njihove sobe." Eš otpi gutljaj kafe. Bila je u pravu, ohladila se. Ali poslužiće, bar zasad. "Drago mi je što smo sinoć izašli", nastavi Lajla. "Da malo 349

prošetamo, da isprobamo italijanske specijalitete, da popijemo po čašu vina na terasi. Znaš, izgledaju kao divan par." Eš tiho huknu - pomislivši na tajnu koju je zaključao u svoj trezor. "Hoćeš da doručkujemo ili možda želiš da još malo radiš? Ja svakako moram da naručim još kafe." "Mogla bih nešto da pojedem. Završila sam s poslom zasad. Knjiga je gotova." "Šta? Dovršila si celu knjigu? Pa to je sjajno." "U stvari, nisam se dobro izrazila. Još nije skroz gotova, jer treba da je ponovo pročitam i sredim, ali praktično je gotova. Završila sam knjigu u Firenci. Prvu sam završila u Sinsinatiju. Sigurno ne nose isti pečat." "To je stvar koju treba proslaviti." "Zaboga, nalazim se u Firenci. To je samo po sebi slavlje." Ali on svejedno naruči šampanjac i bokal đusa za mimoze. Nije mogla da prigovori njegovom izboru - naročito kad je Džuli bunovno izašla iz sobe i promrmljala: "Mmmm." Tako je lepo uživati u malom slavljeničkom doručku s prijateljima, pomisli Lajla. U Sinsinatiju, kada je završila prvi roman, bila je potpuno sama, a isto se ponovilo i u Londonu, s drugim romanom. "Ovo je baš lepo." Okrenula se ka Luku, dodavši mu korpicu s pecivom. "Nikad nisam bila u Italiji s prijateljima. Prelepo, zar ne?" "Tvoja prijateljica namerava da te odvuče u šoping za... za sat vremena", objavi Džuli. "Posle toga ću malo prošetati, da bacim pogled na ulične u metnike. Da vidim zaslužuje li neko od njih da ga učinim bogatim i slavnim. Kasnije možemo da se nađemo ovde, ili negde u gradu", rekla je Luku. "Samo opušteno. Ja ću malo da izigravam turistu." Luk značajno pogleda u Eša. "Unajmiću Eša kao ličnog vodiča. Danas imamo slobodan dan, je li tako?" "Da." Samo jedan dan, pomisli Eš. Mogli su to da priušte. Sutra ih ponovo čeka legija pitanja, nastavak potrage, fokusiranje na tekuće probleme. Ali zaslužili su bar jedan normalan dan. A ako je njegov prijatelj želeo da taj dan provede u potrazi za 350