Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

prototipa, koji, kako mi je rečeno, ima efektivan domet od 'bezmalo pet
stotina metara'.

"Stotinu Mark i uređaja biće zadržano za prošireni test program, koji će
izvesti DARPA /Agencija odbrane za napredne istraživačke projekte / i
Redstoun Arsenal uz saradnju sva tri roda vojske. Uputio sam generala
Stepaka da se poštara da svako postojeće oružje i municija, konvencionalno i
nuklearno, bude testirano na osetljivost na Okidač efekat. Međutim, moram
da vam kažem da očekujemo da će sva postojeća municija biti osetljiva.

"Niko da sada nije razjasnio da li Okidač ima pristup detaljnim tehničkim
informacijama o projektu postojećih nuklearnih punjenja, pa je njihova
osetljivost manje poznata - ali je, u skladu sa opštim principima projekta, vrlo
izgledna. Uz vašu pomoć, moći ćemo da donesemo odluku po tom pitanju do
kraja ovog brifinga.

"Ove tri operacije zajedno - istraživanje, izrada i testiranje - čine Bras Het
projekat. No, oni se odnose samo na najneposredniju potrebu da se otkriju
granice i mogućnosti ove nove tehnologije. Postoji još mnogo pitanja i
izazova kojima se treba posvetiti, od kojih su od suštinskog značaja ona koja
se tiču nacionalne bezbednosti i međunarodnih odnosa.

Imamo sreće što smo u prilici da ih razmatramo pre nego se suočimo sa
ovom novom tehnologijom na bojnom polju. Pred nama je jedan okvir
mogućnosti da osmislimo naš koncept na bojištu, i da promenimo taktiku,
sklop oružja, čak i strukturu snaga da bi ostala efektivna u novom borbenom
okruženju.

Ali to je bio samo početak. Tog jutra, nakon što sam saznao za Okidač,
probudio sam se shvativši da je sve što znam pogrešno. Ovo otkriće nas
obavezuje da razvijemo novi sistem 'bezbednosti', onaj koji neće zavisiti od
toga da li imamo više ili veće oružje od neprijatelja. Imamo novi okvir
moućnosti da napišemo novu definiciju 'zastrašivanja', i ponovo razmatramo
potrebu za tradicionalnim sredstvima primene sile.

Zamislite samo, admirale Džejkobs - nenaoružani teretni brod, sa
Okidačem, bio bi sigurniji u ratnoj zoni od najteže krstarice ili najbržeg
transportera. U stvari, teretni brod bi mogao biti veća pretnja krstarici, nego
što bi krstarica bila teretnom brodu.

Zamislite samo, generale Murman - pred sobom imamo sredstvo koje
može da stvori potpuno novi koncept nacionalnih granica. Sa Okidačem na
straži, možemo stvoriti otvorene granice na mestima gde, kao otvorene, one
nikada nisu postojale - Bliski istok, Daleki istok. Otvorene granice bez

bojazni od napada. To je stoga što nam Okidač može dati granice koje
prijatelj može preći u bilo koje doba, a neprijatelj nikada.

Povrh svega toga, ja, takođe, vidim izuzetnu mogućnost koja premašuje
naše legitimne potrebe, da se zaštiti naše ljudstvo i naši saveznici -
mogućnost da se godišnje sačuva preko dvadeset hiljada života, i još stotine
hiljada ljudi da se zaštiti od bola.

Jer, uprkos sporazumima iz '97 i 2008, još uvek postoji više od sto
miliona živih mina koje vrebaju iz zemlje na Kosovu, u Kambodži,
Avganistanu, Bosni, Čečeniji, Ukrajini - znate već ovu listu koliko i ja.
Uprkos zabrani, svake godine se više mina položi u zemlju, nego što se iz nje
izvadi. A širom Evrope, centralne Afrike, jugoistočne Azije neaktivirana
municija zakopana tokom vekovnog vojevanja još uvek izbija na površinu.

Mi možemo toj pretnji stati na kraj. Možemo sprečiti ubijanje nevinih.
Zamislite samo, generale Holi - eskadrila helikoptera opremljenih Okidačem
trebalo bi da može da očisti četrdeset ari zemlje za nekoliko minuta, celu
zemlju za nekoliko nedelja. Mi sada imamo sposobnost da vratimo bojna
polja nazad na farme, pašnjake i igrališta na kojima su i bila pre nego što su
se pojavile vojske. Čovečanstvo možda još nije naučilo kako da prestane sa
međusobnim svađama, ali mi konačno imamo sredstvo da to raščistimo za
sobom. A donećemo više dobra većem broju ljudi - i našoj zemlji! - tako što
ćemo biti pazikuće sveta, a ne policajci."

No uprkos Brelandovoj strasti, elokvenciji, i iskrenom entuzijazmu,
dvorana je ostala žilava, auditorijum dalek. Zahtevi etikecije i očekivana
disciplina obezbedili su mu punu pažnju generalštaba, ali su oni njegove reči
upijali skoro bez ikakve vidne reakcije. Brelanda nije ni jednom prekinuo
neki od glavešina bezizražajnog lica, čiji mu govori tela - koja su se primicala
pomno slušajući - nisu pružali podstrek da nastavi.

"Dovoljno sam rekao da shvatite o čemu se radi," rekao je i zavalio se u
tapaciranu fotelju. "Molim vas da sada otvorite svoje koverte spremljene za
ovaj brifing. Naći ćete opšti pregled Bras Heta, izvod probnih rezultata po
datumima, nacrt problema i mogućnosti, preliminarnu listu pitanja koja se
tiču njegovog uticaja na nacionalnu odbranu. Ako predsedavajući nema
primedbi, zamolio bih da pregledate ono što je unutra, bez žurbe, a onda
ćemo se ponovo skupiti i mučki pristupiti poslu."

"Nemam primedbi," reče general Medison propračen pucanjem
sigurnosnih pečata i šuškanjem Tajvekovih papira.

Breland klimnu glavom i ustade uperivši pogled ka kristalnim čašama i

bokalu hladne vode daleko na drugi kraj stola. Usta su mu bila suva od
izlaganja, a u glasu su se osećali prvi nagoveštaji vidne promuklosti, što mu
se često dešavalo kad dugo priča. Kad se okrenuo pošto je ustao od stola,
neko se nakašlja i reče, "Gospodine predsedniče, meni nije potrebno vreme
da bih shvatio šta mislim o ovome."

Breland se okrenu i vide da general Holi stoji na svom mestu sa prstom
na koverti. "Dobro. Nastavite, generale."

"Ja mislim da je ovo suludo," reče Holi. "Vi ste očigledno već odlučili ne
samo da usavršite ovo oružje, nego i da ga razvijete - i ne samo to, nego i da
to uradite što javnije možete."

"Ta odluka još nije doneta," reče Breland. "Ali neću vas zavaravati,
generale - očigledno da je to opcija koja pruža najviše mogućnosti da
promeni potencijalno postupke neprijatelja."

"Reći ću vam šta će se prvo promeniti," reče Holi. "Deset minuta nakon
što ova vest stigne u Beijing, premijer Denh će narediti bezrezervne pokušaje
da se ukradu ili kupe tajne Okidača. Biće neophodno zaključati svakog
naučnika koji radi na Bras Het projektu tamo gde ih niko ne može naći.
Svaku od tih Mark i uređaja biće neophodno čuvati dvadeset četiri sata
dnevno, i to stražom sačinjenom od najnekorumpiranijih ljudi koje možemo
naći. Za svaki izneti Okidač van zemlje biće potreban vod marinaca da ga
zaštiti. Čak i ako sve dobro uradite, za deset godina Kinezi, Iranci, Iračani,
Pakistanci, i svako ko bude stvarno želeo da ima Okidač, imaće ga."

Breland hladnokrvno klimnu glavom. "To i jeste očekivani ishod - zar se
ne slažete, generale Stepak?"

Stepak, ozbiljan, potvrdi. "Svi mi ovde znamo da ništa nije tako kratkog
veka kao vojna tajna," reče on. "Moje je mišljenje da svaki razvojni scenario
vodi do opšteg razmnožavanja. Jedina promenljiva je raspored."

Na drugom kraju stola, general Murman prelistavao je sadržaj koverta.
"Da li izgradnja Okidača zahteva neki egzotični materijal ili neku izuzetnu
tehnologiju?" ubacio se on. "Možda možemo da usporimo stopu
razmnožavanja tako što ćemo kontrolisati sredstva za proizvodnju - kao što
smo radili sa nuklearnim oružjem."

"Plašim se da nije tako, reče Breland. Čim budu saznali šta je u osnovi
projekta, svaka zemlja koja može da napravi mikrotalasni transmiter velike
snage moći će da sagradi i Okidač. Što, u suštini, znači svaka
industrijalizovana zemlja. A pošto mi ovde ne govorimo o milionoma dolara
po svakom primerku, to znači da će verovatno svaka zemlja, koja ne može da

ga napravi, moći i da ga kupi."
"Onda sam u još većoj zabludi," reče Holi, odgurnuvši koverat kao da je

nešto odvratno. "Gospodine predsedniče, ne mogu da shvatim zašto
predlažete da se razoružaju nadmoćne vojne snage dvadesetprvog veka."

"Da se razoružaju?" upita admiral Džejkobs. "Podmornica opremljena
ovim uređajem bila bi zapravo nepovrediva." Bilo je očigledno koliko je ova
ideja zvučala privlačno u glasu bivšeg komandanta za podmorničke
protivnapade."

"I potpuno beskorisna, Mark. Tvoj Sofiš ne bi mogla da nosi oružje na
palubi."

"Čekaj - ali ovaj uređaj ima direktno dejstvo, zar ne?"
"Ne, gospodine," reče Stepak. "Polje dejstva Okidača je u svim
pravcima."
"Sigurno postoji neki način da se zaštiti naše skladište."
"Mi to još ne znamo," priznao je Stepak. "Moramo da obavimo dodatno
testiranje, ali nam zasad dostupni rezultati kazuju da polje probija sve
uobičajene materijale. Izgleda da je primarno ograničenje Okidača jedino
njegov domet - koje zapravo zavisi od njegove raspoložive snage."
"Vidite, admirale? Vidite?" podbadao je Holi.
"Pa šta onda da radimo?" prasnuo je Džejkobs pogledavši Brelanda kao
da traži odgovor.
"Reći ću vam šta treba da radite - razoružajte celu flotu ili je stavite u
naftalin," reče Holi. "Postavite ovnove. Generale Murman, vi ćete morati
svoje tenkove da razoružate i naoružate ih bajonetima. Generale Brenan,
vama bi bolje bilo da nazovete svoju ratnu laboratoriju i kažete im da
nagomilaju zalihe lukova za strele. A ja ću moći da pošaljem sve osim
izviđačkih divizija na groblje u Dejvis-Montanu."
Ljutita pogleda okrenuo se ka Brelandu. "Počnite da pravite te stvari,
gospodine predsedniče, pa ćete odbaciti sve ono što ovu zemlju čini jakom, a
naše ljude bezbednim," rekao je Holi. "Imamo tehnološku nadmoć u svim
dimenzijama borbenog prostora - vazduhu, vodi, zemlji, pod vodom, u
svemiru. Brojno smo nadmoćniji od svakog mogućeg protivnika osim Kine.
A čak i protiv njih možemo uspostaviti apsolutnu dominaciju na bojnom
polju - ako je potrebno i pred njihovim vratima. Ubacite li i ovu tehnologiju,
sve to gubimo."
"Kinezi mogu da podignu vojsku od deset miliona, sto miliona vojnika i
da jedva primete ako ih sve izgube," reče Murman. "Šta ćemo raditi kad

pređu u Južnu Koreju, u Vijetnam - kad zauzmu Vladivostok, i Tajvan, i bace
oko preko okeana, na Japan?"

Breland se nije dao zbuniti. "Gospodo, čini mi se da će to upravo biti
pitanja koja će vam biti potrebna da biste našli odgovor."

Potpredsedavajući, general Hajnser, oglasi se po prvi put otkako je počeo
sastanak. "Mora da postoje neke druge opcije - brz napredak, ali ne i
aktiviranje trupa; bezrezervno angažovanje na svim alternativnim oružjima,
ali i maksimalni napor da se zadrži i suzbije saznanje o ovom otkriću."

Odmahujući glavom, Breland reče, "Osim ako neko ponovo krije ovakve
tajne od predsednika, mi u Kini nemamo dovoljno ljudi da ih sprečimo da
sami za ovo saznaju - ili da saznamo da li su ga već otkrili."

"Što se toga tiče, predsednik je u pravu," reče predsedavajući. "U SAD
pratimo blizu osam hiljada kineskih agenata. Mi jedva da imamo njih dvesta
u Kini."

"Možda je krajnje vreme da završimo sa ovim," rekao je admiral
Džejkobs.

"Saterajmo ih do pristaništa Santa Monika, nanišanimo na Beijing, i
poželimo im da ugodno zaplivaju."

"A kada Beijing na to odgovori tako što će prognati svakog američkog
biznismena..."

"Što se mene tiče, može," progunđa Murman. "To je već učinjeno, pa zato
ne možeš da kupiš ništa što je ispod sto dolara, a da nije napravljeno u Kini.
Proizvode naše igračke, našu odeću, naš alat - prošlog meseca, moja žena je
pronašla američku zastave, onu malu, Stonu, koja je bila napravljena u Kim.
A to se desilo na pijaci u našoj vojnoj bazi. Nisam mogao da poverujem."

"Bolje je da poveruješ. Budi srećan zbog toga. To je deo odgovora na
sporno pitanje generala Holija,"reče Breland. "Mi smo najveći trgovinski
partner Kine. Japan je na drugom mestu. Mi im više vredimo kao kupci, nego
kao osvajači."

"To Vladivostoku neće puno pomoći," reče Džejkobs. "Ni Tajvanu. Do
đavola ako uzmu Tajvan, onda ćemo morati više da kupujemo od njih."

"Propustili ste ono glavno," reče Breland. "Na kraju krajeva, nije bitno da
li su kineske fabrike pune dece koja rade za platu jednog roba. Na duge staze
gledano, nije bitno ako je vladajući krug pun pomahnitalih ekspanzionista.
Pravo značenje svih ovih biliona dolara koje šaljemo u Kinu je to što sada
unutar same Kine postoje moćni glasovi kojima je u interesu da sa nama
ostanu u dobrim odnosima."

Džejkobs je podrugljivo zafrktao. "Tako im mi plaćamo da se oni vojno
nadograđuju."

"Što je isto kao da plaćate advokatu svoje žene za brakorazvodnu
parnicu," reče general Brenan. Na to se dvoranom prolomi smeh, i ublažio
delić tenzije među nekima od njih.

Dok ih je slušao, Breland ponovo sede na svoju stolicu i odlučno se zavali
onako opušten! "Gospodo, cenim predanost i iskustvo vaše odgovornosti sa
kojom pristupate jamčenju sigurnosti naše zemlje. Vaša je dužnost da imate
najcrnje moguće mišljenje o našim protivnicima, da na najciničniji način
tumačite njihova dela, i na najskeptičniji shvatate smisao njihovih reči.

Moja je dužnost, međutim, da balansiram između najgoreg i najboljeg
mogućeg scenarija, tragajući za najverovatnijim. Ne utvrđujemo mi našu
severnu granicu za slučaj da nekom kanadskom premijeru padne na pamet da
hoće jednu luku na jezeru Mičigen. Mi ne pretresamo svaki kamion,
hladnjaču ili kutiju za šešire koji prelaze preko Mosta prijateljstva u potrazi
za kanadskim teroristima sa nuklearnim oružjem u torbi.

Dakle, Kina nije Kanada. Oni neprestano prave Long Marč IBM-ove
/Interkontinentalna balistička raketa./ Stalno kloniraju sovjetske raketne
krstarice i naoružavaju ih Svilenim bubama. Neprestano unapređuju
vazduhoplovne snage Su-27 i MIG-31 avionima. Stalno špijuniraju nas i naše
prijatelje. Drže šest miliona ljudi u uniformi. Ukratko, oni se i dalje ponašaju
kao da će se tući sa nekim kao što smo mi.

Pitanje je dakle da li oni očekuju tako nešto."
"O čemu vi to pričate?" upita Murman.
"Svako od vas ima svoju kopiju u Kim. Šta oni govore svom premijeru za
nas?" zapita Breland. "Prate Sjedinjene Države, tehnološki superiorniju,
apsolutno dominantniju na bojnom polju, naše saveznike na njihovom pragu,
super tihe bumere za koje tvrdimo da ne vrebaju iz Kuril Trenča ili Bering
Ebisal, naše hipersonične SSTO-e za koje ih uveravamo da nisu bombarderi,
pa se možda osećaju neprijatno, i nesigurni su po pitanju naših namera.
Moguće je da će oberučke dočekati šansu da prestanu da troše sedamnaest
procenata bruto društvene proizvodnje na puške i bombe."
Predsedavajući se pomeri unapred oslanjajući se prekrštenih ruku o sto.
"Nemam nameru da vas vređam, gospodine predsedniče, ali se nadam da nam
nećete reći da pripadate školi šupljoglavih internacionalaca koji veruju da su
ljudi svugde isti, i da je svaki konflikt rezultat nesporazuma."
"Bez uvrede, generale," reče Breland. "Nadam se da mi nećete reći da

pripadate klubu zavisnika od testosterona koji toliko vole velike, brze i glasne
igračke da i ne pomišljaju da ih se odreknu."

"Čekajte, samo malo...," poče Džejkobs.
"Nisam završio, admirale," oštro će Breland. "Činjenica je da smo
izuzetno uspešno igrali po pravilima dvadesetog veka. No, ako nastavimo da
vodimo poslednji rat, naći ćemo se u crvenim uniformama kako u pravim
linijama marširamo preko livade dok nas neprijatelj, skriven iza drveća, ne
pokosi. Da li iko od vas ovde želi da vodi neku verziju bitke kod Nju
Orleansa u dvadesetprvom veku - kao što to Britanci rade?
"Gospodo, pravila igre se menjaju. U stvari, već su se promenila. Ona ne
moraju da vam se dopadnu, ali mi sa njima moramo da se nosimo. Znam da
će to biti mučna pramena - ali ja moram da verujem da ćemo, ako primenimo
svo naše iskustvo i predanost i talenat na koje se možemo osloniti, i pod
novim pravilima biti uspešni.
"Nego, moramo biti pametni, moramo biti fleksibilni. Moramo biti u
stanju da sami prekinemo sopstvene tendencije, i voljni da damo novu
definiciju uspeha. To ne mora da pretpostavlja tehnološku superiornost i
apsolutnu dominaciju na bojnom polju. To bi moglo pretpostaviti
odbacivanje sposobnosti da se rat započne, u zamenu za sposobnost da se isti
spreči. To bi bile stotine sitnih pobeda koje niko ne primećuje umesto jedne
velike o kojoj se stotinu godina piše. To bi bila nova vrsta konflikta, i nova
vrsta mira. Pa ukoliko budemo vrlo pametni, i pomalo srećni, to bi upravo
moglo pretpostaviti bezbedniju, razumniju planetu za sve nas.
"Eto, to ja od vas očekujem," reče Breland pogledavši svakoga od njih u
oči.
"Ja od vas očekujem da pronađete put do tamo. Očekujem da smislite
kako da na tom putu budemo što je moguće sigurniji. Očekujem da se
pokažete dorasli ovom izazovu najtežeg posla ispod kojeg se ijedan
predsednik ikada podmetnuo leđa - i najmučnijoj prilici kojoj je sudbina
ikada izložila ovu zemlju.
"Ne, nećemo zaboraviti naše realne neprijatelje, da u ljudskom srcu
pohlepa i okrutnost i mržnja uljuljkuju zlo. Ali nećemo zaboraviti i to da nije
bilo rata koji je svet učinio boljim - da čak i 'pravedni ratovi' plaćaju strašnu
cenu u krvi i bogatstvu, u izgubljenim godinama i proćerdanim životima. Ako
postoji neki drugi način, bolji način, budimo prvi koji će ga otkriti. Vi to
možete, ako želite, smatrati šupljoglavim idealizmom - ali za mene je to
trezveno ljudsko sažaljenje. Ako vi u tome ne možete pronaći smisao, onda

ste, iznad svega, zaboravili zašto smo u stvari želeli oružje.
"Dakle - ima li još pitanja? Generale Holi? Generale Murman?" Pogled

mu je prelazio sa lica na lice, tražeći ljude iza činova, humanost iza dužnosti.
"Nemam pitanja, ali imam komentar," konačno se javi Brenan.

"Godinama je ratna laboratorija ispitivala mnoga alternativna oružja za
Specijalne jedinice - komprimirane vazdušne puške, šok štapove, različita
sredstva za borilačke veštine, itd. Možda bi bilo vredno još jednom pregledati
tu arhivu."

Breland je klimnuo glavom, "Računajte da je to na spisku stvari koje
treba uraditi."

"Imam ja jedno pitanje," javio se general Medison.
Breland okrenu stolicu ka čelu stola. "Izvolite."
Pre nego što je odgovorio, predsedavajući je izvesno vreme lupkao
prstima o sto. "Onih drugih devetsto Okidača - šta nameravate sa njima?"
"Pa, priznajem da se nosim mišlju da stavim po jedan u svaku srednju
školu u Los Anđelesu." Potom sleže ramenima. "Ali, zapravo, ove odluke
zahtevaju da svako od vas kaže šta misli."
"Onda ja imam nešto da kažem, gospodine predsedniče," javio se
Medison. "Neke podele koje želim da predložim zaslužuju prioritet."
Ponovo se zavalivši u svoju stolicu, Breland krajičkom oka uhvati
Stepakov pogled koji kao da je govorio, mislim da je najgore prošlo.
"Nastavite, generale. To je dobro polazište."

12

IZDAJA

LONDON Policajac Klarens Vajthed, koji je sebe nazivao "poslednjim ser
Pilovim futfajterom" stavio je danas tačku na jedan period kada je na
uniformu zakačio kožnu futrolu i crni Vebli i Skot pištolj pre nego je krenuo u
dnevnu patrolu Dokiendom. Iako su čuveni londonski bobiji godinama po
slobodnoj volji nosili oružje za vreme redovnih patrola, nedavno ubistvo dva
gradska policajca u Sropširu navelo je funkcionere Skotland Jarda da ih na
to obavežu. "Ja imam prigovor," reče Vajthed, dvadesetpetogodišnji veteran i
poslednji patrolni policajac u Londonu koji je obučen da nosi novi Vebli
Metropoliten. "Nije bilo tako zamišljeno. Nego, London nije Ajzenfild, zar
ne? Ne vidim da je inspektor imao neki drugi izbor."

KOMPLETAN IZVEŠTAJ VOLTER OŽIVLJAVA VEBLIJEVO IME
SOCIOLOG PIŠE DA JE AMERIČKI FILM DONEO "KULT ORUŽJA" U
U.K., ŠTO ZAHTEVA OŠTRIJU CENZURU

Dan za oproštaj je došao, a Donovan King ga je brižljivo odabrao.
Bilo je to jedne oblačne jesenje subote, jak vetar ujedao je kao zima. Toga

dana bio je zakazan okršaj Pen Stejt Nitani Lajonsa i Bakeja, pa je cela
Kolumbija od ranog jutra mislila samo na fudbal. U celoj državi Ohajo
navijači su izvodili rituale i obrede koji će ih smestiti na stadion ili pred tv-
ekrane. Obrasci su bili predvidiv kao izlazak sunca. Kako su se sportski
barovi punili, tako su ulice postajale puste. Kako se bližio prvi šut, tako su se
praznile radnje. Kako je pivo poticalo i miris kobasica se širio sa roštilja, tako
je vrtoglava energija iščekivanja rasla. Policija je bila zaokupljena, a

stanovništvo pometeno.
U Terabajtu, subota je počela dolaskom žutog Rajder kamiona sa

poluprikolicom na kapiju. Vozila su ga dvojica muškaraca iz razvijenih snaga
bezbodnosti, u pratnji kao šuma zelenog Ševi Tahu sportskog auta i srebrnog
putničkog automobila marke Honda. Sva tri vozila imala su tablice iz
različitih država, a trojica vozača nosili su svakodnevnu odeću - što je
ukazivalo na to sa koliko je detalja Donovan King isplanirao da put od
Kolumbije na zapad do Aneksa bude bezbedan i nenametljiv.

Čak i na autoputu bez mnogo saobraćaja, jedan neobavezni pogled bi
upućivao na to da ova tri obična vozila čine karavan i da ne voze ništa
vrednije od pokućstva. Da bi se upotpunila ova obmana, zadnja tri metra
prikolice natovareni su do vrha običnim kutijama sa onim što je trebalo da
bude sadržaj stana Li Tajler.

Dok su u prikolicu utovarivani sanduci sa prototipom i njegovim
instrumentima, tri tima inženjeraca iz laboratorije prionula su da rade na
vozilima. Radeći dovoljno brzo da obore dvadesetominutni rekord, uklonili
su nesavršeni Rajder i Herc globalni pozicioni sistem za praćenje presadivši
ga u Terabajt vozila.

Ta vozila, sa registracijama koje su odgovarale onim iz karavana nikada
neće napustiti šire područje Kolumbije.

Na mesto tragača koje su uklonili, tim inženjeraca je instalirao Terabajtov
sopstveni vojni GPS-III sigurnosni-dupleks tragač. Identični sistemi su preko
noći postavljeni i u dva najveća sanduka, za slučaj da se odvoje od kamiona,
ili jedan od drugih tokom puta. Sve to je bio deo Kingovog obećanja
Brohieru:

"Sve ću učiniti da ti obezbedim da lako pratiš njihovo kretanje, a da
svima ostalima to bude prokleto teško."

Karavan je ponovo prošao kroz kapiju nekoliko minuta pre početka
utakmice; sam King bio je za volanom na čelu karavana. Brohier ih je
ispratio, a onda je prešao ulicu do Li i Gordona koji su čekali i posmatrali
pored glavnog ulaza u Plank centar. Dok im je prilazio, zapazio je kako im
tela odaju potpuno različita raspoloženja - Gordon je lagodno sedeo na
onižem zidu, bez kape, raskopčanog kaputa, dok je Li ukočeno stajala par
koraka dalje, sa rukama ukopanim u četvrtaste džepove njene skijaške jakne,
sa uzdignutom kragnom i pletenom kapom na glavi.

"To bi bilo to, doktore," reče Gordon.
"To bi bilo to," složi se doktor.

"Pomalo me iznenadilo što King sada odlazi," reče Gordon skočivši sa
zida.

"Mislio sam da će ostati dok ne krene drugi karavan."
"Ne, on je oduvek ovako planirao," uzvrati Brohier. "Slušajte, vas dvoje -
sad imamo oko pola sata mira, pa sam pokvario dan glavnoj kuvarici
nateravši je da dođe. Šta kažete na jedan poslednji roštilj, za dobra stara
vremena?"
"Svakako," reče Grin. "Ali ću pojesti Liinu kapu ako mi nabrojiš tri
Džouzina specijaliteta - od kada ti to posećuješ kafeteriju u kampusu?"
"Kad god ima petnaest i više santimetara snega između mene i nečeg
boljeg," veselo će Brohier. "Li?"
"Ja bih nešto toplo," ustrese se Li. "Čak i nešto od Devojke Užasnog
Zalogaja."

Pusta kafeterija izgledala je kao pećina, grob - svaki zveket čaša i stonog
posuđa, svaka reč glasnija od šapata odzvanjali su prostorijom. Plafon samo
što se nije srušio, a jedini razgovor koji je tekao bio je onaj za stolom za
kojim je sedela Li.

Ako je za milost, čak je i taj razgovor uglavnom bio monolog Karla
Brohiera. Činilo se da je direktor svestan koliko nelagodnosti je bilo između
nje i Gordona, načina na koji su njihove lake doskočice utirale put hladnoj,
mučnoj tišini, pa je glatko na sebe preuzeo teret da tu tišinu popuni. Li ga
nikada nije videla toliko brbljivog.

Brohier im je ispričao seriju viceva o fizičarima tako loše da ih je ukupni
efekat doveo do gromoglasnog smeha. Sećao se kako se po prvi put sreo sa
Stivenom Hokingom, kako se obrukao pred Džonom Vilerom, i svog burnog
odnosa sa Džonom Bardenom u Bel laboratoriji.

"Prihvatio sam taj odnos nadajući se da će mi omogućiti posao u
laboratoriji, i nisam se stideo da im to kažem čim sam došao." Nasmejao se i
slegao ramenima. "Otac mi je često govorio, "Uvek traži ono što stvarno želiš
- možda češ to i dobiti." Morao sam sam da otkrijem da je ovaj stil zaista bio
uspešan.

"Doktor Breland je bio brilijantan, jedan od malobrojnih legitimnih genija
koje sam poznavao - i upravo je bio primio svoju drugu Nobelovu nagradu za
fiziku. I eto mene, mlađeg od vas dvoje, sa još svežim mastilom na doktoratu,
totalno bez ideje u pogledu čina i politike na tom nivou, i potpuno zaljubljen

u sopstvene ideje, zaljubljen u nove ideje.
"Želeo sam da impresioniram doktora Bardina. Pokušao sam da to uradim

na isti način kao i tokom čitavog školovanja - tako što sam mojim
nastavnicima rekao da sam pametan koliko i oni. Ili pametniji. Prema tom
našem odnosu sam se postavio kao da je Vilkensonov diplomski seminar - za
koji se dobija plata. Sigurno da možete da naslutite kako se sve odvijalo -
činilo se da se doktor Bardin i ja ni u čemu nismo mogli složiti, pa ni u tome
koliko sam ja pametan. Bar jednom nedeljno smo se raskošno, visoko-
teatralno raspravljali, a ja nisam ni jedan jedini put iza£a° kao pobednik.
Navikao sam se na to da kući odlazim sa osećanjem da se prema meni ophodi
kao prema idiotu.

"No, ja sam bio tvrdoglavi idiot. Što sam manje uspeha imao, to sam bio
pomamniji da pronađem način kako da popravim loše mišljenje koje je
Doktor Bardin imao o meni. Mora da sam do samog kraja postao potpuno
nesnošljiv.

Tog poslednjeg dana došao sam u kancelariju doktora Bardina čačkajući
se da zapodenem raspravu koju smo imali nekoliko nedelja pre toga - ako se
dobro sećam, bilo je to nešto u vezi Fahijevog pristupa modeliranju svojstava
složenih materijala po prvom principu. Sada je to zastarelo.

U svakom slučaju, još nisam ni počeo. Rekao mi je da mi laboratorija
neće ponuditi posao. Zatim mi je kazao da je uživao u našim raspravama, da
smatra kako su mu one pružile jednu 'živahnu' godinu - što sam ja primio
jedino kao način da mi saopšti kako sam pružio dragocenu komičnu pomoć.
Na kraju mi je dao pismo sa preporukom.

Plašio sam se da pred njim otvorim pismo. Nisam hteo da ga otvorim
»čak ni kad sam ostao sam. Sedeo sam u kuhinji, buljeći u koverat,
sagledavši sve svoje greške. Sazreo sam za celu godinu za tih više od sat
vremena jer mi je toliko trebao da dođem do momenta kad ću moći da
pročitam pismo, a da se ne srušim."

Uzeo je gutljaj hladne vode pre nego što je nastavio. "Pismo doktora
Bardina bilo je dve rečenice dugo. 'Stari bik i mladi bik ne pripadaju istom
pašnjaku. Ništa lično - i nemoj prestati da se probijaš. Srećno - J.B.'" Tiho se
osmehnuo. "Još uvek imam taj požuteli četvrtasti papir."

"Pretpostavljam da je prepoznao talenat," reče Gordon.
"Ili je to bilo proročanstvo koje se ispunilo samo od sebe," reče Brohier.
"Niko se nije iznenadio više od mene kada se predviđanje doktora
Bardina ostvarilo - možda moji roditelji. Mora da su se zapanjili kad su

saznali da sam završio radeći išta važno. Nego, to je druga priča.
"Živeo sam pod teretom tih očekivanja petnaest godina pre no što sam

uspeo da preokrenem jednu od onih pomahnitalih ideja doktora Bardina koju
je izbacio kao prvi radni primer solidstejt memorije," ironično se nasmeja
Brohier.

"Toliko dugo mi je trebalo da ga konačno nadmašim u našoj raspravi."
"Jeste li ga nazvali i rekli mu "Jesam li vam rekao?" upita Gordon.
"Nažalost, nije bilo prilike. Umro je nekoliko meseci ranije. Naravno, čast
bi me primorala da mu priznam da je bio u pravu u pogledu svih ostalih
pomahnitalih ideja - pa je možda ovako bolje."
Brohier podiže salvetu i poče da briše prste bez obzira što hranu ispred
sebe skoro da nije ni takao. "Imam utisak da vas dvoje živite moj život
unazad. Već kao mladi ste uradili svoj najvažniji posao. Težina njegovih
posledica se sada sleže na vas, i nije lako predvideti šta može podići taj teret."
On zna, odjednom shvati Li. Ta pomisao joj steže mišiće grudnog koša
istiskujući vazduh i paralisa joj lice u grč straha.
Brohier nastavi, "Napravio sam najveće greške - one koje proizilaze iz
naivnosti, neukog idealizma i egocentrizma, one za koje možemo reći. Bio
sam mlad. Bolje nisam znao - Ja sam ih napravio kada sam jedina povređena
osoba bio ja. Vi sebi više ne možete dopustiti takav luksuz.
Želim da oboje imate na umu da prema vama gajim velike simpatije - dok
stepen vaših grešaka ne pređe granice mojih odgovornosti. Ranije jednom
prilikom sam vas upozorio da je ono što je ispred nas teže od onoga što je iza
nas. Što će reći - danas je sutra za koje si se juče sekirao."
Brohier baci pogled na svoj pejdžer, mada Li nije tačno znala da li da
proveri vreme ili displej. "Trebalo bi da je drugi karavan stigao," reče ustavši.
"Vreme je da se i ovaj upakuje."

Plan premeštanja činio se dovoljno bezazlen kada ga je Donovan King
predočio Gordonu i Li u direktorovoj kancelariji. Prototipi će biti preveženi
odvojeno i uz pratnju, zajedno sa originalnom jedinicom Dejvison
laboratorije maskiranom kao pokućstvo u kamionu sa prikolicom
prefarbanom kao onaj električarski. King se odlučio da detalje maršute
sačuva za sebe, ali je Gordon pretpostavio da nijedan neće pratiti direktni put,
i da neće završiti putovanje u istom vozilu u kome je pošao.

Li i Gordon će isto tako putovati odvojeno, svako u društvu telohranitelja.

Gordonova prva stanica bila je Atlanta, Ljina Mineapolis, ali ni jedno od njih
nije znalo celu maršrutu ni konačnu destinaciju - karte su im bile kod
njihovih saputnika sve do ukrcavanja. Gordon je umislio da je King izradio
neki plan da im prikrije trag - možda zamena karata na aerodromu - kako bi
izgledalo da su otišli negde drugde.

"Do ponedeljka popodne; ponovo ćete se sastati u Aneksu," obećao je
King.

Ali onda je King otišao sa prvim karavanom, što je Gordona ostavilo u
nedoumici. Pa je potom Brohier počeo da priča kao da se opraštao pred put
mnogo dalji od Kolumbije, što je Gordonovu nedoumicu preobratilo u brigu.
Okrznuvši Brohiera u hodniku, Gordon potrča napred ka ulazu i izađe u
dvorište. Jedan jedini pogled bio mu je dovoljan da vidi kako je sve krenulo
pogrešnim tokom.

Kamion sa prikolicom Beba II je zaista bio prefarban. Sada su se savršeno
uklapali u ostala bočna vozila maslinaste sivosmeđe boje, kao i sa vojnicima
u zelenim uniformama koji su na sve četiri strane čuvali stražu.Ta vozila su
bila obeležena kao 612. Inženjerski bataljon Nacionalne vojne garde.
Gordonova oprema, koja je već trebalo da bude utovarena, još uvek je bila na
pločniku pedeset metara dalje.

Lice mu najednom pocrvene od besa, pa potrča što je brže mogao da se
suoči sa direktorom. "Kučkin sine - ti si me lagao -," zaurla.

"Da," odgovori Brohier. "Kao i ti mene. Razgovaraćemo o tome u mojoj
kancelariji za nekoliko minuta." Očešavši se o Gordona, pojuri napred i
podiže ruku vičući, "Kapetane Brant!"

"Prokletstvo, vrati se ovamo!" Pružio je korak ka tom starijem čoveku, ali
ga Li uhvati i zgrabi mu ruku.

"Nemoj," odlučno će Li. "Nemoj."
Istrgnuo se i povukao korak unazad. Zar ne znaš šta to znači?" pitao je,
pokazujući rukom prema konvoju. "On predaje naš rad, prokletom
Pentagonu."
"Zar ne shvataš šta ovo znači?" psovao je mašući rukom u pravcu
konvoja.
"Prebacuje naš posao u prokleti Pentagon."
"Shvatam ja šta ovo znači," oštro će ona. "To znači da smo uprskali stvar,
i on to zna. To znači da on sada njima više veruje nego nama. To znači da će
nas izbaciti, a ja ne mogu da kažem da nismo zaslužili. Hajde, idi za njim -
možda ga možeš naterati i da nas preda njima. Šta bi to bilo, Gordi, špijunaža

ili izdaja? Ili možda pet optužbi za prvostepeno ubistvo."
Trenutno zadržan intenzitetom njenog napada, Gordon nije znao šta da joj

odgovori. Povređen što je nemoćan, u tišini je posmatrao kako Brohier stoji i
razgovara sa nekim ko je očigledno bio ovlašćeni oficir konvoja. Nakon što
su se njih dvoje rukovali, Gordon sa zakašnjenjem uvide da kapetanova
maskirna uniforma nema oznaku jedinice.

"Zašto bi Nacionalna garda vršila prihvat?" izusti skoro bez vazduha.
"Odgovori - ne bi, dakle to nisu oni. Verovatno je to Vojna obaveštajna
služba. Ali se niko neće čuditi ako vidi nekoliko vojnika za vikend na
autoputu - a oni mogu da odu pravo u Kamp Peri, ili Kamp Grejling, iskrcaju
Bebu II na V-22 tilt-rotor, i odnesu je bilo kuda."
"Nije bitno," reče Li. "Više nije u našim rukama."
Gordon je lagano vrteo glavom. "Ja to ne prihvatam."
Dok su oni razgovarali, kapetan se pope na jedan od tri HMMWV-a koji
su čekali. Bez izrečenih naredbi, motori zabrujaše, pa četiri stražara napustiše
svoja mesta i razidoše se svaki na po jedno vozilo.
"Prihvati to," osorno reče Li dok se Karl Brohier povlačio sa piste da im
se pridruži. HMMWV na čelu karavana se zatetura unapred, a ostala su ga
vozila pratila nekom krutom preciznošću. Gordon oseti kako mu se bes vraća
dok je kamion sa Bejbi Dva prolazio ispred ovog tria. Ali ni on ni niko drugi
ne reče ništa dok konvoj nije prošao kroz unutrašnju kapiju i nestao niz put.
"Hajde da popričamo o vama," reče Brohier i okrenu se ka svojoj
kancelariji ne sačekavši njihov odgovor.

Brohier ih je sačekao iza svog stola. "Sedite," pokazao im je. "Imam da vam
ispričam još jednu priču."

Gordon i Li razmeniše poglede, potom se rasporediše na dve najbliže
stolice.

"Sinoć me nazvao jedan od članova Generalštaba," reče Brohier.
"Pokušavao je da proceni izveštaj koji je dobio od SDB, koji sada
osluškuje svaki nagoveštaj ičega što bi moglo biti u vezi sa vašim otkrićem.
Naravno, nisu očekivali da tako nešto otkriju u Klivlend Plein Dileru." On
okrenu displej na stolu ka njima. "Prijave obezbeđenja pokazuju da ste ti i
kamion bili van campusa kada se to desilo. Pređena kilometraža na kamionu -
dobro, ovo nije sud. I ti i ja znamo da je to tvoje delo."
Grin kratko baci pogled na podatke prikazane na ekranu. "Da," priznao je.

"Stvarno mi je žao zbog pucnjave. Kolimator nije radio kao što sam
mislio." Sleže ramenima. "Istina, još uvek ne razumem dobro to polje
Okidača - nikad se ne odvaja od emitera."

"Ali ste shvatili kakav će efekat imati na te automobile pune dece."
"Na ta kola puna dece sa oružjem," ispravi ga Grin. "Da, shvatio sam. Ali,
nemojte se zavaravati - ta 'deca' nisu zaslužila da ih imenujete rečju koja ima
prizvuk devetogodišnjaka koji igraju šuge u školskom dvorištu ili
petogodišnjaka kako viču 'Mama, zagrli me.'"
"To ti tako misliš," reče Brohier. "Ali kao što sam ja kazao, ovo nije
sudnica, i ne interesuju me vaši izgovori."
"Zašto se obraćate samo Gordiju?" reče Li. "I ja sam bila tamo."
Brohier podiže obrvu i pogleda ka njoj. "Nemam informacija o tome."
"O čemu vi to?" bila je izričita, nagnuvši se unapred. "Straža je morala
oboje da nas prijavi. Išli smo tamo da pomognemo mojoj sestri. To je više
moja, nego Gordijeva odgovornost. On je to učinio zbog mene."
"Ne moraš to da radiš Li," reče Gordi tiho. "Doktore Brohier, ja sam
vozio kamion. Ja sam pritisnuo dugme. Uradio sam to na sopstvenu
inicijativu, i iz ličnih razloga. Ostalo nije bitno. Težina krivice pada na
mene."
"Gordi..."
Obojica su je ignorisali.
"Misliš li da znaš kolika je njena težina?" upita Brohier. "Imamo
jednokratnu priliku da na određeni način iskoristimo Okidač, da izvršimo
preventivni udar, ako hoćete - priliku koja će nestati čim saznanje o
njegovom postojanju postane javno. Radije ne bih navodio određene primere,
već ću samo reći da na pozornici ima glumaca kojima se ne može pružiti
šansa da se adekvatno naoružaju. A postoji jedna očigledna protivmera za
Okidač koju će neke vlade svakako iskoristiti - postavljanje zatvorenika,
talaca, na njihova oružja kao živi štit. Rizikuju se životi dobrih ljudi, Doktore
Grin - dobrih vojnika, i nevinih civila. Onih ljudi kojima želimo da
pomognemo, a ne da naudimo.
"Dakle, vi možete misliti da je ono što ste uradili u Klivlend Hajtsu bilo
upravo u tom duhu - preventivni napad da bi se odbranili dobri ljudi. Ali,
time što ste delovali unilateralno, izneli opremu na teren i drugi prototip na
put, nezaštićen, privukli pažnju javnosti i policiji zadali čudesnu zagonetku,
mogli ste načiniti neizrecivu štetu." Brohier vrhom kažiprsta lupnu po
displeju. "Nema informacija koliko ljudi večeras tamo razmišlja, Hm, pitam

se šta se to ovde desilo. Onog trenutka kad prvi od njih shvati, naš okvir
mogućnosti počinje da se zatvara."

"Mislim da previše verujete ljudima," reče Grin. "Nikoga nije briga. To
su već zastarele vesti."

"Siguran sam da je policiju u Klivlend Hajtsu briga," reče Brohier. "A mi
ne smemo dozvoliti da njihova istraga stigne pred vrata Terabajta."

"Neće," reče Grin. "Niko me nije video. Čak ni moje mete. Svi misle da
je to bila automobilska nesreća."

"Ne možeš mi to obećati. Ne znaš je li na prozoru na spratu bila video
kamera, ili je možda neki čovek šetao psa."

"Nije bilo nikoga, kažem Vam," insistirao je Grin. "Nema šanse da to
dođe do Vas."

"Nema? Objasni mi onda zašto me je SDB pozvala," na to će Brohier.
"Uneli ste nas u zapisnik. Tamo su svi suštinski elementi. A samo
saznanje da je nešto moguće je ponekad dovoljna motivacija.
"Zato sam ja odlučio da sada prebacim portabl sistem u Odeljenje
odbrane. I ovako bi uvek išao kod njih na testiranje, ali sam mislio da je
najbolje da sada nestane - pa sam to prepustio u ruke ljudima koji mogu da
zalupe vrata pred običnim radoznalim gradskim detektivom."
"Pretpostavljam da očekujete da i mi sada nestanemo," reče Li.
"Kad bi to bilo sve što mi je od vas potrebno, siguran sam da bi jedan
poziv bio dovoljan da se to desi," reče Brohier. "Ne, zamoliću vas da uradite
nešto teže, kad ste već umeli da budete tako sebični - potrebno mi je da oboje
ostavite svoj prtljag j uradite pravu i neophodnu stvar."
"Što će reći?" kušao ga je Grin.
"Što će reći," reče Brohier. "Doktore. Tajer, je l' biste imali nešto protiv
da izađete u predvorje na minut dva?"
"Ona može da ostane," reče Grin. "Nemam ništa protiv."
"Ja imam," reče Brohier. "Molim te, doktore Tajer."
"Ne moraš mu dozvoliti da te maltretira, U," reče Grin ustavši nakon što
je Li ustala.
"U redu je, Gordi." Vrhovima prstiju ga je lagano okrznula kad je prošla
pored njega.
Kad su se vrata zatvorila i njih dvojica ostali sami, Grin se okrenu ka
direktoru. "Dakle?"
"Ti si vrstan inženjer, doktore Grin," reče Brohier. "Ali si samo jedan
prosečan haker, a zgrada SDB-e je prepuna ljudi koji su u tome bolji od tebe -

bolji od skoro svakog honorarca. Radi se o njihovom ponosu, jer kad
pregleđuju sajberspejs, jedva da im nešto promakne. Osim toga, pronašli su
posebnu kopiju baze podataka istraživanja koju si u delovima nagomilao
širom neta. A jedan od naših ljudi otkrio je Trojanca kojeg si pokušao da
prikačiš na zapise zaposlenih u Terabajtu - onaj koji bi objavio bazu podataka
sa šest servera u trenutku kada bi bio objavljen tvoj prekid rada."

"Morao sam da pokušam," reče Grin.
"Ne, nisi. Morao si da imaš poverenja - a ti nisi."
"Hoćete me prijaviti? Ili očekujete da se sam prijavim?"
"Ni jedno, ni drugo. Daću ti još jednu šansu," reče on. "Još jednu šansu da
se izdigneš iznad svog prijatnog cinizma, i da si od poverenja. Da li ti je još
uvek stalo da zaštitiš Doktor Tajer?"
Dobro je promislio pre nego što je odgovorio. "Da."
"Čak i ako ona ne zna šta ti radiš?"
"Čak i onda,"
"Onda, ono što od tebe tražim jeste da daš ostavku, danas.."
"Čemu to vodi?"
"Za početak, to znači da neću morati da stavljam tvoje ime na listu po
kojoj će FBI proveravati biografske podatke, jer zvanično nikada nećeš biti
učesnik u Okidač projektu kakav je on sada," reče Brohier. "To znači da neću
morati da objašnjavam zašto sam te otpustio - jednostavno si odlučio da odeš
jer si bio protiv preseljenja čitavog projekta.."
"Je li to sve Što želiš? Da izbegneš neprilike?"
"Ne." Brohier povuče desnu fioku svog stola za nekoliko santimetara i
pošto je malo prebirao po njoj, nešto izvuče. Onda to odgurnu ka Grinu, i kad
se to dokliza do inženjera, on vide šta je to ustvari: disketa od deset gigabajta.
"Nemoj se od toga odvajati."
"Šta je ovo?"
"To je kopija arhive istraživanja Okidač projekta, identična je onoj koju si
pokušao da sakriješ - sa istom enkripcijom, sa istom lozinkom," reče Brohier,
a Grin sav ustrepta od uzbuđenja. "Ako nas napustiš onako kako od tebe
zahtevam, svojevoljno, bez oblačka sumnje nad sobom, verujem da mogu da
garantujem da niko od onih sa kojima radimo neće posumnjati da možda
nešto kriješ - ili da se možda sam kriješ od nečega."
"Ne razumem. Šta očekuješ da uradim sa ovim?"
"Drži se nje. Sakrij je negde. Sačekaj godinu dana. Ako se, nakon tih
godinu dana, ništa ne dogodi, ili nešto pođe naopako, odnesi je senatoru

Groveru Vilmanu i njegovoj grupi, i pomozi im da je upotrebe na pravi način.
Ali nam pruži tu jednu godinu da pokrenemo stvar sa mrtve tačke. Daj nam tu
godinu, pruži nam priliku."

Grin se, sedeći na stolici, nagnu napred i uze disketu, oprezno je držeći
između palca i kažiprsta. "Otkud znaš da ja ovo neću sutradan objaviti, a
onda jednostavno nestati?"

"Voleo bih kad bih mogao da kažem da sam jednostavno odlučio da ti
verujem," reče Brohier i zatvori fioku. "Ali ja isto tako znam da sigurno
shvataš da će, ako to uradiš, sve izaći na videlo - a Li će biti ta koja će izvući
deblji kraj, jer će do nje moći da dođu. Ona će biti ta koja će platiti cenu za
tvoj egoizam."

"Dakle, Li je talac u tvojoj fabrici oružja, je l' da?"
"Dajem ti šansu da biraš, doktore Grin - što je, da budemo iskreni, mnogo
veća protivusluga od onog što si zaslužio. Namrgođen, Grin ispusti disketu,
koja mu pade na dlan. "Šta nameravaš da kažeš NSA-u?"
"Što je manje potrebno. Da je od tebe traženo da arhiviraš istraživanje van
sajta. Ne moramo da komentarišemo to što si pokušao da napraviš jednu
kopiju za sebe."
"A policija u Klivlend Hajtsu?"
"Zar me nisi ubedio da vas niko nije video?"
"Jesam," reče Grin. Na trenutak se zagledao u disketu, a onda je tutnuo u
džep. "Gde ćeš poslati Li? Da li ipak ide u Aneks?" Pošto je Brohier oklevao,
Grin potapša izbočinu u svom džepu. "Kad si mi već poverio ovo, što mi ne
bi..."
Brohier popusti. "Ako"se bude složila, pratiće Bebu II u DARPA centar
za vršenje proba i provešće nekoliko nedelja obučavajući neke ljude da rade
na tom sistemu i da ga održavaju. Nakon toga će se pridružiti nama u
Aneksu."
Klimajući glavom, Grin ustade. "Biće joj teško," reče. "Iz čaure u svet"
"Znam," uzvrati Brohier, pa ustade i on. "Ali ako ti možeš da izdržiš
svoje breme, siguran sam da će i ona moći."
"Imam osećaj da ćeš je ubediti da treba da pokuša." Grin uzdahnu, sleže
ramenima i malo se razgali. "Doktore Brohier - ako ova godina prođe onako
kako se nadaš..."
"Onda ćeš imati priliku da me zapanjiš," reče Brohier i razvuče krajičak
usana u kez."
"Samo sam hteo da pitam

"Znam," na to će Brohier. "Odgovor je da. Ako nam ne budeš bio
potreban za nešto važnije u narednih godinu dana, moći ćeš da se vratiš."
Zatim mu pruži ruku.

Godinu dana uslovne slobode. Godinu dana pokore. Malo je to za ono što
sam uradio - što sam bio spreman da uradim. Grin steže ruku direktoru.

"Puno sreće," reče, neočekivano usplahiren. "Vidimo se sledećeg
oktobra."

13

INŽENJERSTVO

PARIZ Krenuli ste u potragu za nekim posebnim poklonom za ukućane? Na
izložbi evropske odbrane koja se održava svake dve godine, a koja je u
ponedeljak otvorila svoja vrata samo za bogate kupce sa spiska zvanica,
mogu se probati i kupiti iranski tenkovi, francuske probojne rakete, i
čileanske protivtenkovske mine. "Isto je kao i na svakom vašaru," kazao je
Henri Fokoit, organizator ovog jednonedeljnog događaja. "Uglačane čizme,
prodavci u odelima, predivni modeli, i luckasti pokloni. Izuzev prikazivanja
proizvoda, zapravo je prilično dosadno."

Kompletan izveštaj 10 vrhunskih izvoznika tajanstveni učesnici edeksa
govore mirno, i nose velike čekovne knjižice

Prvo vozilo iz Mark i sistema izvezlo se iz Bras Het fabrike u severnom
Sijuksu pet dana pre Božića. Imalo je formalnu i teško izgovorljivu oznaku
Pentagona (XM9M1, za eksperimentalnu municiju 9, Mark I) i serijski broj
(0001-1), ali je inače to vozilo bilo brat blizanac sa ručno izrađenim
prototipom portabla. Jedine izmene su bile zamena Keterpilar DuoKeta od tri
kilovata bojnim taktičkim bešumnim generatorom američke vojske, i dodatna
instalacija sigurnosnih mehanizama po vojnim standardima na ono što se
sada zvalo kontrolor gađanja.

Brojevi od 1 do 10 dostavljeni su bez ceremonije pod nadzorom 41.
taktičkog bataljona, 3. borbeno-inženjerske divizije. 41. Bataljon je bio
nedavno reorganizovan za potrebe transportovanja i razvoja Mark I Okidača;
o njihovoj zaštiti brinula se odgovarajuća divizija za bezbednost koja je još

bila u fazi formiranja. Prva stanica za svih deset jedinica bila je ponovo
otvoreni aerodrom iz doba hladnog rata u Severnoj Dakoti, gde su svi bili
podvrgnuti proveri na bojevim sistemima i dvodnevnim paprenim probama.

Do Nove godine, No. 1 je instaliran u podrumu Bele kuće. Nekoliko puta
tokom naredne nedelje, neopaženo je aktiviran svaki put na po par sekundi,
da bi se učinak mogao pažljivo odrediti. Po završetku tog procesa, njegov
zaštitni oreol obuhvatio je čitavu Belu kuću, istočnu stranu zgrade biroa
izvršne vlasti, zapadnu stranu zgrade ministarstva finansija, pešačku zonu
avenije Pensilvanija, istočni put i ulaz za turiste, kao i polovinu južnog dela
travnjaka.

Teško je bilo odlučiti na koji ga način upotrebiti - kao sredstvo primarne
odbrane, ili kao potporu postojećim sigurnosnim sistemima i procedurama.
Nakon dugih razgovora sa ministrom finansija i načelnikom tajne službe,
Breland je nadglasao obojicu i odobrio neprekidno dejstvo.

"Oduvek sam smatrao da Amerikanci treba da kad pogledaju ovo tle vide
kuću, a ne tvrđavu," rekao je on. "Kakav bi to primer bio, kakva poruka, kada
bih od ostalih zahtevao da spuste svoje puške l veruju ovoj tehnologiji, a da ja
sam u nju ne verujem?"

To je značilo da će Brelanda odsada "u mehuru" štititi agenti specijalne
jedinice tajne službe koji su podvrgnuti intenzivnoj obuci šok palicama i
komprimiranim puškama. U isto vreme, snajperisti su ustupili svoja
snajperska gnezda agentima naoružanim vučnim samostrelima od oko 50
kilograma - jednoj elitnoj grupi koja će ubrzo sebe nezvanično nazvati
Društvo Svetog Đorđa, po jednom srednjovekovnom društvu koje je nekada
štitilo suverenitet Engleske.

U toj novoj šemi bezbednosti, konvencionalno oružje nije bilo potpuno
odbačeno, ali je bilo odgurnuto na sam prag domašaja Okidača. Jedinica za
protivvazdušnu odbranu Bele kuće, naoružana novim Rejvn ručno-lansirnim
protuavionskim projektilima, premeštena je na krovove Ministarstva trgovine
i Uprave opšte službe. Da bi se pozadinski obezbedila "Elita tajne službe" na
zgradu Ministarstva izvršne vlasti i u samoj ogradi južnog travnjaka
postavljeni su interventni timovi sa tradicionalnim naoružanjem.

Nakon nedeljama dugih vežbi i proba, novi sistem bezbednosti mirno je
potisnuo stari tokom Brelandovog predsedničkog obraćanja.

Sudbina Okidača broj 2 bila je da zauzme zadnji deo uglađenog crnog
kombija sa zatamljenim staklima, vladinim tablicama, i vlastitim ugrađenim
generatorom od jednog kilovata. Kratko nazvan Kabuz, ovaj kombi je bio

predodređen da prati limuzinu predsednika u svim povorkama, pa je tako na
efektivan način postao deo oklopne zaštite limuzine.

Iako još uvek nisu bili izvođene probe vazduholovnog odseka, broji 3 i 4
smešteni su u prtljažnicima Eir 1 i Eir Fors 2 - vazduhoplovnim jedrilicama
predsednika Brelanda, i, za slučaj izbijanja rata, u njegovom komandnom
centru letenja. S obzirom na to da su blizanci 747-200 bile nenaoružane
letilice, one su zahtevale samo skromne izmene u operativnim procedurama -
što je uticalo jedino na kontigent tajne službe i izbor opreme za preživljavanje
koja se pod normalnim okolnostima nalazila u avionu.

Broj 5 je bio isporučen Kampu Dejvid, u Merilendu, i instaliran pored
prikolice za komunikacije nadomak glavne zgrade.Granica zone bez oružja
bila je obeležena prstenom od plavih zastavica. Snage bezbednosti za slučaj
povlačenja zadržale su svoje naoružanje, održavale svoje ograde, i nadgledale
granicu Okidača - jedna demonstracija, sa 9-milimetarskim mecima utisnutim
u grejpfrut koji bi se onda zakotrljao preko granice, bila je dovoljna da se
primeni kao upozorenje.

Broj 6 je otišao u utrobu S.A.D. Kapitola, made ne bez šale na račun toga
da li Kongres zapravo zaslužuje počast tela od nacionalne vrednosti ili ne.

Broj 7 instaliran je unutar zgrade Vrhovnog Suda, i bio je srdačno
prihvaćen od strane tamošnjeg načelnika za bezbednost. Borba oko
registracije nacionalnog vatrenog naoružanja i Dekreta o odgovornosti -
poznate među onima koji su je podržavali kao "zakon male Brende," a
protivnicima kao "dozvola za puško-grebatore"-još nije bila okončana. Ona
se izjednačavala ili čak nadmašivala borbu oko abortusa iz svireposti, i svime
ukazivala na to da će još dugo potrajati. Osam godina je prošlo otkako je
južno krilo Suda donelo odluku NFRRA o šetnji u slučaju Džeferson protiv
Sjedinjenih Američkih Država, a da su se pretnje smrću i demonstracije jedva
nešto stišale. Zapravo, godišnji marš "Pokaži svoje oružje" i miting povodom
godišnjice ove odluke postajali su sve veći i burniji iz godine u godinu.

Okidač broj 8 bio je dodeljen Pentagonu, a vrhovni vojni štab je razradio
četiri različita plana za primenu ovog sistema u tom čuvenom zdanju.
Međutim, u načelu su se dogovorili da ne ostvare nijedan od njih. Zvanični
razlog je bio taj što se mislilo da se to ne može učiniti, a da se ne unište
mnoge tradicije i ne isprovocira crv sumnje, što bi operaciju Okidač učinilo
najgore čuvanom tajnom u istoriji vojevanja.

No, Breland je sumnjao da se, iza te neosporne istine, krije duboko
ukorenjena naklonost generala za poznatim. Iako je zapravo bilo daleko

manje vatrenog oružja unutar zidina Pentagona nego što bi većina autsajdera
očekivala, načelnici i generali jednostavno nisu bili spremni, Breland je
mislio, da vide svoje potčinjene kako čuvaju stražu sa drškama od metli u
rukama - a još manje spremni da predaju svoje lično službeno oružje.

Nakon tog presedana, niko se nije iznenadio kada je direktor FBI-a odbio
ponuđeni Mark I za zaštitu štaba Biroa na desetom spratu i štaba u
Pensilvaniji. Ali je ipak tražio četiri jedinice za taktičku procenu, zahtev koji
se visoko kotirao na podužoj listi kandidata o raspodeli koju je izradio Bras
Het komitet.

Nije bilo ništa čudno što je i direktorka CIA-e odbila ponuđeni Okidač za
dobro čuvani kompleks štaba agencije u gornjem delu Lenglija u Merilendu.
Ali, i ona je očigledno uvidela koliki je potencijal ovog sistema, pa je tražila
deset jedinica za direktorijum nauke i tehnologije. Prema ovom zahtevu
Breland je bio pomalo pristrasan, pitajući se s kolikim pouzdanjem bi moglo
da se obezbedi da te jedinice ne padnu u ruke operacionog direktorijuma.

Osnovna oružja Nacionalne Agencije za Bezbednost bila su tehnologija i
kriptologija, što Okidač uopšte nije ugrožavao. Ipak, za većinu SDB
kapaciteta - uključujući i štab - bezbedno smeštenih u okviru vojnog Fort
Mida, odgovor direktora je bio "Hvala, ne treba."

Tako su brojevi 8, 9, i 10 dodeljeni sledećoj trojki po prioritetu sa
zvanične liste FBI-a o procenjenoj opasnosti od domaćeg terorizma i
nacionalnom planu za oporavak od katastrofa iz doba hladnog rata -
Federalnom komitetu za rezerve, administraciji socijalne bezbednosti, i
sedištu centralne arhive službe unutrašnjih prihoda.

"Kada sam ovo počinjao, nije mi baš bilo na pameti da štitimo poreske
činovnike," izusti Breland suvoparnim glasom dok je potpisivao dozvolu za
transfer. "Jutros sam dobio najnoviju statistiku iz Fedštata - trideset pet
hiljada žrtava oružanih razračunavanja, i još sto hiljada povređenih. želim da
uradim nešto kako bih zaštitio te ljude, a ne da opašem elitu - mi smo već
bezbedniji od njih. Neko pokušava da me razuveri kako nismo već skrenuli sa
pravog puta."

"Sledećih pedeset Mark I jedinica - jednomesečna proizvodnja - ide pravo
u Jutu da bi se uključili u test program," rekao je Ričard Nolbi. "Do marta
meseca nećemo imati priliku da se istinski posvetimo civilnom sektoru."

Breland uzdahnu. "Znam da sam bio tamo kada se o tome odlučivalo, ali
da li im je stvarno potrebno toliko njih odjednom?"

"Da, gospodine predsedniče," na to će general Stipek. "Istina je da bi oni

mogli da upotrebe sto i više njih - ali do sada, oni nisu bili u mogućnosti da
izvrše ijednu probu koja bi oštetila jedini primerak koji je u funkciji, dakle
probe koja zapravo simuliraju borbene uslove. Osim toga, specijalne jedinice
bezbednosti će biti spremne za samo nekoliko nedelja. One će nam biti
itekako neophodne kad budemo izašli van kruto kontrolisane sredine u kojoj
su bila prva deset Okidača."

Oslonivši se bradom o ruku, Breland se malo zaokrenu u stolici i zagleda
se kroz prozor u nalete snega nad Saut Portikom. "Valjda sam samo
nestrpljiv, generale," reče. "Sada skoro da ne mogu da izdržim da vidim
rezultate - svaka pucnjava, svaki bombaški napad terorista, svaki oružani
sukob iz trećeg svetskog rata izgledaju još besmislenije, još tragičnije, kada
znamo da se nešto može preduzeti."

Stotinu milja zapadno od Provo-a, u Juti, ogromna prostranstva pustinje
Grejt Solt Lejk pripadali su mašinama rata. Desetinama godina, stotine novih
i egzotičnih oružja donošeno je u Jutu na poligon za probe i obuku. Skrivene
od radoznalih očiju okomitim okruženjem, bele ravni sa ostacima soli bile su
bombardovane, spaljivane, mitraljirane u niskom letu, tučene vatrom,
zasipane gasovima, prskane škodljivim hemikalijama, sa razbacanim
ostacima uništenih bespilotnih letelica i aviona, i slupanih tenkova.

Daleko, u jugozapadnom delu UTTR-a nalazila se grupa hangara, radnji,
garaža, i baraka; oni koji tamo žive i rade dali su joj ime Tvrđava osame, a
Pentagon - Pustinjski centar za probe. Tu su najnovija i najtajnija oružja
bivala podvrgnuta probama. Oružja koja bi prošla ispitivanja postajala su
sastavni deo arsenala. Ona koja ne bi prošla, nestajala su bez traga kao
"evidentiraj i zaboravi" - što je bila sudbina klasifikovanih projekata za koje
se čak ni neprijatelj nije zanimao.

Poručnik pukovnik Rodžer Adams, komandant DTC-a, nadao se da će
XM9M1 Okidač biti od ovih drugih. Još kad bi se to moglo pokazati bez
kršenja protokola po kome se izvode probe, jer je već bio rešen da ovaj
sistem padne na ispitu - zato što bi u slučaju da prođe probe, ovaj sistem bio
prava noćna mora za svakog komandanta na bojnom polju.

Još bi bolje bilo za svakoga kad bi se njegov izveštaj mogao sažeti u dve
reči: Nepouzdan. Neefikasan.

Do sada su satovi za test neprekidnog operativnog trajanja dostigli prag
od dvestotine sati, a da su svih osam sistema još bili u funkciji. No, čak je i
taj test bio što je moguće izazovniji, sa dve jedinice na šejkerima, dve koje su
napajane lošom strujom, i dve koje su na svakih trideset sekundi birane u

rasponu od 1 do 100 %. Uz dosta sreće, sve bi one izdahnule pre nego
postignu početni cilj projekta od hiljadu sati.

Tog jutra trebalo je da otpočne presudan probni test. U 07:00, tri
gusenična vozila su se izvezla iz zgrade br. 9 i krenula na sever ka poligonu.
Prvo vozilo bilo je HMMWV opremljeno platformom za kameru. Poslednje
je bilo Bredli borbeno vozilo koje je nosilo čitavu malu šumu antena umesto
standardnog 25-milimetarskog topa.

Između Humera i Bredlija, kao u sendviču, išao je Ground Test Article 1 -
oklopni personalni nosač M113 u obliku kutije sa zaobljenim prednjim
delom, kojim je operator upravljao daljinski iz Bredlija. A u samom GTA-1
nalazio se Okidač 00013. (Adams nije mogao da ne bude sujeveran u pogledu
njegove oznake.)

Poligon je bio udaljen šezdeset kilometara od Tvrđave osame, ali je i
samo dvočasovno truckanje punom brzinom preko terena zapravo bila prva
prepreka. Na drugoj strani GTA-1 je očekivao ubitačni izazov, kome, prema
nekim očekivanjima, neće odoleti - najpre minsko polje velike gustine, potom
serija od pet vatrenih zona, svaka sa razornijim oružjem od prethodne.

U 08:30, Adams i koordinator za izvršavanje proba, kapetan Dajana Viks,
ukrcali su se u UH-60M Najthok helikopter, iz kojeg će lično posmatrati
probne operacije. Već su bili sustigli karavan vozila na poligonu, koji je
stajao u pustinji van granice obeležene zastavicom i čekao. Oboje oficira
staviše slušalice za praćenje komandne frekvence, i primakoše se bliže
velikim bočnim prozorima helikoptera sa dvogledima u rukama.

"Test Kontrola, govori Test Komanda," reče Viks. "Možete početi.
Prijem."

"Rodžer, Test komanda. Svim stanicama, pripremi se za aktiviranje GTA-
1, na moj znak."

Iz svog helikoptera koji je lebdeo iznad samog poligona, Adams i Viks su
gledali kako se Humer i Bredli povlače nekoliko stotina metara iza M113.
Kad se začula komanda za aktiviranje, imali su nenadmašan pogled na
minsko polje ispred samog M113 koje je u polukrugu najednom buknulo
stotinama oblačića belih kristala i prašine koji se uzdigoše sa korita
nekadašnjeg jezera. Očišćena površina se, bez sumnje, protezala u prečniku
od tri stotine metara. Kada je M113 pošao napred, krug se proširio za još
pedeset metara, a potom se u velikom luku kretao ispred vozila kao talas koji
seče pramac broda.

"Ovo je neverovatno," povika Viks Adamsu, vrteći glavom. "Čini mi se

da oklopni transporter može stati na minu samo ako dođe u minsko polje, a
da Okidač nije uključen. Oklopna kolona sa jednim od ovih uređaja na čelu
ne bi čak morala ni da usporava. Rekla bih da je sada M58 zastareo," dodala
je misleći na savremeni borbeno inženjerski sistem za uklanjanje mina.

"Ništa čudno," vičući uzvrati Adams naprasito. "Ovo smo i očekivali od
statičkih proba."

"Da, gospodine - ali je vredno pažnje."
Kad je GTA-1 očistio minsko polje, omogućivši kameri i ostalim
rekorderima da se resetuju, a Najthok primakne bliže prvoj vatrenoj zoni,
nastade kratka pauza. Potom se iz slušalica uz pucketanje prolomi komanda
za nastavak operacije, i postariji oklopni transporter tutnječi krenu napred.
Čim je prešao prvu markirnu zastavicu, nišandžija sa udaljenosti od oko pet
stotina metara otpoče paljbu 40-milimetarskim automatskim lanserom
granata - najpre pojedinačnim pucnjevima, potom kratkom rafalnom paljbom,
a zatim neprekidnom rafalnom paljbom stotinama hitaca u trajanju od deset
sekundi.
Vodniku čiji je prst bio na okidaču činilo se kao da svaki hitac pogađa cilj
- osim što kad nestane bljesak i povetarac otera dim, vidi oklopni transporter
kako se i dalje kreće. No, posada koja je pratila oklopni transporter u Humeru
i sve to snimala, kao i posmatrači iz vazduha videli su nešto sasvim drugo. Iz
njihove perspektive, granate su ekslodirale dve stotine metara dalje od vozila,
kao da su udarale u neki nevidljivi zid. Najteža šteta koju je M113 pretrpeo
bila je kiša šrapnela.
"Dakle, ja sam zaista impresionirana," vičući reče Viks. "Mark 19 je
predviđen za uništenje oklopnog transportera.
Namrgođen, Adams ne reče ništa.
U sledećoj vatrenoj zoni bilo je više pešadije, naoružane sa po dva Silver
Dragon navođenim protivtenkovskim projektilima. Iako su bili besprekorni
strelci, a eksplozije još glasnije i spektakularnije, efekat mreže bio je isti.
Bezbedan iza svog misterioznog štita, GTA-1 se lagano kretao napred.
U trećoj vatrenoj zoni čekalo je jedno Bredli borbeno vozilo sa ugrađenim
najmoćnijim protivtenkovskim oružjem kojim raspolaže pešadija, TOW 2
navođenim projektilom. Njegova bojeva glava je bila dovoljno snažna da
probije frontalni oklop glavnog borbenog tenka, i trebalo bi da uništi vozilo
lakog naoružanja kakvo je M113. Ali je i on bio uzalud utrošen protiv Okidač
polja, silom udarnog talasa prigušene daljinom, tako da je ceo njegov učinak
bio taj što se oklopni transporter na tren zaneo u stranu.

"Da nisam ovo video svojim očima," promrmljao je Adams skoro bez
daha. "Test Kontrola, govori Test Komanda - koju frekvenciju koristi
Abrams?"

"Kombat 1 za C&C, Kombat 2 za monitor, gospodine."
Kada je oklopni transporter prešao u četvrtu vatrenu zonu, Adams se
nagnu unapred i promeni radio frekvenciju na Kombat 2. U ušima mu
zakrčaše nov« glasovi dok se Abrams tenk pripremao da ispali svojim
ubojitim preciznim 120-milimetarskim topom sa oko osam stotina metara.
"GANER, OKLOPNI TRANSPORTER, HEAT, naciljaj," naredio je
komandir tenka.
"OKLOPNI TRANSPORTER, naciljao, primljeno."
"Cilj je zelene boje," saopšti Test Kontrola.
"GANER, pali!"
"Palim, primljeno."
Uskovitlani sivo-beli oblak iz kojeg je prodirala vatra boje krvi pokuljali
su iz trupa tenka kad je ogromna granata jurnula ka svom cilju. Detonacija
visoko-eksplozivne granate beše mahnita i užasavajuća, pa se Najthok istoga
časa zatrese. Ali iako je eksplozija iskrivila antenu i odbacila oklopni
transporter pola metra u stranu na trošnom koritu nekada slanog jezera, nije
bilo nekih ozbiljnijih oštećenja.
"Ganer, oklopni transporter, sabot."
Čuvši to, Viks se trgnu i okrete glavu ka Adamsu. "Ko je to ubacio u test
program?" zahtevala je da čuje od Adamsa.
"Ja," reče Adams.
"Oklopni transporter, sabot, primljeno."
"Ali u sabot metku nema eksplozivnog punjenja. To je strogo KE oružje -
znate šta će se dogoditi."
"Ganer, pali!"
"Da, kapetane," reče Adams.
"Palim, primljeno!"
Nekoliko trenutaka kasnije, od test artikala je jedino preostao sprženi
uljani beleg na oko desetak metara daljine, visoki stub crnog dima, i mukla
kiša metalnih komadića kako udaraju o tle.
Dok su u pozadini iz tenka dopirali razdragani poklici posade, začu se
poruka:
"Test komanda svim jedinicama, izgleda da smo gotovi za danas. Zaštitite
svo oružje, zaključajte sve data rekordere, i vratite se u bazu."

"Pukovniče Adams, ne razumem," povika Viks skidajući slušalice. "Imali
smo u petoj zoni još Apača naoružanog Helfajer projektilima."

"Nećemo sada o tome, kapetane," reče Adams, sa besom koji mu se video
u očima. Skidajući slušalice, Adams se nagnu napred, potapša pilota po
ramenu, i dade mu signal da vrati helikopter nazad.

"Kuda, onda?"
"Sačekaj brifing nakon ove operacije."
Kad se helikopter spustio, Adams joj bez reči naredi da ga prati, naglo
pruživši ruku u pravcu svoje kancelarije. Iza zatvorenih vrata, on se okrenu
ka njoj sa rukama prekrštenim na grudima. "Kao prvo da razjasnimo jednu
stvar - nisam obavezan da vam se pravdam."
"Razumem, gospodine."
"Dobro, dakle ovo je brifing u vezi sa upravo završenom operacijom. Na
šta se žalite?"
"S obzirom na to da sam ja ta koja potpisuje prvu liniju na izveštaju koji
ide u štab, nadala sam se da ćete me udostojiti time što ćete mi izložiti svoje
razloge."
Adams baci pogled kroz prozor, "šta mislite, kakav bi rezultat bio sa
Helfajer projektilima?"
"Pa..." Napućila je usne. "Kad 120-milimetarski HEAT nije ništa uradio,
onda su izgledi takvi da ne bi ni Helfajer."
"U tom slučaju bi sada bilo oko sto dvadeset vojnika koji bi bili svedoci
čuda, konzerve pretvorene u neuništivi tenk sa nevidljivim štitom - dakle oko
sto dvadeset umova koji bi bdeli nad idejom da tamo negde postoji nešto što
može da primi njihov najbolji hitac i da nastavi da se kreće. Ja nikoga ne
optužujem da je nelojalan, kapetane Viks, ali mislim da oni ne bi bili u stanju
da o tome ne pričaju. A ja ne bih želeo da ova ideja dođe do kojekakvih
činova. Ne mogu da se setim ničeg što je destruktivnije za moral."
"Pa ste im pružili onako pompeznu završnicu, da bi ste ih razuverili."
"Jesam," uzvrati Adams. "Kapetane, možda ih ne mogu naterati da
zaborave sve što su tamo videli - ali polovina nekog čuda ne daje ni upola
dobru priču, a razlika bi mogla biti u tome što će im bar biti zapušena usta.
Što se tiče vašeg izveštaja, budite iskreni, ali neka bude što jednostavnije -
nadglasao sam vas u vezi protokola probnih operacija, jer sam hteo da
uključim municiju iz čitavog arsenala."
Viks je na tren zastala kako bi sve to svarila. "Znate šta, gospodine," poče
ona laganim tonom, "kad bi Okidač imao veći domet, Abrams je taj koji je

trebalo da gori."
"Postarajte se da i to uđe u vaš izveštaj, kapetane," reče pukovnik

klimnuvši glavom. "Ali bi bolje bilo da to više nigde ne ponavljate."

Jednog vedrog, hladnog januarskog jutra, dva aviona uz grmljavinu uzleteše
sa piste u Nelis vazduhoplovnoj bazi ka baršunastom nebu nad Nevadom.
Test 11 činio je je nespojivi par - postariji Nejvi F-14 i uglađeni Eir Fors F-22
- ali su se prilično dobro uklopili i sa lakom gracioznošću dobro uigranog
tandema koji izvodi poznati im zadatak skrenuše na jugoistok.

Njihov borbeni let imao je pažljivo zacrtane komande, a posada aviona je
dobila precizna uputstva. Ipak, nije bilo odgovora na baš sva pitanja, a neka
se nisu smela ni postaviti.

Jedno se ticalo samog aviona koji je bio cilj operacije. Dok su većina
ciljnih bespilotnih letilica bili fajteri povučeni iz upotrebe, borbeni let Test 11
bio je uperen protiv QT-1 Džejhok, letelice na principu jednog običnog
mlažnjaka sa dva motora koji se koristi za obuku pilota transportnih i tanker
aviona. Čak je i direktor probnih testova uz šalu priznao da je to pomalo
čudno.

"Da, izgledaće kao da gonimo Soutvest Eirlajnz putnički avion iz Solt
Lejk Sitija," rekao je general. "Pa budite sigurni da nećemo."

Cela misterija je bila uzdignuta na još veći nivo samim tim što je ukrcano
mnogo oružja, koje je bilo neobično teško za jedan test koji je obuhvatao
jednu najobičniju bespilotnu letelicu ma koje vrste. Na Tomket kapetana
"Mojo" Torna bili su okačeni projektili Feniks i Sperou dok je Reptor
kapetana "Rino" Etlija. imao i Sajdvindere, vrstu samonavođenih raketa
'vazduh-vazduh' i AMRAAM-ove sakrivene u njegov unutrašnji prostor za
bombe. Svi ti projektili imali su žive bojeve glave. Svaki fajter imao je i
kompletno punjenje municije za 20-milimetarski top, u vidu eksplozivne,
olovne trasirne mešavine.

"Napunjeni smo kao da jurimo medveda, Mojo," kazao je jedan od
oružara, postavivši pitanje na koje nije očekivao odgovor.

"Vratićemo ono što nam ne treba," odgovori Torn. Nasamo je svom
kopilotu kazao, "Izgleda kao da žele da dobiju jednomesečni izveštaj sa
jednog jedinog borbenog leta."

Izgledi da se to dobije uistinu su se činili bledim. Rečeno im je da će
ciljni avion nositi eksperimentalni elektronski paket za protivmere, koji se

inače nazivao kratko "paket". Njegovi principi i mogućnosti nisu spominjani,
a još manje obelodanjeni. No, i pored samog eksperimenta, ništa u vazduhu
ne bi verovatno odolelo snažnom napadu koji je predviđen u komandama
ovog borbenog leta - a kamoli takva jedna meta tankih zidova i staklene
pilotske kabine.

Nije bilo na njima da postavljaju pitanja i očekuju objašnjenja. Odradiće
tu misiju kao profesionalci, zapaliće tu bespilotnu letilicu, a ostalo prepustiti
upravnicima. Za samo nekoliko minuta, ovaj tandem je, skoro brzinom
zvuka, prešao razdaljinu do prve kontrolne tačke leta nad Severnozapadnim
delom Jute. Kad su se okrenuli na jug, uključiše radare za dalekometni napad
i popeše se na naznačenu visinu. Skoro istoga trenutka, imali su na nišanu
ciljnu letelicu, koja je kružila nad tim predelom. Reptor se povuče iza
Tomketa, koji je imao zadatak da prvi otvori vatru.

"Flegman, Mojo," reče Torn, pozivajući kontrolora testa.
"Mojo, Flegman. Kreni."
"Imam Test 11 na nišanu. Zovem Džudi." Čim je izgovorio tu reč,
kontrola presretanja prešla je u Tomove ruke.
"Rodžer, Mojo. Postupi po naređenju. Cilj na dometu."
"Kontakt, dvadeset levo, četrdeset pet milja."
"Avion je tvoj."
Kada je oficir koji je pratio operaciju presretanja na radaru saopštio da
ima trideset pet milja do cilja, Torn izabra Feniks projektil. Na trideset milja,
on reče:
"Foks jedan," i palcem pritisnu dugme za ispaljivanje.
Kad se ovaj snažan projektil otkačio od aviona i supersoničnom brzinom
poleteo ka cilju, dva fajtera odlepiše se od ciljne ravni i skrenuše u levo,
zadržavajući odstojanje od cilja kako je zahtevao plan leta. Feniks je tako
brzo prešo to odstojanje, da je jedino Tomket RIO, okrenuvši glavu u stranu,
uspeo da vidi eksploziju golim okom.
"Direktan pogodak!" uzbuđeno je uzviknula kada se jarki obljesak žute
boje pretvori u crni oblačak. "Avion eksplodirao!" Ali u sledećem trenutku
vide da je avion još uvek na njenom radaru. "Mojo.."
"Vidim. Flegman, Test 11. Da li imate evidenciju o ovom avionu?"
"Test 11. Flegman, negativna eksplozija, avion u životu. Cilj nije na
dometu." Nakon beskrajno duga dva minuta, kontrolor se ponovo oglasi.
"Test 11, cilj na dometu. Postupi po naređenju."
Nekoliko sekundi kasnije, drugi Feniks se obruši ka horizontu. Ponovo

žuti bljesak, ponovo kovitlac crnog dima - i ponovo očigledno neoštećen
avion.

Približivši se na odstojanje od dvadeset milja, Tomket otpusti prvi od
Sperou projektila srednjeg dometa. Ciljni avion je i dalje leteo.

"Rino, proveri pobednika," reče Torn, i promeni radio frekvenciju na
VHF frekvenciju leta.

Njegov kopilot potvrdi.
"Rino, šta god da je prikačeno na tu pticu, želim da ga imam."
Pre nego je Rino mogao da odgovori, začu se oštar, prekoran glas
generala Tom Venigana iz ministarstva za odbrambenu tehnologiju. "Test 11,
ovde Goldenrod. Prestani sa brbljanjem."
"Razumem, Goldenrod," reče Torn sa knedlom u grlu.
Poslednji projektil koji je ispalio Tomket bio je efikasan koliko i prvi, pa
se avion preusmerio kako bi omogućio da Reptor pokuša da zada udarac.
Sada je Torn već bio siguran da ovaj "paket" ne samo što ometa navođenje,
nego utiče na bojeve glave projektila da eksplodiraju pre vremena. Očekivao
je da će AMRAAM sa aviona F-22, projektil koji ima veliku bojevu glavu sa
direktnom fragmentacijom, okončati ovu vežbu.
Ali nije bilo baš tako. Četiri puta je Reptor otvarao svoje oružane ramove,
i četiri puta je kontrolor testa saopštavao, "Negativna eksplozija."
"Do đavola. Kakva je to naprava?" Torn promrlja svom RIO-u. "Osam
čistih presretanja, osam bojevih glava, a on je još tu."
"Možda nije," rekla je. "Možda je to prokleti duh."
"Saznaćemo za koji minut, ako se budu pridržavali komandi leta."
Napravili su pet krugova pre nego što su oficir za bezbednost dometa i
kontrolor testa dali svoja odobrenja.
"Test 11, Flegman."
"Flegman, Mojo."
"Mojo, pređi u borbu prsa u prsa."
Fajteri sa žudnjom pojuriše po svetlim tragovima koje su ostavili njihovi
impotentni projektili. Dugo pre toga, tačka koju su pratili pretvorila se u
svetlo crvenu siluetu, a ta silueta u prepoznatljivi avion.
"Ovo je zaista T-1," reče Tom, skoro bez kapi krvi u licu od velike brzine.
"Prokleti Bičkraft."
"To sigurno nije sportski avion, Mojo," oglasi se RIO.
"Bespošteno ubija," složio se pilot Tomketa.
Zvuk u slušalicama zakrča. "Test 11, cilj na dometu. Spreman za dejstvo.

Obratiti pažnju na razdvajanje."
"Primljeno, imam cilj. Rino, napravi mi malo mesta."
Čim se Reptor obrušio u stranu, Tom se usredsredio na cilj. Vičući

"Pucaj, pucaj, pucaj," otvorio je propisane rafalne paljbe od po jedne sekunde
pri maksimalnom efektivnom dometu njegovog topa. Činilo mu se da su
prvih nekoliko paljbi eksplodirale negde u sred vazdušnog prostora kao
kineske petarde pri udaru o nevidljivi zid.

No, nešto projektila se ipak probilo, jer su komadi Džejhoka počeli da
lete u svim pravcima. Samo trenutak pre nego što se Torn odlepio, letelica se
raspala u delu ispred samog motora, pa su se razmrskani komadi razleteli i
valjali ka zaleđenoj pustinji od soli osam hiljada stopa niže. Oštro
zaokrenuvši ka Nevadi, zanemela posada aviona pretraživala je tle u potrazi
za objašnjenjima.

Rino se konačno oglasio. "Flegman, cilj eksplodirao. Test 11 se vraća u
centar, prijem," javio je putem radija, a potom bacio pogled u stranu iz svoje
kao mehur pilotske kabine dok je usporavao kako bi sačekao Tomketa.

"Rino je zbunjen koliko i ja. Šta smo to, kog vraga, upravo ovde videli?",
upita RIO.

Torn odmahnu glavom tražeći odgovor na njene reči i Rinov upitni
pogled. "Znam samo to da će biti teško o ovome ćutati."

Što se tiče Džefrija Hortona, njemu je pustinja u Nevadi mirisala na vruć
asfalt i betonsku prašinu, a zvuci su bili zveket pušaka, zupčastih točkova, i
dizel motora koji su tutnjali unaokolo. Aneks Terabajt laboratorija je već šest
meseci bio pod neprekidnom izgradnjom, i kraj se nije nazirao. Onaj deo
prostora koji je bio završen već je bio prenatrpan, a bilo je još zaposlenih
tehničara i inženjera koji još nisu bili tu, jer jednostavno nije bilo mesta za
normalan rad.

Sve se izmenilo, i još uvek se menjalo. To što je Horton prešao skoro celu
državu da bi stigao tu, bilo je već deo prošlosti. Asfaltiran je jako široki put
sa dve trake kroz teren prepun šipražja, kako bi više desetina traktora svakoga
dana prevozilo sve više tona materijala i opreme potrebnih za izgradnju. Bilo
je pet novih zgrada za laboratorije raspoređenih u nizu južno i istočno od
prvobitne građevine, kao i čitavo selo stanova koje je gradio Kardinal kod
same glavne kapije, za smeštaj više od šezdeset ljudi koji sada žive u Aneksu.

Sve je bilo drugačije od onog što je Horton očekivao, i malo toga je bilo
po njegovom ukusu. Te nedelje, kada je on bio jedini član osoblja Kolumbije
u Aneksu, bile su mu jako teške - dugi sati dosadnog rada, neprijatne vrućine,

improvizovani kvartovi sa malo neophodnih potrepština, breme odgovornosti
koje ga je gušilo, i izolacija koja ga je svakom danom sve više pritiskala.
Opstajao je tako što se kroz šalu tešio da je sve to privremeno, i da će se stari
tim ponovo okupiti i da će posao opet biti zabavan.

Ali nije bilo tako.
Li Tajer je sada vladala svojim kraljevstvom od deset hiljada kvadratnih
stopa i timom za Instrumentalizaciju i Merenja sastavljen od osamnaestoro
ljudi.
Po njenom nalogu, veći deo tog tima radio je na suštinskom ali - do sada -
nedokučenom problemu detekcije i merenja polja Okidača bez upotrebe
pirotehnike. Van laboratorije, držala se podalje od svih. Horton ju je jedva
sretao, osim dva puta nedeljno na sastancima tima, na kojima jedva da se
osmehivala, a kamoli smejala.
Horton nije mogao ni da pretpostavi šta joj je to oduzelo držanje i
živahnost, a do sada mu ona nije ni pružila priliku da je priupita.
Dok je Li samo delimično bila tamo prisutna, Gordon Grin se uopšte nije
ni pojavio u Nevadi. Prema Brohierovim rečima, Grin se u poslednjem
trenutku predomislio sa izgovorom da više voli da menja poslove nego mesta.
Sam od sebe, direktor se naglas pitao nije li neka žena povod takve jedne
odluke. Jedino što je Horton znao je da je Grinu ostavio tri poruke, ali da mu
ovaj nikada nije odgovorio.
Novi fizičar inženjeringa, Val Bouden, imao je dva puta više prostora
nego Li, pa ga je pretvorio u dupke opremljeno Eksperimentalno
predstavništvo - sa mašinistima za upravljanje proizvodnjom pomoću
kompjutera, hardver inženjerima, PROM-gramerima, kompozitnim
spinerima, i rezervoarima za sagorevanje. Boudenov tim je, do sada, u nacrtu
konstruisao četiri varijante Marka 1: jedan za Li, jedan za Hortona, i dva za
testiranje dometa. Bouden je bio naočit i talentovan, pa je oko sebe okupio
grupu jednako talentovanih ljudi - njegov četvrti Mark 1 je bio za 40 % lakši
od prvog, a treći je bio mnogo efikasniji. Uistinu, on je zadržao strogo
kolegijalni odnos, pa je Hortonu nedostajao njegov duhoviti, pomalo ciničan
prijatelj.
Čak se i Brohier promenio. U Kolumbiji je odavao utisak zadovoljne
osobe, onako dok je sedeo za svojim stolom uživajući na lovorikama, dok je
tim naučnika obavljao najteži deo posla. Njegove posete raznim
laboratorijama bile su učtive i površne, pa je više interesovanja ispoljavao za
rezultate nego za sam rad. Ali otkako je došao u Aneks, Brohier je živnuo.

Smatrao je da je oblikovanje, navođenje i zaštita Okidač polja njegov lični
problem, i stoga je imao pomalo agresivan pristup prema tom eksperimentu,
što je Boudenovoj radionici ulivalo nadu.

Horton je rukovodio najmanjim sektorom i najmalobrojnijim osobljem.
Njegova grupa za Teoretsko modeliranje zauzimala je šest malih kancelarija
smeštenih duž skromne ovalne konferencijske sale. On je doveo dvojicu
tehničkih istraživača, jednog matematičara, jednog asistenta za vođenje
administracije kako bi vodio preciznu dokumentaciju i tekuće nalaze
istraživanja, i jednog mladog fizičara sa zanimljivim idejama iz domena
teorije informacija primenjene na CERN sistem.

Svakoga jutra su imali jednočasovne informativne sastanke, na kojima su
razmenjivali ideje i stvarali nove. Te diskusije prepune genijalnih ideja
održavale su ih mentalno krepkim, ali je pritisak bio ogroman, jer je svaki
bitan korak napred dovodio do neposredne podele u radu čitavog Aneksa.
Iako je nadahnuta upornost u svim sektorima eksperimenta donela neke
pomake, duboko shvatanje ovog fenomena je bio kamen spoticanja u onome
što su hteli da naprave.

No, napredovali su jako sporo. Horton je svoju grupu okarakterisao kao
grupu "dobrih hemičara, i kakvih-takvih fizičara," i osećao se odgovornim za
ove poslednje. Obično bi se u poslepodnevnim časovima sakrio u svojoj
kancelariji, skrhan zadatkom koji je bio pred njim, borio se sa ubeđenjem da
mu ponestaje moć zdravorazumskog rasuđivanja i sa osećanjem da bujica
inspiracije, koja mu je neophodna da reši ovu zagonetku, nadmašuje njegove
sposobnosti.

Ta sumnja u samoga sebe je na mahove rasla, na mahove slabila, ali
nikada nije iščezla. Hortonu se sve više činilo da je otkriće Okidača rezultat
spleta srećnih okolnosti, i da bi neko drugi morao to da objasni. Iz tog razloga
je počeo da vrši pritisak na direktora da objave svoja istraživanja, ili da ih bar
privatno dostave svojim kolegama koji bi se možda za njih zainteresovali. Ali
Brohier nije ni pomišljao na to.

"Matematičku fiziku ne interesuju fenomeni - i ja ne vidim kako bi
objavljivanje u Ripley's Believe It or Not unapredilo naš rad," reče Brohier.
"U svakom slučaju, to što kontaktiramo sa ministarstvom odbrane koči nas da
išta objavimo bez njihovog blagoslova - što nije u izgledu, bar ne u ovom
trenutku."

"Ne mogu da razumem zašto ste se sa tim složili
"Zar vi ne razumete koncept 'državne tajne'? Objavičemo onda kada to

neće nositi tako visok rizik da se kompromituju predsednikova kampanja,
međunarodna stabilnost -"

"Što se može desiti za pedeset godina - ili nikad."
"U međuvremenu, vlada se složila da ne guši i ne osporava naše patent
primene na Okidač uređaju."
"Dakle, složili su se da možemo zadržati ono što je naše, dokle god
drugima ne kažemo za to," reče Horton, "Nekako ja u tome ne mogu da vidim
nikakav paritet."
"Ako vi smatrate da to nije nikakav ustupak, onda zasigurno niste imali
kontakte sa višim instancama vlade - bilo koje vlade," Brohier će na to.
"Prihvatiti ono što oni žele i reći da je to na obostranu korist - to je dobro
ukorenjem refleks. Samo najčasniji uspeju da se tome suprotstave. Imamo
sreće što je u ovom trenutku jedan od njih baš sam predsednik."
"A šta će biti za tri godine, ako Breland ne dobije ponovo izbore?"
"Za tri godine ovo će biti drugačiji svet - i ne bih imao ništa protiv da se
potpišem ispod bilo kojeg predskazanja koje je određenije od ovog mog. Ne,
Džefri, ako ti je potrebno još mozgova, uzmi ih - ti jedva da imaš polovinu
ljudi koji su ti potrebni, i prilično pouzdano mogu da kažem da niko neće
dovoditi u pitanje tvoj zahtev da udvostručiš svoje osoblje."
"Mislim da se najbolji među najboljima neće odazvati mom pozivu pod
ovakvim uslovima - posebno ako ne mogu da im kažem šta je to zbog čega su
mi potrebni, niti gde se radi, osim da je to u Kembridžu ili Palo Altu."
"Možda ne možeš da im kažeš, pa čak ni ja," složi se Brohier. "Ali se
mogu opkladiti da predsednik može. Dakle, ako znate nekoga koga bi želeli -
"
"Voleo bih kad bi to bilo tako jednostavno," reče Horton. "Voleo bih kad
bih mogao da vam uručim spisak desetorice ljudi za koje znam da nam mogu
pomoći. Ali kako da znam kakvi stručnjaci su nam potrebni, kad ne mogu čak
ni pravilno da definišem problem? Možda bi nam trebali stručnjaci iz oblasti
metafizike."
Brohier se prigušeno nasmeja. "Možda je tako. Uprkos tome, ja želim da
ukažem na jednu drugu opciju. Vašington već ima ugovore sa velikim brojem
naučnika, a koji rade u svakoj branši civilne birokratije, za Pentagon, sve
agencije i ugovorne strane. Možda ima malo istinskih stručnjaka iz teorijske
fizike, ali sam siguran da mora da postoji bar neko u tom mnoštvu sa znanjem
koje tražite, i da će Breland biti više nego srećan da nam ga pošalje - ili nju,
svejedno. Ni starešinstvo ne bi bila prepreka - možemo tražiti bilo koga sa

vrha spiska osoblja. Razmislite o tome."
U to ih neko prekinu i tako spasi Hortona da prizna da je ta njegova ideja

podstakla njegov osećaj prema profesionalnoj teritorijalnosti. Prekinuo ih je
jedan kurir iz kućice za signal bezbednosti - sa lokalnim govorom, iz
telegrafske službe.

Ta četiri oficira iz kućice za signal bili su, bar koliko je Horton znao,
jedino vojno osoblje u Aneksu. Horton je ovoga nazivao Krojač - jer su mu
poslovno odelo i plava kravata tako neuverljivo odudarali, da je izgledalo kao
da je u uniformi.

"Hoćete da izađem?" upita Horton.
"Nema ništa u ovome što vam sutra na sastanku neću saopštiti," reče
Brohier potpisujući prijem magnetski zapečaćenog portfelja. Vrata se još nisu
ni zatvorila za kurirom, a Brohier je već otkucao sigurnosnu šifru, i vadio
dokumenta koja su bila unutra. Preleteo je pogledom po naslovnoj strani,
namah izrazivši svoje nezadovoljstvo, i zagledao se u sledeću stranu.
"Dobro," reče, i povuče se za svoj sto.
"Šta je? Šta je to?"
"Lista želja iz Pentagona," kaza Brohier. "S obzirom na to kada je
napisana, pretpostavljam da je ona odraz rezultata testiranja koja su izvedena
na ranijim modelima."
"I?" upita Horton, smestivši se na obližnju stolicu.
"Oh - ništa čudno. Oni žele da uređaj bude manji, lakši, i sa manjom
potrošnjom. Žele veći domet - hiljadu pet stotina metara što je pre moguće, a
posle toga tri hiljade metara što je pre moguće."
"Dakle tu nema nagoveštaja da oni znaju da su njihove prve dve želje
suštinski kontradiktorne?"
"Nema nagoveštaja," složi se Brohier. "Oni žele i da se efekat Okidača
nekako zaštiti ili blokira, ili da bude usmeren - ili, što bi bilo najidealnije, i
jedno i drugo."
"To, dakle, znači da oni ne bi morali da predaju svoje oružje da bi u
potrebi 11 ovo."
"Vrlo verovatno." Brohier pogledom prelete celu stranu. "Ovu stranu je
potpisao predsednik, a ne Stipek."
"Karl - mi im ne možemo dati ono što oni hoće od nas."
"Ovo je, kao što sam već kazao, lista želja. Ne očekuju oni da će im to biti
na poslužavniku već sutra ujutru."
"Nisam to ni mislio," reče Horton nagnuvši se napred. "Onog trenutka

kad im budemo dali Okidač sa usmerenjem, on prestaje da bude odbrambeno
oružje - prestaje da bude sila za razoružavanje. Ako naša vojska bude imala
Okidač sa usmerenjem, onda se vraćamo u istu igru - zadržaće svo svoje
oružje, a oduzeće svo naše. Karl, plan nije bio takav - zar ne? Ili je bio?"

"Nije."
"Šta ćemo onda da radimo?"
"Radićemo na listi želja," reče Brohier, nežno spuštajući predsednikov
memorandum na sto. "Ali kad Božić dođe, daćemo svima poklone - da
budemo fer."
"Jeste li zaista spremni da to uradite?"
Brohier se spokojno nasmeja. "Pretpostavljam da bih mogao da vam
oprostim to malo skepticizma. Ali i ja imam savest, Džefri - čak i onda kada
se od mene očekuje da budem lojalan. Želim da predsedniku i njegovim
ljudima dam svaku šansu da zadovolje moje visoko mišljenje koje o njima
imam. No, nisam ni ja toliko naivan pa da ne predosetim mogućnost da oni
razočaraju mene. Da - spreman sam ja i na tu mogućnost. Pripremao sam se
za to sve vreme."
Horton, zavalivši se u svoju stolicu, duboko udahnu i lagano ispusti
vazduh iz sebe. "Mislim da bi trebalo nešto više da mi kažete o tome."
Brohieru se iz očiju videlo da je razočaran. "Nisam do sada shvatio da ste
tako duboko sumnjali u mene, Džefri."
"Oh - ne, nije to razlog što hoću to da znam," reče Horton. "Vidite, uvek
se iznova pitam, kad ne bih kočio sebe - kad bih sebi dozvolio da vidim
odgovore, jer ja ne mogu da kontrolišem druge i šta će oni uraditi sa njima. I
zavideo sam vam na vašem očiglednom samopouzdanju - ne shvativši da se
tu krije nešto više od ležernog optimizma. Ako znam ono što vi znate
"Onda ćete moći pristupiti problemu čiste savesti."
"Makar čistije savesti," reče Horton, pa se nasmeja kroz zube. "Osim
toga, za slučaj da vam se nešto dogodi, neko ipak mora da zna gde ste sakrili
Deda mrazovo odelo."
To je katastrofalno poražavajuća sitnica koju sam prevideo," zamišljeno
reče Brohier. "Pa dobro, doktore Horton - dobrodošli u moju malu zaveru."

14

PRILIKA

PORT ARTUR, TASMANIA Hici iz kamiona u prolazu rasturili su gužvu više
od hiljadu advokata za kontrolu oružja koji su se okupili kod spomenika
žrtvama u Port Arturu. Jedanaest ljudi je ranjeno, jedan od njih teže, a dva
metka su pogodila i keramičku ukrasnu ivicu spomenika. Policija traži trojicu
muškaraca u tamno žutom starom Reindž Roveru. "Pretpostavljam da su oni
zaključili da im nećemo uzvratiti paljbu," rekao je organizator mitinga Čad
MekKi, od Hobarta. Miting pod nazivom "Sprovedite zakone" je jedan od
mnogih koji se održava na godišnjicu masakra 35-oro ljudi koje je 1996
godine ubio automatskim oružjem Martin Brajant, što je zatim dovelo do
donošenja zakona o obavezi opšte registracije oružja u Australiji i zabranu
automatskog oružja.

Kompletan izveštaj masovno ubistvo i ludilo retrospektiva "sećam se":
masakr u Port Arturu / S.A.D. još uvek vodeća kada je oružje u pitanju,
ubistvo, samoubistvo

641-a Taktička brigada, nezavisna jedinica američke vojne Obaveštajne
službe i Komande bezbednosti (VOSIKBEZ), prvi put se pojavila na početku
druge faze strateškog razvoja Okidača. Kao malo čudo vojne efikasnosti, 641
Taktička brigada (Tac BG) stvorena je praktično od nule u roku od samo
nekoliko meseci, i samo sa jednim ciljem: da zaštiti mnoštvo Mark I Okidača,
gde god se oni nalazili.

Mark I Okidači, koji su prvobitno strateški razvijeni u Vašingtonu, u
oblasti Kolumbija, premešteni su na lokacije koje su već bile među

najsigurnijim na kontinentu. Šta više, samo dve od tih deset lokacija bile su
smatrane "vrućim mestima /žarištima/." I tamo je Okidač bio aktivan 24 časa
dnevno. Daleko od pogleda i zaštićen već postojećim obezbeđenjem, svakoj
od tih deset jedinica je dodeljen po jedan operativni tim iz 115-te Taktičke
brigade.

Ali dalji razvoj plana povlačio je i mnogo veći rizik od privlačenja
radoznalosti ljudi izvan oficirskog kora. Stepak je rekao predsedniku da ne
može garantovati tajnost projekta od onog trenutka kada počne Faza II i bilo
je samo pitanje vremena kada će neko ko nije "na našoj listi za Božić" otkriti
postojanje i prirodu Okidača. A kada se to desi, neko će sigurno pokušati da
ukrade radni primerak studije, da ga iskopira i okrene protiv američke vlade,
vojske ili javnosti.

"On bi bio savršeno terorističko oružje protiv naoružanog neprijatelja,"
istakao je Stepak. "I da budem iskren mi smo najnaoružanija meta u
vidokrugu."

"Onda ćemo jednostavno morati da budemo potpuno sigurni da svaki od
njih bude pod tako dobrim nadzorom da nijednom neprijatelju ne dozvoli
pristup,"odgovorio je Breland.

Breland je bio jako iznenađen odgovorom da je nešto što on traži
neizvodljivo. "Možemo postaviti dovoljno ljudi oko jednog od njih da ga
čuvaju i spreče dovoljno odlučnog neprijatelja koji ima nameru da ga se
dočepa," rekao je Stepak. "Ali samo u slučaju ako se složite da ih smestimo u
jedno od ICBM skladišta. Ono što možemo pokušati jeste da se postaramo da,
pre nego što oni dođu do Okidača, on bude potpuno neupotrebljiv za njih."

Razgovor je u stvari predstavljao genezu 641-e Taktičke brigade. Prvi
njem članovi bili su pripadnici 150-e jedinice specijalnih oružanih trupa
sakupljeni iz tri veteranske kompanije u Fort Kampbelu, u Kentakiju. Oni su
dobili zadatak da osmisle program obuke za timove od sedam ljudi koji su
uskoro nazvani T-timovima. Posle dve nedelje, sprovođenje plana je još uvek
stajalo u mestu. Dve nedelje kasnije, stručni kadar, kome je sada bio poveren
zadatak da sprovede sopstveni plan, primio je svoju prvu klasu regruta u Fort
Silu, u Kanzasu.

Namera koja se krila iza postojanja T-tima bila je da jedinicu Okidača
čuva 24 časa dnevno straža od dva vojnika - smena bi trajale četiri sata, što
znači da kada bi jedna smena bila na straži, ostale dve bi odmarale. Sve u
svemu, činilo se da će sve to biti dosadno i ne baš sjajno, kao neka vrsta
"stacioniranog stražarskog mesta" koga su se mnoge specijalne operativne

trupe ne samo užasavale, već su ga prećutno smatrale ispod svoje časti. Nije
bila potrebna nikakva specijalna obuka da bi se postao stražar ozbiljnog
izraza lica, a čak su i terenski "batinaši glavolomci" iz Vojne policije bili
tretirani sa više poštovanja.

Ako bi ikada i došlo do toga da ta dosada bude prekinuta, članovi T-tima
bi voleli da se, u tom slučaju, nađu u situaciji da moraju da upotrebe
netradicionalno oružje malog dometa kako bi odbili napad brojčano
nadmoćnije sile - jer to je bio posao za najčvršće, najhladnokrvnije i
najposvećenije raspoložive trupe. Uzimajući to u obzir, članovi prve klase
regruta dolazili su jedan po jedan iz elitnih Specijalnih operativnih jedinica iz
sve četiri službe: Zelene beretke, Foke, Vojni komandosi, pomorsko-desantni
izviđači.

Nije bilo potrebe da se nastavlja dalje, jer je 641-a Taktička brigada
mogla da rasturi sve te jedinice i pre nego što je dobila punu snagu od 7000
trupa. Tako je prva klasa od 250 specijalaca, kao i klase koje su posle nje
usledile, prestigla jedinice Specijalnih operacija oslanjajući se na redovnu
pešadiju kao i na vazdušnodesantne jedinice.

Program tromesečne obuke je uzeo neke od tradicionalnih snaga
Specijalnih operativnih trupa i iskoristio ih kao osnovu. Fizički trening i
borba prsa u prsa bili su deo dnevnog režima obuke, ali nisu zahtevali više
njihovog truda nego što je bilo potrebno da pobede monotoniju i sačuvaju
mentalnu budnost.

Rasklapajući samostrel koji se vrlo brzo punio kao i kratki karabin sa
komprimiranim vazduhom a koji su mogli da koriste flašete ili gasne ampule,
takođe su stavljeni na kvalifikacionu listu za oružje. U međuvremenu,
obučeni kadar je testirao ostala strana oružja, uključujući i cijanosilikatnu
"lepak pušku" koja je ličila na pištolj, i koja je bila iznenađujuće efikasna, ali
koja se nažalost često kočila pa se na nju nisu mogli osloniti. Neka od
"pakovanja" - kako su Okidače nazivali u svim dokumentima i tokom cele
obuke - bila bi mobilna, i bilo je neophodno zaštititi ih u tranzitu od fabrike.
S obzirom na sve to obuka se odvijala na potpuno novom automatizovanom
međunarodnom putu u dužini od preko 20 milja koji se gradio zapadno od
Nešvila, a svaki regrut bio je za volanom kako transportnih, tako i vozila
pratnje u vežbama protiv otmice i radi vežbanja vožnje pri velikim brzinama.
"Rad na putu" izazvao je mnogo više neuspeha nego bilo koji drugi element
obuke.

Više od dvadesetak zgrada i drugih objekata u Fort Silu, od bunkera sa

municijom do četvorospratne službene zgrade, bilo je pretvoreno u
simulirane položaje razvoja, i svakoj jedinici na obuci dodeljena je redovna
straža. Nisu im rekli za postojanje skrivenih kamera koje su ih nadgledale,
kao ni za grupu u okviru nastavnog kadra koji su dobili zadatak da ih tajno
napadnu - bila je to uloga zbog koje je ta grupa vrlo brzo, ali na pomalo
misteriozan način, dobila nadimak "Španska inkvizicija."

Tek posle trećeg meseca su regruti 641-e Taktičke brigade, pošto su svi
oni koji su pretrpeli neuspeh otišli kući, videli maketu Mark I Okidač
jedinice. I tek tada su oni postali svesni druge dimenzije koju je imao T-tim -
da uništi njihov Okidač ako nisu u stanju da ga zaštite. Upoznali su ih i sa
specijalnim termit kalupima - po jedan za kontrole i za odašiljač - koji su
napravljeni za tu svrhu po aerodinamičkoj proceduri naoružanja.

Konačno, i na svu sreću, T-tim je trenirao zahvate tipa blokiranje španske
kragne i ručne zahvate "mrtvih" premeta što će im i omogućiti da istraju u
borbi što je duže moguće, i uveriti ih da ih smrt neće sprečiti u ispunjavanju
krajnje odgovornost. I pre nego što su raspoređeni na svoja nova bataljonska
mesta i pre nego što su podeljeni zadaci za individualne timove na dan
svečanog završetka obuke, svaki član 641-e Taktičke brigade je već shvatio
rizik na vrlo ličan način - jer ono što se od njih tražilo, to ne bi mogao da
obavi obični stražar ozbiljnog izraza lica.

Nenajavljen i potpuno neočekivano, Karl Brohier je promolio glavu iza ugla
kancelarije Džefrija Hortona. Zamenik direktora je sedeo okrenut leđima
prema vratima, povijen iznad digitalnog stalka koji je zauzimao 2/3 veličine
radnog stola.

Brohieru se nikada nije dopadao taj stalak, koji je ironično, bio proizvod
odeljenja Alef Instrumenti, koje je bilo deo Goldstajnovog malog carstva.
Mnogo mu je bila draža njegova malena pomoćna datoteka koju je nosio
svuda sa sobom i ogromna bela tabla za koju je insistirao da bude instalirana
u svakoj sali za konferencije u Terabajtu. Stalak je, međutim, imao dve
prednosti koje su privlačile mnoge mlađe naučnike - u pitanju je bila njegova
sposobnost da sam snimi kao i da obriše sve svoje podatke.

Bez obzira na sve to, Horton i dalje nije bio zadovoljan - a ionako nije
bilo mnogo toga na tabli što je trebalo da se snimi ili izbriše. Brohier je
pročistio grlo i rekao: "Je li imaš malo vremena?"

Horton je krišom pogledao iza ramena, zatim se ispravio i okrenuo.

"Naravno."
"Dobro. Onda idi i spakuj torbu."
"Šta?"
"Moramo da idemo u Vašington."
Hortonovo lice se ozarilo pri samoj pomiri da postoji mogućnost da se

izbegne Aneks. "Konačno ću upoznati Deda mraza?"
"Ne, upoznaćeš Grinča (baksuza). Pravni zastupnik za patente je upravo

prosledio razultate prvog PTO ispitivanja u vezu sa našom prijavom za
Okidač - sa naznakom odbija se."

"Po kom osnovu?"
Brohier se zakikotao. "Po istom onom kome pribegavaju kada žele da
odbiju prijave za perpetualne mašine i nereagujući pogon - koje nisu
zadovoljile standarde korisnosti u oblasti operativnosti i koje nisu prošle test
na temu mogućnosti patentiranja u okviru nepotvrđenih naučnih osnova."
"Oni misle da on neće proraditi."
"Tačno. Hoće da im damo radni model."
"Mi to ne možemo da uradimo - zar ne?"
"Ne. Podnećemo dodatnu molbu za razmatranje, ali prvo ti i ja moramo
da porazgovaramo sa ispitivačem."
"Zar to ne možemo putem telegrafa ili tako nekako?"
"Biro za patente i zaštitne žigove ne poseduje sistem obezbeđenja, koji je
na nivou vojnih sistema, za vođenje konferencija putem elektronskih sistema
komuninkacije. Je li imaš zimski kaput?"
"U nekoj fioci. Zašto?"
"Pronađi ga. Na Molu je sneg napadao 25 cm."
"Divno. Jedva čekam da vidim."
"Povlačeći se prema vratima, Brohier je skeptično prokomentarisao kroz
nos. "Sačekaj me kod heliodroma u tri - sa kaputom naravno."
"A dosijei?"
"Ne. Već smo im poslali jednu gomilu. Naš problem je kako da ih
nateramo da shvate ono što pročitaju." Vrata za njim su počela da se
zatvaraju kada je Horton doviknuo za njim: "Kaži mi, doktore Brohier, da li
sada imamo dozvolu da putujemo zajedno?"
Ironičan osmeh je prešao preko Brohierovcg lica. "Ah, naravno. Imaćemo
i pratnju. Ali jedina stvar za koju su oni zainteresovani jeste da nas ne
ščepaju, a to da li će nas ubiti ili ne, to njih uopšte ne zanima. Što se
oficirskog kora tiče, za sada im nismo potrebni. Čak možemo i da odemo

avionom pravo tamo - javno, bez špijunskih namera, neočekivanih obrta i
zasebnih putovanja do Kalama zološkog vrta. A možeš i moj kikiriki da
uzmeš - ne mogu više da ga svarim."

Za sve to vreme, Horton je stajao. "Doco, nikada nemoj nikome dozvoliti
da ti priča kako ti ne znaš da isplaniraš odmor. Vidimo se u tri.

Ispitivač patenata, Majki Vejn, je bio samo godinu dana mlađi od Džefrija
Hortona, a već je stigao do samog vrha unutrašnje hijerarhije Biroa za
patente.

Vejn, čovek sa gustom i nemirnom crvenom kosom, nadgovorio je
mišljenja o "tabloid nauci" i "prevarantima sa diplomama." Od samog starta
uživao je da analizira i odbija molbe "neobrazovanih egoista koji ili misle da
smo mi idioti ili nisu svesni da su oni idioti." Iako je naravno bio
pretpostavljeni ispitivač za inženjersku fiziku, Vejn je bio još, po sopstvenom
izboru, glavni ispitivač kandidata u vojnoj inspekciji, koje su u birou obično
nazivali "egzotičan", a Vejn ih je zvao "fanatici."

"Oni nisu ni svesni koliko ne znaju," reagovao bi i na najmanju
provokaciju. "Oni mogu da citiraju Klarkov prvi zakon, ali oni ne razumeju
prvi zakon termodinamike. Negde su čuli da je Edison ponavljao treću
godinu, a da je Ajnštajnu bila potrebna pomoć za domaći iz matematike, i
onda oni misle da to znači da svet nestrpljivo čeka - sa čekovnom knjižicom
u ruci, naravno - na njihov izum."

Vejn je gajio poseban prezir prema onim podnosiocima molbe koji su se
usudili da upotrebe reč "revolucionaran" na formularima ili u toku intervjua:
"Oni prave greške koje bi primetio student druge godine prirodnih nauka, a
kada ih istaknete, oni se žale da je u pitanju zavera: Dženeral Motors, ili
Ekson, ili IBM imaju udela u tome, kako bi zaštitili svoje akcionare. Pravi
vernici misle da im ovako malo fali da postanu industrijalci milijarderi, ali
istovremeno gaje prezir, poput pravih sindikalaca, prema velikim
korporacijama, i nisu spremni na težak rad koji je potrebno uložiti da bi se
sagradila jedna takva korporacija."

Iako je njegova formalna vlast bila ograničena s obzirom da je on bio
supervizor obuke u sopstvenom sektoru, Vejnovi stavovi su uticali na čitavo
inženjersko odeljenje, a za kolekciju mašina "večitog kretanja" verovao je da
su od trećerazredne vrednosti. Ironija je bila u tome što je on dobio viši čin
delimično zahvaljujući tome što je Marčmont skandal totalno izbacio celu

malu vojsku viših ispitivača iz njihovih kancelarija na ulicu.
Retrospektivno gledajući, lako je bilo videti kako se razvijala situacija u

Marčmontu. Nijedno od imena na molbi sa naznakom "Uređaji za uvećanje
energije" nije imalo pouzdanu verodostojnost - ni pojedinci ni Viskonsin-
Vajtvoter Univerzitet, koga su u potpunosti sačinjavali samo studenti i
predavači. Predmet njihove molbe imao je još manje kredibiliteta. Biro je
odbio više od trista uređaja za hladnu fuziju i procese koji se odigravaju
skoro dvadeset godina. Cela molba je podsećala na neku srednjoškolsku šalu,
na prevaru smišljenu usled previše piva i drskosti.

Jedim problem je bio u tome što je UUE uređaj za uvećanje energije
radio. Piter Marčmont trebao je sa punim pravom da primi svetski patent za
razdvajanje hidrotermoelektričnog generatora za svoj postdiplomski
praktikum iz hemijskog inženjerstva.

Ali umesto njega Tojota ga je primila, na osnovu molbe podnete u Tokiju
sedam meseci pošto su Marčmontovu molbu primili u Vašingtonu. I čim je
prvi Tojotin Voterfol pokriveni automobil na električni pogon, sa dometom
od 1000 km i jeftinim priključnim modularnim elementima za gorivo, počeo
da izlazi sa montažnih traka u Kjotou i Tenesiju, glave su počele da padaju u
Vašingtonu.

Generalni, i svih pet tehničkih direktora, kao i svih šesnaest poslovođa
tehničkog sektora bili su otpušteni u Englerovoj čistki nazvanoj "Crni petak."
Međutim, to je bila samo uvertira. Kada je Vrhovni sud dao zeleno svetlo
slučaju Marčmont protiv SAD Biroa za patente i zaštitne žigove. Biro je
odmah došao do sporazuma bez parnice, a zatim energično izvršio reformu
kadra. Bilo je otpušteno više od dvesta viših ispitivača jer su odbili molbu za
patent koju je samo pet njih ikada videlo.

"Počeli smo rat protiv duboko ukorenjene kulture skepticizma ja-to-
nisam-tako-naučio," rekao je direktor Biroa, postdiplomac poslovne škole i
nekadašnji predsednik Merka. "Prethodnica nauke i tehnologije kuca na
našim vratima i mi moramo biti spremni da je dočekamo, i obratimo joj se na
njenom jeziku."

Vejn nije osetio ironiju svoje pozicije jer se Njegovo poimanje onoga što
se dogodilo razlikovalo od shvatanja ostalih koji nisu dobili otkaze. "To ne
znači da su ispitivači bili isuviše skeptični," objasnio je on svojim regrutima.
"Oni nisu imali predrasude i nisu zaostajali za vremenom u kom su živeli.
Jednostavno su pogrešili.

Kada ulazite u ovu zgradu ujutru to je isto kao da ulazite u sobu gde je

pod prekriven dragocenim crnim biserima i otrovnim crnim bubama. Morate
gaziti po bubama i sakupljati bisere. I ako jednog dana ne primetite razliku,
bolje je da prestanete to da radite dok opet ne budete sposobni da pravite
razliku. Marčmontovi ispitivači su nagazili biser, i to veliki, pravu lepoticu.
Ja ih ne sažaljevam. Budite sigurni da nećete pogrešiti kada kažete 'ne.' To je
tako jednostavno."

"Pa, gospodo - vi nameravate da podnesete ispravljenu molbu za vaš
Uređaj za daljinsku terensku pirotehničku detonaciju?"

Nešto u tonu ispitivačevog glasa nateralo je Hortona i Brohiera da
izmenjaju poglede. "Zato smo ovde, gospodine Vejn."

"Doktor Vejn."
"Izvinjavam se," rekao je Brohier, poslušao je ispitivačev savet i seo.
"Kao što sam rekao, doktore, zato smo ovde - želimo da budemo sigurni da
ćete vi shvatiti specijalne okolnosti koje okružuju ovu molbu, i da vidimo da
li možemo da ugovorimo sastanak sa učenim ljudima da bi se uverili."
Dok je Brohier govorio, Vejn je uzeo njegovu vizit kartu sa stola i
posmatrao je iskosa. "Specijalne okolnosti, da - oprostite, ali u kakvom ste vi
tačno svojstvu ovde danas došli?"
Brohier je zatreštao od iznenađenja. "Ja sam direktor Terabajt
laboratorija..."
"Ali vi niste imenovani kao pronalazač u molbi, zar ne? Ili možda
nameravate da i taj deo molbe ispravite?"
"Ja prosto ne vidim razlog..."
"Dobro. Sve dok uviđate da to što ćete dodati svoje ime u molbu nema
nikakvog uticaja, njeni nedostaci ostaće nepromenjeni. A što se tiče vašeg
učešća u ovom ispitivanju..." Vejn je slegnuo ramenima. "To i nije baš
regularno, ali mogu da pređem preko toga. Doktore Horton, gde je vaš pravni
zastupnik za patente?"
Uvređen u ime svog mentora i iznenađen Vejnovim policijskim stilom
ispitivanja, Horton je zamuckivao dok je odgovarao na postavljeno pitanje.
"Ja, uh, pravni zastupnik za patente korporacije se nalazi u Sinsinatiju.
Smatram da su pitanja, hm da su pitanja bila tehničke i naučne, a ne pravne
prirode. Mi imamo zastupnikovu dozvolu.."
"Kako želite," rekao je Vejn. "Ja ću zapisati da ste vi odbili da vaš pravni
zastupnik bude prisutan. Sada, što se tiče izmenjene molbe, siguran sam da
ste videli u obaveštenju, zahtevam od vas da priložite radni uzorak za svaki
izmenjeni dodatak. Isto tako, ocenio sam da je vaše tehničko izlaganje

neadekvatno. Ovog puta biće neophodno da obezbedite citate iz objavljenih
radova u arbitražnom časopisu kako bi se ustanovila punovažnost vaših
operativnih principa."

Samozadovoljna superiornost u Vejnovom glasu podgrejavala je
Hortonov bes. "Nažalost nećemo moći da vam pokažemo radni uzorak."

"U tom slučaju, zašto ne bismo uštedeli moje vreme i vaš novac, i podneli
deklaraciju o odustajanju umesto da... šta?"

"...sa dozvolom vrhovnog vojnog štaba," prekinuo ga je Horton. "Ne
dolazi u obzir da vama predamo jedan radni uzorak."

"Ovo je vladin projekat? To nisam video u molbi. Ako vi radite za
saveznu vladu, onda verovatno nemate ni neophodne kvalifikacije za
dobijanje dozvole za patent..."

"U pitanju je privatni projekat koji izvodi privatna istraživačka firma,"
rekao je Brohier. "Sada klasifikovan kao poverljiv, po predsednikovom
naređenju. Zato je doktor Horton konkurisao za dozvolu za tajni patent."

"Ne vidim kako vam bilo koja dozvola za patent može biti odobrena. Ovo
je totalno neregularno."

"I nama je ovo potpuno strano," rekao je Horton, pošto je video da je
Vejnova arogancija sada pokolebana. "Kako možemo pomoći jedan
drugom?"

Njegova uvertira bila je oštro odbijena. "Ovo nije društvo za uzajamnu
pomoć, doktore Horton. Za validan patent, moram da potvrdim da je izum
koji ste vi opisali i nov i upotrebljiv. A s obzirom da vi kažete kako mi ne
možete ni objasniti niti demonstrirati kako on radi..."

"Da li biste prihvatili overenu potvrdu generala Tom Vanigana, šefa Biroa
za tehnologiju odbrane u Pentagonu?" upitao je Horton.

"Da li vi to želite da mi kažete da su radni uzorci ovog izuma već
isporučeni vladi?"

"Da."
"Radni uzorci?"
"Da."
Vejn se uzbuđeno namrštio. "Onda mi kažite kako on funkcioniše. Ako
vaše objašnjenje bude zadovoljavajuće, možda mogu da odustanem od
zahteva da priložite uzorak."
Horton je sebi dozvolio da se malo nasmeje. "Mi još uvek ne znamo kako
on funkcioniše. Jedino znamo da funkiconiše."
"To ne mogu da prihvatim," rekao je Vejn, odmahujući glavom. "Ne

mogu da prihvatim. Patent mora da bude specifičan kako bi mogao..."
Brohier se naslonio u svojoj stolici i dodao gunđajući: "Rekao sam ti da

im kažeš da je i to poverljiva informacija."
"Doktore Brohier, ako je to vaš doprinos ovom sastanku..."
"Doktore Vejn, šta biste vi uradili sa molbom za izdavanje dozvole za

patenta za atomsku bombu 1945? Ili za radar 1939?"
"Odobrio bi ih," rekao je ispitivač bez oklevanja. "Oni su bili značajna

tehnička unapređenja koja su se bazirala na čvrstom teoretskom temelju. Dok
vi, sa druge strane, "izvlačite zeca iz šešira", a da pritom ne želite da mi
pokažete ni zeca ni šešir. Ruke su mi vezane. Vaš patent se nikada neće
hrabro suprotstaviti izazovu. Najiskrenije sumnjam da bi bilo koja od zemalja
potpisnica Mirovnog sporazuma izdala recipročan papir za njega."

"Ja ne planiram da tražim jedinstveno pravo za patent u prekomorskim
zemljama," rekao je Horton.

"Čak i ako vaš američki patent bude jednoga dana objavljen?"
"Ni tad,"
Sada već delujući totalno zbunjeno, Vejn je prekrstio ruke na grudima.
"Šta je onda tačno svrha ove molbe?" Ako je tehnologija poverljiva, vi
ionako ne možete imati nikakvu korist od patenta - vaša jedina mušterija je
Pentagon. Da li se ovde radi samo o pitanju ega? Ili o lovu na novac - da li vi
jurite za nekom vrstom premije od Terabajta?"
Horton je pogledao u stranu prema direktoru pre nego što je odgovorio.
"Doktore Vejn, mislim da moji razlozi nemaju veze sa molbom niti sa
postupkom istraživanja."
"Ne, u pravu ste. Nemaju. Ali mislio sam da možda želite da me
motivišete da pročitam proceduralm priručnik sa isto onoliko kreativanosti sa
koliko ste vi napisali vaše tehničko izlaganje." Pokrio je usta desnom rukom i
uzdahnuo. "Da li ste vi doneli tu overenu potvrdu od generala Vamgana?"
Horton je izvadio zapečaćenu Tajvek kovertu i dodao je preko stola. "To
je 'read-once' pismo, može se samo jednom pročitati," upozorio je Horton.
Klimajući glavom, Vejn je iscepao pečat i proučavao pismo koje se
nalazilo unutra. Već je počelo da se raspada kada je on uzdahnuo i spustio ga
na sto. Za manje od jednog minuta, pretvorilo se u beli prah, bez mogućnosti
ponovnog čitanja, i spajanja.
"Žao mi je zbog nereda," rekao je Horton, nežno prekidajući tišinu.
Vejn je odmahnuo rukom odbacujući izvinjenje. "Ovo su - specijalne
okolnosti, kao što ste vi to rekli, doktore Brohier," počeo je polako.

"Poverljiva tehnologija - nedovoljno ispitano područje - patent koji neće biti
objavljen sem ako i kada. Pentagon odobri njegovo puštanje u javnost. Sve
ono što se stvarno zahteva je da se sačuva datum vašeg prisustva u slučaju da
ovaj izum postane javni patent." Lupkao je prstima po stolu podižući prašinu.
"Na osnovu, hm, dodatne dokumentacije ovde prezentovane, ja odobravam
izdavanje privremene - ah, privremene i uslovne dozvole za patent."

"A uslov je..."
"Moraćete da obezbedite izmenjeno tehničko izlaganje, kako bi postavili
teoretsku osnovu za uređaj. Ako to ne učinite pre nego što ograničenja budu
podignuta a patent priložen za izdavanje, patent će biti nevažeći - I biće
povučen." Vejn se naslonio u svojoj stolici, ruku prekrštenih u krilu. "To je
najviše što ćete od mene dobiti, gospodo. Predlažem vam da prihvatite."
Dok je Horton slušao ovu izjavu, osećao je kako ga teret očekivanja
pritiska više nego ikad. Ali Brohier je ustao, pružio ruku i zadovoljno se
nasmejao. "Odlično. Hvala vam, doktore Vejn. To će biti dovoljno - da,
sasvim dovoljno."

Brohier je ostavio malo slobodnog prostora u planu za njihov povratak -
dovoljno, kako je on rekao Hortonu ponosno, da sebi priušte ranu, ali
opuštenu večeru kod Mamaranda u Aleksandriji.

Posle sedam meseci, svaki obrok izvan Aneksa, pa čak i na brzinu
pojedeni ručk u kafani na Denver aerodromu, predstavljao je zadovoljstvo i
pročišćavanje za njihov stomak. Ali Mamarand je predstavljao nenadmašno
zadovoljstvo u bilo kom kontekstu, znamenitost glavnog grada sa četiri
zvezdice kome su ugledne ličnosti Vašingtona bile verne već skoro dvadeset
godina.

Horton je odbacio opreznost i odlučio se za jedan od najozloglašenijih
specijaliteta, od onih "za srčani udar", file u skrami. "Kada bih znao da će
ovo imati ukus upola ovako dobar sutra, naručio bi još jedan za poneti," rekao
je Brohieru.

"A kada bih ja znao da će moje telo ovo do sutra da mi oprosti, ja bih
naručio još jedan odmah," rekao je Brohier, merkajući laganu ribu, svoje
glavno jelo sa žaljenjem.

Zidovi Mamaranda bili su prekriveni potpisanim crtežima poznatih
mušterija. Malobrojni turisti koji su imali sreće da dobiju sto, naravno uvek
pre sedam, uvek su se odavali tako što su zverali okolo ili se cerekali.

Redovne mušterije su primećivali samo nove crteže.
"Gde si odlutao?" pitao je Horton. On se zabavljao trećom čašom

kabernea. Igrajući se pokušavao je da vidi koliko lica u redu može da
prepozna a da ne gleda autograme.

"Ja?" zakikotao se Brohier. "Džefri, vani u stvarnom svetu, tipičan
dobitnik Nobelove nagrade je udarna vest u trajanju od dvanaest sati u životu
običnog čoveka. Ja nisam poznat. U najboljem slučaju, ja sam onaj odgovor
pod B na pitanje broj 190 u nečijem testu opšte kulture."

Iako je on to direktno pobijao, bar jedno deset puta do kraja obroka
prekinuli su ih gosti koji su kasno stigli i zastali kraj njihovog stola kako bi
pozdravili Brohiera oslovljavajući ga.

Horton nije poznavao nikog od njih. Posle rituala upoznavanja, otkrio je
da nije čak ni čuo ni za jednog od njih. Ali pošto mu je Brohier objasnio ko
su oni, pošto bi ovi otišli prema svojim stolovima, samo je pojačalo
Hortonovo osećanje da živi život potpuno odsečen od stvarnog sveta. Svaki
veseli pozdrav gurao ga je još dublje u turobno nezadovoljstvo. Ućutao se, a
Brohier je to pogrešno protumačio kao umor.

"Znaš, razmišljao sam i mislim da uopšte nije neophodno da se vraćamo
večeras," nežno je predložio. "Možemo da uzmemo dve sobe u Nortvindu i
da idemo čarter letom sutra. Prijaće nam da nas malo razmaze - Đakuzi,
masaža, plišani peškiri, kingsajz kreveti." Nasmejao se sebi u bradu. "Mislim
da ću kada se vratimo unajmiti nekoga da stavlja čokoladice na svačije
jastuke."

Brišući usta salvetom, Brohier je izvukao svoj komset iz unutrašnjeg
džepa. "Videću šta mogu da uradim."

Ali ništa nije moglo da dodirne Hortonovu melanhoniju - čak ni
spektakularan pogled iz njegove hotelske sobe na osvetljenu panoramu
spomenika glavnog grada, ni vrelina vode u kupatilu sa četiri tuš-glave tokom
dugog tuširanja, ni zadovoljstvo zbog malog koktela za dvoje u ponoć koji su
mu doneli u sobu, ni komfor dugog plišanog hotelskog bademantila, pa čak ni
500 kanala sa muzikom, pozorišnim predstavama, i filmovima prikazivanim
kroz staklenu vitrinu u dužini celog zida.

Kada mu ni plivanje u hotelskom bazenu nije pomoglo da zaspi, Horton
je shvatio da on, u stvari, pokušava da produži dan kako bi odložio jutro. U
tom trenutku spoznaje, shvatio je i šta je to što mora da promeni. Tako se i
našao u hodniku u bademantilu u pet do jedan, ispred vrata susednog
apartmana i zakucao.