Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

"Shvatam, gospodine predsedniče."
"Iskreno se nadam da razumete, generale. Dao je znak i vrata limuzine su
se otvorila sa spoljašne strane. Pre nego što je izašao, primakao se malo bliže
do Stepaka i dodao: "Jer ako ljudi kao vi nisu spremni za dvadeset prvi vek,
možda i ne stignemo do dvadeset prvog veka."

Među četvoro ljudi koji su bili stisnuti u šarenoj prikolici, Brohier je bio
nezadovoljan; na Hortonovom licu oko usana još uvek su se videle linije koje
su jasno izražavale njegov bes. Crte na Tajerinom licu odavale su zamišljenu
tugu, dok je naivni izraz lica Vala Boudena još uvek izražavao veliko
iznenađenje koje se prosto skamenilo na njegovom licu kao posledica
saznanja o neslućenim tajnama posla kojim se bavio.

Iako diskusija n»je dugo trajala, bila je iscrpljujuća. Prvi je govorio
Horton koji je izneo svoj nepokolebljiv stav: "Mi ne možemo dati vladi
Marka II - ni danas, niti bilo kada kasnije. Moramo da srušimo test jedinicu i
uništimo svaki dokument o jučerašnjim testovima, i to moramo uraditi
odmah. Ako ne budemo dovoljno brzi, propusitćemo šansu. Bilo ko zna
dovoljno o principu po kome Mark II radi da ga ponovo napravi - naročito
nas četvoro - mora se zakleti u bilo kog boga koga se boji da ga nikada neće
predati ovim ljudima."

Na njegovo iznenađenje, upravo je Li bila ta koja mu se najžešće
suprotstavila. "Ima mnogo ljudi na objektu koji znaju delove zagonetke - pet
stotina svedoka je sinoć bilo prisutno," rekla je. "Umesto da uradimo to što si
ti predložio, mislim da bi trebali da podržimo Gordija. Aneks sigurno ima
hiljade različitih veza sa spoljašnjim svetom. Trebalo bi da ih iskoristimo dok
ih još imamo, kao i da nastavimo da ih koristimo sve dok nas potpuno ne
isključe, Potreban nam je veći uticaj, a ne još tajni. Ono što nama treba je da
se senator Vilman pojavi u poslednjim vestima, a doktor Brohier u
jutrarnjim."

Ali niko drugi nije delio njeno mišljenje da oni mogu za tako kratko
vreme da organizuju kampanju, koja bi bila od neke važnosti. Hortonov stav
je na kraju prevagnuo nad Tajerinim, s obzirom na neospornu činjenicu da
njegov plan nije zahtevao bilo kakvu saradnju sa spoljnim svetom, za razliku
od njenog.

"Mi ovo možemo sami da rešimo," rekao je. "Dobro je da smo ovde na
svom terenu, gde imamo pristup. Kada je obećao da će njen predlog biti drugi

na listi prioriteta, ona je pristala.
Ali kada su izašli iz prikolice, skoro istog trenutka su ih pozvali. "Doktore

Brohier« doktore Horton! Ostanite gde ste, molim vas," Bio je to Tejlor,
jedan od vojnih neuniformisanih oficira veze iz portirnice, koji je trčao preko
zapadnog terena Aneksa prema njima. "Opozovite pse poručniče, sve sam ih
pronašao," rekao je u mikrofon koji je bio prikačen na okovratniku, dok im se
približavao.

"Čemu takva žurba, sinko?" rekao je Brohier, koji je krenuo prema
njemu.

"Skoro ceo sat vas dozivamo i tražimo svuda, gospodine," rekao je Tailor
koji je teško disao i kupao se u znoju. "Zovu vas na portirnici."

"Koga?"
Pokazao je prstom prema svakom od njih troje ponaosob. "Doktora
Brohiera, doktora Hortona i doktorku Tajer. Izvinite, doktore Bouden -
predsednik vas nije pomenuo."
"Predsednik?" pitao je Horton.
"Da gospodine. On vas čeka dok vas mi tražimo. Zamolio bih vas da što
pre pođete..."
Pogledi koje je četvoro ljudi razmenilo izražavali su u isto vreme i
nepoverenje i strah. "Kažite da odmah dolazimo," rekao je Brohier i pokušao
da se uljudno nasmeje. "Svo četvoro."
Četvoro ljudi je napravilo veću gužvu u kabini nego u kombiju, a oni u
zadnjem redu su još uvek pokušavali da zauzmu udobniji položaj kada se
oglasio signalni uređaj a Mark Breland, koji je sedeo za svojih stolom u
predsedničkom kabinetu, se pojavio na ekranu ispred njih.
"Dobar dan, gospodo doktori."
Pre nego što je Breland uspeo do kraja da otpozdravi, Brohier ga je
prekinuo. "Gde je doktor Grin? Da li je u federalnom zatvoru?"
Breland je trepnuo iznenađeno, a zatim se blago osmehnuo i odmahnuo
glavom. "Dobro," rekao je. "Prvo ono najhitnije." Podigao je pogled,
pogledao pored kamere i rekao: "Doktore?" pre nego što je ustao sa stolice.
Malo kasnije Gordon Grin je seo na njegovo mesto.
Ugledali su njegov poznati zbunjeni osmeh. Pogledao je u desno i našalio
se: "Šta mislite, kakve su vam šanse da sednete za ovakav sto? Možda da
poklonite partiji pet hiljada dolara?" Zatim je pogledao u kameru. "Zamolio
bih da neko ovo slika? Možda će moji roditelji poželeti da okače fotografiju
na zid u trpezariji." Ponovo je skrenuo pogled u desno. "Da li bi se

predsednik slikao sa mnom?"
Iz daljine se čuo Brelandov smeh.
U se borila sa prvobitnim iznenađenjem. "Gordi, jesi li dobro?"
"Dobro sam sada," rekao je. "Nedostajala si mi."
"Šta radiš tamo?"
Grin je upitno pogledao u desno, a zatim su oni čuli Brelanda koji mu je

odgovorio. "Samo napred, reci im."
"Dobro," rekao je. "Dajem savete. Oni bi hteli da se i vi uključite. Sa

Okidačem izlaze u javnost za mesec dana, i izgleda da su ljudi ovde prilično
ozbiljni da ga prikažu kako dolikuje." Naslonio se u velikoj stolici, ruku
prekrštenih na stomaku. "Društvo, mislim da će sve biti u redu. Mada ne
mogu baš da poverujem da sam ja tako nešto izgovorio."

16

GARANCIJA

BON Istraživači još uvek ispituju uzroke samoubilačkog bombardovanja
ekspresnog voza na jednošinskoj pruzi Berlin-Bon, koje se desilo u utorak.
Na potresnim snimcima kamere vidi se mladič u poslovnom odelu kako
uzvikuje slogane mržnje ispred polupunog železničkog vagona samo nekoliko
trenutaka pre same eksplozije u kojoj su poginula dvadeset i dva putnika, a
uništeno je trideset metara južne deonice pruge. "Ovo ne treba da se dešava,"
rekao je službenik Dojče Rejla.

Kompletan izveštaj lista poginulih video zapis eksplozije dolazak: vozovi i
dalje saobraćaju ali je red vožnje reduciran

Ako se uzme u obzir da su ljudi, koji su bili "dobro povezani" mogli da biraju
između više od hiljadu kanala koji su imali dozvolu za emitovanje privrednih
vesti, reklama i zabavnog programa, u terminu od 24h dnevno, plus
mogućnost da prate skoro šezdeset hiljada neregularnih Undernet kanala,
mora se priznati da je za sve pa čak i za predsednika Sjedinjenih Država, to
bio izazov koji je pružao mogućnost da zadobije pažnju više od nekoliko
procenata stanovništva i to u isto vreme.

Međutim, nisu svi koji bi sebe nazvali Amerikancima bili "dobro
povezani."

Jedan postotak tih ljudi jednostavno nije ni želeo to da bude. Neki od njih
su aktivno učestvovali u kampanji protiv onoga što su nazivali "umreženim
umom", koju je Majki Adamson, osnivač 'Pull the Plug' organizacije
definisao kao "elektro-stimulativno-preko-mastrubativno stanje koje ističe

zabavu kao primarnu aktivnost, a naročito ambiciju i dostignuće." Međutim,
većina disidenata se jednostavno povukla u jedno od malih sela pokreta
"Dobrodošlih", koje je bilo odsečeno od ostalog dela sveta u pogledu
sredstava komunikacije. Tamo je bila dozvoljena samo tehnologija analognih
komunikacija, i to onih koje su uglavnom služile za održavnje kontakta
između razuđenih sela i koje su se starale o tome da Zemlja nastavi
emitovanje svog programa zvezdama.

Osnovne usluge mreže, u okviru bazičnog računa za telekomunikacije za
jedno domaćinstvo, uključivale su sve ono što je svaka sedma porodica
mogla da priušti ili sve ono što su te porodice želele da imaju. Kanali News 1,
News 2, Talk 1, Talk 2, Arc 1, FedFacts, NetSearch, NetTeach, NetAgent, i
MultiMail postavljali su osnovne elemente interaktivne komunikacije u
dnevne sobe niže klase koja je zadržala još uvek neiskorenjene dve sfere
interesovanja: ekonomiju i kulturu. Ironija je bila u tome što su se upravo
zbog nedostatka opcija ovi ljudi najlakše bogatili. Oni su bili glavni primaoci
kablovskih veza, pasivni sunđeri koji su upijali svaku reklamu.

Ali upravo je prava povezanost bila investicija u keju su ljudi srednje
klase ulagali, a koju je viša klasa uzimala zdravo za gotovo, a svaki model
prosvećenog obrazovanja od nje zavisio. Dobro poznavanje mreže je od njih
načinilo ne samo posmatrače, već i učesnike i otvorilo je vrata digitalnih i
virtuelnih biblioteka po celoj planeti. To poznavanje je podelilo publiku na
milijardu delova, ostavivši samo nekolicinu njih da pasivno prima nefiltrirane
kanale u realno vreme. Nijedan medijski događaj u novom milenijumu nije
uspeo da dominira celom polovinom od ukupnog broja povezane publike.
Poslednji događaj koji je privukao čak deset procenata onime publike bilo je
finale Svetskog kupa između Škotske i Sjedinjenih Država pre tri godine, a
ono što je privuklo trideset procenata bio je zemljotres na Santa Rosi koji je
spustio severni raspon Zlatne kapije osam godina ranije.

Iako je bio svestan poteškoća, Mark Breland je želeo više od svega da se
obrati naciji i vršio je pritisak na svoje osoblje da radi vredno na tome da do
toga dođe.

"Ovo je nešto što bi ljudi trebalo da čuju iz prve ruke nemontirano -
porodice koje slušaju zajedno, svi posetioci sportskih barova koji gledaju, svi
ekrani u trgovačkom središtu elektronike koji prenose isti kanal. Poput
Ruzveltovih ćaskanja pored kamina i sletanja na mesec," rekao je Breland.
"Želim da porazgovaram sa svima direktno, tako da to čuju prvo iz mojih usta
a ne da o tome saznaju iz neke prerađene i skraćene verzije."

"Ne možete promeniti ljudske navike," odbrusio je načelnik štaba Ričard
Nolbi. "Ljudi neće zaustaviti svoj život da bi seli i posmatratj glavu koja
govori pa makar bio u pitanju i trodimenzionalan kontakt licem u lice. Čim
joj postave pitanje čuće predavanje a ne razgovor. Ne, ja mislim da bi bilo
dobro da dobijemo četrnaest posto učešća - činjenica da smo dobili dozvole
za četiri vrhunska zabavna kanala koja će prenositi govor, već je uspeh sam
po sebi. Isto tako mislim da još uvek možemo da dobijemo i Financial
Newswire i WorldMarket koji bi otvorili vaš govor i na taj način povećali
naše učešće na šesnaest posto."

"To nije dovoljno," rekao je Breland.
"Doduše, naš advertajzing neće početi u sledećih sat vremena, ali će
trajati sve do početka prenosa", rekla je Ejmi Roše, direktor za odnose sa
javnošću. "Ja ipak mislim, da imamo šanse da postignemo učešće od dvadeset
posto. A što se tiče propagande koja će uslediti posle samog događaja, mislim
da će ona biti veoma velika - upravo je sada oblikujem pomoću algoritama
ubrzanja, što znači da će sedamdeset posto događaja biti pokriveno u roku od
tri dana."
"Ja želim da tu cifru postignemo i pre završnog govora," rekao je Breland.
Koliko već sutra, ja ću biti ili heroj ili nitkov za milione ljudi koji o meni nisu
razmišljali još od izbora. Želim da zapamte gde su bili kada su ovo čuli.
Želim da noću to bude tema broj jedan svih razgovora koji se vode u
spavaćim sobama i konferencijskim sobama na internetu, a danju u
vozovima."
"Vama, u stvari, trebaju brojevi telefona mas medija, a mas mediji više ne
postoje," protestvovala ja Roše. "Sve se svelo na usko specijalizovane i
interaktivne pretplatničke kanale. Ako ljudi ne žele da dođu na stadion da
posmatraju bejzbol, šta mi tu možemo?"
"Zar ugovorom o dozvolama nisu obuhvaćene i neke obaveze u oblasti
građanske službe? Zar ne postoji neki način da ih nateramo da emituju
govor?
"Postoji Sistem za vanredno emitovanje," ubacio se general Stepak.
Nikada nije korišćen za praćenje multimedija u realnom vremenu u toj men,
mada probna oglašavanja treba da budu ili u pisanoj ili u audio formi. Ako
naznačimo za EBS možda i rešimo sve u našu korist."
"To bi bila propast," brzo je uzvratila Roše. "Nulti deo auditorijuma
gleda, a njegov stoti deo je uznemiren."
"Da li možeš danas da obaviš jedan mali test?" pitao je Breland, gledajući

u naučnog savetnika Tetlbauma. Tetlbaum je bio zatečen pitanjem koje mu je
bilo upućeno. "Mogao bih, gospodine predsedniče. Ali nam takav jedan mali
test neće ništa značiti. Veličina testa jeste potencijalni problem."

Breland je nešto progunđao izrazivši svoje nezadovoljstvo i okrenuo se
prema drugima. "Osim ove nemerljive mogućnosti, koji je drugi razlog za
ponovno aktiviranje EBS-a? Zašto nismo ranije o ovome razgovarali?"

"Čak i kada bi emitovanje EBS-a bilo uspešno, još uvek bi mnogi bili
uznemireni," reče Roše. "Undernet zajednica ne voli da njeni serveri iz bilo
kog razloga i u bilo koje vreme budu blokiram. Oni jedva da tolerišu testove
od trideset sekundi, što znači da bi ih govor od dvadeset minuta naveo da se
organizuju za opoziv, ako ne i za revoluciju."

"Četrdeset i pet minuta," ispravio ga je Breland. "A možda i malo više."
Roše se trgla. "Da li vi to mislite ozbiljno?"
"Zašto ne bih mislio ozbiljno?"
"Zašto? Gospodine predsedniče, mogu vam obećati četrnaest, možda čak i
šesnaest posto na samom početku. Ali ako govorite neprekidno četrdeset pet
minuta bićemo srećni ako zadržite jednu petinu do kraja. A cifre koje biste vi
voleli da dobijete nećete dobiti sledećeg dana. Staviše, ukoliko od samog
starta izazovete negativne reakcije, nikada ih nećete pretvoriti u pozitivne. Vi
jednostavno očekujete isuviše od ljudi."
"Naprotiv, ja mislim da vi malo očekujete od njih," odgovorio joj je
Breland. "Takođe mislim da vi ne razumete šta mi sve riskiramo, a ja sam
spreman da čak i za to preuzmem odgovornost. Planirate da gledate prenos
večeras?"
"Naravno, gospodine predsedniče."
"Dobro. Neko mi je rekao da smo mi ti koji će platiti dozvole za gubitak
prihoda koji će oni imati kada budu prenosili obraćanje Državne unije? "
"Ne. A upravo iz tog razloga ne možete naći nikoga ko ima dozvolu za
prenos emisija zabavnog tipa da to sprovede," rekla je Roše.
"Da li mi plaćamo Dreamworks i Sony-Fox i Alliance za emitovanje mog
večerašnjeg govora?"
"Da, gospodine."
"Onda da im platimo sve," rekao je Breland. Obavesti kanale koji imaju
dozvolu za prenos da ćemo ponovo aktivirati EBS stanicu u trajanju od sat
vremena, a sa početkom u pola deset večeras. Posavetuje ih da će im, ukoliko
održe svoj sistem i ne prekidaju emitovanje, biti nadoknađeni uobičajeni
prihodi plus bonus od dvadeset procenata za tehničke usluge. Kanali koji su

se već složili dobili su bonus od pedeset procenata."
"Da li onda odustajemo od reklamne kampanje?" upita Roše.
"Apsolutno ne. Sve što EBS treba da uradi jeste da emituje prenos. Ono

što vi treba da uradite je da ih stavite tamo gde im je mesto," rekao je
Breland. "Što se tiče Underneta recite im da će nam trebati njihova
frekvencija na neko vreme večeras. Adekvatno izrečeno upozorenje bi trebalo
bar malo da ublaži njihovo ogorčenje. I obavezno treba da ih pozovemo da
pređu na drugu stranu. Možemo da nabacimo nekoliko oštrih opaski o
Okidaču i o Grinovom pismu, a da ne pominjemo imena."

Direktorka za odnose sa javnošću je gledala zbunjeno. Breland je oduvek
bio težak klijent ali retko kad je sasvim odbio njen savet. "Gospodine,
izvinite, ali da li ste sigurni da ovaj govor može da ispuni očekivanja na način
na koji vi to od njega očekujete? Zar ne bi bilo bolje ići malo sporije, ciljajući
prvo na najosećajniju publiku, a onda ih upotrebiti da povuku i ostale u istom
pravcu.?"

Breland je sam napisao govor, a Roše nije bila među nekolicinom onih
koji su videli makar i mali deo tog govora. Ali ukoliko je ona na ovaj način
pokukšavala da izdejstvuje da bude među tom manjinom, onda se može red
da u tome definitivno nije uspela.

"Nema potrebe da se zamaraš oko toga," reče predsednik. Ubeđivanje je
moj posao. Ti osvajaš nihove oči i uši. Na meni je da osvojim njihova srca i
duše." Nasmejao se i slegao ramenima nonšalantno. "A ukoliko nisam u
stanju da to uradim, onda možda i ne pripadam ovde. Baci se na posao sad -
imaš oko dvanaest sati pre nego krenemo u otkrivanje.

Mark Breland je danima razmišljao pokušavajući da odluči koje bi mesto
bilo najbolje za njegovo obraćanje. Da li da to bude obraćanje Kongresu sa
podijuma dvorane Senata u pompeznom i formalnom ambijentu zajedničke
sednice. Tome je doprinosila nepredvidivost publike koja bi ga uživo
posmatrala - 539 muškaraca i žena koji su mu malo dugovali, a od kojih je on
mnogo očekivao.

Da li da to izvede iz Ovalnog kabineta što bi izazvalo poštovanje, ali bi
stvorilo distancu zbog širine velikog stola? Neki od njegovih prethodnika
koristili su ovu iluziju intimnosti kao svoju prednost, dok su drugi pokušavali
da budu što običniji, ili još gore, sitni i patetični.

Bilo je naravno i drugih opcija. Breland je ozbiljno razmatrao nekoliko
njih, uključujući i nastup iz bolničke sobe za hitne slučajeve, sa glavnih
stepenica policijske stanice, na ulicama okruga Kolumbija, na strelištu Fort

Noksa, u studiju sa publikom iz male "gradske skupštine" i u učionici punoj
dece. Na Nolbijevo insistiranje, tehničke službe su se ponudile da govoru
daju celokupni FX tretman, i da naprave scenografiju koja bi Brelandu
omogućila da se pokaže u što boljem svetlu.

Na kraju se odlučio za dvoranu Senata. Delom zato što je ona na vrhu
hijerarhije od svih opcija, ali prvenstveno zato što je znao da će njegove
najvatrenije pristalice biti upravo tu sa njim. Međutim, dok je stajao iza
visokog podijuma i posmatrao njihova lica dok se obavezan aplauz stišavao i
dok su oni sedali na svoja mesta, pitao se da li je napravio dobar izbor.

Govori kroz kameru, ne u nju...
"Smatramo da su ove istine očigledne - da je Bog svim ljudima dao
neotuđiva prava kao što su : pravo na život, slobodu i težnju za srećom."
"Svi prepoznajete ove red, Ovo su ideali američkog eksperimenta, ideali
osnivača ove nacije, obećanja koja je Amerika uvek ispunjavala svojim
građanima i svetu; život, sloboda i težnja za srećom."
"Ali nijedan od ovih ideala ne može biti ostvaren, nijedno od ovih
obećanja ispunjeno, ukoliko nemamo osnovne preduslove bezbednosti.
Zato je jedna od najčešćih životnih tema svuda u svetu težnja za
bezbednošću. Ta težnja se izražava u mnogim aspekatima našeg života:
težimo za bezbednošću naše nacije, bezbednošću naših domova, naše dece,
bezbednošću na poslu, u našim odnosima.
Svako od nas može definisati ovaj blagoslov na svoj način. Nekima od
nas je on potreban više, nekima manje. Ali retki su oni ljudi koji su svesno
uredili svoj život tako da bi ovu težnju potpuno odbacili.
Ako nemamo takvu vrstu sigurnosti, živećemo u strahu. Strahovačemo za
sebe i one koje volimo. Plašićemo se gubitka, patnje i smrti.
Ali ono što zovemo bezbednošću nije samo odsustvo straha, to je
protivotrov strahu. To je samopouzdanje koje nam omogućava da otklonimo
najmračnije misli i da prigrlimo najsvetlije nade. To je izgled za budućnost
kome se vredi radovati. To je ključ koji otvara vrata beskonačnih mogućnosti
našeg života. On ne garantuje ništa, ali uzima u obzir sve ono što je važno.
Nećemo imati "dobar život" sve dok ne zadovoljimo ovu prvu i najhitniju
potrebu da znamo da smo bar na trenutak bezbedni. Sve najbolje stvari za
koje smo mi ljudi sposobni - muzika, umetnost, književnost, uspesi u atletici,
filozofija, pronalasci, milosrđe, pa čak i sama civilizacija - dešavaju se na
zaštićenim mestima koje je sam čovek stvorio.
Mi smo upravo u ovom trenutku na takvim skrovitim mestima. Niko od

nas ne bi bio ovde u Senatu kada bi se tu osećao ugroženim. Ali naš osećaj
sigurnosti je subjektivno stanje uma. Ne radi se tu o tome da li smo mi zaista
bezbedni, već da li se tako osećamo. Mi smo ovde bezbedni, ali možda je
ispod nečijeg sedišta sakrivena bomba čiji tajmer otkucava. Vi se osećate
bezbedno tu gde ste, ali možda se napolju neko krije i vreba da vas se dočepa.

Interesantna stvar je da čak i sam razgovor o ovakvim stvarima menja
naša opažanja na trenutak. Da li ste razmišljali da će vam neko postaviti
bombu ispod sedišta? Da li ste razmišljali da odete i proverite jesu li vam
vrata zaključana ili da duboko udahnete vazduh?

Siguran sam da mnogi od vas jesu. Na sam pomen moguće pretnje
reagujemo kao da je u pitanju stvarana pretnja. Stalno procenjujemo svoju
bezbednost kao što to radimo kad vozimo u gustom saobraćaju na autoputu.
Pokušavamo da ostanemo u ličnoj sigurnoj zoni - ni suviše brzo, ni suviše
sporo, ni suviše blizu. Na isti način pokušavamo da živimo u jednoj takvoj
ličnoj sigurnoj zoni.

Ali porazmislite sada o ovome: kada biste ovog trenutka ustali i izašli u
šetnju sami a obučeni baš kao što ste sada, koliko blokova biste morali da
pređete pre nego što biste izgubili taj osećaj bezbednosti, uznemirenosti,
nelagodnosti, straha? Da li znamo šta se tamo negde nalazi? Da li znamo
jesmo li u opasnosti? Neizvesnost je neprijatelj bezbednosti.

Moguće su dve veoma pogrešne procene. Jedna je da osećate da ste u
opasnosti onda kada ste, zapravo, bezbedni. Druga je da verujete da ste
bezbedni onda kada ste, zapravo, u opasnosti. Na nas kao na naciju utiču i
jedna i druga procena.

Više od bilo kog naroda iz bilo kog vremena, mi, Amerikanci, oduvek
smo pokušavali da ostvarimo bezbednost kroz oružje. Osećamo se moćnima
kada nosimo oružje. Ono čini da se mi osećamo sigurno. A da li je stvarno
tako?"

Desna strana dvorane se malo uskomešala kad su se vrata otvorila i kada
je neki čovek ušao. Nosio je narandžasti lovački prsluk i pušku i svi su zurili
u njega. Zatim su počeli glasno da protestvuju i zovu stražare dok se on
penjao na podijum i prilazio Brelandu. Zastao je na korak od podijuma,
podigao pušku na rame i uperio je pravo u Brelandovu glavu. Dvoranom se
najpre proneo kolektivni uzdah, a zatim muk, dok su kamere pratile ovaj
čudan događaj.

"Potreban je samo jedan pucanj u ovoj prostoriji da promeni opažanje
svih nas četiri stotine i deset ovde prisutnih," rekao je Breland. "Dovoljan je

samo jedan pucanj da razbije vaš lažni osećaj sigurnosti. Ono što vidite ispred
sebe je jednačina straha - nenaoružani, bespomoćni ispred naoružanih. I u
celoj našoj istoriji postojao je samo jedan način na koji su ljudi rešavali ovu
jednačinu."

Breland je napipao futrolu pištolja na leđima u kojoj je bio automat od
9mm i potegao ga.

"Kakav užas," uzviknuo je neko sa gornje platforme - kao da je
predsedavajući skupštine - pomislio je Breland.

Podignuo je desnu ruku i uperio pištolj u lice naoružanog čoveka nasuprot
sebe.

Dvorana se opet uskomešala i uznemirila. "Možete da vidite odgovor -
jednačina je skoro rešena," rekao je Breland nadvikujući se sa bučnom
masom.

"Jedini odgovor pištolju je drugi pištolj. Možemo da gradimo zidove i
zaključavamo vrata, ali zid nije ništa drugo do način da se sakrijemo, brava
samo način da prolongiramo ono što će se desiti. Jedim odgovor na pištolj
koji imamo je drugi pištolj. Sigurno uništenje i jedne i druge strane, isti
princip od kog smo zavisili za vreme Hladnog rate, samo u najmanjoj
mogućoj meri. Dva čoveka, dva pištolja. Ravanteža. Bezbednost."

Svi su ga sada pažljivo slušali iznenađeni njegovom teatralnošću i
istrgnuti iz svojih uobičajenih prijatnih i samozadovoljnih misli.

"Ali postavite sebi sada pitanje: da li je ovo zaista bezbednost?" nastavio
je pokazujući na oružje slobodnom rukom. "Da li se sada osećate isto tako
bezbedno kao kada ste mislili da u ovoj prostoriji nema oružja? Moram vam
reći da ja lično mislim da je ovo jako nesigurno sredstvo za stvaranje
osećanja sigurnosti.."

Ove njegove reči izazvale su nelagodan smeh, što je Breland isto tako
prihvatio sa osmehom. "Čini mi se da ima mnogo više stvari koje mogu da
krenu naopako i da crtaju mnogo ozbiljnije posledice. Čim mi se da mi moj
pištolj ne može da vrati sve ono što njegov pištolj može da uzme od mene.

Reći ću to ponovo: moj pištolj ne može da mi vrati ono što njegov pištolj
može da uzme od mene. U ovom trenutku ja nisam tako slobodan kao što sam
bio kada niko od nas nije bio naoružan. Ja nisam tako siguran kao što sam bio
kada niko od nas nije imao tu moć da ubije jednim trzajem prsta.

Da li bih se osećao i malo bolje kada bih znao da ste vas deset, pedeset ili
sto takođe naoružani? Da li bih to od ove dvorane opet napravilo jedno
građansko društvo? Ili bi samo povećalo broj sumnji zbog kojih bi brinuo? Ili

bi povećalo prilike za nesreće i izglede za nerazumevanje?"
Spazio je u prvom redu poznat lik "Senatore Bejnz, kada ste prošlog

meseca raspravljali sa senatorom Kastinom u vezi zakona o iniciranom
samoubistvu, da li mislite da bi vaš dijalog bio unapređen da ste obojica pri
ruci imali automatske puške?"

Ovo pitanje izazvalo je buku i podsmeh, jer je debata o Lumis-Fajger
zakonu već dugo godina bila najvatrenija i najoštrija. Ustajući, Bejnz je
odgovorio: "Bojim se da bi njihovo prisustvo uticalo na trajanje dijaloga,
gospodine predsedniče. U svakom slučaju, on bi bio kraći."

Nisu sve televizije zabeležile ovaj komentar, ali su zato sve uhvatile smeh
koji je usledio i razbio tenziju u dvorani. Dok se smeh stišavao, predsednik i
naoružani čovek u narandžastoj odeći spustili su svoje oružje.

"Istina je da samo kada smo stvarano bezbedni možemo da uživamo
potpunu slobodu govora. Ukoliko strahujemo da će nas pištolj ućutkati naša
sloboda je dovedena u pitanje.

Samo onda kada smo zaista bezbedni možemo da uživamo potpunu
slobodu okupljanja. Ukoliko se plašimo da ćemo postati meta terorista, naša
sloboda je dovedena u pitanje.

Samo onda kada smo zaista bezbedni, možemo da radimo na sebi i
gradimo budućnost.

Pre nekoliko meseci su do mene došle vesti o čudesnom novom
pronalasku. O pronalasku koji nam, po prvi put, pruža još jedan odgovor na
pištolj uperen u nas. Morao sam da razmotrim da li ćemo kao ljudi i kao
nacija, biti bezbedniji ako upotrebimo taj pronalazak. Posle dugih
konsultacija sa svojim Kabinetom i svojom savešću, zaključio sam da je
odgovor pozitivan."

Došetao je do ivice podijuma i spustio pištolj. Naoružani čovek mu se
približio i spustio svoje oružje pored njegovog.

"Stražaru, molim vas odnesite ovo," rekao je Breland. Dok je stražar
prilazio Breland se okrenuo prema čoveku u narandžastoj jakni. "Hvala vam
na pomoći, majore Imhof."

Imhof otpozdravi žustro i napusti podijum. Za to vreme publika je bila
nestrpljiva i iščekujući ono što će uslediti, ćaskala je lagano. Mnogi su
povezivali njegove reči sa glasinama i demantijima koji su se čuli zadnjih
mesec dana. Breland je čak mogao da čuje i šaputanja: Okidač - on priča o
Okidaču. Grinovo pismo nije bila obmana.

"Tako je bolje," rekao je Breland ponovo se vraćajući na podijum dok je

stražar skupljao oružje. "Osećam se bolje bez tog pištolja u rukama, kao i bez
onog drugog koji je bio uperen u mene. To je zato što ne želim da živim na
taj način. Ne mogu da zamislim da biste vi mogli tako da živite.

Došao sam do zaključka da bezbednost koju nam naše oružje pruža nije
prava stvar. To je obmana, senka prave stvari. Naoružano društvo nije civilno
društvo. To je ubilačko, prestravljeno društvo. Bosna u prošlom, Kašmir i
Egipat u ovom veku. A Amerika u oba.

Oružje je prvi izbor naše strahovite potrebe za odbranom. Ono je takođe
prvi izbor naše kriminalne populacije koja se brani od nametanja tuđe volje.

Šta nam je drugo preostalo? Da postanemo i sami ili jedni od onih koji
nose oružje, ili izbeglice koje beže sa ulica, skrivaju se u svojim domovima, 1
beže sa područja zahvaćenih ratom.

Ali, i u jednom i u drugom slučaju opet završavamo kao žrtve. Mnogo
njih je isto tako završilo, strašno mnogo njih."

Ogromni ekran na zidu iza Brelanda prikazivao je predsednički pečat.
Zatim se na ekranu pojavila bela digitalna mapa na plavoj podlozi sa pedeset
i dve države koje su bile oivičene crnom bojom. Male crvene tačke počele su
da se pojavljuju - naizgled bez ikakvog reda, brojač koji je stvarao utisak
iluzije jer su se njegove cifre, koje su takođe bile crvene i velikom brzinom se
menjale, u isto vreme pojavljivale ispod poluostrva Florida.

"Nema veličanstvenog zida od crnog mermera za žrtve našeg okrutnog
rata. Njihovi mali spomenici rasuti su po gradskim i crkvenim grobljima od
Atlantika do Pacifika," rekao je Breland. "Ali voleo bih da postoji jedan takav
spomenik zato što bih onda mogao da zaboravim svu statistiku i jednostavno
vas zamolio da ga pomerite s jednog kraja na drugi. I pre nego što biste to
završili shvatili bi zašto se nešto mora promeniti.

Sam spomenik nikada ne bi bio završen. On bi ubrzo nadmašio
vijetnamski Memorijal. U stvari, trebalo bi svake godine dodavati po jedan
koji bi bio veliki koliko i spomenik podignut poginulima u Vijetnamu.

I to se već događa skoro ceo vek - naš sopstveni stogodišnji vek.
Čak i u najgorim godinama tog užasnog vijetnamskog konflikta broj
izgubljenih života u džunglama i na pirinčanim poljima Južne Azije bio je
upola manji od broja izgubljenih života na ulicama i u domovima Amerike.
Trebalo je boriti se petnaest godina da bi se na zid stavila imena pedeset osam
hiljada veterana. Za tih istih petnaest godina Amerika je sahranila blizu pola
miliona građanskih života izgubljenih u našem domaćem ratu - što je devet
puta više.

Čak i kada bismo uzeli prvi dan novog milenijuma kao početnu tačku za
naš građanski memorijal, trebao bi nam zid koji je dovoljno dugačak i pet
metara visok da okruži taj reflektujući pul."

Iza Brelanda brojač je još uvek odbrojavao, a tačke su se još uvek
pojavljivale. Preko najvećih gradova sada su se nalazile ružne tamnocrvene
mrlje, dok su čak i najmanje države bile prekrivene tu i tamo crvenim
mrljama.

"Svake godine od našeg oružja pogine onoliko ljudi koliko ih je umiralo
od side kada je ona bila na vrhuncu, više nego u saobraćajnim nesrećama, dva
puta više od smrtonosnog dejstva alkohola, i četiri puta više od ilegalnih
droga.

Prošle godine, stopa smrtnosti bila je treća po visini u našoj istoriji:
četrdeset i šest hiljada trista četrdeset i jedan."

Zastajući Breland se okrenuo da bi potražio prikaz poslednjih pet hiljada i
više žrtava koji su bili obeleženi na mapi. Svu prisutni u dvorani su zanemeli.
Kasnije je saznao da su čak i novinari koji su komentarisali prenos zapazili
taj jezivi muk.

"Trebalo bi nam tri dana da sa ovog mesta samo pročitamo njihova
imena. Trebalo bi mi nekoliko meseci da vam ispričam sve njihove priče. Ali
ne mogu da dozvolim da oni ostanu samo brojevi bez imena i lika." Podigao
je ruku i pokazao laserskim upravljačem na tačku u južnom Ajdahu. Digitalni
zum-sistem pretvorio je i sliku tačke u sliku čoveka sa licem sove i
razbarušenom plavom kosom i širokim osmehom.

"Džon Karpani, trideset jedna godina - nagrađivan kao nastavnik
engleskog jezika i pokrovitelj dramske sekcije u školi Mening Central Haj"
rekao je Breland i pritisnuo taster na laserskom upravljaču. Na zaprepašćenje
mase na ekranu se pojavila druga fotografija na kojoj je Karpam ležao na
parkingu u krvavoj košulji u lokvi krvi licem okrenut prema zemlji. "Na
njega je pucao šesnaestogodišnji učenik Majki Pejs, koji je doneo očev pištolj
u školu da bi ubio svoju bivšu devojku."

Još jednom je pritisnuo taster i tačka nedaleko od Hjustona pretvorila se u
fotografiju na kojoj je bila crnokosa devojčica španskog porekla bucmastih
obraza i osmeha koji je bio tako širok da su joj se videli maltene svi zubi.
"Huanita Ramirez, pet godina. Na sledećoj fotografiji ležala je u prašini
ispred bungalova u kom su bila tri stana. "Huanitu je pogodio zalutali
policijski metak. U pitanju je bila policijska hajka koja se završila tri bloka
dalje. Devojčica se igrala sa lutkama u dvorištu, a stariji brat je posmatrao sa

terase."
Sledeći pritisak na taster pokazao je na mesto koje se nalazilo nedaleko

od Los Anđelesa, pojavila se fotografija tinejdžera iz Azije, Dejvida Čena.
"Dejvid Čen je bio odličan student na Point Rejz akademiji koja je pripremala
studente za fakultet. Nedelju dana posle svog pozdravnog govora na
ceremoniji povodom završetka školovanja, sredio je svoju sobu, uzeo
automat 357 iz zaključanog kredonca u kancelariji svoje majke i izvršio
samoubistvo u šumi iza porodične kuće." Na zastrašujućoj policijskoj
fotografiji videlo se da je Čen sebi razneo pola glave. "Dejvid je ostavio
poruku svom ocu u kojoj se izvinjava što ga je razočarao, a majci poruku u
kojoj se izvinjava za nered koji je napravio."

Na poslednjoj fotografiji nalazila se crnkinja srednjih godina Džulija
Majers. "Džulija je pošla da kupi mleko i hleb u Ridmartu, kada ju je neko
zaustavio i opljačkao je, a onda joj pucao u vrat. Posle pola sata iskrvarila je
do smrti na pločniku, nemoćna da potraži pomoć. Njeno troje dece još uvek
ne može da shvati kako je neko mogao da je ubije zbog novčanice od
dvadeset dolara. To se desilo pre samo dve nedelje deset blokova od
Kapitola."

Pošto je pokazao njenu sliku, Breland se okrenuo prema publici. "Molim
vas, razmislite još jednom - koliko smo mi, u stvari, bezbedni? Iskren
odgovor bi bio: ne dovoljno. Ni upola koliko bi trebalo.

Da li bi prethodni odgovor mogao da spasi ove ljude? Da li bi više oružja
učinilo da svet u kome oni žive bude bezbedniji? Ja u to ne verujem, iako
drugi možda drugačije misle.

Ali ujedno verujem svim svojim srcem, a to je da postoje neka mesta koja
nisu trebala da se pretvore u utvrđenja da bi bila bezbedna. Neka mesta gde
oružje jednostavno nije dobrodošlo," rekao je Breland. "Naše škole, crkve,
ulice, javni prevoz, sudovi i državne kancelarije, naši domovi i da.. čak i naša
zakonodavna tela - sva ova mesta bi trebalo da budu sveta."

Ovo je izazvalo prvi pravi aplauz te večeri, možda baš zato što se publika
uzdržavala cele večeri, aplauz je prerastao u ovacije koje su trajale više od
jednog minuta.

"Sada ću vam poveriti jednu malu prevaru," rekao je kada se publika
zadovoljila. "Nisam se uplašio kad mi je major Imhof prišao. To je zato što
sam znao da njegova puška nije bila napunjena. Znao sam to ne zbog
njegovog obećanja, već zato što je ova zgrada zaštićena pronalaskom o kojem
sam vam govorio - a to je Životni štit.

Da je major Imhof pokušao slučajno ili namerno da uđe u Kapitol sa
napunjenim oružjem, naišao bi na neprijatno iznenađenje. Municija u
njegovom oružju bi bila nasilno uništena onog trenutka kada bi došla u
kontakt sa zaštitnim poljem Životnog štita. Njegovo oružje bi bilo ili uništeno
ili neupotrebljivo a on sam bi trebao da se smatra srećnim u slučaju da prođe
bez povreda.

Životni štit nam daje mogućnost da razoružamo neku osobu a da pri tom
ne potežemo oružje. Životni štit koji štiti Kapitol je samo jedan u nizu od
skoro pet stotina koje država i vojska po celom svetu već koriste. Životni štit
je takođe tajna tehnologija koja se koristi u američkoj humanitarnoj kampanji
oslobađanja sveta od nagaznih mina i neeksplodirane municije iz ratova koji
su se vodili u dvadesetom veku.

To je samo početak onoga što možemo i hoćemo da uradimo sa ovim
čudom tehnologije. Ali želim da vam prvo ispričam nešto što nećemo uraditi.

Nećemo dirati u Drugi amandman. Nećemo uzeti ni jednu jedinu pušku
od bilo kog vlasnika koji ima dozvolu za nošenje oružja. U šumama neće biti
Životnih štitova - lovci mogu da love i dalje kao što su to oduvek i činili.
Neće ih biti ni u streljanama i na strelištima - strelci će i dalje nastaviti da
pucaju do mile volje. Nećemo doći u vašu kuću i odneti vaše oružje iz fioke,
ali istovremeno želimo da vi sami snosite teret samoodbrane.

Ali učinićemo sve što možemo da bi vaša deca bila bezbedna. Učinićemo
sve da bi ulice ispred vaših domova bile bezbedne. Počećemo tako što ćemo
otkloniti tu sramnu mrlju sa američkog društva. Četrdeset hiljada mrtvih. Mi
možemo bolje. Mi moramo bolje."

Breland nije sačekao aplauz. Crvene tačke na mapi počele su da nestaju
čim je Breland po prvi put pomenuo novo ime Okidača, da bi se vremenom
potpuno izgubile, i umesto njih u centralnom delu mape pojavio se veliki i
neobičan simbol - stilizovana bela golubica raširenih krila na plavom krugu
Ujedinjenih Nacija.

"Sutra ujutru će na mestima koja su već zaštićena Životnim štitom ovaj
znak biti istaknut. Ovo nije golubica mira - kao prava ptica ona je agresivna u
odbrani svoje teritorije. Ona je ujedno i upozorenje agresorima i zaštitnica
nevinih. A verujem i nadam se da će ona postati često viđan i dobrodošao
znak.

Jutros sam dao instrukcije direktorima projekta Životnog štita da
povećaju postojeću proizvodnju kako bi mogli da isporuče ukupan broj od
petnaest hiljada jedinica do kraja ove godine. Moja namera je da se oni

koriste za otklanjanje oružja i bombi sa mesta gde jednostavno ne pripadaju.
Postavićemo ih u gradske škole, tako da će vaša deca i njihovi nastavnici

biti zaštićeni od nasilničkih bandi i delinkvenata. Neće se više dešavati
masakri poput onog u školi Henri Ford Haj.

Postavićemo ih u pošte i sudove i državne zgrade, tako da možete da
otvarate poštu i završavate svoj posao bez straha od terorizma. Neće više biti
tragedija poput onih u Oklahomi ili u Ostinu.

Postavićemo ih i na aerodrome onda kada avioni treba da polete, tako da
možete da putujete slobodno i spokojno. Neće se više dešavati letovi poput
leta 209.

Dodeličemo jednu desetinu ukupne proizvodnje crkvama, hramovima i
sinagogama, tako da ljudi mogu da uživaju zaštitu i Boga i nauke. Više se
neće ponoviti bombardovanje Bet El.

Da pomenem i ovo - anonimni donator je već platio troškove ovih
jedinica, što znači da ni jedan dolar od poreza neće biti upotrebljen u ove
svrhe.

Takođe sam odlučio da dam uzorke i specifikacije Životnog štita našim
prijateljima po svetu: za početak Velikoj Britaniji, Kanadi, Izraelu, Nemačkoj
i Japanu. Nastavićemo da tražimo načine da koristimo Životni štit ovde, kod
kuće. Niko u suštini nema urođeno pravo da baci bombu na državnu svojinu
bilo da su u pitanju auto-putevi i mostovi, ili nacionalni parkovi, spomenici i
muzeji.

Da bi podržali ove napore, nastavićemo da povećavamo proizvodnju sve
dok ne dođemo do one taćke kad ne budemo imali više ideja. U isto vreme
intenzivno ćemo raditi na istraživačkom projektu koji bi imao za cilj
smanjenje broja i troškova Životnog štita, tako da bi plasmani koji sada nisu
mogući, bili izvodljivi u budućnosti.

To su neke od stvari koje ćemo uraditi.
Sada - evo šta vi možete uraditi. Prvo, možete nam pomoći da pronađemo
što više načina da spasimo što više života. Postavljen je slobodni Web sajt za
primanje vaših sugestija u pogledu javnih plasmana Okidača." Dok je
govorio, iza njega su se pojavljivale putanje.
"Vaša saznanja o sopstvenom komšiluku, ljubav pema porodici i društvu i
sažaljenje prema sugrađanima, su dobrodošli i sigurno će nam poslužiti kao
vodič.
Drugo, možete zamoliti vaše guvernere, majore, zakonodavce da
učestvuju u projektu Pomoć životu. To je naš plan koji bi omogućio

proizvodnju Životnog štita u okviru državnih i lokalnih organa vlasti tako da
bi oni mogli da vam pruže isti kvalitet bezbednosti koji mi nameravamo da
pružimo na saveznom nivou. Najzad, u narednih šest meseci neki od vas će
biti u mogućnosti da sami kupe Životni štit od proizvođača koji imaju licencu
i koriste u sopstvenom utočištu.

U početku će prodaja biti svedena na vlasnike velikih stanova za više
porodica kao što su stambene zgrade, finansijske institucije kao što su banke,
društveni smeštaj kao što su hoteli, javna mesta kao što su šetališta, i
komercijalna svojina kao što je kancelarijski prostor. Želim da ovi vlasnici
budu u mogućnosti da ponude bezbedno okruženje svojim stanarima,
klijentima, kupcima i svojim radnicima - i da ga što više reklamiraju. Ništa
neće pomoći širenju blagoslova Životnog štita brže i dalje od američkog
kapitalizma sa starim načinom konkurencije.

Ali podići ćemo tu restrikciju što brže možemo i smanjiti cenu kad god to
možemo. Jedva čekam dan kada će simbol Životnog štita biti isto tako čest
kao nalepnice auto-kluba ili žig na kreditnoj kartici, i kada bezbedno
okruženja ne bude više nešto neobično već nešto što se podrazumeva kao što
je erkondišn ili nemogućnost pristupa.

Želim da budem veoma jasan u vezi nečega - sutra nije prvi dan
Utopijskih Američkih Država. Životni štit nas neće učiniti moralnijim
ljudima ili razrešiti sukobe koji veoma često prerastu u nasilje. On nije
čarobni štapić koji će izbrisati ubistvo i samoubistvo ili glupost i pohlepnost
preko noći. On nije garancija - on je samo sredstvo koje možemo da
upotrebimo da bi izgradili bolje društvo. Moraćemo da radimo veoma
naporno i brzo. Moraćemo da prihvatimo neke kompromise i učinimo neke
ustupke da bismo stvorili pravo društvo.

Ali ovo su, verujem, manji kompromisi od onih koje već činimo.
Razmislite o svim onim mestima u kojima ste se navikli na metalne
detektore, preturanja po torbama, naoružane stražare i koliko puta ste se samo
uplašili. To su sve beznačajna privikavanja u odnosu na privikavanja
četrdeset hiljada porodica svake godine koje gube oca, majku, dete, polubrata
ili polusestru, supruga ili suprugu.

Bendžamin Frenklin nas je upozorio: 'oni koji mogu da se odreknu
osnovnih sloboda da bi dobili malu trenutnu bezbednost ne zaslužuju ni
slobodu ni bezbednost.' Frenklinov duh može mirno da odmara, jer se Okidač
suprotstavlja upravo ovoj staroj jednačini u kojoj se sloboda razmenjuje za
bezbedost. Mi možemo a i hoćemo da imamo i više slobode i više

bezbednosti. To je obećanje Životnog štita i to je ono što vam ja obećavam.
"Hvala vam - i neka vas Bog blagoslovi."
Ovacije koje su usledile bile su nešto potpuno novo u istoriji Kongresa -

ili u najmanju ruku nešto neponovljivo za publiku koja je svemu tome
prisustvovala. Trajale su više od deset minuta pa su se čak nastavile i pošto je
Breland napustio podijum - pri čemu je odmah bio okružen i umalo pregažen
od strane kako srdačnog rukovodstva Senata i Kuće, tako i ostalih članova
vlade i vodja opozicije u Parlamentu. Formalno ponašanje je nestalo u izlivu
entuzijazma koji je odjednom ispunio dvoranu.

A onda se niotkuda pojavio senator Grover Vilman rešen da raščisti
prolaz za predsednika. Uz Vilmanovu pomoć, Breland se polako probijao do
centra i išao ka duplim vratima. Dok se masa tiskala, potpredsednik je
prekinuo sednicu parlamenta.

Ejmi Rose i Aron Goldstajn čekali su Brelanda u njegovoj limuzini.
Goldstajn vidno uzbuđen, čvrsto steže predsednikovu ruku, zahvali mu se i
oči mu se zasijaše od suza.

"Ovo je, ovo je bilo neverovatno, gospodine," reče Roše, skidajući
naočare.

"'Progutali' smo udeo koji ste nam zagarantovali, ali lista gledanosti -
cifre su se povećavale od početka do kraja kao da su ljudi zvali svoje
prijatelje i govorili - 'Da li gledate ovo?' Ja nisam bila u pravu gospodine
predsedniče. Ja nisam bila u pravu, a vi jeste."

Umoran od svega Breland se zavali među jastuke i nasmeja se.
"Bojim se da je isuviše rano da bismo bili sigurni u to, gospođice Roše.
Ali ipak hvala."
"Ja to mislim ozbiljno," reče ona nagnuvši se prema centru za
komunikacije u kolima.
"Da li želite da vidite neki određeni kanal gospodine? Da čujete kakve su
reakcije ili analize?
"Ne uključujte ga, molim vas," reče on. Ako će jedino pričati o mojoj
nerešenoj meksičkoj igrici sa majorom, priznajem da ne želim ništa da znam
o tome bar do sutra."
"Do ujutru će sve splasnuti - složi se ona. Recimo da ću otprilike do deset
sati već imati jasnu sliku o tome kako je sve prošlo i kako je prihvaćeno u
javnosti. Možda bismo mogli tada da se vidimo?
"Dogovoreno. Doći ću," reče predsednik i zatvori oči.

Te noći veći deo osoblja Ejmi Roše nije spavao. Ukoliko nisu pratili i
analizirali javno mnjenje, onda su se trudili da ga oblikuju. Odmah posle
govora, 'Frontalci' su bili najzauzetiji, stavljajući se na raspolaganje za
intervjue na kanalima za vesti i za žustre rasprave u gradskim skupštinama.

Kako je noć odmicala i formalne analize su završene, teret je pao na
'Pozadince', koji su slali poruke odborima na Undernetu i javnim sobama za
četovanje na internetu, satima pre govora. Sa diskretno savijenim zastavama
vernosti i svojom anonimnošću koju su štitili vilenjaci, pseudonimi, i najbolje
cigarete i ogledala službe državne bezbednosti, Pozadina su svrstavali i
isticali one teme koje je Roše želela da potencira.

Do kraja Roše je pravila listu fraza i krilatica koje bi bile dobre za
propagandu. "Našoj deci nije mesto na ratištima" kao i varijante tehički
nepreciznih fraza tipa "Ovo nije kontrola oružja - ovo je kontrola metaka" i
one koje zbog loše upotrebe gramatike još više ističu poruku "Mrtvim
ljudima nisu potrebna prava i oni nemaju slobode."

Posmatrači analitičari nosili su teret do rano ujutru praveći spiskove i
klasifikujući, tražeći iskristalisane tačke gde se diskusija zaoštravala u
argumet a mišljenja se potpuno razlikovala. I upravo je u tom trenutku
nesigurnost nestala - maltene kao da je ona deo kvantnog talasa funkcije - a
pozicije manjine i većine bile su definisane.

Kao što je i obećala, do deset sati sledećeg jutra Roše je imala pripremljen
opsežan izveštaj za Brelanda i ostale vodeće ljude na sastanku - Nolbija,
Stepaka, vrhovnog tužioca Dorana Daglasa, direktora FBI-a Edgara Milsa i
savetnika pri državnoj bezbednosti Ansona Tripa.

"Jutros je bilo jako dinamično kod nas," rekla je. Velika izloženost
medijima, visoki ulozi, rekordno visoke devijacije. Sedamdeset miliona
kontakata na sajtu za predloge - a svaki deseti je ostavio poruku."

"Mnogo će vremena proći pre nego što mi dođemo do cifre od sedam
miliona Okidača," rekao je Nolbi.

"Veći deo poruka nisu sugestije, već izrazi podrške. Šaljem vam svima
kratak pregled i izvode tako da možete da vidite kako izgleda pozitivna
strana. Statistika je odlična kada su u pitanju udate žene sa decom i muškarci
preko četrdeset godina."

"A kakva je negativna strana?" pitao je Breland.
"U samom startu se javila velika vrednost nesigurnosti u pitanjima koja se
tiču geopolitike. Niste rekli mnogo u vezi vojnih pitanja i odnosa sa
inostranstvom - previše ste potencirali domaća pitanja. A u publici su bili naši

ljudi i žene u uniformi, naši veterani i svi njihovi pomoćnici - ljudi koji
sasvim dovoljno znaju o vojnoj problematici, tako da samim tim mogu da
postave i teška pitanja."

"Ista pitanja koja mi postavljamo već godinu dana, pretpostavljam," rekao
je Trip.

"Imajući u vidu da nisam učestvovala u razgovorima, ostavila bih tu
analizu drugima," rekla je Roše. "Ali to ćemo morati brzo da obavimo kako
bismo mogli da govorimo direktno o ovim pitanjima.

"Koliko brzo?" pitao je Breland.
"Do kraja dana ukoliko je to uopšte moguće. Predlažem vam da razmislite
o nekoj osobi koja ima čvrste veze sa vojnim krugovima Potomka. Želimo da
ta osoba bude od poverenja.Ja predlažem generala Stepaka, mada svi iz
vrhovnog Vojnog štaba ispunjavaju u si ove."
"Uz vaše dopuštenje, gospodine, sastaću se sa generalom Medisonom
kako bismo to razmotrili," rekao je Stepak, gledajući u Brelanda.
"U redu."Roše je potvrdno klimnula glavom.
"Imam neke podatke koje bi trebalo da pogledate, generale - možda kada
ovde završimo" rekla je.
"Sada dolazimo do glavnih aktivnosti - imamo tri teške oblasti i jednu
laku.
"Prva teška oblast je rana koju ste sami sebi zadali. Dramatično ste
povećali interesovanje javnosti, gospodine predsedniče. Takođe ste ih naterali
da gledaju nešto što ne žele da vide, i rekli im da je njihov svet gadnije i
opasnije mesto nego što su oni ranije mislili. Od ovog trenutka, moraćemo da
se borimo da ispunimo ta očekivanja."
"Sve što se dešava biće upoređivano sa idealima sa kojima ste se vi
poistovetili, umesto sa dojučerašnjom stvarnošću, tako da postoji velika
opasnost da dođe do scenarija Gorbačov - gde ćete umesto da zadobijete
poverenje za stvaranje progresa biti okrivljeni kada do njega ne dođe onoliko
brzo koliko bi to njima odgovaralo. Ima mnogo stvari koje mi možemo
uraditi, ali neophodno je da čitav tim uloži napor da bi sve to funkcionisalo
kako treba.
"Dobro ste me iskritikovali", reče Breland. "Nastavite".
"Da, gospodine," reče Roše.
"Druga teška oblast je bila potpuno predvidiva - masa njih koja je za
Drugi amandman ne pada na vaša ponovna obećanja. Oni misle da ste vi
protiv njihovih pušaka. Najneumereniji glasovi govore da ste prodali dušu

internacionalnom levom krilu i da je ovo početak borbe koju oni očekuju već
pedeset godina. U pitanju je borba savezne vlade da razoruža Amerikance pre
predavanja suvereniteta generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. Dosta se
govori o organizovanju oružanog otpora, mada se uglavnom više dizala
galama nego što se stvarno do sada pucalo."

"Da li je bilo pucnjave uopšte?"
"One slučajeve koje mi nadgledamo definisao bih kao individualne izraze
prkosa", reče direktor Federalnog istražnog biroa. "Nije bilo ni mrtvih ni
povređenih".
"Koliko je takvih slučajeva?"
"Šezdeset tri - od toga se dve trećine slučajeva desilo zapadno od
Misisipija".
"Ne bih se iznenadio kad bi ili 'umereni elementi' ili proizvođači municije
izašli na sud pre roka tražeći nalog protiv Okidača - odnosno Životnog štita,"
rekao je vrhovni tužilac Daglas. "Doduše, mi već pripremamo odgovore na
potencijalne osnove za njihove tužbe. Mada, sumnjam da će iko moći da
izdrži taj program više od nedelju dana".
"Moja najveća briga je da ove teorije zavere držimo na liniji odakle će
one moći da 'drže predavanje' onima koji su prešli na suprotnu stranu", rekla
je Roše.
"Moramo da budemo veoma oprezni i izbegnemo pogrešne poteze koji bi
na bilo koji način mogli da pruže ovim optužbama punovažnost."
"Srećno", reče Mils. "Ovi ljudi će verovati u ono u šta žele da veruju, sa
ili bez onoga što kod njih prolazi kao dokaz. Osim toga možda su oni u
pravu. Možda mi stvarno jesmo protiv njihovih pušaka, ukoliko teško oružje
koje nestaje iz vojnih arsenala poslednjih dvadeset godina završava u
njihovim rukama. Ne postoji ni jedan razlog da bi ikome ko živi u Ajovi ili
Ajdahu bila potrebna protivtenkovska raketa ili SAW.
Breland je dovoljno čuo o toj temi. "Koja je treća oblast?" pitao je Roše.
"Kriminalni oportunizam" rekla je. "Najverovatrnje će doći do porasta
stope kriminala i ubistava, u trenutku kada Životni štit postane stvarna pretnja
njihovim ambicijama".
"Da li ljudi otvoreno pričaju o tome?" upita Breland. "Mislim na priče
tipa: 'daj da istrčimo vani i ubijemo nekog dok još možemo.'"
"Dovoljno da zapale fitilj", reče ona. "'Ne oklevajte - sredite kučku'. To
sam videla svojim očima u sobi za četovanje sa temom 'mržnja prema
ženama.'"

"Na neke ljude ne teba trošiti reči", reče Stepak uz otvoreno gađenje.
Direktor FBI-a se nagnuo i naslonio na ivicu stola sa rukama prekrštenim.
"Kad smo već kod te teme, da ja na umu imam neku vrstu agresije kao što je -
pljačkanje banke, podmirivanje računa ili slično, ja bih prešao odmah u
akciju ukoliko bih smatrao da kasnije možda neću imati priliku za tako nešto.
To je sasvim moguće".

"Iskoristite je ili ćete je izgubiti", reče Trip, složivši se. "Ovako nešto bi
moglo da se dogodi i na međunarodnoj sceni."

"A kako ćemo mi sa tim izaći na kraj?" pitao je Nolbi. "Ovo nije samo
stvar opažanja, već stvarna pretnja."

"Maksimalnom opreznošću, neposrednim reagovanjem, obezbeđivanjem
od posledica", odgovorio je Mils. "Nateraćemo loše momke da se javno
povuku što ranije pre nego što se pročuje da ovo nije pravo vreme da se
sistem proverava."

"To je upravo ono što je potrebno zavereničkom krilu da proda svoju
obmanu gospodinu i gospođi Amerikancima", reče Roše. "Neću nikome ovde
da se mešam u posao, ali mogu vam red da nam oni njuz klipovi, o
policajcima u crnoj maskirnoj uniformi kako razbijaju vrata, neće pomoći u
odnosima sa javnošću."

"Vratićemo se na to", reče Breland. "Rekla si da postoji slaba tačka?"
"Da, gospodine predsedniče - jedna velika saba tačka tačno u sredim. Ima
dosta ostataka skepticizma. Neprestano ste pričali o aždaji, ali na kraju im
niste pokazali aždaju, pa čak ni jedno dobro bljuvanje vatre iza stena. Oni ne
moraju da razumeju kako štit funkcioniše, ali je neophodno da znaju da on
radi".
"Što nas dovodi do glavnog pitanja", rekao je Breland. "Uzimajući sve u
obzir, pitanje je da li mi želimo da krenemo sa demonstracijama u Čikagu?"
"To nisu demonstracije usmerene protiv čikaške policije", rekao je
vrhovni tužilac.
"Šestoro ljudi je poginulo od snajpera Kabrini Grin, uključujući i
bolničara i policijskog komandira. Snajperisti koriste medije da bi se rugali
vlastima. To će se završiti u krvi, uživo na državnom kanalu, ukoliko im mi
ne pružimo alternativu."
"Shvatiću to što si rekao kao neobavezujuću sugestiju u korist postupka",
rekao je Breland. "Da čujem i ostale".
"Pet - Za, jedan - Roše protiv.
"Drago mi je da opcija koju sam ja izabrao ima takvu podršku," rekao je

Breland.
"Direktore Mils, da li biste mogli da nam stavite na raspolaganje jednu od

uličnih tatičkih jedinica FBI-a?"
"Naš tim može da bude tamo za sat vremena", reče on, uputivši Rošeu

podrugljiv pogled. "Bojim se da naša prolećna uniforma nije još stigla pa
ćemo morati da krenemo u crnoj."

Da li sam ja jedina u ovoj sobi koja pokušava da izbegne impičment
protiv Brelanda? pitala se Roše. "Gospodine predsedniče, ako ćemo da
radimo ovo javno, da li mogu da predložim da pokušamo da stvorimo
pozitivnu misteriju oko Životnog štita i njegove posade. Čak i ako bi to
podrazumevalo zakašnjenje od dan ili dva".

"To je rešeno, gospođice Rose" reče Breland i nasmeja se. "Mislim da
ćete biti ponosni na nas kad to vidite."

Kula 11 je bila poslednji duh Kabrini Grina - četrnaestospratni betonski
monolit koji se uzdiže iz nenaseljenog prostora gradske pustinje. Spomenik
izgubljenoj javnoj dobrotvornoj ustanovi, Kula 11 i njene sada već porušene
susedne zgrade bile su sagrađene kao federalni subvencionalni stanovi.
Uskoro su se ti stanovi pretvorili u sramne vertikalne getoe, za detaljno
proučavanje slučaja tragedije običnih ljudi i simbol svega što je bilo pogrešno
u gradovima Amerike.

Uprkos bedi koju su naneli svojim stanarima i svoj sramoti koju su
predstavljali za svoje stvaraoce i nastojnike, kule Kabrini Grina su se
iznenađujuće dugo vremena zadržale kao linije zgrada na horizontu južnog
Čikaga. Čak i pošto je Kabrini Grin bio konačno zatvoren, obložen daskama i
ograđen, kule bez prozora su tako stajale još deset godina kao neki plan za
obnovu, pošto je prethodni propao.

Tek kada se grad konačno složio da podeli parcelu, a Savezna vlada
odlučila da učestvuje u snošenju troškova rušenja, kule su počele da
propadaju.

Pošto je prošlo samo nedelju dana od kada su Kulu 11 posetili radnici iz
Odeljenja za kontrolisano rušenje zgrada, zauzeli su je ljudi koji su sebe
nazivali Vojskom afričkog nasleđa VAN i tvrdili da imaju 'moralno pravo na
vlasništvo' i objavili su svoje planove da pretvore Kulu 11 u muzej istorije
bandi i "crnačkih rezervata dvadesetog veka".

Koliku god da su naklonosti čikaški činovnici osećali prema ovim

bespravnim stanarima i prema njihovim ciljevima, sve je to palo u vodu za
samo jedno popodne. Nezadovoljan zbog nedovoljne pažnje kako štampe
tako i javnog mnenja, dvadesettrogodišnji Džordan Nkruma se popeo na vrh
kule i odatle pucao na automobile koji su prolazili auto-putem, severno od
Dan Rajana.

Razjareni amater Nkruma sa jeftinom jurišnom puškom kineske
proizvodnje u rukama, sa te razdaljine nije imao kontrolu nad onim šta
pogađa. On je jednostavno pucao, ispraznivši pola okvira, sve dok autoput
nije postao potpuno napušten a kula bila opkoljena policijskim kolima i
helikopterom koji je kružio iznad njega, a on sam udarna vest na CNN-u i
svim čikaškim kanalima.Tek je tada saznao da je od njegovih metkova i
saobraćajnih nezgoda koje su oni prouzrokovali, poginulo petoro a ranjeno
još devetoro ljudi.

Tada je Nkruma postao problem kapetana Majkla Kaminskog - i obrnuto.
Kaminski je bio veteran koji je proveo sedamnaest godina u Ganju, u
Indijani i čikaškoj policiji, služeći poslednjih pet godina u "glavnom štabu - u
timu za specijalna dejstva TSD s teškim naoružanjem i obučenim za borbena
dejstva. Poslednje dve godine bio je komandant ovog TSD tima, rukovodeći
visokoprofilnim slučajevima kao što su rešavanje bombaških napada (u
pitanju je bila Liga za zaštitu životinja) i slučaj taoca u Fildovom muzeju
(koji je okončan pogibijom jednog od pripadnika ekstremnih kreacija nača).
Pri prvom susretu Kaminski je obavestio Nkrumu da su većina njegovih
žrtava bih crnci, uključujući osmogodišnje dete i trudnicu koja je čekala treće
dete.
Nkruma je bio nepomirljiv. "Oni su mučenici u službi istine, a njihove
smrti padaju na dušu naših ugnjetača", rekao je. "Na ovim zidovima ćemo
odvažno ispisati njihova imena". Kada ga je Kaminski upitao šta je planirao
da postigne ubijanjem crne dece Nkruma je odgovorio: "Kralj ne primećuje
svog roba sve dok mu ovaj ne razbije nos" - rečenica koju je ponovio u svom
sledećem i poslednjem intervjuu za medije.
Onda je Nkruma odbio molbu Kaminskog da se preda i izbegne dalje
krvoproliće. Zakleo se da se on i njegova vojska za koju je tvrdio da je veoma
jaka neće pomeriti sve dok Savezna vlada ne obeća da će garantovati pravdu
za crne zarobljenike koji su umrli u koncentracionom logoru Kabrini."
Nkrumova Vojska afričkog nasleđa i Kaminskijev TSD tim su od tog
trenutka postali učesnici nerešene igre. Nkrumina banda za koju je Kaminski
smatrao da ne broji ni dvadeset članova, zauzela je pozicije i imala hiljadu

otvorenih prozora sa kojih je pucala. Takođe su bili naoružani štapinima
industrijskog dinamita, od kojih su pravili improvizovane ručne granate i
koristili ih da bi oterali oklopni transporter TSD tima koji je samo jednom
pokušao da uđe u kulu. Ali policija je kontrolisala periferiju, što je značilo da
do VAN nije stizala hrana, voda, municija ili pojačanje. Takođe su
kontrolisali i vazdušne talase, bar sve ono što je dolazilo iz kule - Nkruma je
bio potpuno ućutkan. Čak i tad priča nije izostala. A stalna pažnja javnosti je
značila pritisak na Kaminskog da razreši situaciju.

Kaminski je odoleo pritisku, nadajući se da će glad i zimska hladnoća
konačno naterati Nkrumu da popusti, znajući da je napad na kulu nemoguć
bez rizikovanja Vakoa (Waco). Ali pošto je drugi talas sporadične pucnjave
doneo još dve žrtve (Kaminski je to smatrao Nkruminim zanovetanjem), on i
njegovi zamenici su bili prinuđeni da razmotre tu strategiju i plan za drugi
napad.

Onda se javio direktor čikaškog odseka FBI-a sa neverovatnim
predlogom, a nekoliko sati kasnije je i predsednik dao izvanrednu izjavu
dajući Kaminskom šansu da preispita plan za napad i dođe do kapije na
periferiji da sačeka dolazak konjice.

Tamo ga je već čekalo više od dvadeset svedoka iz novinarske branše -
deo cene koju je morao da plati za pomoć FBI-u sastojao se u tome što je bio
u obavezi da unapred upozori novinare i ljude na prilazu da su tu tri tima s
kamerama. Na njegov dolazak reagovali su kao opiljci čelika na magnet i on
im je platio cenu koju su tražili.

"Nadam se da je gospodin Džordan Nkruma, star dvadeset i tri godine,
gledao vesti prošle noći, tako da možemo da skratimo objašnjenja i
dozvolimo da svako od vas ode kući na vreme, i kaže svojoj deci, "čvrsto
spavaj", rekao je Kaminski.

"Ubrzo ćemo Nkrumi oduzeti oružje a posle toga će se on naći iza
rešetaka, gde će odgovarati za živote koje je oduzeo ovim oružjem".

"A šta je sa moralnim pravima bespravno useljenih stanara?" pitao je
neko iz pozadine. "Da li mislite da će oni moći da ostvare svoja prava iz
zatvora?"

"Mene politika ne zanima. Koliko ja mogu da vidim, ubice dece nemaju
nikakva specijalna moralna prava," uzvratio je Kaminski. "Da, očekujem da
će oni ostvariti svoja prava - znatno više nego što je bio slučaj sa Đoni
Stejvens, ili Vernonom Tagardom, ili Džonitom Voli".

Upravo tada su sirene najavile dolazak pomoćnog tima Životnog štita.

Zvuk je Kaminskog podsetio na stare britanske kriminalističke filmove. Iako
zvuk nije bio jak, svi su potrčali prema ulici.

Nekoliko trenutaka kasnije, dva vozila - terenski izviđački automobil i
kamionet parkirali su se ispred kapije. Izviđačka kola su na krovu imala
instalirana četiri zvučnika otporna na vremenske uslove; kamionet je imao
četiri crne antene od po pola metra. Jedine oznake na oba automobila bili su
veliki plavi amblemi Životnog štita na haubi, krovu i vratima. Tim od pet
članova koja je izašla iz automobila bila je isto obučena - beli kombinezon sa
amblemima Životnog štita na grudima i na desnom ramenu. Jedan od njih
petorice je imao zlatni krug oko amblema, i baš se on probio kroz masu
svedoka i predstavio se Kaminskom.

"Džon Grodin, koordinator tima", rekao je. "Da li ima bilo kakvih
promena u odnosu na ono što ste nam ovo popodne poslali?"

"Nema promena"
"Da li ste utvrdili bezbednu zonu?"
"Da, na dvesta metara. Spremni smo da se povučemo na vaš znak".
"Onda hajde da to uradimo" reče Grodin. "Da li idete sa nama?"
"Voleo bih".
"Ima mesta u prvom vozilu", reče Grodin.
Kaminski je uključio mikrofon.
"SajtOpKom svim jedinicama. Raščistite plavu zonu. Ponavljam,
raščistite plavu zonu i zauzmite položaje na Bejker Hot-u."
Dok su se ostali povlačili, mali karavan se približavao mestu koje je
nekada bilo kuli no igralište.
"Želite odlikovanje?" rekao je Grodin, pružajući Kaminskom komset?
"Već mi je dato taman toliko publiciteta koliko mogu da podnesem",
odgovorio je Kaminski. "Na tebe je red."
Grodin je ponovo uzeo telefon i klimnuo glavom. "Ne javljaju se", reče
posle nekog vremena. "Bez brige, dobićemo njegovu pažnju. Pritiskom palca,
ušao je u kod na tastaturi komseta. "Pažnja, stanari Kabrini Grin Kule 11",
rekao je a reči zatutnjaše kroz noć sa zvučnika na krovu automobila. "Pažnja,
Nkrumo i Vojska afričkog nasleđa. Ovde Džon Grodin sa pomoćnim timom
Životnog štita br. 31. Molim vas slušajte pažljivo - ovo će biti jedino
upozorenje.
"Kao i do sada, vaše oružje je opasnije po vas nego po nas. Pritiskom na
samo jedno dugme mogu da otkrijem vaše eksplozive i uništim vašu municiju
u sekundi. To je prva činjenica. Ukoliko pucate na moja vozila, pritisnuću to

dugme. To je druga činjenica. Ako se primaknete isuviše blizu vašem oružju
kada to uradim, bićete povređeni. To je treća činjenica.

"Ne očekujem od vas da ovo prihvatite, pa sam spreman da vam to
pokažem. Imate dva minuta da stavite nešto iz vašeg arsenala - napunjenu
pušku, eksploziv, bilo šta - na sam kraj hodnika bilo kog sprata južnog krila.
Izaberite sprat, izaberite oružje i onda će vam sve biti jasno. Kada istekne dva
minuta, aktiviraću Životni štit i uništiti to oružje. Posle toga, sačekaću tri
minuta, a onda ću podesiti jačinu. Možete da iskoristite ova tri minuta da
položite vaše oružje i odete ili ostanete tu gde ste. U svakom slučaju, svaki
eksploziv u zgradi eksplodiraće u roku od pet minuta.

"Još jedan minut do demonstracije.
"Ne možete ništa uraditi u vezi ovoga. Imate samo jedan izbor - da
položite vaše oružje ili da umrete. Ako pucate na moj tim izgubićete taj izbor.
Nemojte misliti da će vas zidovi zaštititi. Nemojte misliti da možete
sakriti sebe ili svoje oružje. Ne pokušavajte da bežite. Životni štit će biti
svuda, i unutra i vam."
"Trideset sekundi".
"Izađite nenaoružani i neće vam biti ništa. Uzmete li oružje, završićete u
bolnici ili mrtvačnici. Vaš izbor.
"Deset sekundi". Držao je brojač do nule, a onda prebacio kanale.
"Tehn 1, ovde direktor tima. Da li imate domet do južnog ugla na prvom
spratu?"
"Domet je jedan - sedam - dva".
"Napravite domet jedan - devet - nula i pripremite se za aktiviranje".
"Jedan - devet - nula".
"Aktivirajte".
Sa prozora četvrtog sprata video se žarki bljesak plamena kasnije praćen
jakim potresom od kog su kola počela da vibriraju. Grad delova betona sručio
se na neplodno tlo. Kad je povetarac oduvao oblak fine prašine, reflektori su
obasjali rupu koja je zjapila visoko na zidu tvrđave.
"Pažnja, stanari Kabrini Kule 11," rekao je Grodin. "Sada znate da vam
govorim istinu. Vaše oružje vam nije više od bilo kakve koristi. Vaše oružje
sada predstavlja ozbiljnu opasnost po vas. Imate tri minuta da ga odbacite i
predate se vlastima. Izađite iz zgrade kroz zapadni ulaz i idite pravo do vozila
Životnog štita. Ne pokušavajte da iznosite oružje iz zgrade"
"Tamo", reče Kaminski, pokazujući. Nešto se pokrenulo na zapadnom
ulazu - lik se pojavio na uništenim ulaznim vratima, a onda opet nestao.

Nekoliko trenutaka kasnije, pojavile su se dve žene probijajući se kroz
razbijene ploče od iverice koje su nekada pokrivale ulaz. Štiteći oči od jakog
svetla uperenog direktno u njih, uputile su se nesigurno prema Grodinu.

"Tako je - dođite", rekao je.
"Dva minuta".
Ostali su ih pratili. Dok je odbrojavanje stiglo do nule, dvadeset četvoro
ljudi je napustilo tvrđavu a ispratili su ih pripadnici protivavionske odbrane
Kaminskijevog tima. Ali je ubrzo bilo jasno da Nkruma nije bio među njima.
On je naredio svojini pratiocima da izađu ali je odlučno ostao iza, očigledno
nameravajući da od sebe učini mučenika.
Kaminski je poslednji put pokušao da pozove Nkrumu, ali bespravni
stanar nije odgovarao.
"Da li možemo da objavimo pobedu?" pitao je Grodin. "Za sada nema
žrtava što će obradovati ljude za koje ja radim. Ili da izvršimo svoje pretnje i
damo Nkrumi ono što on želi? Možda ima dovoljno artiljerije gore da sruši
velike delove te zgrade".
"Ne verujem da je on tip čoveka koji bi žrtvovao svoj život zbog cilja"
reče Kaminski. "A da ne spominjem to što je isuviše pametan da bi ostao bez
drugih opcija".
"Misliš da on misli da mi blefiramo?"
"Ne verujem da stoji iznad svog skladišta oružja čekajući da to sazna.
Kladim se da je negde u prizemlju i nenaoružan". Uključio je pritiskom palca
svoj mikrofon.
"TekData, ovde Kaminski. Tražimo još jednog. Ima li čega na
infracrvenim ili zvučnim talasima?"
"Imao sam neke zvučne prolazne jedinice na 114 pre otprilike dva
minuta".
"Možda je to bio zvuk komseta?"
"Možda," složio se tehničar.
Kaminski je isključio svoju komandnu radio stanicu. "Imamo ga", reče
Gradinu, i naredi ulazak.
Tim Crvena petorka našao je Nkrumu šćućurenog pored prozora u
ruševinama stana broj 112 kako očekuje eksploziju, spreman da preskoči
prozorski prag i pobegne. Tim Crvena dvojka pronašao je njegovo tajno
skladište oružja koje je bilo naslonjeno na spoljašnji zid na šestom spratu, gde
bi mu to omogućilo moćnu diverziju koja bi služila kao odstupnica u
njegovom pokušaju da se spasi.

"Kao što sam rekao - pametan je," prokomentarisao je Kaminski dok su
on i Grodinov tim posmatrali kako Nkrumu odvode sa lisicama. "Dovoljno
pametan da iz ovoga izađe živ".

"Drago mi je što smo imali jednog takvog pametnog po prvi put", rekao je
Grodin. Da li možeš da živiš sa činjenicom da ti nije pružio šansu da ga
ubiješ?" Pitanje je iznenadilo Kaminskog.

"Da", odgovorio je posle kratkog razmišljanja. "Da, mogu. Mogao bih
čak i da se naviknem na to. Ne očekujem od tebe da mi dozvoliš da zadržim
tu stvar". Podiže palac u pravcu kamiona Životnog štita.

"Žao mi je" reče Grodin. "Ne brini, pre ili kasnije dodeliće ti jedan. Ovo
je tek početak".

17

ALHEMIJA

DNEVNIK ODELJENJA SDB

Ključ za pretraživanje 00062883 broj pogodaka A3H07HB rejting: 99%
klasifikacija narodni grubi stih, derivat pošiljalac: anoniman / diseminacija:
po celoj mreži

To što lepo je kod Okidača, da/
To baš Okidač je sam/
Iznutra sav od spravica/
Spolja sačinjen od fijuka/
Kada bombe kažu buum! A municija kaže zuum!/
Znaćete da se dobro zabavljam/
Ali najlepše od svega je/
Što moj JEDINI je/

Svi članovi samog jezgra Aneksovog tima - Karl Brohier, Li Tajer, Džefri
Horton i Gordon Grin - došli su u Vašington da bi prisustvovali otkrivanju

Okidača. Svi, sem Brohijera, bili su u galeriji i prisustvovali su, kao
predsednikovi gosti Brelandovom govoru. U stvari, da se Brohier nije
usprotivio u ime svih njih, Breland bi iskoristio priliku da im pripiše otkriće
Trigera i predstavio ih Kongresu i celom svetu.

"Vi još uvek ne želite da postanete slavni," rekao je Brohier prethodnog
dana na svečanom ručku u Beloj kud.

"Ne dopada ti se hrana, Karl?" pitao ga je Gordi koji je sedeo na drugom
kraju stola. "Ja sam skoro sasvim siguran da sam prvi iz svog komšiluka koji
sedi u ovom restoranu."

"Verujte mi, doktore Grin, ja razumem. Ja znam kako zavodljivo može
biti kada se nađete ovde, na mestu koje je pre ovog trenutka za vas postojalo
samo na televiziji. Ovo je jako zanimljive. Zar ne? Biti pozvan na čajanku
kod predsednika. Osećaš da si neke, čak i kada se samo nađeš u njegovom
društvu. Naravno, postaneš neke tek kad ti postane sasvim normalno da
dolaziš ovde."

Čak se i sam predsednik nasmejao ovoj primedbi.
"Mi još uvek imamo mnogo posla, a reflektori nam to neće olakšati.
Teoretske osnove za to još uvek ne postoje. Još uvek nismo zaradili
reflektore. Nemamo dovoljno dobre odgovore na suštinska pitanja. Svako od
vas neka samo pomisli na ljude slične nama koji su zaboravili da provere da
li su zaista u pravu pre nego što su izašli u javnost. Obećavam vam da će ova
zemlja i ceo svet uskoro saznati ko smo mi. Džefrijeva arhiva je u opticaju.
Podaci o tajnom patentu su spremni za objavljivanje. I mi ćemo ih zasigurno
objaviti. Niko drugi neće preuzeti naše zasluge - ili krivicu - za vaše otkriće.
Doduše, ja neću tražiti od vas da odbacite šansu da budete ovde. Ali
molim vas prihvatite moj savet, pa se ove nedelje držite malo po strani.
Predsednik je bio ljubazan pa nam je pružio tu mogućnost. Mislim da je on
svestan da nam ti reflektori možda neće pružiti dobrodošlicu." Breland je
podigao čašu kako bi tome nazdravio. "Uskoro ćemo saznati da li smo heroji
ili nitkovi."
Poslušali su Brohierov savet i držali se po strani. To im nije palo teško, s
obzirom da su im Bela kuća i Aron Goldstajn odali velike počasti, doduše
van očiju javnosti na imanju Arona Goldstajna, gde im je Grover Vilman
poželeo dobrodošlicu u prostorijama koalicije "Razumom protiv ludila", a u
Pentagonu im je vrhunski general pružio neophodne informacije. Državni
vozači i smeštaj sa pet zvezdica su im bili na raspolaganju, i nije postojala
niti jedna ulaznica ni rezervacija koju predsednikova sekretarica nije mogla

da obezbedi.
Brohier je ostao u Vašingtonu taman toliko koliko je bilo dovoljno da

bude domaćin privatnog koktela u Terabajtovom aneksu. Koktel je priredio u
svom apartmanu u hotelu uveče posle Brelandovog govora. Pripit od
šampanjca, hvalio je članove tima na sav glas, nazdravljao im neprestano, i
neočekivano ispevao skarednu šaljivu pesmicu. Sledećeg jutra, vratio se u
Prinston.

Ostali su se još malo zadržali, stavljeni u iskušenje Brelandovom
ponudom o pristupu A - listi kojom bi dobili mogućnost slobodnog pristupa u
bilo koji objekat od društvenog značaja. Za Gordija to je značilo mogućnost
da priviri u kancelariju u kojoj su se donosile bitne odluke iz vremena
hladnog rata, i laganu posetu napuštenom prostoru Smitsonovog instituta
posle radnog vremena. Za Hortona to je bio obilazak Minta i šansa da
posmatra zalazak sunca kroz vitraž Vest Rouz katedrale. Li je provela ceo
dan vršljajući po fijokama i kabinetima i to u pratnji paleontoloških kuratora.

"To je put kojim još nisam išla," objasnila je, i ostali su izgleda razumeli.
Bez obzira na to u koliko su se različitih pravaca kretali tokom dana,
zajedno su gledali vesti svake noći, najčešće u Hortonovoj hotelskoj sobi,
kako bi videli šta su postigli. Nedelju dana posle Kabrini Grina, izvedeno je
još skoro deset racija i čišćenja uz pomoć Životnog štita. Svi ti poduhvati bili
su pažljivo odabrani kako bi ponudili najnedvosmislenijim i najantipatičnijim
zlikovcima, najnečuveniju paradu građanske vlasti, najveću pretnju nevinima,
najveću verovatnoću za postizanje uspeha, i najbolju šansu da se medijima
predstave u najboljem svetlu.
U Rouzvelu u severnoj Atlanti, policija je očistila fabriku za proizvodnju
droge i tom prilikom našla više od desetak primeraka automatskog oružja.
Nedaleko od Saut Benda u Indijani, enklava belih anarhista predala se nakon
što je jedinica Životnog štita razoružala njihove stražare na periferiji i digla u
vazduh red običnih mina i mina iznenađenja. U Bruklinu u Čikagu, kuća u
kojoj se skrivala jedna banda izgorela je do temelja, a njeni stanari su bili
primoram da istrče na ulicu i sačekaju policiju.
Devet nepovređenih talaca pušteno je nakon osujećene pljačke banke u
Amarilou u Teksasu, pošto su se pištolji potencijalnih pljačkaša iznenada
zapalili u njihovim rukama. A zajednička operacija FBI-a i KKKP-a -
kanadske kraljevske konjičke policije - sprečila je separatističku grupu iz
Kvebeka da postavi bombe koje su imale za cilj da unište vozove koji prolaze
kroz Sarnia Gejtvej prilaz i Koulman Jang tunele, a koji prelaze preko reke

Detroit.
Ali sasvim neočekivano, sa svakom novom reportažom njih troje su bili

sve nezadovoljniji i nezadovoljniji svojom tvorevinom. Naročito ih je učinila
nezadovoljnim zadnja reportaža o pogibiji jedanaest separatista. Kada je
Horton isključio ekran, pogledao je u Li i Gordija i rekao ono o čemu su
oboje razmišljali,

"Još uvek je prilično nedorađen, zar ne," rekao je uzdržano. "U haosu je.
Bilo bi mnogo bolje kada bi mogli da pronađemo način da ga regulišemo tako
da brizantni eksploziv samo izgori kao što je slučaj sa gorivom. Ja zaista ne
želim da naša Beba nastavi da ubija ljude."

"Odmor je završen, šefe?" upitao je Gordi.
Klimnuo je glavom. "Završen je."
Vratili su se u Aneks u podne sledećeg dana.

Bilo je neizbežno, i svi generali su toga bili svesni, da će Okidač negde i
nekad usmrtiti nedužnog civila.

Bilo je neizbežno, svi su se složili, da će, kada se to bude desilo prvi put,
mediji o tome pisati u svim novinama i da će se o tome pričati na svim
kanalima, kao i da će ponuditi svakom uglednom kritičaru vreme u emisiji
koje on ili ona žele da napadnu Brelanda i politiku njegovog Životnog štita.

Ali niko zapravo nije shvatao do kakve će katastrofe doći, jer niko nije
mogao ni da predvidi jednu tako ličnu tragediju, a koja se mogla izbeći, kao
što je to bila tragedija potapanja broda Mjučual Fan.

Skoro tri godine je američka obalska straža pokušavala, doduše sa malo
uspeha, da se izbori sa problemom piratstva duž srednje obale Atlantika i
njenih zaliva u unutrašnjosti kao i njenih vodenih puteva. Dogodilo se više od
četrdeset incidenata od Absekona do Hilton Heda, i to uglavnom kada su bili
u pitanju turistički brodići. Ispostavilo se da postoje najmanje tri bande koje
operišu na teritorijama koje se preklapaju, tako što se ukrcavaju na usidrene
velike motorne čamce sa kabinama ili ih namamljuju lažnim zastavama koje
se koriste u slučaju nevolje na moru, zatim uništavaju njihove radio-aparate,
stavljaju njihove motore van pogona i oduzimaju im dragocenosti. Čak ni sa
prednošću od nekoliko sati pa sve do nekoliko dana pre nego što su zločini
uopšte i bili otkriveni, nijedna od tih bandi do sada nije bila uhvaćena.

Ali pojačana opreznost vlasti imala je neočekivan ishod. U nedavnom i
žestokom obrtu, nekoliko čamaca je jednostavno nestalo - bilo da su

zarobljeni ili potopljeni, zajedno sa svojim vlasnicima, a jedini svedoci, su
ostavljani da potonu. S obzirom da je linija između imovinskog zločina i
ubistva sada već bila prekoračena, sve je bilo moguće. Jedini preživeli iz
jednog takvog napada, koga su pronašli pošto je proveo osamnaest sati u vodi
nedaleko od ušća Česapek zaliva, izjavio je da su njegovu ženu i prijateljicu
kidnapovali pirati, koji su zlobno nagovestili sate seksualnog maltretiranja
koji očekuju njihove zarobljenike.

Ta jeziva priča nadahnula je novinare mnogo više nego svi raniji događaji
zajedno, slamajući neprestane napore brodarske industrije i priobalnih
odmarališta da zataškaju činjenicu da su njihovi izvori prihoda u opasnosti.
Zbog toga je Rob, komandir obalske straže Kejp Čarls predložio da postave
Životni štit na palubu dvanaest metara dugačkog ribarskog broda i da ga
koriste i kao mamac i kao pokretni kontrolni punkt.

"Kada razmislite o tome, razlog zbog kog nismo mogli da uhvatimo
nijednog pirata leži u tomo što oni izgledaju kao i sav ostali svet. Oni su
obični ljudi koji imaju obične čamce - a ima isuviše čamaca na isuviše velikoj
vodenoj površini sa isuviše dugačkom obalom da bismo mi efektivno mogli
da patroliramo i proverimo ih sve," obrazložio je komandir obalske straže.
"Mnogo je lakše piratima da prate nas nego nama da pratimo njih. Ali, mi
znamo da su ovi radari dobro opremljeni, a svaki vlasnik čamca zna da je
zabranjeno nošenje oružja na moru. Ako budemo igrali igru koju pirati igraju
i postavimo ih u oblastima koje imaju najveću frekvenciju saobraćaja, pre ili
kasnije ćemo ih uhvatiti - ili kada dolaze ili kada odlaze.

"Prvo probajte da ih namamite da krenu za vama," naredio je komandant
dajući svoj blagoslov.

Rob se povinovao, ali samo formalno, poštujući komandantove
instrukcije, dok se njegov duh nije mogao povinovati. Imajući u vidu da je
samo u zalivu bilo jedanaest nerešenih slučajeva piratstva, on nije imao
strpljenja da nedeljama i mesecima čeka pod prismotrom u čamcu koji je
opremljen sa samo jednim Okidačem. Mnogo je bolje opredeliti se za
agresivniji način, pa tajno pretraživati na stotine čamaca dnevno.

S obzirom da nije napadnut tokom prve noći, koju je proveo usidren
nedaleko od Tangier ostrva u Pokomoko Saundu (gde je inače već bilo
slučajeva piratstva), kao i tokom druge noći, koju je proveo u Mobdžek
zalivu (gde je nestala krstarica Dediz toj), ribarski brod Si Me prešao je na
međuobalski vodeni put. Usidrio se u blizini kanala koji se prostirao na jug,
nedaleko od Fer Porta. Sav saobraćaj, koji se odvijao prema okeanu od

Potomaka ili nizvodno od gornjeg zaliva, prolazio je kroz te vode, samim tim
čineći ih idealnim kontrolnim punktom.

Treći brod koji se približio Si Me u prvim minutima pošto je Mark I bio
aktiviran, bila je deset metara dugačka sportska krstarica Cross&Davidson
koja je pripadala trgovcima nekretninama Džonu i Jinks Morgenstern iz
Frederiksburga u Virdžiniji. U poređenju sa plovećim palatama koje su bile
na udaru piratskih napada, skromni brod Morgensternovih bio je loša meta.
Oni nisu planirali da prenoće na brodu - ovaj dugo planirani put sa starim
prijateljima trebalo je da se završi na Virdžinija Biču pre nego padne noć.
Šanse da oni pređu taj put, sa piratima sa Česapeka svud okolo, bile su više
nego male.

Ali pošto je Džon Morgenstern bio veoma obazriv čovek, on je signalni
pištolj dodao opremi ručnih signalnih raketa, kao meru predostrožnosti na
brodu Mjučual Fan. I pošto je Džon Morgenster bio štedljiv čovek, on se
radije odlučio da ponese još uvek prilično dobru, dvadeset godina staru
Heckler&Koch opremu od trideset i sedam milimetara za signalne rakete iz
skloništa za čamce svog pokojnog oca, nego da kupi novu "sigurnosno
lansirnu" opremu po izuzeto visokoj ceni.

U istražnom postupku obalske straže koji se održao iza zatvorenih vrata,
po pitanju smrti Morgensternovih i njihovog prijatelja Tomasa Velča,
komandir Rob je priznao da nije pročitao kratko uputstvo za Životni štit pre
nego što je odobrio lov na pirate. On je taj lov odobrio, iako je prethodno
naredio da se izvrši testiranje na "čistom" čamcu koji ima standardne signalne
rakete obalske straže, ali isto tako on nije dovoljno razmislio o mogućnosti da
možda postoje čamci u zalivu koji nose zabranjenu ili zastarelu pirotehniku.

U trenutku kada je Mjučual Fan došla do granice polja Okidača čija se
baza nalazila na ribarskom brodu Si Me, niko od posade ni jednog ni drugog
broda nije shvatao opasnost koja je pretila od crne kutije koju je Morgenstern
sakrio iza sebe u ormariću gde su stajali prsluci za spašavanje.

Jedinu opasnost Morgenstern je video u blagom kršenju etikecije u
slučaju da tamno-žuti trup ribarskog broda odskoči u brazdi od dvadeset pet
čvorova. Pokušao je desnom rukom da popusti ventile za dovod goriva kada
se poklopac ormarića otvorio praćen snažnom eksplozijom, bljujući snažnu
magnezijumom obogaćenu vatru.

Loreta Velč je bila najbliža ormariću u tom trenutku. Izenađenje i
instinktivna potreba da pobegne od snažne vreline, nagnali su je da iskoči iz
stolice i sudari se sa Jinks, koja je pokušavala da se domogne aparata za

gašenje požara. Sudar je odbacio Jinks unazad, a Loreta je preletela preko
ivice čamca. Njen vrisak progutala je voda koja ju je poklopila.

Islednici nikada nisu uspeli nakon toga da utvrde tačan tok događaja.
Čudno, ali kada je ribarski brodić stigao u Kejp Čarls, otkriveno je da su
video rekorderi koji su se uključivali na zvuk, bili neispravni, i tako nisu
zapisali nijedan zvaničan dokaz o nesreći.

Ali svedoci koji su bili na palubama obližnjih čamaca prijavili su
eksploziju koja je bila, po rečima jednog od njih, "pravi Holivud" - dvostruki
grimizno-žuti talasi sa uljanim, zift crnim sjajem. Eksplozija se vinula trideset
metara u vis, u plavo nebo koje je bilo bez i jednog oblačka, dok su se ostaci
tankih parčića drveta i staklenih vlakana sručili kao kiša na površinu zaliva.
Iako su bili jedva sto pedeset metara udaljeni, niko sa čamca Si Me nije
mogao ništa drugo da uradi sem da priđe i izvuče ošamućenu Loretu Velč iz
vode, a zatim da sačekaju da stigne spasilački helikopter obalske straže.

Kada su vesti o ovoj nesreći, koja u javnosti još uvek nije bila dovedena u
vezu sa projektom Okidač, stigle do Ovalnog kabineta, Nolbi je molio
Brelanda da pusti da to ostane jedan od onih nesrećnih slučajeva.

"To treba u potpunosti opovrgnuti," insistirao je Nolbi. "Ne postoji ni
jedan razlog da bilo kom ispričamo kako smo mi ti koji su pribavili varnicu
koja je. pokrenula eksploziju, dok su razlozi da to poreknemo mnogobrojni.
"Verovatnoća da dođe do nezgode, konspirativni poduhvati - umesto da se
osećaju sigurno i bezbedno u njegovom prisustvu, dovešćete do toga da se
ljudi plaše kada vide simbol Životnog štita. Preklinjem vas, gospodine
predsedniče, ako vam je imalo stalo do ove inicijative, ostavite stvari
onakvim kakve jesu - ova nesreća će biti daleka prošlost za dan dva,"

"Postoji jedan razlog koji ste vi očigledno prevideli, gospodine Nolbi, a to
je da mi nismo u pravu. Komandir Rob je nabavio svoj Okidač preko
Vrhovnog vojnog štaba umesto preko informativnog centra FBI-a - tako da
ovaj nije prošao odgovarajuću proveru. Situacija je dakle bila sledeća:
ribarski brodić je bio neobeležen, postojanje kontrolnog punkta nije bilo
javno objavljeno - tim ljudima nije dato nijedno upozorenje da plove kroz
zonu koja je pod kontrolom Okidača. Kada se situacija izanalizira, dolazi se
do zaključka da se ovde radi o ničim izazvanom napadu američkih
uniformisanih službi na nedužne građane. Da li vi ozbiljno od mene
očekujete da se pravim kao da to ne vidim?"

"Vi možete disciplinski da kaznite one koji su odgovorni, a da pritom ne
stavite sebi omču oko vrata. Sve se to može mnogo diskretnije uraditi."

Breland je ledenim pogledom posmatrao načelnika štaba. "Ričarde, da ne
mislite vi možda da je deo mog posla da 'štitim' ljude - moje šefove - od
istine?"

"Da, kada su u pitanju viši ciljevi."
"Kakve više ciljeve vi vidite u spajanju greške sa lažju?"
"Ja ne tražim od vas da lažete, gospodine - ja vas molim da držite jezik za
zubima..."
„ "Da li je ta razlika od velikog značaja za vas, gospodine Nolbi? Da li je
to način na koji funkcioniše vaš moralni kalkulator? Zašto bih ja trebao da
pretpostavljam da će tajna i ostati tajna?"
"U ovom trenutku ona je dobro čuvana, gospodine predsedniče."
"Samo ako pretpostavite da su svi koji znaju, ili koji će saznati, prijatelji
ove vlade i Životnog štita. Da li me možete ubediti da je to zaista tako?"
Nolbi je uzdahnuo. "Ne mogu, gospodine."
"Onda mogu da zaključim da laž može samo da udvostruči štetu ako se
otkrije sa zakašnjenjem, kao i da udvostruči iskušenje da do tog otkrića dođe.
"
"Šta ste sve znali o tome, gospodine predsedniče, i kada ste to saznali?
Ako me gurnete u tu jamu punu katrana, nikada se više neću pojaviti," rekao
je Breland. "Recite Ejmi da zakaže konferenciju za štampu za pet sati. Ako
vaša savest ne može da podnese toliko poštenja, onda možete ostaviti svoju
ostavku na mom stolu."
"Izgleda da me niste razumeli, gospodine predsedniče - izvinjavam se,"
rekao je Nolbi kruto "Alarmiraću Ejmi."
Sledećeg jutra, ime Lorete Velč su izgovarali milioni, a njeno lice je bilo
na desetinama kanala. Advokati koji su predstavljali Nacionalno udruženje
strelaca zahtevali su od Saveznog suda koji je bio nadležan za kolumbijsku
oblast da zatraži od sudija da tehnologiju, poznatiju kao Životni štit, proglasi
protivustavnom.

"... 'u rukama vlade, ova tehnologija predstavlja dovoljan dokaz očigledno
kršenje garancija koje pruža Drugi amandman; u rukama javnosti, ona
predstavlja ozbiljnu pretnju životu, slobodi i javnom redu,'" pročitala je
državni tužilac, Doran Daglas, na svom komsetu. "'Tužioci zahtevaju od ovog
suda urgentni nalog protiv dalje upotrebe ove tehnologije; šta više, zalažu se
za uništenje i demontiranje svih postojećih primeraka ove tehnologije; i

konačno, oni traže i trajnu zabranu proizvodnje, vlasništva, i prodaje ili daljih
transfera planova, specifikacija, sastavnih delova, ili operativnih uzoraka ove
tehnologije.'"

Isključila je uređaj i pogledala predsednika koji je sedeo preko puta nje.
"Iznenađena sam što nisu zahtevali da vi i vaše osoblje budete uklonjeni.

"Ko kaže da su završili?" prokomentarisao je Breland lakomisleno. "Da li
ste vi znali da je NUS pokušavao da nam izokola priđe i pre nego što se ovo
dogodilo, i da je tražio priliku za početak bilo kakvog dijaloga ili pregovora?"

"Ne," odgovorila je Daglas. "Ali, ipak, mi nikada nismo pokušali da
njima priđemo izokola pre vašeg obraćanja Kongresu."

"Pretpostavljam da sam ipak ja taj koji je postavio proceduralna pravila,"
rekao je Breland suvo se osmehujući. "Šta vi mislite, šta oni, zapravo, hoće?"

"Mislim da hoće sve," rekla je Daglas i uzela kafu. "Oni Loreti Velč
pružaju pravnu pomoć u parnici za nepravedno dovođenje života u pitanje. A
čula sam da su kontaktirali i Biro za patente - mislim da možemo očekivati
neku vrstu akcije protiv Okidačevog patenta, koji sada, ionako, visi o koncu."

"Oni žele vremensku mašinu," rekao je Breland. "Žele da sve u
potpunosti nestane."

"Da, to bi po njima bilo idealno. Ne mogu da zamislim da oni, u stvari,
očekuju da dobiju sve što su tražili. Sud će morati u potpunosti da odbaci Prvi
amadman da bi im to dao."

"Možda su voljni da se nagode," rekao je Breland. "Gde slučaj ide dalje
odavde?"

"Na saslušanje zakazano za sledeći utorak na zahtev za preliminarnim
sudskim nalogom, predsedavaće sudija Virdžinija Hauard, koju je
naimenovao Engler, koja je inače mnogo razboritija nego što bi se na prvi
pogled reklo."

"Kakve su tvoje prognoze?"
"Očekujem da će ona odbiti molbu za ukidanje sudskog naloga, ali da će
slučaj sam po sebi biti gadan."
"Koliko će biti potrebno da se sve okonča?"
"Možda tri meseca ako se stvari brzo odvijaju, a možda i tri godine. Sa
tekućim SCOTUS-ovim tekućim zaostacima nezavršenog posla, nema mnogo
izgleda za bilo koju drugu varijantu. Naravno, ako Hauardova odluči u našu
korist, onda nemamo razloga da žurimo."
"Da li možete da kontrolišete situaciju?"
"Pa, možda ako uputimo molbu Vrhovnom sudu da izda sudski nalog.

Sve se svodi na to da moramo od njih zatražiti da se uključe i da lično
saslušaju našu molbu. Naravno, druga strana može to isto da uradi. Ja
očekujem da će oni to i uraditi, u slučaju da izgube kod Hauardove. S
obzirom na sporna pitanja za ovaj slučaj, koja god strana to učini, mislim da
će im verovatno biti odobreno."

"Dobro. Hoću da se sve brzo završi. Da li možemo da izbegnemo suđenje
Okružnog suda?"

Nakrivila je glavu i pogledala Brelanda upitno. "Gospodine predsedniče,
ja ne bih ni pomišljala na to, ukoliko nisam apsolutno sigurna kako će se
završititi."

"A ti nisi sigurna."
"Samo onoliko koliko mi to razum dozvoljava."
Breland je klimnuo. "U redu. Hoću da razgovaram sa tužiocima. Sa NUS-
ovim rukovodstvom - predsednikom, upravnim odborom, sa bilo kim ko
donosi odluke."
"Tako dakle." Daglas se namrštila. "Gospodine, šta mislite da možete
postići jednim takvim sastankom? Ne mogu ni da zamislim šta im u ovom
trenutku možete reći a što bi ih nateralo da odluče da odustanu od tužbe.
Mislim da možete postići samo suprotno, pošto će oni verovatno naš zahtev
shvatiti kao znak da smo mi zabrinuti kako zbog slučaja, tako i zbog usijanja
na političkoj sceni, ili i zbog jednog i zbog drugog. To će biti kao da
vukovima pokazujete povređenu nogu."
"Nemam nameru da ih nagovorim da odustanu od slučaja," rekao je
Breland. "Je li možete da ugovorite sastanak?"
Daglas je srknula kafu pre nego što je odgovorila. "Džon Samjuel Trent,"
napokon je rekla. "On je uticajan. Reći ću da nam ugovore sastanak sa njim.
Naravno, ako se njegovi advokati slažu sa tim."

Za većinu posetilaca koje su po prvi put posetili Ovalni kabinet, čin ulaska u
jedno takvo, sveto mesto budio je u njima poniznost koja se budi kao kada
pokajnički uđete u Vatikan, strahopoštovanje koje obožavaoci osećaju kada
ulaze u Grejslend, ili ponos mladića kome su po prvi put dozvolili da sedi u
savetu odraslih ljudi. Ali ono što je Džon Samjuel Trent najsnažnije osećao
bilo je samouvereno iščekivanje.

Prvi potpredsednik organizacije, legendarna zvezda akcionih filmova iz
vremena televizije, pokušala je nekoliko puta da odvrati Trenta od

prihvatanja predsjednikovog poziva. "On nema šta da nam ponudi," rekla je
tog jutra. "To što smo pozvani u Belu kuću poput nekih savesnih slugu i nije
baš nešto čime se treba pohvaliti. Ako on želi da razgovara sa nama, neka
dođe u Feirfeks i neka pozvoni na vrata glavnog štaba."

"Ne, ne - ne razumeš. Možda ti se dopada pomisao da Breland moli na
našem pragu, sa šeširom u ruci, ali mnogo je slađe videti ga poniznog u
njegovoj sopstvenoj kući," odgovorio je Trent uzimajući sako. "Na ovo
čekam već osamnaest godina - osamnaest godina posmatram predsednike koji
su nekada bili naši prijatelji sada nas uzimaju zdravo za gotovo, kao i one
koji preziru ono što mi predstavljamo i oduzimaju nam malo po malo od
naših prava. Sada jedan povređeni predsednik poseže za nama, moli za
milost, traži pomoć od nas. Ne bih ni za šta na svetu propustio šansu da uđem
u pakao i đavolu dam odgovor."

Ali publika koja će prisustvovati trenutku Trentovog ushićenog
naslađivanja bila je mnogo manja nego što se on nadao tokom kratke vožnje
do Vašingtona. On je predvideo da će Breland biti u centru pažnje u pratnji
članova Kabineta i starijh članova okupljenih iza njega kako bi ga učinili još
uticajnijim. Ali sa Brelandom u kancelariji nalazio se samo jedan mlađi
muškarac čiji je položaj bio toliko nevažan - verovatno jedan od novopečenih
nindži iz Tajne službe - da se predsednik nije ni potrudio da ga sa njim
upozna.

"Mislio sam da je ovaj kabinet veći," rekao je Trent dok se smeštao u
stolicu posle površnog rukovanja. "Pretpostavljam da je to zbog uglova iz
kojih ga kamere snimaju - znate, ja sam veliki ljubitelj političkih filmova.
Naročito volim one šarmantne snimane posle afere Votergejt u kojima
predsednik na kraju ispada negativac. Da li ste ikada gledali film Izdani?

"Pretpostavljam da svi mi volimo fikciju koja potvrđuje naše predrasude
o svetu," rekao je Breland. "Moj ukus po pitanju klasičnih filmova je više
naklonjen pričama u kojima dobri ljudi moraju da naprave dobre izbore, pre
nego onima u kojima treba da povuku dobar potez - kao što su na primer
Ubiti pticu rugalicu ili Kazablanka."

"Ili Gospodin Smit ide u Vašington?"
"Pogodak," rekao je Breland. "Upravo tako."
Trent se nasmejao srdačno. "Hajde onda da pređemo na stvar. Zašto ste
me pozvali? Pretpostavljam da je razlog tome to što želite ta povučemo našu
nezgodnu tužbu."
"Ne, ništa slično tome."

Trent je ovo poricanje primio sa rezervom, s obzirom da je bio ubeđen da
će uslediti molba u mnogo uvijenijoj formi, kako bi predsednik izbegao
poniženje.

"Vaš izazov je dobrodošao, zapravo, zamolio sam vrhovnog tužioca da
učim sve što je u njenoj moći da ubrza napredovanje slučaja preko nižih
sudova. Želim da se sve neizvesnosti rese što je pre moguće."

"Nije vam valjda rekla da možete očekivati pobedu? Ako jeste, odmah je
otpustite - očigledno je nekompetentna." Odbacio je Trent sa
omalovažavanjem njegov pokušaj da izgladi odnose.

Neočekivano Breland se osmehnuo zbunjeno. "Preneću joj šta ste rekli.
Ali činjenica je da sam ja dobro upoznat sa argumentima koje će ona izložiti
u Baltimoru u utorak, i ne vidim kako bi vaša strana mogla da pobedi."

Trent je prekrstio ruke na grudima: "Šalite se?"
"Ne, ni malo. Očigledno očekujete da će ovaj sastanak biti susret dva
neprijatelja. Ali kada je u pitanju Drugi amandman, i vi i ja smo na istoj
stani."
Pocrvenevši, Trent je odskočio sa kauča i besno stisnuo pesnice. "Vi ste
jedan drski lažov, gospodine predsedniče - i verovatno mislite da sam ja
budala."
"Naprotiv. Mislim da ste vi posvećeni zagovornik lične slobode, i oprezan
zaštitnik Drugog amandmana."
"Ne mešajte vaše uvrede sa ispraznim laskanjem," rekao je Trent besno.
"Ali, bojim se da je vaš pogled na svet, zastareo," nastavio je Breland.
"Ništa što piše u Drugom amandmanu ne može vam garantovati da
tehnologija naoružanja, neće ili da bar ne bi trebala napredovati. U
osamnaestom veku nisu postojali automati selektivnog okidanja, nije bilo
lasera, metkova. NUS ne zabranjuje upotrebu kremenjača i baruta - vi želite
da Amerikanci dobiju sve prednosti od dvesta pedeset godina prečišćavanja i
inovacija. Jesam li u pravu?"
"Da, ali vi za to vreme pokušavate da nam te prednosti uskratite. Vi
hoćete da nas razoružate i nas vidite potčinjene..."
"Ne shvatate šta pokušavam da vam kažem, gospodine Trent. Pokušaj
razoružavanja bilo koga je nasilnički čin..."
"Upravo tako. A ovde se radi o nasilju uperenom protiv šezdeset miliona
vlasnika oružja, i dva i po veka demokratije."
Breland je pokazao prema kauču koji se nalazio iza predsednika NUS - a.
"Molim vas, gospodine Trent - ako biste me samo saslušali."

Pošto mu se dopao zvuk onoga što mu je ličilo na zabrinutu molbu, Trent
se udobno zavalio u jastuke na kauču. "U redu, ali samo da bih čuo kako se
zavaravate očekujući pobedu."

"Zato što je Životni štit - ili kako ga još nazivaju, Okidač - oružje," rekao
je Breland blago. "A Drugi amandman štiti pravo na posedovanja Okidača
isto tako snažnim argumentima kao što štiti pravo na posedovanje pušaka i
pištolja.

Pobedićemo zato što vi ne možete da upotrebite Drugi amandman da biste
privilegovali jednu vrstu oružja u odnosu na drugu. Vi imate pravo na svoje
oružje. Vaš sused ima pravo na Životni štit. I nema sud tu šta da traži ako
oružje vašeg suseda nadmaši vaše"

Drskost i arogancija Brelandove taktike ostavile su Trenta bez reči.
"Zamenili ste teze. Ni jedan Životni štit nije u rukama privatnih lica,"
procedio je kroz zube. "Svi su u vlasništvu FBI-a i CIA-e, i fašističkih
policijskih snaga koje oduzimaju pištolje, a koje vi sastavljate od naših
oružanih snaga. Ovde se ne radi o individualnim pravima, već o tome da
država gazi individualna prava. Radi se o tome da ste vi ubili supruga Lorete
Velč."

"To vam ne priliči, gospodine Trent," rekao je Breland bez imalo zlobe.
"To je bila nezgoda, tragičan splet grešaka. Vi isto tako, kao i ja, znate da
sudovi nikada nisu upotrebili Ustav kako bi odredili način na koji će Savezna
vlada da opremi svoju vosku - ili kako će ona na bilo kom nivou da opremi
policiju. Vojska i policija postoje da bi primenile silu. Nekada se ta moć
zloupotrebljava. Ja sam mislio da je to razlog zbog koga vi nazivate
posedovanje oružja "Prvom slobodom."

"Upravo tako," rekao je Trent izazivački. "Čovek koji ne može da se
brani, koji ne može da zaštiti svoj dom i porodicu, lišen je svega - i prava, i
slobode, i svojine."

"Onda nam pomozite da ljudima damo tu moć," rekao je Breland. "Mi
stojimo na šiljku između juče i sutra. Ni vi ni ja to ne možemo promeniti.
Zato sam vas i pozvao ovde, da budem siguran da vi shvatite da su stvari
izmakle kontroli. Nijedan čovek, pa čak ni predsednik, ne može da se
suprotstavi istoriji."

"Ja na to uopšte ne gledam tako," rekao je Trent smireno. "Vi ste izgubili
dvadeset odsto članova za tri dana, a ja sam dobio milion članova. Vi branite
ubistvo nevinih ljudi, ja branim Ustav. Vi mislite da se ljudi plaše oružja, a ja
znam da se oni plaše svoje vlade. Mi smo izvršili analizu statistike o

smrtnosti koja je prouzrokovana vatrenim oružjem - vaš plan ne može da
spreči više od deset posto takvih smrtnih slučajeva. Obećali ste više nego što
možete da ostvarite, a mi ćemo se postarati da narod za to sazna."

Nasmejao se zadovoljno, što je bio znak da se njegovo samopouzdanje
vratilo u punu snagu. "Koliko fabrika pravi te naprave - jedna, dve? Šta je to
tako posebno u vezi tih fabrika pa da se ne mogu zatvoriti? Da li ih ima tako
mnogo, pa da mi nemamo dovoljno baklji da ih zapalimo, ili dovoljno
topioničara da ih rastopimo? Ne, gospodine predsedniče, biće mnogo lakše
zaustaviti sve ovo nego što vi mislite."

"Već ste zakasnili."
Trent je okrenuo glavu u pravcu glasa. "Molim?"
"Rekao sam da ste već zakasnili." Mladić se približio nekoliko koraka od
mesta na kome je stajao. "Upravo u ovom trenutku, ima najmanje jedanaest
proizvodnih linija koje rade širom sveta. Ja znam za još pet koje će do kraja
meseca biti stavljene u pogon - tri su u Kanadi i u vlasništvu su mog
poslodavca. A ima još najmanje trideset laboratorija koje rade na
usavršavanjima - Japanci već testiraju model koji je za trećinu manji i ima pet
puta manje delova. Amerika nije svet, gospodine Trent. Možda će Vrhovni
sud brinuti zbog sunčevih pega, a mi ćemo poslednji imate neke koristi od
Okidača, umesto prvi - ali to će se ipak dogoditi."
"Ko je ovaj čovek?" pitao je Trent Brelanda.
Predsednik je ustao i pozvao novopridošlicu u krug zamahnuvši rukom.
"Džone Trent dozvolite da vam predstavim doktora Džefrija Hortona,
zamenika direktora u Terabajt laboratorijama i glavnog inovatora Okidača."
"I bivšeg doživotnog člana NUS-a," rekao je Horton spuštajući svoju
člansku kartu na sto ispred Trenta. "Kad već brojite članstvo, učinite to
ponovo, ali ovoga puta od čistog uspeha od jednog miliona oduzmite jedan -
ne vidim nikakav interes da budem deo anahronizma. A to je sve što ćete vi
biti, nebitni kao oruđe koje se puni kroz usta cevi u privremenom logoru ili
ponovo odigravanje bitke kod Šiloha, ako nastavite da zatvarate oči pred
onim što se događa - pred onim što se već dogodilo."
"Tako dakle," rekao je Horton i ustao. Ruke su mu se tresle od
neskrivenog besa. "Nadam se da ste uživali u svojoj maloj prevari, gospodine
predsedniče. Nadam se da uživate u svom krvavom novcu, doktore Horton.
Verujem da ćete dobro profitirati od izdajstva svoje zemlje."
Horton je odmahnuo glavom. "Nikada niste shvatali, zar ne?"
"Shvatao šta?"

"Da su razlozi zbog kojih vi volite oružje potpuno isti kao i razlozi zbog
kojih ga ostali mrze i plaše ga se," rekao je Horton.

"O čemu pričate?"
"Oružje je moć - ta strašna, koncentracija moći u vašim rukama, pod
vašom komandom. Moć da ubijete u trenutku besa, ili nestrpljenja, ili zavisti,
u sobi, na ulici. U oružju živi duh koji vas sluša - i zato što on to čini, i ostali
moraju."
"Filozof," rekao je Trent osorno. "Prezirem filozofe. Oni uživaju da od
nečeg jednostavnog naprave nešto nerazumljivo."
"Ne," rekao je Horton. "Fizičar. Ali u svakom slučaju prihvatiću
definiciju."
"Nije bitno," rekao je Trent. "Vi ionako ne vidite eroziju individualnih
prava do koje ste nas vi i vama slični doveli. To vama očigledno nije bitno.
Nemamo više o čemu da razgovaramo."
"Nije baš da nemamo," rekao je Horton oštro, iskoračivši kako bi
preprečio Trentu put prema vratima. "Hoću da ispravim vašu pogrešnu
pretpostavku u vezi nečega - ja ne zarađujem ni cent od Okidačevog patenta.
Poklonio sam ga državi skoro pre dva meseca - i dao im besplatnu licencu.
To je delom i razlog što se stvari odvijaju tako brzo. Tačno je da su me
plaćali dok sam na njemu radio, i neko će sigurno zaraditi od njegove
prodaje, ali ako vi mislite da se ovde radi o novcu ili politici - onda se mnogo
varate."
Trent je s nevericom posmatrao Hortona kao da u njemu vidi
reinkarnaciju samog đavola. "Nećete biti zadovoljni dok nam ne oduzmete i
poslednje oružje, zar ne?"
Horton je gurnuo ruke u zadnje džepove i oprezno se nasmešio. "Vi još
uvek ne shvatate - nije problem u oružju. Ali u jednom imate pravo, nisam
zadovoljan," rekao je. "I neću biti zadovoljan sve dok Okidači ne budu
veličine akten-tašne i dok svaki vlasnik prodavnice ne bude bio u mogućnosti
da sebi priušti jedan. Neću biti zadovoljan dok ne budu bili veličine komseta i
svaka kuća ne bude bila u mogućnosti da sebi priušti jedan."
"Dođavola, neću biti zadovoljan i sve dok ne budu bili jeftiniji od dobrog
pištolja i isto tako jednostavni za skrivanje. Vi kažete da se nećete osećati
sigurno kada budete nosili Glok na ulici u takvom svetu? Onda se ovde radi o
fer pleju. Jer ni mi se ne osećamo sigurno kada ga vi nosite u ovakvom svetu"
Duboko udahnuvši, Trent je sakupio sav prezir koji je mogao i njime
obojio svaku reč koju je upotrebio da bi opovrgao Hortonove reči.

"Vi mora da ste jedan od dvojice najglupljih ljudi koji su se ikada pojavili
u ovoj kancelariji," rekao je, dok je pravio krug prema izlazu. "Vaša mala
igračka vas neće zaštititi od lopova na ulici koji ima nož, ili vaše ćerke od
bande silovatelja. Ono neće sprečiti bandu ili usporiti kinesku diviziju. Vi
živite u imaginarnom svetu u kome ljudi žele da se lepo slažu - ja živim u
realnom svetu u kome oni žude za svim što vi posedujete."

Dok je to govorio već je bio stigao do vrata i desnom rukom je držao
kvaku. "I vi ste ili ludi ili nepopravljivo naivni ako stvarno mislite da sto
miliona Amerikanaca neće ništa preduzeti i da će vam dozvoliti da im
oduzmete oružje i njihova bogom dana prava."

Trenutak je bio savršen - to je bila najbolja završnica, uz najveće
prisustvo duha i tresak vratima, koje je ikada izveo ili se bar nadao da će
izvesti.

Šteta, razmišljao je Trent u kolima dok je odlazio, podeliti to sa još nekim
značilo bi da mora ponovo da prođe kroz noćnu moru najgoreg jutra u svom
životu.

Parnica koja je imala za cilj da uguši proizvodnju Okidača uvredila je
Džefrija Hortona kao čoveka i ličnost, i kao filozofa. Tvrdnje da je
tehnologija - Okidača protivustavna, delovale su mu kao Papin pokušaj da
ućutka Galileja ili Tenesijeva zabrana učenja o evoluciji. To je bio uskogrud,
kratkovid, sebičan apsurd, i on je pucao od želje da ga kao takvog osudi.

"Sva njihova opravdanja su samo izgovor za anti-intelektualizam," žalio
se doktoru Grinu kada je pročitao NUS-ovu onlajn sudsku arhivu." Kada bi
bilo po njihovom, još uvek bi se koristile muškete i kremenjače. Ovo je
dvadeset prvi vek, a ne osamnaesti."

"Nemoj to meni da pričaš, kaži njima," odgovorio mu je Gordi. "Nisam ja
rekao da je tvoja Beba ružna."

Primivši to k srcu, Horton je kontaktirao Belu kuću i ponudio im svoju
pomoć u reagovanju na parnicu. To je dovelo do dugog razgovora između
predsednika i dugačkog leta nazad na istok kako bi se suočio sa Džonom
Trentom.

Nije sve išlo baš onako kako je očekivao. Horton je želeo sam da se uveri
kako Trent razmišlja. Predsednik je želeo da Horton bude tamo u svojstvu
pomoćnog sredstva na koje bi se mogao pozvati. Nijedan od njih dvojice nije
pretpostavio da će Horton odigrati tako važnu ulogu u događajima koji su

usledili.
I pre nego što se uključio u razgovor, Horton je već imao punu glavu

opravdanja za svoje ogorčenje. Iskaljujući svoje ogorčenja, on se za trenutak
zadovoljio, ali je isto tako bespovratno prešao granicu na koju ga je Brohier
upozorio. Izašao je iz senke na svetla reflektora, i stao tik pored predsednika.

Dan posle suočavanja sa Džonom Trentom, Web sajt o pravu nošenja
oružja izbacio je vest o doktoru Džefriju Hortonu kao o Okidačovom
inovatoru. Članak je uglavnom bio u vidu polemike i pokušaja da se nečiji
ugled uništi klevetom, tako da ga je shodno tome lako bilo diskreditovati. Ali
to nije bio slučaj sa poslatim biografskim materijalom od koga je Hortona
podilazila jeza. Sudeći po greškama i propustima, izgleda da je veći deo tog
materijala poticao direktno iz direktorijuma američkog Udruženja za
unapređenje nauke i Terabajtovih izdanja. Tu su bile i tri njegove fotografije,
uključujući i video zapis sa galerije na zajedničkoj sednici Kongresa.

Odmah ispod ovih fotografija nalazila se njegova bivša adresa u
Kolumbiji, zajedno sa mapom prilaznog puta odatle do kampusa u Terabajtu.

"Mi možemo da uklonimo taj sajt", rekao je direktor FBI-a Mils na
sastanku koji je zakazan na brzinu i na kome su prisustvovali i predsednik i
direktor Tajne službe. "Ali oni su već postigli svoj cilj - ne možemo
zaustaviti protok informacije. Vodeće novinske agencije će je verovatno
dobiti još večeras, ako je već nisu dobili."

"Šta onda da radim?" pitao je Horton gledajući u Brelanda.
"To od tebe zavisi," rekao je predsednik. "Možeš doneti odluku da se
staviš na raspolaganje, ili da se namerno povučeš iz javnosti. Ja mislim da to
neće imati mnogo uticaja na to koliko će oni govoriti o tebi, ali može imati
uticaja na to šta će govoriti."
"On još uvek ima utočište u Nevadi," rekao je direktor Tajne službe. "Još
uvek niko ne zna za Aneks. Možda je najbolje da se vrati tamo."
Direktorka za odnose sa javnošću je žustro odmahivala glavom i vrpoljila
se na stolici približavajući se sve bliže i bliže ivici stolice. "Već sam uputila
tri direktna upita u vezi identiteta izvesnih ljudi koji su bili pod našim
pokroviteljstvom ove nedelje, i moram reći da ima i drugih koji šire glasine,"
rekla je Roše. "Ja predlažem da javno istupimo i odgovorimo na pitanja i da
im dozvolimo da osmotre doktora Hortona, a možda čak i da odobrimo
konferenciju za štampu - nakon toga on može da uhvati maglu i vrati se u
Nevadu."
"Rastrgnuće ga," rekao je Mils bez uvijanja. "Ništa lično, doktore Horton,

ali vi ne znate kakvi su novinari ovde. Ne vidim nijedan dobar razlog za
vašim pojavljivanjem u javnosti, a siguran sam da se agent Burk slaže sa
mnom." Čovek iz Tajne službe je klimnuo glavom.

Roše je energično rekla: "Ja sam oduvek verovala da je, bez obzira da li
se domoroci spremaju da vam prirede gozbu ili da vas ispeku, uvek bolje da i
vi učestvujete u pripremama, a ne da sve prepustite njima. Ja mislim da mi
možemo stvari da preokrenemo u sopstvenu korist, naravno ako se doktor
Brohier slaže. On je mlad čovek prijatnog izgleda, lepo se izražava, nema
političku prošlost, a nije ni ekstremista - i zašto bismo im onda dozvolili da
ga satanizuju kada je istina na našoj strani? Ova nezgoda sa
Morgensternovima ne utiče na nas da promenimo stav, već samo pruža našim
protivnicima šansu da se okupe oko iste stvari. Mi možemo, isto tako, da
damo našim pristalicama razlog da se okupe oko skromnog heroja, na primer.
Šta vi mislite doktore?"

Horton je posmatrao njihova lica tražeći odgovor. "Ne želim da ostali
pomisle da ja želim sva priznanja da prigrabim za sebe," počeo je polako.

"Vi ćete sa njima razgovarati unapred i objasniti im situaciju."
Klimajući glavom, Horton je dodao: "Ali isto tako ne želim da ono što je
Amo Loket izjavio prođe a da mi to ne osporimo."
"Apsolutno ste u pravu," rekla je Roše. "Njihova reč ne treba da bude
zadnja. Sve je u percepciji."
"Mislio sam da je istina najhitnija," rekao je Horton.
"Ne uvek," rekla je Roše. "Ali se mi uvek trudimo da nam ona bude
polazna osnova."
"Znači za tu ste se varijantu odlučili," konstatovao je Breland.
"Mislim..." rekao je Horton.
"Dobro," rekla je Roše dok je ustajala. "Zašto onda ne pođete sa mnom u
moju kancelariju da se bacimo na posao."

Kao što je Pikaso majstorski crtao figure u prostoru, tako je i Ejmi Roše bila
umetnik kada su prelazne i nematerijalne stvari bile u pitanju: impresije,
opažanja, i kada je to bilo neophodno, iluzije.

Preko noći je ona osmislila događaj koji ne bi bio samo obična žurka u
čast političkog debija i predstavljanja javnosti, već i krunisanje samog
junaka. Kada je Ministarstvo privrede odustalo od dodeljivanja državne
medalje za tehnogiju Okidačevim izumiteljima, ona je pročeprkala po arhivi

Bele kuće i pronašla papir u kome se prethodnoj verziji odobrava medalja
koju predsednik dodeljuje za napredak. Okupila je oduševljenu publiku, koja
je bila pristigla u tako velikom broju da je mogla da postigne veliki uticaj
samo tapšući po ramenu članove Stejt Dipartmenta. Dva živa dobitnika
Nobelove nagrade za mir pozvana su da sede u prvom redu samo da bi ih
videli kako se rukuju sa Hortonom.

Lake govore za predsednika i njegove počasne goste pripremili su
zajedno uobičajeni govornici, ali je ona lično uvežbala Džefrija Hortona za
ovu priliku, a zatim preradila njegove komentare da bi ih pojednostavila i
približila ritmovima njegove prirode. Pažljivo je izabrala predstavnike medija
kojima je dozvoljeno da učestvuju, a naročito prijateljski nastrojenom
dopisniku za Bertelsman Vorldvajd, pružila je iscrpan izveštaj u trajanju od
tri sata. Za doručkom je pokazala Hortonu kako, po njenom mišljenju, treba
da izgleda uspešna konferencija za štampu. A kada je došlo vreme, lično je
predsedavala pravom konferencijom.

Jedina stvar koju nije mogla da uradi, pomislila je Roše sa žaljenjem dok
je posmatrala splet podignutih ruku, bila je da odgovori na sva pitanja umesto
Hortona. Pravio je iste greške kao i Breland - bio je isuviše realan da zapamti
uglađene odgovore, isuviše pošten da izbegne političke zamke. Za razliku od
Brelanda, on je bio amater. Mogla je samo da se nada da se neće previše
uplesti.

Pokazala je prstom razmišljajući, Počećemo sa velikim medvedom. "Da,
Ričarde, postavi prvo pitanje."

"Doktore Horton, senator Vilman kaže da je Životni štit odgovor na
molitve pacifista. Da li ste o ovome razgovarali sa senatorom Vilmanom ili sa
Bogom, i da li vi mislite da je globalno razoružanje realan cilj?"

Hajde - kaži nešto izokola: ne moraš da odgovoriš na sva pitanja...
"Ja ne poznajem senatora Vilmana," rekao je Horton. "Ali sam prilično
siguran da je Bog na strani mira. Da li je globalno razoružanje realan cilj ili
ne, ne mogu da kažem. Ali mogu da kažem da će tim Životnog štita biti
srećan ako naše otkriće pokrene svet u tom pravcu."
Nije loše, pomislila je. A sada da čujemo sveštenika...
"Doktore Horton, Alfred Nobel se obogatio od prodaje TNT-a i jednoj i
drugoj strani tokom serije ratova u devetnaestom veku. Da li biste vi
prihvatili Nobelovu nagradu za otkriće protivteže dinamitu, ili biste razmislili
o tom krvavom novcu?"
"Nobel je rekao svojoj prijateljici, grofici Berti von Sutner, da bi voleo da

je napravio mašinu ili materijal koji bi onemogućio ratove. Izgleda da je on
imao zastrašivanje na umu - osigurano obostrano uništenje - ali mislim da
niko ko je počastvovan njegovom fondacijom, nema bilo kakvog razloga za
sumnju."

Jako dobro. A sad je red na mazu.
"Doktore Horton, šta biste više voleli da dobijete: Nobelovu nagradu za
mir ili Nobelovu nagradu za fiziku?"
"Ne razmišljam o tome," rekao je Horton. "Moj posao nisu nagrade, već
nauka."
Ohh, maza neće imati ništa lepo da kaže o tebi večeras, nisi mu dozvolio
da iskoristi trenutak. Hajde sad da čujemo jednog iz studentske štampe...
"Ko su vaši idoli, doktore Horton?"
"Mislim da ljudi koji se bave poslom kojim se ja bavim ne mogu sebi da
dozvole da imaju idole. Ali moram istaći da dugujem svakom svom učitelju
koji me je podučavao, kao i svakom pioniru koji je rešio deo zagonetke i to
znanje preneo nama."
Ah, mogla bih da te poljubim. Da vidimo, da vidimo, sad ide kikotalo, to
bi trebalo da prođe bezbolno...
"Da li biste sebe opisali kao genija?"
"Ne. Ja samo naporno radim."
Još samo nekoliko njih i brišemo odavde. U redu, mesje...
"Doktore Horton, recite mi šta znate o dokumentu koji se pojavio na
mreži, a koji se tiče nečega pod imenom 'Okidač Mark I'? Tvrdi se da je u
pitanju kompletan set uputstava za konstruisanje nečega što u mnogome
podseća na Životni štit. Možete li nam reći da li je u pitanju autentična
naprava ili prevara? Da liste vi imali bilo kakve veze sa tim?"
Dok je Horton zurio iznenađeno, Roše je nenametljivo intervenisala.
"Podsetiču vas da doktor Horton jednostavno ne može da komentariše
pojedinosti svog istraživačkog rada sve dok se ne ukinu ograničenja koja su u
vezi sa nacionalnom bezbednošću. To uključuje i potvrdu ili odbacivanje
glasina sa mreže." Brzo, ko je sad - ah, gospođa Cvetni šešir. "Elenor."
"Doktore Horton, šta biste rekli Loreti Velč i deci porodice
Morgenstern?"
Sranje - čekaj da vidiš da li ću te još nekada pozvati, kučko. "Doktor
Horton se pridružuje predsedniku i izražava svoje saučešće...," počela je.
"Ne, u redu je, Ejmi - voleo bih da odgovorim na ovo pitanje," rekao je
Horton. "Žao mi je zbot toga. Voleo bih da se nikada nije dogodilo. Svima u