Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

detonatorom.
"A sada, dame i gospodo, preporučujem da posmatrate iz unutrašnjosti

Velike rugobe", rekao je MekGan pokazujući rukom na oklopni transporter.
"Imamo dva monitor-periskopa unutra, tako da ništa nećete propustiti, ali će
Vas sve 'propustiti.'"

Brohier se nasmejao pomirljivo. "Dopada mi se pogled odavde," rekao je.
"Možete da počnete kad god ste spremni, gospodine MekGan."

Nakon toga, niko drugi nije prilazio oklopnom transporteru. Vrteli su se blizu
Brohiera i kombija, a MakGan je otišao do kraja vatrene linije, konsultovao
svog nadzornika za bezbednost putem radija, a zatim podigao crvenu zastavu.

Zbog mogućeg zatajivanja oružja, MekGan je duž vatrene linije postavio
red revolvera, karabine koji su se aktivirali pritiskom na polugu, i sačmare
koje su se aktivirale pritiskom na pumpu. U roku od nekoliko minuta,
ispostavilo se da je to bio mudar potez. Jedan za drugim muškarci su škljocali
ili udarali oružjem pokušavajući da dopru do tovara municije, a zatim su
odlagali svoje oružje bez ijednog ispaljenog metka, nekada i medu izbačene
neeksplodirane granate.

Nije bilo drugačije ni sa brlzantnim eksplozivom. Tri raketne granate su
se žarile u padinu brda, jedva podižući oblačak crvenkaste prašine.
Elektricitet je bezuspešno nadolazio u strujnim kolima jedne za drugom jame
za testiranje. Netretirani detonatori uništili su uzorke eksploziva, ali nisu
mogli izazvati eksploziju.

Čelični čekići su nemoćno padali na vrhove bojevih glava, a gasni okviri
su tiho ubacivali plastični eksploziv u Inertne kocke koje su bile istopljene od
toplote.

Sa svakim novim neuspešnim pokušajem, deo tereta na Brohierovim
leđima postajao je sve lakši i lakši, da se na kraju osetio neobično lakim i
mirnim, kao balon koji se oslanja na tavanicu. Kada je MekGan spustio
crvenu zastavu i kada su se začuli bučni nezadrživi usklici celom dužinom
vatrene linije, Brohier nije bio jedan od onih koji im se pridružio. Sve što je
uspeo da izvede bio je širok, zadovoljan osmeh - činilo se kao da će odleteti
ako se malo više prepusti radosti.

Niko, pa ni sam Brohier, nije bio svestan da se nalazio u opasnom stanju.
Gordon Grin se iznenada pojavio ispred njega, zgrabio ga za ruku i počeo da
je drmusa. Tu je bio i Grover Vilman i govorio je nešto što Brohier nije

mogao da čuje. A onda je odnekud dr Sem iskočio ispred Brohiera i zagrlio
ga tako snažno da ga je za malo oborio na zemlju. Li Tajer ga je spasila
zgrabivši doktora Sema za okovratnik i odvukavši ga, da bi se vratila trenutak
kasnije i sama ga zagrlila tako snažno da je izgubio dah. Tela su počela da se
tiskaju sve bliže i bliže oko njega, sve do trenutka dok Aron Goldstajn nije
spazio paniku u Brohierovim očima.

"Sklonite se - sklonite se," glasno je uzvikivao, hvatajući ga za ruku i
vodeći ga prema kombiju.

Obojica su sela na prag klizećih vrata vozila, a Brohier se naslonio na
težak i čvrst metal.

"Jesi li dobro, Karl?"
"Sve ovo je pomalo neodoljivo," odgovorio je Brohier, dok su mu se
grudi podizale i spuštale uz oštar i bučan fijuk iz pluća koji se čuo pri svakom
udisaju i izdisaju. Pokušao je da se osmehne. "Ko je mogao da zna - da čovek
može ovako da se uzbudi - ni zbog čega."
"Ni zbog čega? Teško da je ni zbog čega, druže."
Senka je pala preko njih, te je Brohier podigao pogled i ugledao Vilmana
koji je stajao na korak od njih. "Pozvali su helikopter i lekara iz hitne pomoći.
Karl, da ti donesem nešto?"
"Dobro sam," insistirao je Brohier. "U najgorem slučaju imam blagi
toplotni udar." Ponudili su mu vodu, ali je on to odbio odmahnuvši rukom.
"Neko bi trebao da pozove predsednika. Recite mu da imamo operativni
Prigušivač."
"Mislim da se ja mogu večeras vratiti avionom i lično mu to saopštiti,"
rekao je Aron. "Znaš, zbog bezbednosti i takvih stvari."
"To je verovatno najbolji način," rekao je Vilman.
"Bezbednost," ponovio je Brohier. "Da, drago mi je što ste me na to
podsetili." Podigao je pogled, žmirkajući od sjaja popodnevnog sunca.
"Grovere, ovaj izlazi u javnost kao i prethodni. Gde je Gordon? Sarađujte sa
Gordonom - on zna šta treba činiti. Jeste li me razumeli? Nije mi stalo do
patenata. Ne želim da zaradim ni dinar od ovoga. Svako ko poželi Prigušivač
mora ga imati. Poklonite ga. Dajte im šansu. Dajte im šansu da budu bolji."
"Znaš da hoćemo," rekao je Goldstajn koji je pronašao njegovu ruku i
stegao je. "Znaš da hoćemo."

22

POZIV NA UZVIŠENOST

"Najveća čast koju istorija može da podari čoveku je titula mirotvorca.
Upravo ta čast sada priziva Ameriku... To je naš poziv da budemo uzvišeni."

- Ričard M. Nikson

Pet nedelja su trajali pokušaji u Aneksu da se inženjerski isplanira modul
pomoćnog Prigušivača za Marka I, i još osam nedelja da se skladišta
Životnog štita pretvore u fabrike Plant 4, 5, i 9 za proizvodnju Prigušivača.

Pravi posao je počeo i bilo ga je i više nego dovoljno za sve.

"Stigli smo," rekla je Tamara Dugan, povlačeći krutu kragnu svoje nove
svetlo plave uniforme, dok je proučavala imenik. "Upravnik, D. Rajt, Tri -
A."

Njen partner je prebacio kutiju sa alatom u drugu ruku. "Ako je muškarac
ti vodiš razgovor, a ako je žensko ja preuzimam."

"Što da ne?" rekla je i podigla kutiju sa opremom. Moraćemo mnogo
veštine da uložimo kako bismo ova 'uspavana' gradilišta ponovo aktivirali."

D. Rajt je bio čovek ozbiljnog lica i oblih ramena duplo stariji od Dugan,
i duplo niži od njenog partnera. "Gospodine Rajt, dobro jutro!" rekla je i
nabacila svoj najneodoljiviji osmeh. "Zovem se Tamara, a ovo je Toni..."

"Prodavcima nije dozvoljen ulaz u kompleks..."
"Volela bih da u mojoj zgradi važi to pravilo," na to će Dugan milo. "Mi
smo iz tehničke službe Životnog štita, i došli smo da poboljšamo vaše
uređaje. Nadam se da ste obavešteni o našem dolasku?"

"Ma, rekao sam toj devojci da mi ovde ne koristimo više Okidač..."
"Ma nije valjda? A zašto?"
Rajt je frknuo mrzovoljno. "Kao da morate da pitate. Isuviše je opasno.
Nedavno nam je kombi dužine pet metara odleteo u vazduh dok je bio u
pokretu. Sve što je taj mladić imao izgorelo je, samo zato što nije znao da
imamo Okidač. Naš osiguravajući zavod je to morao da mu isplati, a onda se
okrenuo prema nama i povećao nam stopu za dvadeset posto. Tog istog
popodneva sam naredio da ga ugase."
"Trebalo je da nas kontaktirate tada kada se to desilo," rekla je Dugan
slatko. "Mogli smo da vas povežemo sa kooperativnim osiguravajućim
zavodom, zapravo, mi još uvek možemo da vam pomognemo u vezi toga.
Mada ovo poboljšanje eliminiše bilo kakvu mogućnost da se nešto tako
dogodi..."
"Ne želim bilo kakva poboljšanja. To sam i pokušao da kažem toj devojci
koja je zvala..."
"Gospodine Rajt, kada biste pročitali ugovor po kome je Belvud Trejs
primio svoje Okidače, shvatili biste da mi zadržavamo pravo na pristup i
odgovornost za održavanje sistema. A to što ste obavešteni o našem dolasku
je bilo iz čiste učtivosti."
"U tom slučaju ja ne želim da ga ponovo uključujete. U stvari, najbolje bi
bilo da ga jednostavno odnesete umesto da ga usavršite - a ja bih u tom
slučaju ponovo dobio skladište, koje bismo mogli da iskoristimo."
"Gospodine Rajt, da li ste imali priliku da vidite DVD koji smo vam
poslali? E pa, u njemu stoji objašnjenje da će novi Prigušivač sistem biti
danas instaliran..."
"Gospođice, zar vi mislite da ja nemam druga posla? Mislite da ja preko
celog dana sedim ispred ekrana i gledam u monitor dok mi oči ne ispadnu
kao neki zaluđenik za kompjutere?
"Sigurna sam da naporno radite, gospodine Rajt - odmah smo primetili da
je objekat u dobrom stanju. Zato smo i sigurni da će vam istog trenutka, kada
budete shvatili da se situacija po pitanju vaših odgovornosti promenila, biti
drago što smo došli."
Sumnjičavo je zaškiljio prema njoj. "Kako to mislite, 'promenila'?"
"Pa, ovako stoje stvari: pošto sada Životni štit može da onesposobi
vatreno oružje, a da time ne dovede do njegove eksplozije, kada se prvi put
ovde bude odigrala pucnjava i kada žrtvina familija otkrije da ste vi taj koji je
isključio sistem, završiće kao vlasnici ovog mesta - a bogami i kao vaši

vlasnici."
"Moji?"
Njen partner je istupio jedan korak. "Apsolutno. Da bismo uklonili

jedinicu, vi morate lično da potpišete dokument o odricanju koji potvrđuje da
je sistem bio operativan i da je vaš izbor bio da ga ne aktivirate. Sve to stoji u
originalnom ugovoru."

"Ja - ja moram da razgovaram sa upravom," nervozno je promrmljao Rajt.
"Molim vas, učinite to," rekla je Dugan. "Za to vreme ćemo se mi, pak,
baciti na posao."
"Ma, stanite malo - uprava je u Bejkersfildu, tako da niko neće biti u
kancelariji narednih nekoliko sati," usprotivio se Rajt.
Ona vešto izvadi iz gornjeg džepa karticu za identifikaciju sa opcijom za
automatsko biranje i pruži mu je. "Tu vam je broj koji možete da pozovete
dok čekate, i dobićete odgovor na svako pitanje koje budete imali. Naša
služba za informacije otvorena je non-stop."
"Vidite, gospođice..."
"Gospodine Rajt, čak iako odlučite da živite opasno i potpišete taj
dokument o odricanju, mi ćemo ipak morati da doradimo jedinicu pre nego
što je instaliramo nekom drugom. Tako da ćemo mi sada krenuti i to uraditi, a
vi imate šansu da učinite pravu stvar za ljude koji ovde žive."
"Dobro, dobro," rekao je, mršteći se i češajući čelo. "Doneću vam ključ."
"Nije potrebno - Imamo mi svoj. Vratićemo se i javićemo vam se kada
budemo završili. On je u podrumu Objekta F, zar ne?"
"Tako je. Skrenite levo na Fokstri lejn i tim istim putem se kasnije i
vratite."
Ugrizli su se za jezik i ni reč nisu progovorili sve dok ponovo nisu bili
sami u crveno-belo-plavom kombiju službe Životnog štita. "Čoveče," rekao
je Toni i uzdahnuo, "Nadam se da nisu svi kao ovaj - natežemo se pola sata
da uđemo unutra i obavimo posao od deset minuta. A već nam je raspored za
svih dvanaest narednih dana ispunjen."
"Znaš, on meni liči na čoveka koji na noćnom stočiću drži četrdeset-
peticu iz koje nikada nije opalio," rekla je Dugan.
"A ako ga i koristi, onda mu sigurno služi kao pritiskač za papir," rekao je
Toni i pogledao preko ramena. Na statusnom displeju Prigušivača u kombiju
nije bilo ničega sem zelene pozadine. "Ako ne pristane da aktivira uređaj, da
li ćemo u tom slučaju mi izdati naređenje da se to učini?"
"Ne, samo ćemo mu reći da smo morali da ga uključimo na nekoliko

sekundi kako bismo ga testirali."
Uskoro su otkrili da im ključ nije bio potreban. Brava je bila razvaljena

kalauzom. Kada su ušli unutra videli su da je taj isti kalauz upotrebljen i da je
odstranjeno pola metra Trigerovog izolovanog strujnog kola. Videle su se
takođe i četiri svetle šupljine u metalu, unutar samog sistema - bile su to rupe
od metka.

"O.K., znači precenila sam ga - ipak je u pitanju dvadeset dvojka," rekla
je Dugan, proučavajući rupe. "Znaš, nije nemoguće da je ovo prvi u nizu
veoma dugačkih dana koji su ispred nas."

"Hajde da ga otvorimo," rekao je Toni i uzdahnuo. "Ja ću popisati
delove."

Kancelarija komandanta vrhovnog vojnog štaba bila je okružena
protokolarnim cvećem i ukrašena tradicionalnim ikonama. Kao kancelarija
čoveka koji se nalazio na vrhu vojne piramide, ona je predstavljala
zastrašujući ambijent za većinu posetilaca. Ali upravo da bi prkosio tom
protokolu, tradiciji i mod, Roland Stepak se sam pozvao i otišao da se suoči
sa 'stanarom' te kancelarije - generalom Donaldom Medisonom.

"Generale Medison, sinoć sam ponovo pregledavao najnovije izveštaje o
borbenoj gotovosti i moram vam reći da ono što sam tamo pročitao i nije baš
doprinelo mom mirnijem snu," rekao je sekretar odbrane dok je birao u koju
će se fotelju zavaliti. Pogledao je Medisona pogledom punim očekivanja i
sačekao da mu se general pridruži.

"Mislio sam da je situacija povoljna," rekao je Medison. "Osamdeset i
osam posto aviona je borbeno spremno..."

"Ovaj sastanak ja vodim generale, ne pokušavajte da preuzmete moj
dnevni red. I ne pokušavajte da stvari predstavljate bezazlenijim nego što one
zaista jesu. Dovoljno mi je ono što sam pročitao u izveštaju."

"Ali gospodine sekretaru, ne razumem zašto...?"
"Ah, zaista? Zar ne mislite da je u pitanju obmana, s obzirom da se ceo
borbeni poredak Specijalnih snaga spremnih za borbu, nalazi u sredini koja je
Okidačem neutralisana?"
"Ne, gospodine. Ja mislim da je to apsolutno legitimno. Svako od tih ljudi
je prošao opsežnu i intezivnu obuku za rukovanje alternativnim oružjem,
naročito nožem, kao i obuku za borbu prsa u prsa."
"Da, i svako od njih još uvek dobija pištolj kao primarno oružje. Svaki

snajperista još uvek nosi pištolj. Svaka jedinica još uvek daje prioritet veštini
pokazanoj na poligonu. Istovremeno, nijedna od tih jedinica, čak ni
komandosi, nije spremna da poveća brojnost da bi pobedila neprijatelja koji
je nadmoćniji u poljskim borbenim uslovima."

"Gospodine sekretaru, ako dođe do takve situacije, ne vidim razlog zašto
ih ne bismo upotrebili i na taj način..."

"Ma, hajde Donalde, nisam ti ja neki zbunjeni advokat iz Ajove koji samo
što je stigao u grad," odbrusio je Stepak. "I ti i ja znamo da je uobičajena
borbena jedinica, kada su u pitanju Specijalne snage, sličnija vodu nego
bataljonu. Isto tako i ti i ja znamo da bi, koristiti ih kao primarnu borbenu
trupu, značilo izgubiti ih u specijalnim operacijama."

"A zašto je to bitno?" Pitao je Medison ne krijući gorčinu. "Već skoro dve
godine predsednik ih koristi kao stražare i bebisitere, tako da je očigledno da
se njihovoj primarnoj misiji ionako ne pridaje bilo kakva važnost."

Stepak je odmahivao glavom. "Generale Medison, to što ste rekli ne
priliči ni vama, ni ovoj kancelariji. Ali u svakom slučaju objašnjava ostatak
izveštaja o borbenoj gotovosti. Vojska ima tačno jedan grupni trening za
rukovanje lukovima, jedan grupni trening za rukovanje kopljima, jedan za
rukovanje električnim oružjem, i još jedan za rukovanje pikado-pištoljima na
komprimirani vazduh - kao da će nam oni uopšte biti potrebni u specijalnim
operacijama."

"To su razvojni projekti. Još uvek smo u fazi procene oružja i trening
modela."

"Naravno," prokomentarisao je Stepak. "Ali kad već govorimo o
modelima: ratna mornarica je dodelila svakoj udarnoj eskadrili pikete za
protivpodmorničke operacije koji u svom sastavu imaju Okidač, kao i
izviđačke avione, ali nije učinila prvi korak da napravi projektni model koji
bi bio alternativna snaga - nešto što bi moglo da odoli napadu Okidača, a što
nijedna od naših udarnih eskadrila ne bi mogla u ovom trenutku."

"To je nemoguće. Možemo da postavimo na more pet, šest, sedam stotina
brodova, ali ukoliko ih ne naoružamo, isto je kao da smo postavili jedrilice na
regati. Ne možemo se vratiti ponovo na katapult i zapaljenu smolu, ili na
ovnove i balvane.

"Zašto je nemoguće? U zemlji slepih, kralj je onaj koji vidi na jedno oko.
Prema novom poretku, može se ispostaviti da je primarna uloga ratne
mornarice da prevozi trupe i borbena tehnička sredstva, i da primarnu pretnju
predstavlja mali brod velike snage na daljinsko upravljanje, dizajniran tako

da može da izbuši rupu u trupu broda, ili da zamrsi žice u izlaznom kablu.
"O kakvom to 'novom poretku stvari pričaš?'" upita Medison prezrivo.

"Pištolj, raketa, bomba, torpedo, artiljerijska granata - to je još uvek neki
'poredak stvari,' i oni će to biti još mnogo posle naše smrti."

"Da li ste skoro videli konjicu u sedlu, generale? Vremena se menjaju.
Vaš problem je u tome što odbijate da vidite da je do promene već došlo."

Sagnuo se i podigao svoju poveću crnu akten-tašnu koja se nalazila pored
njegove stolice, i stavio je na krilo. Palčevima je pritisnuo mehanizam i
otvorio je, a zatim ju je okrenuo prema Medisonu, kako bi ovaj mogao da
vidi šta je unutra. Komandant je posmatrao, ne shvatajući o čemu se radi.

"Ovo je Terabajtov prototip portabl Prigušivača," rekao je Stepak tiho.
"Radni prototip. Uključio sam ga pre nego što sam stigao do glavnog
kontrolnog punkta, i na taj način sam onesposobio svako oružje u ovom delu
zgrade."

"Šta si uradio?"
"Pre nekoliko minuta sam ga ponovo uključio. U krugu od nekoliko
stotina metara od kancelarije, što znači i iznad i ispod i oko nje, nema
nijednog oružja koje se može upotrebiti. Kada bih ga uključio u struju,
mogao bih da povećam opseg njegovog delovanja na trista metara i da učinim
da to traje beskonačno dugo. Ako hoćete, možete proveriti taj pištolj koji
držite u sefu od stola. Ili ako hoćete pozovite stražara, pa proverite sa njim. I
vaše i njegovo oružje je van funkcije."
"Na osnovu čega mislite da imate pravo da..."
"Dođavola, to je moja odgovornost, Donalde - kao što je nekada bila i
tvoja. Ali ti si se kladio na pogrešnog konja. Nije ti se dopao pravac kojim su
se stvari razvijale i rizikovao si nadajući se da se više neće ni razvijati. Sada
shvataš da nisi bio u pravu." Stepak je zatvorio akten-tašnu. "Stvari se već
jesu razvile, a mi nismo bili spremni."
"Ne prihvatam takvu procenu situacije."
"Gde vam se nalazi najbliža alternativna oružana jedinica, generale?" Šta
će se desiti kada odred zadužen za bezbednost Pentagona potegne svoje
oružje i shvati da je ono zaglavljeno pod dejstvom Prigušivača? Držali ste
našu odbranu na konvencionalnom nivou - što znači da ste nas na taj način
učinili ranjivim. Računali ste da ćete pomoću svojih novih eksploziva i novih
raketnih goriva zadržati status quo, i niste se pripremili za mogućnost da
možda niste u pravu. To je neoprostivo, generale."
Medison je pocrveneo i desnu ruku zgrčio u pesnicu, ali nije rekao ništa.

Ustajući, Stepak je govorio sve tiše i tiše sve dok nije bio sasvim siguran
da niko izvan kancelarije ne može da ga čuje. "Sada moramo da
nadoknadimo izgubljeno vreme, i da transformišemo stanje naše odbrane
praktično preko noći. Predsedniku i meni je potrebno da se u ovoj kancelariji
nalazi osobu u koju imamo potpuno poverenje, koja je sposobna, i koja ima
viziju da nas provede kroz taj proces.

Zastao je, dajući Medisonu šansu da se sam ponudi, ali je komandant do
zadnjeg trenutka ostao nepokolebljiv, i pustio je da Stepak to sam izgovori.

"Donalde, predsednik me je poslao da ti se zahvalim na uslugama koje si
nam pružio i da zatražim od tebe da daš ostavku."

Medison je trepnuo tri puta, a zatim zatvorio oči i stisnuo ih za trenutak
pre nego što je ustao iz stolice. "Možete reći predsedniku da će moja ostavka
biti na njegovom stolu do kraja dana."

"Siguran sam da će vam on biti zahvalan na saradnji, generale."
Stepak je napravio pokret kao da namerava da ode, ali je Medison stao sa
strane i blokirao mu prolaz. "Rolande - učinio sam ono što sam mislio da je
dobro za zemlju."
"Da se do sada nismo raspravljali, pitao bih te da li je to što odugovlačiš
da se povinuješ direktivi vrhovnog komandanta više pitanje lojalnosti ili
nepokornosti."
"Učinio sam ono što sam na osnovu svog iskustva mislio da treba da se
uradi," rekao je Medison ljuto. "Ja sam samo hteo da nam zagarantujem
bezbednost."
"Znam, Donalde. Problem je u tome što nijedno od naših iskustava više
ne važi. Sve što znamo je pogrešno." Stepak je još jednom krenuo prema
vratima.
Medison je pružio ruku i zgrabio sekretara odbrane za ruku. "Donalde - ti
bi bar trebalo da razumeš. Nekada si i ti nosio uniformu. Ja nisam mogao biti
taj koji će je pocepati. Ja ne verujem u to. Mi učimo vojnike da sa razlogom
vole svoje oružje - i to iz opravdanog razloga."
"Ja zaista razumem, Donalde. Razumem sve."
Ohrabren njegovim rečima, Medison je dodao: "Uvek sam mislio, da ako
se izborimo da sve mačeve pretvorimo u raonike, imaćemo situaciju u kojoj
će se oni sutra boriti uz pomoć tih istih raonika. Tako da je bolje da zadržimo
mačeve, ako nam sa njima već dobro ide."
"Kada bi mačevi bili naš najveći problem, ne bismo ni vodili ovaj
razgovor." Stepak je odmahnuo glavom. "Jedan potpuno novi svet je pred

nama, i ja ne znam da li će se fosili kao što smo ti i ja, ikada na njega navići.
Ali mi ne možemo da zaustavimo dolazak tog novog sveta. I ako već ne
možemo da mu pomognemo, jedina prava stvar koju možemo da učinimo,
jeste da mu se sklonimo sa puta."

Medison je uzdahnuo i izgledalo je kao da se čineći to nekako smanjio.
"Da, da, pretpostavljam da je tako nešto neophodno. Možda će neki mlađi,
fleksibilniji umovi videti šanse tamo gde ja vidim opasnost."

"Siguran sam da će nas prijatno iznenaditi," rekao je Stepak. "To su ipak
naša deca."

Bledo se osmehnuvši, Medison je pustio Stepaka da prođe. "Voleo bih da
predložim nešto po pitanju moje ostavke..."

"Rado ću predsedniku preneti sve što predložiš..."
"Hvala ti," rekao je Medison. "Molim te, reci mu da ne bi bilo loše da kao
zamenu uzme u obzir zamenika - generala Hajnsera."
"Koji su tvoji argumenti za takav predlog?..."
"Znam da se Bil ne izjašnjava mnogo pred Predsednikom, ali to je samo
iz predostrožnosti. Na sastancima komande, on se pokazao kao najvatrenija
pristalica i pobornik predsednikovog stava - i to u takvoj meri da smo ga
nažalost i ja i svi ostali nazvali Usamljeni rendžer. Ako ga unapredite to će
ostalima poslati jednu nedvosmislenu poruku. Očekujem da bi to moglo da
promeni stavove svih načelnika preko noći, i na taj način spreči njihovu
smenu. Što znači da bi isti ljudi ostali na položajima na kojima se sada
nalaze."
Primetivši da ga Stepak upitno posmatra, dodao je: "Nikoga ne štitim.
Najmanje što nam je u ovom trenutku potrebno je da odamo utisak da postoji
pobuna među generalima, i da se kao posledica svega toga, ta pobuna proširi i
na one sa nižim činovima. To neće doprineti redu i disciplini tokom
prelaznog perioda za koji obojica znamo da će biti težak."
Stepak je klimnuo zahvalno. "Siguran sam da će predsednik imati korist
od načina na koji vi posmatrate situaciju."

Evan Stolta je provirio u kancelariju Vilmana Grovera i pokucao na dovratak
kako bi privukao Vilmanovu pažnju. "Promene u pogledu brojeva su jako
male," rekao je zadovoljno. "Trebalo bi da pogledaš."

Pre nego što je Vilman uspeo bilo šta da kaže, viši konsultant za
strategijska pitanja je već nestao iz vidokruga.

Vilman uzdahnu. Takav je sada bio tempo života u prostorijama Razuma
protiv Ludila u Džordžtaunu - neprekidno kretanje. Za manje od tri meseca,
RPL je bio dva puta veći, imao je tri puta više osoblja, a Stritsmart i
Biblioteka mira su se odvojile i imale su sada svoje sopstvene prostorije.
Takav razvoj se odigrao na uštrb atmosfere potpune posvećenosti koja je
nekada preovladavala. RPL se sada mogao nazvati kriznim štabom pre nego
fondacijom, pre nervnim nego istraživačkim centrom. 3oš nešto je nestalo
zajedno sa mogućnošću za mirnim razmišljanjem. Vilman više nije bio u
stanju da održi prisnost aktivnog ličnog odnosa licem u lice, koja se ogledala
u svim vidovima posla koji se obavijao unutar samih kancelarija. Mnogo toga
se dešavalo na mnogo različitih mesta, mnogo prepreka je trebalo savladati,
isuviše obaveza ga je vezivalo za njegov stoni komset, koji je postao njegov
jedini prozor kroz koji je imao uvid u svoj posao, i u svoj svet.

"Ankete, aktuelnosti, trendovi, prikaži na monitoru," izdao je uputstvo i
zavalio se u stolicu da proučava tabele. Fondacija je stalno kupovala ankete
od različitih službi o šest ključnih stanovišta, tragajući za slabostima i jedne i
druge strane velike podele u javnom mnenju.

Na jednoj strani nalazili su se oni koji su u oružju videli veliku opasnost,
koji bi vrlo rado živeli u stanu koji je pod zaštitom Životnog štita, i koji su
verovali u ideju da policija poseduje ovu tehnologiju i da su javna mesta pod
njegovom zaštitom. Nakon malog pada od stabilnih 60 posto, pa čak i više,
broj se zaustavio na nekih slabih 40 posto i to je sada trajalo već mesecima.
Na osnovu statističkih podataka u anketi, srž ove grupe su sačinjavale žene,
fakultetski obrazovana populacija, porodice sa decom, stariji građani, kao i
stanovnici predgrađa. Ključna vrednost koja ih je ujedinjavala bio je značaj
koji su pridavali zajednici.

Na drugoj strani nalazili su se oni koji su se više bojali misterioznih i
nepoznatih Okidačevlh snaga, nego već poznatog prisustva vatrenog oružja,
koji su pre bili za varijantu da imaju, odnosno nose pištolj, nego da zavise od
tuđe zaštite, odnosno, kojima je bila bitnija policijska država, nego statistika
o stopi kriminaliteta. Broj onih koji su podržavali mogućnost posedovanja
oružja bez obzira na etničku i rasnu pripadnost, jedva da je sačinjavao nekih
20 posto odrasle populacije - uglavnom su u pitanju bili belci od kojih su
mnogi imali tajni program po pitanju rasizma, klasnih borbi i političkih
nelstomišljenika.

Ovo nepopustljivo jezro sa uspehom je primenjivalo silu kako bi ujedinilo
većinu u borbi protiv upotrebe Okidača, kako od strane same države, tako i

od strane individualnih lica. Ova koalicija je imala veliki uticaj na seoske
porodice, samce u gradovima, konzervativne apsolutiste, siromašnu radnu
klasu, na one koji su bili nezadovoljni, mlade liberale koje su naveli da
pomisle da oni brane individualnu slobodu. Ali prava vrednost koja ih je
spajala, što se uostalom moglo i zaključiti na osnovu anketa, bila je zajednica
jedinstva - jedan čovek, jedna porodica, jedna vera.

Pridobijanje članova za ovu uticajnu grupu značilo je pozivanje na
njihove strahove i buđenje njihove savesti. Ni jedno ni drugo nije bilo lak
zadatak. Isuviše često strah je bio gluv da bi čuo poruke koje mu je slao
razum, a savest neosetljiva na nevolje autsajdera.

Ali u jednoj stvari Stolta je imao pravo - novi dnevni izveštaji pokazivali
su minimalna kretanja kada je u pitanju bila brojčanost članstva.

Posmatrajući obe grupe, Vilman je mislio da zna razlog svemu tome.
Akcioni odbor koalicije Razumom protiv ludila vredno je tragao za pričama o
uspehu Životnog štita iz čitavog sveta, i agresivno ih promovisao u medijima.
U poslednjih nekoliko nedelja, odbor je zabeležio nekoliko instalacija, koje
su bile jako dobro medijski propraćene, uglavnom kao posledica događaja
koji su se odigrali van granica Amerike.

U Jukatanu, drevni gradovi Maja Uksmal, Labna i Čičen Ica otvorili su
prvi put, za skoro celu jednu dekadu, svoja vrata i turistima i naučnicima.
Okidač je okončao građanski rat koji je okruživao arheološko blago, ali je
ipak bilo neophodno upotrebiti Prigušivač da bi se lokacija očistila, a da se
pritom ne oštete hramovi.

Jerusalim, koji je imao četrnaest obeleženih i šest neobeleženih kamiona
koji su nosili Prigušivač i svakodnevno patrolirali ulicama, proslavio je prvu
godinu u celoj svojoj istoriji koja je protekla bez ijednog jedinog
bombardovanja ili ubistva iz vatrenog oružja. Eminentni TV kolumnista
Regina Vikman je uradivši tu priču obavila odličan posao, prikazavši
povremenim dramatičnim snimcima da je vojnik sa automatom nestao iz oka
javnosti.

"Već skoro šesnaest zadnjih godina ja preživljavam sa rancem na
leđima," rekla je Vikman, ispred Zida plača. "Hodala sam ulicama gradova u
više od četrdeset zemalja. Ali kao američki putnik koji putuje stranim
zemljama, nikada se nisam privikla na prizor policajca sa puškom
prebačenom preko ramena, ili koju nosi neobavezno dok šeta pijacom.

Nekima to oružje očigledno predstavlja sigurnost - ali ono je uvek činilo
da se ja osećam svakako, samo ne sigurnom. Bez obzira koliko god da mi se

dopadaju Kinšasa, Seul ili Buenos Aries, moram reći da se nikada tamo
nisam osećala prijatno. Oružje je ruglo društva - svakog društva - i mislim da
ne postoji grad koji ne bi bio unapređen njegovim nestankom.

A upravo se to dogodilo ovde u Jerusalimu. U gradu u kome su borbe
vođene gotovo više od jednog milenijuma, sada vlada neobičan i nepoznat
mir. To ne znači da su stare nesuglasice rešene, i da su se stari neprijatelji
umorili od borbe. Ali u gradu u kome se vatreno oružje svakodnevno uklanja,
mi vidimo mogućnosti nove tehnologije - postalo je jako teško ubiti ovde,
tako da je svima mnogo lakše da nauče da žive zajedno."

Čak bi i najtalentovanijim novinarima bilo teško da izveste o događajima
koji se nikada nisu desili. Mnogo je lakše zabeležiti neuspehe, nego odati
priznanje uspesima. A pod naizgled nepromenljivim pravilima koja rukovode
ljudskim emotivnim identifikovanjem, hiljadu spašenih života u Etiopiji
vredeli su manje od jednog izgubljenog u Eriju - sve dok je boja kože žrtve
bila iste boje kao i boja kože onog koji plaća obeštećenje.

Iako je Vilmanu bilo drago da čuje dobre vesti iz drugih zemalja, ipak se
molio da se priča o uspehu Okidača čuje i sa nekog mesta koje je bilo bliže
kući - a bilo bi dobro da je to neko javno mesto, praćeno odličnim snimcima i
zahvalnim žrtvama koje su zamalo izbegle katastrofu. Nešto što bi možda
bilo poput nekog atraktivnog sportskog događaja, ili poput pretnje Mardiju
Grasu ili dobitnicima Oskara.

Ali dok je on čekao odgovor od Boga, bilo je i više nego dovoljno
događaja koji su okupirali Vilmana.

"Senatore Vilman?"
U glasu menadžera razvodne službe Razuma protiv ludila mogla se
nazreti primesa radoznalosti, a izraz lica mu je bio zbunjen. Nijedno ni drugo
nisu bili u skladu sa prioritetnim direktnim kanalom preko koga je poziv
došao.
"Šta je bilo, Donalde?"
"Gospodine - da li bi ste mogli da siđete do radnog savetovališta, i to
odmah ako je moguće..."
"U redu. Da li bih mogao da znam zašto?
Namrštivši se, menadžer razvodne službe je pogledao u stranu. "Senatore
- u pitanju je nešto neverovatno. Da li se sećate razgovora koji smo vodili
nakon telekonferencije u ponedeljak?"
"Mislim da se sećam. Razgovarali smo kako treba da postupamo sa
prioritetnim klijentima..."

U stvari, razgovor se vodio oko toga kako treba rešiti moguće
bezbedonosne probleme, uključujući i eventualne upade u zgradu. Vilman je
otvorio video intranet snimak mape zgrade i počeo je da proučava stanice
koje su bile najbliže onoj koju je koristio menadžer.

"To je ta. Neko je tamo i traži da vas vidi."
Za to vreme, Vilman je pronašao snimak koji je želeo - na njemu se jasno
video mladić kratke crne kose koji je nosio nešto što je ličilo na imperijalni
nacistički pojas ispod crveno-crne flanelske košulje. "Pretpostavljam da neko
ima ozbiljan problem?"
"Pa, senatore, on očigledno misli da ima. I izričito želi vas da vidi."
"Možeš mu reći da ću odmah sići. Samo da obavim nekoliko telefonskih
razgovora."
Vilman je tačno znao ko su pravi ljudi koje treba da pozove. Sa prozora
svoje kancelarije na drugom spratu posmatrao je kako se NV25 i Action-
Cam17 uz škripu guma zaustavljaju pored ivičnjaka. Uskoro nakon toga,
SkyEye hovercam na daljinsko upravljanje - civilni nus proizvod Hjuovog
bornog monitora - stigao je na scenu i počeo da skenira prozore svojom low-
light kamerom i audio teleskopom.
Vilman je ostao kraj prozora sve dok CNN2 nije započeo prenos uživo
preko internog sigurnosnog kanala, koji im je stavio na raspolaganje. Zastao
je ispred zidnog ekrana kako bi čuo spikera koji je svečano najavljivao
uvodnu špicu: "Ovo su najnovije vesti sa CNN-a - pacifisti pod opsadom u
glavnom gradu. Tihoj, kolegijalnoj zajednici Džrodžtauna je jutros zastao dah
kada je bombama naoružani terorista uzeo za taoce više od sedamdeset ljudi
iz štaba..."
Zadovoljan, Vilman je krenuo prema stepenicama.

Do trenutka kada se predstavio visokom čoveku koji je stajao kod portirnice,
sve se odvijalo kako je to Dejvid Tomas Malok isplanirao.

Nakon prevaljenih hiljadu i trista milja od Palestine u Teksasu do
Džordžtauna, njegov prastari Traker, kupljen na aukciji na sajmištu u Dalasu,
imao je samo dva manja kvara i još uvek je bio u jednom komadu. Vozio je
polako i uspeo je da prođe neopaženo na putu - doduše malo se uplašio
nedaleko od Noksvila u Tenesiju, kada se na putu iza njega našao auto
državne policije i pratio ga u stopu skoro dve milje pre nego što se isključio
sa puta. Malok se držao motela kraj autoputa i stajališta za kamione, ali nije

prilazio bankomatima, škrto trošeći gotov novac koji je sakupio od prijatelja i
porodice za svoj pickup kamionet, stereo uređaj i kompjuter.

Sastanak u Rok Krik parku odvijao se po planu i bez zastoja. Uz pomoć
buke koja je maskirala nekoliko izgovorenih reći koje su bile dovoljne da bi
se izvršila transakcija, Malok je potrošio zadnje pare koje je imao za
kupovinu petsto grama plastičnog eksploziva.

"'Čist' je?" upitao je.
"Apsolutno - domaći, neproknjižen. Lično poznajem šefa."
Uprkos njegovom uveravanju, Malok je bio oprezan. Angažovanje FBI-a
u pogledu dalekosežnih posledica malverzacija vezanih za Okidač, nije bilo
ograničeno samo na postavljanje mikroskopskih radio-detonatora u
komercijalne eksplozive i tajno ozračene velike količine baruta. Na osnovu
mejling liste Lovaca na istinu, Biro je imao i na desetine špijuna u podzemlju,
koji su se izdavali za opetatore malih "patriotskih laboratorija," ali koji su
koristili iste obogaćene formule.
Zato je Malok ostavio svoj Traker u parku i krenuo peške do svog
odredišta, prateći pažljivo svoju vijugavu putanju koja ga je vodila kroz
drvorede i niz tihe ulice, a da za sve to vreme nijednom nije prošao čak ni
blizu ambasade, turističkih atrakcija, javnih zgrada, ili obeleženih raskrsnica.
U slučaju da su ga prevarili i da eksploziv koji je nosio nije bio 'čist', odlučio
je da je bolje da ga ne otkriva sve dok ne dođe do neprijateljske tvrđave.
Nisu ga prevarili ni oni od kojih je zavisio, a ni on sam nije napravio
nijedan pogrešan korak. Stigao je do tvrđave i ušao unutra, pogledao
bezizražajna lica insekata i pozvao je njihovog kralja na obračun. To je
trebalo da bude jedan dramatičan trenutak, ali se na kraju sve završilo kao
antiklimaks.
Malok je čekao u kratkome redu kod šaltera za informacije, uživajući u
naslućivanju onoga što će uslediti. "Želim da vidim nadzornika," rekao je
odsečno kada je na njega došao red. Kada se menadžer pojavio i kada se
predstavio, Malok ga je poveo do jedne od kabina za savetovanje koja se
nalazila na kraju zapadnog zida hodnika. Tamo je menadžeru pokazao bombu
i kontrolor koji je trakom pričvrstio za desnu ruku.
"Ja znam istinu o Okidaču. Hoću da vidim Vilmana. Dovedite ga ovde
bez mnogo buke, ili će svi u ovom odeljenju poginuti. Dovedite mi njega, pa
ću sve ostale pustiti da odu."
"Ja ne znam gde se senator trenutno nalazi," rekao je menadžer. "Da
vidim da li mogu da ga pronađem."

"Bolje bi vam bilo da date sve od sebe da ga pronađete. Imam dovoljno
eksploziva da svi ovi zidovi odlete u vazduh i da se cela zgrada sruši na nas."

"Da li mogu senatoru to da kažem?"
"Ne. Samo ga dovedite. Ja ću mu reći šta će se desiti."
Bio je prisutan dok je menadžer razgovarao sa Vilmanom i bio je
zadovoljan tokom kojim se razgovor odvijao. Zatim su se obojica, na
Malokovo insistiranje, vratila do prijemnog odeljenja da ga sačekaju.

Odatle je Malok mogao jasno da vidi oba ulaza u prostoriju - prednja vrata i
vertikalni otvor za stepenište koji se nalazio na levoj strani zadnjeg zida.
Dobro je bilo i to što se ispred njega nalazio pult od hrastovine i čelika, kao i
šest radnika koji bi mu mogli poslužiti kao štit, u slučaju da se neko
nepoželjan, ili neko koga ne očekuje, iznenada pojavi.

Još uvek je bilo klijenata u čekaonici i oko pulta, a Malok je rekao
menadžeru da se poštara da njegovo osoblje nastavi sa uobičajenim
aktivnostima. Ali kako su minuti prolazili, a Vilman se još uvek nije
pojavljivao, Malok je ponovo počeo da razmatra svoju taktiku.

Odlučio je da se prestavi samo supervizoru, jer nije želeo da dođe u
situaciju da mora da drži na oku i sobu punu preplašenih ljudi - oni su i
ovako, totalno nesvesni opasnosti, bili odlični taoci, a istovremeno su šanse
da urade nešto glupo bile kud i kamo manje. Odlučio je da insistira da
Vilman dođe do njega, a ne da zahteva da ga odvedu do njega zbog
eventualne zasede - nije poznavao zgradu, a nije želeo da priziva bilo kakva
iznenađenja pre nego što okonča svoju misiju.

Ali što je duže čekao, bivalo mu je sve jasnije i jasnije da nije dovoljno
razmislio o mogućnosti da je Vilman možda kukavica i da ga možda treba
postideti kako bi se ponašao časno. Što je duže posmatrao osoblje kako radi,
delovali su mu sve bezopasnije i bezopasnije - sve više su mu ličili na
termite, pre nego na ovce, koji su imali urođeno pravo da budu destruktivni,
po prirodi beznadežni. I što je duže posmatrao ljude koji su ulazili na glavni
ulaz, bio je sve zabrinutiji jer mu se činilo da su najnovije pridošlice bili
policajci u civilu i atentatori Specijalnih jedinica.

"Zašto se toliko zadržao?" pitao je menadžera. "Gde je on?"
"Ne znam," odgovorio je menadžer. "Ali mogu ponovo pozvati
senatora..."
"Ne. Uradićete ovako: zatvorićete zgradu. Izbacićete sve one klijente,

mušterije, ili kako god da ih zovete, i zaključaćete vrata."
"Šta da im kažem?"
"Svejedno mi je šta ćete im reći, ako uspete da ih izbacite. Hajde, odmah.

Improvizujte. Kažite da je procurio gas, da je pao sistem, da se oglasio
signalni uređaj za požar - slažite nešto, takvima kao što ste to vi to ide od
ruke."

Ali kada je j to obavljeno, Malok se i dalje nije osećao sigurnim. Desetak
pari očiju ga je posmatralo, neke sa iščekivanjem, neke sa radoznalošću, a u
nekima se pak jasno videlo da ih sve to zabavlja.

"Ti ne znaš, zar ne?" pitao je. "Vi jadne budale - vi ne shvatate da je u
pitanju prevara."

"Kakva prevara?" pitao je menadžer.
"Okidač je podvala. On ne postoji - sve što ste videli na vestima je
nameštaljka FBI-a."
"Ma dajte, molim vas," rekla je neka žena, a u glasu joj se mogao osetiti
prezir.
"To je istina," odvratio je Malok žustro. "Od kada su preuzeli ATF oni
traže način da se dokopaju naših pištolja. Nisu mogli da pronađu način da to
učine zakonski, pa tako sada pokušavaju da nas zastraše i nateraju nas da ga
sami predamo."
Neko iza Maloka je pročistio grlo. "Mladiću, da li vi redovno pijete svoje
lekove?"
Malok se okrenuo, pokušavajući da pronađe krivca. Odeljenje Zero FBI-a
je počelo skoro pre dve godine da koristi obogaćene eksplozive. A FX
tehničare iz Holivuda regrutuju skoro već četiri godine. Sve što se desilo,
izrežirano je mesecima unapred od strane Ujedinjenih nacija."
"A odakle vi to znate?" opet se javio isti glas, koji je pripadao proćelavom
čoveku okruglog lica, čija je ćela sijala i koji je imao kratku sedu bradu.
"Zar vi ljudi mislite da ste toliko pametni da niko nikada neće biti u stanju
da otkrije šta vi mutite?" Ta njegova izjava propraćena je još većim smehom.
Hladan bes obuzeo je Malokovo srce, a zatim je postepeno počeo da
preuzima komandu i nad njim samim, tako da je na kraju njegovo lice jasno
odražavalo bes koji ga je obuzeo. "Uskoro ćete i sami to otkriti. Saznaćete
istinu, a zatim ćemo zajedno, vi i ja, tu istinu otkriti ostatku sveta."
"To je ono što mi ovde pokušavamo da radimo svakoga dana," rekla je
jedna od žena na portirnici. "Možda bi trebalo da sednete sa jednim od naših
savetnika i da vam on izbaci iz glave te paranoične fantazije o zaveri."

Sada je došao red na njega da se smeje - odsečan, ciničan smeh. "Da
sednem sa jednim od vaših hipnotizera, to ste mislili? Da dozvolim jednom
od vaših neurolingvista-programera da me obrade? Mislim da to neće moći,"
rekao je, energično odmahujući glavom. "To što su vas lagali, to zapravo i
nije vaša krivica. Ja vas iskreno žalim. Ali shvatićete sve, tek kada to budete
čuli od svog vođe." Okrenuo se prema Donaldu i pitao ga: "Zašto još nije
došao? Hoću objašnjenje. Odmah mi dovedite Vilmana."

"Ne znam zašto još nije došao. Rekao je da će doći. Siguran sam da će
uskoro biti ovde," rekao je menadžer glasom koji je bio sve tiši i tiši. "A svi
ostali, molim vas - senator Vilman je zamolio da sarađujemo sa našim
posetiocem. Hajde da to učinimo, a da pri tom ne budemo provokativni i
spremni na polemike."

"Dobro," rekla je crna visoka i vitka žena. Ja imam mnogo posla, tako da
idem sad u svoju kabinu, pa ću odatle da sarađujem."

Krenula je, a Malok je skočio za njom. "Niko ne ide nigde," rekao je i
ščepao je za ruku. "Vilman igra igru. Hoću da svi sednete na ivicu pulta i da
gledate prema izlazu. Služićete mi kao štit. Hajde - pokret!"

Nekoliko drugih ljudi ga je poslušalo, ali žena je i dalje stajala na svom
mestu i opušteno mahala rukama pored tela. "Dušo, moraćeš mnogo više da
se potrudiš, da ti ja dozvolim da mi zaviriš pod suknju."

"Neti...," prekorno je dobacio menadžer.
"Šefe, molim vas - je l' mogu da ga patosiram? On je prvi počeo."
"Zar ne shvataš? Razdrao joj se Malok u lice. "Ja nosim bombu. Mogu
sve da nas pobijem, kad god to poželim - I ako vi izdajice ne počnete da
sarađujete sa mnom, onda ću to, do vraga, i učiniti. Ne postoje bilo kakvi
magični zraci koji bi me u tome sprečili."
Samo što je to izgovorio, čuo je glasno škljocanje metala i zvuk se
zakovitlao prema njima. Ugledao je lepo obučenog starijeg čoveka koji je
otvorio jedna od ulaznih vrata a Nebesko oko uleće kroz prolaz, u pratnji
muškarca i žene sa trakom Svedoka oko glave i kutijom predajnika uvezanom
oko mišica.
"Šta to radite?" vrisnuo je Malok. "Ta vrata treba da su zaključana!"
Lepo obučeni čovek se okrenuo prema njemu i Malok je u njemu
prepoznao Grovera Vilmana. "Puštam novinare unutra. Hteli ste publiku, zar
ne? Hteli ste da date izjavu. Jesam li u pravu? Pa, CNN2 vas sada sluša, kao i
Rojters, i Starnjuz, i Asoušijejtid Medija. Izvolite, kažite šta imate."
Odjednom su svi ostali u prostoriji postali nevidljivi za Maloka, kao deo

enterijera. Krenuo je prema Vilmanu, skidajući svoju flanelsku košulju i
podižući desnu ruku pokazujući kontrolor koji je bio privezan trakom za
njegov dlan. "Vi ste taj koji će dati izjavu. Vi ste taj koji će okončati ovu
prevaru. Priznaćete kakav je vaš udeo bio u zaveri. Reći ćete svetu istinu o
Okidaču. Ili ću ja aktivirati ovu bombu, a naša unakažena tela pokazati će
svetu šta je prava istina. Izbor je vaš, senatore. Vi ste taj koji odlučuje o tome
da li je to što ćete tu laž štititi još narednih pet minuta, vredno ovih dvadeset
života.

Vilman je prekrstio ruke na grudima i odmahnuo glavom lagano.
"Gospodine Malok, neko vam je napunio glavu lažima. Istina je da Okidač
radi. A Prigušivač radi još bolje. To što vi nosite, to nije bomba. Ako je ikada
to i bila, sada sigurno više nije."

"Vi ste prokleti lažov," rekao je Malok, približivši mu se još jedan korak.
"Recite im! U pitanju je zavera da se razoružaju Amerikanci. Predsednik
Breland se već nagodio da preda suverenitet Ujedninjenim nacijama. Ali
moraćete da nam oduzmete oružje pre nego što stignu plavi šlemovi - pre
nego istekne poslednji dan Brelandovog mandata. Vi ste smislili ovu prevaru
kako biste nas namamili da im se predamo. To je istina, senatore Vilman."

"Ko vam je ispričao te laži, gospodine Malok?"
"Na web sajtu "Patriotski glasnik" postojala je dokumentacija za sve ovo
o čemu pričam. Naravno, ona je odatle ubrzo uklonjena - sajt su napale grinje
i larve, a zatim su ga je u potpunosti uništio gridloker. Ali pretpostavljam da
vi već sve znate o tome, s obzirom da su je vaši tajni agenti uništili."
"Možda bi trebalo da poradite na razvijanju viših standarda po pitanju
verodostojnosti dokaza, gospodine Malok. Bojim se da je neko iskoristio
vašu lakovernost."
"Možete me vređati koliko god želite, ali to neće promeniti istinu. Ako
budem primoran da nas sve pobijem da bi istina doprla do ljudi, onda ja, kao
patriota, imam obavezu da upravo to učinim."
"Ne zavaravajte se, gospodine Malok - vi niste patriota. Vi ste samo još
jedan čovek koji ima. poteškoće da shvati da nije glavni," rekao je Vilman, a
zatim pogledao pored Maloka. "Molim vas vratite se svojim radnim
zadacima. Ovaj čovek ne pretstavlja nikakvu pretnju za nas."
"Stanite!" vrisnuo je Malok, podižući desnu ruku visoko iznad glave.
"Tako mi Boga, učiniću to - učiniću!"
"Učinite ono što mislite da morate učiniti," rekao je Vilman, pre nego što
se okrenuo kao da namerava da ode.

Primi me i smiluj se na mene, Gospode, pomolio se Malok u sebi. Zatim
je čvrsto stisnuo oči i pritisnuo starter.

Prošlo je pola sekunde, a onda je Malok shvatio da život nastavlja da traje
celu sekundu duže nego što bi zapravo trebao. Otvorio je oči i pogledao s
nevericom u starter, a zatim ga ponovo resetovao da pokuša ponovo.

"Da li vam treba pomoć, gospodine Malok?"
Malok je lagano skliznuo na kolena, a na licu su mu se čitali neverica i
očaj. "On me je prevario. Blejd me je prevario... dao mi je..." Zgrabio je
pojas, počeo nespretno da barata mehanizmom, iskidao je i otvorio jednu od
torbi. "Šta, šta je ovo? Igračka? Plastelin? To je trebalo da bude amonijum-
pikrinat I C-1..."
"Upravo to se nalazi unutra," rekao je Vilman i približio mu se. "Samo što
ga je naš Prigušivač malo doterao."
Energično odmahujući glavom, Malok je nastavio: "Ne - ne, to ne može
biti..."
"A zašto ne bi moglo? Zato što bi vam to strašno otežalo da uzdrmate
sistem?"
"Ne, mora da sam negde pogrešio - loš potez, pogrešna veza..."
"Pogrešna je veza ona koju ste uspostavili između oružja i bezbednosti.
Da li stvarno mislite da mi, koji se borimo za izbacivanje vatrenog oružja iz
upotrebe, volimo slobodu manje od vas, da se brinemo za bezbednost svojih
porodica manje nego što vi to činite?"
"Vaša sloboda - a šta je sa našom slobodom? Vaše porodice - a šta je sa
našim porodicama? Nas bacate vukovima kako biste obezbedili sopstvenu
bezbednost..."
"Mi pokušavamo da stavimo vukovima brnjicu, a ne da ih nahranimo,"
rekao je Vilman. Ponudio je ruku Maloku da ustane; nakon što je nekoliko
trenutaka oklevao, Malok je napokon prihvati. "Ako stvarno želite da
shvatite, mogu da vam ponudim i bolji odgovor od ovog."
Malok je mrko gledao, ali je prozborio tiho: "Slušam."
"Jedina stvar koja može da spreči društvo da postane mesto na kome se
dvadeset četiri časa dešavaju krvoprolića jeste činjenica da uglavnom većina
ljudi nije spremna da rizikuje sve zbog borbe iz koje mogu izaći kao invalidi,
ili u njoj poginuti. A uglavnom, čak i kad se borimo, borimo se samo onoliko
koliko je potrebno da se stvari srede - a neko se preda čak i pre nego prođe
faza modrica i masnica ispod oka.
"Mi trošimo milione godišnje kako bi smislili razumna pravila za

razrešenje sukoba koja će opstati - a onda ih narednih pet hiljada godina
kršimo tako što izmišljamo još smrtonosnije oružje koje će efikasnije i
efikasnije ubijati sa sve veće i veće razdaljine.

"Trenutno se nalazimo u fazi kada je jedino čega se od tog pravila većina
nas može setiti fraza da je 'Dobro je biti kralj' - kakvo tragično sažimanje
prvobitne zamisli. Isuviše mnogo očeva je zaboravilo lekcije kojima treba da
nauče svoje sinove, ili su odbacili odgovornost da ih prenesu - poštuj starije,
služi zajednici, staraj se o porodici. Isuviše mnogo muškaraca širom sveta
drži se pogrešne predstave da samo zato što mogu da smene princa, oni sami
zaslužuju da postanu prinčevi.

"Vi ste došli ovde sa bombom, odlučni da me uništite i tako preuzmete
snagu moje popularnosti. Da sam igrao po vašim pravilima, sada bih bio u
obavezi da naredim da vas ubiju, zato što ste pokušali i niste uspeli. Ali ja bih
voleo da vam pružim šansu da shvatite da postoji i drugi način, viši etički
principi kojima treba težiti. Pa, sada možete da idete, baš kao što ste i došli -
da bi vas policajci, koji su ispred i čekaju vas, optužili za bilo šta, biće im
potrebna moja pomoć, a ja im je neću pružiti."

Malok je krišom pogledao kroz ulazna vrata na ulicu pre nego što je
odgovorio. "Da li mislite da će to biti dovoljno da okonča sve ovo?"

"Ne. Ali mislim da vi to možete okončati - vi, i svi oni koji u to veruju,
kao što ste i vi verovali pre nego što ste ovde ušli."

"Zar mislite da ćemo postati drugari samo zato što ste izveli ovu
predstavu u kojoj ste bili iznad svega milostivi prema meni? Zar mislite da
ćemo jednostavno prihvatiti stvari onakvim kakve one sada jesu?"

"Vi sebe smatrate religioznim čovekom, gospodine Malok - a da li ste čuli
za molitvu koja počinje sa: 'Bože, podaj mi hrabrosti...'"

"Da, znam tu molitvu," odvratio je Malok oštro.
"Onda razumete da se ja svake noći molim da mi bog podari mudrost,"
rekao je Vilman. "Nadam se da će i vaša molitva biti ista."
Kada se Vilman vratio u svoju kancelariju unutra ga je čekao Evan Stolta.
"Pa - kako ti je delovalo?"
"Rekao bih više nego dobro - iako je na kraju možda izgledalo kao da
držiš predavanje," rekao je Stolta.
Vilman se slabo osmehnuo. "To je proizvod toga što sam imao isuviše
vremena da osmislim šta ću reći. Već sam pomislio da niko nikada neće
zagristi taj mamac, i da ćemo morati da odemo tako daleko i iznajmimo
sopstvene teroriste."

"Ti shvataš da ako se ikada sazna da smo mi podmetnuli taj materijal na
sajtu Patriotskog glasnika..."

"Neće se saznati."
"Svi mediji će se sjatiti oko ove priče. Učinilo mi se da je malo falilo da
mu se narugaš i saspeš mu istinu u lice - 'Neko vam je napunio glavu lažima,'
i izjave tog tipa."
"Možda sam se malo više uživeo," priznao je Vilman. "Ali biće sve u
redu. Neće naći naše otiske na mestu zločina."
Stolta je tužno odmahnuo glavom. "Da je uspeo da se dočepa egzotičnog
eksploziva, ili dast bombe..."
"Zašto sad dramiš oko toga? Gotovo je. Sve se dobro završilo."
"Pretpostavljam da je to zato što još uvek ne razumem zašto si bio
spreman da preuzmeš tako velike rizike."
"To je zato što smo ti i ja potpuno različiti. Da li možeš da zamisliš sebe
kako se sa sto hiljada dolara kladiš u milion?"
"Mislim da ne bih. Sto hiljada dolara je skoro sve što imam."
"Eto vidiš? Čak nisi ni pitao kakvi su izgledi."
"Šanse su nebitne. Otac me je naučio da u klađenju postoje dva pravila -
prvo: kladi se samo na sigurno. Drugo: ne postoji takva stvar kao što je
sigurna opklada" Stolta se tužno osmehnuo. "U redu, dobro, ja sam po prirodi
obazriv čovek. Ali mislim da ti nisi odgovorio na moje pitanje."
"Zar si nešto pitao?"
"Mislim da jesam - zašto si bio spreman da rizikuješ da okaljaš reputaciju
i uništiš dvadesetogodišnji rad."
"A, na to pitanje misliš," rekao je Vilman i zavalio se u stolicu. "Pa, istina
je da nikada nisam bio baš dobar kockar. Nisam od onih ljudi koji sede i
pasivno čekaju da im se padnu prave karte."
"Dobro, zašto si onda odlučio da rizikuješ i igraš na veliki ulog čije su
šanse za dobitak male."
Vilman odmahnu glavom. "Evane, ovaj poduhvat je više borba nego
kockanje, taktika je bitnija od statistike. Uglavnom, ono najgore što može da
ti se dogodi u bici jeste da počneš da razmišljaš o šansama - naročito ako ti ne
idu u prilog. Ako počneš da razmišljaš o njima nikada nećeš postići dobre
rezultate, niti ćeš se popeti na planinu i nikada nećeš izmeniti šanse u svoju
korist. Ono što radiš iz minuta u minut može da izmeni sve."
"To još uvek ne objašnjava zašto si odlučio da se popneš baš na ovu
planinu i to baš sada."

"Nećeš odustati dok ti ne odgovorim, zar ne?" Vilman je za trenutak
proučavao lice čoveka koji je sedeo nasuprot njega, a onda je dodao: "Da,
vidim da nećeš." Uzdahnuo je. "Istina je da sam se umorio od čekanja. Ne
znam još koliko mi je vremena ostalo, a želim da dočekam da se sve ovo
okonča. Zato sam i spreman da rizikujem." Zastao je na trenutak, kao da se
premišlja da li da kaže još nešto. "Ovde se ne radi o pričama o herojskim
podvizima, ali je činjenica da su u mnogim bitkama odlučujuću reč imali oni
koji nisu više mogli da čekaju."

"Verujem tvom iskustvu," rekao je Stolta koji nikada nije nosio uniformu.
"Ali Grovere, ne misliš valjda da si ti taj koji je promenio standarde, zar ne?"

Vilman se nasmejao i odmahnuo glavom. "Bio bih srećan da sam uspeo
da ga obeshrabrim. Meni je stalo samo do publike. Kad smo već kod toga,
hajde da vidimo koliko je ljudi pratilo događaj."

Kocka od orahovine sa bronzanim amblemom Državne policije Misurija na
vrhu već više od šest godina stajala je na stolu Džona Trenta. Iako ju je dobio
kao nagradu za rad u "Državnoj službi" i za Edukativni program zaštite dece
od vatrenog oružja koji je uveden nakon pucnjave koja se dogodila u srednjoj
školi Truman, ona je za njega predstavljala ne samo dragu uspomenu, već i
koristan pribor za sto. I to ne kao uteg za papir, što je kreator verovatno imao
na umu kada ju je kreirao, već kao prvoklasno oružje u neprestanoj borbi
protiv crvenih mrava koja se odvijala u kancelarijama NAR-a.

Kada je odlikovanje veličine pesnice pogodilo levi ugao zidnog ekrana,
nešto malo ispod samog centra ekrana, brzina je bila srazmerna snazi
nekadašnjeg srednjoškolskog beka, koji je još uvek mogao da dobaci loptu
36m do same linije. Zidni ekran se razbio u paramparčad poput džinovskog
ogledala, a prasak se čuo četiri kancelarije od njegove.

Međutim, posledice ovog postupka nisu bile tako zadovoljavajuće. Ono
što je ostalo na zidu pretvorilo se u jednu neprozirnu masu, bez i jedne jedine
napukline ili oblačka dima.

Trentov administrator i njegov glavni asistent stigli su u isto vreme do
vrata njegove kancelarije. "Jesi li dobro?" pitala je Jolen. Dok su Kenetovu
pažnju privukli ostaci slomljenog ekrana na podu.

"Jeste li videli?" viknuo je Trent ljutito. "Da li je iko od vas video?"
"Ja jesam," rekao je Kenet, uzimajući odlikovanje i pažljivo uklanjajući
parčiće plastike i stakla. "Po njemu su samo luđaci ti koji žele da se zaštite."

"Hoću da se raspitate i saznate ko je taj Malok i šta je, kog vraga, on tamo
tražio."

"Misliš da je u pitanju nameštaljka?"
"Da, dođavola. Mislim da jeste," rekao je bojeći red koje je izgovarao sa
što je više prezira moguće. "Vilman je što je brže mogao doveo četiri glavne
televizije, tako da oni skoro ništa nisu propustili. Četiri kanala koja pokrivaju
priču i naizmenično promovišu događaj uživo i sve to rade samo sa jednim
jedinim ciljem - nadaju se da će nas prikazati kao teroriste-bombaše, masovne
ubice. A šta Vilman za to vreme radi?" Trent je energično zamahnuo rukama.
"On koristi priliku da nam održi univerzitetsko predavanje na temu nasilja i
jebene evolucije, znajući da će oni emitovati svaku reč jer smo se mi već
namestili ispred ekrana u nadi da ćemo videti pravi pokolj.
On to ne bi uradio da nije bio siguran da neće doći do pokolja. Tako da
možeš da se kladiš da sam siguran da je sve bilo izrežirano. A on će se
naravno izvući. Priča je odlična: hrabri krstaš, ubica fanatik, zastrašujući
susret sa smrću. Kučkin sin."
"Videću šta imamo o Maloku," rekao je Kenet i spustio kocku na ivicu
Trentovog radnog stola. "I naručiću novi Trinitron."
Jolen je nesigurno stajala na vratima. "Da li mogu ja nešto da učinim,
gospodine Trent?"
"Ja čak ne znam šta bih ja mogao da učinim," brecnuo se Trent.
"Prokletnici - on nam se podsmeva, Jolen, iz očiju mu se videlo. Oni ubijaju
ljude, nama otimaju oružje i šalju nas da se suočimo sa vukovima - oni
ubijaju Ustav - a on nama drži predavanje o moralu?"
Zgrabio je kocku od orahovine i po drugi put je bacio na zidni ekran. To
je izazvalo veliki oblak dima koji se u luku spuštao na tlo, ali ni to ga nije
zadovoljilo.
"Ostavi me samog, Jolen," rekao je natmureno.
Administrator je oklevala na trenutak, a onda je poslušno zatvorila vrata
za sobom. Kada je otišla, Trent se svom težinom naslonio na sto, grudi su mu
se dizale i spuštale, a puls luđački udarao u bespomoćnom gnevu. "Tako mi
boga," prošaputao je, "On ne zaslužuje da spava mirno. A ja ću biti taj koji će
mu oduzeti miran san. Bože, podari mi hrabrost, strpljenje i mudrost i negde,
nekako, samo jednu dobru šansu..."
Onda je seo i drhtavim rukama počeo da piše svoju ostavku sa mesta
predsednika NAR-a.

Tokom narednih nekoliko nedelja, Džon Trent je davao prijateljima koji su
ga zvali isti odgovor koji je davao i pijavicama sa medija - da je bio
predsednik dva puta duže od svog prethodnika i da je sada spreman da na
stvari gleda iz nove perspektive, da želi da uzme odmor kako bi malo
putovao, da se poštara za privatne stvari, da je i dalje posvećen
beskompromisnoj odbrani Ustava i osnovnih sloboda građana, i da istražuje
mogućnost da se još direktnije uključi u politiku na načine koji su NAR-u bili
zabranjeni.

Sve što je rekao bilo je tačno, s tim što se postarao da njegovi prijatelji to
shvate drugačije od predstavnika političkih sredstava javnog informisanja,
koji su posvetili nekoliko brojeva seciranju istorije i izgledima za postojanje
opozicionih partija, da bi svoju pažnju usmerili drugde.

Za to vreme, Trent je već počeo diskretno da kontaktira ljude koje je
odabrao za učešće u svojim nastojanjima. Ograničio se na pojedince - nije
uzeo u obzir komitete, vojske, udruženja, ili pripadnike narodne vojske. Opis
njihovog rada u poslednjih nekoliko meseci bio je potpuno neinspirativan,
prikazujući žalosni odsustvo profesionalizma.

Bob Bauman je bio mrtav. Obesio se u državnom zatvoru u Virdžiniji dok
je čekao suđenje za skretanje kamiona Prigušivača sa autoputa nedaleko od
Raleja. Zaveru Zahari Tejlor Granta koja je bila usmerena protiv sudije
vrhovnog suda, Hane Lob, odao je Hedžhog koji je za eksluzvni snimak
dobio pola miliona od Fox Media. Mel Jost je izdavala vašingtonski list Ratni
zločini sa Barbadosa.

Među ostalima koji su predstavljali novinsku senzaciju, nalazilo se i
uporište Bostonskih Rajdera koje se nalazilo nedaleko od jezera Čemplejn, a
koje je razoružala specijalna taktička jedinica FBI-a. Tri neuspela pokušaja
ostavila su za sobom dovoljno sudskih dokaza koji su povezivali Rajderse sa
"znamenitim" bombaškim napadima na akušerske klinike širom Nove
Engleske. Keli Martin i Mač slobode bili su još uvek na slobodi negde u
gornjem Srednjem zapadu, i tvrdili su da su odgovorni za više od dvadeset
bombaških napada. Međutim, njihov izbor meta - a to su uglavnom bili
restorani i maloprodaje u manjim gradovima koje su imale ili jako malo, ili
nisu uopšte imale instalirane Prigušivače - predstavljen je u javnosti kao
prava katastrofa.

U federalnom zatvoru bilo je ukupno šesnaest nazovi atentatora koji su
bili u vezi sa pet različitih pokušaja da se dođe do predsednika. Znalo se još i
za tri pokušaja atentata na Komrada Vilmana, osam na jevrejskog

industrijalca, pet na različite članove Kabineta. Vodeća sredstva informisanja
pridala su veoma malo pažnje većini ovih pokušaja atentata, a razlog je ležao
u tome što su mediji očigledno zaključili da ljudi koji su spremni da žrtvuju
svoje živote i slobodu zbog principa nisu materijal koji je neophodan za
dobru priču. Pokojnici i zatvorenici bili su heroji u očima slobodnih medija,
ali bez propratnih pomodnih dijeta, seksa i slavnih ličnosti koje bi uticale na
bolje kotiranje rang-listi, sve se svodilo na običnu statistiku.

Strpljivo i sa opreznošću, Trent je dobro proučio svaki potez i sve
elemente koji su igrali ulogu u konačnom ishodu. Nisu sva ta njegova
izučavanja bila poučna nesposobnost retko kad to jeste. Ali ipak su se
pojavila dva obrasca: jedan koji je bio krajnje kompleksan, i drugi kome je
nedostajalo smelosti. Trent je došao do zaključka da ono što je većina ljudi
volela da zove lošom srećom, nije imalo ama baš nikakve veze sa srećom.

Svoja saznanja Trent je poneo u Atlantik siti - u hotel-kazino Nju
Flenders koji mu je preporučio Anđelo di Bartolo - s obzirom da je sastanak
na koji je išao bio krajnje konspirativan. Doduše, to je trebalo da bude jedan
krajnje neobičan sastanak. Svo četvoro zaverenika prešli su izvestan put kako
bi se sastali u istom gradu, u istoj zgradi, ali je Trent odlučio da se ni u
jednom trenutku ne smeju naći u istoj sobi ili sesti za isti sto.

Prvi koga je Trent vrbovao bio je Teri Stjuart, tridesetosmogodišnjak, koji
je nekada radio za CIA-u i koji je izgubio unosan posao "savetnika" u
paravojnoj jedinici kada je Grover Vilman obelodanio tajni rat koji je
predsednik Engler vodio u Kolumbiji. Stjuart ili "Guč," kako je više voleo da
ga zovu) bio je obučen poput komandosa specijalnih snaga, imao je veze
poput stranog plaćenika i držao se tako daleko od očiju javnosti da ako ste
želeli makar samo da stupite u kontakt sa njim morali ste ići preko tri
posrednika.

Za posao, koji je po Trentovom mišljenju bio na drugom mestu po
stepenu rizičnosti, vrbovao je čoveka koga je nazvao Vinkler koji je bio
zadužen za odnose sa javnošću i sve one birokratske poslove kako bi
pripremio teren za suočavanje. Vinkler je morao da bude obavešten o svim
planovima - dakle, to nije bio posao za koga bi Trent unajmio nekoga na
slepo. S obzirom na njegovo aktivno učešće Vinkler bi isto tako morao da
bude spreman da porekne da je znao kakve su bile Trentove namere, i da
ubedljivo tvrdi kako ga je klijent unajmio samo da obavi posao.

Kombinacija prikrivenih interesnih pobuda, besprekorne okrutnosti i
sposobnosti bestidnog laganja mogla se naći samo u nekom Holivudskom

advokatu.
Trent je te osobine našao u Roju Karniju, čija je mala, ali poštovana firma

zastupala mnogobrojne konzervativne klijente, i čiji je srednji sin bio član
Kalifornijske pogranične straže, anti-imigracionih "hajki" koje su uspele,
zahvaljujući naporima svojih volontera, da smeste desetine Španjolaca u
bolnicu (a najmanje još troje u grob).

Poslednji deo slagalice bio je savetnik za bezbednost iz Atlante, Ben
Branigan, misteriozni čovek koji je stajao iza mrežnog postinga "Ekvilajzer."
Samo nekoliko dana nakon javnog objavljivanja Okidača, "Ekvilajzer" je
sastavio spekulativnu, praktičnu analizu kako ga pobediti. Od tada je njegov
posting sadržao mnogo detaljnije i autoritativnije kritike u vezi, kako
Okidačeve tehnologije, tako i u vezi bezbedonosnih strategija koje su zavisile
od njega. Nazivajući se "nezavisnom bibliotekom," Branigan se posvetio
tome da postane neosporni civilni ekspert za Hortonove izume. Nije bilo
dokaza da je on ikada učinio išta više sem što je anonimno nudio javne
savete, ali Trent je znao kako da ponosnog čoveka dovede u iskušenje.

Čitav posao su obavili preko hotelske "fiber-optik" telekonferencijske
mreže, za koju je DiBartolo tvrdio, i na kraju ubedio Trenta, da je sigurna i
zaštićena od "njuškala" - čak kada su u pitanju bili i hotelski službenici.
Interno vođeni, pozivi iz sobe u sobu nikada nisu otišli ni u žicu ni u etar, a
PGP razvodne kutije skremblera koje su se nalazile u svakom apartmanu
onemogućavale su lokalne prisluškivače u njihovoj zamisli.

"Moja porodica voli Renders," rekao je DiBartolo, osmehujući se
ljubazno. "Već tri godine za redom tamo održavamo porodične skupove i
nikada do sada nismo imali bilo kakvih problema. Zaista su diskretni. Znaju
da je to od suštinske važnosti za dobrobit posla kojim se bave."

Shvatajući to kao bezuslovnu istinu, Trent je pretpostavio da je upravo
DiBartolo odgovoran za dva mikro-predajna prisluškivača koje je Trentov
dostavljač pronašao u apartmanu. Trent je otišao do DiBartola da mu ovaj
predloži bezbedno mesto za sastanak, ali mu nije rekao koja je svrha
sastanka, niti ga je pozvao da u njemu učestvuje. Ako se posmatra s tog
aspekta, onda je DiBartolova radoznalost bila razumljiva. Ali je Trent, bez
obzira na to, bacio prisluškivače u WC šolju. Od tog trenutka, detaljno je
pregledavao apartman svaki put posle spavanja, kada bi neko vreme bio van
njega, ili kada bi čistačica dolazila, iako nikada ništa nije našao.

Da je DiBartolo slušao, mogao je da sazna sve što ga interesuje već u
prvih deset minuta, izuzev imena ostalih učesnika, koja ni u jednom trenutku

nisu bila spomenuta.
"Nameravam da ubijem senatora Grovera Vilmana uživo na televiziji,"

hladnokrvno je rekao Trent. Nije ponudio nikakvo opravdanje za odluku koju
je doneo; ili je dobro procenio ličnost i karakter ostalih učesnika, ili je
pogrešio. "Vaša uloga je da omogućite da se u istoj sobi i u isto vreme
nađemo ja, Vilman, oružje i najmanje jedna uključena kamera."

"Vilman nikuda nejde bez kamiona sa Prigušivačem. Živi u Hortonovom
stanu," rekao je Ekvilajzer. "Šta mi treba da uradimo: da ga izmamimo
napolje ili da ga savladamo?"

"Ja mogu da ga nateram da uradi što god mi želimo," rekao je Trent.
Upravo zbog toga treba zajedno da donesemo odluku. Doduše, ja sam najviše
za nešto poput onoga što je Malok uradio - licem u lice, u prostoru koji
Vilman misli da kontroliše."

"Psihološka varijanta," rekao je Guč. "Ja sam za,"
"Ja imam jedno pitanje u vezi tvoje zamisli," rekao je Vinkler. "Zašto si
za tu priliku u igru uključio sebe? Ili kamere na primer? Cilj se može postići
ako se postigne da Vilman i bomba budu na istom mestu u isto vreme - a čak
je i to jako teško."
"Nije uopšte teško," ubacio se Guč. "Samo nam treba velika bomba."
"I žrtveno jagnje," rekao je Vinkler. "Ali zašto ići tamo? Postoji mnogo
načina da dođemo do njega. On prima birače. Putuje od kuće do posla. Ide u
crkvu."
"Ne, ne ide," reče Trent. "On je humanista i ateista."
"Onda ne moramo da se brinemo da će ga Bog spasiti, zar ne?" reče Guč
ozbiljno, bez tračka osmeha. "Vidi, vojni snajper ima domet od oko skoro
hiljadu metara. Tako da bi čak i ja mogao da pogodim sve što se nalazi na
manje od šesto metara. On ne može biti baš toliko dobro skriven u polju
Prigušivača i da baš nikada ne proviri vani, ili se makar približi ivici."
"On skoro nikada ne napušta okrug Kolumbija, a Prigušivač pokriva ceo
okrug," rekao je Ekvilajzer. "Kako ćeš ga izmamiti vam da bi ti bio u dometu
od petsto metara?"
"Ne." Trent je odmahnuo glavom. "Slušajte me svi pažljivo. Nije
dovoljno da ga ubijemo. Ima na stotine načina da to uradimo i da opet ne
dobijemo ništa. Njegova smrt mora da pošalje poruku da je stvar za koju se
on bori uzaludna - ako Grover Vilman nije bezbedan, kako onda može bilo
koji drugi običan čovek da očekuje da bude bezbedan? Bolje da se oslonim
na sopstveni pištolj, nego da računam na magične zrake. I to mora biti

izvedeno pred očima javnosti, sa uključenim kamerama. On voli kamere. Pre
nego što umre, pokazaću svima da se iza njegovog glasnog hvalisanja, krije
lažov i kukavica. Bespomoćna kukavica."

Vinkler napući usne. "Zar se ni malo ne plašiš da bi mogao od njega da
napraviš mučenika?"

"Ne. Ne, nimalo," odgovorio je Trent naglašavajući svaku reč. "Pravi
mučenici su oni koji umiru zato što ih je Grover Vilman razoružao. Mi ovo
upravo za njih i radimo. Neko mora da spasi sve te ljude koji su izloženi
opasnosti. Neko mora ponovo da uspostavi ravnotežu. Mi to možemo,
gospodo. Ja verujem da mi to možemo."

"Naravno da možemo," rekao je Guč.
"U redu, onda," rekao je Ekvilajzer. "Moraćemo da ga izmamimo iz
Vašingtona. Prvo pitanje je, gde? A onda ćemo da razmišljamo kako ćemo to
uraditi."
"Najbolje je da to bude mesto gde misli da ima kontrolu nad nama," rekao
je Guč. "A mi ćemo biti ti koji će mu pokazati da greši."

Nikada pre Evan Stolta nije bio bliži da se izviče na Grovera Vilmana.
"Zašto uopše to uzimate u obzir? On je gubitnik, senatore, a vi mu samo

možete pružiti kredibilitet. On je izgubio svoj veliki slučaj, njegova velika
akcija u Kongresu je izgubila snagu, a sada je ostao i bez posla - znate da su
ga izbacili? Zašto biste ga vi spašavali? Zašto da se spuštate na njegov nivo?"

Vilman se tolerantno nasmešio, prosto kao da želi da ga iritira. "A zašto
da pustimo da ono što on kaže prođe bez odgovora? Zašto bismo se bojali
diskusije, ako verujemo u ono što predstavljamo?"

"Dobro. A zašto onda morate vi da idete? Neka to urade Martinson,
Rokanon ili Šulc," insistirao je Stolta. "Vi već imate dovoljno obaveza. Džil
Mejsi preti da će vratiti S.B. 50 u Kongres, a vi možete ponovo, i pre nego
što shvatite šta vas je snašlo, da se nađete u ulozi stranog plaćenika. U stvari,
šta ako Džon Trent još uvek radi sa Mejsijem? Šta ako je ovaj javni izazov
samo jedna velika igra koju igraju?"

"Da me izmame iz grada i da proture zakon u Kongresu, dok ja ne
gledam?" Vilman se nasmejao. "Nešto si mi nervozan Neli, Ev. U Senatu se
promene ne odigravaju ni upola onoliko brzo koliko bi bilo dovoljno da taj
trik uspe. Neću putovati kočijom i kaldrmom."

Strogog i namrštenog lica, Stolta je seo na naslon jedne od stolica za

posetioce. "Mene brine put. Senatore..." Stolta je energično odmahnuo
glavom, pokušavajući da nađe prave reči. "Svašta se može desiti. Zašto to
mora biti licem u lice? Mogli biste imati veliku publiku na virtuelnoj
realnosti."

"Možemo da diskutujemo licem u lice, pa opet da imamo veliku publiku
na VR-u," reče Vilman. "Na šta konkretno misliš kada kažeš da se svašta
može desiti?"

"Grovere..."
"Samo hoću da vidim da li možeš to da izgovoriš?"
"Dobro," brecnu se Stolta. "Dođavola, to su ljudi koji žele da te povrede.
Mislim da ne treba da im pružaš ekstra prilike da to i urade."
"Misliš da si mi rekao nešto novo, Ev?" upita Vilman, blago, skoro se
snebivajući. "Svakog jutra čitam Mejlove mržnje, čak i pre nego što si nam se
ti pridružio. Znam da većina ne misli to što kaže, ali isto tako znam da ima
onih koji to zaista misle. Ja sam gromobran za svakog besnog psa koji misli
da je gospodar svog dvorca i da će se njegov svet raspasti ako ga primoraju
da se odrekne prava da upuca svoju ženu, dete, komšiju, šefa, ili pijanog
turistu koji je pokucao na pogrešna vrata."
"Uzeo si mi. reči iz usta, Grovere. To je trebalo da bude moj argument."
"Šta treba da uradim da bih pobedio po tim pravilima? Da promenim
svoja uverenja, da pokušam da ih nateram da me vole? Ili treba da odem u
skrovište, tako da me ne mogu dotaći?" Vilman je odmahnuo prezrivo. "Ja
znam da ti znaš odgovor. To sam što sam, Ev. Ne liči na mene da stalno
živim u strahu. Da sam takav, ja bih bio taj zaglavljen u mišjoj rupi u nekoj
Nedođiji, u Ajdahu, i sedeo bih na arsenalu Nacionalne garde i bajatim
petardama starim osamnaest meseci."
Nevoljni osmeh je ublažio Stoltino lice.
"Osim toga, grešiš u vezi Džona Trenta," dodao je Vilman. "Nisu ga
otpustili, Zapravo, on je dao otkaz."
"Zašto bi on uradio tako nešto?"
"Da bi mogao da baci rukavicu i izazove me," odgovori Viman. "Trebalo
bi da bude zabavno. Smisli već nešto sa onim Roj Karnijem." Nasmejao se.
"Mislim da je petnaest rundi borbe golim rukama upravo ono što nam treba."

Bilo je prisutno osam SkyEyes kamera, skoro trista ljudi i trista praznih mesta
u Koenovom auditorijumu na univerzitetu Tafts, na debati između Grovera

Vilmana i Džona Trenta.
Prodaja karata je išla preko Flečera, škole za Međunarodne odnose. Karte

su prodavane po kriterijumu i sa namerom da publika bude što je moguće
različitija zbog, kako je dekan to rekao, "važne afirmacije demokratskih
tradicija slobode govora i tržišta ideja." Izvinio se učesnicima u bekstejdžu
pre nego što ih je predstavio.

"Strašno mi je neprijatno - imali smo veliku potražnju za kartama - naši
studenti nisu ravnodušni, njihova društvena i politička svest je veoma
razvijena..."

"Možda to ima neke veze sa glasinama o nemirima," rekao je Vilman,
posmatrajući smireno Džona Trenta.

"Nemiri! Moj Bože! O kakvim vi to glasinama pričate?" upita dekan.
"Moji ljudi su me obavestili da vaš sistem u poslednjih nekoliko sati
prima anonimne mejlove, adresirane naročito na one koji su kupili karte,"
rekao je Vilman. "U jednoj od verzija tih mejlova kaže se da se vi nećete
pojaviti, gospodine Trent. Druge pak kažu da je najpametnije držati se što je
dalje moguće, da će doći do nemira u sali..."
"Nemiri u Taftsu - apsurdno," dekan je razmišljao naglas. "Ovo nije neka
škola za zabavu na državnom univerzitetu. Ovo je Tafts."
"U mejlu koji su meni pokazali govorilo se i o pretnji bombom. A meta
sam ja, naravno."
"To je užasno," reče Trent, iako na njegovom licu nije bilo užasa "Da li je
univerzitet primio bilo kakve pretnje direktno upućene njima."
"Ne, ne," reče dekan. "Pre nekoliko minuta sam razgovarao sa šefom
obezbeđenja u kampusu. Sve je mirno napolju. Sve one koji nemaju kartu
odvraćali smo od ulaska unutra. Ali ako je to što ste vi, senatore, čuli istina,
možda je upravo to razlog što su neki od naših učesnika odlučili da ostanu
kod kuće i gledaju prenos." Odmahnuo je glavom tužno. "To je strašno, ali
nažalost sada je prekasno da bilo šta preduzmemo. Makar možete da računate
da će oni koji su prisutni biti krajnje posvećeni i pažljivi slušaoci."
"To je u redu," reče Trent. "Informisana publika je dobrodošla. Nadam se
da će biti još bolje informisani kada mi završimo diskusiju.

Kratka konspirativna lista mogućih mesta za debatu uključivala je Prinston,
Univerzitet u Pitzburgu, Kolumbiju, Harvard i Karlton Univerzitet u Otavi -
svi do jednog bili su poznati domovi fakulteta za unutrašnje poslove koji bi

oberučke prihvatili priliku da dovedu Grovera Vilmana u kampus. Branigan
je rekao da je planiranje i izvršenje pozadinskog obezbeđenja na Harvardu i
Kolumbiji nemoguće, a što se tiče Prinstona, Karnijev argument je bio da je
njegova slika u javnosti isuviše pozitivna. Trent je isključio Karlton kao
mogućnost tvrdeći da bi prelazak preko granice zamaglio poruku, iako ga je
Branigan uveravao da bi bilo sasvim jednostavno izvesti scenario na
kanadskom fakultetu.

Konačna odluka između Pitzburga i Taftsa svela se na dve činjenice -
prva je bila ta da je Flečer prihvatio pola miliona dolara u vidu stipendije za
istraživački rad od Razuma protiv ludila, i time postao partner u Vilmanovim
izdajama, a druga da kampus, iako se nalazio nadomak većeg Bostona, nije
imao sopstvene stalne instalacije Prigušivača. RPL-ova mobilna jedinica,
koja se nalazila u istom redu sa kontrolnim kamionetom SkyEyes-a na skoro
dupke punom parkingu odmah do Koenovog auditorijuma, bila je savršeno
pristupačna i videla joj se polovina desne strane. Sa te strane zgrade stajali su
policajci iz kampusa, ali oni nisu obraćali naročitu pažnju na Prigušivač, a
dvočlano obezbeđenje Prigušivača sedelo je na sedištima kamiona,
dosađujući se.

Braniganov lični kamion, koji je imao logo nemačkog izdavača sa
oznakom Nju Jorka, nalazio se samo tri mesta dalje od Prigušivača - više
nego bizu da se posao obavi neometano. Pretvarajući se da posmatra uvodnu
reč na celoekranskom komsetu koji je držao na kolenu, on je u sebi vežbao
svaki potez, i čekao na signal od Terija Stjuarta, analizirajući kakve su mu
šanse da ode kada se sve završi. Njegove su bile bolje nego Stjuartove, a čije
su opet bile bolje nego Trentove. Imalo je prednosti što on bio taj koji treba
da zada prvi udarac.

U samom startu je bilo jasno da mu je publika u Koenovom auditorijumu
naklonjena, te tako Grover Vilman, nije mogao a da ne bude zadovoljan
odzivom. Nakon tople dobrodošlice, gromoglasan aplauz ga je prekinuo četiri
puta za pet minuta. Na kraju su se čak umešali i uzvici odobravanja, iako je
predsedavajući odmah ukorio one koji su u tome učestvovali, podsećajući ih
na proceduralna pravila. I pored toga, bila je to dobra predstava, tako da je
Trentu bilo jako teško da joj parira.

Na opšte iznenađenje, on kao da je bio nesvestan prisustva publike,
obraćajući se samo Vilmanu.

"Jako promućurno sa vaše strane, senatore, što ste probali da formulišete
pitanje kao razum nasuprot ludilu," prokomentarisao je Trent, bacajući samo
povremeno iskosa poglede prema publici. "Ako vas pustimo da se sa tim
provučete, onda će svako ko vam se suprotstavi nositi dodatno opterećenje da
mora da dokaže da nije lud.

Vi i vaši saveznici ste zapravo radili naporno, da biste stvorili
pretpostavku da je svako ko se zalaže za posedovanje pištolja u privatnom
vlasništvu i umerenu upotrebu sile, iracionalan.

Ja sam ovde da bih odbacio tu pretpostavku. Ovde sam da odbranim
duboko uverenje onih deset miliona razumnih Amerikanaca koji smatraju da
je razoružavanje to što je tragično, fatalno i iracionalno. Ovde sam da bih bez
ikakvog stida ili oklevanja rekao da kada uzmete oružje i ubijete nekoga to
može biti apsolutno logičan čin, proizvod najvišeg nivoa moralnog
rezonovanja - a vi ćete mi pomoći da svoju tvrdnju i dokažem."

"Ne bih se složio sa vama," reče Vilman, okrećući se prema publici sa
osmehom. Kikotanje se čulo u nekoliko prvih redova, i predsedavajući je
ukorio Vilmana za upadicu. "Izvinjavam se, gospodine Trent," rekao je
senator. "Molim vas, nastavite."

Iako se moglo očekivati, Trentov vrat nije pocrveneo od besa. "Senatore
Vilman, mnogo puta kada ste govorili na ovu temu, i kroz svu propaganu
kojom ste nas vi i vaša organizacija zasuli, nikada nisam čuo da su vam
postavili jedno pitanje. Kada završite sa razoružanjem ljudi koji nose oružje,
šta predlažete da treba uraditi sa onima koji nose noževe? Vi ste okolišali oko
tog pitanja, uveravajući nas da će policija naravno i dalje biti naoružana, i da
svakako nećemo dozvoliti neprijatelju da dobije prednost, da ćemo i dalje
moći da putujemo u grupama i da formiramo straže u komšiluku, kao i da
ćemo moći da izučavamo borilačke veštine.

Ali to samo znači da je vaše razoružanje prevara. Vi zapravo ne želite da
se otarasite oružja, senatore - već samo našeg oružja..."

Iako je to što je izrečeno zvučalo kao šlagvort, Breningan je čekao na
Stjuarta, ne na Trenta. Odgovorio je na cvrkutavi komset sa žudnjom i
nestrpljivo.

"Na položaju sam," rekao je Stjuart.
"Ja sam u pokretu," rekao je Brenigan. Očistio je memoriju celoekranskog
komseta i ostavio ga na suvozačevnom sedištu; kao i sam kamion, i komset je
bio pozajmljen, i nije mu više bio potreban.
Poneo je samo dugačku, crnu šestoćelijsku bateriju nad kojom je

proćerdao mnogo vremena i pažnje. Stjuart ga je zadirkivao da je to njegova
"skraćena dvofazna stelt dvocevka," ali je i pored toga cenio veštinu
mehanizama koji su sami izradili kako bi mogao da stane unutra.

Kada je Brenigan izašao iz kamiona nije bilo nikoga u krugu od trideset
metara. Išao je iza parkiranih vozila lagano mašući baterijskom lampom, i
krećući se u pravcu toaleta koji je bio rezervisan za medije. Kada je prošao
iza vozila Prigušivača, odjednom je promenio pravac i krenuo prema njemu.
Bilo je dovoljno da napravi dva dugačka koraka, pa da se nade nadomak
vozila.

Držeći lampu obema rukama, pritisnuo je široki krug sočiva ravno uz leva
vrata i pomerio prekidač napred. Instrument u njegovim rukama je poskočio i
čuo se zvuk koji nije bio ni nalik onom kao kada se zalupe vrata. Zvuk je bio
prouzrokovan čvrstim čeličnim šiljkom koji je probušio rupu kroz lim
snagom vazdušne kompresije.

Šištanje koje je usledilo moglo se zameniti za šištanje ispuštene gume.
Zvuk je došao od provodnog aerosola koji se probijao kroz iskidani vrh
šiljka. Za manje od dve sekunde, zvuk je prestao. Sve je stalo u iščekivanju.

Prednja desna vrata kamiona Prigušivača širom su se otvorila snagom
koja je bila dovoljna da udari vozilo koje je bilo parkirano do njega i ponovo
su se zatvorila uz tresak.

Brenigan je ispustio lampu i povukao se. Pogled mu je odlutao prema
retrovizoru i susreo se sa očima vozača.

Trenutak kasnije, čuo se prigušeni fijuk dok je aerosol stvarao na desetine
lučnih putanja za struju visokog napona koja je prolazila kroz Prigušivač i
njegove agregate. Brenigan je to video u ogledalu iza vozača: bljesak je
plesao besno u svojoj metalnoj flaši. Tup zvuk agregata se pretvorio u
cviljenje, a zatim u tišinu. Ljudi u kamionu takođe nisu progovorili ni reč.

Brenigan se okrenuo i otišao energičnim korakom. Prošao je na pet
metara od policajca iz kampusa kome se učinilo da je čuo nešto jako čudno,
ali ga ovaj nije zaustavio. Što je pre mogao, Brenigan se izgubio u tami.

"Guč, javi se," izgovorio je u svoj lični komset.
To je bila njegova poslednja obaveza prema timu. Od tog trenutka pa
nadalje, mogao je da se brine o sebi. On je svoj deo odradio. Došlo je do
prekida štita oko Grovera Vilmana, prekid se protezao pravo do noćnog neba.
I dok je Brenigan bežao, crni duh se krivudajući spuštao kroz taj prekid na
crnim krilima tihim kao šapat, noseći sa sobom okrugli crni zamotuljak smrti
namenjen Koenovom auditorijumu.

Ton predsedavajućeg je postao oštar pošto je nekoliko puta ponovio: "Vaše
vreme je isteklo, gospodine Trent."

Džon Trent je seo i isključio komset koji je vibrirao na njegovoj butini.
"Nisam završio," nastavio je. "Senatore Vilman, vi ste jedan lažov." Istog
trenutka njegov mikrofon se isključio, ali njemu mikrofon u toj dvorani nije
bio ni potreban. "Vi obećavate da ćemo svi biti zajedno kao stado, da niko
neće biti u opasnosti od vukova. Ali ljudi koji žive na marginama jesu u
opasnosti. Neki od njih će umreti samo da bi umirili predatore. To neću biti
ja, i to nećete biti vi, jer mi znamo kako da se držimo sredine čopora - mi
imamo alternative."
"Svi imamo alternative," odgovorio je Vilman. "Možemo izabrati da
budemo civilizovani."
"Još jedna laž," rekao je Trent i pošao prema početku podijuma. "Vi ne
želite da životinje na ivici stada znaju šta će im se desiti. Vi ne želite da oni
budu naoružani kako bi se odbranili, jer bi onda oni mogli da pitaju zašto su
oni ti koji su u opasnosti.
Ceo vaš stav je obmana. On se zasniva na pretpostavci da ćete vi i dalje
bitibezbedni kada se mi odreknemo svog oružja."
"Nisam znao da ćete vi večeras govoriti za obojicu," reče Vilman kroz
osmeh.
"Samo vam vaše sopstvene reči bacam u lice. Međuzavisnost. Grupni
zagrljaji. Komšijske straže. Multikulturalizam u školama. Globalno
ekonomsko planiranje. Međunarodne mirovne snage. Zajednica, zajednica,
zajednica. Sve u cilju da se ide u korak sa stadom. Prilagodite se i iskoristite
svoje šanse..."
"Porodice koje rade sastoje se od ljudi koji se drže zajedno. Ni u jednom
domaćinstvu u kome vredi živeti nema roditelje koji su se naoružali jedni
protiv drugih, niti dece koja primaju naređenja pod prisilom oružja."
U tom trenutku predsedavajući je digao ruke i napustio binu, da bi
konačno seo na sedište u šestom redu.
"A mi smo ovde samo jedna velika porodica, zar ne, senatore? Deka nije
psihić - sestra nije lopov - otac nije siledžija - junior nije ubica. Svi možemo
mirno da spavamo u svojim krevetima. To je jedina razumna stvar koju
možemo uraditi. To je ono što diktira logika. Svi možemo biti srećni ovde u
stadu. Suludo je verovati da postoje vukovi."

"Suludo je pokušati da im se suprotstavimo sami", rekao je Vilman. "A
upravo tome vodi vaše obožavanje sopstvenog interesa. Šta mislite, zašto
smo izmislili porodice, plemena i nacije? Koja je vrednost grupne
identifikacije, ako je izraženi individualizam ono što pobeđuje?"

"Izgubili ste iz vida pravo pitanje," reče Trent. "Pravo pitanje je da li
razuman čovek može da nađe dovoljno razloga u sebi da se naoruža. Pravo
pitanje je da li razuman čovek može da nađe dovoljno razloga da ubije. Ceo
vaš argument u odbranu razoružanja zasniva se na odgovorima. Ako
racionalni um odgovori da, onda nema ničeg suludog u nošenju oružja - znak
ludila bi bio položiti ga."

Dok je Trent govorio dekan se ponovo pojavio na bini, i odvukao Vimana
od mikrofona kako bi mu nešto šapnuo. U međuvremenu, Trent je svoju
pažnju po prvi put usmerio prema publici.

"I evo, ovde imamo dvoranu punu razumnih ljudi - pametnih, dobro
obrazovanih, uspešnih mladih ljudi i žena koji su navikli da rešavaju
nesuglasice sa ostalim pametnim, obrazovanim ljudima ratujući rečima. Vi
ste došli u ovu arenu da vidite svog šampiona kako brani svoju logiku i ideje,
nauku, humanizam i filozofiju, i kako se bori. Ali ruko od vas nije ni za
trenutak ozbiljno razmotrio mogućnosti da njegov protivnik neće igrati po
vašim pravilima.

Niste, jer da jeste, čuli biste upozorenja koja sam vam poslao danas
popodne."

Dekan je krenuo preko bine, ali Trentovo neočekivano priznanje ga je
nateralo da se ukopa u mestu. "Zar i vi dekane Frenklin? Sa svim vašim
iskustvom stečenim širom sveta - oh, ali ja sam zaboravio da ste i vi
nekadašnji student ovog fakulteta. Još jedan pametan, obrazovan čovek koji
živi u učtivom svetu. Zašto im ne kažete sve to što ste upravo sada rekli
senatoru Vilmanu?" predložio je Trent, neizmerno uživajući u trenutku.

"Gospodine Trent, mislim da treba da okončamo ovo."
"Kako želite," rekao je Trent. "Ja ću im reći. Dame i gospodo, dekan
Frenklin želi da vas obavesti da je senatorov Prigušivač pretrpeo nesrećan
kvar, i da trenutno nije u mogućnosti da vas zaštiti." Pomno je posmatrao
publiku, razočaran odsustvom bilo kakve reakcije. "Možda bi nam dekan
mogao reći koji bi razuman odgovor na te vesti mogao biti. Ili bi na to možda
mogao da nam odgovori senator? Ne?"
Okrenuo se ponovo prema svojoj govornici, zgrabio obema rukama
odeljak na vrh govornice i zarotirao ga. On se oslobodio, i on ga pusti da

padne na pod uz glasno klepetanje. Gurnuo je ruku unutra, zgrabio je pištolj
sakriven u njoj i podigao ga iznad glave kako bi ga svi videli.

"Šta imate sada da kažete?" rekao je, a publici zastade dah i dvoranom
zavlada tajac. "Šta imate sada da kažete?" Uperio je pištolj prema publici i
prešao lagano s jednog kraja do drugog. Nisu se čuli ni jecaji, ni vrisci, samo
šuškanje i žamor. "Sećam se da je naš predsednik ovo uradio u Kongresu,
misleći kako je to poučno. Pa, nazovimo i ovo onda jednom lekcijom. Vi - vi
tamo na prolazu, sedite. Nisam vam dao dozvolu da idete."

Okrenuvši se, prislonio je pištolj naspram grudi Grovera Vilmana. "Vi ste
jedan racionalan čovek, senatore Vilman. Svi mi to kažu. Voleo bih da
izanalizirate ovu situaciju i da mi kažete - zar ne biste sada vi radije bili taj
koji nosi pištolj?"

"Pištolj je ovde bio i pre nego što se Prigušivač pokvario," rekao je
Vilman. "Da li ste sigurni da još uvek radi?"

Dok su se kamermani SkyEyes-a približavali i gurkali jedni druge kako bi
našli najbolji ugao za snimanje, Trent je podigao ruku i opalio iznad
Vilmanove glave. Metak se zario u imitaciju lamperije akustične školjke.
Zvuk je bio dovoljno ubedljiv da ohrabri na desetine, pa i više ljudi iz publike
da jurnu prema vratima. Na bini, senator jeste bio uplašen, ali nije se ni
trgnuo, dok je dekan Frenklin čučnuo i ostao u tom položaju.

"Azidi," objasni Trent. "Dekane, zašto ne sednete sa ostalim studentima."
"O čemu se ovde radi Džone?" pitao je Vilman
"Ne pokušavaj da me 'obradiš', Grovere. Samo mi odgovori na pitanje,"
reče Trent. "Hoću istinu - zar ti ne bi bilo draže da si ti taj koji ima pištolj?"
"Ne."
"Lažljivče." Ponovo je pogledao u publiku. "Znaš, oni stvarno ne
razumeju koncept stada kojim si ih kljukao. Kada bi sada svi jurnuli na binu,
sigurno bi me razoružali. Kada bi svi sada krenuli prema izlazu, većina bi u
tome i uspela. Zar to nije čudno? Oni ne žele da budu jedni od onih koji će
umreti. A ti mi sad reci da li to smatraš racionalnim stanjem uma?"
"Šta vi zapravo hoćete, gospodine Trent? Mene? Onda ih pustite da idu."
"Žao mi je. Potrebna mi je njihova pomoć da bih istakao svoju poentu. I
vašu, takođe," rekao je Trent. "Evo ih, baš kakve ste ih i želeli, nenaoružani i
bespomoćni, licem u lice sa agresijom. Zar ne mislite da neki od njih sada
žele da imaju pištolj kod sebe? Zar ne mislite da konačno shvataju nešto o
stvarnom svetu? Recite istinu ovoga puta, senatore - kako vam se dopada to
što ste vi sada taj koji je nemoćan?"

"Nešto sam razmišljao," poče Vilman, i dalje intirajuće smiren, "ja sam
odabrao sa koje ću govornice da se obraćam tek pet minuta pre nego što smo
izašli na binu."

Trent se nasmejao. "Dobro - jako dobro! Onda biste možda trebali da
proverite svoju govornicu."

Sa očiglednim protivljenjem, Vilman je zarotirao odeljak na vrhu svoje
govornice. Kada se vrh pomerio, on ga je podigao oprezno i nežno ga stavio
u stranu. Kamermani SkyEyes-a su prešli u levi deo bine kako bi mogli da
snimaju preko njegovog ramena, dok se on mrštio posmatrajući sadržaj
odeljka.

"Za sve vas koji gledate kod kuće, senator Vilman je upravo otkrio da ima
pištolj koji je isti kao moj," rekao je Trent. "Senatore, koje su sada vaše
'racionalne' opcije? Da li možda uzimate u obzir i neke nove? Šta mislite da
vaši prijatelji u foteljama očekuju od vas? Šta mislite o Džimiju Stjuartu, o
stilu Liberti Valans. Ili ste pre možda za stil Džon Vejna?"

"Džone, uvek sam sumnjao da si sve što znaš o oružju naučio iz Vesterna.
Hoćemo li sada malo da budemo u stilu Šejna? 'Uzmi pištolj, dečko...'"

"Zašto ne probaš? Uzmi pištolj, pa možda i preradiš tu scenu."
Vilman je besno spustio ruke uz telo i udaljio se korak od govornice.
"Znači u tome je stvar. Potrebno vam je javno opravdanje da biste me ubili."
"Ne možete me omalovažiti, senatore, zato je bolje da se i ne trudite. Ja
sam razuman čovek koji je doneo racionalnu odluku. Sada bih voleo da vidim
kako funkcioniše vaša etička logika."
"Ne," rekao je Vilman. "Ja ne želim da igram igru."
"Ako spašavanje samog sebe po vama nije dovoljan razlog da uzmete
pištolj, mogu vam pružiti i dodatnu motivaciju." Trent je izvukao svoj komset
iz džepa na nogavici od pantalona i izvukao je antenu. "Mislim da je bežični
telefon po prvi put korišćen kao daljinski detonator u slučaju Američka aleja,
zar ne? Naravno, jadničak je zaboravio da izbriše sve one kurtoazne pozive
koje mu je uputila ženina kompanija za kreditne kartice, tako da se stvari nisu
baš završile onako kako je on planirao."
"Ti si lud, Džone Trent," rekao je Vilman, a glas mu je nagoveštavao
pretnju. "Gde je bomba?"
Ta reč je bila dovoljna da izmami, od iznenada uzrujane publike, uzdahe i
uzvike. Pre nego što je odgovorio, Trent je pustio da mu osećanje prijatne
topline, zbog onoga što je postigao, oblije celo biće. "Mogla bi biti bilo gde,
zar ne? Ispred bara. Ispod mosta. U učionici gde deca gledaju film koji je

stariji od njih samih.
Ali gde bi tu bila pravda? Šta su oni uradili da to zasluže? Da li su se

možda urotili kako bi Ameriku učinili slabom a njene građane zavisnim? Da
li su možda ponudili lažno obećanje lakovernoj naciji? Da li su oni ti koji su
smišljeno preduzeli poduhvat da unište osnovnu ustavnu slobodu i sebi
obezbede vlast?

Ne. Vi ste to učinili. Vi, i svi vaši prijatelji sa fakulteta Flečer, sa fakulteta
Eliot, Vudrou Vilson i fakulteta Kenedi," rekao je Trent, pokazujući prema
publici zamahnuvši slobodnom rukom.

"Vi niste to polje uništili radi ovih pištolja," lagano je počeo Vilman.
"Niste morali."

"U pravu ste, senatore. Analizirajte situaciju racionalno."
"Ovde je," procedio je kroz stisnute usne. "Prokleti da ste, ovde je, gde su
i kamere." Vilman poče mlatarati rukom u pravcu publike. "Izlazite," vikao
je. "Hajde, izlazite smesta."
Nekoliko njih je krenulo, ali većina je sedela skamenjeno na svojim
mestima.
"Mislim da oni to ne treba da urade, senatore," rekao je Trent, primakavši
se korak bliže ivici bine. "Možda se usplahiram i pritisnem pogrešno dugme.
Zašto umesto toga vi ne biste uzeli pištolj? Pogledajte samo koliko biste
života time spasili."
"Isto toliko života spasili biste i vi kada biste spustili oružje," prasnu
Vilman.
"To je tačno - ali to bi značilo da se predajem nečemu za Šta verujem da
je zlo. A to nije moj racionalni izbor. Da li bi vam odbrojavanje pomoglo da
se usredsredite, senatore? Nemam nameru da čekam da stigne konjica. Deset-
devet-osam..."
Uputivši grub pogled pun mržnje kao odgovor na Trentove reči, Grover
Vilman konačno krenu naglo prema govornici i energičnim pokretom istrgnu
pištolj iz okvira. Kada je to uradio, Trent je spusti pištolj sa strane, držeči i
stežući okidač. Nije se čuo prasak. Nije više bilo metaka - na mestu šaržera
nalazio se predajnik i kada je po drugi put povukao okidač to je pokrenulo
starter. Kada ponovo bude pustio okidač aktiviraće komandu za detonaciju.
Sa odstojanja od manje od pet metara, Vilman je uperio pištolj u Trentovu
glavu. "Evo," reče. "Sada imaš sliku koju si želeo. Ona će sada obići ceo svet.
Pobedio si. A sada spusti sve to na zemlju, samo sve spusti na binu i kaži
ovim ljudima da mogu da idu."

"To ne mogu, senatore. Ako to uradim, nikada nećemo biti sigurni da nije
u pitanju samo još jedna prevara." Počeo je da podiže komset do visine
odakle je mogao da vidi njegov displej.

Vilman se namrštio, spustio je ruku u kojoj je držao pištolj, palcem
otkočio osigurač pištolja i opalio.

Metak se zario u Trentovo levo rame, kidajući tetivu i krvni sud, lomeći
kost. Šok, a ne udar, oduzeo mu je snagu u nogama i on se zatetura nazad.
Posrnuo je na bini, ispustivši komset iz ukočene ruke. Kao kroz maglu je bio
svestan meteža do koga je došlo u dvorani, kada je preplašena publika
konačno počela da izlazi.

"Hvala vam," borio se za dah Trent, još uvek čvrsto držeći pištolj. "Sada
znam - umete da računate. Evo vašeg Okidača, senatore." Drhteći, podigao je
pištolj iznad glave i uperio ga u lavirint uzanih mostića i kablova koji su se
nalazili iznad njih, a onda je opustio kažiprst.

Za to vreme jedna žena je već vrištala, čuli su se besni uzvici, molbe.
Niko drugi nije mogao da čuje 'klik' kada se poluga pomerila, kada je
zupčanik pao, i kontakt se zatvorio. Ali u Trentovim ušima to je zvučalo kao
grmljavina. Nikada nije čuo eksploziju, osam kilograma šejp punjenja koje je
eksplodiralo prema bini kroz vrh zamajca. Čuo je samo plač, hor povišenih
glasova, za koje je mislio da su namenjeni njemu danas, na dan njegovog
trijumfa.

23

PROMOCIJA MIRA

"Ja volim da verujem da će ljudi, gledano na duge staze, uraditi više da
promovišu mir nego što to sada čine naše vlade. Zaista, ja mislim da ljudi
tako očajnički žele mir da bi bilo bolje da im se vlade uskoro sklone sa puta i
da ih puste da do njega dođu."

- Dvajt D. Ajzenhauer

Tokom godina, drveće sa desne strane Bele kuće izraslo je do te mere da su
postojala samo tri prozora sa kojih se mogao videti Lafajet park. Ali i pre
dolaska Okidača, uređenje zemljišta je više bilo skopčano sa nesigurnošću
predsednika, nego sa njihovom bezbednošću.

Lafajet park je već dugo bio omiljeno mesto na kome su se okupljali
američki politički protestanti i društveni reformatori da bi izrazili svoje žalbe.
Oni su tu bili svakoga dana i, bez obzira na vremenske prilike, podizali bi
rukom ispisane parole na balonima, elektronski programirane plakate,
deklamujući nadugačko i naširoko žestoke napade preko megafona. Bila je
to, po rečima učenih ljudi: "Stalna postavka sporedne predstave karnevala u
Vašingtonu - raznovrsna kolekcija političkih i filozofskih čudaka koji su bili
dostojanstveni samo zbog svoje 'važne' nevinosti." Predsednik Engler, čija je
politika skoro svakome dala neki razlog da se žali, nazvao je Lafajet park
Trnovom baštom.

Ali kao rezultat Okidačevog izlaska u javnost, pojavila se nova i to
poveća grupa u parku - u pitanju je neosporno bilo 'mejnstrim' stanovništvo
srednje klase, koje je više ličilo na porodične ljude negoli na fanatike. Njihov
broj je rastao, tako da ih je danju park bio pun, a u toku večeri i vikendom

bilo ih je i više od toga. Doduše, bio je to skup ljudi koji su se pristojno
ponašali, tako da čak ni Park služba nije mogla da pronađe bilo kakav
izgovor i tako pomogne Tajnoj službi da ga zatvori ili raščisti gužvu.

Nazivajući sebe Oslobodilačkom narodnom vojskom, bespravni
naseljenici postavili su sopstvene toalete, sakupljali svoje đubre, svakoga
dana strpljivo stajali u redu kod Kapije 5 da bi podneli svoje individualne
zahteve da vide predsednika, pa su čak i pravilno pevali tokom svojih noćnih
mitinga. Izvedene od strane hiljade glasova, te vojne ode i patriotske himne
mogle su se čuti kako širom Severnog travnjaka i ulica u svim pravcima, pa
tako i unutar same Bele kuće u koju su dopirale kroz bilo koji otvoreni
prozor.

Jedina falš nota bila je ta što su skoro svaki čovek, žena i dete u parku
nosili vatreno oružje - haotični asortiman pušaka i sačmara, pištolja i
revolvera, svih vrsta i kalibara. Međutim, nijedno od oružja nije predstavljalo
nikome pretnju, s obzirom da je park bio duboko u dometu Okidača, koji je
pripadao Beloj kući. Međutim, na osnovu još uvek važećih zakona, svaki
pripadnik Oslobodilačke narodne vojske koji je nosio oružje kršio je ne samo
federalne statute (zbog posedovanja oružja na teritoriji službe Nacionalnog
parka), već i dekrete Okruga Kolumbija zbog samog nošenja oružja kroz
Vašington.

Okupacija Lafajet parka od strane narodne vojske je vrlo lako mogla da
prede u takvu javnu katastrofu koja u prestonici nije viđena još od 1960-ih -
kada su zatvori bili puni, barikade podizane pod vedrim nebom, a novi
protestanti nepristano pristizali i zamenjivali one koji su uhapšeni. Ali
zvaničnici koji su sprovodili zakon, u ovoj građanskoj neposlušnosti videli su
zamku koja im je postavljena i među sobom su se dogovorili da ne diraju ovu
"nazovi brigadu." I pored toga, ta armija građana koja je kampovala na pragu
Bele kuće ipak je predstavljala jedan moćan simbol. A što se Marka Brelanda
tiče, bio je to simbol koji mu je neprestano zadavao glavobolje.

Makar jednom nedeljno, predsednik bi se našao kod jednog od ona tri
prozora i posmatrao bi i slušao kako se narodna vojska moli, peva i izvodi
svoj paradni marš niz zatvorenu Pensilvanijsku aveniju. On nije razumeo
zašto su oni tu, čak ni nakon što je čuo izveštaje agenata Tajne službe koje je
poslao da izvide situaciju u parku. Znao je samo da do njih njegova poruka
nije uspela da dođe, da nije uspeo da ih ubedi da je došlo vreme da se
pronađe drugačiji put.

Brelandova zaokupljenost mislima o Oslobodilačkoj narodnoj vojsci

produbila se nakon atentata na Vilmana, ali niko nije znao kako da
konstruktivno izađe na kraj sa njom. Izbor je pao na Brelandovog novog
načelnika štaba, Čarlsa Poa, koji je trebalo da konačno povede raspravu o
tome. On je to učinio nakon što je jedne večeri u sumrak zatekao Brelanda u
Linkolnovoj sobi kako stoji kraj otvorenog prozora i zuri napolje, dok je
melodija "Borbene republikanske himne" plovila zajedno sa povetarcem.

"Gospodine predsedniče, molim vas. To nije dobro ni za koga od nas.
Kada vas ugledaju, to ih još više ohrabri."

"Šta oni hoće, Čarli?
"Metke, pretpostavljam," rekao je Po na svoj karakteristično neposredan
način.
"Zašto se izlažete tome? Nikada ih nećete naterati da promene stranu.
Lobi za naoružanje je nepopustljiv. Zar nas nije Trent tome naučio? Oni ne
poznaju sredinu."
"Jednostavno ne mogu da verujem da bi se oni tamo dole sada osećali
sigurnije kad bismo mi isključili Prigušivače, i kada bi već sutra svo to oružje
bilo napunjeno bojevom municijom. Ne mogu da verujem da bi oni zaista bili
sigurniji."
"To je diskutabilno, gospodine. Oni veruju da je tako."
"Znam, znam." Namrštio se i konačno se okrenuo od prozora. "Napunjeni
ili ne, Čarli, osećam se kao da su svi ti pištolji upereni u mene."
"I jesu. U vas kao i u sledećeg ko bude došao na vaše mesto."
"Ali oni nisu kriminalci. Nisu ekstremisti. Ne razumem šta sam ja to tako
strašno uradio što je nateralo te pobožne porodice urednih platiša poreza da
opsednu Belu kuću."
"Tražili ste od njih da veruju ljudima, umesto da ih ubiju. Hajdemo,
gospodine predsedniče - tajno društvo Novi svetski poredak nas čeka dole."
"Hoću da razgovaram sa njima."
"Šta?"
"Hoću da razgovaram sa Oslobodilačkom narodnom vojskom."
"A - ne. Ne želite to da uradite."
"Čarli, ti si moj načelnik štaba, a ne kontrolor misli. Stupi u kontakt sa
Džonom Burkom i kaži mu da ću izaći u park." Burk je bio glavni nadređeni
agent predsednikovog odreda Tajne službe.
"U park? Pobogu, Mark, da nemaš možda poslednju želju? Ako baš
insistiraš da postaneš meta, neka to makar bude ovde, gde možemo da držimo
stvari više-manje pod kontrolom."

"Oni neće pristati na to."
"Naravno da hoće. Oni podnose na hiljade zakona dnevno da te vide - pa,
o.k., sutra ćemo ih šokirati i izvući na lutriji tri srećna dobitnika. Uvešćemo
ih u salu za sastanke, pustiti ih da psuju tebe i sve po spisku nekih pola sata,
pa ćeš možda napokon odbaciti svoje ubeđenje da je razum zajednički jezik
društva. A onda možemo da nastavimo sa poslom."
"Čarli..."
"Psst. Hajde realno da gledamo na stvari. To su ljudi koji uz Božične
čestitke šalju slike svoje dece u maskirnoj uniformi sa poluatomatskom
puškom. Oni vas neće saslušati."
"Onda ću ja saslušati njih," rekao je Breland. "Pronađi Burka. Hoću to
odmah da uradim."
"Gospodine predsedniče - to nije nešto sa čim treba žuriti. Biće oni tu i
sutra, i prekosutra, i nakonsutra..."
"Čarli..." Brelandov ton je upozoravao.
Po je podigao ruke pomirljivo. "Dobro. Prepustiću Burku da se sa vama
raspravlja."
"Uradi to. Oh, Čarli - hajde da izostavimo mesto za rezervne igrače iz
ovoga," rekao je Breland misleći na kompleks majušnih odeljenja (pregrada
za jednog spavača) u Zapadnom krilu u kojima su se nalazili predstavnici
štampe. "Nemam nameru da od ovoga napravim medijski događaj."
Po se namrštio i pri samoj pomisli na to. "Verujte mi, uradiću sve što
mogu da do toga ne dođe."

Nije bilo šanse da će Džon Burk ikada reći da je zadovoljan organizacijom
obezbeđenja predsednikovog zapanjujućeg predloga. Ali pošto je Breland bio
čvrsto rešen da izađe u Lafajet park čak i bez ikakve pratnje ako je potrebno,
Burk je napravio najbolji mogući kompromis koji je mogao, imajući u vidu
okolnosti.

Stavio je u stanje pripravnosti snajperiste koji su se nalazili na krovu, i
udvostručio je patrole kod severne kapije. Poslao je desetak interventnih
odreda u izvidnicu u park da se umešaju u masu i da prate raspoloženje
bespravnih naseljenika. Konačno, za noćni raspored sakupio je šest najboljih
boraca za borbu prsa u prsa koji će biti prateća jedinica. Noseći koplja koje su
bila za glavu i više veća od njih, Brelandova pratnja je imala odlučan
srednjevekovni izgled dok se kretala prema parku.

Za to vreme, miting je bio završen i najveći deo sveta se razišao po
ulicama. Ostalo je samo onih nekoliko stotina onih koji su tu ostajali i preko
noći. Oni su postavljali kočiće da podignu svoje šatore, odvijali su vreće za
spavanje, i privodili pripreme za noć kraju. Ali Brelanda i njegovu pratnju
odmah je spazio stražar narodne vojske koji je bio na straži na periferiji
parka.

"Južno stražarsko mesto jedan, pozovite sve," uzviknuo je mladi stražar.
"To je Breland - vrhovna kukavica." Ponovo je izgovorio svoj zaprepašćeni
poziv u mikrofon naglavnih slušalica.

Breland je promenio pravac i krenuo pravo prema stražaru koji je dao
znak za uzbunu. Dok se približavao, stražar mu uputi podrugljiv izazov. "Šta
vi tražite ovde?"

"Ko je nadležan ovde, sinko?"
"Pukovnik Haris je komandir straže."
Bilo je to ime i lik koje je znao sa brifinga Tajne službe o bezbednosti,
upravo povodom Oslobodilačke narodne vojske. "To je dovoljno. Gde mogu
da je nađem?"
"Ne možete. Obavestio sam glavni štab. Ako ona želi da se sretne sa
vama, doći će ovde. Da sam ja na njenom mestu, ne bih se ni mučio."
"Da to zavisi od tebe, sinko, oni bi tebe postavili na mesto komandira
straže."
Za to vreme, mala grupica je počela da se približava mestu na kome su
ova dvojica stajala. Iako im Brelandova pratnja nije dozvolila da se približe
isuviše blizu, sve više su se čule neprijateljske i podrugljive upadice. Breland
ih je ignorisao i nastavio je da gleda pored stražara, pažljivo posmatrajuči u
iščekivanju da se pojavi pukovnik Haris. Najzad ju je spazio kako se
približava u pratnji mladića širokih ramena. Zaobišavši stražara, krenuo joj je
u susret."
"Pukovniče Haris."
Ona je klimnula glavom, ali nije mu otpozdravila ili pružila ruku.
"Gospodine predsedniče. Iznenadili ste me."
"To je početak."
"Isto tako može biti i kraj - volela bih da mogu da kažem da svi mi ovde
poštujemo položaj, čak i kada ne poštujemo osobu koja je obavlja. Ali istina
je, da je razlika sve manja kada vaše žalbe pređu izvestan prag. Šta hoćete?"
"Da razumem zašto ste napustili svoje živote da biste bili ovde. I možda,
ako ste zainteresovani, da pokušam da vam pomognem da shvatite zašto sam

ja napustio svoj da bih bio ovde," odgovorio je, pokazujući palcem preko
ramena u pravcu kapije i u pravcu Bele kuće koja se nazirala u pozadini.

"Koliko vam je zaista potrebno da razumete kada vas neko napadne?"
rekao je čovek koji je stajao desno od Brelanda.

Breland se okrenuo i ugledao čoveka koščatog lice sa proređenom crnom
kosom koju je sa svog širokog čela terao pozadi. "Napadne vas?"

"Baš tako. Oduzeli ste mi mogućnost da zaštitim sopstvenu porodicu,
mojoj ženi pravo da se zaštiti kada mora da radi do kasno i da ide do
automobila sama - oduzeli ste mom sinu šansu da se odbrani od
homoseksualaca kidnapera i pljačkaša, koji su pritom i narkomani - ostavili
ste nas nemoćnim da se branimo u sopstvenim domovima - budite uvereni da
je to napad. To je napad na porodicu, Ustav, a samim tim, dođavola, i napad
na mene."

Za izrečeni govor dobio je srdačan aplauz i nekoliko puta su ga snažno
potapšali po leđima. "E baš si mu rekao," dobacio je neko.

Breland nakrivi glavu. "A vi ste..."
"Len Dilard. Možete reći svojim psima iz federalne poreske
administracije da me potraže u Kros plejnu u Viskonsinu."
"Ja ne verujem da ljude treba kažnjavati zato što otvoreno govore ono što
misle, gospodine Dilard. Da li bi vam, ipak, mogao postaviti nekoliko
pitanja?"
Dilard slegnu ramenima, iako je izgledalo da mu je pomalo neprijatno
zbog onoga što će uslediti. "Naravno."
"Da li je vaša porodica sada dobro? Mislim, nadam se da su svi dobro?"
"Jesu, koliko ja znam. Srednje dete je ovde sa mnom - moji sinovi su kod
kuće sa mojom ženom."
"Odlično - drago mi je da to čujem," rekao je Breland, sa iskrenošću koju
publika nije želela da prihvati.
"Da li mi možete reći nešto više o tim zločinima, i kako je to što sam ja
uradio doprinelo tome..."
"Pazi se, Leri - postavlja ti zamku..."
Dilard je odbacio upozorenje. "Zločini - ne, niste me pažljivo slušali, pa
kako onda očekujete da razumete? Nisam rekao da smo mi bili žrtve zločina.
Ali vi ste nas doveli u situaciju da to postanemo. Moja žena ima pedeset
kilograma. Kako ona može da se odbrani od siledžije koji bi recimo bio vaše
visine? Kako da moj sin stigne kući ako muslimanska banda odluči da je on
sledeći koga će kinjiti?"

"Vaša žena je svuda išla naoružana?"
"I vežbala na poligonu jednom mesečno da bi se izveštila."
"A vaš sin je nosio pištolj u školu?"
Dilard se ukočio, ali prkos je pobedio opreznost. "Naravno da jeste - sve
dok se jedan od vaših gestapo odreda nije pojavio i pretvorio kampus u zonu
bezvlašća."
"Zar nije to što je nosio pištolj u školu već protiv zakona?"
"Baš kao i napad, ali to nije sprečilo proklete Muslimane da strpaju
jednog od Kenovih prijatelja u bolnicu na tri nedelje."
"Znači vi ste bili spremni da naučite sina da prekrši zakon."
"Kada zakon nije dobar. Kada je zakon protivustavan. To je građanska
dužnost,"
"Dobro," rekao je Breland, klimajući glavom neodređeno. "Da li bi vam
se vaši izgledi dopadali kada bi isto tako bil verovatno da i siledžije i članovi
bande imaju oružje, baš kao vaša žena i sin?" upitao je. "Zar ste mislili da
takva trka u naoružanju povećava njihove šanse da se vrate kući?"
"Kakav smo izbor imali?" ubacila se žena koja je stajala u blizini. "Da
nikada ne izlazimo iz kuće? Da očekujemo od policije da nas zaštiti, kada su
nam oni već rekli da to nije njihov posao? Da osnujemo sopstvene bande? Ili
možda mislite da smo mi žene trebale samo da legnemo i sačekamo siledžije.
Možda je to vaša ideja građanskog društva."
"Kakav sam vam ja razlog dao da tako mislite?" pitao je Breland. "Zašto
verujete da se ja interesujem jedino za ubistvo, a ne i za ostale vidove
zločina?"
"Kako možemo verovati u bilo šta drugo?" pitao je Dilard. "Vas
očigledno nije briga za zločine koje naše oružje može da spreči - jer da vas je
briga, vi nam ne biste oduzeli oružje."
"Gospodine Dilard, bio bih vam zahvalan kada biste mi dozvolili da sam
kažem šta imam," rekao je Breland. "Ja znam da postoje studije u kojima se
tvrdi da bi naoružavanjem dobrih ljudi bilo moguće sprečiti dva miliona
pokušaja zločina godišnje. Kada sam o tome razgovarao sa šefom FBI-a, on
mi je rekao da veruje da je brojka bliža cifri od nekih pet ili šest stotina
hiljada..."
"I time vam olakšao da ignorišete žrtve," neko iza prvog kruga je
sarkastično ubacio.
"Hajde sada, to nije fer", ubacio se još jedan glas. "Možda mu se dopada
ideja o većoj stopi zločina. Razoružaj javnost, a mi ćemo morati da molimo

vladu za pomoć i zaštitu. Grad voli kada smo zavisni."
Breland se okrenuo oko sebe, tražeći očima onoga ko je to rekao. "Zašto

vi više volite da moj posao zamišljate u određenom svetlu, nego da čujete šta
ja imam da kažem? Ako je to zato što ste već odlučili da mi ne verujete, zašto
ste onda uopšte ovde?" Opet se na pola okrenuo i uhvatio pukovnikov
pogled. "Taman sam hteo da vam kažem da ako već brojite zločine koje
oružje sprečava, da bi onda isto tako trebali da prebrojite i one koje ono
omogućava."

"To je glupost," podrugnula se niska žena koja je stajala nedaleko od
pukovnika Haris. "Oružje ne pretvara ljude u kriminalce. To je izmišljotina.
Moja braća i ja smo porasli uz oružje. Moj muž i ja smo podigli našu decu uz
oružje. Niko od nas nije postao krvožedni zločinac. Kako to objašnjavate?"

"Dobrim vaspitanjem. Dobrim osećajem za alkohol i droge. Uvek blagi i
nežni prema deci i spremni da jedno drugom uputite lepu reč. Imali ste
dovoljno kontrole nad sopstvenim životima da biste bili njima zadovoljni.
Sreća tu nije imala nikakvog udela," rekao je Breland. "Ali ne moramo biti
naivni u vezi toga, zar ne? Nije slučajno to što ljudi posežu za pištoljem kada
žele da imaju veći uticaj na to kako će se stvari odvijati. U tome se oni koji
krše zakon, kao i oni koji ga poštuju, ne razlikuju mnogo."

Na to se izraz na licu pukovnika Haris zaledio, a i mnogih drugih.
"Pa, to objašnjava mnogo toga," rekao je Dilard, "to objašnjava da vi ne
vidite razliku između ubica i ljudi poput nas. Mislim da vas svi mi sada
mnogo bolje razumemo."
Predsednik je mrko pogledao. "Ja to nisam rekao. Ma dajte, molim vas,
sada nema publike i nema potrebe da glumite - ovi ljudi ovde su već uz vas,"
rekao je Breland, napravio je krug rukom polako pokazujući prema ljudima
koji su stajali sa obe strane. "Zar ne možemo da budemo iskreni? Bilo da loš
momak prislanja pištolj na lice dobrog momka ili obrnuto, u tom trenutku i
jedan i drugi žele isto: snagu, moć, vlast - kontrolu."
"Ja sam dobar momak," reče čovek sa povećim stomakom i ogromnom
sačmarom. "Ja samo hoću da me ostave na miru."
"To upravo znači da želite da svet bude onakav kako vi zamišljate - što
upravo znači da želite kontrolu. To nije neka tajna istina koja se ne srne
izgovoriti javno, zar ne?" apelovao je Breland. "Oružje je isto kao i vojska -
postoje samo dva razloga kada ih usmerite protiv nekoga..."
"Prinuda i zastrašivanje," rekla je pukovnik Haris.
"Da. Čekić uzimate da biste zakucali ekser. Pištolj uzimate da biste

nekoga naterali da uradi ono što vi želite."
"Stanite malo," doviknula je niska mlada žena sa dugom pravom kosom.

"Po vama ono je potpuno grozno i ozbiljno. A šta je sa pucanjem u metu? Sa
gađanjem glinenih golubova? Olimpijskim gađanjem? Šta je sa istorijom,
znanjem? Sa lovom? Oružje je zabavno. Ima li nekoga ovde ko se nije
uzbudio kada je prvi put opalio iz pištolja?"

"Uzbudio sam se ja još više kada sam prvi put pogodio ono u šta sam
ciljao," neki šaljivdžija reče kao mrtav ozbiljan. Smeh svih onih koji su sebe
prepoznali u onome što je rečeno, razbio je tenziju koja se polako stvarala.

"Napokon malo iskrenosti, hvala vam," reče Breland. Čujte, možda vi
možete da mi pomognete da shvatim šta je to što ste vi zaista izgubili a zbog
čega želite da stvari budu kao što su bile pre pojave Okidača? S obzirom da
od FBI-a dobijam izveštaje da stopa kriminaliteta nije u porastu..."

"Ja to nisam čuo," reče Dilard. "Ja sam čuo da se suočavamo sa
situacijom da dva, tri, četiri ili više kriminalca rade zajedno, provaljuju u
kuće, napadaju i pljačkaju ljude kod bankomata, uvlače žene u automobile..."

"U pravu ste," priznao je Breland, na očigledno zaprepašćenje svojih
sagovornika. "Timski zločin - tako ga je FBI nazvao. Sve više ima tog
timskog zločina, i ja nisam optimista u tom pogledu. Ne znam kako da
izađem na kraj sa tim..."

"A šta mislite o timu gospodina Smita i gospodina Vesona?"
Na Brelandovo iznenađenje, upravo je pukovnik Haris bila ta, dok je
namrgođena lica išla presecajući krug direktno prema Dilardu, koja je
prihvatila taj retorički metak namenjen njemu.
"Istina je da je predsednik u pravu," rekla je. "Možete se obresti u
nezgodnoj situaciji čak i kada ste naoružani. Tako da i nema neke razlike da
li nosite ili ne nosite oružje kada se suočite sa više napadača - naročito ako
uzmete u obzir da je to što ste vi naoružani njima odličan izgovor da prvi
opale."
Na to Dilard besno uzvrati: "Dođavola - pukovniče, ne pomažite ovom
fašisti i ne pružajte mu utehu."
"Ništa ja njemu ne pružam. Istina je istina. Kad smo već kod toga" -
Pogledala je u Brelanda. "Kada FBI nije istupio u javnost sa svojom
preliminarnom statistikom o stopi kriminaliteta za prošlu godinu, u vreme
kada to obično svake godine radi, mnogo nas je mislilo da zna razlog tome -
statistika je bila loša, a FBI je pokušavao da pronađe način da 'dotera' cifre."
Napućivši usne, Breland je lagano odmahnuo glavom. "Ne - sasvim

suprotno tome, cifre su i više nego dobre. Bez obzira na to što neki kriminalci
menjaju taktiku, krajnji bilans je pokazao da se procenat ubistava smanjio za
četrnaest posto, silovanja za najmanje deset, teških telesnih povreda za skoro
dvadeset, oružanih pljački skoro za celu trećinu, i sve se to uglavnom odnosi
na komercijalni sektor..."

"Ma, to je čista propaganda," odvratio je Dilard sa gađenjem.
"Ne, to su dobre vesti," uzvratio je Breland. "To znači da se još uvek
možemo nadati da su Amerikanci civilizovani isto koliko i Evropljani, koliko
i ljudi iz zemalja sa visokorazvijenom industrijom poput Azije ili Kanade. To
znači da smo pronašli način da promenimo pravila i da, što je više moguće,
onemogućimo da kriminalci uspeju u ostvarenju svojih nauma, kao i da se
mnogi od njih obeshrabre, ili čak izgube dovitljivost u ostvarivanju svojih
nepoštenih ciljeva. To znači da su Okidač i Prigušivač spasili oko sto hiljada,
pa i više, vaših sunarodnika da postanu žrtve."
"Zašto onda vi to krijete?" upita Haris "Zašto to već nije objavljeno na
svim medijima?"
"Zato što sam ja naredio FBI-u da ništa ne srne izaći u javnost sve dok
cifre ne budu besprekorne. Jer, znao sam ja da će neki ljudi biti skeptični, a
ne želim da pomognem nikome da ubedi sebe u to da su cifre lažirane."
"Ma ja nisam ni za jedan trenutak poverovao u to šta on priča," besno ga
je prekinuo neki mladić u pola rečenice. "Ovo je jedna velika laž, vi samo
razrađujete svoju predizbornu strategiju - pišate po nama, a uveravate nas da
pada kiša..."
"Dosta je bilo, redove Terel," oštro je rekla Haris.
"Šta?"
"Ovo je predsednik Sjedinjenih Američkih Država. I ti moraš pokazati
poštovanje."
"Poštovanje? Ma, ovo je suludo - ne verujem sopstvenim ušima. Treba da
poštujem kukavicu - izdajicu? Ovaj čovek ovde je izvadio srce iz grudi
Drugog amandmana, a ja gledam kako naš zapovednik daje sve od sebe kako
bi bila što ljubaznija prema njemu. Povraća mi se od toga."
"Požarni, molim vas ispratite redova Terela do kuhinje."
"Nema potrebe, sve je u redu što se mene tiče," rekao je Breland
približavajući se. Želim da razgovaram sa njim. Kako se zovete?"
"Stiv Terel." Oči su mu prkosno sevnule Breland klimnu glavom.
"Pogrešno ste obavešteni, Stive Terel Ova tehnologija je izašla iz privatnog
sektora i nijedan pem iz poreskih sredstava nije u nju uložen, niti je bilo