Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

"Samo minut nešto da ti kažem," obećao je kada je Brohier konačno
otvorio vrata i pogledao ga žmirkajući.

"Mislio sam da si otišao na spavanje još pre dva sata. Bar ja jesam. Zar to
nije moglo da sačeka do sutra ujutru?" progunđao je Brohier ljutito i pomerio
se od ulaznih vrata i pustio Hortona da uđe.

"Ja stvarno ovo moram sada da rešim, Karl. Ako to ne uradim sada nisam
siguran da ću ovde biti sutra ujutru. Kako stvari sada stoje, mislim da se sutra
neću ukrcati sa tobom na avion.

Vrata su se zatvorila iza Horton dok je govorio. Samo se video bledi sjaj
prigušene svetlosti lampe. "Dobro," rekao je stariji čovek, i ljutnja je nestala
iz njegovog glasa. "Šta ti treba?"

"Promena. Uopšte mi nije zabavno to što lupam glavom o zid. Ne znam
pravi razlog tome, a i izgubio sam interesovanje da bih i dalje pokušavao da
otkrijem šta je u pitanju. Istina je da sam zbunjen. Totalno sam postao
mentalno neaktivan. Ne, čak je i gore od toga. Razvio sam loš stav prema
svemu ovome što radimo."

"Da li želiš da se isključiš."
Horton se na trenutak našao u iskušenju, ali je istog trenutka odbacio tu
misao. "Pitao sam se da li bih mogao da te zainteresujem da zamenimo
probleme."
Brohier se grlato nasmejao. "Zašto misliš da bih ja bio uspešniji od tebe?
Ne znaš koliko mi je sada teže da se skoncentrišem nego pre kada sam bio u
tvojim godinama. Zrelo doba nema ništa da ponudi fizičaru, Džefri. Ili bar
ništa što bi nadoknadilo pohabanost instrumenta."
"Zašto misliš da ću poverovati da si nezainteresovan, i da nisi o tome sve
vreme razmišljao?" kao iz topa je odgovorio Horton. "Od ovog trenutka ne
moraš više da poštuješ teritorijalne granice. Upravo sam ih izbrisao. Pružio si
mi šansu da ih sam postavim. Epa, ja to ne mogu. Potrebna mi je pomoć, baš
kao što si i rekao da će mi trebati. Bolje bi bilo da sam je zatražio još pre
nekoliko meseci."
"Zar misliš da bih ćutao da mi je nešto pametno palo na pamet? Zaista,
Džefri, imaš isuviše visoko mišljenje o meni, dok o sebi veoma strogo sudiš."
"Nisam baš siguran. Čak iako ovo ne možeš sam da rešiš, možeš da
povežeš ljude koji će moći. Poznaješ sve one koji su iz ove branše, a i oni
tebe znaju. Nema toga ko ne bi prihvatio tvoj poziv, i ispoštovao tvoje
poverenje, verovao ti na reč..."
"Ah, ima ih nekoliko," rekao je Brohier osmehujući se sarkastično. "I više

od toga."
"Nema mnogo onih koji bi uradili ono što sam ja uradio, i oberučke

prihvatili šansu da rade sa tobom. Znam da si više očekivao od mene..."
Brohier je uzdahnuo. "To što uopšte možeš tako nešto da kažeš čini

situaciju u kojoj se nalaziš još težom. Neophodno je da promeniš ambijent.
Pogrešno je previše se truditi i to može da te onesposobi skoro na svakom
polju. Dobro onda, prihvatam tvoj predlog."

"Hvala." Olakšanje koje je odjednom osetio bilo je mnogo jače nego što
je Horton očekivao.

"Ovo ne radim zato što mislim da će se problem pokoriti mom
nadmoćnom umu," Brohier je dodao brzo, tapšući Hortona po ramenu, "već
zato što sam stvarno zainteresovan, i zato što smo prijatelji. Po još jednom
pitanju imaš pravo. Nas razdvajaju dve generacije, a ja mogu da dođem do
fizičara mojih godina kao i do onih mlađih mnogo lakše nego ti. To ću i
uraditi, pa ćemo videti šta će biti." Slegnuo je ramenima. "A može biti da još
uvek nije vreme za to."

Posle toga, san je došao bez problema.

Idejni sastanak na kome je stvoren veći deo Manifesta osnivanja i razvoja bio
je jedan od najživljih i najinteresantnijih sastanaka oficirskog tima, jedan od
onih koji su zadovoljavali radoznalost učesnika u potpunosti. Ali kada se
poteglo pitanje određivanja prioriteta za više od 14 000 kandidata, bilo je
nemoguće postići kosenzus u pogledu prvih sto mesta. Konačno, određivanje
prioriteta je prevashodno bio posao generala Stepaka, posle konsultacija sa
predsednikom i sekretarima.

U pratnji svojih T-timova i operativnih jedinica Okidači su premešteni u
službu ratnog vazduhoplovstva kako bi ih instalirali u Global Hok bespilotne
avione, koji su se nalazili na bojištu obaveštajne službe, E-8D Joint STARS
leteće radar stanice, i KC-10B Ekstender tankere - sve su to bili avioni bez
naoružanja presudni za koncept rata dvadeset prvog veka. Mornarica je
planirala da pretvori četiri ratne podmornice klase Stardžon Jesetra u torpedo
lovce-presretače za potrebe nosača aviona svoje udarne eskadrile, i igrala se
oživljavanja hidrokrilnog patrolnog broda Pegaz koji bi u tom slučaju imao
dve namene: bio bi udarna platforma i odbrana protiv morskih krstarećih
raketa.

Na kopnu, vojska je želela da svaka izviđačka jedinica ima M113A3

oklopni transporter koji bi bio opremljen Okidačem, i koji bi služio kao borno
vozilo za otklanjanje mina. Pomorsko-desantne snage su procenjivale
korisnost sistema u pomorskom desantu, kao sredstvo za krčenje puta kroz
utvrđene plaže preplavljene minama iznenađenja. Plan je bio da se naprave
nosači za testiranje koji bi koristili Osprej tilt-rotore, Super Kobra
helikoptere, i LNVD (letilice na vazdušnom dušeku) hoverkrafte kojima je
upravljala nihova ratna mornarica.

Tokom godina, raznorazni oficiri iz kriminalističke kao i obaveštajne
službe investirali su mnogo hiljada radnih sati kako bi napravili iscrpnu listu
mogućih ciljeva koji su od velike vrednosti, a na udaru su terorista i
neprijateljskih snaga. Ove procene pretnji i analize mogućih ciljeva dovele su
do poverljivog kataloga vitalnih nacionalnih izvora, od komunikacija do
transportne infrastrukture, do glavnih istraživačkih centara i arhivarnica. I
FBI i Pentagon dali su svoje liste generalštabu, a Stepak je od njih odabrao
slične civilne i vojne objekte u skoro svakoj državi.

Američka svemirska industrija dobila je prioritet, u rasponu od Venčr Star
centara za lansiranje u Floridi, Kaliforniji, i južnom Teksasu do farmi
satelitskih antena u devet država. A Stepak je želeo da ide i dalje od toga, sve
do orbite. On je pritiskao administratora NAŠE da opremi Okidačima šest
agencijskih SSTO (supersoničnih transportnih organizacija) spejs šatlova i da
naruči trgovačku flotu koja bi ih pratila. Samo u poslednje dve godine, desio
se jedan proveren i tri sumnjiva slučaja kada su putnički avioni oboreni pri
poletanju ili spuštanju Stindžer raketama koje su lansirane sa ramena.

Ali NASA administrator je pružao otpor. Nijedan od tih incidenata se nije
dogodio u SAD, obrazlagao je administrator, a svaki kilogram bojevih glava
sa punjenjem je dragocen sada kada osamnaest ljudi živi na proširenoj
međunarodnoj svemirskoj stanici.

Stepak je zakazao sastanak između predsednika Brelanda i šefa NASA-e
kako bi se rešio ovaj spor.

Državni sekretar nije imao takva ograničenja. Svaka američka ambasada
od Đake do Gaboronije stavljena je na listu kandidata za dobijanje dva
Okidača, zajedno sa specijalnim kontingentom vojno pomorsko-desantnim
zaštitnim jedinicama. Većina ovih Okidača biće strateški korišćeni u
"hladnom" ratu, kao osiguranje protiv nepredvidivih promena politike
nesvrstanih zemalja. Ali njih pet-šest će se odmah usijati, jer će od samog
starta biti korišćeni i u pravom "toplom" ratu, kao osiguranje protiv
nepredvidivog nasilja političkog terorizma.

Ni Breland ni Stepak nisu bili spremni da predaju kontrolu nad jedinicom
Okidača nijednoj agenciji kriminalističke službe, pa čak ni FBI-u. Ali depoi,
koje je Ričard Nolbi nazvao "agencije za iznajmljivanje", spremani su na šest
različitih mesta na različitim stranama kontinenta. Svaki će biti glavna baza
za desetine Okidač timova na terenu, koji će biti na raspolaganju lokalnoj i
državnoj policiji i FBI-u za specifične racije i istrage.

Predsednikova omiljena ideja kada je Okidač u pitanju bila je da se on
koristi kao "filter u protoku," koji bi zadržao oružje u tranzitu. "Ljudi već
znaju da postoje neka mesta na koja ne možete poneti oružje, koja su pod
zaštitom i koja su proverena," rekao je Stepaku. "Nisu im potrebna dodatna
upozorenja kako bismo mi bili sigurni da oni poštuju pravila. Nema više
besnih pucnjava na putevima. Nema više pisama s bombom. Nema divljanja
u sudnici ili kavgi u školskim dvorištima.

Nolbi je pokušao da ubedi Brelanda da je stvarni broj tih incidenata bio
isuviše mali a broj neophodnih strateških proširenja isuviše veliki da bi
opravdao raspodelu prvih hiljadu. Ali Breland je bio neumoljiv.

"Možda su brojke male, ali njihov uticaj nije," rekao je. "Svako takvo
ubistvo je vest i ljudi ga dugo pamte. Deca koja se ubijaju posle časa
matematike. Pisma sa bombom koja ubijaju sredovečne profesore. Putnički
avioni puni francuskih studenata lete u vazduh. Sve su ovo trenuci koji
kazuju da je ljudski život nenormalan, i da njihov svet ide u pogrešnom
pravcu. To je ono što ih plaši."

Kada je to čuo, Nolbi se setio da je dom Brelandovog detnijstva u
Vilijamsportu bio samo nekoliko milja od Montursvila, zaseoka koji je bio
strašno pogođen tragedijom leta broj 800. Radije nego da iznova priča o još
uvek kontroverznoj presudi ili da se raspravlja sa emotivnim sećanjim
mladog Brelanda, Nolbi se pomirio. Okidači ograničene mod i Kevlar
eksplozivne kutije otišle su u prtljažne sisteme 44 aerodroma i u sisteme
sortiranja poštanske službe u centralnim poštanskim objektima.

Ali Stepak je ipak uspeo da ubedi Brelanda da će škole morati da
sačekaju dok plasmani ne budu mogli da se obave javno. Prisustvo vojnika se
ne može tako lako objasniti i kako je Stepak primetio: "Iako je apsurdno, na
povređenu decu se obično gleda kao na nevine žrtve. A ako su oni dobri
momci, onda smo mi loši momci iz potaje. A mi sigurno ne želimo da na taj
način predstavimo Okidač javnosti."

Senator Grover Vilman pratio je sve ove faze razvoja kroz mesečne sastanke
sa predsednikom i putem ažuriranih podataka koja je dobijao od Bras Heta
dva puta mesečno, koji su predstavljali osnovu za njegove poverljive
izveštaje koje je prosleđivao Ujedinjenom kongresnom odboru bezbednosti.

On je to radio sa sve više nezadovoljstva, koje su uveravanja od strane
predsednika mogla sve manje i manje da ublaže. Vilman je imao i sopstvenu
listu i sopstvene prioritete, i kako su meseci prolazili jedan za drugim a da on
nije video nikakav napredak za to vreme, počeo je da se pita da li će ikada i
videti ikakav napredak. Do skorašnjeg sastanka u julu, Vilman je izgubio svu
veru u Brelandova obećanja sa značajnog prvog sastanka.

Pre kraja tog meseca, petstoti Mark I je trebao da izađe iz fabrike u južnoj
Dakoti i da pređe u ruke 641-e Taktičke jedinice. Razmišljajući o tome,
Vilman je došao do zaključka da je isuviše dugo bio razuman i strpljiv.

"Gospodine predsedniče, da li vi to mene 'zavlačite'?" pitao je Vilman
dok su sedeli u Ovalnom kabinetu.

"Šta kažete, senatore?"
"Mislim da ste me sasvim dobro čuli. Da li pokušavate da 'manipulišete'
sa mnom? Da li uz pomoć svih ovih sastančiča pokušavate da me
neutrališete, imajući u vidu da se verovatno ne biste složili sa preporukom da
jednostavno naručite moje ubistvo."
"Niko nikada nije predložio tako nešto, senatore," rekao je Breland, a
izraz lica mu se odjednom smračio. "Bar ne na mestima gde sam ja mogao to
da čujem."
"Niste vodili nikakve diskusije u pogledu poverenja u moju diskreciju i u
to da li ću poštovati pravila ili ne? Nije bilo nikakvih nagoveštaja da sam
odaniji RPL-u nego Kongresu, da sam ja internacionalist pacifista preobučen
u američkog heroja? Ako nije, trebalo je da ih bude, jer je sve to tačno. Dao
sam sve od sebe da se lepo ponašam, gospodine predsedniče. I više nego što
sam mislio da mogu. Da se obuzdavam po pitanju nečeg ovako krupnog osam
meseci, pa gospodine, mogu reći da osećam da mi je svega preko glave."
"Da li se vi to meni ispovedate? Da li ćete uspeti da završite do devet?"
"Rekao bih da to zavisi od vašeg odgovora na moje pitanje gospodine."
"Senatore Vilman, zahvalan sam na vašem strpljenju..."
"Siguran sam da jeste," rekao je Vilman. "Ali nisam siguran da će to
strpljenje biti nagrađeno, i da li je sve ovo samo uvežbavanje oficirskog kora,
samo još jedna produžena šala na račun ljudi do kojih je meni stalo?"

"Nažalost ne razumem..."
"Da pojednostavim. Da li ćete vi ikada uraditi nešto konstruktivno sa
Okidačem?"
Breland se namrštio. "S obzirom da znam da dobijate sve izveštaje o
napredovanju, mogu samo da zaključim da vi i ja kada govorimo o napretku
ne mislimo na istu stvar."
"Ako je takva situacija biće mi zadovoljstvo da objasnim šta ja
podrazumevam pod napretkom. Po mom mišljenju napredak je svakako pre
aktivan nego pasivan. Proaktivan pre nego propasivan. Pozitivan,
afirmativan, sa mogućnošću transformacije, riskantan, koji zahteva neke
intervencije koje utiču na živote ljudi, koji spašava ljudske živote. Mislio sam
da vi imate skoro vizionarsko razumevanje moći i potencijala Okidača. Još
uvek čekam kako bih otkrio da li sam bio u pravu. Vi ispred sebe imate čekić
i nakovanj - da li mislite da ih ikada upotrebite? Preko 400 Mark I jedinica se
trenutno nalazi na terenu. Na terenu su, a ne uskladištene u nekom skladištu
oružja."
"Mada bi isto tako mogli i biti, ako se uzme u obzir koliko dobra čine"
rekao je Vilman. "Pretvorili ste čudesni napredak u nauci u prokletu
vlasnikovu polisu osiguranja. Mi štitimo milijardu dolara betona i metala,
čuvamo sve naše dragocene kolekcije igračaka i suvenira, a zaboravljamo sve
kada su u pitanju ljudi. Blagi bože, većina Okidača koje ste unapredili još
uvek nisu ni uključeni. Ako ima sto Okidača koji u ovom trenutku rade ja ću
go izvesti premet nasred Mola."
"Svaki položaj ima svoje sopstvene razloge, senatore. Ja zaista ne znam
šta vi očekujete od mene."
"Pomislite na osam hiljada četiri stotine i devet leševa."
"Odakle vam taj broj?"
"Dobio sam ih u Centru za zdravstvenu statistiku u CKB-u (Centru za
kontrolu bolesti), juče popodne," rekao je Vilman. "To je broj ljudi koji su
probali da zaustave metke sopstvenim telima od dana kada smo doktor
Brohier i ja došli kod vas. Toliko ste ubistava, samoubistava, fatalnih nesreća
istolerisali. To je cena plašljivosti, tajnosti i pasivnosti."
"Naravno, to smo samo mi Amerikanci, a mi čak zvanično nismo u ratu ni
sa kim. Ne mogu vam nabrojati koliko je Evropljana, Afrikanaca i Azijata
stalo na mine ili stalo na put prepirci na granici ili malom varvarskom
nemiru. Nadam se da je ova količina od dvadeset hiljada Okidača samo prvi
deo."

Brelandovo namršteno i ljutito lice jasno je izražavalo nezadovoljstvo
zbog održanog predavanja. "Sada zvučite kao pravi vernik, senatore, a ja sam
imao bolje mišljenje o vama. Ne možete očekivati od nas da zaustavimo
ubijanje."

"Možemo da ga učinimo težim nego što je sada. Ali moramo imati želju
to da uradimo. Moramo da pokušamo."

"Ali mi pokušavamo."
"Đavola pokušavamo, gospodine predsedniče. Đavola. Jedino što stvarno
radimo jeste da kočimo promene. Samo pokušavamo da se držimo svoje
utabane staze. Nasmrt smo preplašeni da je Mao bio u pravu kada je rekao da
sva politička moć izlazi iz cevi pištolja, a mi samo što nismo izgubili svoje
pištolje."
Breland ništa nije rekao samo je nadlanicom trljao usta. Bez i jedne reči
Vilman se premestio na drugu stolicu kako bi mu bio bliži.
"Najprirodnija stvar na svetu, gospodine predsedniče, je da želimo da
zaštitimo sopstvene interese," rekao je i seo bliže ivici kauča. "To
jednostavno nije dovoljno dobro opravdanje za ovaj vek ili ovaj ofis u kome
se nalazimo. Nas bi trebalo da zanima podmetnuta bomba u Londonskoj
robnoj kući isto onoliko koliko i kada je bomba podmetnuta u Njujorškom
autobusu. Moramo brinuti o minobacačima koji se ispaljuju celom dužinom
reke Kongo u Kinšasi kao da se to dešava na Misisipiju u Kanzasu.
"Koliko je vaše pleme, gospodine predsedniče? Ko dobija nadoknadu za
članstvo? Samo vojnici i političari?"
"Ne, ne, naravno."
"Zašto onda da štitimo naše interese i moć kad bismo mogli da štitimo
naše ljude?"
Breland je zurio, trepćući. "Vi ste me upozorili da ćete mi skresati krila,
zar ne," rekao je i odmahnuo glavom. "Grovere, mi se zaista po tom pitanju
slažemo. Moglo bi se reći da su vaša i moja etika slične. Ljudi jesu važniji od
stvari. Životi jesu mnogo važniji od ideologije. I ja zaista verujem da ljudski
rod jeste jedna porodica, čak i ako ona ne funkcioniše kako treba."
"Sada to kažete a poslali ste devet desetina cele proizvodnje Okidača na
adrese koje počinju na 'fort' (utvrđenje - stalno mesto rasporeda jedinice) ili
završavaju na 'baza.'"
"To je zato što su oni spremni da upotrebe sistem i da to učine odmah.
Civilno stanovništvo nije. Mi tek treba da ih edukujemo u tom pogledu."
"Da li je to vaš izgovor što se stvari tako sporo odvijaju?"

"Tako sporo? O čemu vi pričate? Razvijamo ih onoliko brzo koliko
Godstajnovi ljudi mogu da ih naprave."

"Zašto onda nismo naručili i drugu i treću količinu od dve hiljade
Okidača? Zašto ne pritisnemo Goldstajna da poveća kapacitet što brže može?
Zašto smo tako prokleto plašljiv?"

"Plašljivi?"
"Plašljivi," rekao je Vilman značajno. Koraci koje mi preduzimamo su
dečiji, a mere koje preduzimamo su polovične. Vidite, vaša predstava o
filtriranju socijalnog toka, to je upravo ono što bi trebalo da radimo. Ali vi se
tome niste dovoljno približili."
Breland je okrenuo dlanove na gore. "Recite mi šta sam propustio."
"Za početak mogu početi od svih napunjenih pištolja u pretincu za sitne
stvari u kolima i ispod sedišta. Kongres je doneo Merck-Martinsonov zakon
pre deset godina, a ljudi se i dalje ubijaju zbog bezazlenih saobraćajnih
nezgoda, ili zato što su se namrštili vozaču iz suprotne trake. Zašto Merck-
Martinson zakon to nije okončao?"
"Mislim da je to zbog nečega što se zove 'osnovana optužba'," rekao je
Breland, i pokušao da se nasmeje usiljeno.
"To je zato što Merck-Martinsonov zakon ne pomaže policiji da pronađe
one pištolje pre nego što se nešto desi. Ali Okidač to može. On može da
sprovede ono što se zove blag i neefikasan zakon. On je može biti za kontrolu
oružja isto što su i radar i automatizovani autoput bili za kontrolu
saobraćaja."
"Šta vi, u stvari, ovde zagovarate."
"Ništa više od onoga što ste uradili sa poštama i aerodromima. Svako ko
vozi pre ili kasnije prelazi most, prolazi ispod nadvožnjaka, kroz tunel, i
pored naplatne stanice za putarinu. Ako postavite dovoljan broj Okidača kod
strateških položaja, mogli biste da eliminišete sve oružje sa puteva."
"Okidač će uništiti samo ono oružje koje je napunjeno. A istovremeno će,
dok to bude činio, prouzrokovati prvoklasne nesreće na putu "
Vilman je slegnuo ramenima. "Svi znaju za Merck-Martinsonov zakon
koji kaže da nije dozvoljeno nositi napunjeno oružje u vozilu koje je u
pokretu."
"Znači vi mislite da to treba da sprovedemo i uništimo svačiju municiju,
čak i u slučaju kada oni poštuju zakon, i kada je municija sakrivena na
sigurnom u zaključanoj kaseti van domašaja vozača - pa čak i ako bi ta naša
intervencija prouzrokovala požar i uništila porodični auto..."

"Obeležite zone koje se proveravaju. Osvetlite ih kao stajališta za
kamione na putu. Veliki crveni znakovi na svakih sto metara u dužim od
jednog kilometra. Velike crvene pruge na putu. Obavestite ih na šta nailaze.
Dajte im mesta i vremena da bace municiju pre nego što stignu do ulaza u tu
zonu - mi ne želimo nikoga da povredimo."

"Ali Grovere, mi ne možemo to da uradimo. Ti znaš da ne možemo."
"Zašto? Nemojte mi samo reći da je to zbog drugog Amandmana. Pitajte
svog vrhovnog tužioca o Milerovom zakonu u odnosu na SAD."
"Postoji još jedan razlog. Nismo spremni za CNN," rekao je Breland.
"Pentagon je izričit u svom stavu protiv bilo kakvog obelodanjivanja pre nego
što se obezbedi efikasna odbrana i nađe zamena za barut."
"A kada su oni doneli takvu odluku?"
"Nisu oni. Ja sam"
Lice mu se opustilo i dobilo zamišljen izraz. Vilman se naslonio, i
prebacio ruku preko naslona kauča. "Kakvu ste odluku vi hteli da donesete,
gospodine predsedniče?"
Brelandove oči su se zacaklile od iznenađenja. Bez odgovora, ustao je i
otišao do stola, zahvatio rukom šećerleme iz činije i izvadio ih. "Na to pitanje
nije lako odgovoriti, Grovere, a ni sam ne znam zašto je tako," konačno je
progovorio.
Vilman je klimnuo glavom. "Gospodine predsedniče, mislim da vam
dugujem izvinjenje. Nisam bio precizan kada sam rekao da pokušavate da me
'zavlačite.' Još jednom se izvinjavam i dajem sebi slobodu da kažem da
mislim da ste vi taj koga su 'zavukli.' U tome nema ničeg čega biste se stideli,
gospodine - oni su eksperti za takve stvari."
Čulo se glasno krckanje kada je Breland zagrizao slatkiš. "Znao sam da će
pokušati," rekao je. "Znao sam da govor koji sam pročitao na dan svetog
Krispina nisam ja napisao i da ako odmaknem ispred njih, kada se budem
okrenuo videću kako me prate u stopu. Ali, Grovere, mislio sam da sve držim
pod kontrolom." Uzdahnuo je, a zadnje parče šećerleme se raspalo pod
pritiskom kutnjaka. "Možda su oni na mene imali više uticaja nego što sam
mislio."
"Bio je to dobar govor. Privukli ste njihovu pažnju. Program razvoja je
dokaz da je to tako - njihovi pečati su svud po njemu. Nisu uspeli da
eliminišu Okidač, pa su preuzeli kontrolu nad njim. A vama pričaju savršeno
razumne stvari o tome kako će, ako se program bude sprovodio na bilo koji
drugi način, od onoga koji oni zagovaraju, to dovesti do pakla na zemlji."

Vilman se na jedvite jade neubedljivo osmehnuo. "Njihov argument je
potkrepljen činjenicom da su u pravu - došlo bi do toga sigurno. Ja se tome
radujem. A oni su na smrt preplašeni. Vi..."

Reč je ostala da visi u vazduhu kao pitanje.
Breland se naslonio na ivicu stola. "Daj mi neku ideju. Nešto što bismo
mogli odmah da uradimo, kako bi ti bio siguran u moje dobre namere."
"Mnogo ideja mi pada na pamet svakog dana dok čitam vesti," rekao je
Vilman. "U ovom trenutku, Denis Sasu-Ngueso je prvi na mojoj listi. Bilo bi
dobro da ga pozovete i da mu kažete da ima dvanaest časova da isprazni
kamp Kobra, a onda da pošalje F-117 u Kongo sa Okidačem u trupu. Da li su
vazduhoplovne snage već uspele da smeste Marka I u unutrašnje odeljenje
aviona?"
"Još uvek rade na tome."
Vilman je izgledao razočarano. "Upravo tako. On bi verovatno napunio
kampove neprijateljskim taocima, naravno, kad bi uspeo da pronađe one koje
Kobre do sada nisu već pobile. Naravno, mi to uvek možemo da uradimo bez
prethodnog upozorenja od dvadeset četiri časa..."
"Koja je sledeća ideja?" strogo je upitao Breland.
"Pa, ako niste spremni da izađete u javnost, šta mislite da je malo
dezinformišemo?"
"Nastavi."
"Previše ljudi je uključeno u Bras Het kako bi on dugo mogao da ostane u
tajnosti. Ja ne dobijam vaše intel izveštaje, ali kladim se da je do sada svaka
zainteresovana država čula za Brass Hat, a neke već imaju dovoljno
informacija za priču sa naslovne strane - po kojoj bi ovo samo bio logičan
nastavak Šortstopa, namenjenog "operaciji čišćenja terena od mina." Zastao
je za trenutak i pogledao Brelanda kako bi na njegovom licu našao potvrdu za
svoju priču. "Vama se retko kada na licu može videti šta mislite."
"Pretpostavimo da ste u pravu, diskusije radi."
"Pa, recimo da bi onda sledeći potez bio da se nekom demonstracijom
podrži priča sa naslovne strane," rekao je Vilman. "Da se pozovu momci u
INSCOM (VOSIKBEZ) kako bi pronašli pogodno mesto za fotografisanje,
možda neko imanje ili tako nešto, gde bismo se slikali ispod Crnog jastreba
sa mnogo sjajnog metala, antena i trepćućeg svetla, čak bi mogli i da
uključimo i neko magnetno polje i neke radio emisije kako bi Kinezima
izgledalo ubedljivije."
"A za to vreme pravi Okidač bi bio sakriven u helikopteru."

"Upravo tako. L model Crnog jastreba bi trebalo da bude u stanju da
podigne i jedan i drugi bez problema. Sazovite konferenciju za štampu,
najavite svoju inicijativu protiv nagaznih mina iznenađenja, i kažite da ste
osnovali specijalne vojne jedinice koje su posvećene humanitarnom
uklanjanju mina, a onda dajte znak helikopterima da krenu. Biće to glavna
vest na televiziji, gospodine predsedniče. A u isto vreće daće Pentagonu
pokriće za sledećih nekoliko meseci. Od malo istine može ispasti odlična
laž."

Breland je napućio usta. "Generalu Medisonu i Vrhovnom vojnom štabu
se neće dopasti ideja da se čak i toliko otkrije."

"Ko ih jebe," rekao je Vilman, šokirajući Brelanda svojom vulgarnošću.
"Pitajte ih kada su zadnji put posetili proteznu kliniku u Bosni, ili
prisustvovali seoskoj sahrani u Avganistanu. Pitajte Medisona da li on misli
da su tajne vredne njegove desne noge, ili života njegove unuke Mejsi. Sto
hiljada i pedeset miliona mina zakopane su u zemlji i čekaju svoje žrtve, čiji
broj ide skoro do hiljadu nedeljno. I obe cifre se već zadnjih dvadeset godina
sve više povećavaju. Vi možete nešto učiniti po tom pitanju, gospodine
predsedniče. Molim vas - učinite nešto."

Ustajući od stola, Breland je uperio prst prema Vilmanu optužujući ga.
"Ovo ste hteli od prvog trenutka kada ste ušli."
"Da, gospodine," priznao je Vilman raspoloženo.
"Znači sada ste vi taj koji me 'radi'?"
"Ne, gospodine. Ja želim da vas postidim kako biste nešto uradili."
Breland je uzdahnuo. "Uspeva vam. Pretpostavljam da znate da je moj
brat dobio još jednu unuku."
"Načuo sam nešto."
Žalosno se osmehujući, Breland je išao u krug iza stola. "Da li znate šta je
najveće iznenađenje u ovom poslu za mene? Koliko je teško uraditi pravu
stvar, čak i kada imate najbolje namere. Koliko teško može biti da se uradi
bilo šta. Izgleda kao da svaki put kada se jedna od vrata otvore, uvek uđe
malo blata sa dna reke Potomak. I pre nego primetite, do struka ste u njemu, i
jedva da možete da se pomerite." Naginjući se napred, pritisnuo je dugme na
interfonu. "Gospođo Tolman, molim vas pozovite generala Stepaka i recite
mu da hitno dođe."
"Da li želite da ostanem?" pitao je Vilman pošto je čuo potvrdan odgovor
s druge strane.
Breland je odmahnuo glavom "Ne, osim ako nemate lopatu kod sebe.

Znate onu priču o jednom momku iz grada, farmeru, i mazgi?"
"'Prvo morate da im privučete pažnju,'"rekao je Vilman smeškajući se dok

je ustajao. "Srećno, gospodine predsedniče."
Tog popodneva, sledeći svoj osećaj, Vilman je poslao poklon Beloj kući.

Bila je to lopata sa dugačkom drškom, jarmom i kopitom od sjajnog hroma.
To se prvobitno upotrebljavalo za ceremonijalne zemljoradničke obrede.
Vilman je stavio veliku nalepnicu predsedničkog pečata na pljosnati deo
kopita.

Ali nije znao, sve do sledeće posete Beloj kući, da li je pogrešno procenio
čoveka ili možda odabrao pogrešan trenutak, sve dok nije video lopatu na
zidu levo od Brelandovog stola. Crno-žuti znak koji bi više odgovarao nekoj
fabrici, nalazio se pored nje. Na njoj je pisalo: "Ne dirati - osim u slučaju
nužde."

Vilman se još uvek osmehivao iznenađeno i zadovoljno, kada mu je
Vilman predao novi dvonedeljni rezime izveštaja Bras Heta.

"Tačka dva," rekao je, a onda zastao na trenutak da bi Vilman mogao da
pregleda na brzinu. "Koja ti je omiljena zemlja?"

U naslovu tačke dva stajalo je: "Bras Het inicijativa za uklanjanje mina."
Vilman je podigao glavu i pogledao sa zahvalnošću. "Nijedna posebno,
gospodine predsedniče," rekao je značajno. "Ali oduvek sam želeo da vidim
Kambodžu."

Breland je klimnuo glavom. "Neka bude Kambodža onda. Mislim da se
slažete da i vas uključim u dogovore oko puta."

"Ne bih to propustio ni za živu glavu."
"I nećeš," rekao je Breland. "Planiram da te javno počastvujem, da vidim
da li ćeš da pocrveniš."

15

LUKAVSTVO

NAGASAKI Na osnovu izjave direktora Svetske nuklearne monitoring službe
seizmički zapisi "dokazuju bez sumnje" da je Kina sprovela podzemne
nuklearne testove i time narušila sveobuhvatnu zabranu testova. "Tragovi
dejstava bombe su nepogrešivi. U pitanju je novi model bombe, sa najvećim
učinkom do sada viđenim," rekao je doktor Rej Milius. "Mislim da je u
pitanju bojeva glava za raketni nosač DF-10." Prošlog meseca je kineska
Agencija za vasionska istraživanja izvršila probno gađanje svojom
dalekometnom raketom. Ali zvaničnici u Beijingu insistiraju da su seizmička
pomeranja, sa epicentrom u blizini oblasti Lop Nor za nuklearna testiranja,
posledica zemljotresa a ne eksplozije, i da je Dong Feng dizajniran kao
raketni nosač za kosmički brod Lotos sa ljudskom posadom.

Kompletan izveštaj ministarstvo inostranih poslova, "podaci formalne vojne
istrage" video: lansiranje DF-10 prvi protesti u Japanu da li je ovaj test
"upozorenje" Rusiji, S.A.D.?

Znoj jedva da je počeo da se suši na nagoj koži Gordona Grina kada je alarm
na njegovom komsetu počeo da pišti.

Zvuk alarma je bio iznenađujuće nenametljiv - delimično zbog činjenice
što je bio podešen za upotrebu u javnosti, a delimično zbog toga što su
farmerice u kojima ga je nosio ležale na ispomešanoj gomili na podu na
udaljenosti od tri metra, blizu spavaće sobe. Alarm, čiji je zvuk podsećao
delom na vibrirajuće prigušeno krčanje, a delom na zujanje niskog tonaliteta,
nije bio glasniji od disanja nage žene sklupčane pored Grina. Krećući se

polako, Grin se oslobodio njenog zagrljaja, i zamenio svoje rame jastukom
koji je postavio ispod njenog obraza, a toplotu svog tela zamenio je ćebetom
kojim ju je pokrio sve do ramena.

Kada je to učimo nije bio vođen ni nežnošću ni ljubavlju, već pre bi se
reklo, ljubaznošću kao i željom za privatnošću. Kao i kod mnogih susreta, pri
kojima bi stranci postali ljubavnici, poslednji sat je bio ispunjen obostranom
sebičnošću, a ne intimnošću. Njena potreba da ne bude sama i njegova
potreba da utoli glad za dodirom dovela je do sporazuma, u pregovorima sa
odmerenim obećanjima pod prigušenim svetlom striptiz bara koji je bio osam
blokova udaljen od kampusa.

Zbog svega toga, tela su im bila isprepletena i blisko priljubljena jedno uz
drugo kako bi im omogućila strasne poljupce i sve ono što je usledilo posle
toga: intenzitet njenog uzbuđenja koji je bio ravan njegovom, njeno telo koje
je drhtalo pri svakom njegovom dodiru, njegovo telo koje je odgovaralo na
pozive njenog tela. Konačno sjedinjenje bilo je divlje, glasno, grozničavo,
razuzdano, i oboje su se sručili na vlažne čaršave bez imalo žaljenja zbog
onog što su učinili - zapravo, bez i jedne misli koja bi poremetila ugodnu
izmaglicu čulnih sećanja i omela ih da brzo utonu u san.

A onda se oglasio alarm. Grin se istog trenutka setio zašto ga je podesio
da zvoni i morao je da se odrekne ugodnog pritiska nežnog Kierinog tela.
Izvukao se iz kreveta uz škripu federa. Alarm je već prestao da zvoni, a on je
jednom rukom zgrabio farmerice dok je izlazio iz sobe i zastao na trenutak u
hodniku kako bi ih obukao.

Bilo je dovoljno svetlosti koja je dopirala od spoljnog sigurnosnog svetla
koje se probijalo kroz roletne, tako da je Grin mogao da pronađe put do
okretne stolice sa stožerom u radnoj sobi. Kada je dotakao elektronskog miša,
sto inčni ekran se probudio iz slip moda, bacajući dovoljno svetla na sto tako
da je mogao da vidi svoju istrošenu tastaturu - prastaro pomagalo koje je
zahtevalo tajanstvenu veštinu, ali koje je Grin, bez obzira na to, odabrao kao
posrednika za svoju komunikaciju sa sistemom. Većina interesantnih stvari
koje su mogle da se rade na kompjuteru zahtevale su odricanje od prijatnih
ugodnosti multimedijalnog interfejsa - jer je, što se mašine tiče, i sama
sintaksa bila od velike važnosti.

Svi njegovi njuzagenti u kompjuteru bili su aktivni i pružali mu
informacije o novostima. S obzirom da je do početka zakazanog prenosa iz
Pnom Pena ostalo još nekoliko minuta, Gordon je počeo da pregledava
pristigle poruke.

Bilo je isuviše pristiglih informacija na listi čekanja sa nazivom
"Eksplozija", da je izgledalo kao da tlo pod njim treba da odjekuje. Bomba
postavljena u kamionu u Kolumbu, mine na prometnom putu u Jordanskoj
dolini, raketni napad u Alžiru, smrtonosni dueli izvan Bogote - bili su
uobičajena stvar. Grin je pročitao na stotine sličnih izveštaja samo u zadnjih
mesec dana. Pedeset godina stare američke kasetne bombe ubijaju farmere
severno od Ho 6 Mina, samoubilački bombaški obračun u nemačkom vozu,
bojeve artiljerijske granate od 105mm pronađene na velikom smetlištu u
Kentakiju - bile su uglavnom nove informacije, ali ni traga od Grinovog
izvora. S vremena na vreme pristizale su priče koje je Grin jedino mogao da
nazove bizarnim i jezivim - eksplozija bombe iznenađenja podmetnute u
kovčeg na pogrebnoj službi u južnoj Italiji, ili granatnog lansirnog uređaja
krijumčarenog na "magarcu pismonoši" preko planina u Grčku.

Povremeno, i naravno neizbežno, sintaksni analizator njegovog
njuzagenta počeo bi da štuca i ponudio mu malo srećnije trenutke - u vidu
ponekog članka o "eksploziji" u staništu smrtonosne vrste mrava u Misuriju
ili o kometnom udaru u Devonu, u Nevadi. Ovo je bila protivteža pričama
kojih Grin prosto nije mogao da se otrese, a koje su bile bezosećajno surove,
besramno brutalne. Slike, bačenih granata usred prepune crkve u Manili,
ubistva jednomesečne devojčice u naručju majke nevešto napravljenom
pismo-bombom u Groznom, pratile su ga danima.

Ali nigde do sada njegovi njuzagenti nisu uspeli da pronađu dokaz o
upotrebi Okidača, iako je Grin unapred garantovao da će do toga doći. Nije
bilo nijednog dokaza o nazovi bombarderima uništenim od strane sopstvenih
bombi, o svrgnutim tiranima i vojskama lišenih svojih arsenala, siledžija i
ubica i pametnjakovića lišenih svoje fino obrađene metalne muškosti.
Krvarenje i umiranje, patnja i plač nastavili su se nesmanjenim intenzitetom,
na svakom kontinentu, u svakoj zemlji, sa najdirljivijim i najdramatičnijim
pogibijama stranaca širom sveta, koje je savest i svest ikada mogla da
zamisli. Sve je bilo kao i do sada.

Grin nije očajavao, bio je dovoljno veliki cinik da bi očekivao nešto više
od toga. Pa ipak, svakim danom je sve jače i jače osećao da je prilika
propuštena. Osećao je to kada je on bio u pitanju, kao i oni koje je nazivao
svojim prijateljima, i za nju koja je stalno bila u njegovim mislima. Protraćen
plemenit gest, izgubljena godina, i životi prekinuti bez ikakvog cilja. On nije
bio razočaran zbog gubitka nade, već zbog žrtvovanja dobrih namera. Pale su
na tvrdo tlo, i sve se više činilo da će on morati da bude taj koji će morati da

istupi i da se za njih pobrine.
Bilo je već gotovo sigurno da će do toga doći, u stvari, Grinove pripreme

za to već su bile u poodmakloj fazi. Do sada je napravio tri šifrovane kopije
Okidačovih datoteka koje su bile sakrivene na udaljenim serverima, fizički
lociranim izvan SAD. Dve kopije bile su umotane u digitalnu kovertu
adresiranu na više od sto sajtova za javnu distribuciju, od diskusionih grupa
kao što su alt.mir i sci.fizika do preprint servera u šesnaest zemalja. Treći je
bio adresiran na skoro dvesta privatnih adresa koje su pripadale aktivistima
za razoružanje i vodećim ljudima iz Terabajtovog tima širom sveta -
fizičarima svih profila, eksperimentalnim inženjerima i direktorima
istraživačkih centara ultramodernih dobrostojećih kompanija.

Sve u svemu, Grin je računao da će njegovi napori, koji su obuhvatali
najnovije i u najvećoj tajnosti čuvane trikove slanja cirkularne pošte na ličnu
adresu, i pre isteka prvog sata napraviti oko deset hiljada kopija ogromne
datoteke. U zavisnosti od brzine i efikasnosti bilo koje intervencije Pentagona
- s obzirom da su blokade na putu, paket političkih ubistava i još mnogo toga
bile samo neke od mogućnosti - postojala je mogućnost da se napravi pola
miliona kopija i više i da se stave u opticaj i pre nego oni otkriju i zatvore
izvorne servere. A u tom trenutku kada se to dogodi, biće već kasno. Previše
primalaca do tada će već primetiti digitalnog slona koga je Grin ostavio
ispred njihovih ulaznih vrata. I biće nemoguće oterati ih sve.

U ovom trenutku Grin se najviše plašio iznenadnog kucanja na vratima,
koje bi došlo bez ikakvog prethodnog upozorenja. On je bio najslabija veza,
jedan od onih klasičnih jednostrukih modova za detekciju greške. Zato je on i
smestio sva tri skrovita mesta u "posmrtni" mejler čiji se raspored bio
zakazan tri dana unapred. U slučaju da mu se nešto dogodi, i da bezopasni
mrežni "ping" ne uspe da stigne do njegovih mejlera makar jednom u tri
dana, sve će se pokrenuti i bez njegovog učešća. Isti mehanizam bi Grinu dao
prednost na startu - nekoliko sati, dana, ako bi želeo da rizikuje - u tom
slučaju on bi imao vremena da se sakrije, ako i kada bi dobio poziv.

Ali pravi razlog zbog koga je on sedeo ispred terminala u sitne sate,
umesto da grli ženu u svom krevetu, kao svaki drugi normalan čovek, ležao je
u tome što je on želeo da sazna da li je možda slučajno sav rad koji je uložio
bio uzaludan.

Nekoliko minuta pre dva sata po ponoći, dok je zatvarao svoje
njuzagente, čuo je škripanje poda u dnevnoj sobi. "Hej," rekla je nežno dok
mu se približavala.

"Hej," rekao je, otvarajući CNN i isključujući ton. "Imaš lak san."
"Očigledno, ne tako lak kao tvoj. Šta radiš - šalješ pregled na alt-tačka-
posrećilo mi se-tačka-com?" promrmljala je, obavijajući ruke oko njegovih
nagih grudi od pozadi.
"Pokušavam da budem u toku sa aktuelnim događanjima," rekao je.
"Predsednik je na turneji po Dalekom istoku."
"Poznavala sam neke momke koji su pušili posle seksa, i one koji su jeli
posle seksa, one koji su odmah ustajali iz kreveta i prali zube..."
"Baš lepo."
"Jako lepo," rekla je u trenutku kada se uvodna špica za "CNN Događaj
uživo" pojavila na ekranu. "Ali ako se ne vratiš u krevet, otići ću kući s
ubeđenjem da sam ostala ne primećena, u send jednog političara - i to šta
više, u send jednog koji je nalik dvorskoj ludi. "
Dodirom leve ruke, Grin je pokrenuo video projekciju. Drugim dodirom
je pojačao ton. Desnom rukom je stegnuo Kierinu ruku, sprečavajući je da
ode."Đaj mi samo petnaest minuta i vratiću se u krevet."
Zakikotala se. "Ove stvari te pale?"
"Pa, čula si za genetsku vezu između testosterona i eksplozija, zar ne?"
Uvod je bio završen, predsednik Breland je započeo svoj govor.
Kiera je gledala ekran preko ramena. "Očekuješ da vidiš vesti o nekim
eksplozijama?"
"To su samo glasine," dodao je brzo. "Počeće sa čišćenjem minskih
polja."
"Zar to nije opasno? I zar za to nije potrebno puno vremena?"
Pogledala je ekran i videla samo glave kako otvaraju usta i nešto pričaju.
"Za petnaest minuta? Obećavaš?"
"Maksimum dvadeset."
Poljubila ga je u vrh glave. "Idem onda ja da se istuširam."
"Je li znaš šta je Napoleon na to rekao Žozefini."
"Mmm?"
"Nemoj."
Ispustila je nerazgovetan glas iznenađeno, ali ne i nezadovoljno. "Nemoj
da te dugo čekam."
"Dobro."
Kada je otišla, Grin se nasmejao. Tada je prvi put mogao da pogleda na
miru vozilo sa vazdušnim jastukom koje se nalazilo iza predsednika, u
pozadini. Usne su mu se raširile u zadovoljan osmeh kada su ga prikazali u

groplanu. Kada su nakon toga prikazali lažni šematski plan, Grin se zavalio u
stolici i počeo da se zadovoljno smeška u mraku.

"Harmonično deminer vozilo," prozborio je sam sebi u bradu. "To mi se
sviđa. Sviđaju mi se i lažne antene - i oni veliki Lesli zvučnici ispred i
pozadi. Jeftino urađeno. Harmonični deminer - da, to će biti dovoljno."

Grin nije mogao ni da nasluti koliko će biti srećan i fasciniran. Prošlo je
više od jednog sata kada se konačno na prstima ušunjao u sobu. Kada je ušao,
zatekao je Kieru kako čvrsto spava i blago hrče. Rešio je da se ujutru iskupi,
ali ona je rano ustala iz kreveta i nije se vraćala, a onda se dugo tuširala
pokušavajući da se sakrije da bi ga posle toga držala na distanci sve dok je
mogla.

Na sopstveno iznenađenje, Grin je primetio da mu nije bilo naročito krivo
što je propustio priliku, ili da mu je bilo žao što je prekršio obećanje. Nije
pokušao da je zaustavi, ili da se izvini. Prva stvar na koju je pomislio ujutru
bila je kako je događaj predstavljen na sajtovima za udarne vesti. Druga stvar
na koju je pomislio bila je vezana za Li Tajer, i o tome kako su se iznenada
poboljšali izgledi da će je ponovo videti.

"Pre Pol Pot-a i Lon Nol-a, pre američkog tajnog rata, pre brutalnog civilnog
rata u Kambodži, ovde je bila farma," predsednik Breland je rekao u kamere
koje su prenosile njegovu sliku širom cele zemaljske kugle. Sa njegove desne
strane nalazio se predsedavajući Vrhovnog narodnog veća; sa njegove leve
strane nalazio se direktor kambodžijskog centra za akciju u borbi protiv mina
KCABPM. "Na ovim poljima se uzgaja pirinač, a šuma ispod njih daje drva
za potpalu i voće.

Ovo nije bila fabrička farma, ili državna kooperativa, pa čak ni zemlja
koja daje gotov novac. Ovo je bila porodična farma Ngos Trana." Breland je
pogledao mršavog, povijenog čoveka koji je bosonog, u jakni i sampotu,
stajao na kraju govornice. "On i njegovih osam braće i sestara, i njegovi
roditelji, Pot i Ravi, obrađivali su ovo potopljeno polje kako bi preživeli.
Kada bi godina bila rodna i kada bi sakupili makar jedna teretna kola sa
viškom useva za prodaju na pijaci, smatrali su se blagoslovenim.

Ali, onda su došli vojnici, i brat gospodina Trana je poginuo od metka.
Vremenom ove vojnike su oterali drugi vojnici, a gospodin Tran je izgubio i
drugog brata, koga su regrutovali uz pomoć bajoneta, a porodica nikada više
posle toga nije čuli ništa o njemu. I onda opet sve iznova, četiri različite

vojske čarkale su se oko njegove zemlje, koja je isuviše blizu reke Mekong i
puta Kampong Čam da bi ostala neprimećena.

Te vojske su sada otišle, ali za njima su ostale njihove vizit karte koje
podsećaju na smrt koju su ostavile za sobom, desetine protivpešadijskih mina
u plastičnim kutijama se kriju pod vodom, u blatu. Jedna takva mina ubila je
stariju sestru gospodina Trana. Druga je razlog što je njegov otac izgubio
desnu nogu. Niko sada ne živi od plodova koje rađa ova zemlja. Niko ne
uzgaja pirinač. Isuviše je opasno, čak i za očajne i gladne ljude.

Bombe u Kambodži nisu tragedija samo jedne porodice - one su tragedija
celog naroda. Ovde ima više ljudi kojima je amputiran neki deo tela nego na
bilo kom drugom raestu u svetu - u proseku svaki dvestoti. Četristo civila
gine svakog meseca, dok Kmer za to vreme saziva primirje.

Zašto neko ne uradi nešto po tom pitanju? Neko jeste pokušavao da uradi
nešto. Više od jedne generacije, kambodžijski centar za akciju u borbi protiv
mina KCABPM vodi jedan od najorganizovanijih, najposvećenijih, i
najuspešnijih programa u svetu za uklanjanje mina.

Sprovodeći jednu po jednu akciju, uklanjajući jednu po jednu minu,
KCABPM timovi, u Čijem sastavu se nalazi više od tri hiljade muškaraca i
žena, od kojih je većina završila obuku u tom istom centru, uklonili su više
od sedamdeset hiljada mina, i očistili više od šest hiljada kvadratnih
kilometara zemlje. Svaki kvadratni kilometar koji KCABPM očisti, oslobađa
prostor za pedeset izbeglica koje mogu da se vrate svojim kućama.

Uprkos neprekidnim naporima ovog tima, još uvek ima osam miliona
mina koje su sakrivene u poljima i šumama širom Kambodže i čekaju duž
puteva i uskih staza. Već devet godina crvene zastavice stoje na mestima koja
su određena za čišćenje od mina. KCABPM i ljudi Kambodže - učinili su sve
što je bilo u njihovoj moći da oslobodi svoju zemlju od ovog zla. Njima je
potrebna i oni zaslužuju pomoć, a mi smo upravo zato i došli, da im
pomognemo.

Iza mene se nalazi jedna izvanredna mašina - prva od, mogu slobodno da
obećam, ukupno više stotina Harmoničnih deminer vozila, koje nameravam
da postavim na svim mestima gde je naša pomoć dobrodošla. Koristeći
principe zvučne energije, koja je poznata svima koji su ikada prisustvovali
nekom koncertu, HDV može za sat vremena da uradi ono za šta je vodu
obučenih inženjeraca potrebno nedelju dana - a uz sve to bez strašnih
gubitaka koje su ovi hrabri volonteri isuviše često trpeli.

"Mnogo krvi je proliveno u ovoj zemlji koja je već isuviše dugo jalova.

Vreme je da se gospodin Tran i njegova porodica vrate kući u svoje selo, kući
na svoja pirinčana polja. Zato sam zatražio od novo formirane 318-e
inženjerske brigade američke vojske da prvi HIV postavi baš ovde, i da
pokaže svetu da je era mina završena, da su ovom oružju dani odbrojani.
Gospodine Tran, nadam se da je ovo zadnji put da vidite vojnike na svojim
poljima.

Breland je sišao sa govornice i opisao je krug kažiprstom u vazduhu na taj
način dajući znak poručniku koji je stajao u stavu mirno sa svojim vojnicima
ispred HDV-a. Poručnik je odgovorio salutirajući. Dok su se on i njegovi
ljudi penjali u vozilo, Breland je otišao do jedne od pet stolica koje su bile
zaklonjene velikim kosim pločama šrapnel štita od čistog akrila - ustupak
učinjen Tajnoj službi, koja je želela da Breland održi svoj govor iz studija u
Pnom Pen-u.

Dok su se HDV turbine pripremale, a vozilo sa vazdušnim jastukom
pojavljivalo ispod svog prekrivača, moglo se čuti šuškanje i žamor ljudi koji
su sa nestrpljenjem očekivali ono što će uslediti. Svi propeleri na voziliu bili
su uključeni i uveliko su rotirali, onda se vozilo okrenuo i približilo
graničnim markerima. Dok se približavalo prvoj zastavici, priključen je još
jedan zvuk - bas je dobovao iz velikih zvučnika, što je Brelanda podsećalo na
zvuk pulsa, »ako je on znao da je u pitanju neprekidni zvuk.

Skoro odjednom, nekoliko fontanica od zemlje i vode izbile su u luk iz
napuštenog pirinčanog polja ispred HDV-a. Pojedinačne eksplozije, čiji je
zvuk prigušila zemlja, jedva da su bile glasnije od sopstvenih rasutih odjeka,
ali stotine posmatrača se, bez obzira na to, uplašilo, a zatim sasvim
neobjašnjivo, zbilo redove. Kako se HIV lagano približavao ivici polja,
eksplozije su se nastavljale, što je izazvalo aplauz zadovoljstva.

Kada je vozilo zastalo kod granice šume a zatim se okrenulo i krenulo
drugim, paralelnim prolazom, Breland je primetio da je obod vazdušnog
jastuka bio isprskan Mekongškim blatom, ali nije mogao da primeti bilo
kakva oštećenja.

"Koliko ovakvih vozila možete da nam pozajmite?" pitao je predsednik
Vrhovnog narodnog veća, naginjući se prema Brelandu.

"Organizovaćemo ih u divizije od po četiri vozila," rekao je Breland.
"Nadao sam se da ćete mi dozvoliti da ovde postavim dve. Moji stručnjaci mi
kažu da bi oni mogli da očiste celu oblast nizije do kraja godine."

"Do kraja godine...," ponovio je predsednik čudeći se.
U tom trenutku u obeleženom delu polja iznenada je odjeknula jaka

eksplozija koja je bila udaljena samo nekoliko metara od ivice označene
zastavama. Nešto tvrdo je udarilo u štit uz snažan prasak i cela govornica se
zatresla. Breland je ustuknuo refleksno. U ušima mu je odzvanjalo kada je
pokušao da ustane. Od eksplozije se stvorio čvrst zid od blata, dima i vode
koji je sakrivao HDV od Brelandovog pogleda.

Dograbila su ga dva agenta tajne službe, koji su nameravali da ga bace na
pod i zaštite svojim telima. Ali on ih je ljutito odgurnuo dok se pukovnik
Grejsli iz 318-e jedinice treći peo na govornicu.

"Šta se dešava pukovniče?" viknuo je Breland, pomažući direktoru
KCABPM-a da ustane.

"NAO, gospodine predsedniče - neeksplodirano artiljerijsko oružje.
Verovatna neka artiljerijska ili minobacačka granata koja je ovde pala i zarila
se u zemlju. Čini se da je u pitanju neka velika, rekao bih po zvuku; Kinezi su
prekopirali Ruski osamdeset dvomilimetarski vučni minobacač. Možda je
nešto slično u pitanju. Možda se čak radi i o gvozdenoj bombi koju smo
ostavili za sobom."

"Da li je HDV oštećen?" Dobro prekriven blatom, HDV se i dalje kretao,
prolazeći pokraj malog kratera koji se brzo punio vodom, i oni su mogli da
vide da nije došlo ni do kakvih oštećenja.

"Ne, gospodine. Da li želite da nastavimo?"
Komandant tajne jedinice je iskoračio i pokušao da odgovori na pitanje,
ali ga je Breland preduhitrio. "Apsolutno, pukovniče. Očistite celo polje."
Agenti tajne službe stajali su tik uz Brelanda ljuti i uporni. "Gospodine
predsedniče, moramo da vas sklonimo u pozadinu."
"Sešću dole, Džone," rekao je tiho, glasom koji mikrofoni nisu mogli da
registruju. "To je najviše što ću vam dozvoliti da me 'sklonite'."
Sve se završilo u sledećih deset minuta. Nije više bilo velikih eksplozija,
samo se čula jedna osrednja, koju je Grejsli identifikovao kao eksploziju
protivtenkovske mine. Sve u svemu, negde oko tridesetak "kokičara" kako je
direktor KCABPM-a nazivao male protivpešadijske mine, eksplodirale su u
prvom čišćenju polja. HDV je obavio i drugo čišćenje pod pravim uglom u
odnosu na prvo ali nije došlo ni do jedne jedine eksplozije. Očigledno da je
prvo čišćenje bilo sto posto efikasno u lociranju i uništavanju svake opasnosti
koja je vrebala ispod površine.
Kada se HDV konačno parkirao u zoni za parkiranje ispod štita, Breland
je skočio sa govornice i prešao put kako bi čestitao posadi. Agenti tajne
službe nervozno su požurili za njim, nadajući se da će on posle toga direktno

otići do predsedničkog helikoptera a zatim odmah na sigurno u Singapur. Ali
dok je Breland čestitao posadi HDV-a, ugledao je Ngosa Trana koji je isto
tako sišao sa govornice i sasvim sam išao tromo prema crvenim zastavicama
začuđeno i nesigurno.

I upravo tada je Breland sasvim impulsivno uradio nešto što bi skoro
svaki urednik vesti širom sveta izabrao za događaj dana. Dugim i laganim
koracima se pridružio Ngos Tranu na mestu gde je ovaj stajao.

Njih dvojica nisu imali baš ništa zajedničko, s obzirom da su dolazili iz
dva različita sveta - jedan sa Zapada drugi sa Istoka, iz grada i sa sela, jedan
je imao široka ramena, dok je drugi bio mršav, jedan je bio visok a drugi
povijen, jedan bogat i moćan, drugi siromašan, predsednik i seljak. Govorili
su različitim jezicima tako da nijedan od njih nije mogao da razume šta onaj
drugi govori. Ali kroz nekoliko gestova, i jedan i drugi su sasvim jasno
shvatili šta onaj drugi misli.

Tran je želeo da zna da li je zaista bezbedno?
Dođi i pogledaj sam bio je njegov odgovor.
Rame uz rame, dva čoveka su prošla pored zastava i ušli su u vlažno polje
u koje se pre sat vremena ni jedan ni drugi ne bi usudili da uđu.
Vrlo brzo pridružili su im se i kambodžijski zvaničnici, a zatim i drugi sa
govornice, svi su pojurili da pokažu kako se ni oni ne boje. Ali svi ostali su
bili nebitni. Kamere nisu obraćale pažnju na njih.
Upravo je za taj snimak, na kome se Ngos Tran u čvrstom stisku
pozdravlja sa Brelandom i posmatra ga suznih očiju sa zahvalnošću, dok
obojica stoje do članaka u blatu, fotograf Milo Turban dobio Pulicerovu
nagradu.
A predsednik Mark Breland je zahvaljujući istom snimku dobio i mnogo
više od toga.

Tim za kontrolu i merenja doktorke Li Tajer, bio je zadužen za popodnevno
testiranje. Tim je pripremio više od četiri stotine uzoraka materijala, od
metala, kristala i tečnosti do neorganskih jedinjenja sa velikim procentom
azota, koja su procenjena kao pogodna za štit Okidača. Svaki materijal će biti
testiran u tri debljine: od jednog, tri i šet centimetara - i u dve distance: od
deset i dvadeset pet metara.

Li je nazvala ova testiranja "Skremblovanje" jer su članovi tima u toku
testiranja uglavnom jurili vamo tamo, noseći poslužavnike sa uzorcima i

jureći od jedne platforme za testiranje do druge. Svaki test ponaosob trajao je
samo nekoliko sekundi, tako da je u poređenju sa tim ciklus postavljanja i
prikupljanja testova izgledao kao beskonačan proces.

Sada su imali ukupno dvadeset platformi za testiranje koje su bile
izložene u prostoru od dva ara severno od glavne laboratorije. Li je tražila da
joj daju još prostora, tako da više materijala može da se testira odjednom.
Brohier je odbio njen zahtev pošto je video prvo Skremblovanje neposredno
pre nego što je otputovao u Prinston.

"Kako stvari stoje, imaš po jednu osobu zaduženu za jedan materijal, što
je vrlo lepo uređeno, i male su šanse da dođe do neke greške," rekao joj je.
"Ako tražiš više od toga, jedino što ćeš postići jeste to što ćeš povećati šanse
da dođe do greške.

Greške više nisu predstavljale takvu opasnost kao u početku, jer za
testiranje više nisu koristili eksplozive. Umesto eksploziva koristili su nešto
što je bilo najbliže obradljivom Okidačevom detektoru koji je već bio
osmišljen - "dimne kapisle" Li Tajer.

Poput trake za reagense ili poput oznake za radijaciju, kapisle su se
sastojale od plastične ploče koja je nosila strukturni disk koji je bio
impregnisan rastvorom izvedenim iz baruta. Kada su izložene polju Okidača,
kapisle izbacuju odmah vidljivi oblak mirišljavog dima.

Dobijene informacije bile su isključive - da ili ne, Okidač prisutan ili ne.
U toku procesa kapisle su bile potpuno uništene. Ipak, za razliku od
pirotehničkih spona, koji su jednog od Lijinih pomoćnika koštale vrhova
prstiju, kapisle su bile vrlo jednostavne za upotrebu, čak i bez prethodne
obuke, a jedan ciklus testova bio je upola kraći. Bili su skoro isto toliko
bešumni, što je značilo da dani kada su se testovi radili nisu više podsećali na
četvrti juli. Pentagon je u njima video potencijalne periferne alarme, tako da
je Goldstajn pokušao da ubrza njihovu proizvodnju, a Li je konkurisala za
patent.

Međutim, Li je i dalje tražila izvestan napredak koji bi joj omogućio da
konstruiše pravi detektor i merač snage za Okidačeva polja. Izgledalo je da su
problem zaštite od polja i njihovo merenje bili nerazmrsivo povezani. Do
granice dometa Marka I, polje Okidača prolazilo je kroz bilo koju materiju
kao da ona ne postoji.

Testiranja je vršila pomoću kokičara tako što su one visile sto metara niz
otvor bunara smeštenog na udaljenoj strani granitnog grebena. Testirala je
potopljeni bunar i emiter koji je bio obavijen olovom. Zapečatili su kokičar

minu smeštenu u kutiju od osiromašenog uranijuma. Rezultati, koji su svi bili
pozitivni, uništili su svaku predstavu o širenju koje se baziralo na ponašanju
bilo kog oblika elektromagnetne energije. Šta god da je dolazilo od emitera
Mark I, za Okidač je i stena bila providna kao vazduh.

Pošto je interakcija Okidača i materije bila jako slaba i selektivna, bilo je
neizbežno da Horton i Brohier počnu da posmatraju neutrine. CERN model je
sveo te misteriozne sablasne čestice na status interplanetarnog etra, i odbacio
ih kao obične knjigovodstvene konvencije jednog nezrelog teoretskog
modela. Pa ipak, neutrini su i dalje bili privlačni. Tako da je Horton skoro
cele dve nedelje samo o tome pričao.

U poslednjim danima svog teoretskog statusa, neutrini su bili najčudniji
od svih čudnih stvorenja u subatomskom zološkom vrtu. Sa svojom
varijabilnom masom, razlomljenim brojevima kada je procena njihove
rotacije bila u pitanju, raznolikosti poput one u prodavnici bombona, i
bizarnoj sposobnosti da prodru kroz skoro celu zemljinu materiju kao da ona
i ne postoji, neutrini su bili poslednji Sveti Gral standarnog modela fizičara -
i poslednja nada Džefrija Hortona.

On se nadao da negde u eksperimentalnom zapisu vreba, nezapamćena i
neprepoznata, još jedna Okidačova anomalija. Hortona je mučila činjenica što
nije mogao da poveže njihovo otkriće sa bilo kojim prirodnim fenomenom.

"Dao bih desnu ruku da mogu na ovu stvar da posmatram iz drugog ugla,"
rekao je Li jedne noći dok su večerali neposredno po svom dolasku u Aneks.

"Prvo ćeš morati da pronađeš nekoga kome zaista treba tvoja desna ruka."
U tom trenutku Horton je već bio izgubio sav smisao za humor.
"Razumeš. Ono što mi ovde radimo uz pomoć tehnologije sigurno odražava
ono što se dešava vani bez njene pomoći. Ne dopada mi se što nema prirodne
analogije. Ako je ovo pravi fenomen, gde su onda opservacije za čije
objašnjenje bi on trebao da nam pruži pomoć?"
"Hortonov paradoks," odgovorila je. "Šta je pokazalo pretraživanje
literature?"
"Ništa," rekao je i odmahnuo glavom sa izrazom gađenja na licu.
"Možda si tražio u pogrešnim knjigama," rekla je.
"Možda se ono što tebi treba nalazi u časopisu Nedelja u svetu a ne u
časopisu Fizika danas."
"Zar ti stvarno misliš da sam ja u ovom trenutku iznad fenomenologije?
Možda nisam otišao tako daleko da pretražujem dnevnu štampu, ali sam
parametre po kojima se vrši pretraživanje namerno ostavio što je moguće

otvorenijim. Postarao sam se da pretraživanja prikupljaju sve podatke
granične nauke i paranauke."

"I?"
"Bolje da ti ne pričam."
"Ma daj, hajde reci mi."
"Agent za pretraživanje je neprestano pokušavao da mi kaže da spontano
ljudsko sagorevanje savršeno odgovara mojim kriterijumima."
U je likovala zadovoljno. "Ah, da odgovara."
"Ne odgovara," Horton je odgovorio kratko. "Ne postoji ni jedan
dokumentovani slučaj sa svedocima - nema nijednog propovednika koji je
spaljen, šta god da si ti čula. Najbliže što mogu da kažem je da su svi
'najbolji' slučajevi vezani za usamljene starice koje su imale višak kilograma,
živele same, volele da piju i da puše."
"Hm. Izgleda da ti nije potreban Šerlok Holms kako bi sastavio mozaik."
"A sudska nauka je ili anegdotskog tipa ili jednostavno ne postoji. Nikada
nisi videla tako naivan izveštaj..."
"Naravno da jesam," rekla je. "Ja sam odgajana u duhu Episkopske
crkve."
"Povlačim ono što sam rekao," odgovorio je uz suv osmeh. "Ali ipak, ako
su nam potrebni Meri Riser ili gospođa Ocki kako bi imali slučaj..."
"Pa - a šta misliš o 'vatrama sumnjivog porekla'? Neko mora da je
sačuvao arhivu."
"Neko jeste. U pitanju je Nacionalni, centar za podatke o požarima
NCPP. Mi smo ovo područje pokrili dok si ti još bila u Juti i obučavala vojne
operatere."
"I?"
"Najbolji rezultat koji smo dobili je definitivno 'možda.' NCPP ima
podatke o dva miliona požara i eksplozija godišnje, a u proseku je za svaki
peti požar uzrok nepoznat. Unajmili smo privatnu kompaniju koja se bavi
istraživanjem slučaja podmetanja požara, da za svaki slučaj pregleda bazu
podataka NCPP-a. Oni su nam doneli jedan poduži izveštaj, ali ništa od svih
tih podataka nije bilo od koristi za nas. Nije bilo dovoljno informacija, niti
šablona koji bi mogao da podlegne detaljnom ispitivanju."
"Znači, nije bilo nikakvih dokaza."
"Ukratko, da."
"Dokaz mora da postoji tamo negde vani."
"Možda mi onda ne postavljamo prava pitanja?" Rekao je Horton. "Jedna

od istina u koju sam još uvek sasvim opravdano siguran jeste da materija i
energija međusobno utiču jedna na drugu. Ali počinjem da mislim da to, što
taj predajnik emituje, nije ni energija ni materija.

"Da li onda sumnjaš na nešto drugo?" pitala je iznenađeno.
Horton se namrštio i odmahnuo glavom.
Sada je bio red na Karla Brohiera da brine o tome. Samo tri nedelje po
njegovom i Hortonovom povratku iz Vašingtona, direktor je ponovo
spakovao svoj kofer, ali se ovoga puta uputio u Institut za napredne studije u
Prinstonu.
Dok je on bio odsutan, Horton je ponovo postao glavni u Aneksu,
pokazujući zadovoljstvo što se vratio u staru formu. Pošto više nije bio
usamljen, ispoljio je novi entuzijazam za posao, ali koji je delimično delovao
kao maltene nametljivo interesovanje za Lijin rad. Veći deo nedelje proveo je
pregledavajući podatke o istraživanju njene jedinice i razgovarajući sa
ekipom o problemu opažanja i merenja.
Do kraja nedelje obavio je mnogo razgovora sa njenim timom, da je na
kraju to počelo da podseća na staromodni način bodrenja sportske ekipe.
"Ako ste vi u stanju da ga otkrijete, onda mi možemo da skrenemo
njegovu putanju. Ako možete da ga izmerite, mi možemo da ga moduliramo,"
govorio im je. "Ostanite usredsređeni i posvećeni. Ako možete, očuvajte i
optimizam. Svima nama je ponekad teško da budemo optimisti. Ali možda
baš u vašem radu leži rešenje za sve ovo što mi ovde radimo. U slučaju da
otkrijete nešto što je u veoma velikoj interakciji sa poljem Okidača, možemo
pokrivanje da ostavimo za sledeći dan.

Po Lijinom mišljenju Horton se kasno uključio u posao, ali je ipak bila
iznenađena što je njegov entuzijazam uticao i ulivao nadu njenom delimično
obeshrabrenom duhu. Tako da je bila zadovoljna kada se Horton pojavio u
prostoriji gde su se testovi odvijali pola sata pre početka drugog planiranog
Skremblovanja. To ju je podsetilo na prošle dane, pre konstruisanja Bebe. Na
vreme koga su se, kao i svi novopečeni roditelji, sećali sa nostalgijom.

"Da li mogu nekako da vam pomognem?" upitao je Horton.
"Prihvatam donacije dobro očuvanih sinapsi," odgovorila je. "Da li znaš
da se poslednji iznenadni razvoj mozga dešava neposredno posle puberteta?
Posle toga se krećemo po inerciji - a inercija znači nazadovanje."
"Da čuo sam za to." Nasmejao se srdačno. "Čak sam i razvio svoju

omiljenu teoriju o tome kako o putevima kojima ća naš život krenuti odlučuje
onih nekoliko biliona poslednjih veza - akademskih ili seksualnih."

"Mora da si još na postdiplomskim studijama posmatrao sve one zaista
pametne ljude i shvatio si kako oni nemaju blagu predstavu o odnosima,"
rekla je, ali je odmah zažalila što je dozvolila da joj se u glasu oseti gorčina, a
ona to nije želela.

"To sam video još u srednjoj školi u specijalnom matematičkom
odeljenju," rekao je Horton. "Samo je dvoje učenika iz celog odeljenja došlo
na matursko veče, i to su došli zajedno. Dijana i Kim. Da nemaš možda još
jedne slušalice?"

Pokazala je prstom "U zadnjoj fioci su."
Vrlo brzo posle toga bili su prezauzeti da bi razgovarali. Li je sama radila
poslednju listu provera razdragano i efikasno zbog čega su svi poskakivali.
Horton se istakao tako što je nekako uspeo da joj ne smeta, što je ona cenila
više od bilo koje pomoći koju je mogao da joj ponudi.
Aktuelni test je bio antiklimaks. Pošto je radijus dejstva bio slobodan, Li
je uspela da za petnaest sekundi dovede Marka I do 10-og podeoka. Svi
setovi testova bili zapečaćeni unutar male kutije od smole koja je bila puna
materijala za testiranje; nije bilo ni otvora za utikač, tako da nije došlo do
izbacivanja dima, a ni zvuk se nije čuo.
Kada se zeleno svetlo ponovo ugasilo, jedan od članova Lijinog tima
vratio je na mesto električna kolica koja su se nalazila izvan dometa testova, a
brojevima označene kutije bile su sakupljene na jednu gomilu i sklonjene za
kasnije testiranje.
Dok je prvi odvozio kolica, došao je još jedan član tima koji je nosio
sledeću grupu uzoraka. Došlo je do kratkog zatišja u kontrolnoj sobi za
testiranje dok su postavljali uzorke.
"Da li ti je doktor Brohier rekao koliko dugo će ostati u Nju Džerziju?"
pitala je Li.
"Rekao je da tamo i nije baš toliko strašno, koliko ljudi pričaju da jeste,
tako da se ne iznenadimo ako ostane nekoliko nedelja."
"Šta misliš, da li će nam se uskoro javiti?"
"Ne, osim ako nešto ne otkrije," rekao je Horton. "On i nije baš brbljiv
tip."
"Da li ti je možda nagovestio koji je razlog njegovog odlaska tamo?
Mislim, sa kim je konkretno planirao da razgovara?"
"Pa, on ima mnogo prijatelja sa fakulteta. Recimo, naročito Bul i

Esterovič. Ali, sve što mi je zapravo rekao je da se on već duže vreme pita da
se mi možda ne angažujemo u pogrešnom pravcu. Možda ono što nam treba
nije nova fizika, već nova matematika. Tako da sam ja iz svega toga zaključio
da on tamo ide kako bi razgovarao sa Rihartom i Vuom."

Oba imena su joj bila poznata. Rihart je bio profesor na matematičkom
fakultetu, i od skora dobitnik Vulfove nagrade. Vu je bio vanredni profesor
na Prirodno-matematičkom fakultetu, i poznat po svojim slobodoumnim
idejama čije su kritike CERN-ovog modela bile isto toliko deo njegove
reputacije koliko i njegov rad u oblasti astrofizike.

"Potpis autora ispod rada biće dugačak isto koliko i sam rad dok
pronađemo rešenje," rekla je s omalovažavanjem.

"Mene više brine da se ne završi tako što će biti objavljen u Kreskinovom
časopisu bizarnih događaja (Kreskin's Journal of the Bizzare)", rekao je
Horton.

"Moglo bi biti i gore - možda te pozovu da budeš gost u "Čudima
prirode" zadirkivala ga je. Prvi na rang listi fenomena, zabavni info-kanal
posvećen pomodnim religijama i paranomalnim nadrinaukama; u nisko
budžetnoj emisiji Čuda imate priliku da vidite kako senzualna bivša
manekenka pretvara Neominojsku sveštenicu u domaćicu. Njena očigledna
prednost (otelotvorena u njenom neotradicionalnim korsetu) možda i nije
glavni razlog po kome je šou dobio ime, ali je sigurno glavni razlog velikog
broja gledalaca.

"To bi bila prilika koju nikako ne bih smeo da propustim," rekao je
Horton mrtav ozbiljan.

Nasmejala se i približila mikrofon naglavnih slušalica prema ustima.
"Ovde je Li, javljam se iz kabine. Spremni smo za drugu seriju testova. Kraj
prijema."

Nekoliko dana kasnije, bilo im je mnogo teže da se šale s obzirom na
situaciju u kojoj su se našli. Li i Horton su privodili kraju popis izloženih
uzoraka iz trećeg Skremblovanja, i bili su suočeni sa realnošću da se dobijeni
rezultati nisu razlikovali od rezultata prva dva testiranja. Nijedan od zaštitnih
materijala nije funkcionisao; sve dimne kapisle su bile uništene.

Horton se naslonio u svojoj stolici i posmatrao red stolova koji su bili
prepuni otvorenih test kutija. "Pretpostavljam da moramo da naručimo još
jednu turu kutija, zar ne?"

Primetio je da ga više ne zove šefe. "Slušam."
"Već sam dva puta pregledao ceo periodni sistem. Kada ne bih imao
vremensko ograničenje i kada bih imao novac, mogao bih da prostudiram i
priručnik hemijskih jedinjenja. Ali čini mi se da ni od jednog ni od drugog
nema neke koristi. A neće je ni biti ukoliko nam testovi koje smo izvršili ne
daju neki podsticaj, pravac kojim da krenemo a koji makar malo obećava. Ali
i ono malo materijala koji ulazi u interakciju sa poljem Okidača, odletelo je u
vazduh ili se odvojilo. Šta više, ja uopšte ne razumem postupak, niti mogu da
dokažem da je bilo šta od toga apsorbovano. Zapali smo u ćorsokak, Džefri.
Ova prokleta stvar..." Odmahnula je glavom, besna i nesposobna da izgovori
bilo šta više od toga.
"Da li smo dobili dobar pregled?"
"Apsolutno." Prelistavala je gomilu izveštaja sa testiranja. "Metali,
nemetali, prelazni elementi, plemeniti gasovi, sulfidi, karbonati, kobalt
kompleksi, fosfati, smoje, legure - Geri je dobar hemičar. Shvatila je šta
hoću."
"Šta sada želiš da radiš?"
Li je uzdahnula i skrenula pogled. "Pretpostavljam da bismo mogli da
izdržimo i još malo poradimo na organskim metalima. Ja pomalo zazirem od
elemenata u tečnom stanju, jer se bojim da ćemo se suočiti sa mnogo
problema - mnogo njih vrlo brzo odgovara na stimulanse. Mada.
pretpostavjam da bi i tu mogli da se oprobamo."
"O.K.," rekao je Horton pokušavajući da joj da podstrek.
"Ja, u stvari, želim da odem odavde na kratko," rekla je tužno. "Da li je to
moguće? Ti si išao na odmor. Ili sam ja možda još uvek na uslovnom - u
kućnom pritvoru?"
"Mmm? O čemu pričaš? Na šta ciljaš?"
"Koliko ima do Las Vegasa?"
"Ako se ide helikopterom, dovoljno je blizu da tražiš dozvolu za jednu
noć u gradu. A ako ti voziš, potrebna ti je dozvola za tri dana."
"Nije zanimljivo da čovek ide u Las Vegas sam," rekla je i posmatrala ga
puna nade. "To je za muškarce koji su ovisni o kockanju i žene koje žele da
postanu šou gerle. A ja ne pripadam nijednoj grupi."
"Ti znaš o tome više od mene. Ja tamo nikada nisam bio."
"Nisam ni ja."
"Još jedan razlog više da idemo," rekao je Horton i ustao. "Uzmi četkicu
za zube. Ja ću izvući pilote sa kartanja."

Horton i Tajer su nemarno i zadovoljno uronili u sjaj i spektakl Las Vegasa
kao deca koja su od kuće pobegla sa pozajmljenom kreditnom karticom u
džepu. Iznajmili su belu kadilak limuzinu na međunarodnom aerodromu
MekKaran, i rekli vozaču - nonšalantnoj devojci iz Luizijane u smokingu,
koja se zvala Rubi - kakve su im namere. Dok su se vozili, Rubi i njen
celularni ekskluzivni vodič kroz grad su im obezbedili apartman u Belađiju i
karte za najuzbudljivije kazino spektakle.

Prvi šou, u Luksoru, obuhvatao je i raskošnu večeru koju su služili
tamnoputi "haremski robovi" koji su nosili imitaciju zlatnog nakita i kratke
šarene suknje koje su više bile pod uticajem Holivuda nego egiptologije.
Spektakl koji je usledio opisivao je uspon i pad prvog kraljevstva, i zasnivao
se na principima pohotljivosti i NLO studijama, sa spektakularnim izlivanjem
Nila na pozornici, orgijom u sibantskom stilu, i razaranjem velikog hrama u
Karnaku od strane odlazećeg svemirskog broda.

Rubi im je objasnila da između dva šoua ima taman toliko vremena da
pogledaju jedan od najstarijih Stripovih šoua. Zaustavila je auto u Bukanir
zalivu ispred hotela Ostrvo s blagom baš kada je prvi bombarder sa broda
Njenog visočanstva Britanija zatutnjao, bljujući tamnocrveni plamen i srebrni
dim. Čuli su se povici zadovoljstva koji su dopirali sa mosta gde se nalazilo
otprilike petsto ljudi, da bi odmah posle toga, kada je gusarski brod
Hispaniola uzvratio vatru, masa počela radosno da klikće.

"Da li se ikada pitaš zašto su nam oružje i eksploziv toliko privlačni kao
vid zabave?" pitala ga je Li dok su posmatrali ovu kratku predstavu. "A
možda je to zato što je to nešto što testosteroni instinktivno razumeju?"

Pirati i oplata su poleteli u vazduh od zaglušujuće kanonade sa Britanije,
tako da joj je Horton odgovorio tek nakon trijumfa pirata i kada su se on i Li
vratili u limuzinu.

"Da, pitam se," rekao je. "Tu sigurno ima nečeg instinktivnog. Sjajna
svetla, jake boje, glasni zvuci, vazdušni pritisak koji osećaš u grudima..."

"To je objašnjenje za postojanje vatrometa, ali ne i za postojanje ratnih
filmova."

"Mislim da to ima neke veze sa nečim iskonskim. Nešto u dubini
životinjskog uma. Svi ti mitovi o tome kako su ljudi veliki - očevi, kraljevi,
ratnici..."

"Prijatelj sa pištoljem u ruci je naš šampion. Dok je neprijatelj sa

pištoljem u ruci za nas zver - ubica," rekla je Li zamišljeno.
"Ubiti zver a da ti sam ne budeš povređen je najviše što je čovek ikada

uspeo da se približi magiji. Slaba zamena za magiju koju žene primenjuju.
Ono što je bitno je da na taj način on dobija status heroja - zaštitnika i
staraoca." Odmahnuo je glavom i počeo tiše da priča svestan vozačevog
prisustva. "Scenario je dakle star, biće jako zanimljivo da vidimo kako će on
izgledati kada ga mi preradimo."

"Šta će se onda desiti sa avanturističkim romanima," rekla je uz blagi
osmeh. "Pola njujorških pisaca će ostati bez posla."

"A zar oni već nisu bez posla?"
"Dobro, onda će i ona druga polovina ostati bez posla."
"Oni uvek mogu da pribegnu pisanju istorijskih romana," rekao je Horton
i slegnuo ramenima.
Nasmešila se puna nade. "Džefri, zamisli samo. Možda će za nekih
hiljadu godina, misliti da je 'vestern' nešto između izuma puške kremenjače i
izuma Okidača. Jedan trenutak u vremenu kada su pravila bila drugačija. Deo
jedne živopisne i fascinantne ere, bogati izvor legendi i folklora, ali suštinski
tragična i brutalna i bez razloga za žaljenjem što je prošla."
Horton je posegnuo preko širokog kožnog sedišta i stegnuo njenu ruku.
"Lepa misao. Drži je čvrsto. Ako ikada uspemo da se osvrnemo i tako
razumno pogledamo iza sebe, pa, onda možda nešto i naučimo, zar ne?"
"To nije nemoguće," rekla je ubeđena u ono što kaže. "Kada si zadnji put
čuo da neko brani genocid počinjen nad američkim Indijancima, ili nekoga
ko želi da se vrati u 1880 i živi u Tumbstonu?"
"Ah, siguran sam da možemo naći nekog ko tako misli. Ljude hvata
nostalgija za najčudnijim mogućim vremenima. To su takozvani vikend ljudi
iz srednjeg veka, ponovni akteri američkog građanskog rata..."
"Ali većina ljudi misli da je život u današnje vreme bolji nego
nekada,"rekla je posmatrajući kroz prozor sjajnu gungulu Las Vegasa.
"Mislim da će i za pedeset godina većina ljudi i dalje tako misliti."
Pedeset kažeš, pomislio je Horton. Ja sumnjam i u sledećih pet. Ali nije
rekao ništa i pustio je da njen optimizam lebdi iznad njih kao prijatan miris
noćnog vazduha.

Nije bilo u prirodi Džefrija Hortona da se opusti i uživa u demonstraciji
pozorišne veštine samo uživanja radi. Nagrade koje je dobio, dobio je

suprotstavljajući svoju pamet profesionalnim varalicama, i rušeći njegove
iluzije kako bi otkrio stvarnost koja se krila ispod njih. Mnogo pre nego što je
i pomislio na mogućnost svoje karijere u nauci, njegova dva najveća
interesovanja bili su specijalni efekti i pozorišni trikovi. Bila su to dva
domena gde je obmana bila vrhunska umetnost, a stvarnost postajala
neuhvatljiva.

Kada su ga roditelji odveli na šou Dejvida Koperfilda u Mineapolisu kao
poklon za njegov devetnaesti rođendan, oni su mislili da je razlog njegove
zanesene pažnje, sa kojom je posmatrao šou, mladalačka zadivljenost. U
stvari, on je celu predstavu proveo pokušavajući da shvati Koperfildove
hrabre iluzije koje su preplavile celu pozornicu. Na putu do kuće, Horton je
dao sve od sebe da ih pokvari pred ostalim članovima svoje porodice, tako
što im je ispričao sve što je primetio ili zaključio. Kada su se mnoge od tih
iluzija pojavile na jednoj od Koperfildovih mreža u specijalnoj emisiji,
Horton ih je snimio na CD-Rom i proučavao ih je sve dok nije napamet
mogao da da detaljan opis i analizu svega.

"Tada sam shvatila da će postati naučnik," tvrdila je sada njegova majka.
"Dali smo dvesta dolara za karte da bi videli najvećeg živog svetskog
iluzionistu, a Džef je uporno insistirao da ispriča celoj porodici, 'Nemojte da
vas obmanjuju - evo kako on to zapravo radi'..."

U trinaestoj godim, njegov omiljeni film je bio Kaskader, u kome se
odvažno manipulisalo stvarnošću ne samo za publiku već i za same
protagoniste - očajni Stiv Rejlzbek koji igra na kraju žice bogolikog Pitera
O'Tula. Hortonova omiljena knjiga je bila ILM: Umetnost specijalnih efekata,
skupoceni Božični poklon od njegovog ujaka, u kojoj su otkrivene tajne
skoro iz svih omiljenih Hortonovih filmova iz mladosti. Pogledao je svaki
dokumentarac koji je mogao o dešavanjima iza bine, i to je otišlo tako daleko
da je njegov brat Tom tvrdio da je Hortonov omiljeni Tv šou Stvaranje...

Ali pokazalo se da je njegova opsesija bila sve slabija i slabija. Što je više
Horton o tome znao, teže ga je bilo prevariti, ili čaki i iznenaditi. Oruđa za
rad mađioničara kao i tehničara za specijalne efekte promenili su se polako, i
prave inovacije su bile retke.

Pixar montaže su bile bolje od montaža porno filmova, koji su pak bili
bolji od montaža pozadine, koji su opet bili boji od saznanja da je scena u
Čarobnjaku iz Oza morala da se završi tamo gde se završila jer Doroti umalo
nije udarila pravo u ogromnu montažnu sliku. Ali to su sve bili trikovi
koncipirani tako da stvarne glumce postave u nestvarni ambijent. A onda

kada su otkriveni i oni su postajali isto toliko neverovatni.
To se desilo sa svim alatom iz standardnog repertoara kako jednog

mađioničara tako i tehničara za specijalne efekte. A pošto Hortona nije
interesovalo da koristi svoje znanje kako bi obmanjivao ostale, došao je
trenutak kada mu je bio potreban novi set zagonetki u odnosu na koje bi on
sam sebe testirao.

Pronašao ih je na drugoj godini studija u fizici gospodina Tompkinsa na
dodatnim časovima za napredne studente, gde se prvi put upoznao sa pojmom
da je nauka neprestano postavljanje pitanja na koja nema odgovora, a ne
samo katalog onoga što je već otkriveno. Ovo poslednje ga uopšte nije
interesovalo, dok ga je prvo u potpunosti obuzelo.

Pokazalo se da je realnost najveća i najfascinantnija od svih iluzija -
čvrsta materija je uglavnom bila prazan prostor, nepokretni objekti su se
stalno kretali, prave linije su, u stvari, bile krive, veći deo univerzuma bio je
nevidljiv, materija se spontano stvarala iz vakuuma, vreme je bilo
promenljivo, i svaki odgovor je početak novih pitanja.

S obzirom na sve te pa čak i paradoksalnije misterije koje su okupirale
njegovu pažnju, od tog trenutka na dalje, ni jedan jedini dan za dvadeset
godina nije proveo dosađujući se. Praznična misa u crkvi, dugačak red ispred
državne kancelarije, dobrotvorni televizijski program, pričljiva dedina sestra,
putovanje terenskim autom, zakonski postupci bilo kog zakonodavnog tela,
partija golfa - protiv svih tih dosadnih stvari gospodin Tompkins ga je vrlo
efikasno vakcinisao. Misli su mu bile slobodne čak i kada je njegovo telo bilo
rob službe ili etikecije. Za njegov um uvek je postojalo interesantnije mesto
gde je mogao da odluta.

Zato je Horton pustio da Li odabere gde će ići u provod. Ionako je njoj
bilo važnije nego njemu kakav će izbor da naprave. Ali s obzirom da je Las
Vegas u osnovi bio priviđenje u pustinji, iluzije su bile njegova specijalnost, i
svako mesto koje je Li izabrala ponovo je probudilo onog trinaestogodišnjeg
dečaka u njemu.

Predstave u Luksoru i Ostrvu sa blagom pokazale su mu da je sada umeo
da ceni umetničku sposobnost izvođenja, a ne samo kreativnost projekta. Nije
malo postignuće to što je, u razmaku od samo pola sata, na istoj bini
postavljena scena poplave od 100 000 galona vode, kao i požar koji uništava
kompletnu scenografiju - a izvesti to dva puta za veče i desetak puta u toku
nedelje bila je to pozorišna veština i to na veoma visokom nivou. Postaviti
publiku direktno usred bitke na moru - Li se mogla zakleti da je čula kako joj

topovska zrna lete iznad glave, a Horton je video da ona nije bila jedini
posmatrač koji se refleksno sagnuo - bilo je smelo isto kao što je i uništenje
Britannie bilo potpuno.

Ali baš tokom njihovog boravka na poslednjoj stanici te večeri, Horton u
je sve postalo jedno, tako da su i prošlost i sadašnjost, i rad i razonoda,
ukrštali i stapali. EFX je bio MGM Grandov eksponat već dve generacije,
nekoliko njegovih verzija ispunjavale su svečano obećanje da vas iza vrata
Velikog pozorišta očekuje nešto što se ne može videti ni na jednom drugom
mestu, ni na jednoj drugoj pozornici, ili studijsko-tematskom zabavnom
parku, ni na jednom platnu. Morate doći ovde, šaputao je, i dolazili su,
očekujući ne samo najbolji Stripov šou već, najbolji šou na planeti.

Možda baš zbog toga Horton nije očekivao tako nešto kada je seo na
svoje mesto, ili zato što su gospodari iluzuje imali još pedeset godina da
usavršavaju svoju veštinu. Jedino čega je bio svestan je da je u toku prvog
sata, sedeo na ivici stolice i posmatrao šou sa neverovatnim zadovoljstvom
koje zapravo nikada nije u potpunosti osetio kao dete. Činilo se kao da je
veliko finale vatrometa, akrobacije i trikovi izvođeni sa malim intervalima
između, tako da je jedva bilo vremena da ih shvatite, a još manje da ih
analizirate.

Bio je to razmetljiv prikaz tehničkog virtuoziteta, neprekidna parada
uzdah i zvukova besprekorno povezanih veličanstvenom muzikom i temom -
ona nije zaslužila da je nazovu zaplet - o putniku kroz vreme koji prolazi kroz
najbitnije događaje iz istorije postanka Zemlje stare pet milijardi godina.

Ali na pola predstave - neposredno pošto je asteroid Yucatan pao sa neba
i udario iznad horizonta uz zaslepljujući bljesak - Horton se iznenada trgnuo i
prestao da sputava svoju nevericu. To nije bilo zbog tla pod nogama koje se
zatreslo, niti zbog vrućeg vetra koji mu je silovito duvao u lice, ili zato što se
džungla srušila pred njim, ili zbog masivnog stabla drveta koje se srušilo na
prvih nekoliko redova.

Pre je bilo zbog usamljenog pteranodona koji je žalosno kružio iznad
njihovih glava, posmatrajući odozgo opustošenu zemlju u sumraku svoje ere.
Horton je istog trenutka primetio da pteranodon nije bio animatorski deo
scenografije koji visi sa žice, ili radio-kontrolisana maketa, ili filmska
projekcija, ili neki drugi pozorišni trik koji bi prepoznao. Stvorenje je letelo
iznad tavanice i Hortonu je izgledalo stvarno kao i bilo koja druga ptica u
letu.

Hologram, pomislio je dok je pteranodon odlazio i nestao u tami velikog

oblaka koji je nagoveštavao završetak ere dinosaurusa. Ali Horton nije nikada
video sintetičku holoanimaciju tako sa toliko detalja i na takvom nivou. Šta
više, nije bilo ni traga od lasera ili nekog drugog osvetljenja u zamračenoj
sali.

Transmisioni hologrami, postavljeni na tavanicu i upaljeni odozgo...
Horton je proveo ostatak večeri čekajući da se efekat ponovi. Za svoju
marljivost nagrađen je na početku finala, u kome je prikazana tehno-utopijska
budućnost u duhu popularne nauke iz pedesetih godina dvadesetog veka - sa
završnicom u kojoj su automobili leteli iznad glava i arhitektonskim
prikazom megalopolisa.
Oba efekta su bila, ako ništa drugo, ubedljivija od pteranodona, makar
zato što su oblici bili jednostavniji i nivoi poznatiji. Horton jedva da je
primetio da se finale bližilo klimaksu. On je razmišljao o poteškoćama da se
stvore te slike - bila je neophodna neverovatna moć proračunavanja, prvo da
se detaljno prikažu slike, a onda da se izvedu šabloni interferencije za pisač
digitalnog holografa.
Da bi se napravio fotorealistični hologram imaginarnog objekta bila je
potrebna grafička radna stanica velike snage; a za fotorealističnu animaciju
bila je potrebna veličina nekoliko nivoa zahtevnija. Kompleksnost
difrakcione rešetke...
"Interferencija," rekao je Horton na glas, a zatim se udario rukom u usta
dok ga je Li za to vreme posmatrala. Nije dao nikakvo objašnjenje, u
potpunosti ignorišući njen upitni pogled. Ali kada je publika ustala da
ovacijama pozdravi izvođače i kada su ovi zauzvrat izašli da se poklone, on
je krenuo da se provlači između sedišta. "Moram da telefoniram," rekao je i
otišao prema izlazu. "Vratiću se i naći ću te."
Sigurnosni komset je olakšao da obavi taj zadatak dok je Horton još
sedeo na svom mestu. Ali Hortonu je bila potrebna privatnost. Zato se i vratio
do limuzine i isterao Rubi na trotoar.
"Generale Stepak - da, i ovde takođe. Da, i mesečina, mrak..." rekao je.
"Generale, želim da poslednja dva Marka I koja izađu iz fabrike
preusmerite u Aneks. I to ako je moguće preusmerite ih na kapiju 0800. Da,
znam da se neki smešteni i bliže. Međutim, meni su potrebna dva koja su
skoro identična." Kada se Horton ponovo pridružio Li u kazinu, ona je
zahtevala objašnjenje. On se izvlačio govoreći: "Ispričaću ti kada se vratimo
u apartman."
"Je l' ti to pokušavaš da mi ne pokvariš veće?"

"Pokušavam da ga ne okončam pre vremena. Dovoljno je loše to što
jedno od nas i dalje misli na posao."

"Zašto - koga si zvao?"
"Upravu," odgovorio je. "Veruj mi, ovo može da sačeka dok ti ne napuniš
baterije u Las Vegasu."
Pristala je, ali se zadovoljila da posete samo još jedno mesto - Nju Jork,
Nju Jork, gde je rušenje rekreacije Koni Ajlanda bilo planirano za proleće.
Pošto su ubedili Rubi da krene sa njima, vozili su se u zabavnom vozu tri
puta za redom, vrteli se ludo na Tilt - A - ringišpilu, umirali od smeha dok su
išli kroz lavirint sa ogledalima, i vozili se na Ferisovom točku kako bi mogli
da razgledaju sa visine. Pošto je i dalje mislila da su njih dvoje momak i
devojka, Rubi je insistirala da se na Ferisovom točku vozi sama.
"Ovo je najbolja stvar u zabavnom parku," rekao je Horton, dok je nagnut
preko ivice jednog od automobila Ferisovog točka posmatrao Strip.
"Da li ćeš mi sada reći zašto se vraćamo ranije?"
I on joj je rekao. Nije se protivila. Poslednji pogled na grad te noći bio je
iz helikoptera koji je kružio iznad MekKaran međunarodnog aerodroma da bi
se onda uputio kući u Aneks.

Okidači su stigli pet minuta posle devet, isporučio ih je karavan koji se
sastojao od pet vozila u pratnji pet vodova ljudi u uniformama koji nisu
delovali nimalo srećno što su jedinice prelazile u Hortonovu nadležnost.

Do poslepodneva, u skladu sa Val Boudenenovom naređenju jedinice su
bile pažljivo poredane i stabilno podignute jedna do druge na postolje za
testiranje na južnom kraju poligona. Tajer je na brzinu montirala svoj
improvizovani kontrolni sinhronizator ispod reflektora.

"Dve kontrole, amplituda i miks," objasnila je Hortonu. "Obe jedinice
sam kalibrisala što je preciznije moguće ali nisam mogla direktno da izmerim
jačine polja."

"Možemo ih popravljati u hodu, metodom pokušaja i pogreške ako bude
bilo potrebno. Da li imaš dovoljno dimnih kapisli?"

"Kako želiš da postavimo rešetke?"
"Po jednu na jedan kvadratni metar."
"Pa, tri moja čoveka rade na kapislama ceo dan. Utrostručili su naše
uobičajene količine. Ne znam da li su završili."
"Proven to, molim te."

"Da li želiš da odmah krenemo sa testiranjem? Mislila sam da možda
želiš da sačekamo do sutra ujutru."

"Ne mogu da čekam," priznao je Horton.
"Da li si baš sasvim siguran?"
"Ne, u stvari sam jako nesiguran."
Bila je skoro ponoć kada je rešetka konačno bila spremna. Za to vreme,
već se pročulo, tako da su se ljudi skupili u velikom broju. Hortonu se činilo
da su svi oni koji nisu radili testove čekali i posmatrali - svi zaposleni u
Aneksu su se okupili na poligonu za testiranje, a njihova iščekivanja su se
mogla osetiti baš kao i hladna pustinjska noć.
U 12:20 ujutru, Tajer je je saopštila Hortonu da je rešetka za testiranje
spremna - hiljadu i po dimnih kapisli je bilo poredano u redove od trideset sa
pedeset kapisli na udaljenosti od pedeset metara od poligona. Horton se
obratio šefu objekta za testiranje: "Da li je osvetljenje odgovarajuće za
rekordere? Ako nije, nećemo dobiti ni jedan podatak od svih ovih postavki,"
"Ima dovoljno svetla," sa sigurnošću je odgovorio šef poligona.
"Reflektori koji bacaju svetlost pod malim uglom bi trebali da budu idealni za
tu svrhu, čak bolji i od dnevnog svetla."
"U redu," rekao je. "Ispraznite poligon." Kada se petominutna
upozoravajuća sirena oglasila u kompleksu, Horton se obratio Tajer: "Ima li
razloga da ovo ne radimo?"
"Ne koliko ja znam."
U jednom trenutku, sekundi, oglasila se još upozoravaj ući ja sirena. Bio
je to signal da je sav Okidač materijal već trebao da bude prebačen u sigurnu
zonu od petsto metara. Trideset sekundi kasnije, na platou za testiranje probni
audio, video i rekorderi sa infracrvenim zracima počeli su da primaju
podatke.
"Uspori sad malo," rekao je Horton Tajer, koja je stajala kod
snihronizatora, sa rukama na kontrolnim uređajima.
"Znam proceduru, šefe," rekla je. "Ne brini."
Horton se povukao i pridružio Val Boudenu u pleksiglas kabini za
opservaciju koja je bila udaljena nekoliko metara.
"Da li se kladite, doktore Horton?" upitao je inženjer.
"Ne, čak ni u Las Vegasu," odgovorio je Horton. "Ali ovde se ne radi o
klađenju, već o nagađanju. A verovatnoća da se ono što vi nagađate ispuni,
ista je kao i moja."
Oštro elektronsko zvono je odbrojalo poslednjih deset sekundi. Onda je

Tajer odbrojala regulator snage, jedan po jedan podeok.
Mnogi testovi koji su obavljeni na ovom objektu uslovili su ono što se od

ovog testiranja moglo očekivati - prednji kraj rešetke dugačke pedeset metara
dostigao je prag reakcije od 15%, zadnji kraj od 40%, a prag od pedeset 50%
bio je označen kao linija upozorenja koja se ne srne preći za potrebe
testiranja.

Tako da su, do tog trenutka nemi posmatrači, ispustili glasan uzdah
iznenađenja kada je buknuo dim iz centra pvog reda rešetke, upravo kada je
Tajer uzviknula: "Šest posto."

Odmah je dodala: "Ne pomera se," i podigla ruku sa kontrolora
amplitude.

"Šefe?"
"Izbrojao sam pet ćelija," odgovorio je Horton u naglavm mikrofon.
"Koliko si ti izbrojala?"
"Isto," rekao je Bouden.
"Ja nisam ništa videla," rekla je Tajer uzdahnuvši. "Nisam očekivala da će
se tako brzo bilo šta desiti."
"Pojačaj sa malo po malo na sedam posto," rekao je i podigao ruku kako
bi dao Tajer znak.
"Nastavljam, podeok po podeok." potvrdila je Tajer.
Na poligonu za testiranje vladala je jeziva tišina, imajući u vidu broj
okupljenih ljudi - bilo je tako tiho da su mnogi od njih mogli da čuju slabo
pfffff kada su kapsule i u sledeća tri reda buknule. Čak je i najpažljivijim
posmatračima bilo potrebno nekoliko trenutaka da bi uočio da je eksplodirao
samo centar, a da ostatak prvog reda još uvek nije odreagovao. Malo više je
bilo potrebno onima koji su bili najvisprenijim posmatračima da shvate šta to
znači - ali samo trenutak više. Tu i tamo čulo se poneko 'opa' i klicanje kao
potvrda da su shvatili šta se zapravo desilo.
Horton nije bio jedan od onih koji su klicali. Još uvek se ne usuđujući da
da svoj sud o tome šta se desilo, izdao je naređenje: "Osam podeoka."
"Ovoga puta svi su znali šta se dešava - Mark I 'Blizanac' je rezao stazu
kroz sredinu rešetke, ostavljajući netaknute ćelije sa obe strane. Polje
Okidača je preraslo u mlaz svetlosti Okidača, zbog čega je slavlje bilo još
veće, povici sve glasniji, a povremeni aplauzi sve učestaliji.
"Trebali ste da se opkladite, doktore Horton," rekao je Bouden i udario ga
u leđa oduševljeno.
"Ne donosite zaključke pre vremena," rekao je Horton, tvrdoglavo se

držeći svog fatalizma. "U, devet podeoka."
Ali nekoliko trenutaka kasnije, čak je i Horton morao da prihvati ono što

je video svojim očima. Kada je snaga dostigla i petnaesti podeok, mlaz
svetlosti je očistio centar rešetke sve do poslednjeg reda. Ostale ćelije su još
uvek bile nepromenjene.

"Sada promeni frekvenciju - minus jedan," doviknuo je. To će smanjiti
izlaznu snagu jedinice A za jedan podeok, dok će povećati izlaznu snagu
jedinice B za odgovarajući iznos.

'Mlaz' se zanjihao u levu stranu, pomerajući veći deo sadržaja oba reda u
zadnji deo rešetke.

"Minus dva."
Više ćelija sa leve strane su buknule i zadimile se kada je preko njih
prešao Okidačov mlaz svetlosti.
"Šefe, mislim da ću uz malo vežbe uspeti da ispišem i svoje ime pomoću
ove naprave," rekla je Li. "Ali prvo što ću sutra ujutru uraditi je da napravim
bolji kontroler."
Horton je zurio u poligon za testiranje obasjan svetlošću reflektora.
Početna euforija zbog postignuća je već izbledela, a zamenili su je blaga
bojazan, koja je malo po malo rasla, i nagomilam umor od dugačkog dana i
još duže jurnjave.
"Za sada je dosta. Isključi ga, U. Kaži svima da mogu da idu na spavanje i
zahvali im se u moje ime," rekao je. "Val, obavesti sve da šefovi odeljenja
treba da se nađu u sedam u sali za konferencije C kako bi ponovo razmotrili
podatke sa testiranja."
"Da li ćeš sada da pozoveš direktora?" pitala je Li.
Horton je klimnuo glavom. "On to očekuje od mene." Udahnuo je hladan
vazduh duboko, a zatim ponovo izdahnuo. "Vidimo se u jedanaest."
"Šefe..."
Horton se već okrenuo da pođe kada ga je njen glas zaustavio. "Mmm?
Bio je ovo dobar ulov. Čestitam."
Horton je odmahnuo rukom. "Imali smo sreće. Da me nisi odvukla u
Vegas..."
"Isto je bilo i sa Njutonom i jabukom. Archimedom i buretom. Sreća prati
pripravne umove. Nasmejala se. "Ali, vrlo je moguće da prati i one opuštene.
Tako da ću ja uzeti kredit kada dođe direktor."
"Makar nećemo imati problema oko računa," rekao je Horton i nasmejao
se. "Sve sam stavio na račun firme, uključujući i Rubin bakšiš."

Karlu Brohieru nije smetalo što su ga rano probudili. Sa radošću je primio
vesti o napretku i prosto nije mogao da dočeka da svojim očima vidi podatke
o tome. Vratio se u Aneks sledećeg jutra baš kada je bilo vreme za doručak.

Za to vreme su pristigle još neke novosti. Doručak se pretvorio u dugačko
popodne posvećeno malo zastareloj ali efikasnoj metodi merenja dometa
dvocevnog Okidača. Tajer je taj metod nazvala "Klipovanje," što je po
Hortonovom mišljenju u potpunosti odgovaralo. Da bi se napravila karta bilo
je neophodno razbacati što je više toplih tela moguće, naravno zavisno koliko
njih se moglo naterati da urade nešto tako, oko periferije platoa. Svaki
volonter je imao cev sa parčetom materijala za dimnu kapislu zabijenu u
prorez na jednom kraju.

Dipol Okidač je bio aktiviran na datom miksu i amplitudi, a 'Kliperi' su
počeli da se kreću po postolju za testiranje, držeći klip ispred sebe. Kada bi
traka svakog učesnika ponaosob počela da dimi, on ili ona bi prestali da
hodaju. Na kraju, oni su napravili neku vrstu karte koja se sastojala od ljudi a
prikazivala je granice polja u toj konfiguraciji. Napravili su jedan snimak
fotoaparatom, Okidač isključen, klipovi ponovo napunjeni, Okidači
resetovani, a proces ponovljen. Tokom popodneva, dobili su kompletnu sliku
o mogućnostima 'Blizanaca'.

Opasna zona je po veličini varirala od pet do osam metara, u zavisnosti
od ugla skretanja. Taj ugao je bio ograničen na otprilike devet stepeni u bilo
kom pravcu - izgledalo je da iza te tačke ne dolazi do interferencije između
jedinica, a Blizanci su se ponašali kao standardni jednopolni Mark I.

Otkrili su takođe i drugu opasnu zonu, 180 stepeni udaljenu od one preko
poligona za testiranje. "Neko je uporedio dipol sa bazukom sa kojom može da
se puca u oba pravca odjednom," objasnio je Horton Brohieru dok su jeli
belgijanske vafle i jagode. "Morate strogo voditi računa gde je okrećete - što
će po mom mišljenju ograničiti njenu upotrebljivost."

"Ne naročito. Uperi je naviše," iznenada je rekao Brohier. "Stavi je u
podzemnu tenkovsku kupolu, dvadeset metara ispod zemlje, i možeš u
potpunosti da zaboraviš na opasnu zonu iza sebe. Ili stavi je u avion i uperi je
prema zemlji. Oni će iznaći načine, Džefri; budi siguran u to. Da li ste već
utvrdili koliki domet ima?"

"Ne," rekao je Horton. "Ali biće mnogo veći nego domet Marka I."
"Hajde da vidimo da li možemo do kraja dana da utvrdimo makar

približnu vrednost."
"Ako to uradimo, onda verovatno nećemo ništa drugo danas stići da

uradimo."
"Mislim da ništa nije važnije od ovoga. Hoću te cifre, a iz Vrhovnog

vojnog štaba zahtevaju od nas da im dostavljamo svaku, pa i najmanju
informaciju o napretku."

"Šta misliš, koliko dugo možemo da krijemo ovo od njih?
Brohier je pogledao Hortona iznenađeno. "Ja sam mislio da si ih ti već
obavestio. Zašto želiš da sakriješ ovo od njih?"
"Da bih dao ostatku sveta malo vremena da počne da nas sustiže," rekao
je Horton, zbunjen Brohierovim iznenađenjem. "Čak iako se naprave dobri
planovi, biće potrebni meseci pre nego što bilo ko počne da proizvodi
Okidače."
"Shvatam sad. Ti, u stvari, govoriš o polisi osiguranja."
"Upravo tako. Karl, mislio sam da smo se oko toga već dogovorili. Sa
ovim Markom II, Pentagon dobija najbolje od oba sveta. Oni mogu da zadrže
oružje koje imaju, a da istovremeno oduzmu drugima njihovo. Zato sam ja i
pretpostavio da si ti našem priljatelju već dao zeleno svetlo."
"Molim? Ne - o, ne, ne. Zaista mislim da to nije neophodno," rekao je
Brohier. "Pogledaj samo kakav su napredak postigli u pogledu ukljanjanja
mina - ogroman napredak, za samo nekoliko nedelja, sa samo nekoliko
jedinica Okidača, a sve ih više i više neprestano stiže. Mislim da nam neće
biti potrebno osiguranje od nesreće, Džefri. Mislim da smo postigli upravo
ono čemu smo se i nadali."
"Onda smo se, očigledno, vi i ja nadali različitim stvarima," rekao je
Horton. "Ja nisam planirao da pokažem vladi put kako da zadrži sopstveno, a
oduzme svima ostalima njihovo oružje."
"Džefri, šta dobijamo ako razoružamo policiju, oružane snage - i stavimo
lisice predsedniku na ruke - haos, sine, dobijamo samo totalni haos. Sa ovim
se mora pažljivo postupati - oprezno. Sve moramo pažljivo koordinisati."
"I to sve pod jednim krovom."
"Upravo tako. Ja imam poverenja u Marka Brelanda," rekao je Brohier.
"Verujem Rolandu Stepaku. To su dobri ljudi Džefri. Oni žele isto što i mi."
"A Grover Vilman?"
Brohier je slegnuo ramenima. "On je ekstremista - ideolog. Ono što on
želi nije realno. Globalno razoružanje bi dovelo do haosa - kao kada u
obdaništu ne bi bilo vaspitača."

"Neko bi trebao da bude u stanju da zavede red."
"Da. Zato što je ljudskim bićima red potreban. Potrebna su nam
ograničenja. Mi reagujemo na autoritet. Ljudska disciplina..."
"A ako jedno dete povređuje drugo dete svojom igračkom..."
"Onda mu oduzmeš igračku. Jasno ti je to, zar ne?"
"Ni najmanje", rekao je Horton. "Nije bilo ni pomena o ovome pre tvog
odlaska u Vašington sa Aronom. Kao ni kada si se vratio i izložio mi svoje
planove o nepredviđenim okolnostima"
"To je moja greška. Ali ispraviću je."
"Ispraviti? Sa kim si ti to razgovarao, Karl? Čije su to reči?"
"Ma daj Džefri..."
"Kažeš da imaš poverenja u Brelanda i Stepaka - dobro. A šta ako, za dve
godine, umesto njih dođu neki novi Nilson i Haldeman? Ili jedan od onih
besnih pasa iz Kapitol Hila? Da li ti stvarno misliš da će se to ovde dogoditi?
Plan nije bio da mi lažiramo igru, Karl - plan je bio da mi budemo sudije u
igri. Ista pravila igre za sve, sećaš se. Šta se desilo?"
"Predočena su mi neka pitanja, koja smo mi prevideli u našem
entuzijazmu."
"O čemu ti pričaš?"
"Na primer, neprijatelji sa kojima se suočavamo. Stvarno zlo koje nam
preti. Ljudi za koje nikada nisi čuo. Priče koje se ne mogu čuti na vestima,"
Odmahnuo je glavom i složio facu. "Stvari za koje bolje da nikada nisam ni
čuo."
"Ko ti ih je predočio?"
"General Stepak je došao u Prinston da razgovara sa mnom, i poveo je sa
sobom jednog pukovnika iz vojno-istraživačkog centra."
"Zašto je on to uradio?"
"Ja... - oni su hteli da vide kako napredujem. A Stepak je želeo da me
upozna sa pukovnikom Vaisom, koji je upravo bio postavljen na mesto
oficira za vezu projekta."
"Nisu rekli ništa o bezbednosti?"
"Pa, general jeste pitao koliko su moje kolege iz Instituta upoznate sa
onim što radim."
"Zato što su se brinuli zbog Vilmana. Verovatno su mislili da te mogu
naterati da misliš da radiš ispravnu stvar tako što im pričaš ono što znaš o
njegovim namerama."
"Ma ne, siguran sam da oni imaju bolje izvore informacija od mene o

njegovim i senatorovim aktivnostima," usprotivio se Brohier.
"Ali ti si ipak pričao o njemu, zar ne?"
Brohier je gubio svoju staloženost i počeo je da se brani: "Razgovor je,

zapravo, trajao prilično dugo. Popili smo dve kafe."
"Ma hajde, Karl - porazmisli malo bolje. Njih je zanimala arhiva o

istraživačkom radu. Oni su, u stvari, hteli da saznaju kolika je dokumentacija
i ko sve ima podatke o tome. Jesam li u pravu?"

"Ne, ne. Pukovnik mi je dao broj koji mogu da pozovem, u slučaju da
otkrijem da je došlo do narušavanja bezbednosti," počeo je Brohier polako.
"Toga su se setili tek kasnije, već su se spremali da krenu..."

"Da, a onda si se ti 'ispravio' i rekao za Vilmana. Rekao si im to, zar ne? "
"Da si ti čuo ono što sam ja čuo..."
"Da li su te pitali za Gordija?"
"Ne," rekao je Brohier. "O bože moj, Džefri, sam sam im rekao za njega."
Horton je snažno udario rukom u sto i uplašio ljude koji su večerali za
stolovima nedaleko od njih. Dugo mu bes nije dozvoljavao čak ni da pogleda
Brohiera.
"Džefri, moraš da shvatiš..."
"Ne traži od mene razumevanje sada," rekao je Horton odsečno. "Kada
ste vodili ovaj 'razgovor'?"
"Možda pre nedelju dana - da vidim, bio je utorak..."
"Do đavola." Horton je energično protrljao oči, a onda bacio stolicu
unazad i ustao.
"Gde ideš?"
"Možda ga se još uvek nisu dočepali. Možda čekaju da budu sigurni da će
u isto vreme moći da se dočepaju svih kopija arhive."
"Kontaktiraćeš ga?"
"Pokušaću. Ako imaš nešto protiv, a ti pozovi pukovnika Vaisa, pa i mene
prijavi."
"Ne, ne. Idi. Učiniti to odmah. Žao mi je, Džefri..."
Starčevo ogorčenje je bilo tako očigledno i prosto opipljivo da je
Hortonov bes prema njemu neočekivano omekšao. "Izgleda da su nas prilično
dobro proučili," rekao je grubo. "Pretpostavljam da ču upravo sada saznati
koliko su nas dobro proučili."

Ni Hortonov lični kerijer kao ni korporativni Aneksov kerijer nisu mogli da

stupe u vezu sa Gordonom Grinom. Hortonov je javio da Grin nije na mreži, i
ponudio da pošalje glasovnu poruku kada se ovaj priključi. Aneksov je javio
da broj koji su birali ne postoji.

Horton nije poverovao ni u jedno obaveštenje, tako da je probao da stupi
u kontakt sa Gordonom preko dve a la carte slobodnjačke kurir službe - i čuo
je još dva različita obaveštenja. Jedna od njih se besramno pretvarala da je
Grinova telefonska sekretarica, iako glas na sekretarici nije bio nimalo sličan.

Druga, libertijanska KomFri varijanta - iskreno je obavestila Hortona da
je 'državna, (odnosno savezna kriminalistička služba) na osnovu člana 209,
donela naredbu da blokira ovaj pretplatnički račun'." Horton se kao kroz
maglu prisećao da je član 209 dodat pravilniku Savezne komisije za
komunikacije SKK kao sredstvo za iskorenjivanje digitalne pornografije. "Mi
u KomFriju verujemo da je član 209 protivustavan. Protivimo se ovom
opresivnom napadu na slobodnu i privatnu komunikaciju i molimo vas da
date svoj glas kampanji za slobodu govora. Da biste preuzeli inteligentnu
mailing listu sa udaljenog kompjutera, izaberite opciju 'da'... "Pretpostavljam
da ipak neće biti potrebno da im otkriješ i moje ime, Karl," promrmljao je
Horton sam za sebe kada je prekinuo vezu.

Postojala je još jedna druga mogućnost, ali koja nije garantovala uspeh.
Naslućujući da će biti isključen sa mreže, Gordon je Brohieru dao kratku listu
pseudonima, šifriranu frazu, verifikacioni ključ, i kratko uputstvo za slanje
anonimne elektronske pošte.

"U slučaju da budem prinuđen na nestanem, ovo su adrese koje ću
proveravati - sve su međunarodne, tako da bi trebale da budu sigurne."

Nije trebalo mnogo vremena da se poruka spremi za slanje - Horton je
aktivirao bezbedni fajl zaštićen lozinkama u svom ličnom komunikatoru iste
večeri kada ga je Brohier obavestio. Ali kada je trenutak da to učini došao,
Horton je oklevao. Ako je Gordi već u zatvoru, i ako je vojna obaveštajna
služba već pregledala njegove fajlove i dokumenta, samo će i sebe upetljati
ako pošalje aktivaciju. To što je pokušao da pozove Grina je potpuno
bezazleno. Ali davanje instrukcija da se krene u akciju...

"Dođavola i sa tim," naglas je rekao Horton, i pritisnuo taster. "Dođite i
uhapsite me. To je moj patent, zaboga - i daću ga kome hoću i ako hoću."

Izolovanje doktora Gordona Grina sa njegovih mrežnih izvora skoro da je
bilo završeno u trenutku kada je Horton poslao upozorenje.

Tri od pet Grinovih pseudonim adresa bile su otkrivene preko
dokumentacije o izvršenom plaćanju, a četvrtu su pronašli preko Službe za

državnu bezbednost koja je prodrla u slabo zaštićeni server u Santiago.
Pratila se svaka poslata poruka; svaka primljena je ili filtrirana ili
preusmerena u toku samog procesu primanja poruke od strane SDB
simulatora za primanje i slanje poruka.

Grin nije znao za ovo, kao što nije znao ni da ga posmatraju iz stana
iznad, kao i da ga posmatraju kada napušta kompleks.

Za trenutak, on je još uvek imao svoju slobodu, a zbog rutinskih obaveza
tokom nedelje, išao je po celom gradu. Redovno je odlazio u Univerzitetsku
biblioteku u Ohaju, koja je imala digitalni fond i individualne umrežene
čitaonice, službu za virtuelnu telekonferenciju čije su odvojene kabine, koje
su se mogle koristiti sat vremena privlačile klijente kojima se dopadao
diskretni način poslovanja. Često je bio viđan i u mnogim drugim dobro
povezanim ali manje poštovanim mestima. Ta mesta su varirala od Undernet
klubova koji su imali neograničen pristup necenzurisanim stranim šokantnim
sajtovima, do kioska koji se bavio objavljivanjem CD-a u Vortingtonu i koji
je bio tako prijatno neformalan po pitanju statusa o autorskom pravu na
podatke koji su se mogli koristiti.

Jedno od objašnjenja za tako nešto bio je Grinov životni stil kao i time što
se on bavio poslom savetnika otkako je napustio Terabajt. Doduše, i jedno i
drugo objašnjenje su mu pružali šansu da proveri poruke na svojim
pseudonim adresama preko adrese trećeg lica, a on je želeo da tu šansu
iskoristi svakog dana makar jednom dnevno.

Gordon je primio poruku koju mu je Džefri Horton poslao u jednom
kafiću gde su se prodavale krofne i kafa a koji se zvao Vrući zalogaj, gde se
na svakom stolu nalazio veliki supersavitljivi LCD koji je bio ugrađen u sto -
stara tehnologija, ali koja je onemogućavala da neko preko vašeg ramena čita
dok vi pijuckate kafu i surfujete po mreži. On nije znao ko je, u stvari, poslao
poruku, kao ni da je to bila jedina od pet poruka, koje su na put krenule
zajedno, koja je preživela.

Ali imena koja je sadržala, imena koja je on sam odabrao, nagoveštavala
su njenu sadržinu. Pošiljaoc se zvao Pandora. Poruka je bila adresirana na
izvesnog Majkla Armstronga - ime jednog lika iz starog špijunskog filma, u
pitanju je bio jedan američki fizičar koji je bio i dezerter i dupli agent.

Poruka se sastojala iz dve reči, i naslova tog filma i procene o tome kako
stvari stoje.

Pisalo je: Torn Kurtain.
To je značilo: Objavi dokumentaciju bez odlaganja.

Grin je to i učinio bez oklevanja ili suvišnih emocija a da istovremeno na
njegovom licu nije bilo ni jednog jedinog nagoveštaja o nemiru koji se
dešavao u njegovom stomaku. Povezujući svoj personalni komunikator sa
otvorenim standardizovanim utičnicama u kafeu, upotrebio je Armstrongovu
adresu kako bi aktivirao njegove fajl-sejf bezbedne sisteme i izdavačke
agente koji nisu bili pod kontrolom. Kada se očekivane potvrde o tome da je
poruka poslata nisu pojavile, on je odmerio opcije, a onda ponovo poslao
komande za aktiviranje preko druge pseudonim adrese. Osiguranje, pomislio
je Grin, iako je znao da cena za tako nešto može biti jako visoka.

Nakon toga krenuo je pravo kući, koja je bila udaljena manje od deset
minuta, kako bi uzeo već spakovanu torbu i nestao iz Kolumbije.

To je bila greška, što je on nalažost prekasno shvatio. Trebalo je da krene
bez torbe, ili je trebalo da je ponese sa sobom kada je pošao da obavi poslove
u gradu, i do vraga da ne razmišlja uopšte o tome kako izgleda. Ali on to nije
učimo, i oni su ga čekali. Četiri muškarca u civilu, ali sa legitimacijama vojne
obaveštajne službe, presrela su ga na trotoaru ispred njegovog stana. Malo
kasnije pored njih kod ivičnjaka zaustavio se smeđemaslinasti kombi.

Grin se nije opirao niti je pokušao da beži - nije bilo svrhe. Sve njegove
lične ambicije, koje jedva da su se održale pored njegovog pesimizma,
nestale su istog trenutka kada je primio Pandorinu poruku. Kada su ga
zatvarali postavio je samo jedno pitanje: "Kakav sam bio?"

"Ne baš mnogo dobar," rekao je jedan od oficira bezbednosti arogantno.
Posle te opaske Grin nije šta imao više da kaže. Nije bilo svrhe raspravljati se
sa podanicima. Ako i kada se nađe licem u lice sa njihovim gospodarima,
onda će reći šta ima.

Na zadnjem sedištu crne limuzine koja je jurila prema gradu do Ujedinjenih
nacija, predsednik Mark Breland je postavio skoro isto pitanje generalu
Stepaku. Ali za razliku od Grina, Breland je dobio potpuniji i iskreniji
odgovor.

"Prošlo je nešto malo više od jedanaest minuta otkako je Grin dao
instrukcije za stupanje u akciju do trenutka kada su naši kontra napadi počeli.
Za tih jedanaest minuta, on je uspeo da napravi više od šesto kopija
dokumenata - što je, moram priznati, jako dobro obavljeno, imajući u vidu
obim dokumentacije. Očigledno da je o tome mislio unapred i da je pronašao
velike talasovode i brze pumpe. Poruka je prosleđena velikom broju

primalaca i to po principu slučajnog izbora - e-mail, preprint serveri, serveri
diskusionih grupa, protokoli za prenošenje datoteke. Od svega po malo."

"Koliko je od tih šesto izbrisano iz datoteke?"
Stepak je pogledao u monitor svog komunikatora. "Ne baš svi," rekao je.
"Poništavanje je uništilo sve javne, a Služba državne bezbednosti naporno
radi na uništavanju post-čet poruka - tako da neće biti poruka tipa 'Molimo
prosledite dalje' i 'Šta se desilo sa...' Ali oni još uvek rade na nekoliko
desetina poruka kojima se teško ulazi u trag - mislim da sve neposlate kopije
otišle na dial-up mail adrese, koje su uglavnom nalaze u i nostra nstvu."
Primetio je da se Breland namrštio, pa je dodao: "Ostatak sveta ne živi stalno
na vezi kao što je to slučaj u ovoj zemlji. Baš nezgodno..."
"Znači SDB mora da čeka do sledeće prilike kada se ti ljudi konektuju i
pokušaju da otvore taj fajl."
"Da. A mi bismo trebali da lično posetimo svakog od njih ponaosob kako
bi se uverili da te kopije nemaju. Za to će biti potrebna direktiva o državnoj
bezbednosti sa vašeg stola."
"Napiši je," rekao je Breland. "Da li je to konačan ishod štete?"
"Ne. Negde oko trideset poruka je stiglo na preprint server časopisa
Fizika danas pre nego što smo uspeli da ga zatvorimo."
"Trideset? Za jedanaest minuta? Da li je to baš uvek tako posećen sajt?"
"Ne. Izgleda da je Horton neke prijatelje unapred obavestio da pažljivo
prate ovaj server. Postoji mogućnost da je on to uradio i sa ostalim javnim
kopijama." Odmahnuo je glavom. "Gospodine predsedniče, šef odeljenja mi
kaže da čak i kada oni završe sa pretraživanjem operativnih registara
transakcije svake mašine u nizu, oni ne mogu garantovati da ne postoje
hiljade privatnih kopija, koje nisu na mreži, i do kojih se ne može doći."
"Kako je to moguće?"
Stepak je slegnuo ramenima. "Generacija onih koji smatraju da
informacija treba da bude slobodna nije u potpunosti izumrla. Neki anonimni
serveri još uvek postoje - i oni prenose transakcione podatke." Grin je
iskoristio nekoliko takvih servera. Ali šef odseka mi je obećao da oni mogu,
od sada pa nadalje, da onemoguće kretanje takvih podataka po mreži -
proaktivno je mnogo efikasnije od reaktivnog."
Breland je posegao za svojim naočarama. "Naravno, što duže to budemo
radili, biće sve očiglednije da to radimo - ljudi će primetiti da se njihove
poruke ne otvaraju, da se njihova pošta ne prosleđuje."
"Da," priznao je Stepak. "I šta god da pokušamo da uradimo po tom

pitanju učiniće da se broj takvih slučajeva povećava još brže. Pritom, te
poruke mogu i dalje da se prosleđuju iz ruke u ruku, a da mi to i ne
primetimo."

"Rizici modernog društva," rekao je Breland. "Učinićemo ono što
možemo. Hajde makar da se postaramo da svi zapamte gde je granica, i sa
koje strane granice mi radimo. Pošalji šefu odseka Povelju slobode."

"Gospodine predsedniče, situacija je izuzetno ozbiljna."
"Generale, nadam se da ne očekujete od mene da ljude zbog ovoga šaljem
u zatvor."
"Čak ni doktora Grina?"
"Šta bismo time postigli?"
"Ako nam on posluži za primer, možda neće biti potrebno da uhapsimo
mnogo drugih ljudi. Kucanj na vratima - dva FBI agenta objašnjavaju da je
izvesni poverljivi materijal ukraden i stavljen na mrežu u obliku virusa od
strane jedne osobe koja se sada nalazi u zatvoru, suočena sa ozbiljnim
optužbama, a zatim pitanje da li su oni voljni da sarađuju i dozvole našem
tehničaru da pretraži njihov kompjuter kako bi ušao u trag ovom virusu..."
"Kažete da treba da pokucamo na desetine hiljada vrata. Da li imamo
dovoljno ljudi za tako nešto? Da li je to uopšte vredno našeg truda?"
"Mislim da vam mogu obrazložiti zašto je to bitno. Arhiva koju je Grin
izneo nije ista kao originalna arhiva koju smo dobili od Brohiera."
"Šta hoćete time da kažete? U čemu je razlika"
Karakteristična arhitektura zgrade Ujedinjenih nacija se sada već mogla
videti ispred limuzine. Negde u njenoj unutrašnjosti, generalni sekretar se
pripremao da Brelandu dodeli humanitarnu nagradu za njegovu
spektakularno uspešnu kampanju za uklanjanje mina.
"Grin je što šta dodao. Više od trista stranica ideja o tome kako da se
modifikuje dizajn Marka I. Šta treba učiniti kako bi on bio još moćniji,
efikasniji, kompaktniji," rekao je Stepak a u glasu mu se osećala panika. "On
je obezbedio kompletne CADCAM crteže za projektovanje pomoću
kompjutera upravljanje proizvodnjom pomoću kompjutera/ za jedinicu
osrednje snage koja može da stane u prtljažnik ovog automobila. On govori o
putevima istraživanja za koje on misli da mogu da dovedu do verzije za
masovnu proizvodnju koja bi bila veličine kofera. Sve ovo može da ima
destabilizirajući efekat."
"Verovatno će i imati, generale. I to verovatno uskoro. Izgleda da se
maska malo otrčala. Moraćemo uskoro da izađemo u javnost. Mislim da je

sada vreme da počnemo da donosimo odluke kako ćemo to rešiti."
"A u međuvremenu..."
"Pustimo Službu državne bezbednosti da očisti što je više korova

moguće." Uzdahnuo je. "Da li postoji pouzdan zakon na osnovu koga bismo
mogli da zadržimo Grina u zatvoru?"

"Akt o špijunaži iz 1917 je još uvek na snazi, i jasno se može primeniti na
to.

"Koliko dugo ga možete zadržati a da ne podižete optužnicu?"
"Uh, to ću morati da proverim sa vrhovnim tužiocem, ali verujem trideset
dana. Zašto je to bitno? Ima više nego dovoljno dokaza ne da ga optužimo
već da ga osudimo."
"Neću dozvoliti da neko bude suočen sa smrtnom kaznom samo zato što
je pokušao da otkrije tajnu koju ću ja ionako lično otkriti posle nekoliko
nedelja. To je isuviše visoka cena samo zato što me je naterao da povučem
odlučan potez," rekao je Breland, a limuzina je skrenula prema zapadnom
ulazu u Ujedinjene nacije.
"Ali, gospodine predsedniče..."
"Osim toga," nastavio je Breland, "Ono što mi, u stvari, želimo je da taj
čovek ponovo bude u našem timu, i da radi za nas. Dakle, evo kako stvari
stoje generale - FBI ima trideset dana da iskoristi Grina i sazna sve što je
neophodno...Dakle, koji će to datum biti, 19 mart? Za to jutro ću zakazati
javno obraćanje Kongresu - a Grin mora biti pušten po podne. Kažite mu to, i
pobrinite se da se prema njemu u međuvremenu ponašaju pristojno. Ne,
nemojte se sa mnom raspravljati u vezi toga, već se samo postarajte da bude
učinjeno kako sam naredio."
"Razumem, gospodine. A šta ćete uraditi sa ljudima iz Terabajta?"
"Pobrmuću se za njih pošto ovde obavimo sve što je neophodno."
"Oni su sigurno umešani," rekao je Stepak. "Brohier je bio neodređen kao
da je prosto želeo da nas obmane kada nam je objašnjavao kako je Grin
iskopirao arhivu projekta, a Horton je Grinu poslao šifrovano upozorenje koje
je očigledno ubrzalo njeno objavljivanje. Očigledno se radi o zaveri kako bi
počinili izdaju."
"Vi biste voleli da sva trojica budu osuđena."
Stepak je klimnuo glavom. "Apsolutno. Gospodine, nije važno ako bi do
onoga što izdajnik da neprijatelju, ovaj na kraju i sam došao. Oni istog
trenutka moraju biti uklonjeni sa projekta i smešteni negde odakle neće biti u
mogućnosti da počine još štete."

Limuzina je usporila i pristala kraj ivičnjaka, a Breland je podigao ruku
na taj način dajući znak agentu tajne službe, koji je stajao na trotoaru, da
nema potrebe da mu otvara vrata. "To se neće dogoditi, generale. Da nešto
razjasnimo - postojanje Okidača više nije tajna. Moramo se suočiti sa
realnošću. Ja nikada nisam ni pomišljao da ga zauvek držim u tajnosti."

"Ali dozvoliti ovim ljudima da detalje o njemu malo po malo odaju..."
"Pokušajte da shvatite: meni nije potrebno, mi ne želimo, a vi ne možete
da održite tehnološku hegemoniju. Mislim da je u potpunosti ispravno da ono
što znamo podelimo sa drugima.To je, u stvari, neophodne kako bi on ispunio
svoje mogućnosti. A postoji i presedan koga vi možda niste svesni. Ni ja ga
nisam bio svestan dok nisam nedavno pročitao da je naša vlada izašla u
javnost sa detaljnim izveštajem o atomskom oružju samo nekoliko dana posle
predaje Japana."
"Te dve situacije nemaju baš mnogo zajedničkog, gospodine
predsedniče."
"U pravu ste nemaju," složio se Breland. "Okidač je oružje koje se koristi
za odbranu i koje ima ulogu da služi kao pretnja naoružanim napadačima.
Generale, u najboljem interesu našeg naroda kao i ostalih naroda sveta je da
se dozvoli umnožavanje Okidača, a ne njegovo zataškavanje. Nehumano je i
nemoralno nastaviti sa prikrivanjem."
"Da, to bi bilo idealno u idealnom svetu, ali mi moramo biti praktični."
"Tako je generale, ali mi smo imali skoro godinu dana da se naviknemo i
ne dozvolimo da nas to iznenadi, niti da nas dovede u nezgodnu situaciju.
Koliko je ljudi, koji su mogli biti spašeni, žrtvovano kako bi platili cenu
našeg opreza? Ne radi se samo o tome da mi ne možemo pomoći Čečeniji da
se zaštiti od Rusije, ili Indiji da se zaštiti od Kašmira, već bi to što ovo
otkriće držimo u tajnosti značilo da ne možemo uraditi ni pola od onoga što
je moguće kako bi zaštitili naše ljude."
"Kome mi to onda služimo ako zataškavamo stvari? Očigledno, nama
samima. Našim poslovima, reputaciji, našoj privrženosti sopstvenoj veštini da
primenimo silu gde god i kad god to poželimo." Breland je odmahnuo
glavom. "Generale, stvar je u tome da se ja osećam kao varalica, zato što sam
danas došao ovde da prihvatim nagradu koju su mi oni dodelili, dok u isto
vreme znam da je ono što smo mi uradili samo stoti deo onoga što smo mogli
uraditi. Da li si čitao Žil Elhotovu knjigu Knjiga mrtvih iz dvadesetog veka?
Sto deset miliona ljudi su ubile ratna mašinerija i oskudica. Mi možemo
bolje. Mi ćemo uraditi bolje, ako se ja pitam."