Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

kakav glas dopreo do Vašingtona koji bi najavio njegov dolazak Pokrenut je
od strane privatnog sektora. A vi ne želite čak ni. sebi da priznate da razlog
njenog pojavljivanja leži u tome što ljudi uglavnom ne žele da budu
prinuđeni da postanu revolveraši da bi preživeli. Oni ne žele tako da žive."

"Kladim se da ni većina onih koji imaju pištolje ne želi tako da živi,"
neko je tiho rekao.

Breland je nastavio: "I sada ti ljudi imaju svoje oružje, i to oružje koje
pretvara tu Vinčesterku koju vi nosite u muzejsku relikviju, ili u najboljem
slučaju skupi buzdovan. Sve se menja. Povelja slobode nije obećala večnu
tehnološku superiornost bezdimnog baruta i puščane cevi."

"Ali je obećala da ću moći da zadržim svoj pištolj i da raznesem svaku
fašističku izdajicu koja pokuša da mi ga oduzme."

"Jeste li zato ovde, gospodine Terel? Nadate se da će vam se pružiti još
jedna šansa?"

"Ovde sam da bih odbranio Ustav od domaćih i stranih neprijatelja. I vi
ste to isto trebali da uradite."

"I jesam," rekao je Breland. "Da smo mi fašisti kao što vi to mislite,
upotrebili bismo ovu tehnologiju, zajedno sa flotom 'stelt' helikoptera i crnih
kamiona i razoružali čitave gradove preko noći..."

"Da ste vi patriote za kakve se izdajete, zgrabili biste ovu tehnologiju i
učinili da ona nestane negde na dnu Lejk Supenora."

"Znači vi očekujete da mi razoružamo vaše susede, ali ne i vas?" pitao je
Breland, nakrivivši glavu. "Zanimljiv vam je taj dvostruki standard. Na vašu
žalost, Vrhovni sud to nije prihvatio"

Terel ga pogleda mrko. "Ta odluka je kupljena i prodata od strane
uticajnih ljudi - elita nikada nije želela da običan čovek bude naoružan."

Breland je zurio u njega optuživački. "Vama se izgleda isuviše dopada ta
fantazija o progonu, Stive Terel," rekao je, a zatim se okrenuo prema
pukovniku. "Ja vas nisam razoružao. Vi i dalje možete na svom posedu nositi
oružje, ako vi i vaša porodica tako odlučite. I dalje možete poneti oružje sa
sobom u divljinu kada krenete u lov. I dalje možete ići u strelišta i lovačke
klubove. Ako živite, radite i igrate se na praznom prostoru ovog kontinenta, i
dalje možete voditi život graničara koji se oslanja na sopstvene snage. Ništa
od toga vam nije oduzeto."

"Ali kada izađete iz svog privatnog prostora i kada se spustite sa brda,
kada budete odlazili u sela, varošice i gradove, gde većina nas živi,
nailazićete na sve više i više mesta gde vaši pištolji nisu ni poželjni, niti

dobrodošli. I moraćete da se odlučite."
"Da li ćete otići i nastaviti da živite izvan tog sveta? Da li ćete nam se

pridružiti i prihvatiti naša pravila? Ili ćete na silu ući i pokušati da za sebe i
svoje oružje donesete nova pravila? A isto tako možete oprezno preduzeti
rizik, udružiti se sa nama ostalima i pokušati da živite u zajednici."

"Kolektivističke koještarije."
"Ne - to se zove timski rad," odbrusi Breland. "I ja znam koliko je on
bitan. Žao mi je, ali vi to ne znate. Mislim da ljudska bića nisu stvorena da
žive sama, u strahu jedna od drugih. Mislim da su se svi najbolji trenuci u
ljudskoj istoriji odigrali onda kada smo se oslobodili tog straha i udružili se -
iako tamo negde vrebaju pljačkaši, iako će neki od nas izgubiti opkladu."
"Da li biste se vi dobrovoljno prijavili?"
"Ako do toga dođe," odgovori Breland. "Razmislite šta imamo od toga da
samo na sebe mislimo? Kant je to nazvao moralnim imperativom: ponašaj se
tako da to što činiš može poslužiti kao univerzalni zakon. Da li želite da
živite u svetu u kome deset milijardi drugih sledi prati vaš primer? Upravo je
to test koji treba izvesti. To je zapravo ono za šta se treba odlučiti.
I to je, ustvari, pravi razlog mog dolaska ovde: da vam to kažem - iako ni
ja nisam do ovog trenutka to znao. Budite sigurni da uvek znate za šta se
odlučujete." Pogledom je potražio pukovnika Harisa i osmehnuo se čvrsto
stegnutih usana. "Hvala vam što ste me saslušali." Ona je klimnula glavom
potvrdno i otišla.
Neizbežno, u masi je bilo i onih koji nisu bili voljni da dozvole da
Breland ima zadnju reč. Mala grupa klevetnika, koja se nalazila iza kruga
njegovih pratioca iz Tajne službe, glasno ga je izazivala i proklinjala, prateći
ga do same ivice parka pa i izvan njega.
Jedan mladić u radnom odelu nije se zadovoljio samo klevetama. Kako se
predsednik približavao kapiji, on je prišao otpozadi, naoružan kamenicama
veličine šake koje je čvrsto stezao u svakoj ruci.
"Misliš da si siguran? E pa, nisi siguran!" dobacio je sa udaljenosti od
deset metara, zamahnuo je rukama i bacio ih.
Za to vreme jedan agent je već stao tako da ih blokira i uspešno je uz
pomoć palice odvratio bačene kamenice. Bezopasno su zazvečale kada su
udarile u čeličnu ogradu. Istovremeno, drugi agent je nasrnuo na napadača
palicom koju je spustio u horizontalni položaj poput koplja. Agent je oborio
mladića jednim udarcem u stomak, a zatim se povukao da zatvori krug oko
Brelanda.

To je bilo sve što je Breland video - njegovi pratioci su ga okružili,
progurali kroz kapiju, energično ga gurkajući tamo amo. Čarls Po ga je
presreo kod šetališta, i kritički ton kojim mu se obratio vrlo malo se
razlikovao od tona onih koji su prekorevali predsednika, a koji su se nalazili
sa druge strane ograde.

"Mogao sam da pretpostavim. Dimes u osinjak, i one te napadnu. Nadam
se da ste zadovoljili svoju radoznalost, s obzirom da će Džon Burk verovatno
da vam navuče vreću na glavu i drži vas mesec dana zaključanog u
podrumu."

"Ja i dalje mislim da sam uradio ispravnu stvar," odgovorio je Breland.
"Samo se loše završilo." Ali nije mogao da se pretvara da ga napad nije
uznemirio. "Idem gore. Reci Džonu da ako ima potrebu da me izudara, da je
bolje da to uradi ujutru."

"Reći ću mu. Hej, i ne prilazite prozorima noćas, molim vas!"
Ali Džon Burk nije ozbiljno shvatio ono što mu je predsednik nabacio,
tako da ga je već nakon pola sata pozvao telefonom i zamolio ga da mu
posveti deset minuta. "Hoću da vam pokažem nešto zbog čega ćete lepše
spavati."
"Uhvatili ste momka?"
"Da, napadač je u pritvoru."
"To mi je dovoljno."
"Mogu ja i boje od toga, gospodine predsedniče. Nećete zažaliti."
Breland je popustio, i ubrzo nakon toga Burk je izašao iz lifta i pojavio se
noseći podsetnik u levoj ruci. "Hoćemo li u vašu radnu sobu?" pitao je.
"Ma, bilo gde."
Burk je pošao prvi i smestio se, stavivši kontrolnu tablu u krilo, u stolicu
koja je bila najbliža do zidnog ekrana medija centra. Breland je stajao
nedaleko od svoje omiljene radne stolice sa naslonjačom pohabanom od
upotrebe sa pokretnim sedištem.
"Ovaj napad snimljen je kamerom šesnaest," rekao je Burk kada se
sablasno neprijatan događaj pojavio na ekranu. "Pogledajte u gornji levi ugao
da vidite napadača - eno tamo, sada zastaje da bi vam dobacio - agent Frenk
Bejnz interveniše i blokira udarac..."
"Dobra palica," reče Breland sa odobravanjem.
"Reći ću mu da šta ste rekli - dopašće mu se, on navija za Dodžerse. A
sada ide deo koji niste videli. To je Agent Toni Voters, ona je oborila
napadača. S obzirom da sam ja izdao precizna naređenja da je njihov

primarni cilj da vas uvedu u zgradu, ona se uzdržala i nije krenula za njim.
Tako da je napadač imao priliku da se pridigne i pobegne - u čemu su mu
malo pomogli i njegovi drugovi. Siguran sam da bismo ga, da su okolnosti
bile drugačije, uhvatili - obojena oznaka sa palice prodire kroz odeću duboko
u kožu..."

"Šta hoćete time da kažete - 'uhvatili bismo ga'? Zar niste rekli da je u
pritvoru?"

"Jesam. Ovo je snimak kamere osamnaest, nekih desetak minuta kasnije.
Ono tamo, u dnu snimka, to su naši ljudi koji se spremaju da pretraže park -
pogledajte tamo, na samom vrhu, u centralnom delu snimka, eto to sam hteo
da vidite."

Breland je zaškiljio. Grupica od šest ljudi je izlazila iz parka, i bilo je
očigledno da jednog od njih vuku protiv volje. "Je l' to naš čovek."

"To je on - Dejvid Džozef Markam."
"To znači da su ga vaši ljudi uhvatili u parku."
"Ma nisu ni stigli. Pripadnici narodne vojske su ga uhvatili umesto nas -
bilo je to građansko hapšenje. Oni ljudi tamo, to su noćni komandir i stražar,
oni su ga izvukli iz parka i predali ga nadležnom agentu."
"Neka sam proklet..."
"Kada sam video šta se dešava, pomislio sam da su možda shvatili da se
spremamo da sve prevrnemo i da ga ne mogu sakriti, tako da su verovatno
došli do zaključka da je najbolje da ga sami predaju. Ali onda sam čuo od
naših agenata iz parka da se on uopšte nije ni zaustavljao, već da se uputio
pravo prema Aveniji slobode, dobacujući svojim drugovima da ometu svakog
ko krene za njim. "Pretpostavljam da je među tim ljudima imao mnogo manje
prijatelja nego što je mislilo. Uhvatili su ga severno od fontane."
"Nikada se ne bih tome nadao," reče Breland odmahujući glavom.
"Nikada ne bih očekivao bilo kakvu pomoć od njih."
Burk je isključio riplej snimka, koji se zaustavio kod zadnjeg kadra. "Pa,
možda je baš zato pukovnik Haris rekla to što je rekla. Nije mi bilo baš
najjasnije šta je htela da kaže."
"O čemu pričate?"
"Kada je predavala Markama, dala je agentu poruku za vas." Izvukao je
beli karton iz džepa i žmirkajući pokušao da pročita nečitko napisanu poruku.
Pisalo je: okušaću sreću sa vama, Kantom i društvom - i nadam se da to nisu
bile samo lepe reći. Pretpostavljam da je ovo ovde njen potpis." Spustio je
karticu kraj konzole i podigao pogled. "Ko je Kant?"

Međutim, predsednik ga već nije slušao. Bio je okrenut leđima i gledao je
kroz prozor prema parku, iako su mu guste lisnate grane zaklanjale vidik.

"I ja, pukovniče, i ja," prozborio je Breland tiho. "I ja."

Breland je sedeo sam skoro ceo sat i razmišljao o Groveru Vilmanu; naježio
se pri samoj pomisli šta je izbegao za dlaku u bliskom susretu sa
oslobodilačkom narodnom vojskom. Sada kada su tu frustraciju zamenili
umor i skrušenost, odlazak u park mu je delovao kao potpunon nesmotren
potez.

Tek kada je konačno ustao i pošao da izađe iz sobe, dotakao je karticu
koju mg je Burk dao. Podigao je s namerom da je stavi u džep i baci
letimičan pogled na nju.

Ali pogled mu se zaustavio na ispupčenom srebrnom slovu Q sa strelicom
koja je pokazivala u desno. Pored toga pisalo je Kerol Vestin Hans, a ispod
toga je stajao njen e-mejl. Na poleđini, ono što je Burk nazvao njenim
potpisom bio je, u stvari, štampani znak utisnut u donji desni ugao.

"Ma šta, do đavola - Burk!" viknuo je, krenuvši prema vratima. Već je
trčao kada je stigao do vrata. "Čarli!"

Niko se nije odazivao. Breland je otrčao nazad do medija centra i uskočio
u naslonjaču ispred zidnog ekrana. "Voks. Registracija. Obezbeđenje,
stražarsko mesto 1." Iznenada se pojavila slika niske rezolucije na kojoj se
nalazio mladi marinac za stolom u gornjem desnom kvadratu ekrana. "Ko je
to, desetaru MekKi?" pitao je stražara. "Ko je u kući, desetaru?"

"Gospodine predsedniče, vidite da se ulazno kolo loguje na trideseti kanal
iz bilo koje komandne tačke. Sada nam šalje snimak."

Pojavila se lista ljudi koji rade u Beloj kući i prekrila je celu desnu stranu
ekrana. "Ne samo osoblje, prokletstvo - izvršnu vlast. Gde je Čarli Po?"

"Otišao, gospodine."
"Burk?"
"Kapetan Milton je noćas na straži."
"Gospođa Talman? Oh, dođavola, ja sam je poslao kući, rekla je da ima
goste na večeri. Da li ima nekoga u arhivi? U biblioteci? Ma koliko je to sati,
uopšte?"
"Prikazaću tehničara u arhivi, ali u biblioteci nema nikoga. Uh, dva sata i
deset minuta po ponoći je, gospodine."
Breland odmahnu rukom nestrpljivo. "Voks. Zatvori i obriši." Zamislio se

na trenutak. "Voks. Pretraži mrežu. Otvoreni navodnici - Futurijanci - zatvori
navodnike."

Nakon dvadeset minuta detaljnog pretraživanja pronašao je komični
ansambl, trio za klavijaturama, dve grupe strasnih fanova naučne fantastike
(Novi futurijanci i Novi originalni futurijanci) i jednog od 'mrtvih pisaca' (ali
ne i Stardžona, onog koga je pomenuo Vendel Šrok), dva romana, jedan 2-D
film, VR igricu, ciklus komičnih knjiga o superheroju - ali, ništa od svega
toga nije bilo u vezi sa Q simbolom i strelicom.

Vezu je našao na nekoliko sajtova posvećenih Stardžonu, zajedno sa
nekim lepim citatima o ljubavi, razumu i miru u svetu. Ali na tim sajtovima
nije bilo nikakvih linkova sa Šrokom ili Harisovom, ni reči o Alijansi za
humaniju budućnost - mreža nije mogla da pronađe nikakav link, što je još
više zbunilo Brelanda. Čak ni moćni mrežni agenti, koje mu je obezbedio
Nacionalni ured za informacije, nisu mogli da nađu vezu između Vendela
Šroka i Kerol Vestin Haris.

Dođavola sa pristojnim ponašanjem, pomislio je Breland, i pozvao Šroka.
Morao je da upotrebi još jednu igračku iz NIO-vog kompleta alata da bi se
došlo do analitičarevog komunikacionog sistema i da bi njegov telefon bio
primoran da zazvoni.

"Šta se dešava? Ko je to?" pospano je upitao Šrok.
"Moram da razgovaram sa vama, Vendele," rekao je Breland. "Voks.
Pošalji snimak."
"Gospodine predsedniče." reče Šrok sa očiglednim iznenađenjem u glasu.
Breland je ispružio ruku držeći u groplanu ispred objektiva karticu koju
mu je poslala Harisova. "Učinili su mi neočekivanu uslugu večeras," počeo
je.
"Da, čuo sam," reče Šrok.
"Molim - kažete da ste čuli? Kako?"
"Bile su najmanje još tri mini kamere u parku, gospodine predsedniče. To
je udarna vest u večernjim vestima.
"Kučkin sin..."
U tom trenutku, na zidnom ekranu pojavio se u groplanu Šrok sa
razbarušenom kosom. "Reakcije su, u stvari, jako pozitivne, gospodine.
Mada, i Kerol mi je to pomenula."
"Znači ona jeste jedna od vas. Na nju ste mislili kada smo ranije
razgovarali? Je li to pomoć za koju ste rekli da ćemo je možda imati u
njihovim redovima?"

"Ne, gospodine. Vi ste jednostavno bili prokleto srećni."
Breland je pogledao u stranu, za trenutak porazmislio, a zatim ponovo
podigao pogled. "Vendele, zaista bih ti bio zahvalan kada bi mi nešto
objasnio. Ko si ti? Mislim, ne postoji način da unesem taj tvoj simbol u
mrežne kanale za pretraživanje."
Šrok se bezbrižno nasmeja. "Treba znati kako. U redu, evo objašnjenja.
Ne postoji neki glavni princip ili povelja koju bih mogao da citiram, tako da
ću morati da se zadovoljim jevanđeljem po Vendelu. Ispričaću vam kako je
bilo, a onda ću vam reći šta se promenilo u zadnja dva dana.
Futunjanci su rođeni na mreži, i bez nje ne bi postojali. Upravo je mreža
mesto na kome su se nekada sreli njihovi osnivači i gde danas sadašnji
članovi održavaju kontakt i obavljaju već deo posla. Stvari su se tako odigrale
upravo iz razloga što mreža obiluje neznanjem, dezinformacijama,
neprijateljstvom, šarlatanstvom, propagandom, pseudonaukom za lakoverne,
lažnim razlozima i prostim nehatnim razmišljanjima. Futurijance sve to
užasava, jer mi i dalje mislimo da možemo dosegnuti malo više, zatražiti
malo više kako sami od sebe, tako i jedni od drugih."
"Govorili ste nešto o tome nakon što ste mi dali kratki izveštaj."
Šrok je klimnuo glavom. "Mi mislimo da postoji iskra razuma u svakom
ljudskom biću - i u tom svetlu možete ugledati nagoveštaj jednostavnosti
ljudskog roda i put koji vodi u našu budućnost."
"Možda ću taj pogled morati krišom da bacim."
"Samo napred. Znači, da biste pripadali Futurijancima, ne morate da
kažete da verujete u A, ili u ne-A - već jednostavno da znate da postoji
racionalni način da se izabere između ta dva. Biti Futurijanac znači obavezati
se da ćete postaviti sledeće pitanje, da će vam um biti otvoren za nove ideje -
naročito za one ugodne i privlačne koje tako često prođu neprimećene pored
logičkih odbrana razuma. Mi propovedamo iracionalnu veru u moć razuma.
Strast bi nas možda mogla poneti dalje, ali nas razum nosi više. I tako mi
pokušavamo da budemo prijatelji razuma gde god i kad god možemo."
"Koliko vas ima?"
"Ne mnogo. Nekoliko miliona onih koji su svesni da nam pripadaju.
Optimistički gledano, nekoliko milijardi onih koji to ne znaju - baš kao što je
i sa vama slučaj."
"I van zemlje..."
"Naravno. To je neostvareno obećanje mreže - zajednica u kojoj ne
postoje države, a u kojoj obrazovani ljudi streme uzvišenim ciljevima,

uključujući i težnju za istinom. Civilizovani Novi svetski poredak u kome
nećete ubijati ljude samo zato što misle drugačije od vas - obrazovaćete ih
ako možete, naučiti od njih šta možete, i unaprediti obostranu toleranciju."

"Sve mi to deluje isuviše idealistički."
"Idealizam je konj," priznao je Šrok. "Ali razum je jahač. Pa, to me
dovodi do onoga što se odigralo večeras."
"Rekli ste da se nešto promenilo..."
Šrok je klimnuo glavom. "Neki od nas - u stvari, mnogi od nas - rade na
pitanju razoružanja već duže vreme. Ali događaji koji su se odigrali u
poslednja dva dana podstakli su članstvo na način koji nikada do sada nisam
video. Sastajemo se redovno otkako je senator Vilman ubijen, i ja sam imao
priliku da vidim kako se trideset hiljada pristalica registruje na mreži u istom
trenutku. Iz svega toga proizašlo je nešto što nikada nisam očekivao -
osnovali smo odbor. Pokrenućemo usklađeni napor da podržimo vas i
koaliciju Razumom protiv ludila - imamo već na hiljade volontera."
"Šta želite da postignete?"
"Da se odupremo onima koji žele vaš neuspeh, koji ne žele da se
razoružanje ostvari, koji misle da je gubitak privilegija previsoka cena za mir.
Oni već mesecima daju sve od sebe da to i ostvare. Mi znamo da su oni
organizovani - jednoglasni su u podnošenju onih bezveznih žalbi. Oni ne
diskutuju, već propagiraju. I moram priznati da to rade jako dobro.
Mi ćemo se kladiti u korist razuma, a protiv propagande. Postoji bezbroj
mesta u realnim i umreženim svetovima gde se ljudi okupljaju da razgovaraju
- sobe za četovanje preko interneta, javni sastanci, čitalački forumi, razgovori
na Web-u, barovi, klupe u parkovima. Mi ćemo biti na svim tim mestima.
Postaraćemo se da uvek bude prisutan strpljiv, pažljiv glas koji se zalaže za
zdrav razum. I mi ćemo se postarati da i naš glas čuju."
"Zavidim vam na optimizmu, Vendele. Priznajem da se i ja borim da
pronađem svoj."
"Ne odustajte gospodine," rekao je Šrok ozbiljno. "Nikada nisam bio tako
ponosan na svog predsednika, kao kada sam vas posmatrao kako odlučno
krećete na onu gomilu samo četrdeset i osam sati nako što vam je prijatelj
ubijen. Večeras ste preobratili jednu osobu. Mi ćemo preobratiti još deset
sutra, još sto prekosutra. Samo nastavite da se obraćate toj iskri razuma, i
malo po malo udahnučemo joj život."

Portabl Prigušivač debitovao je na potrošačkom sajmu elektronike u Las
Vegasu. Tošiba je prikazala blistav trodelni sistem sa električnom sidrišnom
stanicom za kućnu upotrebu, drugi deo je bio za prtljažnik, i treći deo je, u
stvari, bio osam kilograma težak portabl Prigušivač, koji je mogao bez
prekida da radi jedan sat kada je bio u pitanju kratki domet, ili da izazove tri
dalekometne eksplozije. Bio je namenjen ispunjavanju želja pripadnika
izvršne vlasti i pojavio se sa etiketom na kojoj je bila cena od pet cifara, ali to
nije mnogo uticalo na opadanje interesovanja. Sejfko je predstavio Sejf
Pesidž, civilnu verziju Supreserovog skrivača koga su usvojile policijske
snage u dvadeset i osam zemalja, i Sentri, dodatak modularnom sistemu
kućne zaštite.

Ali pobedu na sajmu odneo je Selestijalov Srebrni štit, bazična kućna
verzija Prigušivača. Napravljen od manje prečišćenih komponenti nego što je
to bio slučaj sa ostalim varijantama, Srebrni štit je bio veličine malog noćnog
stočića, a težine malog frižidera, čiji je halapljivi električni apetit, kada je bio
podešen na modalitet za "kontinuirani" rad, bio poput električnog apetita
električne grejalice. Ali bio je ponuđen po ceni jednog dobrog televizora, a
pakovanje i postavljanje - u čemu se upravo razlikovao od ostalih uređaja i
nameštaja - bili su izvanredni. Porudžbine na sajmu dostigle su rekordne
nivoe, i za šest nedelja Selestijal je prodao čitav jednogodišnji planirani
proizvodni program, i poslao Goldstajna u Azijske zemlje na Pacifiku u
potragu za dodatnim kapacitetima.

Iznenadno pojavljivanje "Hortonovog izuma" na tržištu u vidu robe široke
potrošnje, dovelo je do brze reakcije Kongresa, koji je pokušao propisima da
uguši ovo mlado tržište. Akt senatora Hep Nilija o "Jednakosti i pravičnosti
samoodbrane" predstavljao je smeli pokušaj da se onemogući posedovanje
Prigušivača u privatnom vlasništvu, ograničavajući ih na domet od trideset
metara ili do najbližeg komšijskog imanja, koji god je od ova dva dometa
manji. Akt je prihvaćen bez mogućnosti stavljanja veta, ali su advokati
Arsenala Životnog štita onemogućili njegovo stupanje na snagu, dok je sve
još uvek bilo u početnoj fazi...

"Ako autori ovog akta žele da istupe i javno demonstriraju da vatreno
oružje i municija, koji se najčešće koriste, imaju domet od samo trideset
metara i da poštuju svojinske granice," rekao je glavni pravozastupnik na
stepenicama suda, "Tužitelji će rado povući svoju peticiju. Inače, računamo
da će sud odbaciti ovaj zakon kao obmanu, što on i jeste."

Okružni sud je izvršio svoj zadatak, ali se Kongres istog trenutka ponovo
bacio na posao. Ovoga puta, bio je to utrostručeni napad uz pomoć federalnih
birokratskih aparata.

Skupštinski odbor naredio je federalnoj privrednoj komisiji da ispita
"zdravstvena pitanja i pitanja bezbednosti" u pogledu produženog izlaganja
dece i trudnica poljima Prigušivača. Panel diskusija u senatu usmerila je
Federalnu vazduhoplovnu upravu i Federalnu komisiju za komunikacije da
zajedno ispitaju mogućnost da je pad Venčer Stara u Dalasu bio
prouzrokovan smetnjama koje su izazvali uređaji Prigušivača, koji su se u to
vreme nalazili na objektu za testiranje i lansiranje kosmičkih brodova. Od
prehrambene i farmaceutske uprave zatraženo je da ispita izveštaje u kojima
se kaže da Hortonovi izumi ubijaju ljude tako što oštećuju mikroprocesore u
medicinskim implantima.

Svaka optužba ponaosob je bila prividno ubedljiva i obmanjivala je. Ali
zajedno one su pružale mogućnost ne samo za višemesečni loš publicitet, već
i za čitav spektar nadzornih postupaka, od opoziva do momentalnih zabrana.

Bio je to deo tekućeg opažajnog rata koji se vodio na svakom frontu gde
se oblikovalo javno mnenje. Ali kako je godina odmicala, ta bitka je sve više
i više podsećala na beznadežnu završnicu čiji je ishod bio već unapred
određen. Narod neće dići revoluciju protiv vlade. Srednja klasa se nije
prijavljivala za učešće u civilnom ratu.

Umesto toga, bili su vidljivi znaci evolucije u stavovima javnosti i to ne
samo prema oružju, već i prema nasilju uopšte - buđenje srama i odvratnosti,
povlačenje iz nemarnog cinizma koji je dozvoljavao zemlji da prihvati pokolj
uz izgovor kako je to nešto neizbežno.

"Sada kada smo konačno shvatili da smo bolesni, kako ćemo naučiti da se
oporavimo?" pitao je heroj u hit pozorišnoj predstavi Utočište.

Malo po malo, odgovor se već mogao nazreti.

Po prvi put u istoriji, broj trgovaca vatrenim oružjem sa federalnom
dozvolom za obavljanje ove delatnosti, pao je ispod broja savetnika opšte
zdravstvene zaštite. Za to vreme, vlasnici radnji za prodaju oružja već su bili
ugrožena vrsta. U vremenskom periodu od godinu dana, svaki treći vlasnik je
zatvarao radnju, i samo je tvrdoglavost bila razlog što mnogi nisu zatvarali
svoje radnje uprkos činjenici da su poslovali sa gubitkom. Broj izložbi oružja
je sve više opadao, tako da je uskoro bilo više prodavača nego kupaca, a cene

su rapidno opadale.
Proizvođači vatrenog oružja i municije nisu bili u ništa boljoj poziciji -

talas integracija, akvizicija i bankrotstva proredio je njihove redove, a ipak
još uvek niko nije mogao da kaže koliko još žaba bukačica ima u tom
presušenom jezeru.

Remington-Kolt je četiri puta otpuštao svoje radnike. Vinčesterova
matična kompanija je sve prepustila nemačkom preduzeću za proizvodnju
alata i kalupa koga su više zanimale njene fabrike nego proizvodi.

Pošto je uvidela da je kriminalna upotreba vatrenog oružja u padu, država
Masačusets ukinula je sve svoje odredbe o "vremenu, mestu i načinu"
upotrebe i nošenja vatrenog oružja - a istovremeno je donela zakon po kome
se za tešak prestup smatra onesposobljavanje ili dezaktiviranje Hortonovog
izuma. U roku od mesec dana, trideset i pet ostalih država krenule su sličnim
pravcem.

Obični građani takođe su primetili da je zločina na ulicama sve manje.
Milenijum mediji, najveći udruženi program i pushcast server na engleskom
jeziku, isključio je kanal Svedok zločina iz tv-programa "Kućni prioriteti",
zbog, kako je rečeno, "erozije popularnosti." Kanal Svedok zločina emitovao
je dvadeset i četiri časa dnevno snimke zločina koji su u toku, kao i policijske
potrage na šest kontinenata. Ovaj kanal zamenila je Divna planeta, novi
virtuelno - turistički program Nešnel Džiogrefika.

Stvari su se i dalje odvijale loše po Svedoka zločina, koji je bio primoran
da za trećinu smanji uplate za prava i da pređe na "deja vu" raspored, sa
svakodnevnim reprizama na dvanaest sati. Međutim, čak ni ti koraci nisu bili
dovoljni da ga spasu bankrota. Dva meseca kasnije, nakon što ga je napustio
glavni promoter, SV je pokušao da nastavi rad kao pretplatnička služba. U
narednih šest nedelja, otišao je pod stečaj.

Glavni promoter je, u stvari, bila iznajmljena i relocirana imovina giganta
Hoisted Houmsa, koji je reklamirao bezbednost svoje preskupe iznajmljene
zajednice pod sloganom "Spavajte mirno - dođite kući u Holstad Houm."
Pošto su stope iznajmljenih zajednica opadale, generalni direktor Holstada je
objavio da se kompanija pretvara u "raskošnu i udobnu alternativu za
pripadnike srednje klase."

"Ne možete ljudima prodati ono što već imaju," izjavila je za Vol strit
žurnal. "Moramo ponuditi više od lične sigurnosti kako bismo podstakli veći
broj kompanija, koje žele da promene svoja sedišta, da se presele."

A diskutabilno je bilo da li su sve te stambene zajednice zaista bile tako

povezane kao što se činilo. Doduše, diskusija nije mnogo učinila da spreči
potezanje veza, ili podsticanje nade.

Da se razumemo, još uvek su postojala mesta koja nisu bila u potpunosti
bezbedna, i ljudi kojima se nije moglo verovati. Ali već su bili vidljivi znaci
odlučne potrage za načinima da se pristupi toj stvarnosti, a da se izbegne
upotreba pištolja.

U često citiranim rečima iz Njujorškog "crnog nindže", detektivka Jan
Flin kaže: "Biti naoružan ne znači biti bezbedan - a biti nenaoružan ne znači
biti bespomoćan." Mala, plavooka Flin postala je simbol novog pogleda na
život, neumorno demonstrirajući oba stava, kako u velikim halama, tako i u
TV studijima širom severoistočnog dela zemlje. Stotine edukativnih
programa na temu stambenih zajednica su usvojili NYPD-ov Vodič za
samoodbranu kao bibliju za svoje nove klase odraslih ljudi.

Država Pensilvanija otišla je korak dalje i uključila ne samo
samoodbranu, već i kontrolu besa u novi školski nastavni plan, za decu od pet
do petnaest godina. Inkorporirajući teatralne i neformalne diskusije, obuka je
obuhvatila i sprovođenje uspešnih pilot programa u Jangstaunu, Ohaju i
Baltimoru, gde je broj maloletničkih pokušaja nanošenja telesnih povreda
opao za više od deset posto.

U Los Anđelesu, harizmatični lider Islamskog bratstva izjavio je kako je
Alah blagoslovio muževe i očeve podarivši im "protivotrov praznini, srž
zajedništva, i ključ pravednosti." Upozorivši da su "besposlene ruke"
muškarca koji se nije oženio do dvadesete godine, opasnost kako za njega
samog, tako i za njegovu zajednicu, Bendžamin Muhamed je najavio da će
bratstvo početi da ugovara brakove počevši od neoženjenih muškaraca od
petnaest i neudatih devojaka od četrnaest godina.

"Samo ako znamo gde nam je mesto možemo da pronađemo svoj put,"
izjavio je na prvom masovnom venčanju dvadeset i jednog para koji su u brak
stupili provodadžisanjem. "Ljubav nas pročišćava, brak nas ispunjava, a vera
nas uzdiže."

U Atlanti, alijansa crkava Južnjački baptisti regrutovala je tim sveštenika-
posrednika, sa idejom da se sprovedu različiti vidovi ulične pravde.
Naoružani samo tronošcem na sklapanje i moralnim autoritetom svoje
profesije, posrednici su počeli da razrešavaju konflikte gde god bi se oni
pojavili, održavajući crkvena suđenja na uglovima ulica, igralištima i

tremovima. Kompromisi u Čijem su donošenju oni imali ulogu sudije, bili su
zapečaćeni rukovanjem i zaklinjanjem nad biblijom, a ojačam očekivanjima
onih koji su bili svedoci tih zakletvi.

Zajednicom je vladala savest, a savešću zajednica.

Međutim, iako je bilo mnogo takvih kolektivnih pokušaja, na kraju je
promena ipak zavisila od pojedinačnih hrabrih poduhvata i angažovanja.
Najveći broj tih poduhvata bili su tajni, nevidljivi i nepoznati. Neki su ipak
dospeli pod reflektore javnosti, i njihov uticaj je umnogome prevazišao nivo
pukog primera.

Pedesetosmogodišnju udovicu i baku Mardž Vilkins, menadžera bančine
filijale u Ročesteru, Nju Jork, probudilo je lomljenje stakla u iznajmljenoj
polovini dupleksa, u kome je živeo šezdesetšestogodišnji penzionisani
nastavnik koji je bolovao od osteoartritisa. Zabrinuta za svog stanara, Mardž
je uzela sprej protiv osa i indijsku palicu za žongliranje i krenula da izvidi šta
se dešava.

Iznenadila je dva tinejdžera provalnika koji su nosili noževe. Obojica su
završili u bolnici, jedan sa ozbiljnim povredama testisa, drugi oslepljen
otrovom i sa ranom koja je krvarila a koju mu je zadala Mardž udarivši ga
iznad uha, što je sve doprinelo blagom potresu mozga.

"Pretpostavljam da ste ih iznenadili. Ali zašto niste prvo pozvali 92?" bilo
je prvo što je svaki novinar koji je intervjuisao Mardž pitao u toku njene
turneje po šou-programima.

"Pa, zato što sam ja bila tamo," odgovarala bi Mardž. "I vi biste uradili
isto za svog prijatelja, zar ne?"

Idol pop-muzike Kip Najt, glavni gitarista kvinteta Mak 5, uništio je
sopstveni ugled đavolastog plejboja, video priznanjem koje se pojavilo na
naslovnoj strani web sajta Mak 5. "Ja sam alkoholičar. A kada sam pijan
sranje koje nosim u sebi izađe na površinu. Udarao sam i povređivao svaku
ženu do koje mi je ikada bilo stalo. A do mnogih žena mi nimalo nije bilo
stalo - sve te željne žene kojima je menadžer klimnuo glavom dajući im znak
da dođu iza scene i da pođu sa mnom u hotel - dobijale su isti tretman.

Neću sada da govorim zašto i odakle dolazi sav taj bes. Ali želim da se
izvinim svim tim ženama - i Douv, i Paoli, i Noriji, Sem i Meki, i svim
ostalim - što nisam uspeo da nađem drugi način da to rešim, što sam vas na
taj način iskoristio, zato što sam bio Kip Najt i što ste znale da dugačak red

žena čeka da bude na vašem mestu. Nisam trebao tako da postupam. Tako mi
Svetog Petra voleo bih da nisam.

A hteo bih nešto da kažem i momcima. Biću kratak, jer to što imam da
vam saopštim nije komplikovano. Ali slušajte pažljivo, jer je jako važno: od
svih gluposti koje pravimo, najgora je da podignete ruku na nekoga ko vas
voli. Kakve god probleme da imate, kakvi vas god demoni proganjali, kakav
god otrov da ste usisali u sebe, ne radite to što sam ja radio - ne odbacujte te
darove. Pronađite drugi način. To je ono što ću ja sada da radim - potražiću
drugi način."

Reakcija na to obraćanje bila je tako neobična da se Najt pridružio vojsci
sa još tri slavne ličnosti i osnovao Drugi način, grupu "ne-pristalica"
muškaraca koji zlostavljaju žene.

Međutim niko nije ljude iznenadio više, izazvao jaču i dalekosežniju
reakciju, ili pogodnije simbolizovao evoluciju, od medijskog komentatora
Herberta Rodžersa, čija je emisija Kuća smeha, inače jedna od najgledanijih,
bila skoro isto uticajna u pozorišnoj industriji, koliko i među potrošačima koji
su se prijavljivali dva puta nedeljno da čuju njegovo mišljenje.

"Oni među vama koji se sećaju dvadesetog veka znaju da ja pišem
recenzije popularnih predstava još od vremena kada je "bioskop"
podrazumevao projektor i platno, a "kućni video" VHS video kasetu i
devetnaestoinčni tefevizor u odnosu 4:3," rekao je mrzovoljni Rodžer na
otvaranju svečanosti Specijalna nagrada publike.

U to vreme, dragovoljno sam dozvoljavao da slike ubistava desetina
hiljada ljudskih bića uđu u moje oči i misli. Po mojim proračunima, video
sam više scena zločina od bilo kog detektiva, više borbi od bilo kog
profesionalnog vojnika, i više leševa od bilo kog patologa.

Stidim se. kada se prisetim koliko sam samo puta sedeo ovde i
preporučivao vam da platite da te iste brutalne slike uđu i u vaše misli. Ali
daleko više od toga me sada muči spoznaja da sam, tokom svih tih godina,
postao ravnodušan na nasilje tako da sam mnogo češće nego što to nisam
činio, sedeo u sali za projekcije i posmatrao krv kako šiklja, tela kako padaju
i dosađivao sam se.

Uz put sam prenebregavao žalbe da je filmska industrija pretvorila
ubijanje u sport za gledaoce. Ovo je agresivan svet, govorio sam sebi, a
filmovi samo odslikavaju stvarnost.

Odbacivao sam i optužbe da one akciono-avanturističke blokbaster
bombe udovoljavaju paranoičnim fantazijama o moći, da su pornografija

nasilja. Ovi filmovi su crtani filmovi, govorio sam sebi, koje niko ne shvata
ozbiljno.

Odmahivao sam glavom pri samoj pomisli da su osakaćivanje i
egzekucija ljudi zabave radi, proizvod zlog seksizma. Govorio sam sebi da je
pravi seksizam prodaja karata da bi se videle nage grudi glumica.

Nisam bio u pravu. Potpuno sam pogrešio.
Naša zabava zavisi od našeg voljnog odbacivanja neverice. Sami sebe
obmanjujemo da je ono što vidimo i čujemo stvarno. Pa, to je isuviše dobro
funkcionisalo. Tako je dobro funkcionisalo da nikada nećemo moći u
potpunosti da izbrišemo te slike iz sećanja. Kada se pitam da li sam zaboravio
da zaključam zadnja vrata, nije moja životna stvarnost ono zbog čega
iskačem iz kreveta da ponovo proverim - to su demoni iz onih hiljadu horor
filmova i misterija o ubicama luđacima, koji su još uvek živi, negde u mom
sećanju.
Svi želimo da čujemo priče kako bi potvrdili sopstveno viđenje sveta - ali
sve smo izokrenuh i očekujemo da stvarnost bude poput naše mašte.
Činjenica: čak i pre pojave Okidača, najveći broj policajaca su celu karijeru
proveli ne opalivši nijedan jedini metak na osumnjičenog, a kamoli da su
pucali ili ubili nekog. Gde u Blokbaster katalogu možete naći takvu
stvarnost?
Mnogi od nas čvrsto veruju da živimo na opasnom mestu u opasna
vremena. Ali istina je da samo mali broj nas tako živi. Koliko ste stvarnih
ljudi, prebijenih ili izbodenih, spaljenih, dignutih u vazduh ili ubijenih iz
vatrenog oružja, videli ove godine? A koliko imaginarnih? A sada pomislite
na brojeve poginulih na koji ste nailazili u životu 'zabavljajući se'.
Zašto smo dozvolili da laž uguši istinu? Zašto vređamo svoja čula i
trujemo svoju osećajnost na taj način? Ne mogu da pronađem
zadovoljavajući odgovor - i po tome znam da je vreme da prestanem. To nije
ništa drugo do adrenalinska zavisnost.
Pa, dosta je bilo. Idem na detoksikaciju. Odustajem od slasti. Video sam
dosta ratova, ubistava i smrti koje su bile bitne samo zato što povezuju stranu
dva u scenariju sa stranom četiri, dovoljno bandi i gangstera, nemilosrdnih
terorista, i sumanutih serijskih ubica.
Hoću da čujem šta na ovo imaju da kažu pisci i reditelji koji znaju
ponešto o ostacima naših života, o svim mogućim trenucima koji ispunjavaju
naše dane i čine čoveka tako sjajnim i zbunjujućim, tragičnim i
paradoksalnim. To je moj izbor. Od sada pa na dalje, želim da budem spojen

sa životom, a ne odvojen od smrti.
Ako i vi to želite, dođite opet ovde da se sastanete sa mnom."
Nisu svi gledaoci došli - rejting Kuće smeha u početku je primetno opao,

a Rodžersov mejl je bio pretrpan žalbama o "cenzuri" i "paternalizmu" pa čak
i "odvratnom kulturnom fašizmu." Ali nakon prvog talasa odlaska dezertera,
rejting Kuće smeha je ponovo počeo stabilno da se penje do nivoa koji je, u
prvo vreme čak bio jednak, da bi zatim i prevazišao nekadašnje cifre, a
mejlovi su počeli da hvale Rodžersov "neobičan razum" i da aplaudiraju
"početku zdravog razuma,"

Ipak, hiljadu filozofskih milja od Jana Flina i Herberta Rodžersa nalazili
su se oni koji su na bilo koji kompromis sa novim poretkom gledali kao na
izdaju, i koji su se postojano suprotstavljali da se dozvoli da takvo stanje
stvari postane status quo. Ovi disidenti bili su neobjašnjivo tihi, o njima će se
tek čuti.

"Plaćate kešom?"
Džefri Horton klimnu glavom bez reči i razmota novčanicu od 20 dolara

koja je bila umotana u vidu lepeze i stavi je na pult. Iznenađenje mladog
prodavca u piljari nije bilo ništa novo za Hortona. Čak i u malim i zabačenim
gradovima, na koje je ograničavao svoje posete, kupiti robu za više od
nekoliko dolara i platiti u kešu smatrano je, u najboljem slučaju,
ekscentričnim ponašanjem. Otkako su dužničke kredit kartice, sa otiskom
palca kao sigurnosnim znakom, postale glavno sredstvo plaćanja u opticaju,
umanjeni ostatak keš ekonomije pripadao je drugorazrednim poreskim
utajivačima, ikonoklastima koji su bili protiv državnog uređenja, dužnicima u
bekstvu, i ostalim raznoraznim čudacima i sitnim kriminalcima.

Hortonu nije smetalo da ga smatraju članom te klape. Zaista, njegova
brada - koja je već toliko porasla da je dramatično izmemla oblik njegovog
lica - i dugačka kosa, što uopšte nije bilo u skladu sa trenutnim modnim
trendovima, kao da su prosto izazivali takvu asocijaciju. Neprijatan lik, znao
je, donosio je neki vid privatnosti - jer sve dok ljudi zure u njega i posmatraju
ga oprezno, manje su šanse da će mu prići i započeti razgovor sa njim.

Uostalom, nije imao izbora - plaćanje gotovim novcem je jedini način da
izbegne svoju ozloglašenost. Skoro nevidljiv u registrima digitalnih
transakcija, koji su mogli prosto zapanjujuće detaljno dokumentovati veći
deo života, on se kretao kroz Severne Tier države kao duh, ostavljajući što je

manje tragova moguće o tome da je tu prošao. Nije više koristio bilo kakav
javni prevoz, ili smeštaj - njegov sklepani nomadski karavan zadovoljavao je
obe potrebe, a šta više bio je i diskretniji. Prolazile bi nedelje, a on nije morao
da kaže ko je i šta je, a mesecima čak ne bi čuo svoje ime.

Tačno je da bi, kad god je, s vremena na vreme, podigao izvesnu sumu
gotovog novca, istog trenutka otkrio svoj položaj svakome ko ima pristup
bančnoj evidenciji. Doduše podizanje novca iz banke je uvek bilo zadnje što
bi uradio pre nego što bi krenuo dalje, odnosno pošto je obnovio zalihe za
novo i zabačeno mesto koje se nalazi petsto ili više kilometara u bilo kom
pravcu. Zatim bi ostao u tom mestu sve dok njegova privatnost ne bi bila
narušena ili njegove zalihe gotovog novca potrošene, kada bi se vratio u grad
i krenuo sve ispočetka.

Jednom ga je opljačkao neko ko je primetio njegov debeli novčanik, a
zatim ga pratio sve do šume. Tri puta umalo nije poginuo u susretu sa
medvedima. Zadnji put kada se trista pedeset kilograma težak medved bacio
na karavan, iščupao sedišta i otkinuo rezervnu gumu sa zadnjih vrata, prosto
je poželeo da ima kod sebe pištoj. Ni sam ne zna koliko puta su ga samo
šumari i čuvari divljači digli iz kreveta, doduše nešto ređe sada pošto je
nabavio 200mm dalekometni autokorelativni teleskop.

Ali nijedna od ovih opasnosti nije bila ni približno tako preteča kao
mogućnost povratka starom načinu života. Čak i u najgorim danima, ta
mogućnost mu nimalo nije bila privlačna, i o njoj skoro da nije ni razmišljao.
Karavan je postao udobni dom, naročito sada kada je ponovo počeo da radi.

Teleskop mu je dao više nego dobar izgovor što je tu gde jeste. Omogućio
mu je da na fin način ponovo uđe u svet nauke, izazivajući njegov um i
pružajući mu mogućnost da radi. Još uvek je učio kako o nebu tako i o
samom instrumentu, ali je već počeo da koristi prednosti jasnih i mirnih noći
Severne šume, za lov na komete i brojanje meteora.

Povrh svega, tu su bile i njegove knjige - dugogodišnja arhiva književnih
i neknjiževnih dela za koje ranije nije imao vremena - i Martin akustična
gitara sa čeličnim žicama koju takođe nikada nije imao vremena da nauči da
svira. Kada bi se uželeo ljudskog glasa, mogao je da uhvati prenos sa Netkom
9 svemirske stanice ili Kanadskog CBC-Vest satelita, ili da upotrebi svoj
anonimajzer i pronađe on-line četovanje. A kada bi se uželeo ljudskog dodira
- pa, krajputaški bordel za kamiondžije nije bio daleko.

Ako i nije mogao da kaže za sebe da je srećan, mogao je makar da se
uteši time što je pronašao razlog da na početku dana ustane iz kreveta, i mir

da na kraju dana ode na počinak.
A onda je usledio poziv koji je sve preokrenuo.
Njegov komset je još uvek bio tako konfiguriran da usmerava sve pozive

na e-mail i da zatim automatski briše svu poštu koja nije imala indikator
prioriteta. Jako malo ljudi je znalo Hortonov trenutni indikator prioriteta - Li,
njegova porodica, Karl Brohier, Terabajtovo ekonomsko odeljenje, njegov
advokat, računovođa, lični bibliotekar za pretraživanje podataka - a ionako
mu je alarm za prioritete bio isključen. Jednom u nekoliko dana, obično usred
noći, proveravao bi listu poruka koje su na čekanju. Na neke bi odgovorio,
druge stavio u arhivu, a svih ostalih bi se otarasio.

Poruka koja je bila naslovljena USVLAD/EKONODELJ - HITNO:
DŽHORTON čekala je dva dana pre nego što ju je Horton video. Koverta u
kojoj se poruka nalazila bila je duplo šifrovana, "Lično" i "Poverljivo". Obe
šifrovane kompilacije su razrešene, a da nijedan alarm, koji prikazuje kratak
ali zastrašujući e-mail, nije bio aktiviran.

"Dokotre Horton, agent Kit Hejvens iz Odeljenja specijalne zaštite iz
Tajne službe je na vezi. Molim vas javite se odmah čim primite ovu poruku.
Doktor Karl Brohier je ozbiljno bolestan i insistira da vas vidi. Ja sam
zadužen da vam obezbedim prevoz do bezbednog objekta gde se o njemu
staraju."

Horton je, međutim, odlučio da pozove Brohiera. Čekala ga je
personalizovana poruka.

"Džefri - takve sam ti ja sreće, kad si se ti konačno odlučio da me
pozoveš, ja se ne osećam dobro. Gledaj na to kao na osvetu zato što si postao
pravi pustinjak zadnjih nekoliko meseci. Sipaj sebi čašu vina - pozvaću te pre
nego je popiješ."

Zvučalo je kao nešto što mora da je bilo odavno snimljeno i Horton nije
verovao Brohierovom obećanju. Ponovo je otvorio poruku koju mu je poslao
agent Hejvens i kliknuo na ikonu "Bezbedan poziv".

"Doktore Horton." Hejvens je nosio zelenu majicu sa kratkim rukavima, a
kratko podšišana kosa mu je bila pomalo čupava. Bilo je očigledno da ga je
uhvatio na spavanju. "Hvala Bogu. Gde ste."

"U Viskonsinu."
"Koji je najbliži grad?"
"Hm - Grendvju."
Hejvens pogleda u stranu i zaškilji očima, kao da gleda u drugi ekran sa
strane. "Oblast Čekamegon?"

"Da."
"Da li imate vozilo?"
"Da. Karavan."
"Odlično." Hejvens ponovo pogleda u Hortona. "U Hejvardu postoji
civilni aerodrom, na lokalnom putu 27. Naši ljudi će biti tamo za dva sata.
Predstaviće vam se, a lozinka za prepoznavanje će biti "Kendilend."
"Kao igra?"
"Da. Kao igra."
"Čekaću ih."
Hejvens se složio i klimnuo glavom. "Doktore Horton, mnogo toga je u
opasnosti - ostavimo lično mišljenje po strani; jako je važno za sigurnost
nacije da se vi i doktor Brohier nađete u istoj prostoriji. Svesrdno vam
preporučujem da pokušate da ne skrećete pažnju na sebe, dok budete bili
tamo sami. Klonite se otvorenih prostom - ostanite u svom vozilu sve dok
naši ljudi ne stupe u kontakt sa vama. Za nekoliko sati dobićete odgovore na
sva pitanja.

Bila je to savršena nameštaljka. Briga je zamračila moć rasuđivanja Džefrija
Hortona; čak mu nije ni palo na pamet da posumnja u autentičnost poruke.
Iako Brohier nikada lično o tome nije govorio, Horton je saznao iz Lijinih
pisama da je viši naučnik na lečenju zbog uvećanog srca, i da ga je
"Vašington progutao" nakon uspešnih testova Prigušivača.

Tako da ni vest ni izvor, iz koga je ona potekla nisu probudili nikakve
sumnje kod Hortona, naročito pošto su se svi sigurnosni kodovi u poruci
ponašali upravo onako kako se očekivalo. Kada je nekoliko minuta po izlasku
sunca tamno plavi SUV skrenuo na travnati parking na aerodromu, Horton ga
je posmatrao pun nade. Kada su se dva vojnički podšišana muškarca,
opreznog i pripravnog držanja, pojavila i prišla mu, Horton je osetio ogromno
olakšanje.

"Dobro jutro, doktore Horton," obratio mu se stariji muškarac, savijajući
se u struku kako bi pogledao kroz delimično spušteni vozačev prozor. "Mi
smo vaša pratnja do Kendilenda. Zovite me Džordž."

U tom trenutku, Horton je po prvi put osetio tračak sumnje. "Očekivao
sam da ćete doći helikopterom."

"Na putu je - nismo imali ništa odgovarajuće za ovaj aerodrom u
Grisomu, tako da smo bili prinuđeni da idem čak do Skota po C-12. Odabrali

ste državu u kojoj i nemamo baš mnogo izvora."
"Žao mi je."
"Biće sve u redu. Možemo da krenemo ako ste spremni."
Horton je potapšao mekanu sportsku torbu koja se nalazila na sedištu

pored njega. "Ovo je sve što mi je potrebno."
"Dobro." Džordž je pokazao palcem u pravcu svog kompanjona. "Ovo je

agent Lumis - on i još jedan agent poći će vašim vozilom, tako da vam ono
bude na raspolaganju kada odlučite da napustite Kendilend. Ako se slažete da
me sačekate u mojim kolima, možemo ih pustiti da oni krenu prvi - čeka ih
dugačak put."

"Naravno," složio se Horton. Izašao je iz karavana sa torbom u ruci i
predao ključeve Lumisu. Dok je išao preko travnjaka prema suvozačevom
sedištu SUV-a, Lumis je krenuo karavanom unazad, kao da se sprema da ode.
Ali, u zadnjem trenutku snažno je ukočio i iznenada se zaustavio iza drugog
vozila, na taj način zaklanjajući pogled sa glavnog puta.

"Požurite, doktore - imamo društvo," rekao je Džordž, dograbivši Hortona
i gurnuvši ga napred. Horton se nije opirao, misleći da ga agenti štite. Vrata
ispred Hortona su se širom otvorila i ruka iz automobila ga uvuče unutra.
Ležeći, na leđima na podu, Horton je podigao pogled i susreo se sa licem
čoveka koji je sebe nazivao Kit Hejvens.

"Pramena plana, doktore," rekao je i raspršio gorki aerosol Hortonu u lice.
Oko Hortona zavladaše tama i tišina.

Čula Džefrija Hortona su se budila jedno po jedno. U početku ga je sve što su
mu govorili samo još više zbunjivalo. Čak i kada su poruke postale toliko
uporne, da je bio primoran da ih prihvati kao stvarne, njegov zbunjeni um
nije mogao da ih sabere.

Činilo mu se kao da nema ni ruke ni noge. U glavi mu je tutnjalo, a s
vremena na vreme čulo se škripanje i lupanje. Grubo su ga gurali tamo-amo u
zatvorenom prostoru koji je bio sačinjen od tvrdih i nepravilnih površina.
Miris pregorelog ulja i budi palio mu je nozdrve. Lice mu se pretvorilo u
skamenjenu masku bez ustiju. On je bio u tami, ali malo dalje naziralo se
svetlo. Čuli su se glasovi, ali nijedna od reci koje je čuo nije imala smisla.

Onda je čuo zvuk koji je prepoznao - vrata automobila su se otvorila a
zatim zatvorila uz tresak.

A zatim tu je bilo i nešto što nije bila baš tišina, ali je moglo da prođe kao

tišina, nakon buke kojoj je bio izložen i zbog koje se osećao kao da su ga
zaronili u kadu punu vode.

Opet su vrata zaškripala, ali ovog puta zvuk je bio bliži.
Iznenada, kada su strgnuli ćebe kojim je bio pokriven, obasjala ga je
zaslepljujuće jaka svetlost.
Nalet čistog, slatkog vazduha.
Napokon je raspoznao gde se nalazi: ležao je na svojoj strani u zadnjem
prtljažnom delu SUV-a, a zglobovi i članci su mu bili uvezani trakom.
"Doktore Horton. Nadam se da vam nije previše neudobno."
Glas mu je bio nepoznat. Žmirkajući kroz otvorena zadnja vrata SUV-a,
Horton je prepoznao lice koje je išlo uz glas. Dukt traka zalepljena preko
Hortonovih usana sprečila bi bilo kakav odgovor, čak i da nije još uvek bio
isuviše ošamućen da bilo šta kaže.
"Izvucite ga odatle."
Dva muškarca su prišla, zgrabila Hortona za laktove, izvukla ga vam i
postavila na noge. Hortonove noge skoro da su se savile pod njim; samo su
ga ruke, koje su ga čvrsto držale, održavale u uspravnom položaju.
"Vreme je da se pristojno predstavimo," rekao je čovek koji je i pre
govorio - čovek čiji je e-mail sve pokrenuo. "Ja sam pukovnik Robert
Vilkins, regionalni komandant Narodne vojske istinoljubive pravde. A vi,
doktore Horton, vi ste ratni zarobljenik."
Tek tada je Horton mogao da identifikuje zvuk koji se probijao do
njegove svesti otkako su se vrata vozila otvorila - bilo je to mestimično
puškaranje koje je dolazilo iz pravca drveća.

24

OD DIVLJAKA

DO NAUČNIKA

"Rat nije normalno stanje ljudske porodice na visokom stupnju razvoja, već
samo odlika varvarizma koja istrajava kroz prelaz rase, od divljaka do
naučnika."

- Elizabet Kejdi Stenton

Za šetnju kroz šumu koja je bila puna pripadnika Narodne vojske
istinoljubive pravde, Džefriju Hortonu su skinuli traku sa gležnjeva i kolena,
ali su je ostavili na zglobovima i ustima. Pukovnik Vilkins ništa nije govorio,
ali je dozvolio Horotonu da vidi dovoljno i podigne svoj već visoki nivo
straha skoro do nivoa panike.

Bilo je tu kamufliranih vozila - SUV-ovi, pick-up kamioneti, jedan
Hamer, i dva karavana - sakrivena ispod mreže na obodu šume. Najmanje je
tri vozila imalo postolja za automatsko oružje. Ostali su imali oklop od
metalnih ploča oko odeljka za motor i protivavionsku izolaciju kako na
prednjim, tako i na zadnjim vratima.

Zvuci puškaranja dopirali su sa streljačkog poligona, koji je imao šest
streljačkih stanica, sa jedne strane kosog proplanka i zemljane nasipe na
kojima su se nalazile mete, sa druge strane. Nedaleko odatle, Horton je
krajičkom oka ugledao kako se među drvećem izvodi praktični kurs iz
pucanja, sa simuliranim ljudskim metama koje se podižu i spuštaju.

Čak i na malo većoj udaljenosti od poligona bila je očigledna velika

prisutnost vatrene moći. Svaki odrasli muškarac bio je naoružan, većina je
nosila i puške i lično oružje. Puške su uglavnom bile marke Kolt AR-15 i
drugi poluautomati u vojnom stilu, mada je Horton primetio više od jedne
prave jurišne puške. U drugu krajnost je otišlo nekoliko starijih pripadnika
narodne vojske, koji su nosili puške sa zatvaračem na ručno punjenje - za lov
na jelene, i jedan kratkonogi, okruglasti gnom, koji je nosio Vinčester
karabin.

Sve u svemu, Horton je izbrojao najmanje dvadeset i šest naoružanih ljudi
i jedno desetak i više žena. Čuo je dečije glasove, ali najmlađa osoba koju je
video bio je dečak koji je mogao da ima negde oko dvanaest ili trinaest
godina, ali s obzirom da je i on bio naoružan, Horton ga je ubrajao u
muškarce.

Bile su tu i dve dugačke zgrade za koje je Horoton mislio da su
zajedničke spavaone, šator-kuhinja okružena klupama koje su napravljene od
balvana, kupatilo, i red sivomaslinastih portabl toaleta. Spavaone su bile stare
i podsećale su Hortona na oronuli letnji kamp. Kamp za olovne vojnike...

Malo dalje od te grupe nalazile su se dve nove čelične brvnare ispred
kojih su stajali stražari. Sve konstrukcije su bile sakrivene u drveću, tako da
se odozgo nisu mogle videti.

U nivou zemlje pa i niže, logor je mogao da se pohvali uskim rovovima
na periferiji, streljačkim zaklonima u unutrašnjosti, i sa pet-šest niskih
zemljanih nasipa koji su imali metalna vrata za zaštitu od oluje. Upravo su
prema jednim od tih vrata vodili Hortona.

Vilkins je otvorio metalna vrata, a zatim se okrenuo prema Hortonu.
"Malo je tesno unutra, a ja ne želim da se ugušiš u sopstvenom
izbljuvku," rekao je. A onda je, jednim brzim pokretom, pružio ruku i žustro
povukao široku traku sa Hortonovih usana.
Sa trakom je povukao parčiće brade i kože, ostavljajući Hortona koji je
zabrektao od iznenadnog bola dok su ga pratioci gurali kroz otvorena vrata i
u jamu ispod zemlje: Nezgrapno se prevrnuo dva puta i na kraju je završio sa
licem zagnjurenim u vlažnu, smrdljivu masu natopljenih opiljaka od drveta i
blata. Kada su se vrata za njim zatvorila uz zveket, još jednom se našao u
tami.

Kada su ponovo došli po njega, napolju je bilo mračno skoro kao i u jami.
Kada se prohladni noćni vazduh uskovitlao kroz otvorena vratanca, doneo mu

je do nozdrva sopstveni ponižavajući smrad - predao se pre ko zna koliko sati
i potpuno se uvaljao u sadržaj jame.

"Vadite ga odatle," rekao je neko odozgo, i osetio je kako ga nečije šake
hvataju za ruke i grubo ga izvlače kroz otvor.

"Smrdi kao tvor, pukovniče. Žalim sledećeg ko će koristiti Sklonište
šest."

Horton okrenu glavu, tražeći pogledom Vilkinsa. Ugledao ga je kada je
pukovnik ponovo progovorio.

"Očistite ga i odvedite u mušku kabinu," rekao je Vilkins, susrećući
Hortonov ljutiti pogled sa hladnom ravnodušnošću. "Nakon toga spalite
njegovu odeću."

Bilo je isuviše snažnih ruku da bi se borio. Skinuli su ga, stavili uz drvo i
zapljuskivali ga naizmenično kofama hladne vode. A onda su ga tako golog,
do gole kože mokrog, dok je nekontrolisano drhtao, uveli energičnim
korakom u jednu od onih dugih kuća.

Pri svetlosti od tri usamljene sijalice koje su visile ispod krovnih skela,
bacio je letimičan pogled na dugačak zid uz koga su bila postavljena po tri
kreveta na sprat, zatim sto na kome se nalazio komset, prazna soška, i
poluokrug nemih ljudi koji su ga čekali. U sredini se nalazio Vilkins, lice mu
je bilo bezizražajno.

"Vinsente, daj doktoru Hortonu peškir," tiho je rekao.
Proćelavi čovek, koji je stajao na desnom kraju kruga, doneo je Hortonu
platno pravougaonog oblika, veličine kuhinjske krpe. Još uvek dršćući,
Horton je protrljao vlažnu kosu i mokra ramena, bezuspešno pokušavajući da
zaboravi na svoje nago telo. Kao da čita Hortonove misli svojim hladnim i
procenjivačkim pogledom, Vilkins je podigao ruku dajući signal nekome ko
je stajao iza njega.
"Donesite odeću za doktora Hortona," rekao je Vilkins.
Odeća koju su mu doneli bila je poput zatvorskog kombinezona svetlo
narandžaste boje, ali Horton je, bez obzira na sve, bio zahvalan. Istovremeno
je bio zbunjen njihovom uviđajnošću. Više bi bilo u skladu sa tretmanom koji
je do sada imao, da su ga ostavili golog i promrzlog da stoji tamo - a
verovatno bi bilo u skladu i sa priručnikom za vođenje psihološkog rata iz
kojeg je Vilkins izučio svoj zanat.
"Da li znate da doktor Horton i ja imamo zajedničkog poznanika?" pitao
je Vilkins, pogledavši u stranu prema svojim kompanjonima.
"Jeste li vi to znali, doktore Horton?"

"Svet je mali," reče Horton i slegnu ramenima, odbijajući da bude
doveden u iskušenju da pita ko je u pitanju.

"Sada je poznata pod imenom Pamela Bonaventir - ali to joj je venčano
prezime, zar ne, Džefri? Kada je dobila Olimpijsku medalju iz streljaštva, bila
je poznatija kao Pamela Horton."

Uznemirilo ga je što čuje sestrino ime iz Vilkinsonovih usta. "A odakle je
vi znate?"

"Pa, za razliku od vas, Džefri, ona se ne krije. Putevi su nam se ukrstili na
NTSA-ovom državnom prvenstvu iz sportskog streljaštva. Odlično je pucala,
imajući u vidu da je Veis-Kušinga imala tek nekoliko meseci."

Uznemirenost je eksplodirala u strašan bes. "Šta - jeste li je vi to
špijunirali?"

"Ne, ne bi se moglo tako reći. Otišli smo zajedno na ručak posle meča, i
to je sve."

"Vi?"
"A što ne ja? Onda smo otišli na poligon i razmenili pištolje na nekoliko
desetina rundi." Nasmejao se sebi u bradu. "Bojim se da je ona bila mnogo
bolja od mene - centar meta, sa kojima sam ja vežbao, bio je veličine glave."
"Ako pokušavate da mi kažete da se možete dočepati i moje porodice..."
"Da se dočepam vaše porodice - ma, ne, doktore Horton, pogrešno ste me
razumeli. Ja samo želim da znate da smo mi svesni vaše prošlosti. Mi znamo
za Pamelu. Znamo da ste vi i vaš otac doživotni članovi NUS-a."
Horton se nije ni potrudio ni da ga ispravi.
"I šta vama sve to znači? Kakve to veze ima sa tim što sam ja ovde? "To
znači da smo mi spremni da poverujemo kako ste vi bili nesvestan učesnik
Brelandove velike izdaje," rekao je čovek koji je sedeo sa Vilkinsove leve
strane. Imao je kukasti nos, američku zastavu prišivenu na reveru prljave žute
košulje, i nemirnu desnu ruku. "To znači da ako nam kažete da niste znali šta
su oni nameravali da urade sa vašim istraživanjem, otkrićete da smo
raspoloženi da vam poverujemo."
"I onda mogu da idem?"
"I onda nam se možete pridružiti," reče Vilkins. "Možete nam pomoći da
ispravimo stvari."
"Kako bih ja to mogao da uradim?"
"Otkrijte nam tajne Okidača i Prigušivača. A mi ćemo se pobrinuti za sve
ostalo."
"Tajne Okidača," ponovio je Horton polako.

"Da," reče drugi muškarac. "Kako da zaštitimo oružje i kako da otkrijemo
postojanje polja Okidača pre nego što u njega uđemo."

"Koji tipovi eksploziva su imuni na njega," dodao je treći muškarac, a za
njim su se pridružili i ostali.

"Koliki je stvarni maksimalni domet."
"Koji od novih satelita imaju velike daljinske upravljače?"
"Šta će UN trupe koristiti umesto baruta..."
"Nema tajni," prekinuo ih je Horton.
"Molim?" reče Vilkins.
"Nema tajni. Sve sam objavio. Ništa nisam prećutao. Sve je u paketu koji
smo objavili na mreži."
"A šta je sa Prigušivačem?"
"Ja nisam radio na Prigušivaču," usprotivi se Horton i namrgodi.
"Ali nema razlike - to je samo rafiniranija verzija Okidača. I on radi na
principu iste nitratne hemijske reakcije. Moraju da imaju istu skalu
umanjenja. I elektronika je verovatno podložna elektromagnetnom impulsu,
kao elektronika Okidača, ili tog vašeg komseta i velike većine svega ostalog
što se smatra delom civilizacije - nemate nuklearke, zar ne? Pretpostavljam
da nemate."
"Niste nam rekli ništa Što već nismo mogli da pročitamo u Popularnoj
nauci" reče čovek sa kukastim nosom, mrko ga posmatrajući.
"Zar ne razumete? U tome je stvar," reče Horton. "Nema ničega što treba
znati a što nije objavljeno u Popularnoj nauci. Ja sam to otkrio da bi svi
mogli da ga imaju. Nisam hteo da dozvolim da nestane, ali isto tako nisam
hteo da dozvolim da ga kontrolišu ljudi koji žele da zadrže status quo. Ako to
znači da ćete me ponovo staviti na listu izdajnika..."
Slegnuo je ramenima, glumeći nonšalantnost koji nije osećao. Ako njegov
život zavisi od toga da li oni od njega imaju neku korist ili ne, onda nije imao
mnogo čemu da se nada.
"Ako ne pokušate da nam pomognete da se odupremo tiranskoj vladi koja
razoružava i pokorava ljude, onda vi i jeste izdajica." govornik pljunu
prezrivo.
"Ja sam prvo njih razoružao. Zar to nije dovoljno?"
"Dođavola, ne!" reče jedan od ljudi odsečno. "Upravo nam je oružje dalo
šansu u borbi protiv njih. Oni mogu da nađu zamenu za svoje oružje - oni
imaju u svojim rukama najrazličitija sredstva manipulacije. Mogu ga zameniti
prostim brojevima. Oni kontrolišu medije, novčana sredstva, i narod koji kao

jagnje sisa sisu centralizovane vlasti. Mi moramo imati svoje oružje, doktore,
da slomimo njihovu vlast. Moramo biti u mogućnosti da računamo na naše
oružje, ako želimo da doživimo da ponovo budemo slobodni."

"Ne postoji mogućnost da se oružje zaštiti. Nikada nismo uspeli da
saznamo kako se polje Okidača može otkriti sa velike daljine. Tako da ako je
to ono što očekujete da vam kažem, pogrešili ste što ste me ovde doveli."

"Ako smo napravili grešku, ispravićemo je," reče Vilkins. "Ali da li ste vi
apsolutno sigurni da nemate baš ništa za nas?"

Pitanje je bilo poput pretnje i Horton izbezumljeno poče prebirati što bi
mogao baciti pred njih kao kosku. "Mogu vam reći da možete prestati da
brinete zbog satelita. Domet varira sa promenom snage energije, baš kao što
piše u priručniku - tako da je lako napraviti male daljinske upravljače, ali
prosto nemoguće napraviti nešto što će funkcionisati iz orbite."

"Čak ni ako ga nuklearna elektrana snabdeva pokretačkom snagom?"
"Možda bi to bilo moguće uz pomoć elektrana koje mi ovde imamo. Ali
sigurno nije izvodljivo sa onim vrstama koje možemo sagraditi gore.
"Znači to je moguće, ako je energija dovoljno jaka."
Horton okrenu glavu u pravcu odakle je dolazio glas. "Ali nema dovoljno
energije - u tome je stvar."
Muškarčevo lice je poprimilo izraz gađenja i prezira kada je pogledao u
Vilkinsa. "Kako možemo verovati bilo čemu što on kaže? On ili nije dovoljno
upoznat sa svim tim da bi znao za Pink, ili je isuviše upetljan, pa je spreman
da laže."
Horton pogleda Vilkinsa. "O čemu on to priča?"
"DARPA već dvadeset godina ima operativnu fabriku za mikrofuziju
teškog hidrogena," reče pukovnik sporo i opruži noge.
"Ah, ma to je glupost. Smicalica sa interneta."
"Ne bih rekao. Izgrađena je za dugotrajne stelt špijunske avione, Šark i
Falkon. Projekat Pink doboš. Ali sada ih ima svuda - u glavnim vladinim
postrojenjima, radio stanicama, svuda gde će biti potrebni kada se krene sa
zamračenjima. Pink možete otkriti pomoću starog tipa AM radija - uhvatite
opseg smetnji na dužini dvadeset-četrdeset kada dođete u domet od nekoliko
kilometara."
"Kakva zamračenja?"
"To je deo federalne strategije eliminisanja neprijatelja, u slučaju da dođe
do građanske neposlušnosti."
Što se Hortona ticalo, razgovor je iznenada skrenuo sa puta u gusto

žbunje nadrealizma. "Odakle vam te informacije? Sa vesti ili iz stripova?"
upita on, njegov prezir pobedio je njegov oprez.

Vilkins nije pokazao nikakav znak uvređenosti. "Čak i neko ko je
inteligentan i uspešan kao vi, može podleći kategorizaciji i propagandi - naši
neprijatelji su vešti po pitanju kontrole uma i obmane. Mi ćemo vam pomoći
da skinete maglu sa očiju, doktore Horton - a kada budete jasnije videli, ne
sumnjam da ćete prionuti i svoje talente posvetiti našoj stvari."

"Šta sam ja onda: ratni zarobljenik ili regrut?"
"Šta biste želeli da budete?" upita Vilkins, ustajući da bi dao signal
zadnjem delu publike. "Daćemo vam činjenice - pravu istinu. Vi ćete sami
izabrati."
Dok su ga izvodili, Horton je spazio vreme na komsetovom ekran-
blankeru. Pomoću te informacije, bilo bi mu dovoljno da samo nekoliko
sekundi posmatra otvoreno nebo pa da oceni koliko su ga daleko odveli i u
kom pravcu - rotacija sunčane lopte može da otkrije sve, onome ko zna da je
pročita.
Ali strah čitave grupe da ih špijuniraju odozgo ga je u tome omeo.
Težak baldahin sačinjen od lišća ispod koga se skrivao kamp nije mu
dozvolio ništa više, dok su ga vodili nazad u Sklonište šest, sem da baci jedan
kratak pogled na delić noćnog neba.
Horton je zamolio da skrenu malo sa puta da ode do toaleta pre nego što
ga ponovo zaključaju ispod zemlje, ali sve što je dobio od toga bio je krišom
bačeni pogled u sopstveni lik u metalnom ogledalu. Delovao je ispijeno,
izmučeno i neobjašnjivo staro.
"Da li ste uhvatili i doktora Brohiera?" pitao je dok su ga vodili u njegov
majušni zatvor. "Je li i on u jednoj od ovih rupa?"
"Čak i kada bih znao, nemam ovlašćenje da vam to kažem," reče jedan od
njegovih pratilaca ljubazno, dok je otvarao vrata od skloništa.
Nisu mu vezali ruke, što je bila velika milost, kao i sveža gomila opiljaka
od drveta kojom su obložili sklonište.
Uspavao se uz zvuk glasova u daljini koje su pevale himne u slavu Bogu.

Monika Frensis nije mogla da poveruje u ono što je pročitala. Nedeljnom
izveštaju o nadzoru doktora Džefrija Hortona dat je uobičajeni prioritet, iako
mu je sadržaj bio potencijalno eksplozivan. Pošto je zaštitila svoj stoni
komset, sjurila se niz hodnik Sektora 7 u potrazi za autorom izveštaja. Nije se

zadovoljila da sedi tu gde je i da pošalje svoje vilenjake u potragu za Benhold
Tustinom - morala je lično da mu saspe vatru u lice.

, Pronašla ga je u "pećini," domu odeljenja tehničke službe i njenim
ultratajnim tehnologijama prikupljanja podataka, u kome nije bilo nijednog
prozora. On je bio u bezbednoj kabini sa bibliotekarom informacionog
sistema tehničke službe. Izraz na Tustinovom licu, u trenutku kada ju je
ugledao, ispričao je ostatak priče: on je znao koliko je problem ozbiljan, i
nadao se da će ga rešiti pre nego što ga ona primeti.

"Šta se desilo?" pitala je. "Vi ste trebali da održavate kontakt sa njim. To
je direktno i izričito naređenje od predsednika lično."

"Ne znam šta se desilo. Jednostavno ne dobijamo nikakve povratne
informacije od naših pingova."

"Šta kaže trejsing izveštaj?"
"Nema tragova aktivnosti na bilo kom od njegovih javnih računa.
Kreditna kartica je korišćena pre nekoliko sati u Evanstonu."
"Čikago! On nije bio blizu grada većeg od Fergus Folza otkako ga mi
pratimo."
"Svestan sam toga," reče Tustin smrknuto.
"Da li postoji mogućnost da je možda otkrio naše trejsere?"
"Nisam siguran."
"Da li ima još nečeg o trejsingu u izveštaju?"
"Samo GPS istorija za radare. Trag komseta se završio pre dan i po
severno od O'Klera. Trag karavana se završio pre nekih šesnaest sati,
nedaleko od reke Iron, u severnom delu Mičigena, negde između Lejk
Superiora i Mičigena. Moguće je da su to dve tačke na istom putu."
"Znači karavan je otišao u Mičigen, a kreditna kartica u Ilinois?"
"Možda je prodao karavan..."
"Pretpostavljam da bi platio zadovoljenje svoje žudnje za punjenom
čikaškom picom? Zašto me o ovome niste ranije obavestili?"
"Mi zapravo ne znamo da li stvarno imamo problem..."
Pogledala je pored njega prema bibliotekaru. "Proverite tu transakciju
izvršenu u Evanstounu - saznajte da li je verifikovana otiskom palca."
Nekoliko minuta kasnije bibliotekar je imao odgovor. "Kupovina je
izvršena bez kontakta - gorivo i pranje kola na automatizovanoj stanici."
"Mislim da imamo problem, gospodine Tustin. Koliko dugo ovo već
traje?"
Tustin baci pogled na sat. "Gore dole nekih četrdeset i osam sati."

Odmahnula je glavom. "Bolje da odemo do direktora."

Džejkob Hilger, direktor DIA-e, proučavao je prikaz mesta i vremena
događaja koji je Monika Frensis na brzinu napravila.

"Od prvog dana je u pitanju bio striktno rutinski posao nadziranja, zar
ne?"

"Apsolutno," odgovori Tustin. "Bela kuća nikada nije iskazala nikakvo
interesovanje. Nikada nije zahtevano od nas da mu se približimo. Čak mi nije
poznato da je ikada bilo ko, sem gospođe Frensis, ikada video naše izveštaje."

"A šta je ovo?" pitao je Hilger, gledajući u nadzornika bezbednosti
projekta.

"U pravu je. Dok smo mi pratili i konačno locirali doktora Hortona,
doktor Brohier je već stavio Prigušivač u funkciju i uključio je u projekat i
doktora Benington-Hejstingsa. Mi smo za svaki slučaj nastavili da pratimo
doktora Hortona."

"Kako?"
"Preko globalnih strujnih polja radara na galeriji karavana doktora
Hortona i u komsetu. Naši agenti su potajno pretražili karavan i zamenili su
komset modifikovanim duplikatom. Tako da smo dobijali izveštaj o
njegovom položaju svaki deseti put kada bi on apdejtovao podatke iz radne
memorije. A mogli smo i da pingujemo radare u bilo koje doba za montiranje
u realnom vremenu."
"Sve dok matični sistemi imaju struju," dodao je Tustin.
"Da li vam se ikada desilo da izgubite signal na neko vreme?"
"Samo smo jednom izgubili signal, sa karavana, u trajanju od sedam
časova. Ali tog istog dana mu se karavan pokvario na putu i radili su mu
hitnu popravku, a i platio je račun za novi alternator."
Napućivši usne, Hilger odmahnu glavom. "Ne bih rekao da je scenario
sada isti."
"Ne, gospodine," složila se Frensis. "Mislim da ga je neko oteo."
"I meni se tako čini. Da li ste već poslali nekoga na teren da to ispita?"
"Tri tima - jedan smo poslali u Čikago, jedan je na putu prema severnom
delu Mičigena odakle smo i primili signal, a treći se uputio ka zadnjem tačno
utvrđenom položaju doktora Hortona u severnom Viskonsinu." Frensis
pogleda na sat. "Trebalo bi da su već stigli tamo."
"Neće zateći Hortona," tiho je predskazao Hilger.

"Verovatno neće, gospodine. Ali možda nađu nešto što će nas odvesti u
pravom smeru."

"Za početak bi bilo dobro da pronađu karavan. Ko je koordinator na
terenu?"

"Kapetan Valen, sa Čekamegon šumskim timom."
"A je l' imamo nekoga na jezeru?"
"Molim?"
Hilger je vrhom prsta pratio serpentinu obale Lejk superiora u severnom
Viskonsinu. "Pogledajte gde je bio. Ovo je ulaz u Atlantik - nema ni jednog
jedinog kontrolnog punkta između njega i Evrope, ili Afrike, ili Južne
Amerike. Doktor Horton bi mogao biti u bilo kom čamcu koji je veći
Bostonskog Vejlera i koji je mogao da isplovi iz bilo kog pristaništa duž
obale u poslednja dva dana. A odatle su već mogli da ga prebace na bilo koji
drugi čamac."
"Ili u bilo koji hidroavion," dodao je Tustin.
"Pregrizi jezik. Dovoljno će nam biti teško da ga pronađemo čak i da je
još uvek negde na jezeru. Bolje obavesti Obalsku stražu, postaraj se da
smesta pošalju ljude u Su Loks, pokušaj da držiš stvari pod kontrolom. A u
međuvremenu, stupi u kontakt sa Državnom izviđačkom službom i vidi šta
oni mogu da nam kažu o jezerskom saobraćaju." Hilger uzdahnu. "Leto na
Velikim jezerima. Možda ćemo morati da pozovemo celo odeljenje."
"Da li ćete obavestiti Belu kuću?"
Mršteći se, direktor reče: "Hajde prvo da vidimo da li možemo sami da
otkrijemo šta se desilo; da sačekamo prve izveštaje sa terena."

Prvi izveštaji su stigli u ponoć, a ono što je u njima pisalo dovelo je
nesrećnog i Džejkoba Hilgera do kapije Bele kuće. Pokazao je svoju
identifikaciju kod skenera, i licu obezbeđenja, odakle su ga uputili u sportsku
salu u Istočnom krilu - nekadašnju zbornicu Breland je opremio Nautilus
opremom, trakom za trčanje i veslo mašinom.

Pre nego što je Hilger stigao do sale, prošao je pored još dve kontrole
službe obezbeđenja, a pridružio mu se i načlnik štaba Čarls Po. "Ostavio si
Amandu da se sama brine o bebi večeras, je li Džejkobe?" reče Po veselo.
Kako je Gavin?"

"Raste kao korov," odgovori Hilger. "Da li ti ikada ideš kud, Čarli?"
"Zašto bih? Imam ormar ispod stepenica, vreću za spavanje, i svoju ličnu

džepnu bateriju - plus znam gde stoje državni ostaci od ručka. Stigli smo, evo
tu prođi."

Zatekli su predsednika kako na ivici klupe u zadnjem redu briše znoj
omanjim peškirom. Njegov Filadelfija Filis dres je bio vlažan od znoja skoro
do struka.

"Da li je iko od vas, gospodo, primetio da kada se približite četrdesetoj
vežbate duplo manje, a završite isto onoliko umorni i znojavi kao i pre?"
upita Breland, sitnim potezima tapkajući i brišući vrat. "Ne znam kako su
Rajan i Spon igrali toliko dugo?"

"A ja ne znam ko su Rajan i Spon," reče Po. "Da li je iko od njih dvojice
imao dobar skok-šut?"

"Paganine," reče Breland. "Džejkobe, šta imaš za mene?"
"Džefri Horton je nestao. Izgleda da je otet."
Peškir je iskliznuo iz Brelandovih ruku. "Pričaj, dođavola. Šta se desilo?"
"Ispričaću vam ono što znam, a što je mnogo manje od onoga što bismo
voleli da znamo," reče Hilger. "Pre dva dana, doktor Horton je vodio
razgovor na obezbeđenoj liniji sa nekim ko je prevario račun Ministarstva
odbrane. Ne znamo sa kim je razgovarao niti o čemu su razgovarali, ali
izgleda da se odmah nakon toga spakovao i odvezao do civilnog aerodroma
Hejvard. Tamo se nešto desilo."
"Kako to znate?"
"Od tog trenutka nadalje, signali komseta i karavana doktora Hortona su
lagano počeli da se razdvajaju, sve dok se nisu našli na udaljenosti od
dvadeset i pet kilometara, a kretali su se u pravcu juga putem U.S.53 prema
O'Kleru."
"U pitanju su dva vozila."
"Verovatno - nemamo nikakvih tragova da je Horton u bilo kom od njih.
Signal sa komseta se gubi negde u blizini Čipava vodopada. Signal sa
karavana se nastavlja prema istoku do Vosoa, a zatim opet u pravcu severa i
ide u Mičigen."
"Voso? To je jako blizu Tigertona, zar ne?" pitao je Po.
"Da, to smo primetili."
"Tigerton?" pitao je Breland.
"Nekadašnji dom Pose komitatusa," odgovori Hilger. "Da još uvek
postoje, sigurno bi se našli na spisku dežurnih krivaca."
"Jesmo li mi sigurni da oni ne postoje?"
"Pa - verovatno JATF može da vam kaže više o tome od mene," reče

Hilger, koji je delovao kao da mu je pomalo nelagodno. "Znamo samo da je
karavan ostavljen na prašnjavom putu na rubu nacionalne šume Otava.
Rasklopljen je i neko je pokušao da zapali ono što je ostalo od njega pomoću
zapaljive bombe - dim je privukao pažnju jednog pripadnika Šumarske
službe, i to je razlog što smo mi do njega tako brzo došli."

"Bomba? Da nije možda šibica ubačena u rezervoar?"
"Ne - vojna magnezijumska signalna raketa, verovatno sa tajmerom ili
štapinom, što im je omogućilo da poprilično odmaknu pre nego što je
eksplodirala. Morali smo da skinemo serijski broj sa zadnje osovine da bismo
bili sigurni da u pitanju Hortonov karavan."
"Gospode," začudio se Breland.
"Trebalo bi da nam kažete koliko daleko da idemo," rekao je Hilger. "Mi
zaista nismo dovoljno stručni, a nemamo ni potrebna ovlašćenja da bismo
sproveli kriminalnu istragu - mada smo spremni da pomognemo svim
unutrašnjim obaveštajnim izvorima koje imamo. Ali neko drugi bi morao da
preuzme slučaj."
Breland pogleda u Poa. "Kakav nam je izbor? FBI?"
"Ako bismo se držali pravila, trebalo bi da predamo slučaj FBI-u," složio
se načelnik štaba. "Ali njihov pravilnik je najdeblji, što znači da nisu najbrži.
Šta je u opasnosti - Hortonov život, ili nešto mnogo važnije od toga za
državnu bezbednost? Od kakve je on koristi onima koji su ga oteli? Šta on
zna?"
"Ne mnogo," odgovorio je Hilger. "Već neko vreme, po sopstvenom
izboru, on nije uključen u projekat i nema nikakve informacije. Pored toga,
najveći deo materijala o Okidaču već je efikasno deklasifikovan, zahvaljujući
ljudima iz Terabajta koji su sve objavili. Mislim da je rizik po državnu
bezbednost neznatan."
"Ali, da li možemo biti sigurni da otimači to znaju?" pitao je Breland.
"Možda. Znali su kako da dođu do njegove privatne adrese i šifriranih
indikatora i kako da nasamare zaštićeni komlink Ministarstva odbrane. To je
pravo pitanje koje sada treba postaviti, a koje se tiče državne bezbednosti - ko
god da ga je oteo morao je imati pomoć od nekoga ko ima pristup
Pentagonovom komnetu. To je dovoljan razlog da se prione na posao."
"Dovoljan razlog je i život doktora Hortona," oštro reče Breland. "Možda
razlog njegove otmice nije da bi iz njega izvukli bilo kakve informacije. Ima
tu dosta ljudi koji bi možda Želeli da mu se osvete."
"Kad želiš da se osvetiš nekome, ubiješ ga na neki gadan način, a zatim

ostaviš telo na vidno mesto da ga pronađu," reče Po ozbiljno.
"Znači ti misliš da to nije razlog?" pitao je Breland. "Koje su ostale

varijante, Čarli?"
"Vojni obaveštajci bi mogli to da odrade pod izgovorom da je teritorija

pod zaštitom Ministarstva odbrane narušena. Kad smo već kod toga, i CIA bi
to mogla da odradi, pod uslovom da smo spremni da se pretvaramo da je
narušavanje teritorije izvršeno iz inostranstva, a ne iznutra."

"Da je tvoj brat u pitanju - ili tvoj sin - i da je tvoj prevashodni cilj da ga
pronađeš i izvučeš nepovređenog..."

Po i Hilger razmenjaše poglede. "Hteo bih da to obavimo u najvećoj
tajnosti, da ih ne uplašimo," reče Hilger. "Sve mora biti obavljeno van očiju
javnosti, podeljeno između obaveštajnih i kriminalističkih službi. Recimo
ovako: Jedinica 13 je jedinstvena komanda specijalnih snaga domaćeg
antiterorističkog tima. Tesno ih povežemo sa obaveštajnom službom
Ministarstva odbrane, CIA-om, Državnom izviđačkom službom, SDB-om i
damo im njihovu glavu. Nije isključeno da već imaju listu osumnjičenih,"

"Šta će biti potrebno da se sa tim krene?"
"General Stepak može da bude koordinator," reče Po. "Ionako svi oni
koje želimo da uključimo njemu podnose izveštaje, izuzev Kompanije - a i to
može da se sredi."
"U redu. Ako treba nešto da potpišem, sastavite to što pre."
"O tome ćemo se pobrinuti kasnije," reče Po.
"Imam jedno pitanje...," počeo je Hilger.
"Kaži."
"Doktor Brohier? Da li bi trebalo da ga obavestimo? Da li bi trebalo da
uključimo bilo koga iz Terabajta?"
"Gde je doktor Brohier sada?
"U Merilendu, gde živi i radi u vili Arona Goldstajna. Mada, kako mu je
zdravlje narušeno, ne bi uopšte trebao da radi - trebalo bi da je u bolnici. Ali
on to nikada ne bi prihvatio." Hilger se tužno osmehnu. "Zato je Goldstajn
pretvorio dve sobe u zadnjem delu vile u urgentnu poljsku bolnicu i
obezbedio kompletno osoblje hitne pomoći, uključujući i kardiologa. Svi oni
su na dužnosti dvadeset i četiri sata dnevno. Po zadnjoj informaciji koju
imam, doktor Brohier još uvek nema predstavu da su oni tamo, kao ni da se
čitava svita biomonitora nalazi u njegovom krevetu."
"Mislim da bi on voleo da ima informacije o Hortonu," konstatovao je
Breland.

"Kakvu korist bi imao od bilo kakve informacije?" pitao je Po. "Je l' to
postoji neka druga strana medalje koju ja ne vidim? Obavestićemo ga kada se
sve završi i kako god da se završi i na taj način ćemo ga poštedeti
neizvesnosti."

Na to ga Breland samo pogleda nesrećno, ali se ne usprotivi.
"Pretpostavljam da treba da probudim generala Stepaka."

U zoru se Džefriju Hortonu po prvi put pružila prilika da osmotri svoju
zatvorsku ćeliju. Već ju je ispitao rukama, ali samo je pogled na nju mogao
da je učim stvarnom.

Slabi sjaj dnevne svetlosti koji se tu i tamo probijao u ćeliju, otkrio je tri
proreza za oružje koji su istovremeno imali ulogu ventilacije, kao i dimnjak
veličine pesnice koji se nalazio iznad njega i koji je obezbeđivao protok
vazduha. Čelična tavanica u obliku kupole, takođe je imala kuke na kojima
trenutno nije bilo ništa okačeno, a koje su verovatno bile namenjene flašama
za vodu, fenjere, i ostali pribor. Tri stepenika visećih merdevina njihale su se
ispod vrata.

Ispod tavanice, pružali su se zidovi od napakovanog crnog blata i žilavog
korenja koje je bilo isečeno lopatom. Sklonište šest je bilo taman toliko
duboko da u njemu može da stoji odrastao čovek i puca kroz proreze za
nišanjenje u nivou ramena, i taman toliko širok da se porodica od četiri ili pet
članova šćućuri oko nogu nišandžije.

Činjenica da su skloništa bila napravljena u stambenoj zoni kampa mnogo
je govorila Hortonu o stavovima onih koji su ih sagradili. Po Vilkinsovom i
mišljenju njegove vojske bilo je sasvim za očekivati, prosto se
podrazumevalo da će, ako ih otkriju, napasti ubojitom snagom. Horton je
sumnjao da su oni uopšte videli postojanje bilo koje druge mogućnosti. Ako
ih i napadnu - predaja nije ulazila u jednu od mogućnosti - bili su spremni da
pošalju svoje porodice u skloništa i da se bore do smrti.

To su bila ratna pravila za koja su se spremili. Oni su već bili u ratu - u
ratu protiv sveta koga se on odrekao.

Kada je to spoznao, Horton je shvatio da mu je jedina šansa da se pridruži
revoluciji, ili da se ponovo vrati u svet - i da će cena koju će platiti, ako
napravi pogrešan izbor, biti jako visoka.

Došli su po njega rano i dozvolili mu ne samo da ode u klozet, već i da se
istušira pre nego što su ga odveli u krug za ručavanje gde je dobio zadnji

tanjir ostataka kajgane sa mesom, sastrugane iz ogromnog tiganja. Prvi put je
jeo otkako je kupio kup kod Risija dok je čekao u karavanu na aerodromu pre
dva dana - ili je to bilo pre tri dana? Jeo je halapljivo, jedva svestan ukusa
onoga što je stavljao u usta i zalivao kriglom za kriglom flaširane vode, sve
dok nije osetio neprijatnu težinu u stomaku.

Nije govorio dok je jeo, a ni žene ni deca, koji su završavali svoje obroke
kada je on stigao, nisu progovarali ni reč. Ti nemi razgovori su bili toliko
zbunjujuće banalni, tako da je postao akutno svestan svog položaja autsajdera
i izgnanika iz društva.

Tek kada se pukovnik Vilkins pojavio i seo na klupu sa njegove desne
strane, Horton je osetio da neprijatna drhtavica polako jenjava. "Da li se
osećate bolje sada kada vam stomak nije skroz prazan?"

"Skoro civilizovano," reče Horton. Oklevao je za trenutak, a zatim dodao:
"Hvala."
"Ah, treba da zahvalite Džin," rekao je Vilkins, pokazujući rukom prema
ženi širokih kukova koja je sedela na drugoj polovini kruga, mirno srčući
kafu. "U Bivak kafeu meni je oskudan, ali Džin ume da od običnih sastojaka
napravi jelo iz snova, Čak i kad su sve što imamo jedna šerpa i tiganj."
Od njegovih pohvala rumenilo joj obli obraze, ali joj se izraz lica istog
trenutka zaledilo kada je Horton pokušao da joj uhvati pogled i zahvali joj se
i u svoje ime. "Svoju zahvalnost trebate prvo uputiti Gospodu, a ne meni."
Vilkins se blago nasmeja. "Niste se pomolili pre nego što ste počeli da
jedete, zar ne, Džefrl? Uskoro ćete shvatiti da to ne prolazi tek tako za
Džininim stolom."
"Bojim se da sam izgubio naviku."
"Mi vam možemo pomoći da je povratite," reče Vilkins. "Je li sve
spremno tamo?"
"Da."
"Onda hajde da prošetamo."
Vilkins je dao voljno dvojici muškaraca koji su čuvali Hortona i poveo ga
laganim korakom prema istoku, niz šumovit vrh grebena. "Čuo sam da ste se
raspitivali za Karla Brohiera."
"Interesuje me da li ste i njega uhvatili i da li je dobro."
"Na prvo pitanje mogu da vam odgovorim sa mnogo više sigurnosti nego
na drugo. Ne, nismo oteli doktora Brohiera. Zbog svojih godina,
socijalističkih političkih stavova i nepopravljivog ateizma, nije nam bio
privlačan."

"Objasnite mi onda kako ste znali da vas laž o njegovoj bolesti neće odati.
Da sam umesto one poruke stupio u kontakt sa Karlom..."

"Vaši pozivi su bili preusmereni na satelitu. Jednostavno inkrementovanje
adrese virusom. Nije postojala šansa da razgovarate sa bilo kim osim sa
glasovnim datotekama na komsetu koji je bliži Roki (stenovite) nego Smoki
(zadimljenim) planinama."

"Znači Karl je dobro?"
"Ne znam," reče Vilkins. "Znam samo da se povukao iz javnog života pre
nekih osam nedelja. Kad biste nam rekli gde se nalazi, možda bismo i mogli
da saznamo kako je."
"Ne znam gde se nalazi."
"Aha," prokomentarisao je Vilkins. "Da li ste učili istoriju, doktore
Horton?"
"Ne više od onog Što mi )e bilo potrebno da zadovoljim ono što se od
mene zahtevalo na studijama iz oblasti društvenih predmeta."
Vilkins je klimnuo glavom zamišljeno. "Bojim se da to znači da ste
savršen primer prosečnog Amerikance - blagosloveno neuk. Rigorozne
studije istorije su iz škola isterale feministkinje i crnački rasisti, pod
izgovorom da nemamo šta da naučimo iz života mrtvih belaca. Verovatno ste
bili podvrgnuti 'Savremenim svetskim studijama' ili nekom drugom
aromatičnom i prividno prijatnom multikulturalizmu."
"SS-201, 'Savremeni poblemi u međunarodnim odnosima.'"
"A 'savremeni' se odnosi na period 'u životu studenata tinejdžera.' Vidite,
oni zaista ne žele da javnost shvati. Ne nude oni obrazovanje, već
programiranje. Prodaće vam bilo koju vrstu trulog voća, ako se postaraju da
zaboravite kakvog je ukusa 'prava stvar.'"
"Šta je pozadina svega toga?"
"Svakom genocidu u dvadesetom veku prethodila je kontrola posedovanja
oružja. Svaki totalitarni režim dvadesetog veka hteo je da ima monopol nad
oružanom silom. Istorija otkriva da postoji prirodna blagonaklonost vlada
prema tiraniji, a istovremeno dokazuje da jedina nada uspešnom otporu
lažima leži u pravu slobodnih ljudi da poseduju i nose oružje.
"To je pravi razlog postojanja Drugog amandmana u Ustavu. A ne da bi
lovci nastavili da se bave sportom ili da bi bogataši sačuvali imovinu. Čak ni
da bi se žene odbranile od siledžija, ili da bi muškarci zaštitili svoje porodice
od krvoločnih zveri - bilo ljudi ili životinja.
"Ne, potrebno nam je oružje jer želimo da nas se vlada plaši. Ako

zaborave da se plaše i zaborave šta trista miliona različitog oružja u rukama
sedamdeset miliona patriota može da uradi policiji koja ne štiti, sudijama koji
ne kažnjavaju i zakonodavcima koji donose pravila za svakog osim za sebe i
vojnicima koji poštuju neustavna naređenje, e onda mi imamo moralnu
obavezu da ih na to podsetimo."

"'Drvo slobode...'"
"'...se mora s vremena na vreme osvežiti krvlju i patriota i tirana.'"
Zastajući, Vilkins podvrnu desni rukav i otkri tetovažu drveta sa crvenim
korenjem odmah ispod ramena. "Doktore Horton, to treba da piše u Ustavu -
u samom Drugom amandmanu. Osnivači su propustili priliku da značenje
Drugog amandmana učine savršeno jasnim. Oni koji izučavaju istoriju znaju
da je Drugi amandman centralno vladimo dugme za samouništenje. A bojim
se da ste vi odgovorni što su žice presečene."
"To nije fer," reče Horton. "Okidač je otkriven sasvim slučajno -
sposobnost nauke za srećno slučajno otkriće. Mi nismo radili na
razoružavanju. Nismo radili za vladu. Otkrića dolaze neočekivano, kada ona
to žele. Da to nismo otkrili mi, otkrio bi neko drugi i to jako brzo."
"Nemam pritužbe na vaše ponašanje kao istraživača, doktore. Vaše
ponašanje kao građanina je ono što dovodim u pitanje. Zamislite samo kakvo
bi moćno oružje demokratije Okidač bio u rukama patriotske narodne vojske.
Sledeći put kada bi se vlada usudila da pošalje svoju tlačiteljsku vojsku,
mogli bismo da ih vratimo nazad razoružane, izbačene iz stroja i
obeshrabrene - bez ikakve ideje o tome kako je do toga došlo."
Na tu pomisao Vilkins se samo čežnjivo osmehnuo. "Oh, samo da
dočekam taj dan..."
Onda je odmahnuo glavom. "Ali predati ga u ruke Vašingtonu - ne, to je
bila strašna greška. I osim ako ne ispravite tu grešku, bićete odgovorni za
tiraniju koja će nesumnjivo uslediti.Oni se sada ničega ne boje."
"Ja sam Okidač dao svakome," rekao je Horton. "Karl je to isto uradio sa
Prigušivačem. Tako i treba da bude. Nema monopola. Nema disbalansa moći.
Nema tajnog oružja."
"Siguran sam da vam je to bila namera. Ali očigledno, još uvek niste
ocenili dubinu njihove prevare. Izdali su vas."
"O čemu vi to govorite?"
"Federalci nisu ukinuli ili povukli iz upotrebe sistem pojedinačnog
oružja. Svaki borac i dalje provodi isto onoliko vremena vežbajući na svojoj
M-16 kao što je to oduvek radio. Lejk siti fabrika vojne municije u Misuriju i

dalje radi punom parom. Svaka značajnija policijska snaga u zemlji još uvek
ima gestapo jedinicu koja ima držač za AR-15." Prestao je da hoda i okrenuo
se prema Hortonu. "A sada vi meni kažite, zašto bi se oni podvrgavali tolikim
mukama i troškovima, da su zbog tih desetina hiljada Okidača i Prigušivača u
podrumima, ormarima, gepecima i koferima, puške izbačene iz upotrebe?"

"Po inerciji. To je nešto u šta se razumeju. Zbog profesionalnog opreza.
Da bi izbegli budući šok. Zbog političkog udara vojnih plaćenika..."

"Previđate očigledno objašnjenje."
"A to je?..."
"Država je uspela da uvede Okidač u živote ljudi kao da je u pitanju neki
slatki kućni ljubimac koji će odrasti i postati prijatelj njihove dece, a noću će
štititi kuću. Jedini problem je u tome što ga je vlada već istrenirala da legne
na komandu - tako da njima ne predstavljao pretnju."
Horton žmirkajući pogleda komandanta narodne vojske. "Izvinite, ali ne
razumem o čemu pričate."
"Zadržali su svoje oružje jer znaju da će i dalje moći da ga koriste. Nama
su dozvolili da posedujemo Hortonove izume jer znaju da mogu da ih
isključe u svako doba - što će i učiniti onog trenutka kada se mi zbog njih
potpuno razoružamo. Ali nikada neće dozvoliti da mi njih razoružamo,
doktore Horton. Čak ni za milion godina."
"Mislite da postoji neka vrsta strujnog kola na daljinsko upravljanje u
Okidačima koji su u posedu civilnih lica? Da vas pritiskom na neko tajno
dugme mogu ubiti?"
"To je jedino razumno objašnjenje. Ali mislim da to postoji u svima
njima, a ne samo u civilnim modelima - oružje ume i da promeni stranu u
toku rata."
"U to ne verujem."
"Oh, da, da postoji. A vi ga možete pronaći za nas, doktore Horton - ako
već ne znate gde se nalazi."
Vilkins nastavi da hoda, ne dajući bilo kakav znak da je primetio ili da
mu je uopšte stalo da li ga Horton prati. Fizičar baci kratak pogled oko sebe
da vidi da li ga još neko posmatra; kada je otkrio da nema nikoga na vidiku,
za trenutak je pomislio da pojuri u šumu. Ali bilo je prerano. Nije imao ništa
na šta bi mogao da računa, čak ni predstavu o tome gde se nalazi, i stoga ni
pravu šansu za beg - a naročito u svetlo narandžastom kombinezonu. Tako da
je umesto da pobegne, požurio za Vilkinsom.
"Vidite, pukovniče, to je jednostavno nemoguće. Ti sistemi su napravljeni

u Aurum industrijama. Ne verujem da bi Aron Goldstajn imao bilo kakvog
udela u jednoj takvoj suludoj zaveri."

"Zašto ne? Imućna elita je oduvek podržavala kontrolu posedovanja
oružja. Da vi posedujete fabrike i banke, da imate vojsku i policiju da zaštiti
vas i vaše - imali biste razloga da poželite da se siromašna i nadničarska
radnička klasa razoruža. Bogati jesu država, doktore Horton."

Šmrknuo je prezrivo. "Pored toga - Jevrejin da prodaje robu po fabričkoj
ceni? Šta još treba da čujete?"

"Zaboga, on je humanitarac - veruje da je oružje sredstvo za ugnjetavanje,
a ne oslobađanje. A ima i dobar razlog da u to veruje."

"Dokaz u šta on stvarno veruje je ugraviran u kontrolne znakove svakog
Okidača i Prigušivača koji proda."

"Siguran sam da je tako - ali sam isto tako siguran da grešite po pitanju
toga šta je ugravirano." Horton je osetio kako mu bes raste i crvenilo obliva
vrat i širi se na obraze. Je l' imate jedan ovde?"

"Okidač? Da, naravno. Upoznaj svog neprijatelja, kaže Biblija. Aha - evo,
dođite ovamo. Ovo sam hteo da vam pokažem."

Razdraženo uzdahnuvši, Horton krenu za Vilkinsom kroz čvrst zid od
šiblja koje im je blokiralo put. Na drugom kraju nevidljive staze, zemlja
ispred njih se postepeno ugibala, spuštajući se strmo prema kamenitoj livadi
koju je na pola presecala plitka reka. Iznad livade uzdizala su se brda, neka
obrasla drvećem, neka gola kao padina u podnožju. Vilkins se provukao
između stabala hikori drveta i velike okruglaste stene koja je štrčala iz
zemlje.

"Mogli ste da mi pošaljete razglednicu," reče Horton. "Ne znam u šta
gledam."

"Znam da ne znate," odgovori Vilkins. Zamahnuo je rukom, obuhvatajući
celu panoramu. "Sve je izgledalo ovako pre nego što su stigli ljudi. Nema
nijednog traga ljudske ruke. Da li znate kolika je to danas retko?"

"Da li to znači da ste vi konzervator prirodnih bogatstava? Nikada ne bih
mogao ni da pretpostavim da je to vaš motiv."

"Ispred vas je velika lekcija koju ćete naučiti, samo ako dozvolite sebi da
je prepoznate..."

"'Pazite gde stajete' prvo je što mi pada na pamet."
Suština prirode je sloboda. U njoj ne postoje zakoni, propisi, ugovori,
nema formulara, spisaka i poreza. I čovek je, u svom prirodnom stanju,
takođe slobodan. To su prava koja nam pripadaju po prirodi stvari, Džefri -

Bog je garancija da imamo svoje mesto u Njegovoj tvorevini, a Njegova
promisao je neophodno sredstvo da ispunimo svoju dužnost. Upravo je to ono
što bi Ustav trebao da štiti - pravo slobodnog hrišćanina i hrišćanke da slede
svoju veru i savest. Nijedan drugi zakon nije važniji od Njegovog svetog
zakona. Nema većeg autoriteta od Njegove istine.

"Napustili smo taj koncept, a naši ljudi, naš narod bačen je u tamu. Ali mi
smo pronašli način da se vratimo na pravi put i da pokažemo put i drugima.
Mi živimo u Svetlosti, Džefri - u Svetlosti Njegove ljubavi. Ti treba da
odabereš da li želiš da živiš u Svetlosti, ili da se vratiš u tamu. Moraš odlučiti
kuda odavde ide tvoj put."

Da li je to bila pretnja, ili samo vatrena retorika pravog vernika? Horton
nije bio siguran, ali to ionako nije ni bilo važno. On je već bio odlučio.

"Rekli ste da u kampu imate Okidač?"
"I Okidač i Prigušivač - oba su naravno bezopasna."
"Pogledaću ih," rekao je. "Videću da li mogu da pronađem vaše daljinske
komande. Ali odmah da se razumemo, siguran sam da ću vam dokazati da
niste u pravu što se toga tiče."
Vilkins se tolerantno osmehnu. "A ako kojim slučajem otkrijete da jesam
- hoćete li to prihvatiti?"
"Mogu vam obećati da je moj um u najmanju ruku otvoren koliko i vaš,
pukovniče."
"Zar?" reče Vilkins. "Hajde da vidimo."

Mark Breland je naredio generalu Stepaku da mu donosi apdejtovane
izveštaje tri puta dnevno - u osam ujutru, u dva po podne, i u osam uveče.
Međutim, ipak nije mogao da izdrži da dugo bude van Operativne kancelarije
iz koje je Stepak rukovodio potragom za Džefrijem Hortonom.

Ostatak Brelandovog rasporeda nije bio ni približno toliko ubedljiv da bi
mu privukao pažnju - preliminarni sastanak licem u lice sa kongresmenima u
vezi budžeta, nedeljna telekonferencija sa stranačkim liderima u vezi jesenje
kampanje, ceremonija u Rouz Gardenu u čast najboljih ovogodišnjih
naučnika, privatni ručak sa Ejmi Roše, bejzbol utakmica na Južnom travnjaku
sa druželjubivim kuririma iz Bele kuće.

Međutim, samo je ručak bilo moguće otkazati bez komplikacija, te je
Breland to i učinio, uz poljubac, izvinjenje i obećanje. Iskoristio je taj sat da
ode do Operativne kancelarije, koja je do tada već bila pretvorena, iz svoje

uobičajene dremljivosti, u prometni krizni komandni centar. Više od desetak
specijalaca obaveštajaca se nalazilo u komandnoj stanici, a mnoštvo oficira,
starijih i po rangu i po činu od njih, virilo je preko njihovih ramena, tiskalo se
oko stonih monitora i konsultovalo sa Stepakom.

"Je l' napredujete, generale?" pitao je Breland kada se pridružio sekretaru
odbrane, koji je stajao sa CIA-inim predstavnikom unutrašnje obaveštajne
službe kraj table sa mapom.

Stepak se iznenađeno okrenu. "Gospodine predsedniče, dobar dan -
izvinjavam se, nisam video kada ste ušli."

"Ja sam kriv. Došao sam nepozvan." Breland je pogledao pored Stepaka
prema čoveku suvonjavog, duguljastog lica i očima poput žeravice.
"Gospodin Tom, zar ne?"

"Da, gospodine. Upravo sam govorio generalu Stepaku o aktuelnim
izvorima."

"Onda izvolite, nastavite."
Torn klimnu. "Trenutno se osam izviđačkih Global Hok aviona nalazi
iznad Viskonsina, Ilinoisa, Minesote, Indijane, Mičigena i južno-centralnog
dela Kanade. Satelit Kihoul 15 je takođe premešten da bismo što bolje pokrili
osnovnu oblast u kojoj se vrši potraga. Skoncentrisali smo se na poznate
antivladine organizacije koje operišu na području pet država, i koristimo
informacije koje nam pruža Udružena anti teroristička operativna taktička
grupa. Ali, isto tako dozvoljavamo operaterima izvesnu slobodnu delovanja, s
obzirom da je možda neka nova grupa u pitanju."
"Da li ste možda nešto već opazili?"
"Ne još. Ali analitičar SDB-a je iskopao nekoliko slika iz arhive -
Hortonov karavan na Hejvard aerodromu, a zatim putovanje u konvoju sa
SUV-om na putu U.S.53, nekih devedesetak minuta kasnije. Izgubili smo ih
ispod nekih kumulostratusa zbog kojih je sve od O'Klera pa zapadno do
Sijuks vodopada zatamnjeno. Ali imamo dobar ultracrveni profil SUV-a - ako
ga ponovo pogledamo, možda ćemo i moći da ga prepoznamo."
"Šta se dešava sa potragom na Lejk Superioru?"
"Obalska straža je to uzela na sebe. Mada, iako imaju dovoljan broj ljudi,
poslali smo na jezero kompletne četiri i šest UDT-12 i SEAL timove,
čamcima u koje mogu da stanu četiri člana posade i pozajmili smo tri float-
koptera od Kanađana. Međutim, ništa nismo pronašli za sada. Intuicija mi
govori da su počinioci domaći i da se i oni i Horton nalaz negde u komšiluku.
Problem je u tome što sa svakim satom taj komšiluk sve više i više širi."

Breland je pogledao po sobi i zaustavio pogled na Monik Frensis. "Kako
je došlo do toga, Rolande? DIA je trebalo da bude u kontaktu sa Džefrijem.
Lično sam to naređenje izdao Hilgeru."

"Teško je održavati kontakt sa nekim ko ne želi da ima mnogo
kontakata," odgovorio je Torn umesto generala. "Na kraju završite tako što
morate da se oslanjate na tehničke, a ne ljudske izvore, a kada saznate da je
došlo do prekida komunikacije već je kasno, jer ste ih izgubili."

Još uvek se mršteći, Breland uzdahnu. "Možda je vreme da pronađemo
neki lični trejser koji se može ugraditi u ljudsko telo."

"Stavićemo na spisak, gospodine predsedniče. Ali njihova upotreba
generalno zahteva saradnju osobe koja se prati," reče Torn, u istom stilu.
"Dejstvo verzija za oralnu upotrebu prolazi u roku od nekoliko sati.
Ampulirane zahtevaju zasecanje i periodična indukciona punjenja."

"Izgleda da nisam u toku sa špijunskom veštinom."
"Uvek postoji način da uradite sve što zamislite," reče Torn ljubazno.
"Samo vam je potrebna moć rasuđivanja."

Već dva dana Džefri Horton je uživao u, kako je on mislio, probnom članstvu
u Narodnoj vojsci istinoljubive pravde.

Iako je još uvek bio u obavezi da nosi narandžasti 'hodajuća meta'
kombinezon, dali su mu krevet u muškoj spavaoni, pravo da po prvi put
obeduje sa muškarcima, i slobodu da ide kad god hoće u kupatilo i nužnik i to
bez pratnje. Te privilegije je zaradio tako što je veći deo i dana i noći
provodio u zagušljivoj metalnoj baraci bez prozora gde je analizirao
komandni i kontrolni sklop ranijeg Siarsovog modela Okidača i noviji ADT-
ov model Prigušivača.

Vilkinsov glavni tehničar, Frenk Šrier, je zamenio izlazne stadijume obe
jedinice jednostavnim statusnim svetlima. Šrier je takođe neprestano lebdeo u
Hortonovoj blizini, za sve vreme dok je ovaj bio u baraci. Kombinacija
tehničarevog preventivnog petljanja i njegovog stalnog prisustva učinila je da
nestane Hortonova ionako slaba nada da će moći da upotrebi uređaj protiv
onih koji su ga zarobili.

To mu je ostavilo još slabiju nadu da će uspeti da izađe iz improvizovane
laboratorije sa nekim nepobitnim dokazom koji će promeniti Vilkinsovo
mišljenje - ili njegovo sopstveno.

Makar su mu obezbedili najbolji alat. Lodžik proub je bio uređaj za

dešifrovanje PM Tehnologije, pronađen u pozadinskim laboratorijama širom
sveta. Dijagnostički analizator je bio Zoftvekov Mastermajnd, koji je
dizajnerima bio draži, a bogami i 'šifrokradicama' koji su operisali i sa jedne i
sa druge strane zakona. Referenca repera je bila dovoljno poznata - bio je to
Okidačev tehnički vodič koji je Horton lično pustio u javnost.

I pored toga, u pitanju je bio posao za koji su i Gordi i Li bili spremniji.
Oboje su više znali, ne samo o originalnim modelima, već i o tome kako da
do tančina protumače hardversko-softverski sklop - u ovom slučaju, u potrazi
za anomalnim kodom. Horton je pokušao da iskoristi svoje neiskustvo i da
umanji očekivanja, ali Šrier ga je upozorio da Vilkins neće tolerisati
odugovlačenje.

"Jedan od razloga što sam ja ovde jeste da bih podsticao vaše
napredovanje. "Pukovnik u svakom trenutku ima plan rada i nije dobra ideja
da vi budete taj koji će ga zadržati,"

"Jeste li vi već proučavali ove sisteme? Možda znate da li se to što ja
treba da pronađem nalazi ovde?"

"Da su bili aljkavi i napravili nešto što sam i ja mogao da uočim, ne bi
nam bili potrebni, zar ne?"

Krajem drugog dana Horton je počeo da primećuje prve znake
Vilkinsovog nestrpljenja. Prvog dana ih je ostavio same, ali je zato drugog
dana tri puta zastao kraj bungalova da bi proverio kako napreduju. Kada se
zadnji put pojavio, usta su mu bila čvrsto stisnuta, i obratio se samo Šrieru.
Uopšte nije bio srećan kada je čuo da su rad na drugoj jedinici, ADT
Prigušivaču, započeli tek kasno popodne.

"Koliko još?" zahtevao je odgovor Vilkins.
"Ako nastavimo ovim tempom, pukovniče, možda će nam trebati još tri
dana. Okidač je otvoren i u osnovi 'čist'. Prigušivač ima logičke zamke i
izgleda da je pun đubreta."
Vilkins je posmatrao Hortona hladnim procenjivačkim pogledom.
"Služba je za dvadeset minuta. Očekujem da obojica dođete. Onda se možete
vratiti svom poslu i videti da li vas je Bog blagoslovio nekim uputstvima koja
su vam neophodna da posao što pre završite."
Horton je slušao grupno pevanje svake noći otkako su ga doveli u kamp,
iako propovedi i molitve između himni nisu mogle baš da prodru do dubina
Skloništa šest. Ali prve noći "na slobodi" se naslušao svega i svačega, iako je
iskoristio tu slobodu i ostao u muškoj spavaoni kada je služba počela. To je
bio jedan od razloga što je izašao iz spavaone nešto kasnije te noći i žurno se

uputio prema šumi.
Drugi, važniji razlog, je bio što je želeo da proveri da li je obezbeđenje

kampa na periferiji bilo slabije za vreme službe. Da nije naišao na
Vilkinsonove ljude, Horton je jednostavno mogao da nastavi da hoda. Bilo
kako bilo umalo na njega nisu pucala dva pripadnika pešadijske patrole, a on
nije imao dobar izgovor za udaljivanje od kampa.

"Noću, doktore Horton, u obavezi ste da ostanete unutar zelene zone,"
rekao je pripadnik narodne vojske posmatrajući ga kroz svoje zaštitne
naočare za noć koje su bile poput nekih velikih buba. Da ste napravili još
deset koraka ušli biste u zonu u kojoj nam je dozvoljeno da pucamo bez
upozorenja."

"Izgubio sam se," nemoćno prozbori Horton.
"Da sam na vašem mestu, doktore, ja bih se potrudio da tu grešku više ne
ponovim. Ispratićemo vas do kampa."
Vilkins nije rekao ništa povodom Hortonove šetnje, ali njegov ljutit
pogled i oštar poziv rekli su dovoljno. Sledeće večeri, fizičar se postarao da
bude među prvima kada je ženski bungalov počeo da se puni kao odgovor na
poziv na bogosluženje.
Horton nije bio u crkvi otkako je sa četrnaest godina napustio uzdržani
luteranizam svojih roditelja. Bio je iznenađen koliko mu je melodija bilo
poznato; neke je prepoznao jer su pozajmljene iz nemačkih romantičarskih i
engleskih narodnih melodija koje je poznavao iz nekih drugih situacija, dok
su druge probudile neke neočekivane odjeke nedeljnih jutara njegovog
detinjstva.
Što se tiče reči, one su bile sasvim druga priča. Ni jedna crkvena
zajednica čiji je član Horton ranije bio, nije pevala pesme od "Napred,
hrišćanski vojnici" u kojoj se pominju "Vakoovi mučenici" ili pesme kao što
su "Heroji Tigerton dolina," ili "Balada o Gordonu Kalu" do pesme "Ovo je
svet Gospoda" Ali skoro isto tako zapanjujuće bilo je što su neki od
nepromenjenih tekstova u ovom kontekstu zvučali tako ratnički, direktno iz
otrcanog reprinta crkvene pesmarice iz 1933 koju je neko, želeći da
pomogne, dao Hortonu kada su primetili da on ne peva:
"Hristovi vojnici, ustanite i obucite svoj oklop.
Ne ostavljajte nijedno mesto bez straže i isterajte slabost iz srca.
Slomite sve sile tame i izvojujte dan pobede..."
Nekada bi Horton to čitao kao metafore. Ali okružen ljudima iz Vojske
istinoljubive pravde i posmatrajući vatrenu i neospornu posvećenost na

njihovim licima, a bogami i oružje u njihovim rukama, znao je da se u ovom
slučaju ne radi o metaforama. Izgovarao je reči mrmljajući, nerad da im
podari glas.

Služba je trajala skoro dva sata, a više od desetak ljudi je ustalo kako bi
posvedočilo i povelo grupu u molitvi. Horton se pitao da li je to bilo zbog
njega, ili zbog njegovog izostanka prethodne noći. Činilo mu se kao da ga
testiraju, očekujući da će ga snaga njihove vere navesti na javno
preobraćenje, nadajući se da će videti kako ga iznenada ispunjava Sveti duh i
kako se odriče svih svojih naučnih grehova. Mada, iako baš nije mogao da
tvrdi da je bio u centru pažnje, nikako nije mogao da se oslobodi osećaja da
su svi u sobi svesni njegovog prisustva - a naročito kada je pukovnik Vilkins
ustao i započeo zadnje pojanje.

"Gospod je moja snaga," najavio je, gledajući pravo u Hortona.
Cela grupa je odgovorila gromoglasno i nesvesno snažno. "Gospod je
snaga mog života - koga se trebamo bojati?"
"Kada su moji neprijatelji i protivnici došli da da me unište, spotakli su se
i pali."
"Gospod je snaga naše porodice - koga se trebamo bojati?"
"Moja glava će se uzdići iznad neprijatelja koji su oko mene."
"Gospod je snaga našeg plemena - koga se trebamo bojati?"
"Kraljevi na zemlji su krenuli protiv Gospoda, i protiv njegovog
miropomazanja."
"Gospod je snaga naše nacije - koga se trebamo bojati?"
"Slomićemo ih gvozdenim štapom, razbiti ih na komade kao glinenu
činiju."
"Blagosloveni su oni koji veruju u Njega, od koga se ništa ne može
sakriti, i čiji su svi sudovi istiniti i pravdoljubivi," proglasio je Vilkins.
"Amin."
Usledio je odgovor u vidu pokliča: "Amin, slava Gospodu."
Horton je nesvesno zadrhtao, koža mu se naježila, iako je u bungalovu
bilo prilično toplo. Neosetljiv na reči prijateljstva koje su mu ponuđene dok
je stajao, krenuo je prema vratima.
Kada je izašao potražio je Šriera, uhvatio ga je za ruku i odvukao od žene
sa kojom je razgovarao.
"Nešto mi je palo na pamet," reče. "Verovatno je kod za obe jedinice isti.
Da li možemo da izvršimo komparaciju na Prigušivaču koristeći anomalije
koje smo našli kod Okidača? To će nas poštedeti rada na bazičnom kodu

Prigušivača."
"Ali komanda 'zameni prethodnu vrednost u drugom programu' mogla bi

biti deo bazičnog koda."
"Nije," odlučno odgovori Horton. "Bazični kod je u mojoj laboratoriji.

Ako je ta stvar unutra, onda je to nešto što su naknadno dodali."
"Koliko si siguran u to?"
"Ne mogu biti sigurniji u ovom trenutku," rekao je Horton. "Hajde,

imamo još nekoliko sati pre nego što se svetla ugase."

Prošlo je više od dvadeset godina otkako se Roland Stepak odrekao pilotske
kabine zarad stola u kancelariji, ali zadržao je jednu suštinsku veštinu
borbenog pilota -"moćno dremanje" ili "spavanje čvrstim snom," veštinu da
uroni duboko u san kad god i koliko god mu se za to pruži prilika. To što je u
jednoj kapsuli u japanskom stilu, koja se lepila na Operativnu kancelariju,
odspavao neka četiri sata bilo je dovoljno da ukloni teret sa njegovih kapaka,
a vreo tuš mu je pomogao da spere neodređeno mučan umor sa udova.

Dok je on spavao potpukovnik iz Vojne obaveštajne službe je preuzeo
nadležnost, tako da se iznenadio kada je umesto njega zatekao Mortona
Denbija iz CIA-e kako se 'prži na toj stolici.'

"Imali smo sreće, generale - identifikovali smo krticu u odeljenju veze u
Ministarstvu odbrane," rekao je Denbi, ustajući da mu ustupi mesto.

"Da li je tamo otišao potpukovnik Brigz?
Denbi klimnu glavom dok se spuštao u stolicu pored njega. "Krtica je
jedan od njih - civilni tehničar privremeno raspoređen u korpus veze i radi u
GLOKOMNET-u (Mreži globalnih komunikacija) trgovini u poslovnom
centru. Dejvid Luk Vikstrom, star trideset godina. Izgleda da je uspeo da
provali u zaštićene adrese i verifikatore nekoliko Terabajtovih direktora, i da
prebaci ruting filter na satelitsku mrežu."
"Trebalo je da me probudite," rekao je Stepak. "Gde se krtica nalazi
sada?"
"U tome je stvar - nije bilo svrhe da vas budimo. Vikstrom je nestao.
Možda su ga obavestili onog trenutka kada je obezbeđenje GLOKOMNET-a
primetilo virus i počelo da skida satelite sa linije kako bi je 'očistili.' Juče se
javio da je bolestan, a sinoć je njegovu zgradu opustošio podmetnuti požar
koji je započeo u njegovom stanu."
"Da pogađam - vojne magnezijumske signalne rakete sa tajmerom."

"Tako nekako," rekao je Denbi. "Vojna obaveštajna služba je na mestu
događaja, istražuje ono malo što je ostalo. FBI proverava njegove biografske
podatke i pokušava da skine ljagu sa sebe što su ga skinuli sa dužnosti.
Coknuo je jezikom i odmahnuo glavom. "Urađeno prilično hladnokrvno,
generale - u požaru su poginula tri deteta, a nekoliko porodica ima ozbiljne
opekotine."

"Da li je Vikstrom viđen od tada? Ima li bilo kakvih tragova?"
"Ništa. Ja lično mislim da se on neće približavati mestu gde drže
Hortona."
"Da," prokomentarisao je Stepak, navalivši se na naslon od stolice,
namršio se, a duboke bore su mu izbrazdale lice. "Ali će verovatno održavati
kontakt sa njima - što znači da oni znaju da mi znamo. A mislim da to nisu
dobre vesti za Džefrija Hortona."

25

MIR JE UVEK DOBAR
KAKAV GOD BIO

"Nema dobrog rata ni lošeg mira.

- Bendžamin Frenklin

Jutro je već bilo poodmaklo i blaga kiša koja je padala od zore konačno je
prodrla kroz drveće da bi se u vidu krupnih, snažnih kišnih kapi konačno
zaustavila dobujući o metalni krov radne barake. Zvuk je skakao po živcima
Džefrija Hortona, koga je već nagomilani stres zbog zarobljeništva dovoljno
izjedao.

"Ništa," rekao je Horton, udaljavajući se od stola gde su se jedan pored
drugog nalazili i Analizator i Prigušivač. "Ni tamo nema ničega. Je li tako?
Ni ti ništa nisi video, zar ne?"

"Nismo imali šibice...," počeo je Šrier.
"Očekujem da i Vilkinsu to isto kažeš."
"...ali to ne znači da tamo nema ničega. Možda je kod za Prigušivač
drugačiji. Ili možda ti grešiš, i on je možda sakriven u bazičnom kodu."
"Ili ja možda lažem."
"Ili ti možda lažeš," složio se Šrier. "Ali mislim da si ipak isuviše
pametan da lažeš kada mogu da te uhvate. Mislim da si isuviše pametan da bi
nas potcenio."
"Ja nisam, neprijatelj," rekao je Horton, odmahujući glavom. "Ja samo
želim da se vratim svom životu. Ali, ako me Vilkins natera da biram, mogao

bi me pretvoriti u neprijatelja."
Šrier napući usne i ne reče ništa.
Horton je uzdahnuo. "I, šta sad?"
"Nastavi da tražiš. Ko zna koliko dodataka ima u ovom sistemu? Iz onoga

što smo do sada videli, Imam osećaj da unutra ima svega i svačega."
Podižući naslon stolice, Horton umorno poče brojalicu: "Eci, peci, pec..."
Još sat vremena su bili sami, a onda je pukovnik Robert Vilkins otvorio

vrata barake i ispunio ulaz svojom siluetom. "Izveštaj," rekao je odsečno.
"Da, gospodine pukovniče," promrmljao je Horton sebi u bradu.
"Nemamo šta da saopštimo, pukovniče," rekao je Šrier stojeći. "Nema

nikakvih podudarnosti između ova dva sistema koji nisu pokrivena
standardnim kontrolnim funkcijama."

"Nemate šta da pokažete nakon trodnevnog rada? Dozvoljavate ovom
čoveku da vas obmanjuje."

"Ah, možemo vam mi mnogo toga pokazati," rekao je Horton, ustajući iza
Šriera. "Možemo vam pokazati malu sliku supervizora projekta za ADT,
zajedno sa rogovima i lažnim brkovima. Možemo vam pokazati rezultate
zadnjih deset ragbi utakmica između Teksasa i Teksas A&M, brojeve
telefona tri žene sumnjivog morala i oko pet stotina stihova iz Balade o
drevnom mornaru."

Horton je zaobišao tehničara i stao licem u lice sa Vilkinsom. "A, ne,
ništa nismo propustili - pronašli smo mesta gde su ljudi ubacivali imena svoje
dece, ili priznanja porno zvezda, ili omiljeni citat iz "Kalvina&Houbsa" ili
"Ludila." Ali nismo pronašli prokleti tajni, zakulisni izmišljeni ulaz za
prekidač-komandu za ubijanje na daljinu, i to samo zato što tako nešto ne
postoje. To postoji samo u vašim paranoičnim fantazijama. Ne?, nije to
paranoja - to je puko priželjkivanje. Neka sam proklet ako znam zašto, ali
vama se sve ovo dopada - vi zapravo želite ovaj rat."

"Rat je moralna potreba, doktore Horton, kada ste suočeni sa nemoralnim
neprijateljem. Nema nikakvog zadovoljstva kada vas prevare i uvuku u rat."

Iz Hortonovih očiju je sevao prezir. "Mislite da ste vi podobni da sudite o
tome šta je moralno? Zar mislite da je vaš moral na tako visokom nivou da
možete meni da sudite? Da li ste se skoro pogledali u ogledalo?"

"A jeste li vi, doktore? Vaša poza 'tok progresa' ne prolazi kod mene. Vi,
naučnici, ste nam dali Zyklon-B, AIDS, abortus na zahtev, evoluciju, a sada i
ovo. Nikada ne obraćate pažnju kolika će cena morati da se plati. A vi, Džefri
Hortone, vi ste lično izdali sedamdeset miliona američkih porodica koje