Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

5

HEMIJA

KUPANG, TIMOR Mirni "Marš zaboravljenih" u sredu pretvorio se u krvavi
masakr kada su snage timorske službe bezbednosti, lojalne kontroverznom
predsedniku Gusmaou, pucale u masu od preko dvesta protestanata dok su se
ovi približavali sedištu vlade u centralnom Kupangu. Broj poginulih se
procenjuje na "više od četrdeset," i još oko dvesta povređenih. Port-parol
predsednika Gusmaoa nazvao je protestante "razbojnicima" i
"indonežanskim teroristima" koji koriste ekonomske teškoće na ostrvu za
ostvarivanje svojih ciljeva.

Kompletan izveštaj / pregled važnih događaja: zamršena istorija
1996. Nobelova nagrada - "nikome nije donela mir"

Kada su počeli sa testiranjem ostalih materijala, javili su se i prvi nagoveštaji
prirode efekta okidača.

Probni uzorak nitroceluloze baruta planuo je u jednom jedinom sjajnom
oblaku dima. Na osnovu onoga što im je MekGan pokazivao na primeru
referentnog uzorka sa radne površine, koji je zapalio pomoću šibice, utvrdili
su da plamen mnogo brže gori nego što se to obično očekuje.

"Izgleda kao da ne dolazi do bilo kakvog kašnjenja provodljivosti - kao
da svako zrno u gomili udara u prag bljeska u gotovo istom trenutku," rekao
je Horton. "Razlika je ista kao i razlika između vode zagrejane u šerpi na
štednjaku i vode zagrejane u mikrotalasnoj."

"To će nam pomoći da razjasnimo zašto je Erik tako strašno povređen," -
rekao je Grin. "I zašto je moj auto eksplodirao kao bomba. Beba veoma

efikasno radi svoj posao.

"Volela bih kada biste prestali da ga zovete Beba", prigovorila je Tajer.
"Nema više ničeg slatkog i ljupkog u vezi sa njim - ako je ikada ičega i bilo."

"Šta misliš da ga zovemo problematično dete? Da li to zvuči bolje?"
"Zar ne bi trebao da budeš u kancelariji na kraju hodnika i radiš na
konstruisanju sina problematičnog deteta?"
"Ja ovde dolazim samo kad ti povlačiš okidač," rekao je braneći se, i
krenuo ka vratima, i ostajem po deset minuta na svaka tri sata. Usamljen sam
dole sasvim sam. Vidi, ja znam da ti predstoji čišćenje u trajanju od nekoliko
sati, zato odlazim kako bi mogla da radiš."
Sledeći uzorak bio je uzorak baruta - prvog eksploziva u svetu, i glavne
podrške svim vojskama od Kine do Engleske više od tri stotine godina. Na
iznenađenje svih, test uzorak jedva da je malo zadimio i promenio boju u
sivo-braon. Drugi test na sledećem nivou snage dao je isti rezultat, a ono što
je ostalo nije se čak ni pokrenulo, pa ni kada je zapaljena šibica.
"Trebalo bi da gori," rekao je Horton, odmahujući glavom. "Barut bi
trebao da se zapali od jedne varnice. Ovo je kao da pokušavaš da zapališ
mokru mačku."
"Moraćemo uskoro da odnesemo naše uzorke stručnjaku iz analitičke
hemije," rekla je Tajer. "Nešto čudno se dešava na molekularnom nivou
jedinjenja,"
"Trebalo bi da dovedemo takvog stručnjaka i da mu pomognemo da se
smesti u susednoj laboratoriji," promrmljao je Grin namćorasto. "Zar nema
nikoga u laboratoriji koga bismo mogli da udarimo u glavu i dovučemo
ovamo?"
"To će biti tačka broj jedan na mojoj listi čim se vrati doktor Brohier,"
rekao je Horton. "Ali mislim da mi nije potreban hemičar da mi kaže da su
nitrati jedina zajednička stvar i barutu i nitrocelulozi. Ja mislim da razlika
koju vidimo između heksanitrata celuloze i kalijum nitrata jeste, u stvari,
razlika između bljeska i neuspelog pokušaja."
"Ja mislim da će nam biti potreban i stručnjak za fizičku hemiju," rekla je
Tajer i namrštila se. "Nešto čudno se dešava sa vezama elektrona."
"Ja mislim da će nam biti potreban uzorak Blasting B baruta," rekao je
Horton. A kada su ga svi pogledali upitno, dodao je: "On ima istu hemijsku
osnovu kao i crni barut, samo što on sadrži još i natrijum-nitrat. A to će nam
rešiti još jedan veliki deo zagonetke."
Tog popodneva Horton i Tajer su posmatrali količinu od pet grama

Blasting B baruta koji je ispunio sobu za testiranje aromatičnim sivim
dimom. Ni uzorak ni ostatak se nisu ni za trenutak razgoreli.

"Interesantno," rekao je Horton.
"Da, stvarno je interesantno, gospodine Spok," rekla je Tajer,
proučavajući svoje vizuelne displeje. "Ali ja hoću da ovu bednu nazovi sobu
za testiranje srušim do temelja i izgradim novu kako treba. Apsurdno je da ne
mogu da uradim spektrograf tog dima."
"Li, molim te potraži izveštaj gospodina Kinga o anomaliji."
"Uredu, šta ti treba?"
"Pogledaj da li možeš da nađeš spisak opreme za vatromet za koju je
Gordi rekao da je bila kod njega u autu."
"Sigurno je tu, sećam se da sam je videla." Njen monitor je bljesnuo brzo.
"Otprilike oko dvadesetak petardi. Jedna kutija M-60 petardi i asortiman
'Devastation Celebration' raketa."
"I to je sve?"
"To je sve." Odjednom njene oči bljesnuše kao da je iznenada shvatila.
"Uh! Imamo problemčić, zar ne?"
Horton je nerado klimnuo glavom potvrđujući njenu tvrdnju. "Ako crni i
Blasting barut ne gore, zašto su onda vatrometi u Gordijevom autu
eksplodirali?" Odgurnuo je svoju stolicu od stanice za nadgledanje. "Moram
da ispružim noge. Vraćam se brzo."

Jedinica mobilnog emitera je već poprimala svoju konačnu i karakterističnu
formu na platformi od aluminijumskih stalaka sa gumenim točkovima, koji su
pripadali odeljenju za održavanje. Horton je primetio da je modul za snagu i
kontrolu već dobro definisan, i da je Grin postavio deo cilindra emitera u
uspravan položaj.

"Nikada nisam video nikog ko savija metal brže od tebe," rekao je
Horton. "Vertikalno centriranje neće stvarati nikakve probleme, zar ne?"

"Meni ne," rekao je Grin, ispravio se u stolici i obrisao znoj sa čela. "Pola
sata povlačim linije kursorom, i tek je sad pogon za kompjutersku podršku
počeo da 'izbacuje' delove."

"Ono što predstavlja za mene veliku misteriju je šta se dešava u tvojoj
glavi pre nego što uopšte dodirneš kursor," rekao je Horton i smestio se na
visoku stolicu pored Grinovog radnog mesta. "Imamo problem Gordi."

Grin je napućio usne ne rekavši ništa.

"Ma daj Gordi, nemoj da ja sad ispadnem loš momak," rekao je Horton.
"Sigurno si već ukapirao da ćemo kad tad shvatiti."

Grin je lagano obrisao ruke o svoje radno odelo, zatim je podigao pogled
i nasmejao se tužno. "U stvari, nisam. Sve do jutros živeo sam u uverenju da
je barut barut. Ko je mogao da zna?"

"Šta se to nalazilo u tvom autu?"
"Pištolj bez dozvole." odgovorio je preko volje. "Moj način da se zaštitim
u slučaju da neko proba da mi ukrade auto na silu. Ruger od devet milimetara
sa malim plastičnim okvirom."
"Još jedan suvenir iz Tenesija?"
"Zapravo iz Kentakija," rekao je Grin. "Oni još uvek iznalaze načine da
izbegnu savezne zakone koji im se ne dopadaju. A ja pretpostavljam da im se
13. amandman ne dopada." Nagnuo se malo napred, naslonio laktove na
bokove lomeći ruke polako. "Doktore Horton, žao mi je. Nisam znao da će
'vatra ostati u krugu porodice.' Bojao sam se uslovnog mandata od pet godina.
I kada sam već stvari predstavio na izvestan način, doktore, bilo me je isuviše
sramota da priznam da sam lagao."
Horton je ustao. "Pretpostavljam da mogu da pređem preko ovog malog
iznenađenja," rekao je. "Ali molim te, nemoj da mi priređuješ neka veća
iznenađenja. Da li si zamenio svoj 'bezbedonosni sistem' kada si menjao
auto?"
"Ne," rekao je Grin i odmahnuo glavom. "Razmišljao sam o tome i
odlučio sam da bi trebalo da sačekam da se stvari ovde kod nas razjasne, pre
nego što procenim koliki su rizici."
"Skoro je sasvim sigurno da laboratorija neće vama dvoma nadoknaditi
automobile," rekao je Horton, i razvukao usne u lenj osmeh. "Tako da ako se
ne osećaš sigurnim van laboratorije bez pištolja u pretincu, uvek se možeš
opredeliti za moje ili rešenje Li."
"Koje je tvoje?" pitao je Grin i nakrivio glavu na jednu stranu.
Horton se grohotom nasmejao. "Vozi kola toliko neugledna da nikom ne
bi ni palo na pamet da ih ukrade."

Testovi na vatrometima punjenim crnim barutom pokazali su da iako je
Grinovo tajno skladište možda moglo da ubrza paljenje automobila, nikako
nije moglo da započne požar.

Zatim je Hortonov tim skrenuo svoju pažnju sa eksploziva

niskoproizvodnog sagorevanja na eksplozive visokoproizvodne mogućnosti
detonacije. Pre nego što im je isporučio prve uzorke kapisli, Pit MekGan ih je
sve pozvao na razgovor.

"Ovo je trideset-trideset puščani metak," rekao je, postavljajući sjajni
mesingani cilindar na sto između njih. "Ovo je nitrocelulozno raketno
punjenje u količini od tri kubna centimentra. Barut sagoreva u nekoliko
stotina delića sekunde i razvija maksimalni pritisak detonacije od nekoliko
stotina funti po kvadratnom inču."

Pored njega je postavio mali svetlo sivo-braon cilinder. "Ovo je RDX u
količini od tri kubna centimetra, koji je takođe poznat i kao ciklonit.
Detonacija se odvija u milionitom delu sekunde i razvija pritisak detonacije
od miliona funti po kvadratnom inču. Ako vaša puška može ispaliti trideset-
trideset metak na dvesta metara, RDX metak iste veličine bi mogao da odleti
u orbitu - ako bi negde postojao pištolj koji se ne bi raspao u paramparčad."

"Verovatno postoji mnogo više visokorazarajućih eksploziva nego što
bilo ko od vas može i da zamisli - više od sto u ovom trenutku raspoloživih
formulacija, i verovatno još sto koje su se koristile u prošlosti, a onda su
izbačene iz upotrebe, plus još nekoliko desetina koji se čuvaju kao vojne ili
industrijske tajne. Ali većina njih je konstruisana od, otprilike, jedne ili dve
desetine osnovnih jedinjenja: amonijum-nitrata, pikrinske kiseline,
nitroglicerina, PETN-a, RDX-a, TNT-a. Doktor Brohier je izdao uputstva da
vam obezbedim odgovarajuće uzorke iz svake 'porodice' u najčistijem i
najjednostavnijem mogućem obliku, a zatim da pustim da se putem testova
odlučite koje ćete vrste istraživati.

"Skoro sve ono što sam vam do sada rekao o onome što ste vi do sada
testirali, ne može se primeniti na ono što ću vam sad reći. Dinamit može da
gori a da ne eksplodira. Međutim, nitroglicerin u dinamitu će eksplodirati i
pri potresu koji ne mora biti veći od ovog," rekao je i udario olovkom oštro o
ivicu stola. Svi su poskočili. "Dok je Nitromeks toliko stabilan da možete da
pucate iz pištolja u njega ili da zapalite fitilj ispod njega.

"U stvari, detonirajući eksplozivi se tolike razlikuju od sagorevajućih, kao
i jedna porodica od druge, da mogu slobodno da se kladim sam sa sobom, da
vaša naprava neće izazvati eksploziju ni jednog od njih.

"Bez obzira na sve, nećete moći da izazovete da oni eksplodiraju. Ja ću se
postarati za pripremu, transport, montiranje i čišćenje. Zadnje dve stvari ću
obaviti u svom Kevlar odelu gorile," rekao je MekGan, i pogledao je u
svakog ponaosob za stolom. "Doktor Brohier je bio veoma izričit i otvoren u

ovom pogledu. Ja sam zamenjiv, a vi niste. Zbog toga ja neću više dolaziti u
laboratoriju, donosiću tovar u sobu za testiranje spolja, a vi ćete prilazna vrata
držati zatvorena i osigurana.

"Sigurnosne procedure koje smo do sada primenjivali, radio-pozivi,
zamračenja, su, u stvari, bile pripreme za sve ovo," dodao je i ustao da pokupi
svoj pribor. "Postoje šanse da ja preživim ako vi opalite metak iz puške u
mom kamionu. Postoje šanse i da neću ako opalite uzorak Torpeksa. Iako
sam ja možda nešto kao potrošna roba, prilično sam siguran da bi program
istraživanja bio ometen ako biste digli u vazduh kurira nasred Šanahan puta."

Zatim je stavio svetlo sivo-braon cilindar u usta i počeo da ga žvaće.
"Pepermint, bez šećera," rekao je. "Vratiću se sa sa konkretnim materijalom
za pola sata."

MekGan je do ručka izgubio svoju opkladu. Kocka veličine jednog
kvadratnog centimetra nečega što se zove EDNA digla je u vazduh vodeni
prigušivač i totalno ga osušila i polupala trem od pleksiglasa u sobi za
testiranje.

"To je bilo izvan standardne proizvodnje, namrgođeno je rekao MekGan,
procenjujući štetu i noseći kacigu od svog odela za zaštitu od bombi ispod
jedne ruke. "Moraću da smanjim sve uzorke sa četvrtine na trećinu kako bih
povratio našu sigurnosnu granicu."

Potrešen, Horton se složio da je to odlična ideja.

Brohier se vratio krajem nedelje.
Njegov dolazak je bio isto onoliko uzdržan koliko i odlazak, pa je čak

došao bez ikakvog prethodnog obaveštenja. Horton je prvi put čuo za njegov
povratak kada je generalni direktor provirio kroz vrata Dejvison laboratorije i
mahnuo kako bi privukao Lijinu pažnju i viknuo: "Džefe?" Dođi do mene
kada imaš vremena." Ton kojim je to izgovorio i njegovo ponašanje su bili
nonšalantni kao da nikada nije ni odlazio, kao da su neki potpuno obični
administrativni problemi zaokupljali njegove misli.

Horton je u trenutku ostao bez reči, ali je ipak nekako uspeo da procedi
nekoliko reči pre nego što je Brohier opet nestao. "Odmah dolazim."

"Ne moraš da žuriš," rekao je Brohier razdragano. "Moj asistent mi je
rekao da ima petsto četrnaest prioritetnih poruka koje me čekaju u
poštanskom sandučetu."

Uprkos takvom razuveravanju, Horton je sačekao tek toliko koliko mu je

bilo potrebno da pozove Grina da dođe iz radionice za prototipe i otprati
Brohiera kroz kampus do zgrade uprave u Edison centru.

"Hej, Džefri," rekao je Brohier veselo kada je Horton ušao u njegovu
kancelariju. "Kako napreduje posao? Verujem da svi još uvek imate sve prste
na rukama?"

"Da. Pit je bio dobar izbor," rekao je Horton i smestio se na kauč.
"On je precizan, tačan, a buku diže samo oko sitnica koje utiču na njegov
posao, koji on, uzgred budi rečeno, jako dobro radi. Gde si ga samo
pronašao?"
"Moj unuk, Luis, je u marinama," rekao je Brohier, deleći pažnju između
Hortona i monitora koji se nalazio ispred njega. "Nije mu dozvoljeno da mi
priča o svojoj jedinici, ali verujem da su obučeni da operišu iza
neprijateljskih linija u svrhu sabotiranja i terorizma. MekGan je bio instruktor
u ovoj jedinici dok nije napravio grešku i spavao sa ženom oficira višeg po
činu. MekGan je osuđen za silovanje, ražalovan i otpušten iz vojske."
"Za silovanje? Kako..."
"Očigledno taj oficir je snabdeo ženu modricama kao potkrepljuju čim
dokazom i dao joj podstrek da laže." Rekao je Brohier i sarkastično se
osmehnuo. "A ja sam se, sa moje strane, vodio logikom da činjenica što je taj
oficir još uvek živ dokazuje da je MekGan samodisciplinovan i principijelan
čovek."
"Strašno. Kao mina iznenađenja.." Horton je odmahnuo glavom. "Pitali
ste kako napreduje posao. Uglavnom baš kao i mina... buum. Počinje da nam
se čini kao da ako se u njemu nalazi jedinjenje nitrata, Okidač ga aktivira."
"Fascinantno," rekao je Brohier i podigao pogled. "A šta je sa
jedinjenjima nitrata koja nisu eksplozivna?"
"Nismo još stigli do njih?"
"A do eksploziva koji nisu nitratni?"
"Nema uticaja na njih. Ali nema ih mnogo. Svi mnogo korišćeni
eksplozivi, i vojni i civilni, koriste nitrate. Sva standardna municija koristi
nitrate."
"Kao i mnogi farmeri," rekao je Brohier. "Kao i mnogi ljudi koji pate od
dijareje. Meni su, na primer, jednom prepisali recept na bizmut subnitrat,
posle puta u Brazil. Da li si razmišljao o takvim stvarima?"
"O farmerima?"
"U pitanju je đubrivo. Dovoljno je da jedna poluprikolica prođe u
pogrešnom trenutku i bili bismo u udarnim vestima na CNN-u."

"Oh bože," uzdahnuo je Horton, i odjednom je prebledeo. "Nitroglicerin.
Nitroglicerin. Nisam uopšte razmišljao o medicini."

Brohier mu je odgovorio razdragano se smeškajući: "Ja jesam. Moj
doktor me ubeđuje da tablete na bazi nitroglicerina ne eksplodiraju. Što se
tiče ostatka farmakopeje - pa, pregledaćemo sve posebno pre nego što ovu
informaciju pustimo u javnost."

Horton nikako nije mogao da shvati zašto je doktor tako opušten, što je za
njega predstavljalo neoprostivi propust. "Doktore Brohier, mi ovde igramo
ruski rulet. Moramo odmah danas da zustavimo testove," rekao je još uvek
uzrujan. "Ne možemo više da vršimo testiranja na ovom prostoru. Moraćemo
da odemo na neko mesto izolovanije od ovog i rešimo pitanja konzole -
domet, pravac. Tek onda se možda možemo vratiti."

"Ja sam već započeo pregovore da dobijemo parče zemlje na zapadu,"
rekao je Brohier. "Ali, molim te, Džefri, nemojmo da se brinemo zbog
katastrofe koja se nije dogodila."

"Ali mogla je da se dogodi, a onda bi to bila moja odgovornost."
"Bili su nam potrebni podaci," rekao je Brohier gestikulirajući. "Pa čak i
da smo znali na samom početku, to je bio prihvatljiv rizik. Sada nam je slika
mnogo jasnija, pa se prema tome možemo prilagođavati. Kaži mi kako
napreduje teoretska strana posla."
Uzdahnuvši, Horton se namestio u stolici i rekao:"Ne napreduje. Okidač
ne odgovara CERN-ovom modelu atoma. Ne odgovara ni kvantnom niti
Borovom modelu. A najbliže što ja mogu da kažem je da čak ne odgovara ni
konvencionalnoj hemijskoj termodinamici - dobijene vrednosti su više od
standardnih vrednosti iz knjiga."
"Nije valjda?" rekao je Brohier. "Pa, uskoro ću moći više vremena da
posvetim tome, a moram priznati da mi baš odgovara što si i za mene ostavio
da nešto uradim." Nasmejao se sarkastično. "Pretpostavljam da sam to mogao
da sročim mnogo taktičnije."
"Ne, nema potrebe - moj ego neće umreti pre nego što mi se ime pojavi u
štampi. Za sada nam sve predstavlja problem. Voleo bih da imam nekog ko bi
prezentovao svoje ideje," rekao je Horton.
"Što se tiče štampe, to neće biti problem," rekao je Brohier uz primesu
crnog humora. "Do tada ćemo možda više biti zainteresovam da izbegnemo
krivicu nego što ćemo zahtevati zasluge - i u svakom broju će umesto našeg
potpisa stajati pseudonim."
Horton je zamišljeno klimnuo glavom i dodao:" Hteo bih da dovedemo

hemičara, nekoga ko bi analizirao ostatke uzoraka sa naših testova i ko bi
mogao da nam kaže šta se dešava na molekularnom nivou - u čemu se
reakcija Okidača razlikuje od uobičajene detonacije inicirane varnicom ili
sudarom. Možda već ima nekoga iz krugova našeg osoblja, u nekoj drugoj
istraživačkoj jedinici. Ako ne, ja znam nekog iz Ohaja ko bi mogao time da
se pozabavi."

"Mi ne moramo da dovodimo hemičare ovde, kod nas u laboratoriju. U
stvari, mogli bismo da raspodelimo uzorke laboratorijama sa kojima imamo
ugovor," rekao je Brohier.

"Ne želim da budem prinuđen da upišem brzi studij iz fizičke hemije.
Radije bih uzeo nekoga sa iskustvom ko se razume u ovo što mi radimo;
nekoga ko bi nam mogao pomoći da udarimo temelj našoj teoriji."

"I građevini koja baš i nije stabilna, ha? Dobro, razmisliću o tome malo.
Daj mi ime tog tipa iz Ohaja, i malo ću se raspitati."

Horton mu je predao presavijen papir. "Sve što ti je potrebno je tu," rekao
je i pokazao glavom prema vratima. "Bolje da se vratim u laboratoriju i
isključim aparat."

"Naravno," rekao je Brohier. "A s obzirom da nemaš više ništa da radiš
do kraja dana, moći ćeš da dođeš kod mene na večeru." A onda je, pošto je
spazio Hortonov zaprepašćeni pogled, dodao:" Imam gosta koji je nestrpljiv
da te upozna."

Na kraju Karl Brohierovog prilaznog puta nalazio se crni dvosed, i dva
čoveka u crnim odelima su stajala iza njega. Pažljivo su osmotrili Hortona, ali
nisu napravili nikakav pokret dok je prolazio u svom autu pored njih, sem što
su se okrenuli i odgledali ga.

Ne pripadaju obezbeđenju iz laboratorije, pomislio je Horton, krajičkom
oka ih posmatrajući u retrovizoru. Privatno obezbeđenje - telohranitelji. Hm,
za Karla, ili za gosta?

Srebrni četvorosed marke mercedes bio je parkiran na kaldrmisanom
polukrugu pored kuće, i vitka žena u elegantnoj šoferskoj uniformi silazila je
niz stepenice. Zastala je pored vozačevih vrata, a kada se Horton zaustavio
iza mercedesa sela je za volan i odvezla se dok je Horton izlazio iz auta.

Sa neprikrivenom radoznalošću je posmatrao dvosed koji je napravio
veliki krug i okrenuo se, a zatim krenuo niz put, ali je video samo vozača.

Prisustvo stražara na prilaznom putu ublažilo je iznenađenje kada ulazna

vrata nije otvorio Brohier, već neko drugi - u stvari, još jedan čovek sa
širokim ramenima i u sašivenom odelu. Još jednom : miran ispitivački
pogled, procena na brzinu, mirna pripravnost. "Uđite," rekao je čovek i uveo
ga unutra. "Možete im se pridružiti, na verandi su."

Viši nego širi i dublji, prostor na severnoj strani kuće sastojao se od dve
prostorije i Brohier ga je nazvao nebeska veranda. Veranda je imala pogled
na šumu na uzvišici i nebo kroz veliki kosi panel od permaglasa. Dva
avokadova drveta i ogromna difenbahija kao da su unele šumu unutra i
odvojile toplu kupku od uobičajene odaje za sedenje.

Tu je Horton zatekao Brohiera i gosta, vitkog čoveka sa kratkom skroz
sedom bradom, dubokih bora smejalica oko tamnih duboko postavljenih
očiju. Bio je neformalno odeven u šore i rolku i iznošenim sandalama, sa
nogama podignutim na ivicu okruglog niskog kamenog stočića.

"...Nikada do sada nisam detaljno kontrolisao tvoj budžet Karl, te neću ni
sada to raditi," bile su gostove reči dok se Horton približavao. "Aha, evo i
njega."

Brohier se okrenuo u svojoj stolici i pogledao preko ramena, a zatim je
ustao. "Džefri, upoznaj Arona Goldstajna."

Horton je već otkrio gostov identitet. Nikada ranije nije sreo glavnog
investitora i većinskog vlasnika Terabajt laboratorija, ali video je fotografiju
na kojoj su bili Goldstajn i Brohier u direktorskoj kancelariji, a i pretraživao
je hiper web kako bi pronašao informacije o Goldstajnu, čim je stigao u
Kolumbiju.

Najkorisnija informacija koju je našao na Fortuninom sajtu, koji je
prikazivao Goldstajnovo prostrano imanje - trideset i jedna kompanija u
okviru jedanaest industrijskih grupa, a najprofitabilnija među njima bila je
"Advanst Storidž Divajsiz, Inc." sa ekskluzivnom licencom za Brohierove
patente solidstejt memorije.

Najinteresantniju infromaciju dobio je iz Mikroskopove trač rubrike, u
kojoj su ga nazvali "najnepodobnijim neženjom" Amerike, sarkastično
komentarišući: "Nikada ranije, koliko mi znamo, nije neko sa toliko mnogo
para uspeo da uživa tako malo."

Goldstajn je zastao i rukovao se, a zatim se ponovo zavalio u svoju
stolicu.

"Da li volite kinesku hranu, Džefri?" upitao je.
"Mmm, da. Pomalo," odgovorio je, nezbunivši se.
"U redu. Izvolite sesti." Goldstajn je samo čekao da Horton počne da se

kreće, a onda je nastavio. "Želim da vam čestitam na vašem otkriću.
Zadivljujuće je. Jedva da sam uspeo da mislim ili razgovaram o nečemu
drugom od kada mi je Karl rekao. Što je njemu predstavljalo veliki teret, s
obzirom da nisam imao nikog drugog s kim bih mogao o tome da pričam.

"Sada, svakako, imam vas, takođe. I prvo što želim da kažem je "svaka
čast." Ovo je revolucionarno otkriće, isto kao što su to bili i Vatova
lokomotiva, Markonijev bežični telegraf, kao i Holeritov tabulator."
Prigušeno se nasmejao. "Volim ove primere jer su svi ovi ljudi uspeli da se
obogate dok su menjali svet."

"Moram priznati da ne vidim ni način za bogaćenje u ovom slučaju,"
uzvratio je Horton.

"Nije bitno, ja vidim," rekao je Goldstajn i odmahnuo rukom. "Pramena
uvek otvar nove mogućnosti. Stekao sam tri kompanije i dvesta patenata
zadnjih deset godina." Iskra samozadovoljstva je nestala iz njegovih očiju
dok se naginjao napred u svojoj stolici. "Ali to uopšte nije bitno. Da li znate
zašto sam osnovao Terabajt laboratorije, Džefri?"

"Iz onoga što mi je doktor Brohier rekao kada me je zaposlio,
pretpostavio sam da je to bilo, više ili manje, iz istog razloga iz kog farmeri
sade seme, a investitori kupuju zalihe," rekao je Horton.

"Delimično ste u pravu," rekao je Goldstajn. "Želeo sam da stvorim
Belove laboratorije dvadeset prvog veka."

"Belove laboratorije..."
"Da, istraživački centar nekadašnjeg Bel Telefon monopola. Jedna od
previđenih beneficija tog monopola bila je ta da plaća račune za osnovni
istraživački poduhvat koji je bio bez premca u to vreme. A dvadeseti vek je
zapravo njemu izmišljen."
"Tranzistor," rekao je Brohier. "Laser. Celularni radio. Solarne ćelije.
Radio astronomija. PNS sistemi LED dioda. Big Bank radijacija..."
Klimajući glavom, Goldstajn je nastavio: "Osam Nobelovih laureata.
Trideset hiljada patenata - prosek za jedan dan. I sve je to proizvod
prosvećenog kapitalizma. Na svom vrhuncu, Belove laboratorije su bile u
istoj ravni, ako ne i više, sa univerzitetskim odeljenjem, sa svakim vladinim
istraživačkim centrom, kao i sa svakom korporativnom laboratorijom bilo
gde u svetu."
"Bojim se da mi malo zaostajemo," rekao je Horton.
"Ne, uopšte ne zaostajete," rekao je Goldstajn a u daljini se čulo zvono na
vratima. "Ne bih mogao biti zadovoljniji nego što jesam. Džefri, odavno sam

ja stigao do tačke kada sam zaradio više nego dovoljno novca za zadovoljenje
želja u toku jednog prosečnog života. I onda se naravno javlja opterećujuće
pitanje šta da se radi sa viškom. Razmetljivo trošenje para me uopšte ne
privlači. Kao ni uobičajene dobrotvorne akcije - ne postoji Goldstajnova
fondacija koja dodeljuje stipendije za magistarske studije jevrejskim
studentima menadžmenta ili sporim halfovima ili deci gradskih birokrata. Ne
dajem novac za očuvanje kitova ili hranjenje ptica ili za sponzorisanje
muzike u parku..."

U tom trenutku šofer se opet pojavila i Goldstajn je za trenutak zaćutao
dok je ona postavljala plavo-beli hladnjak za piknike na kameni stočić.
Počela je da skida poklopac, ali je Goldstajn podigao ruku i zaustavio je.

"Mi ćemo se pobrinuti za to," rekao je. "Hvala Barbara. Mislim da mi
večeras više nećeš biti potrebna."

"U redu gospodine. Ja ću ipak ostati u kući, pa ako se predomislite..."
"Prvo ćemo vas potražiti u Karlovoj igraoni," rekao je i blago se
nasmejao. Kada je otišla, Goldstajn je ponovo svoj pogled okrenuo prema
njima i pitao odsutno: "Gde sam ono stao?"
"Muzika u parku," pomogao mu je Brohier.
"Muzika u parku," ponovio je Goldstajn i namrštio se. "Džefri, novac
šapuće kao kurva i govori šta će ti raditi ako odrešiš kesu. I ako te nije stid,
možete zavesti i navesti na skoro sve." Ustao je i stao pored kulera i počeo da
vadi papirnate kese braon boje iz njega, a zatim i bele kutije iz tih kesa.
"Karl, trebaće nam tri tanjira i kašike."
"Doneću," rekao je Brohier i ustao.
Pošto je otvorio poklopac jedne od kutija, Goldstajn je duboko udahnuo
oslobađajući se napetosti. "Kako upotrebiti bilion viška?" pitao je. "Da
sakupljaš umetnine, kao Herst? Ili možda žene, kao Hju? Svi primeri oko nas
su nedostojni. Kada je Bil Gejts platio Aresovu misiju na Mars, to je bio štos,
ništa drugo do zadovoljavanje sopstvenog ega. Nagovorili su ga da pokuša da
kupi besmrtnost za sebe i logo svoje kompanije otimajući istorijski događaj.
Obećao sam sebi da nikada neću biti tako slab - a onda me je opčinilo još
nestalnije iskušenje.
Džefri, za mene radi skoro sto hiljada ljudi u osamnaest država i sedam
zemalja. Uložio sam u njih kako bih zaradio novac. Uložio sam u tebe kako
bih se razlikovao od njih. I sada si mi ti pružio tu šansu."
Goldstajn je seo na ivicu stola koji je bio najbliži Hortonu i nagnuo se
napred kao da upravo želi da mu otkrije tajnu. "Oružje i bombe su vektor

moći već četiri stotine godina. Neki čak pištolj nazivaju velikim
egalizatorom, a ipak meni oružje mnogo češće izgleda kao veliki
neegalizator. U prošlom veku, oružje i bombe su sakupile Jevreje, pedere i
Cigane u Bučenvald, pogodile tri američka predsednika, i ubile pedeset
miliona ljudi u ratu i skoro isto toliko u miru, zatrli na desetine plemena i
stotine vrsta. Veći broj pištolja, najveće bombe i oni najspremniji da povuku
okidač - koristili su Nobelovu, Koltovu i Vinčesterovu genijalnost."

"Naravno, i to je bio posao," rekao je Brohier, ponovo se pojavljujući u
tom trenutku. Odneo je poslužavnik sa tanjirima i priborom za jelo do stola i
ponovo seo u svoju stolicu.

"Da, a posao je bio podjednako besraman, koliko i neophodan," nastavio
je Goldstajn sa pričom.

"Jednostavno se ne možeš nadmudrivati sa metkom iz puške opaljenim sa
suprotne strane bojišta. Ne možeš praviti kompromis sa nuklearnom bojevom
glavom koja vrišti sa drugog kraja sveta. Jedini odgovor na pištolj, jedina
odbrana od pištolja je još više pištolja. Ti si nam dao drugi odgovor, Džefri.
Pokazao si nam drugi način pomoću koga možemo da istrgnemo to
nehumano oruđe iz naših zgrčenih primatskih šaka."

"Ako oduzmemo svetu moć pištolja, šta će zauzeti njegovo mesto?"
upitao je Horton zabrinuto.

"Možda haos," rekao je Goldstajn. "Možda mir. Zamisli dve vojske koje
se sada sučeljavaju na bojnom polju goloruke. Da li će se ljudi dvadeset
prvog veka bacati na bajonete zbog boga ili otadžbine? Zamisli teroristu,
budućeg ubicu, koji je onemogućen da opali svoj kukavički, anonimni hitac
iz daljine.

A sada zamisli Tel Aviv, Belfast, Sarajevo, Los Anđeles kao oaze mira,
sa jednim od tvojih izuma kako zrači sa tornja u srcu svakog grada. Zamisli
samo koliko plugova bismo mogli sagraditi kada bismo prestali da kupujemo
mačeve. A ti kažeš da malo zaostajemo, ha? A ne, Džefri, nimalo - Okidač je
dar od neprocenjive vrednosti. I ja se zaričem i svojoj i tvojoj deci da ću se
pobrinuti da se njegovi potencijali ostvare. Dajem i svoju sreću i život u
zalog za to."

Onda se Goldstajn ispravio, zabacio glavu nazad i sklopio oči. "Tako
mnogo red koje se spotiču jedna o drugu samo da bi ih izgovorio," rekao je
udahnuvši i izdahnuvši duboko. "Upozorio sam te, zar ne? Dođi, hajde da
jedemo - to će me ućutkati, makar na kratko."

Ali hrana jedva da je samo neznatno usporila bujicu reči, jer Goldstajn

nije bio jedini koji do sada nije imao slušaoce kojima bi mogao da izloži
svoja razmišljanja koja su gorela od želje da budu izgovorena. I uz ribu,
kinesku jagnjetinu, i crni čaj, počeli su zajedničkim snagam da klešu prve
obrise revolucije.

6

PUTOVANJE

KALKUTA Potencijalni dobri Samarićanin izgubio je više od auta i
novčanika, kada je napadnut na Berhampor putu u četvrtak, izgubio je i svoj
idealizam. Britanski turista, Tomas Sudaranka je bio na hodočašću na reci
Gang kada je zastao da pomogne, kako je on mislio, povređenoj devojci koja
je ležala pored puta. Dvaput upucan u leđa i ostavljen, jer su mislili da je
mrtav, Sudaranka se trenutno nalazi u bolnici gde je hospitalizovana sa
parcijalnom paralizom desne noge. Vlasti u Muršidabadu su izjavile kako je
devojka verovatno mamac lokalne bande koja operiše na autoputu i
upozorila putnike da budu oprezni.

KOMPLETNA PRIČA / MAPA

Zujanje Helio Kurierove mašine se jako pojačalo kada se avion nagnuo i
zarotirao iznad puste doline. Malo ispred sa desne strane, Džef Horton je
mogao da vidi tanku liniju na autoputu sa dve trake kako vijuga prema
severu. Nije bilo automobila na putu, niti drugih znakova ljudskog
prebivališta.

"Kuda vodi?" upitao je, i potapšao pilota po ramenu.
"To je put Nevada 278," odgovorio je pilot pokušavajući da nadjača buku.
"Ide do 1-80 kod Karlina, istočno od Emigrant Passa. Devedeset milja
ničega.
Eli Er taksi-avion crveno-srebrnih krila zamahnuo je prema severu i
počeo da se spušta ispod nivoa neba na kome nije bilo ni jednog jedinog
oblaka. Pre nego što su munjevito preleteli oblast iznad Nevade 278, već su

bili ispod nivoa kružnih planina.
"Ja ne vidim aerodrom."
Pilot je pokazao ispred, prema prljavom putu koji se prostirao paralelno

sa presušenim koritom potoka. "Tamo pravo," rekao je. "Vivini Krik Roud.
To je najbolji aerodrom koji postoji u okrugu Eureka. Ali prvo želim da ga
dobro pogledam pre nego što spustim točkove. Prošlog meseca je palo mnogo
kiše i moram da proverim da li ima odrona."

Stisnuvši čvrsto kolena, Horton je bez reči blenuo s nevericom u
izbrazdani, uzani put dok ga je pilot nisko nadletao na visini ne višoj od 100
stopa.

"To mora da je vaš prevoz," doviknuo je pilot. Pre nego što je pilot
povukao prednji deo aviona prema nebu, Horton je krajičkom oka ugledao
Čiroki džip boje peska i nečiju figuru pored njega. "Ne izgleda tako loše.
Sletećemo na tlo za nekoliko minuta."

Horton je samo klimnuo glavom čvrsto stisnutih usana.
"Znate, sva ova zemlja je nekada bila u vlasništvu države," nastavio je
pilot. "Posle toga se i nisu baš žurili da ovde sagrade nešto pošto su je
federalci vratili saveznoj državi. Otprilike sve što dobijamo su ovakvi ili
onakvi kopači zlata koji su ovde samo u prolazu i traže ili NLO-e ili fosile.
NLO tipovi su pričalice, pa pretpostavljam da vi spadate u ovu drugu grupu."
Dok je pričao, pilot je izveo polukrug od koga se krv ledila u žilama i
brzo okrenuo Kurije prema putu, samo sada u suprotnom pravcu još niže
nego malopre. "Tamo ja slećem," viknuo je i smanjio brzinu. Avion je za
trenutak plutao., zatim se ispružio i spustio, poskočivši dva puta j podigavši
oblak žute prašine. Otkotrljao se do stanice nekoliko desetina metara od
Čirokija,
"Je li to neko koga znate?"
Krajnjim naporima se ustežući, Horton je provirio vam kroz oblak prašine
Čovek koji je stajao iza Čirokija bio je Donovan King. Nosio je naočare za
sunce i Kolorado Rokiž bejzbol kačket. Horton i King su kratko mahnuli
jedan drugom.
"Aha," rekao je Horton, otključavajući vrata. "Hvala na vožnji."
Mala kabina u repu aviona sa šest mesta za sedenje bila je dovoljno topla
po Hortonovim standardima. Ali toplota koja ga je obuhvatila kada je izlazio
iz aviona bila je skoro poražavajuća. Požurio je do vozila koje ga je čekalo i
do Kinga koji je već sedeo za volanom. "Da li imamo klimu u Aneksu?"
upitao je Horton i okrenuo ventilator naviše i uperio ga u svoje lice.

"U prikolicama za stanovanje. Laboratorija će biti dovršena otprilike
sledeće nedelje."

"Ne mogu da dočekam. Strašno je vruće, a i nažuljaću zadnjicu na ovom
sedištu," progunđao je Horton. "To je samo propaganda Privredne komore."

Sačekali su da Kurije prođe istočno od njih, mašina se zaletela kako bi
postigla nagib za uzletanje. "Moraćemo da obezbedimo sopstveni avion i
pilota za ovakve ture," rekao je Horton dok je King usporio da bi se uključio
na autoput i krenuo ka zapadu. "Ovaj momak iz avion je bio isuviše
radoznao."

King se nasmejao. "Taj momak je bio naš pilot," rekao je. Mnogo priča,
ali je na svu sreću bezopasan. Mi imamo opremu za ceo jedan avion u Elku i
malu prevozničku kompaniju stacioniranu u Renou. Raširićemo saobraćaj
ovde u okolini, doktore. A lovci na fosile će nam poslužiti kao maska i
pomoći da ostanemo neprimećeni."

"Znači u tome je stvar," rekao je Horton dok je kroz vetrobran posmatrao
pust pejsaž koji se prostirao ispred njih. "Koliko je to daleko odavde?"

"Oko 13 km," rekao je King. "A što se tiče tvoje zadnjice, imaš jastuk na
zadnjem sedištu. Možda će ti biti potreban do kraja puta."

I zaista nije preuveličavao kada ga je upozorio. Uskoro su napustili Vinini
Krik Roud i prešli na bezimeni neobeleženi put upola uži. S obzirom na to
koliko je bio talasast bilo je očigledno da nikada nije bio profilisan, kao i da
ga saobraćaj koji je tu pre njih prolazio nimalo nije 'poboljšao'. Čak i pri
brzini ne većoj od pedeset kilometara na čas, Hortonu je put ličio na vožnju u
zabavnom parku koja traje predugačko.

"Predložiću da nekome kupimo helikopter," rekao je Horton, podupirući
se o šofersku tablu.

"Već smo isplanirali da donesemo ovde vašu opremu u Skajkrejnu koji
koristimo za prevoz građevinskog materijala. Iako baš nismo voljni to da
radimo češće nego što je neophodno. Za državu u kojoj jedva da ima ljudi,
ovde ima previše očiju koje posmatraju nebo."

Vožnja je napokon bila završena ispred raštrkanih struktura koje su se
nalazila na podu uske konstrukcije nalik na kutije i sa kosim zidovima.
Najveća od tih konstrukcija bila je od opeke i sastojala se samo od jedne
prostorije. Hortona je podsećala na osnovnu školu. Pet-šest pokretnih kućica
nalik na kutije bile su poredane u zapadnom delu, a čelični kostur
prefabrikovane zgrade veličine ambara bio je stacioniran u istočnom delu.
Mali buldožer, kran i još tri Čirokija bili su smešteni uz istočni zid glavne

zgrade, na uzanom pojasu popodnevne senke. Kakofonija građevinske buke
pozdravila je Hortona koji je oprezno izlazio na vrućinu.

"Da li je doktor B. stvarno morao da pronađe mesto koje je ovoliko
udaljeno?" upitao je odmahujući glavom, dok je posmatrao gradilište.

"Pretpostavljam da je bila bitna razlika između toga da li imamo malo ili
uopšte nemamo komšije," rekao je King. "Direktor je rekao da želi siguran
radijus od pet milja i bezbedan radijus od deset milja. Gde biste prvo išli: do
prikolice ili do laboratorije?"

"Posle onakve vožnje moja bešika glasa za 'prikolicu',"
King se nasmejao, što se retko dešava i istakao: Vi ste u prikolici broj tri."
Kada se Horton malo kasnije ponovo pojavio, King mu je dao mapu
gradilišta i zaštitni šešir. "Obroci i rekreacije su u duploj prikolici. Prikolica
broj dva je rezervisana za doktora Brohiera i goste. Privremena kućica za
druženje je u broju pet, a privremena kancelarija obezbeđenja je u broju šest.
Građevinski tim je smešten u severnom delu. Taj prostor ćemo preuzeti za
naše osoblje kada oni odu odatle."
Horton je proučio svoju mapu, zaškiljio u svetlu izmaglicu prema severu.
"Šta je ono tamo?"
"Ne znam. Neki ovde ih zovu pomoćne zgrade. Ima ih šest i svaka je
veličine klozeta u koji može da stane jedna osoba. Sagrađeni su od opeke i
prazni kao što je bilo i ovo mesto." rekao je King i pokazao rukom prema
glavnoj zgradi.
"Pa, šta je ovo mesto, u stvari, nekada bilo?"
"Ni to ne znam," rekao je King. "Kada su se i zadnji stanovnici spakovali
i otišli, odneli su sve sem zidova. Da znate samo da smo slikali sva
udubljenja na podu i čivije koje smo pronašli, u slučaju da želite da nam se
pridružite u igri asocijacija."
"I koja je vaša asocijacija?"
"Moja je da oni ovde nisu čuvali ovce." King je odmahnuo glavom.
"Nema očiglednog odgovora, doktore Horton, zbog čega je ova igra i
interesantna. Sutra ću vas povesti da vidite betonske rovove koji povezuju
pomoćne zgrade," rekao je, i pokazao rukom prema severu. "Nevada je
čuvala mnoge tajne godinama, od Plamboba do oblasti 51. Ako budemo imali
sreće, sačuvaće i našu."

Dok se Aron Goldstajnov crni Dasoft Falkon 55 spuštao po uzburkanom

vazduhu trista metara iznad reke Potomak, Karl Brohier je okrenuo svoju
naslonjaču sa pokretnim sedištem prema najbližem ovalnom prozoru i
pogledao prema gradu koji se prostirao ispred njega u potrazi za poznatim
predelima. S obzirom da se baš i nije zanimao za politiku, gradsku vrevu ili
saobraćajem zagušene gradske ulice, Brohier je u Vašingtonu, u kolumbijskoj
oblasti, bio samo tri puta do sada. Zadnji put, pre osam godina, došao je da bi
prisustvovao sahrani jednog svog prijatelja. Pre toga je bio da bi ga političari
proveli i predstavili javnosti a zatim da zamoli za finansiranje osnovnog
naučnog istraživanja pred pet do šest izbornih komisija. Za Brohiera je ovo
iskustvo bilo skoro isto toliko prijatno kao i sahrana. Ali prva i najprijatnija
od svih poseta promenila je tok njegovog života.

U vreme kada su bogatije školske oblasti slale avionske tovare u Evropu,
iznajmljivale velike jedrilice na Karibima, organizovale splavarenje po
brzacima u Kanadi, sve što je Čamplejn Veli Union srednja škola mogla da
učim za svoje maturante i organizuje petnaestočasovnu vožnju od provincije
Čitenden okruga kako bi proveli trodnevnu ekskurziju u glavnom gradu.
Njegovi pratioci na toj ekskurziji nadoknadili su im takvo poniženje laganim
programom razgledanja i liberalnim povečerjem.

"Mi ne želimo umesto vas da odlučujemo šta ćete posetiti," rekao je
gospodin Fribrajt, razredni starešina. "Svako od vas ima vodič, propusnicu za
metro i svog saputnika, i naravno zdrav razum. Ako ne izgubite nijedno od
svega toga, otićićete kući i u sećanju će vam ovo ostati kao putovanje vredno
pamćenja,"

Brohier i njegov najbolji prijatelj Tom Lang su morali da odustanu od
ekspedicija po različitim poročnim mestima u Merilendu gde su se mogli naći
piće, kocka i toples plesačice. Umesto toga, oni su svoje slobodno vreme
podelili između Smitsonovog instituta, Muzeja prirodne istorije i Američke
mornaričke opservatorije.

Atrakcija u mornaričkoj opservatoriji bila je mogućnost da se posmatraju
Jupiterovi meseci ili solarna prašina kroz tridesetdvoinčni reflektor. Nažalost
sivi oblaci i letnja kišica su ih sprečili u tome.

Razočaran i u potrazi da što bolje iskoristi vreme koje su proveli čekajući
u redu za obilazak opservatorije, mladi Brohier se oduševio i fascinirao
Mornaričkim satom Sjedinjenih Država i naučnom čarolijom u pozadini
svega toga. Cezijum oscilaton, hidrogen maseri, sateliti, sinhronizaton
otvorili su neka čudnovata vrata koja su ga uvodila u relativnost,
radioaktivnost, i nauku o nuklearnoj energiji. Posle leta koje je proveo

testirajući merenja teških voda, Brohier se prijavio na Univerzitet u
Vermontu i ubrzo promenio svoj glavni smer i sigurnu karijeru iz oblasti
kompjuterskih nauka za nesigurno polje fizike.

Uspeo je da ovu novost krije od svojih roditelja godinu i po dana, a zatim
i da se odupre njihovom stalnom pritisku da ispravi ovu 'grešku'. Pošto se
istakao u neistaknutom programu, dobio je stipendiju za postdiplomske
studije na MIT Univerzitetu, gde su i konkurencija i intelektualna stimulacija
bile prioritetne. A bio je pravi trenutak za tako nešto. Um mu nikada nije bio
brži, glad nikada jača kao u to vreme. Tako da se posle dve i po godine opet
istakao i razlikovao od ostalih.

Posle tog perioda bilo mu je sve teže: katastrofa na Teksaškom
Univerzitetu, gde su lični sukob sa šefom katedre i kompleksnost prve ljubavi
koja mu je odvraćala pažnju od posla pomešane sa prvim gubitakom, učinili
da odustane od svoje doktorske teze. Pet godina je lenčario u naučnoj
laboratoriji TRW materijala, što je bio dar njegovog najboljeg prijatelja Toma
Langa, ali u isto vreme i zatvor za njegovu radoznalost. Zatim je još jednom
pokušao da odbrani svoj doktorat na Stanfordu, gde su svi ostali kandidati bili
mlađi i naizgled brži, te se Brohier osećao kao da trči uzbrdo u pokušaju da ih
sustigne. Do prvih pokušaja u CERN revoluciji bilo je još pet godina, do
Ejmi Suzan još nekoliko preko toga, a do nulte faze solidstejt memorije još
dve decenije.

On je na taj put krenuo odavde, i sada - protiv svojih najboljih instinkta -
prateći taj isti put ponovo se vratio odakle je i pošao.

Kabina Falkona 55 je podrhtavala dok se stajni trap ispružio i ukočio.
Ispod njega je bila samo voda a i ona je delovala jako blizu. Onda se
odjednom pojavilo stenje, pa parče prekriveno travom braon boje, i prag staze
za sletanje. Gume su nežno poljubile beton, a onda opet samo sada čvršće.
Kada se prednji stajni trap smirio kabina je počela da vibrira uz tutnjanje sva
tri Falkonova motora dok su uključivani okretnici potiska.

Brohier je pogledao Goldstajna koji je još uvek mirno dremuckao,
njegovo vitko telo skoro da je u potpunosti progutala stolica skroz obložena
jastucima. Nadam se da imaš pravo u vezi svega ovoga, prijatelju, pomislio
je. Ni Brohier ni Horton nisu pretpostavili de će se bilo ko iz savezne vlade
uključiti tako brzo, i obojica su bili jako nesigurni u vezi toga da li vojsku
uopšte treba uključiti u sve to.

A i od same pomisli da je Pentagon udaljen manje od tri kilometara
podilazili su ih žmarci.

Proganjao ga je, kako ga je Horton nazvao "Scenario Hangar broj 18".
Strah da je dovoljna samo jedna pogrešna reč upućena pogrešnoj osobi, pa da
se konvoj crnih kombija punih specijalaca sruči na kampus Terabajta i
odveze sve. Goldstajnu su bili potrebni sati i sati kako bi ih ubedio da
"prijatelji na visokim položajima" ne pripadaju istoj vrsti imaginarnih
stvorenja kao što su jednorozi i sirene.

"Postoje ljudi na svakoj lestvici ovoga društva koji mogu i hoće da nam
pomognu," insistirao je Goldstajn. "I biće neophodno da ih je što je moguće
više kada oni koji će nam se suprotstaviti shvate opasnost."

"Bilo bi bolje da smo sto posto sigurni kome se obraćamo," rekao je
Horton.

"Čovek koga hoću da dovedem sigurno nas neće izdati. Kako se izabrani
zvaničnici budu smenjivali, on će biti nešto poput hrasta među trskom "

"Slabe pohvale, što se mene tiče."
Goldstajna je već počelo da nervira takvo cepidlačenje. "Vi naučnici ste
takve naivčine kada je politika u pitanju. Vi ste čuli samo za ove ljude sa
CNN-a pa jedva i za njih da ste čuli," brecnuo se. "Ja ovog čoveka poznajem
već dvadeset godina, i za to vreme on se ni jednom nije poneo ishitreno ili
doveo svoje principe u pitanje. Štaviše, temelj njegove političke podrške se
ovim ne dovodi u pitanje, već je, zapravo, situacija sasvim suprotna. I ako
nam se on priključi, očekujem da će njegovi kontakti za nas imati
neprocenjivu vrednost."
"Zašto nam onda ne kažeš njegovo ime?"
"Da bih ga zaštitio u slučaju da donese odluku da nam se ne pridruži. I
zato što jeste moj prijatelj."
Na kraju svega, Brohierovo prisustvo u avionu, kao i na predstojećem
sastanku, predstavljalo je cenu konsenzusa. Horton se ne bi složio niti
dozvolio Goldstajnu da priđe tom nepoznatom i bezimenom, a da pritom nije
siguran da će njegovi interesi biti zastupani. A ipak Horton nije Goldstajna
poznavao tako dobro da prihvati njegova uveravanja da će tako i biti.
Bio je to, donekle, nerazuman, čak iritirajući zahtev, s obzirom da je
Goldstajn lako mogao do sada da održi na stotine tajnih sastanaka s kim god
odabere u nedeljama otkako mu je Brohier saopštio novosti. Ali toliko toga je
bilo u opasnosti da je čak i Brohierovo poverenje s vremena na vreme bilo
pokolebano, pa mu je bilo drago što je Horton bio pametan pa ga uvukao u
proces.
Kada je Falkon 55 stigao do stanice na službenom ulazu (VIP), Goldstajn

je otvorio oči i ustao. "Brzo smo stigli," rekao je i bacio pogled na sat. "Da li
si se ti malo odmorio?"

"Ja ne mogu da spavam u avionu," priznao je Brohier.
"Onda bi te moj posao ubio," rekao je Goldstajn uz živahan osmeh.
Za neverovatnih nekoliko minuta, našli su se na zadnjem sedištu srebrnog
mercedesa koji je lagano brundao niz Vašington Memorijal prolaz. Pre nego
što je Brohier postao svestan, već se Pentagon pojavio s njihove leve strane.
Goldstajn ga je uhvatio kako posmatra njegovu umirujuću, imponzantnu,
neumoljivu fasadu dok su prolazili kolima pored njega.
"Da li se još uvek brineš?" pitao je Goldstajn.
"Ne zbog tebe, Arone. Nikada se nisam brinuo zbog tebe. Brinem se da
možemo izgubiti kontrolu u vezi svega ovoga," rekao je Brohier. "Ne želim
toliku odgovornost. Ne želim da dođem u situaciju da moram da donosim
odluke. S druge strane, radije bih da to ipak budem ja, odnosno mi, pre nego
mnogi drugi ljudi koji mi padaju na pamet. A mnogi od tih ljudi žive i rade u
našem gradu."
Goldstajn je klimnuo glavom. "Reći ću ti nešto. Odavno sam saznao za
bandu iz Vašingtona. I dobra i loša vest su da su oni, daleko od očiju kamera,
isti kao i oni ljudi kod kuće koji su ih poslali ovde. Ni bolji ni gori, samo
izloženiji oku javnosti, a posledice njihovih grešaka su dalekosežnije."
Brohier se sarkastično nasmejao i rekao: "To sa tvojim prijateljem je malo
neobično... pokušavam da zamislim da je izabran neko koga poznajem i
cenim, kao na primer moj otac."
"Gospodin Smit ide u Vašington," rekao je Goldstajn. "Karl, reći ću ti
nešto što nisam želeo da kažem pred Džefrijem, imajući u vidu njegovo
raspoloženje u tom, trenutku. Taj sastanak sutra i taj čovek - znaš, on nam je
neophodan. U ovom trenutku, slaba nam je zavera."
"Razmišljao sam o tome," rekao je Brohier. "To što radimo u tajnosti, u
stvari, radi protiv nas. Mogu nas sutra ujutru pokupiti, i sve će biti gotovo."
"Da, ali za razliku od tebe, pa čak i mene, moj prijatelj ima preveliki
ugled da bi ga tako lako ućutkali," rekao je Goldstajn. "Za razliku od Džefrija
i njegovih ljudi, on je isuviše prisutan u javnosti da bi tek tako nestao. Ne
mogu ga zaplašiti, a sa druge strane, on neće sebi dozvoliti da se
kompromituje." Okrenuo se prema prozoru i stao da posmatra preko
Potomaka Linkolnov spomenik. "On će umeti da postavi prava pitanja,
glasno i na pravim mestima, u slučaju da nestanemo."
"To je utešno," rekao je Brohier. "Arone, tvoj prijatelj... u pitanju je

senator Vilman, zar ne?"
Goldstajn je nemo klimnuo glavom, i odraz tog gesta se video u staklu u

boji. "Šta ti misliš o tome?"
"Što se mene tiče, mislim da je to u redu."
"Dobro. Mada ipak," dodao je odsutno, "Mislim da mu ne trebamo reći za

Aneks. Neka to bude naša garancija." Goldstajn se okrenuo i susreo sa
Brohierovim upitnim pogledom. "Garancija, u slučaju da ja grešim u vezi
njega, i u zavisnosti od toga koliko naši neprijatelji mogu daleko da idu."

7

STRATEGIJA

HONG KONG, KINA U zadnjem pokušaju da se spreči katastrofa i okončaju
šesnaestodnevne demonstracije u Bejingu, novi vojni guverner specijalnog
Hongkonškog okruga izdao je danas proglas o dvadesetočasovnom
policijskom satu samo sa mogućnošću kretanja od kuće do posla i natrag.
Guverner Han Lo objavio je da su komandantima kineske vojske data
ovlašćenja da pucaju i ubiju ako se "izdajnički izgrednici" koji remete javni
red i mir suprotstave naređenju. Najmanje desetak demonstranata i oko pet
policajaca je poginulo u ranijim sukobima u gradskoj botaničkoj bašti i
viktorijanskom kompleksu zgrada u Studentskom gradu.

Kompletan izveštaj hong kong od ujedinjenja hanlobio / ostanite uz skaj-sken

Apartman Grover Endru Vilmana u zgradi Hamfrejškog Senata po pravilu je
bio prvi na tom spratu u kome se budio život svakog jutra, i zadnji koji se
zatvarao svake večeri. Oficijelni radni dan njegovog administrativnog i
zakonodavnog pomoćnika počinjao je u sedam ujutru, što je po kongresnim
standardima bilo dovoljno rano. Međutim, opi su često zaticali šefa koji je
pre njih došao sat vremena pa i više i već je obavio jutarnji posao sa
zastrašujućom efikasnošću. Prva stvar koju bi Vilman ujutru po pravilu
uradio, a koju je on sam sebi dao za zadatak, bila je da odgovori na, kako je
on sam nazvao 'pobesnelu poštu'. Napori njegove koalicije koja zastupa
stanovište o razoružanju. Razumom protiv ludila, usmereni ka edukaciji
stanovništva u toj oblasti, kao i napori da se deluje na članove Kongresa,
prouzrokovali su stalan priliv kritički, često i neprijateljski nastrojene pošte u

obliku video, audio kaseta i teksta. Čak i kad je napravljena selekcija
anonimnih i onih poruka koje nisu sadržale povratnu adresu, još uvek je bilo
na stotine poruka dnevno od ljudi koji su imali potrebu da pokažu Vilmanu
kako je zaveden, u zabludi, neuk i nelojalan, i kako jednostavno nije u pravu.

Na pitanje zašto se uopšte trudi da odgovara na poruke koje bi drugi
ignorisali odgovorio je: "Od toga mi krv u venama prostruji brže nego od bilo
koje količine kafe. A s druge strane, nađu se u čudu kada im lično odgovorim
i to ih ponekad natera da stave prst na čelo i porazmisle bolje o svemu. Pored
toga, ja gajim totalno neracionalnu veru u snagu razuma."

Rano izjutra je takođe bilo pogodno vreme za telekonferencije sa
saveznicima iz Evrope. Koalicija Razumom protiv ludila imala je svoje
filijale u četrdeset i jednoj zemlji, i legitimne partnere kao što je bio Vilman, i
potpisnici RPL-ove Deklaracije o zdravom razumu koji su se nalazili u skoro
polovini tih filijala. Naravno, taj savez je od Vilmana napravio omiljenu metu
hrišćanskih ultranacionalista i internacionalnog konspirativnog krila.

Vilman je sve to nekako pohvatao u hodu. Na jednom nivou, radilo se
samo o običnom dizanju galame. Na drugom, to je bila potvrda da je poruka
dopirala do javnosti. Sve to mu je, pored priliva pisama podrške koja su
stizala paralelno sa onim drugim i povremenih preobraćanja dotadašnjih
neprijatelja u prijatelje, bila dovoljna potvrda da je na pravom putu. Njegov
krstaški rat nije zavisio od glasanja, niti je bio uskih vidika, niti smicalica
medijske kampanje zbog kakvog reizbora. Radilo se, u stvari, o jednom
principijelnom i dugoročnom angažovanju koje je imalo za cilj da promeni
mišljenje ljudi o konfliktu uopšte. Tako da je on bio sasvim svestan situacije
da bi procenjivao napredak svojih napora samo na osnovu 'pobesnele pošte'.

Vilmanov ofis je bio totalno nekonvencionalan kao što je bila i njegova
politika i istrajan u konfliktima kao i imidž koji je imao njegov Senat.
Standardni dodatak priboru na stolu senatora sastojao se od američke zastave,
smeštene tako da posetioci ne mogu da je ignorišu, a kamere da je propuste.
U Vilmanovoj kancelariji, taj glavni prostor zauzimao je njegov omiljeni
poster Razumom protiv ludila u gro planu. Bio je to kontroverzni 'kolaž
leševa' u mrtvačnici i fotografije mesta zločina sa masnim slovima utisnutim
naslovom: ORUŽJE NE UBIJA LJUDE u gornjem delu uz jedan sarkastični
komentar (RAZMISLITE DA LI GA NEKO JOŠ KUPUJE?) koji se nalazio
u donjem delu.

U drugim delovima sobe, isto tako nije bilo uobičajenih počasnih diploma
i zbirka ličnih fotografija. Njihovo mesto su zauzele red i slike heroja i

pionira mirovnih pokreta i pokreta za razoružanje. To je bila Vilmanova
privatna dvorana slave, svetilište filozofskom idealu koji je postojao više od
jednog i po veka, od drugorazredne do vodeće ideje - čovek kao majmunoliki
ubica, i evolucija krvavih zuba i kandži.

Jedine slike na kojima se nalazio Vilman lično bile su dve uramljene
političke karikature i zastakljena fotografija na kojoj se nalazio Vilman sa
svojom tenkovskom jedinicom u pustinji izvan An Najafa, u Iraku. Iza
fotografija nalazili su se njegovi uramljeni činovi, medalje i sertifikat o
časnom otpuštanju iz vojske.

Ja imam moralno pravo, insistirala je fotografija. Ne možete da me
uplašite, ili izazovete moju nelojalnost, strah, a onda me izbacite. Morate da
uključite i pitanje morala u ovaj naš protest. Godinu dana ranije fotografija je
govorila dovoljno glasno sa reklama za kampanju i odnela Vilmanu sigurnu
pobedu i još šest godina mandata za senatora u Oregonu.

"Nijedna druga država u ovoj zemlji te ne bi poslala u Vašington," rekao
je njegov protivnik iz demokratskog pokreta u njegovoj privatnoj sali za
prijeme. "I nijedna druga država te ne bi opet vratila kada bi ljudi shvatili šta
su uradili. Pa ipak, zbog muka koje zadaješ republikanskim rukovodiocima, i
zbog svega dobrog što pokušavaš da uradiš zabadajući svoj nos u raznorazna
sranja, skoro da mi i nije krivo što sam izgubio od tebe. Ali ako kažeš šefu
moje stranke da sam ja ovo rekao, postaraću se da tvoje incestuozno malo
gnezdo moralno posrnulih pedera tehnokrata nikada više ne dobije ni sto
dolara za članarinu od moje žene."

To je bio osnovni paradoks kada je Vilman bio u pitanju, a koji je
obuhvatao ne samo kampanju, već i celu njegovu političku karijeru.
Prijateljima i saveznicima je išao na živce, a neprijatelji su ga poštovali
upravo zbog tih istih karakternih crta: zbog njegove odlučnosti, specifične
nabusitosti u službi pronicljivog i prodornog uma, kao i zbog njegove
beskompromisne odanosti principu a ne onome što je korisno. Po rečima
vodećeg časopisa 'In touch' on je bio prototip antipolitičara.

"On svesno krši pravila koja se smatraju svetim, ali pre iz razloga što je to
neophodno, a ne da bi prkosio," napisao je politički urednik časopisa u uvodu
o Vilmanovom profilu. "On pravi fatalne greške, pa ipak preživljava, iz
razloga što je strast retka pa je samim tim i na ceni u ovom obično, emotivno
mrtvom gradu.

"Grover Vilman u istom trenutku čini da osećamo i ponos i neprijatnost,
kao da prepoznajemo istinu u njegovim rečima ali se plašimo da živimo u

skladu sa njegovim idealima. Nikada do sada u mom tridesetogodinjem
sećanju na ove hale ne pamtim da je postojao tako veličastven ikonoklast ili
intelektualac od neprocenjive vrednosti u Kongresu. Iako očigledno bez šanse
da bude izabran za predsednika, on se trenutno nalazi na vrhuncu svoje moći.
Onog trenutka kada se javnost umori od njegove, na neki način
propovedničke poruke, što je neminovno, ovaj L' Enfantov grad, kao i moja
rubrika i naš nacionalni dijalog biće siromašniji zbog njegovog odsustva."

Ravnodušan kada su pohvale u pitanju, Vilman je poslao uredniku kopiju
isečka crvenom olovkom zaokruženim 'pošto oni neizbežno moraju' i ručno
naškrabanom porukom u dnu:

Ako je civilizacija moda, onda je civilizacija fantazija. Da li je to zaista
najbolje što možete da ponudite svojoj deci?

"Po mom mišljenju, ova može da prođe," rekla je Toni Barns. Grafički
dizajner je dodirnula kontrolora i odnela maketu video bima koji se nalazio
na zidu u sali za konferencije. Radilo se o crno-beloj fotografiji osmoro
odraslih ljudi koji stoje u krug, svaki od njih sa revolverom prislonjenim uz
glavu one druge osobe sa leve strane. "Možemo da upotrebimo nešto kao 'Da
li se sada osećate sigurnije?' ili 'Ubijanje prestaje kada ga mi zaustavimo' kao
reklamni slogan."

"Meni se ipak više dopada prvi," rekao je Evan Stolta, stručni strateški
konsultant u Razumu protiv ludila. Ispružio je ruku i vratio na ekran
fotografiju trogodišnjaka u minijaturnom radnom odelu sa mitraljezom u ruci.
"Dovoljne su četiri reči da primame i prodaju: 'Sada je čovek'. Jednostavo,
upečatljivo."

"Prestani da razmišljaš kao liberal sa Jejla," rekla je Barns. "Ima mnogo
ljudi koji neće shvatiti poruku - misliće kako je to baš slatko."

"Ne možemo ništa učiniti kad je u pitanju ironija," rekao je Stolta, koga je
iznervirala ova sarkastična primedba. "Šta bi ti htela da bude na fotografiji:
bure iz koga kulja dim i još jedan klinac koji leži u lokvi krvi?"

"Stanite malo da razmislim," rekao je senator Vilman, koji je za sve to
vreme sedeo zavaljen u svojoj stolici i slušao njihove ideje.

Barns se namrštila i okrenula prema svom digitalizeru. U roku od
nekoliko minuta crno-beli likovi su dobili boju. Ubrzo posle toga pojavili su
se i leševi.

Vilman je već odmahivao glavom kada se Barnsova okrenula prema

njemu da čuje njegovo mišljenje. "Ne, ne, ne. Nikada do sada nismo poturili
žrtvu ni u jednom našem materijalu, a ovaj nije dovoljno dobar da bismo
napravili izuzetak. Doduše dopada mi se boja. Zašto smo u poslednje vreme
upali u ovu Vizental-Bergmanovu rutinu visoke umetnosti? Ti ljudi do kojih
želimo da dopremo ne žive u jednobojnom svetu, i mi treba da se povežemo
njima na nivou na kome oni žive."

"Mi," započeo je Stolta, ali nije znao odakle da počne.
"Toni, tvoj krug nesigurnosti bi bio isto toliko dobar i u boji," nadovezao
se Vilman. "Čak i bolje jer će ljudi delovati kao porodica i susedi, umesto kao
likovi iz nekog krimića iz talasa crnog filma. Možeš da pomeriš izvor
svetlosti ako želiš da se poigraš sa emotivnim podtekstom. Dođi kod mene sa
nekom takvom varijantom do kraja dana."
Barnsova je klimnula glavom, i počela da zatvara svoj digitalizer. Istog
trenutka Vilman je svoju pažnju usmerio prema Stolti. "Evane, šta se desilo
sa onim 9 čemu smo pričali prošle nedelje? Da li si pronašao neke provajdere
koji nam mogu obezbediti sadržaj? Mi u svakom slučaju ne možemo kupiti
niti izmoliti dovoljnu širinu frekventnog opsega za ove džinglove kako bi
mogli da se takmičimo sa programskim kolekcijama kod Tarnera, Sonija ili
Berelsmana. Oni će morati da nam nekako pomognu."
"Oni ne žele da razgovaraju sa nama," rekao je Stolta, i slegao ramenima.
"Naravno da ne žele," rekao je Vilman. "Oni sede na stotinama hiljada sati
materijala za programe koji je baziran na pretpostavkama da je prikazivanje
kako čovek sakati, muči, i ubija druge ljude, zabavno. Ali tvoj posao je da
smisliš kako da ih nagovoriš da razgovaraju sa nama."
Stolta je odmahivao glavom. "Oni su uložili ogromne sume novca u
inventar."
"Inventar otrova. Nama je bitno da oni počnu da gledaju na te kolekcija
kao na aktivna, a ne kao na pasivna sredstva, rekao je Vilman oštro. Moramo
im pomoći da vide da postoji etička dimenzija u tome što rade, a što
prevazilazi ponudu i potražnju. E, a ako to uključuje lupanje po zaključanim
vratima i zatvorenim umovima sve dok se ne otvore, moraćemo tako da
postupamo. A sada, ako si ti isuviše istrošen za takav vid borbe "
"Ubaci me u svoj raspored za petak," rekao je Stolta. "Potrudiću se da
dođem do nekih ideja do tada."
"Dobro." Vilman je pogledao na sat. "Kasno je za moj sastanak. Sistem?"
"Spreman je," rekao je sintetizovani glas kontrolora iz sale za
konferencije.

"Kraj zapisnika sa sastanka."
"Potvrđeno," odgovorio je kontrolor. "Da li želite da sumiram i
distribuiram zapisnik?"
"Ne. Samo arhivu." Onda je Vilman podigao pogled prema drugima i
nasmejao se simpatično. "Ovoga puta put nam je trnovit do samog kraja,"
rekao je. "I zbog toga nam je teško. Ponekada kada se ja obeshrabrim,
razmišljam da promenim ime koalicije u Udruženje Sizifa. Do sada sam,
hvala bogu, nekako uspevao da prevaziđem tu ideju pre potpisivanja papira -
to je ime koje bi samo neki liberal sa Jejla mogao da razume." Namignuo je u
Stoltinom pravcu, i nasmejavši se vedro, a oči su mu zasijale vragolasto."
"Propustili smo šansu," rekao je Stolta. "Zamislite samo logo sa
drečavom animacijom koji smo do sada već mogli da imamo na Veb sajtu."
Vilman se nasmejao dok je uzimao svoj portfolio. "Vratiću se u
kancelariju za jedan sat. Ako nešto pre toga iskrsne, Marina zna gde može da
me nađe."

Vetrić je pirkao Arlingtonovim nacionalnim grobljem, tako ublažavajući
sparinu koja je pretila da ugrozi ovaj vlažan vašingtonski letnji dan. Bez
obzira na to, Vilman se obilato oznojio dok je prešao put od Šeridaji Gejta do
brežuljka gde su u hladovini stogodišnjeg javora počivali ostaci Dejton Čarls
Artur Dejča. Drvo je prekinulo red belih mermernih nadgrobnih spomenika, i
njegovo široko korenje je nakrivilo Dejtonov spomenik za nekoliko stepeni.

Cele prošle godine, jedini posetilac Dejtonovom grobu bio je redov Treće
američke pešadije, koji je tu bio samo na kratko da bi postavio američku
zastavu ispred spomenika zbog predstojećeg Dana pomena poginulih. U toku
ove godišnje tradicije, stara garda se podsećala i odavala počast njegovoj
službi i žrtvovanju. Međutim, bilo je skoro sigurno da niko drugi nije.

Dejton je umro na drugom kraju sveta i pre više od jednog i po veka,
regrutovani kaplar koji je svoj život izgubio u žestokoj koreanskoj zimi i u
možda još gorem porazu - krvavom povlačenju u Hungamni. S obzirom da je
umro u dvadeset i prvoj godini, nije ostavio potomke. Najbliži od njegovih
živih rođaka bili su pripadnici sada već treće generacije koji su pet država
daleko od njega.

Ali Dejton nije bio jedini koji je padao u zaborav. Kako su najmlađi
veterani iz koreanskog rata napuštali ovaj svet jedan po jedan, Dejtonov rat je
prešao iz sećanja u istoriju. Bio je sveden na čarke Hladnog rata koji se nije

razmetao ni patriotskim pesmama niti pobedničkim slikama, da bi na kraju u
potpunosti nestalo u boli i strasti.

Čak su i najosnovnije činjenice izbrisane iz kolektivne svesti. Retki su
bili građani koji su znali nešto više o Koreji od onoga što je moglo da se
sazna iz klasične televizijske komedije koja je pripremljena za tu priliku.
Ridžvej i MekArtur, Pusan, Inčan i Jalu su izgubili nekadašnju zvučnost svog
imena.

Ista sudbina je, doduše, zadesila sve Dejtonove komšije u starim
grobnicama na brežuljku u parceli broj 20. Čak i oni koji su se borili u
Velikom ratu nisu mogli da računaju na posetioce koji bi razbili ustaljenu
tišinu.

Dodeljujemo Vam ovo malo parče zemlje, razmišljao je Vilman dok se
približavao dvojici ljudi koji su ga čekali kod javorovog drveta, kao i pravo
na njega u carstvu koje više ne nastanjujete - a zapravo zbog čega sve to
radimo? Zbog propagande, kako bismo ulepšali istinu. Poštovani mrtvi, u
svojim večnim prebivalištima, bez nagoveštaja onoga što su učinili, pretrpeli,
kako bi zaradili svoju duboku počast. Nema krvi, polomljenih ni iščupanih
delova tela, nigde oružja na vidiku. Samo red za redom sterilnog belog
kamenja, koje leži u tišini. Mrzim ovo mesto više nego bilo koje drugo za koje
znam...

Karl Brohier se namrštio. "Je li to on?"
"To je on," rekao je Aron Goldstajn i klimnuo glavom.
"Ne izgleda baš srećno."
"I ne očekujem da bude srećan."
"Možda je trebalo da ga jednostavno pokupimo tvojim kolima i pođemo u

vožnju kružnim putem," rekao je Brohier.
"To bi stvorilo baš intimnu atmosferu, zar ne? Mnogo intimniju od ove.

Jedan jeftini audio teleskop, i..."
"Ja znam šta on misli o Arlingtonu," rekao je Goldstajn. "Ovako je bolje."

Krenuo je prema Vilmanu sa osmehom i ispruženom rukom. "Grovere! Hvala
ti Što si došao."

"Rekao si da moramo hitno da porazgovaramo," kazao je Vilman i
pogledao pored Goldstajna. "Ja Vas poznajem. Odakle ste mi poznati?"

"To nije bitno," rekao je Goldstajn. "Hajde da sednemo. Karl, dodaj
ćebe."

Seli su u hladovinu i smestili se na crveno-crnom ćebetu. Delovali su kao
tri brata koja žele da zaustave vreme kraj porodične grobnice. "Šta imaš da
mi kažeš Arone?"

"Hoću li ti ulepšati dan ako ti kažem da postoje dobri izgledi da više
nijedan grob neće biti iskopan na ovom groblju, sem kada sahranjuju nekog
starca kao što sam ja?"

"Nije mi baš jasno šta hoćeš da kažeš," rekao je Vilman i namrštio se.
"Ali stopa poginulih u američkim oružanim snagama je niža nego što je ikada
bila. Čak i kada bi uključili i vojne snage na terenu, uglavnom su mašine te
koje se bore, tako da su pogibije u borbi prava retkost i nimalo zanimljive za
javnost. Više od pola bitke je dobijeno, Arone. Gubici u ljudstvu više nisu
prihvatljivi." Pokazao je glavom u pravcu Pentagona, koji je bio zaklonjen
udaljenim drvećem, pa ga nisu baš najjasnije mogli videti. "Bilo bi još dobro
kada bismo mogli da ih nateramo da isto toliko računa vode i o narodima u
Ruandi i Burundiji, ili o Brazilcima.

"Bilo bi previše očekivati i to od njih," rekao je Brohier.
"Zašto?" Vilman je zahtevao odgovor.
"Čovek svojevoljno ubija tuđu decu već deset hiljada godina. To im
ostavlja više prostora na planeti za njihovu decu."
"Oh, Bože, ne pokušavajte meni da plasirate te priče o Darvinu," rekao je
Vilman sa gađenjem. "Bokseri se tuku do iznemoglosti, a zatim se grle.
Bokser koji praktikuje odbrambeni stav će oboriti kritizera s nogu na kraju
treće četvrtine, a sebi kupiti pivo na kraju četvrte četvrtine. Čuo sam ja već to
sociološko baljezganje o onom Drugom, i kažem vam da je suština u tome da
nekada ne čujemo plač majki i žena."
"Objasnite mi na šta mislite kada to kažete,"
"Rado. Kažite mi čega se sećate kada je u pitanju Pustinjska Oluja,"
"Pustinjska Oluja? Blagi bože, to je bilo. Znate ima mnogo rupa u mom
pamćenju o tekućim događajima u proteklih šest godina. Mislim da sam imao
krizu u Belovim laboratorijama."
"Ja sam u to vreme bio u Abramsu M1AJ," rekao je Vilman. "Nastavite,
recite sve čega se sećate."
"Pretpostavićete da se verovatno više sećam, s obzirom da su sve
televizije gde god da sam otišao u to vreme prenosile CNN vesti skoro mesec
dana," rekao je Brohier i namrštio se. "Imali smo nevidljive lovce, smart
bombe i Švarckofa. Oni su imali Sadama Huseina, jurišne rakete, i
vazduhoplovne snage koje su pobegle u Iran. Koliko se sećam i nije bila baš

neka borba."
"Ne, nije."
"A Iračani su digli u vazduh sva naftna polja, zar ne? Kada su napustili

Saudijsku Arabiju."
"Kuvajt."
"Tačno. Kuvajt. Pa, kakav sam bio?"
"Sećate se onoga čega se uglavnom većina ljudi seća," rekao je Vilman

kao iz topa. "Bio je to Veliki rat. Borili smo se za ispravnu stvar, lako smo
pobedili, i skoro svi su se vratili kući." Pokazao je rukom prema naizgled
beskrajnom polju nadgrobnih spomenika koji su ih okruživali sa svih strana.
"Ovde nema mnogo ljudi koji su umrli te zime. A to, u stvari, i nije baš toliko
dobro.."

"Zašto?"
"Zato što je Veliki rat jedna velika laž. Pustinjska oluja je bio jedan
odvratni mali rat. A najstrašnija stvar u vezi njega bila je to što je tako malo
užasa uspelo da se vrati u Frogleg, u Misisipiju. Mi smo pošli u rat zbog nafte
i božanskog prava nečijeg tuđeg kralja, a ne u samoodbrani ili zbog
demokratskih principa. Štampa je tretirala taj rat kao video igru, a ljudi kao
jednomesečnu seriju u nastavcima,"
Vilman je odmahnuo glavom. "U rasponu od šest nedelja, pobili smo
najmanje duplo više Iračkih vojnika i civila nego što je Amerika izgubila za
petnaest godina u Vijetnamu. Ali nismo videli majke koje su plakale, tako da
nam to ništa nije značilo. Veliki rat." Podrugljivo se nasmejao. "Veliki rat
znači da su samo stranci sa čudnim imenima bili raznešeni u paramparčad."
"Grovere, šta bi bilo da je sve to moglo da se izbegne?" pitao je
Goldstajn. "Šta bi bilo da su Kuvajćani imali granicu koju nijedan irački tenk
ne bi mogao da pređe a da ne odleti u vazduh, i koju nijedan irački vojnik ne
bi mogao da pređe a da ga ne razoružaju?"
"I šta bi bilo da su Iračani to znali unapred?" dodao je Brohier.
Vilman je dugo posmatrao izraze na njihovim licima pre nego što je
odgovorio. Kao da je pokušavao da proceni koliko su ozbiljni. "Iračani su
imali izvrsnu dalekometnu artiljeriju, i još mnogo toga. Utvrđena granica ne
bi zaustavila njihovu vojsku, samo bi ih naterala da promene taktiku. Je l' vi
to želite da znate kolika bi bila cena da se Sadam razuveri?"
"Ne," rekao je Goldstajn. "Pitam da li bi se rat uopšte mogao nastaviti da
su topovska đulad i artiljerijske granate eksplodirale pre nego što su stigle do
svojih meta, da su bombe i rakete odletele u vazduh, da su se magacini sa

puškama i pištoljima zapalili u trenutku kada su pešadinci bili na hiljadu
metara od granice."

Vilman se zbunjeno namrštio i polako rekao: "Pa, još uvek postoje stvari
kao što su strele, katapult i falanga. Mislim da drugi vek nije bio mirniji od
dvadesetog. Ipak, vaš scenario bi sigurno poremetio mnoge planove i sisteme.
Uključujući i Sadamove. Kažite mi sada, da li tu ima nečeg više od obične
fantazije?"

"To je interesantno pitanje," rekao je Goldstajn. "Nazovimo ga misaoni
eksperiment pre nego fantazija i poigrajmo se sa time još malo.
Pretpostavimo da je postojalo tehnološko sredstvo pomoću koga bi se mogli
postići takvi rezultati. Kako biste vi to predstavili svetskoj javnosti kada bi
vaš cilj bio da okončate rat? Kome biste dodelili taj zadatak?"

"Ja ne želim da igram nikakvu igru," rekao je Vilman. "Da li vi imate tu
stvar ili ne?"

"Imamo je, senatore," tiho je rekao Brohier. "Nazvali smo je Okidač
efekat. A sam uređaj zovemo Okidač."

"Teoretski ili..."
"Ne," rekao je Goldstajn brzo. "Prototip je operativan."
Celo Vilmanovo telo je stresla neka jeza. Skrenuo je pogled od druge
dvojice. Pogled mu je bio potpuno zbunjen. "Moj Bože," konačno je
progovorio. "Oružje za borbu protiv oružja. Glavno sredstvo koje je bilo
potrebno plavim šlemovima zadnjh pedeset godina."
"I to još sredstvo koje bi svaki tiranin želeo da ima kako bi razoružao
svoje protivnike," rekao je Goldstajn. "Kako da ga sakrijemo od tih tirana?"
"Verovatno nećemo moći. Zato se moramo postarati da ga dobiju njihovi
protivnici," nadovezao se Vilman. "Da li je teško napraviti tu spravu? Koja je
njena najmanja moguća veličina a da još može da postigne koristan domet?
Koliko su skupe komponente?"
"Prerano je da vam stvarno odgovorim na ta pitanje," priznao je Brohier.
"To mi baš i nije od koristi..."
"Ali to je istina. Vidite, prvi laseri su bili veliki, prosto su gutali struju,
preosetljivi i skupi. Ali samo posle nekoliko decenija razvoja, za dvadeset
dolara ste mogli da kupite koji je radio na najmanje baterije i koji je mogao
da stane u džep na košulji. Mi ne znamo koliko možemo proporcionalno da
smanjujemo ili uvećavamo prototip. I skoro je sigurno da još neko vreme
nećemo biti u mogućnosti da to saznamo."
"To otkriće, je u celosti u Terabajtu? Mislim da je ono sto posto vaše?"

"Terabajt nikada nije uzeo ni dolar od državnih para," rekao je Goldstajn
ponosno.

"Dobro," rekao je Vilman. "Gledano na duge staze to i nije baš mnogo
bitno. Ako te oni žele, moraš im pripadati - a vas će sigurno želeti. Kakvo
obezbeđenje imate?"

"Najbolje moguće," rekao je Brohier. "Ovaj razgovor je najveći rizik koji
smo do sada preduzeli."

"Sumnjam u to. A kako ste uspeli da izvršite testove svog prototipa na
artiljerijskim granatama i tenkovima?"

Brohier i Goldstajn su razmenjali poglede. "Pa, zapravo i nismo," rekao je
Brohier. "Imali smo mali problem jer nismo imali pristup."

"Moraćete da rešite taj problem," rekao je Vilman. "Ako ne znate granice
i mogućnosti svog sistema, pobićete mnogo ljudi - pogrešnih ljudi."

"Zato smo i došli kod tebe Grovere," rekao je Goldstajn. "Znamo da deliš
naš pogled na to kako bi ova naprava trebalo da se koristi. I zato što znaš i
Vašington i Pentagon iznutra. Zato bismo i želeli da nam se pridružiš. Zato i
želimo tvoj savet."

Vilman se namrštio. "Ako ovi Okidači ikada budu jeftini poput televizora
i uobičajeni kao ručni satovi - pa, mogao bi da sanjam o tome kako ću živeti
dovoljno dugo da vidim taj svet. Ali to da li ja poznajem Vašington ili
Pentagon dovoljno dobro da vam pomognem i omogućim da svoju ideju
sprovedete u delo je kranje diskutabilno.

Što automatski svaki savet koji bi vam mogao ponuditi čini kranje
nepouzdanim."

"Zašto ne pustite nas da o tome sudimo?" pitao je Brohier. "Na kraju
krajeva, mi nismo obećali da ćemo prihvatiti vaš savet."

Vilman se na to iznenađeno nasmejao. "Ne, niste, zar ne? Dobro. Mislim
da je vaša dužnost da o tome obavestite Predsednika, baš kao što je i Ajnštajn
obavestio Ruzvelta o mogućnosti postojanja atomske bombe."

"Sada je bio red da se Goldstajn iznenadi. "Ali Grovere, pet minuta posle
toga Pentagon će zalepiti nalepnicu 'strogo poverljivo.'

"Da, hoće."
"Da li ti još uvek misliš da smo mi u obavezi da im predamo Okidač?",
institirao je Brohier. "Kako nam to može pomoći da pomognemo
razoružanje? Pre će biti da ćemo zbog toga biti bliži američkom miru (Pax
Amerikana). Ako smo mi jedina zemlja koja ima Okidač, završićemo tako što
ćemo biti jedina zemlja koja ima vojsku."

"Karl je u pravu, Grovere," rekao je Goldstajn i pocrveneo. "Ja sam
patriota koliko i bilo ko drugi. Volim ovu zemlju, ali budi uveren da neću
jednom mladom Cezaru dati magičnu formulu za izgradnju carstva. A ne
misliš valjda da će glavnokomandujući vrhovnog vojnog štaba podeliti tvoj
entuzijazam za konstruisanje Okidača koji bi bio obična sprava kao što je
televizor,"

"Ne, ne mislim" rekao je Vilman. Ali saslušaj šta imam da ti kažem. Mi
moramo da imamo jasnu predstavu o tome šta nam je cilj. Nije nam cilj da
ovo otkriće krijete od sopstvene vlade i njenih oružanih snaga - iz prostog
razloga što je to nemoguće. Ako ga naša obaveštajna služba ne iskopa, onda
će ga zgrabiti u trenutku kada budete počeli da ga delite. Da li mislite da ćete
na taj način biti uticajniji, imati više moralnog autoriteta, veću mogućnost da
pregovarate nego u situaciji kada biste se prvo njima obratili?"

"Verovatno ne," rekao je Brohier. "Ali..."
"Naravno da ne," kazao je i Vilman. Vi ne pokušavate da to sakrijete od
njih, pokušavate da se obezbedite da vam ga ne oduzmu. Ako nas otkriju,
potvrdićemo skoro svaku najgoru njihovu sumnju. Ali ako sa ovim odemo
kod njih i podsetimo ih na sve one misije za očuvanje mira koje i nisu bile
baš mirovne, neki od njih će shvatiti, 'mogli bismo da ovo iskoristimo i
spasimu svoju decu.' I onda ćemo testirati Okidač na načine na koje vi nikada
niste mogli sami, u odnosu na puni domet bojeve municije."
"Po cenu da izgubimo kontrolu nad njim," rekao je Goldstajn. "On ne
pripada ljudima koji nišane iz puške. On pripada ljudima koji su na nišanu."
"Vi nikada niste imali kontrolu nad njim," tvrdio je Vilman. "To je
naučno znanje i pripada svakome. Koliko bi laboratorija širom sveta danas
moglo da krene da konstruiše Okidač, kada bi imali pristup vašoj
informaciji?"
Goldstajn je pogledao Brohiera. "Ne znam," naučnik je polako rekao.
"Trideset - četrdeset? Možda i više."
"A koje od tih laboratorija bi mogle same da dođu do fundamentalnog
otkrića sledećeg meseca, ili sledeće godine?"
"Verovatno trećina, a možda čak i polovina od ukupnog broja."
"Dakle, koliko je onda uopšte bitna nalepnica 'strogo poverljivo?'" pitao
je Vilson. "To je toliko beznačajno da bi moglo da razuveri naše vođe."
"To nam daje godinu dana prednosti u samom startu, a možda i više,"
rekao je Brohier. "Godinu u kojoj bismo mogli da umarširamo u Meksiko i
zbacimo Kardena sa vlasti, ili prisvojimo Severnu Kanadu, ili ponovo

zauzmemo Panamski kanal."
"Ali Karl, bilo koju od tih stvari ili čak sve možemo uraditi već danas,"

rekao je Vilman. "Naša vojska ima najbolje od najboljih, i dovoljno vojnika
da dominira na bilo kom bojnom polju ili kontinentu. Ali mi ne koristimo ni
deseti deo naše moći od onoga koliko bismo mogli. Zašto? Zato što smo
svesni da bismo bili loši osvajači. Slabo bismo udarali kada bi došlo vreme
da pucamo u disidente i ugušimo otpor. I zato što moderne industrijske
demokratije ne započinju ratove - loše utiču na posao. Da li stvarno mislite u
Pensilvanijskoj aveniji br. 1600 ima bilo kog ko gaji potajnu želju da
trijumfalno uđe u Vankuver?"

"Ne želim da rizikujem. Bilo je avanturista i pre u Beloj kući. Može ih
ponovo biti, možda i pre nego što možemo da zamislimo."

"Karl, znaš i sam da u životu nema alternativa koje su skroz oslobođene
od rizika. A moram i ovo da ti kažem - kada bi morao da izaberem bilo koju
postojeću vladu od vodećih sila i da joj poverim ovo otkriće na godinu ili dve
ili pet, bila bi to ova sadašnja. Možda oni ne rade pravu stvar, iz našeg ugla
gledano, ali isto tako mislim da ne bi uradili ni pogrešnu."

"Voleo bih da imam isto toliko poverenja koliko ti imaš."
"Karl ja znam te ljude. A zna ih i Aron. Pitaj ga kakvo mišljenje ima o
predsedniku," rekao je Vilman. "Moramo o još nečem da porazmislimo. Ako
ovo vaše otkriće stigne u Bagdad, Havanu, Pnom Pen i Kiev pre nego što
dođe do naših ljudi, neko će ga sigurno iskoristiti protiv nas dok mi
pokušavamo da ih sustignemo. Morate da zamislite Okidač u rukama onih
ljudi koji pokušavaju da vas povrede, a ne samo u rukama ljudi kojima
pokušavate da pomognete."
"Karl, ja mislim da je Grover u pravu," rekao je Goldstajn nežno.
"Moramo da porazgovaramo sa predsednikom."
Brohier je odmahnuo glavom. "Ja nisam ovo tako zamišljao."
"Pa, Karl ja ne želim da na mene gledaš kao na nekog naivka," rekao je
Vilman. "Arone, ako odlučiš da razgovaraš sa predsednikom, biće mi drago
da ja ugovorim sastanak. Ali pre toga, moraš da uradiš još dve stvari. Jedna je
da koristiš bezbedan postupak primene koji bi konkurisao za patent Okidač
tehnologije. To će otežati svaki pokušaj da vas savladaju."
"Pentagon protiv Biroa za patente? U kom pravcu ide ta borba?" pitao je
Brohier sarkastično.
"A koja je druga stvar?"
Vilman je ignorisao Brohiera i obraćao se samo Goldstajnu. "Druga je da

date meni - da date RPL-u - kopiju planova, svih tehničkih informacija. I listu
laboratorija, takođe."

"Zašto?" oštro je pitao Brohier.
"Zato što ne možete da ispravite ono što je već učinjeno," rekao je Vilman
smrknuto. "Zato što oni mogu da vas zakunu na ćutanja pod pretnjom da će
vas osuditi i zatvoriti zbog izdaje, ali ne mogu da povuku red koje ste vi već
izgovorili. Zato što ja možda grešim u vezi svega ovoga i moram da učinim
nešto da ispravim grešku. Možda vi želite da, za svaki slučaj, paralelno
pravite sopstvene planove u zavisnosti od toga kako se situacija odvija."
"Zar to takođe ne bi bila izdaja?"
"Verovatno," rekao je Vilman, okrenuo glavu i pogledao prema
nadgrobnim spomenicima. "Šta se desilo sa našim povetarcem? Vazduh je
odjednom postao težak. Plaši me pomisao da moramo da se vratimo." Ustao
je i ostala dvojica, su ustala za njim. "Doktore Brohier, drago mi je što sam
vas upoznao. Vidite da sam se na kraju setio ko ste," okrenuo se i uspeo da
nabaci ljubazan osmeh. "Primite moje komplimente za vaše novo otkriće. Ko
zna, možda će sledeća Nobelova nagrada koju dobijete biti za mir. Arone,
dođi do mene za nekoliko dana da mi kažeš šta ste vas dvojica odlučili.
Doktor Brohier nije spreman da odluku donese danas."
"Da li mislite da za tako nešto nema opravdanja. Previsoka je cena da bi
mogao sebi da dozvolim da pogrešim," rekao je Brohier.
"Da, jeste," rekao je Vilman. "A ja ne mogu da vam garantujem da sam u
pravu. Znam samo da smo mi spremni da budemo svetski policajac. Ali da li
smo spremni da krenemo u patrolu bez pištolja? To ne znam. Kada promeniš
pravila, i igra izgleda drugačije. Gospodo." Klimnuo je glavom i krenuo niz
brdašce.
Posmatrajući ga kako odlazi, Brohier je prošao prstima kroz kosu i
uzdahnuo. "Arone, da li je on to preuzeo?"
Goldstajn je savijao ćebe da bi ga spakovao i za trenutak je zastao. "Ne.
Ali hoće, ako to zatražimo od njega, ili ako izgubimo pravac ili put,"
"Znači on će stajati iza nas sa kopljem u ruci, podstičući nas da
postanemo slavni?"
"Tako nekako."
"I ovo je bio deo tvog plana?"
"On je tigar," rekao je Goldstajn i pogledao u pravcu u kome je Vilman
otišao. "Potrebna nam je njegova snaga." Obrisao je rukom znoj sa čela.
"Potrebno mi je piće. Hajdemo."

Išli su u tišini kroz nekoliko redova nadgrobnih spomenika pre nego što
su skrenuli i krenuli stazom između dva reda. Za deset minuta hoda bili su
okupani u znoju kada su stigli do auta koji je bio neupadljiv u gužvi pored
Arlington kuće.

Na putu do Zapadne kapije, Goldstajn je primetio saobraćajni znak za
autoput Ruzvelt. "Da li neko zna da li bi Ajnštajn uradio šta je uradio, da
Hitler već nije izvršio invaziju na Poljsku?" pitao je.

"Da," rekao je Brohier i prislonio šaku punu leda na vrat. "On je zapravo
napisao pismo Ruzveltu u kome mu je pričao o bombi mesec dana pre toga.
Saksu je trebalo tri meseca da ga isporuči."

"Oh," uzdahnuo je Goldstajn. "Onda je svejedno."
"Ne, ne. To je bilo pravo pitanje," rekao je Brohier. "Čitao sam Iz mojih
kasnijih godina na putu ovamo, pitajući se o čemu je Ajnštajn mislio o tom
pismu kasnije, posle projekta Menhetn, posle Hirošime. I saznao sam nešto
što nisam znao, i što ne bih ni mogao da pretpostavim. Da, Ajnštajn i
mađarski konspirativci: Szilard, Teler i Vigner su želeli da zaustave Hitlera.
Ali oni su takođe bili i idealisti, pacifisti. Oni su mislili da će otkriće koje su
odneli Ruzveltu zaustaviti sve ratove, a ne samo taj tadašnji."
"Ne..."
"Da. Oni su verovali da će atomska bomba dovesti do svetske uprave na
svetskom nivou, i na taj način i do mira." Brohier je pogledao svog prijatelja i
tužno se osmehnuo. "Imamo o čemu da razmišljamo, ha?"
Goldstajnov jedini odgovor je bilo njegovo smrknuto lice i zvuk džina
kako klokoće dok pada preko leda.

8

PRIJATELJSTVO

ĆIKAGO Nazivajući Švabovu bolnicu za rehabilitaciju "Spomenik
nasilničkom ponašanju bandi", izvršni direktor Amafa Džounz apelovala je
na gradske vlasti da petak bude zadnji dan za odlučno reagovanje u cilju
okončanja uličnog rata u južnoj gradskoj oblasti.
"Očigledno mnogo toga nije u redu čim se opiljak od metka smatra ordenom
časti," rekla je na svedočenju pred gradskim Većem. "Naše bolnice su pune
dece koja više nikada neće hodati."

Kompletan izveštaj čikaške bande na mreži gradska statistika kriminala /
odgovara šef policije

"Glavni asistent, mlađi pomoćnik Pečurka se javlja na dužnost," objavio je
Gordon Grin na ulasku u objekat Endžinienog 04, gde se nalazila portable
Okidač jedinica u završnoj fazi konstrukcije.

Li Tajer je podigla glavu i pogledala ga oprezno. "Pečurka?"
"Pa da, znaš koji je postupak kada su pečurke u pitanju: moraju se čuvati
na mračnom mestu, brzo se razmnožavaju, pa mogu da nahrane mnogo ljudi."
"Ja svoj doručak dobijam iz kafeterije," rekla je Tajer sarkastično.
"Možda bi ti trebalo da proveriš odakle stižu tvoje porudžbine."
Grin se nasmejao. Ali onda se uozbiljio, spustio svoju vreću za spavanje i
crveno-belu sportsku torbu pored vrata i prišao joj. "Ne, mislim ozbiljno, zar
nemaš osećaj kao da si van svih dešavanja ovde?" pitao je. "Brohier i Horton
su otišli ko zna gde i razgovaraju sa ko zna kim, pregovaraju i ugovaraju o
onome sa čim ćemo mi posle morati da živimo."

"Jedino što ja osećam je da imamo još mnogo posla koji moramo da
završimo," rekla je. "Tako da mi je sasvim svejedno da li ćemo se čuti sa
šefom u sledećih nekoliko dana ili ne, taman onda neću morati da mu
saopštim kako još nismo završili posao." Pokazala je prstom prema torbi i
upitala: "Šta je unutra?"

"Jastuk, šest košulja, desetak pari gaća, četkica za zube i 23 Antonijeva
dolara svezana u maramicu." Nastavio je da objašnjava kada ga je pogledala
belo: "Bežim od kuće."

"Aha," rekla je. "Znači napokon si odlučio da uradiš nešto pametno i da
se useliš. Ne znam samo što to nisi uradio još pre nekoliko nedelja."

"Ah, jako ljubazno od vas što ste mi ponudili vaše gostoprimstvo, gđice
Li," rekao je Grin. "Bio bih vam jako zahvalan kada bi mogao da ostanem
neko vreme. Nećete me ni primetiti." Zatim se zagledao u portabl kontrolnu
konzolu i procenio da je ona tek delimično sklopljena. "Šta misliš da ja na
brzinu sastavim lateralni podupirač i optočeni držač za tu tablu procesora?"

"Samo izvoli, ali nemoj da blokiraš pristup bekplanu," rekla je. "Ne želim
da ga ponovo rasklapam i remontiram."

"Ne brini," rekao je Grin krećući niz hodnik prema inženjerskoj stanici za
dizajn koja je bila povezana sa polimet prototip litografom. "Da, u pravu si,"
doviknuo joj je kada se smestio. "Zaista nema potrebe da se ide kući. Ne
posle 24 časa provedenih u ofisu. Zavaravao sam se da još uvek mogu da
imam privatan život."

"Šta je bilo, nisi mogao da dogovoriš nijedan sastanak u ponoć?"
"Ma ne, nisam mogao da ostanem budan na tim sastancima. Počeo sam da
uništavam svoju reputaciju."
Tajer se smrknula. "Da sam na tvom mestu ja ne bih računala da ću u
skorije vreme biti u situaciji da živim kao nekad," rekla je. "Prostor za otvor
na tom držaču je 60 milimetara."
"Našao sam."
Dok je držač dobijao oblik na monitoru, Grin se na brzinu preslišao kako
bi se setio svih zadataka koje im je Horton ostavio.
Podaci o projektu su bili sakupljeni, enkriptovani i arhivirani u dva
sigurna mesta izvan kampusa. Prototip Okidača rasklopljen je na delove i
uskladišten za transport. Test uzorci su označeni, indeksirani i smešteni na
sigurnom mestu u tri pregrađene aluminijumske kutije.
Trebalo je još samo spakovati glavnu konzolu, za šta im je bio potreban
naručeni drveni sanduk na čiji se dolazak još uvek čekalo i par jakih 'leđa'

pozajmljenih od obezbeđenja laboratorije. Portabl jedinica emitera je prošla
provere niske struje i bila je spremna za prvu rundu sistemskih provera čim
kontrolor bude spreman.

To je bio jedini Grinov projekat koji je on lično dodao na spisak i tako
učinio da Beba 2 ne bude samo portabl, već i operativno mobilna. "Možda će
nam trebati mesto gde bismo je stavili a da ne moramo da razvlačimo
produžne gajtane," objasnio je.

Tako je doveo sebe u situaciju da mora da razmišlja o nečemu što se
nazivalo primitivnom tehnologijom - o paru Katerpilar dizel generatora
visoke produktivnosti. DuoKet 150C, isporučen kao jedna integrisana
jedinica upotpunjena prikolicom sa gumenim točkovima i zvučnom
školjkom, bio je dizajniran kao generator za urgentne situacije, koji se
automatski uključivao kao primarna podrška.

Rekonstrukcija koju je izvodio Grin morala je da žrtvuje redundancu
kako bi se duplirao učinak. U isto vreme, on je odlučio da zameni jačinu
struje u stadijumu formiranja automatizovane reakcije, u nadi da će isfiltrirati
i stabilizovati učinak i na taj način ga približiti laboratorijskim standardima.
Sasvim dobro je procenio da ima još četiri dana za to i da će na taj način
verovatno završiti posao jedan dan pre Li.

"Staviću držač u rezervoar," rekao je pomerajući svoju stolicu unazad. "A
onda ću ostaviti svoje stvari u salu za konferencije B. Kaži mi da li možda
znaš gde su stavili onu udobnu sofu iz Bartonove kancelarije?"

"Još uvek je tamo. Umesto nje su izneli radni sto i tako napravili mesta za
moj krevet."

"Nadam se da ti onda, u tom slučaju, nije potreban? Ne bih baš voleo da
moram da tražim od službenika u kampusu da mi donese drugu."

"Moj mačor, Arni, spava na njemu," započela je Tajer.
"Ah," rekao je Grin i pomirljivo slegnuo ramenima. "Onda ništa. Idemo
na Plan B. Trebalo bi da doktor Brohier ima nešto u svom ofisu što bih
mogao da pozajmim."
"Nema potrebe", rekla je na Grinovo iznenađenje. "Arni će morati da se
prilagodi. Za sada ostavi svoje torbe kod mene u sobi. Kasnije ću ti pomoći
da pomerimo kauč."
Skoro od samog Grinovog dolaska u Terabajt, on i Li su ostvarili neko
glupo i iritirajuće rivalstvo koje bi se, da su bili dvadeset godina mlađi,
shvatilo kao flertovanje. Međutim, sve se završilo na nadmudrivanju -
uzaludnom takmičenju dva nadarena uma da na silu izvuku komplimente iz

usta onog drugog, uz tvrdoglavu odlučnost da jedno drugom ne pruže to
zadovoljstvo.

Posle toliko meseci to rivalstvo je malo izgubilo na nekadašnjem žaru.
Ali se zadržalo kao navika, tekuća šala koju ni on ni ona nisu uzimali za
ozbiljno ali, u isto vreme, nisu hteli ni da je se odreknu. Horton je nazvao taj
njihov humor: "Hajde da jedno drugom vadimo oči," i ponekad je pravio
kritičke šale na njihov račun kad god bi primetio da to ponovo rade.

Te noći, međutim, Tajer je bila ta koja ih je uhvatila u šali. "Opet to
radimo," rekla je i zavalila se u svojoj visokoj stolici i isključila opremu za
testiranje.

"Šta kažeš?"
"Jedini razlog što radimo od deset do deset je što ti ne želiš prvi da
priznaš da si umoran," rekla je. "Pa, evo umoran sam. U ovom malom boksu
sam već ceo dan i moje oči više ne mogu da izdrže taj napor."
Grin je spustio svoj alat. "Pretpostavljam da sada misliš kako ovo
dokazuje da si zrela i odgovorna."
"Ma kakvi," rekla je ustala i protegla se. "Ja sam to dokazala prošle
nedelje kada sam ostala ovde da radim pošto si ti rano otišao u lov na animir
dame."
"Kao da je moja krivica što sam popularan među damama," rekao je i
krenuo zajedno sa njom niz hodnik.
"Naravno da si popularan. Plaćaš unapred, a rano odlaziš."
Grin se trgnuo. "Opa. Prevaren niskim udarcem beli kralj posrće i
izgovara red predaje boreći se za vazduh i pada sa pozornice," rekao je
glumeći narativnost dok je išao. "Na svu sreću, pada na udobni kauč."
"Uvek velikodušan kada pobeđuje, crveni kralj poziva posrnulog kralja da
sa njim podeli Molanovu piću za njegovim stolom."
"Da li si je već naručila?"
"Pre pola sata. Trebalo bi da je donesu do kapije za pola sata."
"Aha! Znači mi smo, u stvari, prestali da radimo jer si ti gladna? Da!"
pobedonosno se nasmejao i počeo da oponaša pobednički ples. "Povlačim
ono što sam malopre rekao o predaji. Ah, kako je telo nekada slabo..."

Pica je nestala za neverovatno kratko vreme, a ubrzo i flaša Vernora, koju je
Tajer donela iz svog malog frižidera.

"Hvala ti," rekao je Grin. "Ovo je bilo dobro, stvarno dobro. Prva stvar

koju ću ujutru morati da uradim je da nekoliko puta preskočim ogradu."
"Možeš ti to i sada, pa da pružiš snajperistima šansu da provežbaju koliki

domet imaju noću."
"Tako si pažljiva," rekao je i potapšao rukom kauč na kome je sedeo.

"Pretpostavljam da je bolje da ga pomerimo, pa da sada ja budem pažljiv i
ostavim te samu."

"Možda bismo mogli da ga ostavimo tu gde je."
Grin je nakrivio glavu i pogledao je upitno iščekujući odgovor. "Nije mi
bilo lako da spavam ovde," rekla je očigledno postiđena zbog priznanja.
"Danas sam razmišljala i radije bih da budeš tu i da znam šta smeraš nego da
si tamo negde i da praviš čudnu buku usred noći. Naravno, samo ako ti ne
smeta."
Slegnuo je ramenima. "Pretpostavljam da je to O.K. Sem ako ne spavaš sa
upaljenim svetlima ili imaš neki neprirodan odnos sa mačkom ili nešto
slično."
"Ne," rekla je zabavljajući se. "Naravno, možda se predomislim kada
otkrijem kakva je to čudna buka koju praviš ovde usred noći."
"Ostao sam bez kuće, nikada ne hrčem, i dresirao sam svoje pse da ne
laju."
"Dakle, princ među ljudima," rekla je. "Hajde onda da pokušamo."
Dogodilo se nekoliko čudnih stvari dok su se spremali za spavanje. Li je
bila šokirana istog trenutka kada je Gordon, koji je očigledno zaboravio na
njeno prisustvo, skinuo bele bokserice pre nego što se uvukao u svoju vreću
za spavanje. Nekoliko minuta kasnije, kada se Li vratila presvučena iz druge
sobe, Gordon je primetio kako je iznenada postao neobično zainteresovan za
njenu spavaćicu koja je dopirala do kolena.
Tama ih je oboje oslobodila stida, ali nije mogla da izbriše njihovu svest
o prisustvu onog drugog. Tišina je bila puna značenja, kao da jedva čeka da
je prekinu, kao da je bila svesna trenutka koji je prevazilazio sve ostale. Grin
se borio protiv izazova da ne shvati njen neodlučni poziv na drugi način i
tako bude primoran da se suoči sa mnoštvom skrivenih i neispitanih misli.
Uvek sam sebi govorio da nam ne treba takva komplikacija jer moramo
da radimo zajedno. A i ti zaslužuješ mnogo više od šestonedeljnog čuda koje
bi se završilo tako što bismo nekoliko puta otišli u krevet, a ja ne znam da li ti
ja mogu pružiti više od toga.
Njihova soba je bila bez prozora i Gordon je jedva mogao da nazre Lijine
obrise na krevetu koji se nalazio nasuprot njegovom. Ali mogao je da je čuje

kako se okreće, namešta jastuk i ispušta dubok uzdah. O čemu ti tamo
razmišljaš? Da li si nešto drugo očekivala? Da li si razočarana ili ti je
laknulo, ili sam ja arogantan pa sam umislio da si me uopšte svesna?

Grin je uzdahnuo, «a zatim istog trenutka poželeo da može da vrati u
grudi uzdah koji je ispustio, jer mu se zvuk učinio preglasnim i značajnim u
tami, isuviše je ličio na poziv. Kao i zato što je napravio uvertiru za tako
nešto, i uplašio da će ona možda tu šansu iskoristiti. A jako dobro je znao da
postoje pitanja na koja ne bi mogao da odgovori niti da ih ljubazno odbaci,
tako da mu je odjednom postalo veoma važno da on bude taj koji će prekinuti
tišinu.

"Li?"
"Mhm."
"Hteo sam nešto da te pitam..."
"Šta?"
"Da li ti stvarno misliš da su bebe slatke?"
"Šta bi želeo da znaš?"
"Samo istražujem te muško-ženske granice. Ja nemam sestru, samo dva
starija brata. Sin ne želi decu. A Brendon ima novu bebu koja stalno plače, i
jedino što sam mogao da primetim je da on čak i ne misli da je ona sada
slatka."
"Zašto ti je onda potreban moj odgovor?"
"Pitao sam se koliko je univerzalna ta stvar sa bebama, koliko rešenosti
ima u stereotipu. Da li bebe donekle privlače sve žene, pa čak i one koje su
srećne što su same i imaju uspešne karijere."
"Aha, sada shvatam. Ovo je jedan od onih razgovora koji se vodi na
pidžama žurkama u zajedničkim spavaonicama u letnjim kampovima."
"Baš tako."
Li je malo zastala pre nego što je odgovorila. "Imam utisak da ti već
veruješ u taj stereotip, jer inače ne bi postavio takvo pitanje.
"Ja vidim kao i svako drugi da su muškarci i žene napravljeni po
različitim specifikacijama, ako na to misliš."
"Na primer?"
"Nikada nisam video da se momci okupljaju oko kolica na način na koji
žene to rade. Brandon zove Moli svojim bebi magnetom. Zato mu i ne smeta
da je izvodi u šetnju ili u kupovinu."
"Izgleda da je tvoj brat pravi šarmer."
"Pa, on ima tek dvadeset šest godina. On neće biti svestan sveta oko sebe

sledećih nekoliko godina."
Li se nasmejala nestašno. "Šta to govori o tebi?",
"'Opasnost, opasnost, Vil Robinson..'"
Nasmejala se. "Kakva je bila, mislim kakva je tvoja majka? S obzirom da

nemaš sestru da ti da bolji primer..."
"Mislim da je mojoj majci prva i najbolja sudbina bila ta što je moja

majka. Ona je ostala sa nama kod kuće dok i najmlađi od nas - odnosno ja -
nije pošao u srednju školu. Sedam se da sam se u jednom trenutku osećao
krivim zbog toga. Ona mi je rekla da je mi nismo sprečili ni u čemu što je
želela da radi više, zato što nije postojalo ništa što je želela više od toga. Ja
stvarno mislim da to nije bila samo prazna priča."

"Da li je onda ona bila prvi covenantor u porodici?"
"A ne," rekao je i zakikotao se. "Nije tu bila posredi nikakva politika. Ona
je jednostavno bila mama i to je sve."
"To mi pomaže da shvatim kontekst tvog pitanja," rekla je. Pa, kakav
odgovor ti zapravo želiš? Uopšten ili konkretan? Sociobiološki ili
psihološki?"
"Po tvom izboru."
"Kako si čudno staromodan," rekla je zevajući. "Pretpostavljam da je
moguće dati 90% pouzdan uopšten odgovor. Većinu žena privlače bebe, a
većina njih čak ne može ni da kaže zašto. Međutim, ostaje onih 10%.
Poznavala sam dve prijateljice dugo godina, koje su izbegavale bebe kao da
su u pitanju mine iznenađenja."
Zastala je na trenutak, a onda dodala: "Ali kada sada razmislim o tome, i
jedna i druga su poticale iz razorenih domova. Jednu od njih je maltretirao
očuh, a drugoj je majka bila alkoholičar. I jedna i druga su čuvale mačke.
Možda ipak možemo govoriti o tome s 95% sigurnosti."
"Znači postoje izuzeci. Žene koje ne čuvaju ni mačke, ni konje, ni pse, a
koje u isto vreme i ne žale zbog života koji vode..."
"Ti stavljaš najmanje četiri vrste žena u jednu kategoriju," rekla je.
"Odnos između žena i pasa - mislim velikih pasa; mali psi ulaze u istu
kategoriju kao i mačke - nema ništa zajedničko u odnosu između žena i
njihovih mačaka, ili žena i njihovih konja. Doduše, ne kažem da ne postoji
neka vrsta kompenzacije i pomeranja u okviru sve tri kategorije. Ovde se radi
ipak o odnosima, a ne o posedovanju."
"Pa ako su mačke zamena za bebe..."
"Ponekad" naglasila je. "A psi su ponekad tajni ljubavnici." Zatim je

odmah dodala: "Naravno ne u bukvalnom smislu."
"Ili bar nije uobičajeno. A konji..."
"Konji - sa konjima je stvar malo komplikovanija." Razmislila je za

trenutak. "Mislim da konji bude u ženama sve vrste odnosa koji postoje, od
čisto pohlepnih i utilitarnih do duboko ličnih, pa čak i seksualnih. Konj može
u odnosu imati ulogu majke, oca, prijatelja, deteta, ljubavnika, odanog sluge -
a da ne pominjem tu divlju stvar zatvorenu između nogu žene-konja, koju
kontroliše strogost i bič po volji jahača."

"Pretpostavljam da si gledala Xenu kada si bila dete."
"Kako si znao?" Mogla je da ga čuje kako se smeje.
"Slučajno sam pogodio," rekao je. "Ali ipak, ti kažeš da postoje izuzeci -
žene koje jednostavno ne privlači ni majčinstvo ni bebe, koje nisu popunile tu
prazninu nekom zamenom i koje ne beže od sopstvenih strahova."
"Da. Zato i ne možemo da napravimo jedno pravilo koje bi mogloda se
primeni na sve žene, i zato bi žene trebalo da imaju slobodu izbora."
"Da li si ti jedna od njih? Da li ti spadaš u izuzetke?"
"Aha, dakle ti bi ipak da saznaš šta ja lično mislim o tome," rekla je
uzdahnuvši. "Da, bebe su super. Ja stvarno mislim da su one slatke. Volela
bih da sam imala više vremena da provedem sa mojom sestrom dok su joj
deca bila mala. I ja još uvek nisam prestala da se nadam da ću jednoga dana i
ja imati jedno ili dva deteta. Nemoj pogrešno da shvatiš ovo što sam rekla."
"Nisam ni mislio."
"Pa nisi morao da budeš baš toliko spreman da se složiš sa mnom," rekla
je i uzdahnula. Ja nisam ono sto muškarci žele. Znam to. A s druge strane,
nisam ni zainteresovana da postanem to što oni žele - ne, to i nije u
potpunosti tačno. Ja sve to odlično razumem, ali nisam od onih kojima je ta
cela stvar odvratna. Meni to samo nije prirodno. Ja sam sirena bez sluha za
muziku, devojka koju niko ne bira da odigra sa njim ples parenja. I stvarno se
pitam zašto muškarci ne žele mene, onakvu kakva sam. Pametna sam, ne
popuštam, i pravljenje beba nije broj jedan na listi mojih prioriteta. Da li me
to na bilo koji način diskvalifikuje?"
"Ne bi trebalo," rekao je. Ne diskvalifikuje te. A sada mi daj nekoliko
nagoveštaja o tome šta želiš, i gde misliš da bi to mogla da nađeš...

Dve poruke su ih čekale ujutru. Jedna je bila od Brohiera koji ih je
obaveštavao da će ostati u Vašingtonu još nekoliko dana. Druga je bila od

Hortona koji je hteo da čuje njihovu procenu o tome kada bi Beba mogla da
bude spremna za transport.

"Nešto se dogodilo," rekao je Gordon. Napravili su neke dilove."
"To bi trebalo da bude dobra vest, zar ne? Ili ti možda hoćeš ovako da
živiš za uvek?"
"To nije dobra vest. Brohier će predati Okidač Pentagonu, a Horton neće
ni prstom mrdnuti da to spreči."
"Ti to ne možeš da znaš. Šef mi je obećao..."
"To je neizbežno. Vidi, oni nisu otišli u Vašington na kružno putovanje
po ambasadama. Da razmišljaju globalno oni bi sada bili u Nju Jorku, u
poseti generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. A oni su u Vašingtonu jer su
u duši nacionalisti. Oni ne žele da urade bilo šta što bi ugrozilo njihovu
zemlju."
"Nije mi jasno zašto ti u tome vidiš bilo kakav problem?"
"To su razmišljanja iz sedamnaestog, a ne dvadesetog veka. Jake vojske,
jaki gradovi - države, jaki zidovi. Ali više nema zidova. Sada imamo
globalnu kulturu i globalnu ekonomiju baziranu na nauci i tehnologiji. Svaki
pokušaj da se politizuje naučno znanje je bio apsolutna katastrofa.
Informacijama je potrebna sloboda."
"Šta ti očekuješ od njih? Doktor Brohier je ponosan na svoju Nacionalnu
medalju za nauku koliko i na svoju Nobelovu nagradu."
"Brohier je atavista," rekao je Grin sa gađenjem. "Vidi, ja od njih
očekujem da razmišljaju o politici Okidača. Očekujem da se ponašaju kao
Homo sapiensi, a ne kao Amerikanci. Trebalo bi da prevazilazimo naš
plemenski mentalitet, a ne da ga pojačavamo."
"Da li to dvoje isključuju jedno drugo? Savršeno je razumno da budeš
prvo siguran da je tvoj dom bezbedan pre nego što se odrekneš nečega kako
bi spasio tuđi dom."
"Ali dati Okidač vojnim snagama kako bi napunile svoje bacače plamena
a onda da se pitamo zašto su izgorele kuće naših suseda. Ma hajde, Li - znam
da ne želiš da ovaj projekat završi u istom skladištu gde i Zavetni kovčeg,
turbina za hladnu fuziju, kao i Rajvelov NLO."
Li je odmahivala glavom. "Toliko si paranoičan da kada se uporedim sa
tobom ja sebi delujem sasvim normalno. Ne, naravno da ne želim da Okidač
služi moćnima kako bi postali nepovredivi. Ljudi kao što su Nkrumah i
Morana i Son Li treba da brinu što su se našli na pogrešnoj strani pištolja. A
ja prosto ne mogu da poverujem da ćemo mi dati Okidač takvim ljudima."

"Ti misliš da naša vlada više ne igra igru pomaganja naših prijatelja i
oslabljivanja naših neprijatelja? Nisam znao da si toliko naivna."

"Gordi, ja nisam naivna kada je politika u pitanju. Ona mi je dosadna do
bola, a tu postoji razlika. Politika crkve, gradska politika, nacionalna,
međunarodna... sve je to meni isto... beskonačno takmičenje u pišanju u dalj,
samo s vremena na vreme prekinuto nekim povremenim krvavim obračunom.
Alergična sam na veliku koncentraciju testosterona"

"Ne možeš da se pretvaraš kako ishod nije bitan."
"Taj ishod mi je bitan koliko i ishod sledeće utakmice Ohaja."
Na Grinovom licu se video lažan užas, prekrstio je kažiprste ispred sebe
kao da želi da se odbrani od demona. "Pagansko dete."
"U pitanju je moje jeretičko srce," rekla je prijatnim glasom. "Što se mene
tiče, možeš da otkažeš celu sezonu, i teško da bih primetila razliku sem
možda da je tiše u kampusu nego pre i da je saobraćaj u blizini mnogo
prohodniji. Što je u osnovi i ono što osećam kada su izbori u pitanju,
porodični posedi, neprijateljsko preuzimanje vlasti, stripovi o superherojima,
profesionalni hokej, i akcioni filmovi. Zadržala bih Olimpijske igre, ali bih se
otarasila nacionalnih dresova - svako bi predstavljao sam sebe. Nijedna
medalja se ne bi računala."
"Ti si neko čudno biće."
"Mislila sam da smo se oko toga složili sinoć," rekla je. "Gordi, ozbiljno -
možda ja jesam naivna pa verujem da će nas Okidač pre osloboditi nego što
će nas tlačiti, baš kako je i šef rekao. Ali čini mi se da će biti potrebno mnogo
poverenja kako bi se napravio jedan novi svet bez oružja, a ja sam spremna
da svemu tome pružim šansu. Mi moramo biti voljni, ili smo već na samom
početku osuđeni na propast."
"S tim što nije Horton u Vašingtonu, već Brohier," istakao je Grin.
"Kakvo ti je obećanje on dao?"
Na to pitanje ona nije imala spreman odgovor, pa se namrštila. "Ionako
nije bitno," rekla je okrećući se svom poslu. "Šta bismo mi mogli da učinimo
čak i kada bismo imali dokaz da si u pravu? Da udesimo neki 'nesrećan
slučaj' koji će uništiti laboratoriju a nas ubiti? Da pobegnemo sa Džefovim
bebama i vidimo koliko dugo bi uspeli da budemo jedan korak ispred FBI-a?
Da objavimo beleške i specifikacije na internetu i pustimo da nastane haos?"
"Voljan sam da porazmislim o najmanje dve takve varijante."
"Pa, ja nisam," rekla je okrećući mu leđa. "Sviđalo se to tebi ili ne, mi
smo predani ovom pravcu. Pa šta i ako prvi Trigreri proizvedeni za masovnu

upotrebu budu sagrađeni od strane TRW-a i instalirani u podrumu Bele kuće,
ili u dvorištu Pentagona, ratnog vazduhoplovstva, u Centru podataka za
socijalno osiguranje? To je Trojanski konj, Gordi. Iz prostog razloga što ne
možeš da koristiš Okidač u samoodbrani a da se i ti sam istovremeno ne
razoružaš."

"Naći će oni i za to rešenje."
"Dok ne nađu, Okidač će već biti smanjen na veličinu kofera a cena će
mu pasti pa će koštati kao neka obična Stona stanica, i biće ih svuda, gde će
stvarati male oaze razuma i mira," rekla je. "Ili ćemo toliko povećati domet
da ćemo napraviti tri velika Okidača i parkirati ih u Klarkovoj orbiti udaljenoj
za 120 stepeni. To je nešto što Vašington može da uradi, ali ne i Teheran."
"Gore je nego što sam mislio," rekao je mračno. "I ti si optimista."
"Pregrizi jezik," rekla je oštro. "Optimista uvek vidi samo pozitivnu
stranu, baš kao i pesimista koji vidi samo lošu stranu. Ja sam meliorista. Ja
vidim mogućnosti. Moraš imati nadu, Gordi. Nadu od koje ti oči cakle ali
nogama stojiš čvrsto na zemlji, i koja ti dozvoljava da iza ovoga sveta vidiš
jedan bolji koji se krije u senci ovog prethodnog - i upozorava nas da ga samo
naporan rad može izneti na svetlo dana."
Dok je ona završavala, Grin ju je posmatrao radoznalo. Jednim delom je
bio jako zabavljen onim što vidi ali uz dozu skepticizma, dok su ostala tri
dela predstavljala iznenađenje i divljenje, a možda i obratno. Sve što je rekao
bilo je: "Vi ste zaista nešto posebno doktor Li Tajer", glasom koji je tako
odmerio da je delovao jako prirodno pa nije moglo da se oceni na koju stranu
taj balans konačno preovlađuje.
"Čudno, to isto piše i u mom dosijeu u FBI-u." Pogled joj je bio
bezizražajan, ali su je treptaji oka izdavali.
"Ali kako bi ti to znao sem, ako nisi jedan od njih."
"Ha, ja nisam samo jedan od njih - ja sam onaj pravi."
"Kao što sam sve vreme i sumnjala," rekla je i lice joj se opustilo i
razvuklo u osmeh. "Kaži, šta ćeš reći šefu o rasporedu? Ja moram svoj deo da
završim najkasnije do petka - subote u podne."
"Reći ćemo mu da nam je potrebno još deset dana da završimo."
Pogledala ga je upitno i zaškiljila. "Mislila sam da ti treba manje vremena
da završiš."
"Nedelju dana onda."
"Gordi, u čemu je stvar? Ti sad samo petljaš sa mehaničkom prikolicom."
"Mislim da bismo trebali da ispitamo osetljivost portabla na izgaranje - uz

minimalnu snagu - u trajanju od 72 sata pre nego što ga premestimo. I da ga
još malo ispitamo."

"Zašto?"
"Da bismo znali da možemo da računamo na njega tokom transporta."
"Još uvek misliš da nas gone FBI agenti?"
Slegnuo je ramenima. "Šta bi drugo moglo da se krije u onim senkama.
Mogli bismo čak i da imamo neke koristi od ove naše tvorevine, i ovde a i
kada odemo odavde. Radije bih da ga imam, a da mi ne treba, nego da mi je
potreban, a da ga nemam."
"Siguran si da se ne ukopavaš i pokušavaš da usporiš Terabajt ekspres?"
"Siguran sam," rekao je Grin odlučno, a zatim je dodao: "mada ne mogu
da kažem da ne bih, kada bih mislio da mogu."
Klimnula je glavom stavljajući mu do znanja da razume šta je hteo da
kaže. "Reći ću šefu da je prototip spreman u svakom trenutku, a da će portabl
biti spreman za sedam do deset dana. On će se složiti sa tim. Zna da samo nas
dvoje ovde radimo i da dajemo sve od sebe."
"Ne želim da lažeš zbog mene."
"Neću lagati," rekla je Li. "Samo ću reći da nismo skroz spremni."
Okrenula se i pogledala po laboratoriji, koja ne samo da više nije imala
nijedan trag njihovog prisustva u njoj, već su svi tragovi da je bilo šta tu
rađeno nestali i uzdahnula je. "Ovo je bio posao života. A sada je završen.
Svesna sam toga. Ali, još uvek nisam spremna da odem odavde.