Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

9

RASPRAVA

ALŽIRCI Svečano otvaranje Svetske islamske konferencije progresa prekinuo
je ubojiti raketni napad u kome su poginule 32, a ranjeno je više osoba,
uključujući i egipatskog predsednika Mohameda Khaleda koji je bio u poseti.
Sa tim u vezi, alžirski premijer Zaoui je izdao naređenje za kopneni i
vazdušni napad na uporište Hasana Hataba u Z'Barbaru i Tipazi. Kasnije, u
intervjuu koji je dao na CNN-u, Zaoui je osudio "trgovce krvlju iz Francuske
i Amerike" zbog prodaje naprednog oružja nevladinim pobunjenicima.

Kompletan izveštaj /
antiterorizam na programu wipe-a /
Kaled se obratio konferenciji iz bolesničkog kreveta

Nijedan od trojice muškaraca koji su nestrpljivo čekali u predvorju Ovalnog
kabineta nije bio nepoznat u Beloj kući, ali istovremeno nijedan od njih nije
bio naviknut da ga tretiraju kao prosjaka koji ispred vrata moli za milostinju.

Pre nego što su ga njegove aktivnosti protiv naoružanja učinile političkim
otpadnikom, Grover Vilman je bio jedna od zvezda u usponu u
Republikanskoj partiji. Počevši kasno da se bavi politikom, ponudio je jednu
zrelu sliku neopterećenu dugim zakonodavnim pedigreom i našao se u ulozi
svetski priznatog ratnog heroja. Između kongresnih brifinga, zakonodavnih
strateških sastanaka, i medijskih događaja, zabeležio je više od 60 poseta
Pensilvanijskoj aveniji, najveći broj njih za vreme prvog mandata
predsednika Evansa.

S obzirom da je moć uvek i svuda praćena bogatstvom, a bogatstvo uvek

pruža neke privilegije, tako je i Aron Goldstajn dobro poznavao Belu kuću.
Četiri uzastopna predsednika, uključujući i Evansa, pokazivali su mu svoju
tako što su ga pozivali da prisustvuje društvenim dešavanjima i večerama na
kojima su prisustvovali državnici. Veštim i diskretno izbalansiranim
ponašanjem, Goldstajn je uspeo da sačuva svoju čast a da u isto vreme zadrži
i njihovo interesovanje i slobodu da prisustvuje takvim dešavanjima. Bio je
na dobrom glasu zbog svog integriteta i bio je radije priman u te krugove od
bilo kog bogataša, a da pritom nije morao da moli za usluge a ni da ih kupuje.

Nasuprot njemu, Karl Brohier je u Beloj kući bio samo dva puta. Doduše
obe prilike su bile izuzetno značajne. Prva je bila tokom kampanja
predsednika Englera za probnu ceremoniju za dobitnike Nobelove nagrade. U
tom, sada već sramnom poniženju, Engler je pokušao da dobije kredit od
opunomoćenika za dostignuća američke nauke. Malo kasnije, Bartlesman,
dobitnik nagrade za medicinu, istakao je sa tog istog podijuma 'Južni
travnjak' da je Engler prepolovio savezni budžet za nauku i time okončao
program pod čijim je pokroviteljstvom i sam Bartlesman prošao svoju obuku
za lekara.

Druga prilika, u kojoj je Brohier primio Nacionalnu medalju za nauku od
predsednika Evansa, bila je znatno diskretnija ali i mnogo dostojanstvenija.

Ali sve to je bilo mnogo pre dolaska Marka Brelanda u Ovalni kabinet.
Breland je bio prvi čovek koji se posle Kenedija direktno iz Senata
preselio u Belu kuću, i prvi "Narodni predsednik" posle Tedija Ruzvelta, koji
je, bilo to dobro ili ne, prekršio i promenio većinu pravila o tome kako
Vašington treba da funkcioniše. Ni Evans ni Engler ne bi dozvolili da ljudi
poput Vilmana, Goldstajna i Brohiera čekaju dva sata i pored ranije
zakazanog prijema kod predsednika. Ali ovo je bila Bela kuća Marka
Brelanda, gde ništa nije bilo kao pre.
Brelandova lična harizma je često povezivana sa harizmom koju je imao
JFK, ali sva sličnost se tu završavala. On jeste bio iz Senata, ali ni nalik po
kvalitetu, njegovo bogatstvo se sastojalo od "novog novca" koje je sam
zaradio. Breland je bio popularni bejzbol bacač za Filadelfija Filis više od
jedne decenije. Uz privlačan osmeh, staromodnom radnom etikom, i jednim
do dva udarca koji se sastojao od obeshrabrujuće brzog slajder udarca,
Breland je bacao tako da je odveo svoj tim na tri svetska prvenstva u
bejzbolu, a usput je dobio i dve Ču Jang nagrade kao najbolji igrač na
utakmici.
Ali Breland je bio čovek koga nije mogla da impresionira popularnost,

uključujući i sopstvenu. Tokom svoje karijere, diskretno je odbio sve
pogodbe za odobrenje, čak i kada bi mu to udvostručilo ili utrostručilo već
pozamašna godišnja primanja. A zatim se desio osujećeni pokušaj kompanije
koja se bavila prodajom sportske obuće da pozajmi Breladovu slavu a da ne
pomene njegovo ime ili prikaže njegov lik pomoću lukavo smišljene reklame
koja je prikazivala zamagljene snimke, osenčene figure, zatamnjene
svlačionice, zvuk koraka u trku, i postarijim naratorom koji je svaki spot
započinjao otežući: "Daa, goospodo, on je bio najbolji koga sam ikada
video..." Umesto da tuži kompaniju, Breland ih je javno posramio na
nezaboravnoj konferenciji za štampu kada je izgovorio svoju još
nezaboravniju rečenicu:

"Zašto bi ikoga bilo briga kakvu ja obuću nosim? Niko drugi sem mene
ne koristi moje noge za hodanje. I zar ne znaju već svi da je hod, a ne obuća,
ono što nas nosi tamo gde želimo da stignemo?"

To je bio prvi put da je nacionalna publika imala priliku da vidi otvoren,
zdravo razumski populizam koji je kasnije definisao Brerlandovu javnu
reputaciju. A to nije bio zadnji put da on krši pravila. U eri kada su
prvoligaška imena mogla da se potpuno promene u periodu od dve do tri
godine, on je celu svoju karijeru proveo u jednom timu i pritom kritikovao
svoje saigrače što više cene novac od lojalnosti rekavši: "Nijedan trgovac
nikada nije postao heroj. Ne možete očekivati da vas bodre kada menjate
uniforme usred bitke."

I jedan jedini put kada je izgubio u sezoni koja je bila noćna mora za ceo
tim, javno se izvinio svojim fanovima i vratio svoju platu u iznosu od 2.71
dolar po karti za svaku utakmicu u kojoj se pojavio, tako što je taj iznos
poslao poštom svakom ko je kupio kartu ili taj iznos u vidu kredita uneo u
zapisnik.

"Imam sreće da kao odrastao čovek igram dečiju igru," pisalo je u poruci
koja je išla uz vraćeni novac. "Ponovo ću uzeti vaš novac kada ga budem
zaradio na terenu." Osmoro saigrača je sledilo njegov primer. I sledeće
sezone tim je ponovo bio u takmičarskoj formi i povratio je prvu poziciju.

Delimično zbog trenutaka, kao kada je povredio zglob u periodu van
sezone i na taj način prererano okončao svoju karijeru "Povetarac" je bio
prvoklasni igrač u profesionalnom sportu. U novinskim reportažama o
njegovom povlačenju iz sporta, najčešće upotrebljavani atributi su bili "pravi"
i "cenjeni." A njegova slava se pretočila u kulturu masovne svesti,
postavljajući ga u grupu elitnih atleta i čineći ga prepoznatljivim čak i

milionima onih koji ga nikada nisu videli kako igra.
Kada je Breland pozvao šefa opkoljene Demokratske partije Pensilavanije

i rekao joj da želi da se kandiduje za Senat, zvaničnici iz stranke su bili
ushićeni, jer su mislili da su konačno dobili konja za trku pomoću koga će
ponovo moći da povrate poštovanje. Ali negde na tom putu uloge konja i
jahača su zamenjene. Iza Brelandove blistave reputacije stajale su dve
diplome, iz književnosti i iz političkih nauka, oštar i odlučan um,
nepokolebljivo ubeđenje da se problemi u zemlji mogu rešiti putem obilate
primene industrije i puno saosećanja.

"Ovo su moje porodične vrednosti," rekao je veče uoči izbora, i ta fraza je
delovala strašno upečatljivo: "vrednosti koje su najveći dar mojih roditelja
meni, one kojima su me učili dajući mi lični primer. Radi vredno. Štiti i
izdržavaj svoju porodicu. Svoje obaveze stavi ispred svojih želja. Pomozi
svakome ko se bori, saslušaj i uhvati za ruku svakoga ko pati, izrazi svoje
mišljenje otvoreno kada je nekom potreban savet, ustani kada je istini
potreban prijatelj. Ničemu od svega ovoga ne treba objašnjenje, ili
opravdanje. Svi ovde to razumeju. Svi znaju da je to ispravna stvar koju treba
uraditi. To su vrednosti radne zajednice, plemena, sela, komšiluka, gradova.
Naš izazov je da te vrednosti proširimo i na zajednice veličine država i
zemalja, a vremenom i na ceo svet."

Bila je to poruka kojoj je bila potrebna šira publika. Tu publiku ona je
našla šest godina kasnije, kada je Breland zatražio da mu povere posao
predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

On je to zatražio od naroda, a ne od Demokratske partije. Jedan mandat je
bio više nego dovoljan da postane sasvim jasno kako su osobine zbog kojih je
Breland bio omiljen među svojim poštovaocima uznemirile i razbesnele
rukovodstvo stranke. On je bio isuviše direktan i bez imalo osećaja da im bilo
šta duguje da bi im se dopadao. Breland nije želeo da igra IGRU, nije želeo
da se pokloni pred ikonama i ustima bledim otrcanim frazama, nije želeo da
sedi gde mu je mesto, niti da drži jezik za zubima. Partija nije mogla da ga
kontroliše, a kamoli da ga ućutka. Njemu ona nije bila potrebna, i to su znali i
oni i on.

Ali su isto tako svi znali da je on partiji potreban.
Iako su oguglali članovi Beltveja odbacili Brelanda kao nevažnog i
njegovu šansu da stigne do kandidacione skupštine, on je bio dobar primerak
- citiran isto onoliko koliko je bio i nepredvidiv. A njegove reči su pogađale
pravi takt ne samo kada su bile u pitanju prve pristalice unutar političkog

spektra, već i neki oguglali predstavnici štampe koji su pisali o njegovoj
nekonvencionalnoj idejnoj kampanji. Tako je februarska šala postala majski
poduhvat skopčan s velikim rizikom, avgustovska nominacija iznenađenja i
prkosno glasanje na izborima za predsednika u novembru.

Prva stvar koju je Breland uradio sledećeg jutra bila je ta što je najavio da
neće prihvatiti predsedničku platu od 250.000 dolara. "Ja sam novajlija u ovoj
ligi," rekao je. "Sačekajmo da vidimo kakvu ću godinu imati."

Do sada je to bila jedna neobična i divna godina, s obzirom da je Breland
nastavio da krši pravila i ne ispunjava ono što se od njega očekivalo.

Otkazao je većinu pompeznih inauguracija, uključujući i paradu - davanje
akcenta na demokratsko čudo mirovnog transfera moći i na temu njegovog
govora.

"Mi možemo bolje." U roku od dva meseca, štampa koja je obožavala
Brelanda kandidata, stalno je sada napadala Brelanda predsednika zbog te
fraze, ismejavajući njegovu ad hoc administraciju kao seriju velikih i malih
pogrešnih koraka.

Ali umesto da pribegne uobičajenoj taktici opovrgavanja i skretanja
pažnje sa Bele kuće, Breland je prevario novinare tako što se javno složio sa
njima.

"Da, mi smo pravili greške. Da li ovde neko očekuje od mene da odigram
savršenu utakmicu na sam dan otvaranja sezone?" postavio je pitanje u punoj
sobi novinara, a istovremeno i svim građanima. "Jer ja to nisam očekivao. To
se jednostavno nije desilo - što sigurno i sami znate, s obzirom da svi vi
pratite ovaj sport mnogo duže nego što se ja njime bavim. Ali red ću vam
samo jednu stvar: više nego jednom sam u svojoj karijeri bio bez cilja, imao
nekoliko promašaja dok nisam stigao do dobrog tima i krenuo napred u
pobedu. Ostavite me u ovoj igri, treneru. Snaći ću se."

Vašingtonska štampa, alergična na narodske metafore koje nisu bile
njegova sopstvena tvorevina, je ostala hladna - ali je zato javnost bila u
potpunosti šarmirana. Brendonov ugled je porastao za osam procenata na
rejting listi, i ostao je na visokom nivou uprkos i najvećim naporima njegovih
neprijatelja.

Ali vi još niste postigli poen svojom brzom loptom, ljutito je pomislio
Vilman, ustajući da još jednom pita svoju sekretaricu o zakazanim
sastancima. Ali pre nego što su on i njegova akumulirana nervoza stigli do
nje, presreo ga je šef personalnog, Ričard Nolbi, čovek koji im je ugovorio
posetu.

"Senatore," rekao je Nolbi zadihano. "Jako mi je žao. Zbog situacije u
Alžiru svi smo celog jutra u gužvi. Ali predsednik je sada slobodan, pa vas
molim da zajedno sa svojim prijateljima pođete za mnom."

Jedina stvar koja se nije promenila tokom Brelandovog prisustva u Beloj kud
bila je moćna geometrija Ovalnog kabineta.

Posetioci koji su došli da bi im laskali, impresionirali ih, zastrašili ili
zasmejali zatekli su Brelanda iza stola veličine metar i osamdeset centimetara
od hrastovine, udobno smeštenog ispred poznatih prozora sa duborezom, a
koje su on i njegovi pomoćnici nazvali "električna stolica." Posetioci koji su
došli da pregovaraju, izlože svoje genijalne ideje, debatuju ili skuju zaveru
održali su sastanak sa Brelandom u, takozvanoj "jami", koja se sastojala od
dva mala pisaća stola koji su se nalazili jedan preko puta drugog sa nogarama
u obliku kandži i staklenog topa. Dve iste fotelje, koje Breland nikada nije
koristio, ili ga bar Nolbi nikada nije video, davale su jami oblik slova U zbog
čega je ona delovala mnogo intimnije od sobe koja ju je okruživala.

Više od jednog sata, Breland je sedeo na prednjem kraju jednog od
stolova, i slušao ushićeno dok su mu njegovi posetioci izlagali detalje o
zapanjujućem otkriću. Nauka je bila iznad njegove mogućnosti razumevanja,
ali zato implikacije nisu. Svaki cilj koji je imao, svaki problem sa kojim se
suočio, svaka nada koju je gajio je odjednom postala nebitna. Ova tri čoveka
- nezaokupljena izgledom, na prvi pogled naivni, neuglađeni u
predstavaljanju - izbrisali su Brelandov plan igre, i ispisali budućnost pred
njim.

Sve što si do sada znao je pogrešno...
"Vidim da ću napokon moći mirno da spavam neko vreme," rekao je
Breland odmahujući glavom. "Nadam se da ćete shvatiti kada kažem da bih,
u najskorije vreme, želeo lično da vidim Okidač efekat."
"Kao što bih i ja želeo," rekao je Vilman.
"Sve što smo vam rekli je istina," rekao je Goldman sa blagim
ogorčenjem.
"Da li sam ja možda nagovestio nešto drugačije? Ja nimalo ne sumnjam u
to," rekao je Breland. "Vi i doktor Brohier ste došli kod mene sa dovoljno
kredibiliteta da mi ispričate nešto neverovatno i da održite moju pažnju
dovoljno dugo. Ali priznajem da se u meni javila dečja želja da dodirnem
čudo."

"Biće nam zadovoljstvo da vam to omogućimo prvom zgodnom
prilikom," rekao je Goldstajn staloženo.

"Pa, teško da je to sada najhitnija stvar koju treba uraditi," rekao je
Breland i pogledao u Nolbija. "Pretpostavljam da bi trebalo da pozovemo
generala Stepaka i Karera da čuju ovo," rekao je, imenujući državne sekretare
odbrane.

"Čim pre," rekao je Nolbi. "Iako moramo biti pažljivi kako bi sprečili da
informacija izađe iz odeljenja. Doktore Brohier, ko još zna za ovo?"

"Zar je bitno?" rekao je Brohier i podigao obrvu. "Na duge staze nema
tajni kada je nauka u pitanju. Svet neće učestvovati u zataškivanju."

"Siguran sam da Ričard nije mislio na zataškivanje," rekao je Breland.
"Ali ne sumnjam da ste vi već..."

"Nije?" oštro je pitao Vilman. "Gospodine predsedniče, mi smo
ovde«samo iz jednog razloga. A to je zbog vas, više nego zbog bilo kog
drugog, i imajte na umu da ovo otkriće treba da bude od koristi celom
ljudskom rodu, da unapredi civilizaciju. Ovi ljudi su patriote, kao što sam i ja.
Ali imajte na umu da niko od nas nije došao ovde đa vam ponudi nešto
prolazno poput tehnološke nadmoći nad neprijateljima. Okidač nije nešto što
treba da ostane "u odeljenju", već ga treba podeliti, raširiti po zemaljskoj
kugli dok ne stigne u ruke onih koji mogu imati od njega koristi. A ako vi ne
razmišljate na taj način, mi ćemo se izviniti što smo vas loše procenili i otići
ćemo."

"Samo zato što nismo u ratu ne znači da nemamo neprijatelje," rekao je
Nolbi, nimalo dirnut onim što je čuo. "I samo zato što nema trupa koje se
gomilaju na našim granicama i ratnih brodova blizu naših obala to ne znači
da nas naši neprijatelji ne mogu ugroziti. A sa starim sovjetskim nuklearnim
centralama u najmanje dvadeset zemalja, ta pretnja je izuzetno velika. Setite
se Srvestibada," rekao je, pominjući ime grada u Nagasakiju koji je prvi
nestao u nuklearnoj pečurki. "Mi ne želimo da se tako nešto dogodi u Floridi,
Teksasu ili Kaliforniji."

"Sećam se grada Oklahome," rekao je Vilman. "Pištolji koji su nama
predstavljali tada pretnju su bili naši sopstveni. Fanatici koji su predstavljali
najveću pretnju za nas su bili domaći."

"Ne," dodao je Breland i odmahnuo glavom. "Ta pretnja je još uvek
prisutna..."

"To nije samo pretnja," rekao je Vilman. "Mi smo upravo postali
neosetljivi na krvoproliće kada u njemu učestvuje jedna ili dve osobe. Ako

dođe do pucnjave u restoranu ili pošti u kojoj nastrada deset osoba pridaćemo
tom događaju pažnju celo jedno popodne. Ako pedeset ljudi bude dignuto u
vazduh na železničkom mostu i gradu Čikagu, tome ćemo pridavati pažnju
čak nedelju dana. Ali jedanaest hiljada ubistva iz vatrenog oružja se desi
svake godine a da mi to i ne primetimo dok to ne bude naš brat ili sestra,
prijatelj, dete..."

"Da mi gubimo jedanaest hiljada mladih ljudi godišnje u obračunima na
pirinčanim poljima, džunglama ili peščanim dinama, vi to ne biste tek tako
zanemarili," rekao je Goldstajn. "Ali s obzirom da se to dešava na pustim
mestima, spavaćim sobama i barovima, onda..."

"Ja to ne zanemarujem," rekao je Breland. "Mada možda ima istine u
vašoj optužbi da smo mi donekle ravnodušni kada je krvoproliće u pitanju, ih
ako ništa drugo a ono nesažaljivi. Voleo bih da mogu da vam kažem -
dođavola, voleo bih da mogu da kažem na CNN - koliko mnogo su
obaveštajne službe uradile za ovu zemlju u poslednjih deset godina, kolikog
su nas bola poštedele tako što su sve oružje držali dalje od naših granica.
Toliko njih se žrtvovalo, tako mnogo heroja, za koje niko nikada nije čuo."

"Okidač može da olakša posao našoj obaveštajnoj službi (CIA)," rekao je
Vilman. Ali ako sve u svemu tome mi budemo štitili samo sopstvene interese,
onda treba da nas bude stid. Svakoga dana umiru nevini ljudi u Panami,
Koreji, Angoli, Bosni, zbog ruševina koje su ratovi od pre pola veka ostavili
za sobom - stotine miliona mina koje čekaju u mraku na dečji korak. Postoje
mesta u svetu koji već sto godina nisu imale ni jedan dan mira, jer su puške i
bombe zaglušile bilo koji drugi oblik dijaloga."

Breland se sarkastično nasmejao. "Vi ste strastven i ubedljiv čovek,
senatore. Čovek bi pomislio da ste vi ovako nešto već ranije radili."

"Prednost na domaćem terenu," rekao je Vilman bezbrižno. "Nema
izvinjenja."

"Naravno da ne." Breland je pogledao u stranu prema Nolbiju, a zatim
zaustavio svoj pogled na Brohieru. "Želite da ja počnem trku u razoružanju."

"Da," složio se Brohier. "Baš tako."
"Oprostite gospodine predsedniče, ali to je najveća glupost koju sam
ikada čuo," rekao je Nolbi. "Vi ne možete promeniti ljudsku prirodu. Ne
možete eliminisati sukobe. Nije u pitanju oružje, već mi sami. U pitanju je
pohlepa, požuda, bes, i neko ko stoji između nas i onoga što želimo. Rat je
izmišljen mnogo pre baruta. Oduzmite ljudima puške i oni će upotrebiti
noževe i buzdovane. Oduzmite im bombe i oni će koristiti otrov i vatru. To

ne dodiruje impuls koji nagoni na ubijanje, koji izdaje naređenje pešadiji da
krene u napad."

"Žalim vas," rekao je Goldstajn, iako je izraz njegovog lica mnogo više
govorio o preziru koji oseća nego njegove reči. "Vi po sopstvenom izboru
živite u mračnom i beznadežnom svetu, i koristite svoj pesimizam kao
izgovor za nereagovanje." Pogledao je u predsednika mirnim, izazivačkim
pogledom. "Ali čak i da je gospodin Nolbi u pravu, i da je naša vrsta osuđena
da stvara ubice i gospodare rata, najmanje što mi možemo da učinimo jeste
da im to otežamo što je više moguće."

Vilman je bio taj koji je odgovorio ovom izazovu, i njegove reči su
zapanjile i zabezeknule i Goldstajna i Brohiera.

"Gospodin Nolbi jeste u pravu. Bilo bi nepošteno da se pretvaramo da je
drugačije," rekao je Vilman. "Bez ratova, teško da bismo imali istoriju
uopšte. Bez ubistava, teško da bismo imali književnost. Mi jesmo sa greškom,
a ta greška je neuspeh empatije. Mi smo nesposobni da patnjama drugih
damo istu težinu kao našoj blagoj nelagodnosti. Sprečavamo tuđu bol da
stigne do naših nervnih završetaka, sem ako nismo primorani da uradimo
nešto kako bi ublažili tu bol.

Ali, istovremeno, gospodin Nolbi i nije u pravu. On zanemaruje važnost
učenja, mogućnost prosvetljenja. U ovom trenutku, gospodine predsedniče
Breland, ja ne bih mogao sebe da nateram da uradim za vas ono što sam rado
i bez razmišljanja uradio za drugog predsednika, pre samo pola svoga života i
na pola sveta odavde. Ja sam naučio iz sopstvenih iskustava, i to mora svako
da učini. Gospodine Nolbi, da li vi imate decu?"

"Tri sina."
"Ah, dobro, onda bar donekle i imate osnova za svoj pesimizam," rekao je
Vilman. "Ako se večeras vratite kući i zateknete svoje sinove kako se tuku
motkama u dvorištu, verovatno ćete sa njima porazgovarati o poštovanju, o
drugim načinima da se reše svađe, o pravilima u vašoj kući. Ali dok oni budu
pokušavali da shvate mudrost vašeg saveta i ozbiljnost vaših upozorenja, zar
nećete probati da sklonite motke? U stvari, zar nećete to prvo uraditi?"
Nije sačekao odgovor več se okrenuo prema Brelandu. "Ja rado pohvatam
revoluciju. Želim da vidim kako će ona promeniti stvari u slučaju da naši
predsednici ne budu više mogli da bacaju napalm u džunglu ili koriste
mašinke protiv gomile, kada jedino čemu generali mogu pretiti bude samo
ono što mogu da pregaze, kada najgora stvar koju premijerovi avioni mogu
da urade bude da bacaju kamenje. Želim da vidim da li će komandant poslati

vojsku u bitku ako zna de će ih verovatno pobiti oružje koje oni sami nose. I
još želim da vidim da li će takva vojska krenuti u borbu nenaoružana."

"Ali zar na taj način ne dozvoljavate kralju da bude najači čovek u
plemenu?" pitao je Breland.

"Verovatno na neki način," rekao je Vilman. "Gospodine, ne mogu vam
obećati svet u kome će svi biti jednaki. Hijerarhije dominacije neće nestati.
One će biti ojačane. A tako i treba da bude."

"I po vama to je dobro?"
"To je traka za ubrzavanje na putu za mir. Jedna od najpodmuklijih stvari
kada je oružje u pitanju je način na koji ono inspiriše slabiće. Način na koji ih
navodi da se bore kada bi trebalo da se potčine, i da nastave da se bore kada
bi trebalo da prihvate pat poziciju. Priroda je okrenuta naopačke putem
oružja. Zamislite kakva bi bila sezona parenja da su mužjaci naoružani
sačmarama."
Breland se samo žalosno nasmešio, a Goldstajn se nelagodno nasmejao.
Nolbi ga je otvoreno gledao mrko. "Dakle to znači da vi nameravate da izdate
svoju zemlju, da predate planetu u ruke Kinezima?" pitao je zahtevno. "S
obzirom da je naša vojna tehnologija protivteža njihovoj brojnosti. Oduzmite
nam našu tehnologiju, doći će do disbalansa moći i oni će prevagnuti. I
Rimljani su sagradili svoje carstvo samo uz pomoć falangi i galija koje su
pokretali uz pomoć vesla."
Brohier se ubacio i dao Vilmanu momenat da razmisli. "Predsedniče
Breland, znajte da su kineski fizičari isto koliko i mi sposobni da dođu do
ovog otkrića," rekao je. "U stvari, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da oni to
nisu uradili još pre pet godina. Tako da je podjednako moguće da idemo malo
ispred njih koliko i da malo kasnimo za njima."
"Znači moguće je da upravo sada oni konstruišu ovu napravu.
"Sasvim moguće."
Okrećući se prema Nolbiju, Breland je rekao: "Ričarde, nije mi jasno
kakve još mogućnosti postoje. Ali poslušaću tvoje predloge."
"Nemam ih," priznao je Nolbi. "Ali cela ova stvar mi deluje
uznemiravajuće, jako uznemiravajuće."
"'Uznemiravajuće' je prava reč za tako nešto," rekao je Breland. "Čini mi
se da će ovo mnoge 'uznemiriti'. Doktore Brohier, da li možete da ostanete u
Vašingtonu još nekoliko dana?"
"Pod kojim uslovima?" pitao je Vilman.
Nolbi i Breland su izmenjali poglede.

"Pa, pretpostavljam da će Ričard insistirati da potpišete zakletvu
bezbednosti...," započeo je predsednik.

"Može on da insistira koliko želi," prekinuo ga je Brohier. "Taj papir neće
biti vredniji ni sa, a ni bez mog imena."

"Naravno," rekao je Breland. "Ali morate shvatiti da..."
Brohier nije imao strpljenja za verbalni melem. "Gospodine predsedniče,
vi mene ne posedujete, baš kao što niko ne poseduje naučno otkriće. Nemate
ama baš nikakvog razloga da od mene tražite da se obavežem kada vi sami
niste spremni to da učinite. Tek kada vi odlučite šta ćete uraditi u vezi ovoga
što smo vam danas rekli, ja ću biti spreman da odlučim šta ću ja da uradim. U
međuvremenu, uzeću sobu u hotelu i daću vam vaših nekoliko dana. Ali
samo nekoliko. Ne podnosim guranje sa turistima, kao i druženje sa
advokatima, što strašno ograničava moj boravak u ovom gradu."
"Da li biste voleli da odsednete u Kamp Dejvidu, doktore Brohier?"
upitao je Breland, nimalo zbunjen njegovim pritužbama. "Tu nema turista, a
ja bih mogao da isteram advokate pre vašeg odlaska tamo. Ako se dobro
sećam, vi ste iz Vermonta, te mislim da bi ste uživali u planini i šumama."
"Zatvor sa pogledom?"
"Doktor Brohier može odsesti sa mnom u Šupljem hrastu," rekao je
Goldstajn. "Ako se svi sa tim slažu."
"Imajući u vidu šta je sve u opasnosti, voleo bih da tajna služba bude
prisutna," rekao je Nolbi.
"Da nas posmatra, ili da brine o nama?" pitao je Brohier oštro. "Nije
bitno. Arone, hoćeš li me pustiti da ovog puta ja puštam vozove?"
Predsednik je bio zbunjen, ali Goldstajn je samo nabrao nos dok je
razmišljao i složio se, "Možda jedan spori teretni voz."
Brohier je klimnuo glavom i pogledao Brelanda. "Bićemo u Šupljem
hrastu."
"Prihvatićemo pratnju, ako insistirate na tome," rekao je Goldstajn
ljubazno. "Ali ne želimo nikakve agente," oštro je dodao. "To je moj dom,
gospodine predsedniče. A ja sam odabrao da ne živim u tvrđavi. To isto i
vama preporučujem."

Kao i uvek, Mark Breland je bio odlučan. Neodlučnost je bila fatalna greška
u takmičarskim sportovima, i odlučno samopouzdanje koje je prikazao na
humci bilo je utkano u njegovu prirodu.

Razume se, njegove odluke nisu uvek bile ispravne. Ali Breland se uvek
radije odlučivao za opciju da pogreši u brzini, nego da prolazi kroz agoniju
na svom do stanja ambivalentnosti. Malo po njegovom dolasku u Vašington, i
njegovo osoblje, a i mediji, zapazili su njegovu izvanrednu sposobnost da za
kratko vreme proceni sve mogućnosti, izbegne moguće posledice, i napravi
izbor sa kojim je spreman da živi. Brelandovi obožavaoci, imajući u vidu
njegove najbolje odluke, nazvali su ovu njegovu osobinu "britkost"; oni koji
su ga klevetali, naravno imajući u vidu one najgore odluke, nazvali su je
"impulsivnost."

Ali zbog odluke sa kojom je Breland sada bio suočen, brzine njegovog
motora za analizu su stale.

Opcije nisu bile dovoljno jasne. Vlada bi mogla da uzme i konstruiše
Okidač za sopstvene potrebe, da stane sa strane i dozvoli Brohieru i
Goldstajnu da ga plasiraju na tržištu, ili da navuče crnu zavesu i zakopa tajnu
u podzemnim grobnicama Juke.

Ali moguće posledice tih izbora bile su zastrašujuće kompleksne - nalik
pokušaju da se predvidi pedeset poteza unapred u partiji šaha u kojoj obe
strane imaju 500 figura. Do samog Brohierovog i Goldstajnovog odlaska,
Breland se osećao poniženim zbog cele situacije, potpuno nepripremljen da
prihvati odgovornost.

Nije se prvi put ovako osećao, ali bilo je to prvi put posle dosta vremena.
Sa šesnaest godina u drugom razredu srednje škole, i zahvaljujući
saobraćajnoj nesreći u kojoj su povređena dva seniorska timska bejzbol
bacača, našao se u ulozi startera na državnom turniru u sportu. Nije očekivao
da će igrati, pa nije proučavao protivničke bacače. Nije bio ni psihički ni
fizički spreman, a njihova visoko rangirana ekipa je izrugivala svako bacanje
koje nije bilo fantastično tokom celog prvog dela koje se proteglo do u
beskonačnost.

Sam u pustoj svlačionici, Breland se plačnih očiju zakleo da više nikada
neće sebi dozvoliti da ga ponovo uhvate nespremnog i da će uvek dati najviše
što može od sebe. Do tog dana, on se oslanjao na svoj fizički talenat, nikada
nije vežbao više nego što je to njegova predstava o "zabavi" to dozvoljavala.
Od tog dana na dalje, odlučio je da uvek bude u top formi i spreman za
sledeći nivo, sledeću šansu, sledeći izazov.

Breland je radio više od svih te jeseni i zime, ušao u Državni prvi tim kao
junior, prvi je odabran u prvom krugu iz cele škole za regrutaciju, ali je
prihvatio državnu stipendiju Floride umesto ugovora vrednog milion dolara.

Igrao je četiri godine i diplomirao postigavši osam SEC rekorda, i dobio
diplomu sa još šest ispita koje je trebao da položi kako bi odbranio
magistarski rad, i mulitimilionski ugovor, kao i nadimak "Povetarac" - jer je
sve to postigao tako lako.

Nadimak koji je dobio nikada mu se nije dopadao, s obzirom da je po
njegovom mišljenju on značio da niko nije bio svestan rada koji je on uložio
kako bi postigao to što je postigao. On bi više pristajao nekom dečaku nego
mladiću u kakvog je on izrastao. Pa ipak, kada su ga pozvali da igra za veliki
klub pošto je samo za pola sezone uspešno savladao Tripl-A bacače, bio je
spreman.

Ništa se nije promenilo čak ni kada je igru zamenila politika a arenu
Vašington. Onog dana kada je počeo da trči bio je spreman da pobedi, a dan
kada je pobedio, bio je spreman da se lati posla. Čak i njegovi najoštriji!
kritičari su mu odali priznanje za naporan rad koji je uložio.

Ali tog trenutka, on je bio svoj najoštriji kritičar, a jedini odgovor na
nelagodni osećaj koji ga je obuzimao svaki put kada bi se suočio sa
problemom koji je smanjivao njegove izvore, bio je još naporniji rad.

Breland je proveo veći dao popodneva pretražujući fond Kongresne
biblioteke, na svom terminalu u kancelariji koji je bio umrežen sa centralnim
u biblioteci. Glavne teme bile su: kriminologija i vojna istorija, iako
industrijska hemija i projekat Menhetn takođe privlačili njegovu pažnju. Do
večeri on je došao do mnogih pitanja koje je želeo da postavi ekspertima.
Podigao je slušalicu, i krenula je parada u pravcu kapije Bele kuće.

Kad god je mogao, iskoristio bi znanje svojih posetilaca, bez i jedne reći
o postojanju Okidača. To mu je uštedelo mnogo vremena one noći, dok ga je
gomila muškaraca i žena koje je pozvao, provela sat ili više nestrpljivo ga
čekajući u predvorju, pitajući se šta je to tako hitno zbog čega ih je pozvao da
dođu od kuće.

Kada nije pitanja mogao da formuliše na neki drugi način, Breland je
govorio spekulativno o razoružavanju ne precizirajući ni način ni sredstva
pomoću kojih bi to moglo da se izvede, kao ni uopštavanja tipa a-šta-ako o
budućoj tehnologiji naoružanja. Samo je dvojici posetilaca te noći Breland
dao puno objašnjenje kao predgovor.

Njegov razgovor sa šefom FBI-a, Edgarom Milsom, započeo je malo pre
ponoći, i bilo je već više od jedan po ponoći kada je Breland konačno
postavio prvo od dva pitanja tmurnom agentu koji je nekada radio u toj
oblasti: "Ako ova tehnologija dođe u ruke običnih ljudi, kakav će to uticaj

imati na kriminal?"
"Kako da dođe?" Po ceni skupog novog mercedesa ili jeftinog odela?"
"Ne bih bio iznenađen da u periodu od nekoliko godina bude moguće i

jedno i drugo."
Mils je klimnuo, trljajući svoju skoro ćelavu glavu. "Prošle godine imali

smo. 93 bombardovanja i nešto malo manje od 200 mrtvih. U poređenju sa
ostalim ovo je mirna godina. Po ceni od jednog mercedesa, možda
promenimo scenario u 50 takvih događaja - i završimo sa 500 mrtvih.

"Šta?"
"Ne mora svaki bombarder da ubije. Ali još uvek ćemo imati 93
eksplozije, osim što će se sada neke od njih desiti na ulicama u špici umesto
na napuštenoj klinici usred noći. A istovremeno neće biti vremena da se
telefonira i isprazni zgrada. U stvari, možda završimo i sa tri ili četri
bombardovanja nedeljno umesto sa dva, jer nećemo imati dovoljno prilika da
uhvatimo neke od ovih ljudi pre nego što njihovi tajmeri otkucaju, i jer će ova
naprava od nespretnjaka napraviti kompetentne graditelje bombe - dok danas,
ponekad i napravimo pauzu jer su neki amateri napravili grešku."
"Ali kada jednom počne da se priča da će ih njihove sopstvene bombe
ubiti, zar to neće izmeniti jednačinu?"
"Pre bih očekivao da to promeni taktiku," rekao je Mils i namrštio se."
Postoji mnogo načina da se isporuči paket bomba a da se vi sami ni ne
popnete do vrata. Kurirske službe, UPS - brza pošta, naivčine i mazge -
potrebno je samo da pronađeš nekog ko će otići tamo gde treba bomba da
bude odnešena i povežite je ispod njegovog auta. Sada, ako se bude prodavao
po ceni koja je dostupna srednjoj klasi, možda bismo mogli da promenimo
scenario u sedamdeset slučajeva i završimo sa 200 eksplozija i 3000
mrtvih..."
"Zašto?"
"Zato što pripadnici srednje klase žive i rade bliže jedni drugima nego što
žive ljudi koji mogu sebi da priušte mercedes. Iz onoga što ti kažeš, zaključio
sam da je ova naprava detonator koji je aktivan sve vreme, koji pomoću
nevidljivih žica ima domet na stotine jardi. Onda ti sa svojom bombom
prođeš kolima pored jednog takvog instaliranog na glavnoj kapiji neke velike
gospodske kuće, i ti a možda i telohranitelj ili baštovan poginete. Prođeš
kolima pored jednog instaliranog na ulaznim vratima stambene zgrade, i onda
ti, a možda i stotinu stanara poginete.
Stvar je jasna, što je više ovakvih stvari u opticaju, imaćemo više pokolja.

Ta stvar će učiniti bombe još opasnijim za sve nas, ne samo za potencijalne
bombardere."

"Vi mislite da ljudi neće promeniti ponašanje kada budu bili suočeni sa
izmenjenim okolnostima."

Mils je uzdahnuo. "Gospodine predsedniče, mi menjamo okolnosti već
dve stotine godina, ali još uvek postoje ljudi koji žele da postanu kriminalci."

Breland je klimnuo glavom polako. "Ali ova naprava će takođe učiniti
pištolje manje opasnim. Kako ćete vi to dovesti u ravnotežu sa onim što ste
upravo sad rekli?"

"Oh, tu počinju pravi problemi," rekao je Mils, odmahujući glavom.
"Delimično zato će ova sprava prvo završiti na ulaznim vratima te stambene
zgrade, jer će ljudi prevashodno misliti na pištolje, a ne na bombe. Ali
uglavnom zato što ima pet stotina pištolja u zemlji, i zato što su ljudi koji ih
imaju veruju da će oni funkcionisati kada su im potrebni. Drugi amandman
poput agresivnog čoveka kroz koga prolazi struja visokog napona, gospodine
predsedniče - on nema potrebe da se zagreva. Ne dodirujete ga. Ako ga
dodirnete, vaše predesedništvo će poginuti."

"Vi verujete u priču da su ti ljudi koji imaju pištolje isto tako privrženi za
onih pedeset hiljada ubistava iz vatrenog oružja godišnje?"

"Gospodine, ovo može zvučati hladno, ali sve dotle dok nečija tuđa
porodica krvari, da. Oni će vam reći da trećinu tih ubistava predstavljaju
samoubistva, a čija je to krivica? Reći će vam i da se trećina tih pucnjava
odigrava između pripadnika bandi koji pokušavaju da ubiju jedni druge, a
bilo bi dobro da ih se rešimo. Još će pokušati da vam kažu kako je zaista
tragičan broj preostalih žrtava, ali kako to nije ništa u poređenju sa brojem
ljudi koji su mogli da postanu žrtve pucnjave da oni sami nisu bili naoružani,
i da loši momci, shodno tome, nisu imali čega da se plaše.

"I da li su u pravu?"
Mils je dokrajčio kafu pre nego što je odgovorio: "Znate, kada obilazim
istočni L.A. ili Tenderloin, mislim kao stari cinični pandur, pitam se kako je
moguće da sam ikada bio toliko glup da pomislim da smo bolji od divljaka. A
kada obilazim Sidnej ili Toronto, imam utisak kao da sam otkrio izgubljeni
svet koji se zove civilizacija, i pitam se zašto dođavola, mi Amerikanci ne
očekujemo više od nas samih. Ali to u stvari i nije bitno, gospodine
predsedniče, jer u svakom slučaju oni veruju da su u pravu. Nikada ih nećete
promeniti, a oni vam nikada neće oprostiti što ste pokušali da im oduzmete
oružje. Uostalom, ako vi njih razoružate, to znači da i oni vas mogu da

razoružaju, a to ne možemo tolerisati. Ne ovde, na ovom mestu i ne u ovom
trenutku."

Umorno uzdahnuvši, Breland se navalio na naslon stolice."Gospodine
Mils, hteo sam da vas pitam kako biste mi vi preporučili da rešim ovaj
problem, ali mislim da ste mi vi to več stavili do znanja. Pa ipak, ne bi bilo
loše da mi ukratko rezimirate..."

Mils je ustao spremajući se da krene. "Što se tiče mene samog a i FBI-a,
radije bih rešavao probleme koje mi sada imamo nego one koje bi ova
tehnologija stvorila. Otarasite ga se. Uništite ga. Ne idite tamo."

Predsednikov razgovor sa njegovim poslednjim posetiocem, savetnikom
nacionalne bezbednosti generalom Ansonom Tripom, bio je mnogo kraći.
Sada već uvežban, Breland je uspeo da sažme svoje izlaganje u ne više od
deset minuta. Trip je uspeo još više da sažme svoje odgovore.

"Generale, ako ova tehnologija stigne do bojišta..."
"Onda bi bilo bolje da smo mi na strani koja ju je tu donela."
"Šta vi predlažete?..."
"Konstruišite ga, otkrijte kako da ga pobedite i prebacite prekrivač preko
njega."
"Tajno oružje."
"Da."
"Zar ne bi bilo od zastrašujuće vrednosti da objavimo kako mi
posedujemo jednu takvu napravu?"
"Gospodine predsedniče, malo šta je tako prolazno kao taktička prednost
usled tehnološkog napretka. Isto tako malo šta je vrednije od toga. Ako ne
sakrijemo otkriće, onda ono neće biti vredno kao oružje."
Kada je Trip otišao, predvorje je konačno bilo prazno. Breland je izveo
svoje nesređene misli u laganu šetnju tamnim južnim travnjakom. Zastavši
blizu fontane, pogledao je prema Elipsi i masivnom vrhu tornja
Vašingtonskog spomenika, koji se kupao u blagom žutom sjaju koji je
podsećao na mesečev sjaj. Pokušao je da ne posmatra samo tamnu tihu noć,
već i senku budućnosti.
Breland se već bližio pedesetoj - bio je isuviše star da bi gajio bilo kakve
lažne nade u pogledu veličine tragova koje ostavlja u Vašingtonu. Kao i
većina njegovih prethodnika, on je prošao intenzivnu obuku u pogledu
ograničenja predsedničke moći. Imajući potrebu da ima uvid u neke stvari,
često je završavao svoj radni dan tako što je sedeo u bademantilu u svojoj
privatnoj kancelaraiji, i čitao svoju kolekciju predsedničkih memoara, a

naročito onih predsednika čiji spomenici nisu ubeleženi u turističke mape.
Došao je do zaključka da iako su neki predsednici propustili šansu da postanu
veliki, nijedan predsednik nije mogao da stvori takve mogućnosti - taj
trenutak je sam dolazio po njih, vođen događajima van zidova Bele kuće.

Sa neobjašnjivom sigurnošću, Breland je znao da je taj trenutak došao. U
sledećih pedeset godina, jedini trag koji će ostati za njim kao podsetnik da je
on tu prošao biće posledice njegove odluke vezane za Okidač - udvostručene
ako bude doneo pogrešnu odluku.

Rekao je sam sebi da mu je manje stalo da ga dobro zapamte, bitnije mu
je da ga zapamte po tome što je dobro radio, i to je verovatno bilo tačno.
Rekao je svojim glasačima: "Mi možemo bolje," i sada je došao trenutak da
će taj njegov sada već poznat i hrabro izrečen meliorizam biti stavljen na
probu - test je sačinio nastran genije a isporučio ga magnat idealista, a i jedan
i drugi su ga posmatrali sa dozom skepticizma, koji je bio u skladu sa
njihovom nedokazanom mladošću. Imajući u vidu da ga je delimično
pokrenuo ponos, u isto vreme sve to je bilo povezano i sa tim što nije želeo
da razočara one koji su u njemu gledali lidera - bilo da su oni izgledali kao
njegovi obožavaoci ili zvučali kao očevi.

Najhitnije od svega bilo je vinuti se do trenutka i zgrabiti mogućnosti
koje je on nudio. Bilo je bitno uraditi to na pravi način. Svaki život je doticao
još desetak drugih, a linija između života i smrti, između zdravih i
hendikepiranih, između sreće i straha, mogla se preći dok trepneš okom.
Spomenici nisu bili važni. Patnja je bila važna, jer je bila stvarna, a samim
tim često i nepotrebna.

Razmišljajući o svemu tome u svetlu pustog travnjaka Bele kuće u tri
ujutru, Breland je shvatio iscrpljen ali sa olakšanjem da ne mora odmah da
donese odluku. Mogao je sebi da dozvoli da se odmori, da zatvori oči iako
pitanje još uvek nije rešeno, i da sutra opet nastavi gde je stao. Sutra nije
kasno.

Bela kuća je bila puna špijuna, a jedan od njih je nosio uniformu Državnog
sekretara Devona Karera.

Dvadeset dve godine u diplomatskom koru, uključujući i službovanje u
javnim službama u Bonu, Biejingu, Tokiju, pružile su Careru odličnu obuku
u pogledu informacija, tako da je dobro bio podučen gde može da dođe do
njih. Brzo i diskretno su ga obaveštavali o svakoj promeni predsednikovog

rasporeda, o bilo kom neuobičajenom posetiocu, sastanku koji se nije pojavio
u dnevnom biltenu za medije. S obzirom da je znao da se sve ono što je zaista
bitno u zvaničnom Vašingtonu dešavalo van pogleda javnosti, Karero je
proučavao grad kao da on vodi diplomatsku misiju u glavnom gradu neke
strane sile, uvek spremno čekajući na bilo kakve znakove koji su neizbežno
nagoveštavali promenu.

Mediji su Karera nazvati jednim od "takmičara koji se takmiči pod lažnim
imenom" u timu Marka Brelanda. Breland nije bio dovoljno dugo u politici
da bi akumulirao bilo prijatelje ili obaveze u znatnom broju, te je svoj kabinet
ispunio veteranima članovima zatvorenog kruga iz glavnog grada koji su
dugovali svoja mesta ne prijateljstvu sa predsednikom ili dugogodišnjoj
odanosti partiji, već sopstvenom iskustvu, ekspertizi, i vezama. To što je ovo
smatrano vrednim pažnje govorilo je mnogo o postupcima i prioritetima
Brelandovih prethodnika.

Kao novajlija, Breland se bio grčevito pridržavao unutrašnjeg kruga
rituala i etikecije. Karero je pretrpeo prvih nekoliko omalovažavanja bez reči.
Ali kada je bio isključen iz intervencije u Ruandi - a na njegovo mesto došao
ambasador Ujedinjenih nacija u koga su bila uperena svetla reflektora koja su
trebala da budu uperena u njega, i koji nije umeo da izađe na kraj sa svojom
odgovornošću, Karero je sa svog normalnog nivoa ljubopitljivosti prešao na
otvoreno špijuniranje.

"Želim da učinim sve kako bih sprečio bilo kakve dalje neprijatnosti,"
rekao je i sebi i svojim izvorima. "Oni od nas koji su ovde duže moraju da
pomognu predsedniku da uspe. Ali ja to ne mogu da uradim ako me
predsednik ne pozove, a ja ne mogu da istupim i dobrovoljno se prijavim, ako
ne znam šta se dešava."

Ali tog sivog i vetrovitog prolećnog jutra, slika se lagano slagala. Sve
veći spisak imena posetilaca je zaista bio misteriozan - među njima su bila
dva sociologa, psiholog, vrhunski istoričar iz Kongresne biblioteke,
potpredsednik američkog Udruženja hemičara, predsednik izvođač rušilačkih
radova CDI, pet, šest ljudi iz Pentagona (uključujući i komandujućeg general-
potpukovnika Vojne akademije), i Karerov lični koordinator za borbu protiv
terorizma, Donald Lang.

Više zabrinut nego ljut, Karero je pozvao Langa u njegovu kancelariju.
"Done, donesi mi svoj izveštaj o sastanku sa predsednikom," rekao je,
koristeći sve svoje iskustvo kako bi nabacio ubedljivi osmeh i razoružavajuće
umirujući ton.

"Nema šta mnogo da se kaže, gospodine sekretare," rekao je Lang.
"Predsednik mi je tražio neke podatke u vezi sa kretanjima u međunarodnom
terorizmu.

"Kakve podatke?"
"Broj aktivnih terorističkih grupa, godišnji broj incidenata, smrtnih
slučajeva u godini - sve ono što inače stavljam u svoj godišnji izveštaj, sem
što je sadašnji godišnji izveštaj zastareo šest meseci. Bio je veoma
zainteresovan za trendove i obrasce metodologija, i postavio mi je mnogo
pitanja u vezi sa tim."
"Ko je još bio tu?"
"Uglavnom niko. Šef personalnog Nolbi je ulazio i izlazio nekoliko puta.
Video sam sekretara odbrane kada sam ulazio, ali on je otišao pre nego što
smo mi završili."
"Da li je bio prisutan stenograf?"
"Ne, nije vođen zapisnik. Predsednik je napravio nekoliko zabeležaka, i to
je sve. Kada malo porazmislim o tome, to je malo čudno, zar ne?"
Karero je ignorisao njegovo pitanje. "Kako je ugovoren sastanak?"
"Pozvali su me jutros da dođem. Mislio sam da je u pitanju neka šala -
čak i u Vašingtonu pozivi koji počinju sa 'Ovde predsednik' nisu baš toliko
uobičajeni. Zar ti nisi čuo za to? Obavestio bih te da sam iz bilo kog razloga
posumnjao da nisi uključen..."
"Ne, znao sam," brzo je rekao Karero. "Samo sam hteo da se uverim da se
sve odigralo kako treba, s obzirom da je obaveštenje koje su mi poslali bilo
kratko."
"Aha," rekao je Lang. "Da li mi onda možeš red o čemu se radi?"
"Žao mi je Don," rekao je Karero uz pomirljiv osmeh. "Još uvek nemam
dozvolu da o tome pričam. Shvataš to, zar ne?"
"Naravno. Pa, ako ti mogu još nekako pomoći..."
"Hvala ti."
Koračajući tamo-amo po svojoj kancelariji, Karero je sve sabrao i dobio
rezultat: sekretar odbrane, šef personalnog, antiterorizam, vojne starešine,
psihologija i sociologija, industrijski magnati. Sve je to dodao terorističkoj
pretnji - ubedljivoj i bliskoj, verovatno usmerenoj na neki objekat koji se bavi
proizvodnjom hemikalija. Izvukao je telefon iz unutrašnjeg džepa jakne i
pozvao sekretaricu.
"Klara, pozovite mi Ričarda Nolbija." Dok je čekao, otišao je do prozora i
pogledao kroz prozor prema Beloj kući. Amateri, pomislio je osorno. Ima

previše amatera.
"Gospodine sekretare, gospodin Nolbi je na vezi."
"Hvala Klara." Pritisnuo je dugme, i čuo kako se sredina menja dok se

digitalni uređaji za šifrovanje nisu pojavili. "Šta se to tamo dođavola dešava?
Želim da vidim gospodina predsednika - i to odmah. Ako ovo što sam čuo
čuju i drugi, onda ćemo se suočiti sa veoma ozbiljnom situacijom..."

Nolbi je prigovorio, ali Karero se nije dao zastrašiti. Šef personalnog je
bio bokser pero lake kategorije, portir. Nije on bio taj koji odlučuje o politici
ili kontroliše kakav pristup kabinet treba da ima do Brelanda. Pa čak i ako je
mislio drugačije, onda je zaslužio da drugi koji više znaju od njega daju takva
ovlašćenja.

"Dolazim," rekao je Karero. "Recite predsedniku da me očekuje. I
nemojte ni da pomislite da kažete onima na kapiji da me zaustavljaju, sem
ako ne želite da naše neslaganje dobije mnogo veći publicitet, s obzirom da ja
neću mirno otići."

Nada je zamenila iznenađenje u očima Starog lava dok je slušao Brelanda, i
kako mu se lice sve više i više razvedravalo, izgledalo je kao da decenije
nestaju sa njegovog lica.

"Ovo je divno - mnogo više nego što sam i mogao da se nadam gospodine
predsedniče, mi moramo imati ove naprave u našim ambasadama. Koliko će
vremena proći pre nego što ih plasirate na tržište?"

Breland je odmahnuo glavom. "Nisam još odlučio da li ćemo ih uopšte
konstruisati - ili ako ih i konstruišemo, kako ćemo ih koristiti."

"Niste odlučili, ili niste objavili? Ne, to ne liči na vas, zar ne?" rekao je
Karero. "Da li bih ja onda mogao nešto da kažem, gospodine predsedniče,
kako bih sprečio mogućnost da tačka sa koje ja gledam na sve to ne bude
uključena u vaša razmišljanja?"

"Samo izvolite."
"Hvala vam." Pogled diplomate se suzio, i teret njegovih godina se
ponovo video na njegovom licu. "Gospodine predsedniče, ja ne volim
sahrane. A naročito ne volim da ja ovako star idem na sahranu mladog
čoveka ili žene. A najteži od svih dana su mi kada moram da prisustvujem
sahrani mladog čoveka ili žene koji su umrli obavljajući posao na koji sam ih
ja poslao.
Gospodine predsedniče, naše misije su pod opsadom. Nemamo neke

velike protivnike, ali zato imamo deset hiljada zakletih neprijatelja. Svakoga
dana se dešavaju incidenti, povrede svake nedelje i stalna svest o tome da
smo mi primarna meta nezadovoljnim ljudima. Ambasada je predstraža na
neprijateljskoj teritoriji. Kada zaboravimo na to, mi šaljemo naše ljude tamo i
izlažemo ih riziku. Prekomorski diplomatski kor plaća cenu za odluke koje
ovde donese. I čelična kapija i privremena dužnost pomorske straže nisu
dovoljna zaštita. Mislim da je nepotrebno da vas podsećam, ali ipak ću to
učiniti, s obzirom da naši ljudi ginu tamo. Jedanaest ljudi je poginulo od
rakete u Atini, troje od njih su bili moji gosti. Ambasador Warton je ubijen
snajperom. Postavljena je bomba u autu u Ankari, dok je državna bezbednost
gledala na drugu stranu. Sofija. Taskent. Džakarta. Moje sećanje ide čak do
Najrobija i Dar es Salema."

"I moje," priznao je Breland.
"Onda ste možda primetili da više nismo šokirani kada se dese ovakvi
napadi, da nismo više sposobni za bes. Moj odsek je dovozio tela kući
brodovima iz dvanaest zemalja u zadnjih deset godina." Karero je oklevao,
nije mogao nijednu reč da prevali preko usana. "Jedno od tih tela je bilo telo
čoveka koji je hteo da oženi moju kćerku - analitičar po imenu Džon Dugan,
ubijen je kada je masa jurnula prema ambasadi u Amanu. Svetle kose, nežan
smešan čovek. Voleo bih da su on i Jeanne imali dece."
Podsećajući se svog porodičnog gubitka, Karero je za trenutak postao
tužan. Ali iza te tuge se krio bes, i u trenutku kada je posegnuo za čašom,
osetio je kako ga obuzima.
"Gospodine predsedniče," rekao je mekanim glasom koji je u ovom
trenutku zvučao ledeno, "vi ne možete od tih ljudi da tražite da rizikuju svoj
život služeći državi, a da vi za uzvrat ne učinite ništa kako biste taj rizik sveli
na minimum. Sve što biste učinili, a što bi bilo manje od toga je sramno,
bezvredno. Ako ovaj izum može da razoruža rulju, detonira bombu dok je još
uvek udaljena nekoliko blokova od glavne kapije, uništi raketu usred borbe,
onda ga moramo konstruisati, i moramo ga koristiti. To naša savest od nas
zahteva."
Karero je pokušao da ustane, odbijajući ponuđenu ruku. "Bili ste jako
ljubazni i saslušali ste me, gospodine predsedniče, ne želim da vas teram da
odjednom postanete grubi. Sam ću pronaći izlaz, kao što sam sam pronašao i
ulaz.
Jedino što bih vas zamolio je da pre nego što odlučite, budete sigurni u to
kako ćete se osećati kada eksplodira sledeća bomba ili poleti sledeća raketa -

kao da ćete se složiti da budete pratnja na mojoj sahrani. Doviđenja,
gospodine predsedniče."

Vrata samo što su se zatvorila za Karerom kada su se ponovo otvorila i
Nolbi je ušao. "Da li je sve u redu, gospodine?"

"Bio je ovo dobar razgovor," rekao je Breland. "Moramo zahvaliti
sekretaru Kareru što nam je ukazao na oblasti u kojima smo bili nemarni.
Moramo da izađemo vani iz ovog akvarijuma."

"Trebaće nam neka priča kao pokriće."
"Smisli nešto," rekao je predsednik. Podigao je slušalicu, i za nekoliko
trenutaka je stupio u kontakt sa Hollow Oakom. "Gospodine Goldstajn, ovde
je Mark Breland. Doneo sam odluku. Da li biste mi se vi i doktor Brohier
pridružili u Camp Dejvidu kako bismo porazgovarali o onome što predstoji?
Dobro. Ne, ja ću obavestiti senatora. Da, pobrinućemo se za prevoz."
Prekinuo je vezu i pogledao u namrštenog Nolbija koji ga je posmatrao
nezadovoljno. "Šta?"
"Konstruisaćete ga."
"Da. Još uvek gajiš neke sumnje?"
"I više od toga. Sve ovo me na smrt plaši. Mislim da nismo dovoljno
pametni da predvidimo sve posledice."
"Ogroman posao nas čeka" rekao je Breland klimajući glavom. "Za
razliku od tebe ja sam ubeđen da ovo moramo da uradimo. Ići ćemo korak po
korak, a Goldstajna i Brelanda ćemo držati na kratkoj uzici. Nećemo to pustiti
da se dešava tamo negde. I za mene je sve ovo poražavajuće kao i za tebe,
Ričarde, ali mi radimo ispravnu stvar. I biće mi potrebna tvoja pomoć da bi
sve uradili ispravno."
"Biću tu. Još uvek sam u timu," rekao je Nolbi pomirljivo i bez
entuzijazma.
"Dobro. Hajde onda da okupimo i ostatak tima i popnemo se na autobus.
Pozvaćemo Stepaka Karera, Milsa, i mislim, Davinsa iz SDB."
"Možda bi trebalo da uključimo i potpredsednika."
"Ne. U ovom trenutku Toni ne može da da nikakav doprinos projektu."
"U redu. Onda da uključimo Harvija Tetlbauma," rekao je Nolbi,
imenujući savetnika iz oblasti nauke.
Breland je odmahnuo glavom. "Hajde da pozovemo sve one koji već
znaju o ovom projektu za isti sto pre nego što započnemo da razgovaramo o
tomo ko još treba da bude prisutan. Nikoga ko nam, u ovom trenutku, zaista
nije neophodan nećemo uključiti.

Ambijent u kome se održavao prvi sastanak, a koji je Nolbi u šali nazvao
"Okidačovi čuvari", bio je neprivlačan baš kako je Karl Brohier i zamišljao.
Kabinet C je datirao iz samih početaka Kemp Dejvida kada je služio kao
omladinsko odmaralište smešteno na samom vrhu planine, što se po starom i
istrošenom drvetu i brojnim slojevima farbe moglo i videti. Površina
dugačkog stola imala je toliko ožiljaka da je bilo prosto nemoguće po njoj
pisati, a nepažljivo spuštena čaša bila je u opasnosti da se prevrne.

Muškarci koji su sedeli za stolom odlično su se uklopili u neformalno
okruženje. Sportska majica za bejzbol koju je Breland uvukao u farmerice
bila je izbledela i umazana. Goldstajn je nosio pulover Univerziteta Džordžija
sa rukavima podvijenim iznad koščatih lakata. Nolbi je sakrio svoje
proćelave zaliske ispod bejzbol kačketa sa Ševroletovim znakom, a njegov
komset je virio iz prednjeg džepa teške tople flanelske košulje. B-25 iz ere
Drugog svetskog rata ugrožavao je prisutne u sobi iz džepa košulje generala
Stepaka. Čak je i uvek prikladno obučeni Karero zamenio svoje odelo i
kravatu modernom polo majicom, mada su njegove crne cipele bile uništene
od zemlje koja je omekšala od kiše koja je padala sinoć cele noći.

Nisu bila prisutna čak ni Robertova pravila o protokolnom ritualu u
Brelandovom maniru. Kada se konačno Edgar Mils pojavio na vratima bez
daha, predsednik je jednostavno otišao do svoje stolice i sačekao da ostali to
primete i urade isto.

"Gospodin Nolbi se složio da vodi zapisnik," rekao je. "U slučaju da i vi
to želite, slobodni ste da to uradite, ali uzmite u obzir da će vaš zapisnik biti
smatran poverljivim dokumentima, pa ćete biti u obavezi da tako sa njima i
postupate.

Neki od vas su mi preporučili da Okidač ne bude samo smatran
poverljivim materijalom, već da podaci o njegovom postojanju budu
kompletno izbrisani. Ali činjenica je da mi isto tako nemamo tako
dalekosežan domet da sakrijemo ovo otkriće. Jedino što možemo da učinimo
jeste da ga se mi odreknemo, a da ga ustupimo Kinezima, Indijcima ili
Rusima.

"Tako da sam ja odlučio da mi delujemo što je moguće brže kako bi ga
razvili, a u isto vreme da radimo što je moguće bolje kako bismo ga
kontrolisali što je duže moguće. Ali da se ne zavaravamo. Na mom prvom
predsedničkom intel-brifingu su mi rekli da mogu da pretpostavim da će

svaki materijal obeležen kao 'poverljiv' biti doveden u pitanje u roku od šest,
onaj obeležen kao 'tajna' u roku od osamnaest meseci, a 'strogo poverljivo' u
roku od tri godine. Dakle to je naša šansa. U periodu od tri godine, ova
tehnologija ce biti zastupljena svuda.

"Ja odobravam pokušaj proširenog istraživanja, ekstenzivni program
istraživanja i neposrednu proizvodnju," rekao je Breland i atomatski naišao
na Brohierpvo odobravanje što je ovaj iskazao klimanjem glavom.
"Nameravam da ih sagradimo tako da oni služe kao dodirno oružje za
naoružane snage. Sagradićemo ih još i kao štit u borbi protiv terorizma za
državne objekte kako ovde tako i u inostranstvu. A ako rezultati istraživanja
budu pozitivni, postoji mogućnost da se Okidač koristi i u javne svrhe.

"Zatražiću od Terabajt laboratorija da obezbede dva prototipa što je pre
moguće, tako da možemo početi da procenjujemo kolika je njegova
upotrebljivosti u trenutnom stadijumu razvoja." Breland je pogledao
Brohiera.

"Mislim da to možemo uraditi u roku od nekoliko nedelja, gospodine
predsedniče."

"Pretpostavljam da će nam najmanje toliko biti potrebno da odlučimo ko
će imati starateljstvo nad njima, i gde će se obavljati testiranja. Doktor
Brohier, hteo sam da vas pitam da li mislite da je izvodljivo da postavimo
jedinicu Okidača u orbiti?"

"Za odbranu od projektila?"
"Ne, bio bi uperen u zemlju. A cilj bi bilo opasno žarište. Njegova uloga
bi bila slična naporima Šumarske službe u borbi protiv požara pomoću
avionskih tankera."
Brohierove oči su zasijale neobičnim optimizmom. "Očigledno ima
mnogo pitanja koja moramo da rešimo, a trenutna verzija nam ne pruža
mogućnost da odredimo ciljeve. Moraćemo to da ispitamo, gospodine
predsedniče. Ne kažem da je to moguće, ali je pitanje dostojno razmatranja."
"Stavimo ga onda na listu," rekao je Breland. "Doktor Brohier, želeo bih
da vaši ljudi rade na tome. Predlažem da nadoknadimo Terabajtu sve
troškove koje su imali do sada za ovo istraživanje, i da napravimo ugovor sa
vašim timom kako biste nastavili sa radom. Nisam siguran kome ćete
podnositi izveštaj, ali ne vidim nijedan razlog zašto vi ne biste lično da vodite
odeljenje. Doduše, javiće se verovatno potreba za njegovim proširivanjem i
to brzo. A ja mislim da Kolumbija nije pravo mesto za to. Da li ste još uvek
zainteresovani?"

"Ja sam se već spremio za borbu u slučaju da probate da me izgurate,
gospodine predsedniče."

Breland se nasmejao i okrenuo prema Goldstajnu. "Gospodine Goldstajn,
moraćemo negde da konstruišemo ove sisteme. Možda vas možemo ubediti
da se preorientišete ili da otvorite adekvatno postrojenje za proizvodnju."

"Biće nam zadovoljstvo da učestvujemo u licitaciji za posao, gospodine
predsedniče."

"To neće biti neophodno. Onda, senatore Vilman.." Odmahnuo je glavom.
"Zahvalan sam vam što ste ove ljude doveli kod mene. Ali da budem iskren
ne znam kakva bi moja uloga mogla biti u onome što vas čeka."

"Prihvatite moje savete," rekao je Vilman. "Ja ću biti vaša savest,
predsedniče Breland. Potreban vam je neko ko vam ništa ne duguje kako
biste bili sigurni da nećete biti izloženi opasnosti i da bi vas podsetio da sve
ovo ne radimo zbog Bele kuće, ili Vašington Post-a, sledećih izbora ili
potomstva, ili kako bismo usrećili starešine iz Pentagona. Mislim da vi sve to
već znate, ali u ovom okruženju dobre namere često bivaju izopačene."

"Da često," rekao je Breland. "Dobro onda. Prihvatam vašu ponudu.
Onda, svi ostajete, zar ne?" Prebrojio je koliko njih se složilo, a zatim je
ustao. "Ričard je spremio neke papire za vas, i kada završimo sa svim tim
možemo zasukati rukave i početi da razgovaramo o detaljima. Imamo puno
posla."

Kada je predsednik izašao, Nolbi je spustio snop papira ispred Brohiera
sa naliv perom na vrhu. "Tri dokumenta, tri potpisa," rekao je šef
personalnog. Dok je Brohier privlačio prvi dokument i prelistavao kako bi
došao do zadnje stranice, Nolbi je dodao tiho: "Nikada niste odgovorili na
moje pitanje. Koliko vaših ljudi zna za ovo. Biće mi potrebna lista do kraja
ovog dana."

Podižući pogled, pogledao ga je nepokolebljivo. "Gospodine Nolbi, ja
dajem obećanja samo za sebe i nikoga više. Ljudi o kojima vi pričate rade u
Terabajtu, a ne za njega, mi ih ne posedujemo. Preneću im vašu ponudu. A
oni će sami odlučiti."

"Ali Terabajt je vlasnik ovog otkrića, zar ne? Za toliko ih valjda
kontrolišete."

Brohier se nasmejao podrugljivo, naškrabao svoje ime, i gurnuo zakletvu
bezbednosti preko stola. "To nije tako jednostavno, gospodine Nolbi, ne kada
su u pitanju ljudi koji su navikli da misle svojom glavom. Možete ih ubediti
da stave svoje potpisa na koja god hoćete dokumenta, ali morate se još

mnogo potruditi kako biste naterali žabu bukačicu da ostane u kofi."

10

HITAN SLUČAJ

FILADELFIJA Porodična svađa za večerom rasplamsala se u kućno nasilje i
završila pucnjavom u južnom delu susedstva u petak veče. Desetine ljudi je
posmatralo kako Malia Džekson, stara dvadeset i četiri godine, sva u suzama
beži iz svoje kuće, jedne u nizu u Četvrtoj ulici, i kako otvara vatru na svog
mladića, Rajmara Rolinsa, kada je ovaj pošao za njom. "Ova devojka nije
imala izbora," bunio se jedan sused kada je policija privela Džeksonovu.
"Njen čovek je tuče svakog vikenda. Bio je loš tip."

KOMPLETNA PRIČA VESTI O KUĆNOM NASILJU UBISTVO ILI
SAMOODBRANA? GLAS LJUDI POVODOM VESTI U NOVINAMA

Telefon prenu i Li Tajer i Gordona Grina iz dubokog sna, u pravom trenutku
s obzirom na okolnosti. Specijalni visokofrekventni alarm koji se uključuje
kada se aktivira šifra za opasnost, i koji neutrališe sve filtrirane i instrukcije
koje se dalje prosleđuju, i koji je Li postavila na svoj lični broj, najavio je
ovaj poziv.

Samo je troje ljudi imalo Lijinu šifru za opasnost - njena sestra Džoj,
njena polusestra Barbara, i njen otac. Jedini koji ju je ikada upotrebio bio je
njen otac, da bi joj kazao da je majka imala srčani napad. Taj piskavi
nesnošljivi zvuk odjekivao je kroz pomračinu onoga što bi se moglo nazvati
spavaćom sobom, nagoveštavajući kobne vesti, i ruke su joj već drhtale dok
je pokušavala da napipa sklopljeni telefon. Maleni žuti displej pokazivao je
da je poziv Barbarin.

"Da - halo? Barbara?"

Red koje su do nje dopirale gubile su se usled bolnog cviljenja
isprekidanog kratkim, izmučenim jecajima.

"Barbara, šta je bilo? Šta se dešava? Govori, dušo."
Na drugom kraju sobe Gordon upali lampu za čitanje i uspravi se na svom
kauču. Ništa nije rekao, ali su podignuta obrva i uperen pogled odavali
njegovu zabrinutost.
Još jednom, Barbarino jecanje zaglušilo je većinu njenih reči. Li je uspela
da razabere 'Eliza' i 'prozor', dok je ostalo izražavalo samo dubinu sestrinog
straha, šoka, ili terora.
"Ne mogu da te razumem, dušo. Pokušaj da se smiriš - udahni duboko,
lagano izdahni. Tako - možeš ti to. Kontroliši se. Polako. Diši. Upamti da
dišeš. Sada mi reci šta se desilo Elizi. Je li povređena?"
"Ona je - ona je..." Glas joj je zapeo u grlu kao da se borila sa još jednim
napadom jecanja. "Ne. Ne. Nije povređena. Nije povređena."
"Dobro je. Je li Toni dobro?"
"Tom - Toni je dobro."
"A ti, ti nisi povređena?"
"Ne. Niko nije povređen. Ali tako malo je falilo.."
"Jesi li kod kuće?"
"Da. Da. Deca su konačno zaspala. U stvari, nadam se da jesu. Naterala
sam ih da odu u suteren. O, Li, mislila sam da je gotovo. Mislila sam da smo
to ostavili iza sebe. Ali opet se dešava. Skoro da su je pogodili, Li - skoro da
su pogodili moju Elizu." Izgovaranje ovih red testiralo je Barbarinu kontrolu
nad emocijama, ali se ona borila kroz duboke potresne jecaje. "Bila je na
kauču i gledala televiziju. Metak je promašio za petnaest centimetara.
Petnaest centimetara..."
"Ko je pucao na nju?"
"Oni prokleti Beli kraljevi," gnevno odvrati Barbara.
"Bande opet jure Tonija?"
Bes se pretvori u očaj. "Šta da radim? Šta da radim?"
"Ispričaj mi šta se sve dogodilo."
U narednih nekoliko minuta Li je pokušavala da sastavi delove priče. Već
je znala da su pre nepune dve godine Tornja, koji je u to vreme imao
četrnaest godina, vrbovali pripadnici bande koji su sebe nazivali Sabljarima i
na čijem je čelu bio neki Iranac, i koja je u to vreme preuzimala prodaju
droge u Tonijevoj srednjoj školi. Kada je odbio da im se pridruži, neko je
pucao u prozore Barbarinog deset godina starog automobila, dok je ona

sedela za volanom. Klivlendska Metro kriminalistička jedinica, odsek za
narkotike, takozvani 'čistači ulica' na svu sreću je sprečila dalja sukobljavanja
i strpala većinu Sabljara u zatvor.

No, jedna nova banda, koja je sebe nazivala Belim kraljevima, nedavno je
preuzela vlast u tom kraju. Beli kraljevi su se postavili kao zaštitnici belačke
većine, nad pripadnicima naroda Bliskog istoka i Afro-Amenkanaca koji su
bili u većim u nekoliko nekoliko susednih krajeva. Svi oni su išli u jednu istu
školu, u koju je išao Toni koji je sada imao šesnaest godina i bio na trećoj
godini. Dolazilo je do tuča i svađa s obzirom da su Beli kraljevi na silu
pokušali da izazovu poštovanje.

Još jednom su pokušali da vrbuju Tonija; i još jednom ih je on odbio. I
opet je bio upozoren da se nepristajanje smatra izdajom, i da se to neće
tolerisati. Kao i ranije, upozorenje pucnja upozorenja - u ovom slučaju,
ispaljen je bio jedan jedini metak kroz prozor dnevne sobe sat vremena nakon
večere. Metak je završio u zidu iznad kauča i prestravljenu Elizu, tada devet
godina staru, zapljusnuo je gipsanom prašinom, dok je škripa guma
bezobrazno označila bekstvo počinioca.

"Jesi li zvala policiju?"
Ogorčen osmeh. "Zvala sam policiju. Pola sata kasnije sam ih opet
pozvala. Konačno su došli posle sat vremena i ponašali se kao da je u pitanju
najobičnija šala."
"Kako to šala?"
"Očito, ako nisi diler droge ili ubica, naša policija nije zainteresovana.
Zapravo, jedan od njih je rekao, 'Pa, nije pričinjena nikakva šteta, je l'?'
Predložio mi je da stavim čvršće roletne na prednje prozore i da ih držim
spuštene."
"Oni nemaju nameru da ih jure?"
"Oni nemaju nameru da bilo šta urade. Ah, naravno da mi oni to nisu
priznali u lice, ali to je isto kao da su me potapšali po ramenu i rekli mi:
'Dobro, dobro, ne preteruj.' Doduše ni Toni nije hteo da im pomogne."
"Pusti me da pogodim - nije hteo da ih imenuje."
"Kazao je policiji da ne zna ko mu je prišao, da ih ne bi prepoznao, da
nije video njihov auto. O, Li, to je možda najstrašniji deo - on te dečake zna
godinama. Neki od njih su bili sa njim u crkvenoj košarkaškoj ligi. Šta da
radim? Da li da kažem Toniju da ide i pridruži im se, da nosi njihovu belu
kapu i tuče crnce i žutokožce? Ili da čekam da se vrate i ubiju nekoga od
nas?"

"Ne. Ništa od toga," reče Li. "Evo šta ćeš - odmah ujutru, stavi Tonija i
Elizu u auto i dođi ovde. Možeš da ostaneš u mom stanu, ja ne živim u
njemu. Imaćeš dosta prostora."

"Ne mogu," cvilela je Barbara. "Deca moraju u školu
"Šta je važnije? Njihovo zdravlje ili broj izostanaka?"
"Izgubiću posao - u naredna dva meseca nemam više slobodnih dana.
Osim toga, u čemu je svrha? O, Li - lepo od tebe što si se ponudila, ali to ne
rešava problem. Beli kraljevi će i dalje biti tu kad se vratimo, a policija ipak
neće moći da nas zaštiti."
"Ko je govorio o povratku? Objavićemo da se kuća prodaje i vratiti se za
nekoliko dana da je očistimo. Ne, još bolje, platiću da se očisti - ne moraš
više ni minut tamo da provedeš."
"Ova kuća je sve što imam," reče Barbara glasom koji je više podsećao na
cviljenje. "Iako je ono što u kući imam verovatno vrednije od nje same, ne
mogu da je prodam. Ne mogu da priuštim kuću u Kolumbiji."
"Možeš da kupiš kuću u Plejn Sitiju, ili Zapadnom Džefersonu, ili
Džouistaunu, ili Kerolu. U okolini ima puno malih gradova, vrlo
pristupačnih. A i ja ću ti pomoći. Nikada nisam mogla da shvatim zašto si
ostala u toj kući kada vas je Džons napustio... "
Barbara ponovo zajeca. "Nikada i nećeš. Oba moja deteta su ovde začeta,
ovde rođena, ovde prohodala. To se ne odbacuje tek tako."
Izgubivši strpljenje Li prasnu, "O, kad ćeš odrasti, Bibi? Hoćeš da toj listi
pridodaš 'oba moja deteta su ovde ubijena'? Tada ćeš moći da ga smatraš
prokletim svetilištem..."
"Ja to ne zaslužujem," tužno reče Barbara. "Ne bi trebalo da sa mnom
tako razgovaraš - pozvala sam te da bi mi pomogla, Li..."
"Zašto onda ne prihvatiš pomoć kad ti je nudim? Spakuj kofere, pokupi
decu, dođi i počni ispočetka. Ma daj, Barbara, pogledaj stvarnosti u lice.
Nema tamo ničeg vrednog za šta bi se tako grčevito držala, a to podrazumeva
i tvoj posao,"
"Žao mi je ako moj život ne zadovoljava tvoje standarde," odvrati
Barbara glasom odjednom hladnim. "Ti uopšte nemaš poštovanja prema
meni, zar ne? Ništa ti ne odgovara što se tiče mene i moje dece, je l' tako?
Moj posao, moja kuća, moja osećanja, moji prijatelji..."
Li jedva da je bila svesna da je ustala i da hoda po jedva osvetljenoj sobi.
"Je li bilo koja od tih stvari vredna Tonijevog života? Elizinog života?
Tvog života? Hoćeš da Toni uzme pušku i pokuša da reši tvoje probleme

umesto tebe? Petnaest centimetara, Bibi. Samo petnaest centimetara se našlo
između još jedne šanse i sahrane."

Sada je njena sestra ponovo plakala. "To je previše. Previše! Ja to ne
mogu, Li."

"Ali ne moraš to sama da uradiš.
Zajecala je još ogorčenije i sve što je htela da kaže kao da se gubilo u tom
grču.
"Kako da im kažem? To bi značilo da priznajem da je ceo moj život jedan
veliki promašaj. Kako da pobegnem nakon šesnaest godina? Kakav bi im
primer time dala? Kako da kažem Toniju da je to prava stvar?"
"Ponekad to i jeste prava stvar. Bibi, preklinjem te, sve te stvari o kojima
govoriš su samo ponos koji ti stoji na putu. Bar jednom u životu budi
racionalna. Ti tu decu ne možeš tamo da zaštitiš, a policija neće - nemoj da
Toni pomisli kako on to mora da uradi umesto tebe. Molom te, Bibi - dođi u
Kolumbiju. Dođi sutra. Dođi večeras. Molim te."
"Ne znam," reče Barbara uplašenim šapatom. "Ne znam. Moram da
razmislim. Javiću se."
"Bibi..."
Veza se prekinula. Ogorčena, Li baci telefon na svoj krevet i uputi pogled
ka Grinu. "Tako sam besna zbog nje," rekla je svesna da joj je celo telo
napeto i da gubi kontrolu nad njim.
Gordon klimnu glavom bez reči. "Ispričaj mi polovinu koju nisam čuo.
Hoću da sklopim celu priču."

Tek nakon pola sata Li je bila spremna da sa njim razgovara.
Prvih nekoliko minuta je htela da pukne od brige. Koračala je po sobi,

čeprkala po frižideru i ne našavši ništa što bi godilo njenom raspoloženju,
umivala je lice do crvenila u obližnjem ženskom toaletu, sedela na krevetu
češljajući kosu tako energično da Gordon nije mogao da poveruje da joj to ne
nanosi bol. Na kraju je spustila četku i uzela telefon.

"Privatni agent. Pretraži: Klivlend Hajts, Ohajo. Policija. Dispečer za
hitne slučajeve. Konektuj."

Usledilo je kratko, hladno objašnjenje o prirodi misije policije i
granicama njihove mod. Gordon je posmatrao kako iznenađenje, ogorčenje,
užas, i konačno očaj boje zauzvrat Lijino lice.

Da, policija je bila svesna da bande deluju po Klivlend Hajtsu. Da, ulične

patrole su znale za oružani incident u Barbarinoj kući. Ne, ne mogu da
ponude obećanje da će ih zaštiti - posao policije je da vodi istragu, a ne da
pruža telesnu zaštitu. Ne, detektivi ne istražuju aktivno taj incident - u toku
jedne noći prosečno bude bar desetak prijava o pucnjavi. Da, u idealnom
svetu - ali ne, ovaj nije takav, i jedva da ima dovoljno vremena da se ispitaju
pucnjave u kojima je bilo povređenih ili mrtvih.

Kada se okončala ova serija razgovora, iz Lijinog ponašanja se jasno
videlo da je istovremeno i neutešna i nepristupačna. Stajala je nervozno uz
vrata, pognute glave i očima uprtih u pod kao da očima koje gledaju, a ništa
ne vide, prži rupu na patosu. Gordon je imao utisak, da ako joj spusti ruku na
rame i pokuša da je uteši, da će je Li odgristi i oglodati.

Zatim je ponovo uzela telefon. Ovog puta je zvala svoju mlađu sestru
Džoj u Bejkersfildu u Kaliforniji. Bilo je jasno da Barbara nije zvala Džoj,
tako da je Gordon imao priliku da čuje informacije koje su mu nedostajale
dok ju je Li upućivala u sve što se dogodilo. Dve sestre su zatim saosećale sa
Barbarinom zbog njene sklonosti da se parališe u trenucima krize, što je
naizgled uklonilo napetost sa Lijinog lica.

"Tačno - upravo tako," uzvratila je Li na neko Džojino zapažanje. "Kao
da nema ama baš nikakve instinkte za opstankom. Ona je veverica koja sedi
na sred puta i gleda u farove kamiona koji juri ka njoj, umesto da pobegne sa
puta. Hm? Ne, ja ne mislim da je fer to što ona čeka da je neko drugi spasi.
Jednostavno, ona je skroz skrhana."

Ali Džoj nije predložila ništa čega bi se Li mogla držati, nikakvo rešenje
za njenu dilemu. Sestre su se složile da nema svrhe da uvlače oca, koji već
ima pune ruke posla oko mame, a i on je ionako na Floridi koja je hiljadama
kilometara daleko od njih. Uzevši sve u obzir, brzo joj je postalo jasno da je
jedina pomoć koju Džoj može da ponudi saosećanje i spremnost da ujutru
pozove Barbaru i pokuša da je ubedi da prihvati Lijinu ponudu.

Kada je spustila telefon posle razgovora, Lijin bes je nestao, ali zamenio
ga je izgubljen pogled nekoga ko je u nevolji i najednom shvata da 'konjica'
ne dolazi. Pokušala je da još jednom pozove Barbaru. Telefon je zazvonio
desetak puta ali niko se nije javio. Ostavila je poruku na sekretarici, samo što
u njenom glasu jedva da je bilo života dok je izgovarala: "Barbara, Li je
ovde. Molim te pozovi me." Zatim je opet sela na ivicu kreveta, sklopila
telefon i odložila ga.

"Možda to znači da je u kolima na putu ovamo."
"Ne," rekla je Li. "Barbara nije sposobna da samo zatvori vrata za sobom

i ode, a da se o sitnicama pobrine kasnije. Ona nikada ne bi napustila kuću a
da mi se prethodno ne javi, da potvrdim da ću je čekati i u koje vreme, da joj
dam uputstva, da pita da li da ponese pilule, i tome slično."

"To ti tako misliš..."
"Ne, ne mislim. Verovatno je isključila telefon da ne bi uznemiravao decu
- potrebno im je da se dobro naspavaju, ako ni zbog čega drugog a ono zato
što sutra ustaju da idu u školu." Li je vrtela glavom. "Toliko je volim, ali
ponekad poželim da je išamaram kako bi se urazumila."
Gordon klimnu glavom. "Ali prvo treba skloniti vevericu sa ulice."
"Moram da odem tamo,"uzdahnula je Li pomirljivo. "Moram nekako da
je probudim - ne mogu da joj dozvolim da opet dovede decu u opasnost."
"U redu," reče Gordon. "Onda bolje da prekinemo sa pričom i prionemo
na posao."
"Šta? Šta imaš na umu?"
"Ne znam kako tebi tako nešto nije palo na pamet," odvrati Gordon. "One
ubice će verovatno hteti da saznaju da li su oni shvatili poruku. Ako im Toni
sutra ujutru kaže da idu do đavola, oni će se vratiti sutra u toku noći. A mi
ćemo ih čekati."
"To je suludo, Gordi... "
"Ne nije. Do sutra uveče možemo Bebu II da stavimo u pogon. Samo
treba da sastavim kolimator o kome razmišljam već više od nedelju dana, a za
to vreme ti možeš na brzinu da privežeš nekoliko kontrola u kabini u
kamionu. Možemo da stignemo tamo pre nego što deca siđu iz autobusa.
"Šef se nikada neće sa tim složiti."
"Dobar razlog da ga ne pitamo."
"Šta! Misliš da jednostavno uzmemo Bebu i odemo?"
"Da."
"Snimiće nas. Onda će nas Brohier otpustiti. A onda će njegovi prijatelji
iz šerifove kancelarije, uz to, da nas strpaju u zatvor."
"Znaš, počinješ da zvučiš baš kao tvoja sestra," tiho reče Gordon. "Zašto
iznalaziš razloge da ne pokušaš?"
Njegove reči su je pogodile i ona iznenađeno razrogači oči. "Misliš da ja
ne želim da joj pomognem? Zaustaviće nas na kapiji, Gordi."
"Ne, neće," reče on. "Već dva puta sam odavde izvozio kamion, dva puta
sa Bebom II u njemu - a zadnji put sa generatorom u prikolici."
"Zašto?"
"Brinuo sam za spremnost sistema za transport. Morao sam da budem

siguran da neće da zakaže na nekoj raskrsnici."
Li je zurila u njega sa prikrivenom sumnjom. "Da nisi malo požurio -

raspored nije takav? Gordi - da nisi planirao da je ukradeš?"
Slegao je ramenima. "Pokušavao sam da radim svoj posao, to je sve - da

budem siguran da smo spremni za svakojaka iznenađenja. Pokušavao sam da
nas zaštitim," rekao je. "Zato sam je i puštao svake noći. Malo dodatne
sigurnosti."

"Šta? Kako?"
"Tajmer modul, na samom pokretaču. Ne opterećuj se time. Da bi
primetila šta se dešava trebalo je da budeš mnogo više paranoična nego što
jesi." Prigušeno se nasmejao. "Mada, umalo da me uhvatiš u utorak kad si
rano ustala."
"Ti, jedna džu... I pomislila sam tog jutra kako je prevruće na odeljenju.
Čak sam proveravala da vidim da li klima uređaji rade."
"Te noći sam je priključio na prikolicu sa generatorom. Klima uređaji ne
mogu da održe temperaturu." Zaverenički se nasmejao. "Dakle, šta ćemo da
uradimo? Pravu ili sigurnu stvar?"
"Prvo mi nešto objasni - zašto si ti voljan da rizikuješ? Ona je moja
sestra; to su moj sestrić i sestričina, a ti ih čak nisi nikada ni video. Šta ti imaš
od toga?"
Grin napući usne. "Tebi je stalo do nje. To mije dovoljno. Li, na te stvari
ne gledam kao svi ostali."
"Hoćeš li to i šefu reći kada se budemo vratili?"
"Reći ću mu da smo izneli sistem da bismo ga testirali u 'stvarnom svetu'.
A ako zaštita tvoje sestre i njene dece ne izgleda kao valjani razlog, njemu ili
doktor Brohieru, onda ću znati da oni nisu ljudi sa kojima želim da radim."
"Zašto ih onda ne bismo pitali?"
"Zato što bi se onda sigurno suočili sa gomilom problema, a mi nemamo
dovoljno vremena da ih rešavamo. S druge strane, kada se budemo vratili živi
i zdravi oni neće moći da kažu 'da, ali šta da je..'" Osmehnuo se. "Zašto je
lakše dobiti oproštaj nego dozvolu? U čemu je tajna?"
Li je vrtela glavom. "Možda ću kad odem tamo moći da je nagovorim da
se preseli ovde...."
"Jesi li je ikada?"
"Ikada šta?"
"Nagovorila da uradi nešto razumno kad je ona već donela odluku da
uradi ono što je već radila i pre i što joj je poznato, ili što se od nje očekuje.

Koliko ju je puta udario auto, a koliko si puta uspela da je nateraš da otrči na
trotoar?"

"Nikada nisam uspela," kazala je smrknuto. "Uvek je udari auto."
"Zašto onda još uvek sedimo ovde i brbljamo?" rekao je ustajući. "Imamo
puno posla."
Kao što je Gordon i predvideo, tek je nekoliko minuta prošlo od dvanaest
kada su on i Li ušli u kabinu neobeleženog belog kamiona. Iza njih, u
zabravljenom prtljažniku, nalazio se Okidač oslonjen na stiropor i širokim
kaiševima privezan za sigurnosnu rešetku. Iza kamiona, prikačena za vučnu
kuku, išla je svetlo-narandžasta prikolica sa generatorom.
Sa rukama blago oslonjenim na volan, Gordon baci pogled u stranu
prema Li.
"Spremna?"
Klimnula je glavom, doduše prilično neubedljivo. Gordon je, bez obzira
na to, startovao mašinu. Veliki motor kamiona zacvile, nakašlja se i pokrenu.
"Pokušaj da se ne osećaš krivom," rekao je i ubacio kamion u brzinu.
Na unutrašnjoj kapiji nisu imali nikakvih problema. U stražarskoj kućici
je bio Tim Bartel, mahnuo im kroz prozor čim je zapisao crni broj utisnut na
bočnoj strani kamiona. Stražare na izlaznoj deonici nisu poznavali, ali oni
nisu pokazali posebnu znatiželju dok su odjavljivali ovo dvoje istraživača i
propuštali njihovo vozilo kroz dvojne barikade.
"Šta sam ti rekao," izusti Gordon dok je izlazio na Šanahan put. Ali na
Lijinom licu nije bilo tragova olakšanja.
"Šta je?"
"Razmišljam o Eriku. Još uvek je u bolnici, zar ne?"
"To je zadnje što sam čuo. Takve opekotine teško zarastaju."
Li baci pogled kroz prozor. "Ne znam da li bih mogla tako nešto nekome
da uradim - namerno."
Gordon se maši i steže joj ruku. "Ne moraš. Znam kako je kada moraš da
se suočiš sa takvim stvarima. Sve što treba da uradiš je da odvedeš svoju
sestru i decu u motel i da je ubediš da je potrebno da prođe nekoliko dana da
se stvari slegu. Samo ih drži što dalje od kuće, kao što smo se dogovorili, a ja
ću se postarati za sve ostalo."
"Slažeš se sa tim?", upitala je okrenuvši se prema njemu.
"Da," rekao je povukavši ruku da bi mogao da skrene na jug, prema
autoputu. "Li, ove ubice su postavile pravila igre onog trenutka kada su uzeli
pušku i uperili je na tvoju porodicu. Neću se nimalo sekirati ako im se sve

vrati kao bumerang. Da li ćemo ih povrediti? Možda čak i ubijemo nekog od
njih? Nadam se i da hoćemo. Da li se ti slažeš sa tim?"

"Ne mogu sebi da dopustim da se prepustim takvim osećanjima," rekla je
tiho. Što, naravno, ne znači da ih nemam."

"Više bih brinuo kad se ne bih osećao tako kako se osećam," uzvrati
Gordon. "Svako ko zastrašuje devetogodišnjeg klinca, maše puškom ispred
tinejdžera, unosi ovakav strah u porodicu koja gleda svoja posla - zaslužio je
sve što ga snađe. Zar ne? Zar ne? Barbarin čitav svet je napadnut."

"Da."
"Onda nemamo čega da se stidimo - ova stvar iza nas u kamionu je
oružje, i mi idemo da uzvratimo udarac." Glas mu postade blaži. "Ali uradiću
to samo ako ti to želiš. Ne moraš da budeš tamo. Još uvek mogu ovde da te
ostavim."
"Ne," reče Li. "Nastavi da voziš. Ali prestani da pričaš. Želim da se
pretvaram još nekoliko sati i da se bar još malo držim svojih iluzija."
Gordon i Li ponovo progovoriše severno od Bransvika. Kad su stigli do
izlaza za U.S.20 i Klivlend Hajts, već su imali plan. U njegovoj biti bila je
odluka da od Barbare sakriju pravi razlog zbog kojeg su tu, i na taj način joj
daju alibi koji će joj pružiti utočište od posledica njihovih postupaka.
Parkirali su se kod dijetetske klinike u 1st Klivlendu u kojoj je Barbara
radila kao službenica na prijemnom odeljenju, tako da ju je Li odatle i
pozvala.
"Molim Vas Barbaru Tajer-Kamins," rekla je i pogledala u stranu ka
Gordonu pogledom koji kao da je govorio, Evo nas, prelazimo Rubikon.
"Hvala vam. Barb, Li ovde. Slušaj, Iskoristila sam vožnju na sever sa
prijateljem - tu sam na nekoliko minuta od tebe. Ne, samo želim da uradim
ono što mogu da ti pomognem. Do koliko radiš danas? Do šest? Dobro, gde
idu deca posle škole? Mardži živi preko puta vas, zar ne? To je suviše blizu,
ako se vrate.
"Ne, to zaista nije fer, bez obzira što je Mardži bila više nego hrabra kada
se ponudila da pomogne. Ona je više od dobre susetke. Slušaj, iznajmila sam
sobu u motelu Mejfild Hajts, kod Bedžetela čim siđeš sa puta 291. Da li
možeš da izađeš na vreme da pokupiš decu i dovedeš ih u motel? Ja ću paziti
na njih dok se ne vratiš sa posla, a onda možemo na večeru i da smislimo šta
da radimo. Ne, još ne znam broj sobe. Ali u svakom slučaju, biću tamo pre
tebe. U redu. Volim i ja tebe."
Minut kasnije, ugledali su kako jedna žena izlazi sa klinike, nervozno se

osvrće oko sebe, zatim juri preko parkinga do nebo plavog automobila - '02
ili '03 Saturn, pomislio je Gordon.

"To je ona?"
"To je ona," reče Li, pošavši levom rukom ka industrijski klasifikovanoj
kontrolnoj kutiji koja se nalazila na sedištu između nje i Gordona. Na kutiji
su bila samo tri prekidača: taster za pokretanje generatora, klik-detant
otpornik za aktiviranje Bebe II, i šatl dugme za usmeravanje nove glave
kolimatora ka cilju.
Barbarin auto je krenuo na jug, i oni su krenuli za njom, jer je visina
kabine kamiona omogućila Gordonu da je prati na razdaljini od nekoliko
automobila. To je bio deo koji ga je najviše brinuo - porodica na ulici, a on
bez ideje gde su Beli kraljevi, i da li su dovoljno hrabri da napadnu po danu.
Svako vozilo koje se primicalo Saturnu bilo je potecijalna pretnja, a granica
između prepoznavanja i odgovora na pravu pretnju bila je neadekvatna.
Tokom te kratke vožnje Gordon je u više navrata bio doveden u iskušenje da
preventivno aktivira Okidač. Zaustavilo ga je samo to što je bio skoro
potpuno ubeđen da bi takav čin ostavio za sobom trag haosa i nevine žrtve.
Umesto toga, prestrojio se u spoljnu traku i vozio van vidnog polja
Saturna, sprečavajući da mu se bilo koje vozilo ispreči, dok su on i Li imali
jasan uvid u automobile koji su se približavali njenoj sestri sa strane i
otpozadi. Kada je Barbara skrenula sa bulevara u usku, jednosmernu ulicu,
Gordon je krenuo za njom ponovo je prateći na pristojnom odstojanju.
"Ono je njena ulica, prva sa desne strane," rekla je Li.
"Uključi generator," rekao je. "Za slučaj da neko čeka da se pojavi taj
auto." Otvorio je prozor taman na vreme da čuje prigušen zvuk kašljucanja
Duo Keta koji se okretao, a zatim je čvrsto povukao volan i skrenuo na Siton
Roud.
"Koja je njena kuća?"
"Četvrta s leva - sa belim kosim krovom, ispred žute dvospratnice."
"Vidiš li nešto neobično?"
"Ne."
"Nastavi da gledaš," rekao je zagledavši se u retrovizor. "Nadam se da se
unapred najavila i da je rekla deci da je očekuju."
"Izgleda da jeste - evo ih." Jedna mršava devojčica i jedan višlji, krupniji
tinejdžer su se pojavili na stepenicama male braon jednospratnice, i već su
trčali preko malog travnjaka ka Barbarinim kolima kojima su bila upaljena
jarko crvena stop-svetla.

"Iza nas nema nikoga," reče Gordon. "Vidiš li nekoga u nekom od onih
parkiranih automobila ispred nas?"

Prstima je nervozno milovala otpornik. "Ništa."
Za tren oka, deca su se popela na zadnje sedište i Saturn je jurnuo.
.. "Rano je za opuštanje,"rekao je. "Sledeća raskrsnica je pogodno mesto
da ih uhvate."
Ali, ponovo su se uključili na prometni bulevar i skrenuli desno ka
Mejfild Hajtsu bez ikakvog incidenta. Gordon dopusti sebi da baci pogled na
svog kompanjona i vide da se ona vidno preznojava. "Napeta si?"
"Neprestano mislim kako će se neko neočekivano pojaviti iz jednog od
onih automobila, i kako ću se ja paralisati i morati da gledam kako mi na
sopstvene oči ubijaju porodicu."
Nasmejao se. "Trebalo je više da se igraš igre Sudbine kad si bila dete -
da izbrusiš borilačke reflekse."
"Mrzela sam tu igru."
"Pitaj me da li sam iznenađen." Ponovo je bacio pogled na retrovizor.
"Niko nas nije pratio otkako smo skrenuli. Osim ako smo baš toliki
baksuzi pa da naletimo na te loše momke..."
"Hajde da se pretvaramo da smo sujeverni, i umesto da sedimo ovde i
pišemo propale scenarije koje svet treba od nas da pozajmljuje."
"U pravu si, "Gordon će na to. "Dobro. Vidim znak za motel. Prestićiću je
kako bih mogao da te ostavim. Sačekaću da se vrati na posao, a onda ću se
vratiti da razgovaram sa Tonijem. Neka se parkira dalje od ulice, u rikverc. I
reci joj da posle posla uzme taksi neka je neko poveze. Mislim da ove ubice
nisu preterano ambiciozne, a znam i da su Saturni najneprimetniji automobili
koji postoje, ali bolje da ne pretpostavljamo da su oni ne samo ubice, već i
idioti."
Tri sata kasnije, Gordon i Li bili su parkirani na trotoaru na zapadnom
kraju Siton Rouda. Njihovu nervozu zamenila je pritajena, gotovo fatalistička
rešenost. Pošto su Tonija obavestili o svojoj zaveri, mladić im je - kao što je
Gordon i sumnjao - kazao više nego što je priznao policiji. Uz njegovu
pomoć saznali su koje automobile traže: beli kabriolet Kamare i kao šuma
zeleni Edi Bauer Eksplorer.
"Svako jutro burno najavljuju svoj dolazak na Školski parking, trube,
škripe gumama," rekao im je Toni. "Kamare pripada Frostiju - Stivenu
Frostu. Četvorka pripada DConu Nolanu. Oni imaju svoja stalna parking
mesta u prvom redu - to svi znaju, i niko se ne usuđuje da se tamo parkira.

Sede tu i turiraju svoje motore po pet minuta, a za to vreme se sakupi
dvadesetak devojaka. Ja to ne razumem."

Zahvaljujući Tonijevoj pomoći, bili su uvereni da ne tragaju uzalud.
Ispričali su mu što su manje mogli o svojim planovima, ali je ipak, uprkos
tome, najteže bilo ubediti ga da ostane izvan svega toga. Okružen
nesmotrenim arogantnim mladićima, žudeo je da postane deo hajke,
zamišljajući sebe u trenutku pobede, kako kuša ukus poniženih siledžija, i
žudi za spasenjem. Samo je Lijino i Gordonovo suprotstavljanje otupilo
njegovu žudnju.
"Treba da ostaneš sa svojom porodicom, da ih utešiš i zaštitiš,"
posavetovali su ga. "Mi to ne možemo da uradimo tako dobro kao ti, niti ti
možeš da uradiš naš posao tako dobro kao što to mi možemo."
Ali Toni je i dalje bio nezadovoljan, sve do onog trenutka dok nije
smislio kako da odigra svoju ulogu.
"Hoćete da budete sigurni da će se oni večeras pojaviti kod kuće, zar ne?
Stavite kuću pod prismotru za slučaj da se vrate."
Gordon se sa tim drage volje složio.
"Onda me pozovite kada zauzmete položaj," rekao je Toni. "I ja ću se sa
svoje strane potruditi. Znam šta može da ih izvuče iz mišje rupe."
Od tog poziva je prošlo pola sata. Sada se sumrak spuštao na Siton Roud.
Deca su nestajala iz dvorišta, a odrasli sa stepenica i tremova. Popalile su se
sigurnosne lampe na bočnim vratima i pozadi, u dvorištima, pa su i psi ušli da
prenoće. Roletne su bile spuštene, zavese navučene kao da se odbrane od
mraka, a u isto vreme su prikrivale plavičastu svetlost od televizora i
kompjuterskih monitora. Dve od tri ulične svetiljke počeše da svetlucaju.
Onog trenutka kada su zasijale punim sjajem ulica je već bila pusta,
prepuštena gospodarima mraka.
Držeći se za ruke u tišini, Gordon i Li su ih čekali da se pojave. Vreme je
mililo. Čuše jednu, a zatim još jednu sirenu u daljini.
"Saobraćajna nesreća," prošaputao je Gordon. "Ili možda požar."
Posmatrao je u retrovizoru auto koji je skrenuo u Siton Roud i pošao
prema njima. Farovi su ga istog trenutka zaslepeli, pa je podigao ruku da
zaštiti oči i sakrije lice. "Čekaj," rekao je osećajući Lijino uzbuđenje. Dok je
automobil promicao pored njih, video je crveni putnički automobil sa četvoro
vrata. Malo niže niz ulicu auto je skrenuo na uzani puteljak i nestao u garaži.
Neki olinjali pas prošao je preko senke koju je bacala obližnja ulična
svetiljka.

"Zar nije sada pravi trenutak da mi objasniš šta tvoja sestra radi u
ovakvom komšiluku?"

"Polusestra."
"Nastavi."
Tajer je uzdahnula. "Pre nešto više od trideset godina moj otac je poslom
posetio Klivlend i nesmotreno ostavio za sobom nešto sperme."
"Oh?"
"Barbarina majka ne samo da je napravila lošu procenu pa je spavala sa
mojim ocem, već je dozvolila advokatima mog oca da je navedu da potpiše
alimentaciju koja je možda imala prizvuk darežljivosti, ali čak nije ni bila fer.
Uprkos tome, taj godišnji prihod je bio magnet za džabalebaroše - dva muža,
dva stanara, i još dve bebe. Onda je Barbara, kada je napunila osamnaest,
dobila dvadeset i pet hiljada dolara - tobože za koledž, ali to nije bilo ni
približno dovoljno. Umesto toga kupila je auto. Još uvek ga vozi."
"Dakle, ona nije zvanično primljena u porodično gnezdo."
"Ne. Mama je nikada nije priznala. Tata jeste, ali nerado. Ja sam joj
praktično najbliža - možda zbog toga što sam i sama kao kakav izrod. Džoj je
dobra kći, ne želi da ljuti majku i da ocu stvara neprijatnosti. Ona može
mnogo toga da izgubi."
Odnekud, izdaleka, prolomio se zvuk helikoptera nad Siton Roudom.
"Hoćemo li čekati da oni počnu prvi da pucaju?", prošaputala je.
"Ako je to jedini način da saznamo da su to oni - da," prošaputao je. "Oni
su već počeli da pucaju, sećaš se?"
U tom trenutku neki automobil je skrenuo na Siton Roud idući u
suprotnom smeru od dozvoljenog. Gordon gurnu Li dole, a onda se i sam
sakri iza šoferske table pre nego sto su ih farovi, koji su im se približavali
mogli odati. Posmatrao je kako se senka od ivice vetrobrana pomera i tako
imao uvid u kretanje automobila; a zatim se ponovo uspravio taman na vreme
da vidi mali kombi koji je prošao pokraj njih.
"Lažna uzbuna," reče. "Neko se izgubio."
Još jedna sirena se oštro prolomila kroz noć.
U tom trenutku je naišao još jedan auto i uz škripu kočnica se parkirao na
oko petnaestak metara niže, ispred njihovog kamiona. Za Li, vreme je milelo.
. "Odaće nas generator," prošaputala je.
"Pst," reče on i steže joj ruku. "Nikada ga neće čuti. Ovakva sorta voli
bučne automobile i još glasniju muziku."
"Mislim da neće doći."

"Doći će. U pitanju je nadmudrivanje. Oni misle da se Toni zbog njih sad
preznojava, dok se oni tamo negde time naslađuju iz čiste zabave."

"Otkud ti toliko znaš o tome?"
"Nekada davno sam jako loše procenjivao prijatelje."
Pogledala je u svoj retrovizor. "Grozno mi je sve ovo."
"Samo čekaj," reče on.

Beskonačni minuti koji su se vukli jedan za drugim, konačno su ih doveli i
pred samu ponoć kada je Gordon začuo kako neki kratkocevni dupli auspuh
tutnjajući čisti svoje grlo.

"Kabriolet na uglu ulice," rekao je dodirujući rame svoje usnule pratilje.
"Šta?"
U tom trenutku je Eksplorer, koji je pratio Kamara idući tik iza njega,
uleteo u njihov vidokrug. "Evo ih," reče Gordon. "Spusti se." Obrativši
pažnju na sopstveno upozorenje, i sam se sakrio od bljeska Kamarovih
farova. Desnom rukom odgurnuo je Lijinu levu i preuzeo je Okidačeve
komande. "Pusti mene," prošaputao je.
Izgledalo je kao da će čitava večnost proći pre nego ta dva vozila prođu
pokraj mesta gde su Gordon i Li bili parkirani. Činilo se kao da se Kamaro,
uz brundanje svojih basova, zaustavio baš pored Gordonovog prozora, kojeg
je ovaj namerno ostavio par centimetara otvoren, kako bi mogao da uđe svež
vazduh i da bi mogao da osluškuje. U tom trenutku agonije, uplašio se da su u
stvari oni postali meta - da je banda postala ili oprezna zbog kamiona ili
znatiželjna u vezi sa njegovim sadržajem.
Kroz otvoren prozor, do njega su dopirali delovi živahnog razgovora u
slengu, isprepletenog psovkama i isprekidanog razuzdanim smehom. Gordon
se naprezao da dešifruje ono što je čuo, i odjednom je shvatio da se iza
njihovih praznih pretnji i krije činjenica da su bili užasnuti jer je Barbarina
kuća bila u potpunom mraku. Rugajući se tobožnjem Tonijevom
kukavičluku, oni su u stvari oklevali, pitajući se da nije možda u pitanju
zaseda.
Upravo je zbog ovakve eventualnosti, Gordon uzeo daljinski upravljač za
sistem kućnog obezbeđenja iz Barbarinog auta dok se ona za to vreme
nalazila u Lijinoj motelskoj sobi. Sam sistem nije bio bog zna šta, tako da
Gordon od njega nije mnogo ni očekivao. On je u njemu video samo način da
ih uvuče u kuću, kao kad baciš šljunak u mraku. Kopajući onom slobodnom

rukom po jakni pronašao je daljinski i pritisnuo gornje dugme. Skoro istoga
trenutka popalila su se svetla na verandi i u dnevnoj sobi.

To je bilo dovoljno da isprovocira članove bande da krenu u akciju. Čuli
su se povici i dranje iz Kamara, koji je uz škripu guma i dima krenuo napred.
"Ostani dole" strogim šapatom je dobacila Li, a onda se uspravila kada je
Eksplorer prošao.

Gordon je sa hladnokrvnom odlučnošću procenio situaciju pred sobom na
ulici. U Kabrioletu su bila četvorica pripadnika Belih kraljeva. Jedan je stajao
na zadnjem sedištu uzvikujući neke nerazumljive poruge ka kući i mašući
parom pištolja kroz vazduh. Jedan drugi bandit virio je kroz prozor na desnoj
strani Eksplorera, držeći se za krov i mašući nekim povećim oružjem. Za par
trenutaka oba vozila će biti direktno preko puta kuće.

Gordon nije čekao ni trenutak više. Jednim jedinim pritiskom palca
generator je bio pokrenut. Kolimator na vrhu Okidača već je bio okrenut ka
metama koje su se nalazile niže niz ulicu. Blagim trzajem zgloba pokrenuo je
Okidač; birajući snagu naizmeničnim škljocanjem.

Usledio je kratak prasak paljbe, ispucavanje u prazno automata malog
kalibra - Gordon je mislio da paljba dolazi od Eksplorera. Staklo na spoljnim
vratima Barbarine kuće se razbilo u paramparčad kao polomljeno čekićem.
Oglasila se i druga puška, jednom, dva puta, dublja po zvuku i oštrija. Tad
začu radostan smeh.

U sledećem trenutku sve se preokrenulo. Eksplorer je odjednom iznutra
blistavo zasijao žuto-belim plamenom, kao da su se na zadnjem sedištu
popalile baklje. Erupcije su bile jedva čujne, tiše od podmulog bata, kao kada
se jastukom udari po dušeku. Smeh i podrugljivi povici pretvoriše se u
vrištanje, u trenutku kada je vozilo naglo skrenulo i zaustavilo se uz krike.
Gordon je jasno mogao da vidi kako putnici pokušavaju da izbegnu plamen i
pobegnu iz vozila.

Istovremeno, Kamaro je počeo da daje gas. Ali nije odmakao ni desetak
metara kad mu trup eksplodira u vidu vatrene lopte tako snažne da je Gordon
mogao da oseti njenu vrelinu na svom licu. Par trenutaka kasnije, Kamaro je
oštro skrenuo ka parkiranom pik-ap kamionetu uz mučan zvuk tarućeg metala
i lomljenja plastike.

"Jesi li videla..", reče on ljutito. "Sada će možda policija obratiti pažnju."
Li, koja je sada sedela uspravno, širom otvorenih očiju i ukočenih prstiju, nije
rekla ništa.

Dok se plamen sve više uzdizao, a vrištanje nastavilo nesmanjenom

žestinom, Gordon je pokrenuo motor kamiona. Zapaljena vozila blokirala su
Siton Roud, pa je on iskoristio prvi prilazni put da okrene kamion i prikolicu.
Farove nije palio sve dok nije stigao do ugla ulice i skrenuo desno. Odatle su
mogli da se pretvaraju da su nevini.

"To je bilo užasno," reče Li, promuklim, suvim glasom.
"Ukus haosa koji je na pomolu," odvrati on.
"Odvratno se osećam."
"Nemoj. Oni su došli da povrede tvoju sestru i njenu porodicu. Umesto
toga sami su nastradali. Pravda je zadovoljena. Ili bi možda više volela da je
to bila Barbara?"
Naslonila se beživotno na vrata i zagledala u noć, nervozno bacajući
pogled na retrovizor, kada su se u daljini začule sirene. "Volela bih da nam
Toni nije rekao njihova imena."

11

VOJSKA

KLIVLEND HAJTS, OHAJO Jedna manja automobilska nesreća u jednoj
mirnoj ulici u stambenom delu grada pretvorila se tog ponedeljka uveče u
požar u kome su izgorele ubice, kada je buknuo pun prtljažnik ilegalnog
oružja i municije. Ubijena su tri člana rasističke bande Belih kraljeva,
uključujući i njihovog navodnog vođu Stivena "Frostija" Frosta. Četiri ostala
člana, hospitalizovana su sa ekstenzivnim opekotinama i drugim povredama.
Državna policija sada istražuje ovaj slučaj u kome su uništena tri automobila
i izazvana je manja šteta na nekoliko okolnih kuća.

KOMPLETAN IZVEŠTAJ LISTA POVREĐENIH POVERLJIVE
INFORMACIJE O BEZBEDNOJ UPOTREBI ORUŽJA / RASISTIČKE
BANDE PRODAJU NOSTALGIJU, NE DROGU

Pošto su odbori jedni od najneefikasnijih mehanizama za donošenje odluka
koji su ikada izmišljeni, trebalo je šest dana držati sastanke dva puta dnevno,
da bi se iskristalisali detalji takozvanog Bras Het projekta. No, bar je završen
operacioni plan, sastavljeni su memorandumi o razumevanju i potpisana su
izvršna naređenja, autorizovan nacrt rezervnog budžeta, pa se odbor konačno
razišao.

Karl Brohier je bio na putu za Kolumbiju nameran da ubrza istraživački
rad. Aron Goldstajn se vraćao u Severni Sijuks Siti u Južnoj Dakoti, gde je
zatvaranje fabrike za sklapanje kompjutera ostavilo tehnički obučeno radno
osoblje i 100.320 kvadratnih metara neiskorišćenog radnog prostora. Grover
Vilman išao je nazad u Senat, gde je dvopartijski odbor Saveta odbrane

trebalo da primi novog člana na svoje strogo poverljive sastanke.
Tako je četvorki iz Bele kuće - Brelandu, Nolbiju, Kareru i Stepaku -

preostalo da urade najteži deo zadatka: da prodaju Pentagonu projekat Brass
Het. Ključni čovek za to bio je general Roland Stepak, penzionisani pripadnik
vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Država, prvi sekretar odbrane, posle
Džordža C. Maršala, koji je u kancelariju doneo svoj čin generala i iskustvo
komandanta.

Tokom dvadeset šest godina duge karijere, Stepak je upisao blizu deset
hiljada sati leta na raznim avionima, uključujući najsuperiornije avione u
vazduhu, kao i udarne borbene avione. Bio je instruktor za borbu u vazduhu,
vođa eskadrile F-22 u Namibiji, i vazduhoplovni komandant za vreme
Tajvanske Interdikcije - iako je, što je i bilo tipično za komandanta njegovog
doba, imao samo šezdeset dva stvarna borbena poletanja, i nije ubeležio da je
oborio i jedan avion. Stepaka je bio dobar glas više zbog njegovog
prepoznatljivog poverenja bez egoizma i komandovanja bez arogancije, nego
zbog hrabrosti iskazane u vazduhu.

Pošto je napustio pilotsku kabinu, vratio se u Kesler da bi predvodio
drugu vazduhoplovnu jedinicu u obuci, zatim se vratio u Japan kao
komandant pete borbene jedinice, dodao još jednu zvezdu na svojim
epoletama, i prešao na mesto komandanta pacifičkih ratnih vazduhoplovnih
snaga, da bi se konačno vratio kući i preuzeo u Lengliju komandu
vazduhoplovnih borbi - što se smatralo prestižnim zadatkom među glavnim
komandama.

Iako rastrzan svim tim zadacima, bio je u tri navrata na visokim
položajima u Pentagonu, gde su mu, zbog njegove marljivosti i nenametljive
kompetencije, članovi vrhovnog štaba ukazali poverenje. Do kraja njegove
druge godine u Lengliju, smatrali su ga glavnim kandidatom u trci da se
eventualno vrati u Pentagon kao načelnik štaba ratnih vazduhoplovnih snaga.

Međutim, onda je njegova dvadeset dvogodišnja žena, Pegi Ešvord
Stepak, saznala za uzrok njenih stalnih glavobolja koje su je mučile
mesecima: rak mozga. Toga jutra, nakon što su primili vest, general je odmah
zatražio odsustvo - imao je prava skoro na šest meseci odsustva - a potom i
da se penzioniše po isteku odsustva. Iz tog razloga, ne obazirući se na ime,
napustio je to mesto i na taj način prekršio sve važeće protokole koji se tiču
predaje komande u skladu sa propisima. Do podneva je napustio bazu, skinuo
uniformu, i pošao sa Pegi na tretman magnetnom rezonancom. Bila je to
najsebičnija odluka i jedina takve vrste u celoj njegovoj karijeri.

Te tri godine koje su usledile bile su i najlepše i najgore u njihovim
životima jer su pokušavali da ispune sva odložena obećanja i snove. Peginih
poslednjih šest meseci bili su prava agonija za oboje, sve dok na kraju reći
'zbogom' nije bilo ništa do trunka milosti.

Pet godina kasnije, predsednik Breland je iščupao Stepaka iz njegove
lične anonimnosti u koju je zapao, tako ga oslobodivši žalosti koja ga je
pratila i neodređenog nemira. Sastanak i posao koji je usledio vratili su
Stepaka u život.

Nekoliko dana Stepakov izraz lica bio je tmuran zbog neizrecive žalosti i
melanholičnih sećanja, ali se to nikada nije odrazilo na posao. Bio je marljiv i
temeljan kada je tog jutra spremao Brelanda za sastanak sa Generalštabom,
kao da je spremao F-22 za borbeni let nad Formoza moreuzom.

"Nemojte da očekujete da ćete na prvom brifingu dobiti jasan raport od
vrhovnog vojnog štaba," Stepak je upozorio predsednika. "Posebno od
zapovednika vojnih rodova."

"Kako će oni na ovo reagovati?" upita Breland, tapkajući rukom kopiju
programa u sigurnosnom kožnom povezu sa utisnutim suvim žigom "strogo
poverljivo".

"Iskreno, gospodine, mislim da ćete imati problema," reče Stepak. "Pored
uplitanja u spoljnu politiku i nacionalnu bezbednost, vi menjate i uslove
primene na način koji ugrožava njihov identitet. Oni su ljudska bića. Imaju
po trideset godina službe. Ostavite na stranu zlatne zvezde i vrpce; oni su pre
svega piloti, borci i ubice. Oni znaju šta ljudi koji učestvuju u stvarnoj borbi
stavljaju na kocku, pa se sa njima i poistovećuju."

"Koliko to može biti loše?"
"Mislim da će reći 'Da, gospodine predsedniče', a da će se u stvari još
oporavljati od šoka pokušavajući da dokuče tu vest. Ali čim budu imali
vremena da o njoj razmisle, počećete da osećate njihov otpor. Hoće li to biti
danas ili u kolima u povratku, ja ne znam."
"Najpre proceni izveštaj obaveštajne službe sa bojnog polja, pa tek onda
razvrstaj svoje snage."
"Prvo proveri kakva je odbrana, pa tek onda kreni u napad," Stepak se
razdragano nasmeja. "I još nešto - realno gledano, verovatno će se buniti što
su bili u mraku dok su se neke odluke već donosile. Oni se mogu pitati i zašto
ovo nije prvo prošlo kroz Veće državne bezbednosti."
"Zar to nije očigledno? Samo pominjanje VDB-a bi vrlo verovatno
zgranulo Goldstajnove ljude. Osim toga, jedini zakoniti član koji nije bio član

Bras Het odbora je potpredsednik."
Stepak klimnu glavom. "Da li planirate i nju uskoro da uključite?"
"Ne," reče Breland i sleže ramenima. "Trumanu nije rečeno za atomsku

bombu sve dok Ruzvelt nije umro." Tad spazi izraz iznenađenja na licu
sekretara odbrane, i dodade, "Meni nije teško da izmislim scenarija koja se
završavaju tako što ću ja biti okrivljen za izdaju."

"Želeo bih da mogu da kažem kako mislim da preterujete u rizicima,
gospodine predsedniče."

"Neće sa mnom biti lako. Poznajem mnogo ljudi na Hilu koji će na moje
odobrenje otkrića kakvo je ovo, koje bi razoružalo našu vojsku, gledati kao
na izdaju. Sigurno znam da bi me Ben Tvili posavetovao da uništim
istraživanja i pobrinem se da Terabajt nestane," snuždeno se nasmeja. "A
verovatno bi mogao da okupi i mnoštvo građana istog mišljenja."

"Vrlo verovatno."
"Ali ako budem držao Toni na pristojnom odstojanju, možda bi ona
mogla da preživi moj impičment. Ja smatram da bi to bilo za dobrobit čitave
zemlje - a ako se jednog jutra svi probude i uvide da imaju predsednika za
koga niko nije glasao Zavrteo je glavom. "Nego, da vidimo da li možemo da
izbegnemo da ovaj eksperiment izvedemo u okvirima reprezentativne
demokratije."
"Slažem se sa tim, gospodine predsedniče."
"To me vraća na ono o čemu si ranije govorio," rekao je Breland, ustajući
i pomerajući se od stola. "Samo kakav oblik "otpora" bi to mogao biti? Misliš
li da postoji mogućnost da će vrhovni vojni štab pribeći konkretnim
akcijama?"
"Protiv vas?"
"Protiv mene. Protiv nas. I molim te, odgovori mi iskreno - potrebno mi
je više od slatkorečivog uveravanja da se to nikada ovde nije dogodilo."
"Nije to slatkorečivo uveravanje," reče Stepak. "Ovi ljudi svaki delić
svojih zakletvi shvataju ozbiljno isto onoliko koliko je slučaj i sa vama. Nije
to kao kad deca u školi daju časnu reč."
"Slažem se - ali to ne isključuje mogućnost suštinske razlike u mišljenju.
Oni polažu zakletvu pred Ustavom i predsedništvom, a ne pred nekim
određenim predsednikom. Mora da postoji neka granica; koliko će dugo
čekati ne radeći ništa. Pitam vas koliko mislite da smo blizu te granice."
"Nije bitno gde je ta granica, niti sa koje ste strane," rekao je Stepak. Nije
na vrhovnom vojnom štabu da vas ukloni. Vi to možda ne razumete, ali oni

razumeju. Vi iskreno govorite o ljudskoj prirodi - ali je sva suština obuke i
lojalnosti jednog vojnika u tome da prkosi ljudskoj prirodi. Jedino tako
možete naterati čoveka da trči prema mestu odakle dolazi metak - svako
razuman bi shvatio da je jedino pametno pobeći odatle."

Breland se mrštio. "Vi lično poznajete sve aktuelne načelnike, zar ne?"
"Da. Dvojicu od njih smatram prijateljima. Ali bih isto kazao i da su svi
stranci," odlučno reče Stepak. "Gospodine predsedniče, kad biste se suočili sa
impičmentom, i kada bi se rulja sjatila niz Pensilvanija Aveniju da ubrza
proces vašeg uklanjanja iz kabineta, svaki od ovih ljudi bi stao između vas i
te rulje, samovoljno i bez oklevanja, dali bi i svoje živote ako ustreba, ali ne
bi dozvolili da oni vide da ste vi doživeli da budete povrgnuti impičmentu.
Nije došlo do državnog udara kada su se Džonson i MekNamara ušeprtljali
oko rata u Vijetnamu, niti kad je Nikson ukaljao predsedništvo ili ga Klinton
izneverio. Nemate se čega bojati što se njih tiče."
Brelanda je ganula ozbiljnost strasti Stepakovog prekora. Povuče se korak
unazad i sede na ivicu svoga stola. "Izvinjavam se, generale Stepak," reče
blago. "Za tren me je zbunilo koju boju nosi koji tim."
"Nema potrebe da se izvinjavate, gospodine predsedniče," reče Stepak.
"Moj zadatak je da pazim da ne ispustite iz vida ono što je bitno. Da sada
odgovorim na vaše pitanje. Nije vam potrebna njihova saglasnost. Oni samo
treba da vas poslušaju, što će i učiniti, ma kakva da su vaša naređenja. Vi ste
vrhovni komandant - vaša je dužnost da donosite ispravne odluke, a njihova
da ih sprovode. Štaviše, komandne instance ne idu preko načelnika rodova -
one idu direktno do majora, preko mene. Dakle, čak i ako načelnici imaju
nameru da vam se suprotstave i prkose vam - što se, opet ću ponoviti, neće
dogoditi - morali bi da istupe izvan svojih ovlašćenja da bi to uradili."
"Ono što možete očekivati je rat na rečima, reče Stepak. "Ako budu
smatrali da niste u pravu, oni će se sa vama raspravljati - a iscrpan napad
vrhovnog vojnog štaba nije nešto čemu biste se podsmevali. Mučki će se
raspravljati onoliko koliko im budete dozvolili - i dobro je da im to dopustite,
jer jedino što mogu uraditi a da vas ozbiljno povrede, jeste da daju ostavke."
"Nastavi."
"Ako im iznesete politiku koja je opasno pogrešna, a pri tom ih ostavite
sa ubeđenjem da niste hteli ni da ih čujete, niti da pred njima odbranite svoju
odluku..."
"Staviću ih u poziciju gde im njihova savest isključivo može naložiti da
daju ostavke."

"Da. Istina, ako izgubite dvojicu, trojicu ljudi iz Generalštaba, Kongres će
primetiti, kao i čitava struktura vojnih snaga. To vam nije potrebno. Biće
teško kada se uzme u obzir njihova potpuna predanost. Tehnički gledano, nije
vam potreban njihov pristanak - praktično, zaista vam je potrebno njihovo
iskustvo, njihova pronicljivost, njihov komandni sistem, da svi budu
uključeni u to."

To nije dovoljno ako oni samo istrče i zauzmu svoje pozicije," reče
Breland.

"Potrebno mi je da u ovu igru uđu glavom - potrebno mi je da se zaista
zauzmu."

"Tačno tako, gospodine. I ako mogu da iznesem svoje lično mišljenje."
"Svakako."
"Imate dug prema zemlji da im date šansu da vas ubede da grešite."
"Hoćeš da kažeš da misliš da ja grešim."
Stepak podiže ruke kao da ni sam ne zna šta da misli. "Ne znam,
gospodine predsedniče. Ovih dana mogu da zaspim samo zato što sebi uvek
iznova govorim kako može biti gore - kako bih ja mogao biti taj koji treba da
donese odluku. Možda je pravo mesto za Okidač na dnu stotinama metara
dubokog zacementiranog okna. Jednostavno, ne znam."
Iskosivši usne u stranu Breland se nasmeja i priznade. "I sam imam
problema da zaspim."
"Morali bi biti nehumani da vam se to ne desi," reče Stepak. "Čak nakon
nedelju dana razgovora o tome, ne mogu da kažem da sam razradio celi
opseg promena koje bi usledile ako biste išli do kraja sa Bras Het projektom.
Jedno znam - to će promeniti mnoge živote. A ako zaista budete išli do kraja,
nijedan predsednik neće promeniti ovu zemlju i čitav svet, kao što ćete vi to
učiniti. Kad bih samo bio tako mudar da znam da li će to biti na bolje, ili na
gore."
"Problem je u tome što to nije izbor sa kojim se mi suočavamo," reče
Breland. "Mi možemo da preduzmemo korake, ili da čekamo da ih drugi
preduzmu nad nama. Jedno od ova dva nam bar daje šansu da pokušamo da
kontrolišemo ishod. A to za mene nije težak izbor, čak i ako taj pokušaj izađe
na loše. To ne možemo da poželimo - šta bi se desilo kad bi neki kineski
fizičar sreo premijera istog jutra kad Brohier dođe kod mene? To bi bilo
odricanje od odgovornosti da se ne pođe korak napred." Na usnama mu se
pojavio opušten uverljiv osmeh. "Da upotrebim tvoju omiljenu sportsku
metaforu - kad sam u škripcu, volim da držim loptu u svojim rukama."

Tajna vrata koja su vodila u vanjske kancelarije se otvoriše tek toliko da
Nolbi promoli glavu. "Gospodine predsedniče, vreme je."

Breland baci pogled preko ramena na sat iza njegovog stola. "Vreme je.
Generale?"

"Ja sam uz vas, gospodine predsedniče," reče Stepak dok je ustajao.
"Želeo bih da znate da odista tako mislim."
"Znam."

Pošto su obavljene formalnosti oko prozivke, general Donald Medison,
predsedavajući generalštaba, otpusti sekretaricu iz konferencione sale.

Medison se nakašlja, odgurnu svoj lični organajzer sa ivice stola i položi
iglu za zapisivanje pored podebljeg zapečaćenog koverta. Identični koverat je
ležao ispred svakoga od prisutnih za stolom. Koverti su bili sa imenima,
datumom i brojem; onaj sa Brelandove desne strane bio je obeležen "Kopija 1
od 8." Sadržaj je pripremio Stepak, uz budni nadzor Brelanda, koji ga je lično
redigovao.

"Ovaj specijalni sastanak sazvan je na zahtev predsednika," započeo je
Medison svojim ravnodušnim, promuklim glasom. "Informacija koju nam je
doneo obeležena je kao "Strogo poverljiva" - ništa od svega ovoga neće biti
zabeleženo, niti snimljeno. Na kraju sastanka biće sakupljen sav materijal sa
brifinga." Pogledao je preko skupocenog drvenog stola ka Brelandu.
"Gospodine predsedniče, imate reč."

"Hvala, generale Medison," rekao je Breland i klimnuo glavom.
"Gospodo, nisam ovde samo da bih vam dao kratka uputstva, nego da se sa
vama konsultujem.

Nedavno sam saznao da sada postoje tehnološka sredstva za
neutralizaciju većine konvencionalnog oružja." Napravio je kratku pauzu, ali
pošto je njen cilj bio da napravi realističan, a ne dramski prikaz, odmah je
nastavio. "Do ovog otkrića su došli američki naučnici početkom leta. Oni su
konstruisali radni prototip i izveli seriju preliminarnih testova. Ti testovi su
potvrdili da ovaj uređaj, koga mi zovemo Okidač, detonira i uništava
eksplozive na bazi nitrata i sva raketna goriva na daljinu.

"Uz konsultaciju sa sekretarom odbrane, već sam odobrio povećanje
obima istraživanja usmerenog na usavršavanje Okidač uređaja i dokazivanje
teoretske osnove za izuzetni efekat. Isto tako sam naredio da se odmah
proizvede hiljadu modela prethodnog Mark i Okidača na osnovu njegovog