Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

da se dogovorimo gde ćeš večeras da spavaš."
"U Kejp Meju."
"Ideš po svoje stvari?"
"Ne, ja idem i ne vraćam se Karl. Ovo je tvoj posao, ne moj."
"Ima dovoljno posla za obojicu, pa i više od toga. Ima posla za desetoro

ljudi," rekao je Brohier. "Šta više, ne mora se ovde obaviti. Možeš da radiš u
Kolumbiji, ili u Aneksu. Možda ću i ja sam morati uskoro da odem tamo da
nadgledam početak testova."

Horton je odmahnuo glavom dok je ustajao od stola. "Ponudi to nekom
drugom. Ja sam odustao od svog zahteva kada sam se vratio iz Vašingtona,
sećaš se?"

"A ja sam je savesno držao u tegli na svom radnom stolu i čekao da
prevaziđeš svoj strah i ponovo je zatražiš. Šta se to, doda vola, sa tobom
dešava, Džefri?" planuo je Brohire, naprežući se da ustane i nespretno
zgrabivši kaput.

"Ne želim o tome da razgovaram, Karl," rekao je Horton. "Ionako je već
vreme da krenem."

Horton se okrenuo i pošao prema izlazu dugačkim koracima. Breland je
uložio ogroman napor da ga zgrabi, s obzirom da je hramao.

"Džefri, Džefri, stani," rekao je Brohier i zgrabio mlađeg čoveka dok su
se približavali duplim vratima koja su vodila nazad u Fuld Hol. "Već si
propustio zadnji voz, lako da bi mogao da porazmisliš o ovome. A iskreno,
mislim da mi duguješ malo više od onoga što si mi ponudio."

Gledajući pored Brohiera, Horton je ugledao Benington-Hejstingsa kako
ih sa drugog kraja sale radoznalo posmatra. "U redu. Ali idemo napolje,"
rekao je i pokazao glavom prema izlazu."

Smestili su se na stepenicama odmah ispred, uzdajući se da će im vrata i
hladan vazduh omogućiti privatnost.

"Samo pokušavam da shvatim, Džefri," rekao je Brohier. "Većim ljudi,
koji se bave onim čime se mi bavimo, prođe cela karijera a da im se ne pruži
još jedna ovakva šansa koja se nama pružila. A mnogi od nih su mnogo
pametniji i od mene i od tebe, ali jednostavno nemaju sreće. Pred sobom
imamo naučnu, a ne socijalnu revoluciju. Ne razumem kako možeš da odeš."

Horton je odmahnuo glavom. "Jednostavno nisam još uvek spreman da se
vratim."

"Shvatam," rekao je Brohier. "Samo to je u pitanju?"
"Da."

"Dobro. Pa, razuverio si me. Bojao sam se da si umislio kako nisi
dovoljno vredan da bi bio deo ovoga. Brinuo sam se da možda misliš da nisi
zaslužio ni odobravanja ni optuživanja kroz koja si već prošao, da možda
misliš da je najviše što možeš tražiti da budeš prvi na mestu na kome se
odigrala nesreća u toku istraživanja.

Jer ako se i ispostavi da postoje osnovi za bilo koji od tih strahova,
moraću ti reći da si idiot - jer svako od nas, kada se nađe pod svetlima
reflektora, s vremena na vreme oseća sindrom lažnog identiteta. Oni koji to
ne osećaju su egoistični nesposobnjakovići kao što je Tetlbaum, i njihove
predstave o njima samima zavise od titule, kancelarije, novih prevara i od
toga da li će ono što oni kažu biti on-line."

Horton je grebao parče leda na drugom stepeniku. "Verovatno bi mi bilo
potrebno da čujem tako nešto, kad bih razmišljao kao oni."

"A ja se verovatno ne bih na tome zaustavio," rekao je Brohier.
"Verovatno bih te podsetio da nije u pitanju lični izbor ljudi poput nas da
postanu slavni. Do toga dolazi zato što mi imamo potrebu da spoznamo stvari
kojima nas niko drugi ne može naučiti. Stoga, lek protiv sindroma lažnog
identiteta nije odustajanje od posla - lek je da se skoncentrišeš na posao sve
dok ne zaboraviš na publiku, i ne znaš, ili te nije briga šta o tebi pričaju."

Horton je visoko podigao bradu i izdahnuo hladan i kondezovan vazduh.
"Ponekad je teško ne obraćati pažnju."

"Šta ti oni znače, Džefri?" rekao je Brohier i slegnuo ramenima. "Šta oni
znaju o tebi?"

Pošli su niz stazu u tišini, obojica svesni da Horton nije završio.
"Jutros pošto smo predsednik i ja održali konferenciju za štampu u Rouz
Gardenu, pozvao me je otac," Horton je napokon progovorio. "Moraš da
shvatiš da moj otac nikada ne zove svoju decu, a i ako se slučajno javi na
telefon kada ja pozovem, prva stvar koju će verovatno reći je: 'Zdravo Džefri,
daću ti mamu.' On ne voli da ćaska, gnjavi ili da se meša u tuđe stvari. Nije
da mu nije stalo, jednostavno je takav..."
"On ne traži ništa što on sam ne želi da da,"sugerirao je Brohier.
"Pretpostavljam da je to u pitanju," rekao je Horton. "Rekao bih da on
veruje da postoje granice." Stigli su do bočnog ulaza u Fuld Hol i Horton je
tu zastao. "I tako me je on pozvao tog jutra, i s obzirom da mi je otac, odmah
je prešao na stvar: 'Sine, hoću nešto da znam. Tokom svih onih nedelja koje
smo kao porodica proveli na strelištu, sa stotinama ljudi koji su oko nas
hodali sa pištoljima, da li si ikada sreo nekoga ko ti je delovao opasno? Da li

te to što si tamo činilo nervoznim?' I ja sam mu morao reći ne. Jer to su lepe
uspomene - možda među najlepšim koje imam."

Brohier je nakrivio glavu zbunjeno. "On je pretpostavio da si sam
odabrao da radiš na Okidaču? Da je to tvoj lični krstaški rat, i da možda on
ima udela u tome što si se ti toga latio?"

Stisnutih usana Horton je klimnuo glavom. "Onda je rekao: 'Voleo bih da
si se toga juče setio, i rekao nešto o tome predsedniku. Ali, hvala ti, sine.
Majka te pozdravlja i ljubi.' I to je bio kraj razgovora. Ali celog narednog
dana sam neprestano čuo ono što nije izgovorio, kao i mnogih narednih dana
od tada."

"Da on ne odobrava to što radiš?"
"Ne, mnogo gore od toga," rekao je Horton. "Da je povređen, zbunjen i
razočaran, kao da sam time što sam uradio napao sopstvenu porodicu, osudio
naše zajedničke prijatelje. On ništa od toga nije, naravno, mogao da izgovori,
zato što me voli."
"I zato što postoje granice."
Horton je lagano klimnuo. "Siguran sam da ću ponovo raditi, Karl. Samo
mislim da će verovatno biti nešto drugo u pitanju." Pokušao je da se
osmehne, ali je osmeh u najmanju ruku bio tužan. "Pretpostavljam da nije
bitno koliko godina imaš - dete i dalje želi da su njegovi roditelji ponosni na
njega."
"Shvatam," rekao je Brohier. "A roditelji mogu biti publika koju je
najteže zadovoljiti. I ja sam nekada imao oca." Oklevao je na trenutak, a onda
je nastavio: "Neću te ponovo pitati, ali ako se predomisliš, ne budi isuviše
ponosan da mi to kažeš."
"Mislim da ti to mogu obećati, doktore B."
"Dobro." Brohier je pošao prema toploj i primamljivom sjaju glavnog
hola, a zatim je iznenada stao i okrenuo se. "Džefri, da li mogu sebi da dam
slobodu da sa tobom razgovaram kao prijatelj, a ne kao mentor?"
"Naravno."
"Uvek budi siguran da si neko na koga možeš biti ponosan. Nemoj da
odustaneš od svega samo da bi neko drugi bio zadovoljan zbog toga. To sam
naučio posmatrajući svog oca." Brohier je onda odmahnuo glavom,
promumlao nešto i ispustio samo jedan tužan osmeh. "Ono što je najžalosnije
od svega je to što on to sam nikada nije shvatio. - Hoćeš da prespavaš kod
mene večeras?"
"Mislio sam da proverim na aerodromu da li ide još neki šatl kasnije. Ili

da iznajmim auto i odvezem se do Kejp Meja. To bi mi zapravo, možda i
prijalo."

Brohier je klimnuo. "Drago mi je što sam te video, Džefri. Srećan put
kući, gde god ona bila."

Džefri je, na kraju, završio tako što je noć proveo u motelu nedaleko od
kampusa, a ujutru je otišao prvim vozom. Bez obzira na sve, kada je stigao u
svoj stan, iznenadila ga je spoznaja da, šta god da mu je taj stan značio, on
sigurno nije bio njegov dom.

Sledećeg dana se oprostio od njega i nastavio put.

20

PROGRES RAZUMA

"U ratu ima tako mnogo gluposti, baš kao i svireposti, tako da se od progresa
razuma može dosta očekivati; a ako bilo šta očekujemo, onda sve trebamo
pokušati."

- Džejms Medison

Promena je bila brza, iznenadna i konačna. Jedan dan pošto je Tom Frenklin
uvedena sa hladnoće u Okidačov projekat, Savet državne bezbednosti je
formalno preuzeo njegovu upravu od ad hoc visokog vojnog komiteta.

Nije bilo uključeno mnogo papirologije, s obzirom da visoki vojni
komitet nije imao zvanični status. I pošte su tri od četiri mandata u svakom
telu pripadala istim ljudima - predsedniku Brelandu, državnom sekretaru
Kareru i sekretaru odbrane Stepaku - tako da nije bilo odmah očigledno
koliko je ta promena bila značajna. Na površini, u stvari, rezultat je delovao
nevažno.

Sastanci su bili premešteni u drugu salu za konferencije koja se nalazila u
drugom krilu. Pošto više nije bilo potrebe da se uzima u obzir predsednikovo
vreme, sastanci su se mogli češće održavati, što je i bio slučaj - održavali su
se dva puta umesto jednom nedeljno. Sastanci su sada mogli da budu i duži,
tako da su često trajali celo jutro ili celo popodne.

Ali pitanja su bila ista, kao i glavobolja. SDB je još uvek morao da
žonglira dvostruke pretnje pasivnog otpora Pentagona i aktivnog otpora
Kongresa. Još uvek je morao da se rve sa bezbedonosnom situacijom u zemlji
i van granica zemlje koja se brzo razvijala i neprestano menjala. I isto kao i
pre uvideo je da bez obzira koliko je marljivosti uloženo, to nije pružalo

nikakvu garanciju da će doći kraj iznenađenjima.
Ipak, bilo je i promena na bolje, samo ako je čovek znao gde da gleda.
Najuočljivija je bila zamena Ričarda Nolbija, na čije mesto je došla Tom

Frenklin. To je svelo aktivnosti šefa personalnog o pitanjima Okidača na
minimum, na taj način uredno razrešavajući Brelandov problem koji ga je
neprestano mučio. U poslednje vreme ga je sve više i više nervirao Nolbijev
ambivalentan stav u vezi Okidača. Prethodni viši pomoćnik portparola Bele
kuće bio je jedini pravi poverenik Vašingtona, a koji je bio član Brelandovog
osoblja. Njegova opsesija da kalkuliše političku prednost svakog
uznemirujućeg scenarija bila je u suprotnosti sa onim što je za Brelanda bio
duh poduhvata.

Sada je Nolbijeva uloga marginalizovana i to mu je na neki način
onemogućilo da se požali Brelandu na degradirajući položaj u kome se našao
- potpredsednik je bio zakoniti član SDB-a, a pitanja koja su okruživala
Okidač jasno su ga stavljala pod nadležnost SDB-a. Franklinovi doprinosi
kao osobe koja se starala o revitalizovanju pogoršanih političkih odnosa u
Hilu i osobe koja je nalazila izlaze iz raznoraznih ćorsokaka na sastancima,
ublažavali su posledice preduzetih mera.

Promena koja je dovela do Nolbijevog smenjivanja, još više je udaljila
Grovera Vilmana sa pozicije sa koje je mogao da učestvuje u donošenju
odluka. Formalni bezbedonosm protokoli koji su okruživali SDB
onemogućili su Brelandu da neformalno uključi Vilmana, ili da ga čak
naknadno ukratko obavesti o detaljima. Razvoj je zadovoljio generala
Medisona i vrhovni vojni štab, koji su u najboljem slučaju na Vilmana gledali
kao na borca protiv ustaljenih verovanja i institucija, a u najgorem kao na
izdajicu u svojim redovima.

Ali najznačajnija od svih konsekvenci do kojih je došlo zbog promene
bila je ta što je ona uticala da bitni izvori SDB-a i njegovo profesionalno
osoblje budu Brelandu na raspolaganju. Mišljenja i ekspertiza Vojnog saveta
iz vojnog domena nisu više zavisila od njihove dobre volje, pa čak ni od
njegove lične sposobnosti da postavi prava pitanja. Analitičari SDB-a bili su
dobri u samostalnom osmišljavanju pitanja, uključujući i ona nezgodna. Šta
više, kada je to bilo neophodno SDB je imao neophodno znanje i veze, kao i
autoritet da dopre do Pentagona i dobije odgovore na svoja pitanja.

Primer jednog pitanja koga se Breland nikada ne bi setio da postavi bilo
je: čije to ambicije i karijeru Okidač ugrožava, i na koji način je to uticalo na
otpor koji se javio među generalima i admiralima? U svojoj monografiji

analitičar Džon Miler je istakao da nova tehnologija najviše utiče na "borbene
komande" koje su po tradiciji bile način za brzo uspinjanje ka vrhu vojno -
komandnih instanci. Njegova neustrašiva analiza slučaja stavila je u
neugodan položaj dva generala koji su uticaj i status pretpostavili spremnosti
i bezbednosti.

Bolja informisanost, međutim, nije obavezno značila da su vesti uvek bile
dobrodošle. Tako da je zvanični izveštaj koga je napisao viši analitičar
Vendel Šrok i naslovio ga "Sledeći rat", bio sve samo ne dobrodošao.

Na nagovor Harisa Drejka, predsednikov pomoćnik za državnu
bezbednost, Šrok i tri pomoćnika istražila su reakciju sve četiri službe u
pogledu suočavanja sa neprijateljom koji u svojim redovima ima Okidač. Dan
pre nego što je Šrok predstavio ovaj izveštaj na sastanku SDB-a, neformalno
je o tome prethodno obavestio Brelanda u Ovalnom kabinetu, zbog čega se
predsednik osećao kao da po prvi put čuje celu priču.

"Posmatrali samo tri različite skale angažovanja: globalne sukobe super
sila, operativne sukobe, i verbalne sukobe. Razmotrili smo svako od ovih
angažovanja u svetlu dva različita scenarija - jednog u kome Sjedinjene
Države zadržavaju svoj aktuelni monopol nad dalekometnim, preciznim
Mark II Okidačem, i drugog u kome ne uspevamo u tome. To nam je ukupno
dalo šest modela sukoba.

U okviru svakog od tih modela, posmatrali smo našu spremnost da
izađemo na kraj s protivnicima Okidača u sva četiri sektora borbene kocke -
na kopnu, u vazduhu, moru i svemiru.

Naš sveobuhvatni zaključak, gospodine predsedniče, je da nam je u svim
modelima sukoba, sem u jednom, potrebno ne više od šest meseci da
obnovimo nivo dominacije na ratištu kako bismo postigli onaj koji se može
uporediti sa nivoom koji smo imali pre pojave Okidača. U roku od šest
meseci bićemo sposobni da slomimo odbrane koje se baziraju na Okidaču i
da upotrebimo naše uobičajeno oružje i primenimo bilo koji stepen
destruktivne smrtonosnosti koja odgovara našim ciljevima. "

"A izuzetak je..."
"Izuzetak je globalni sukob supersila sa Kinom koja ima Mark II
tehnologiju. Kada je taj model u pitanju, potrebno nam je dvanaest do
šesnaest meseci da ponovo uspostavimo odlučujuću prednost."
"Ako sam vas dobro razumeo, vi kažete da nam je potrebno najviše šest
meseci da neutrališemo Okidač kao faktor zastrašivanja, zar ne?"
"Da."

Breland kao da je čuo Moj naslednik će moći da započne rat bez rizika od
gubitaka. "Kako je moguće da smo uspeli to da postignemo tako brzo?"

"Ako pogledate u Deo II..." Sačekao je da Breland pronađe Deo II na
svom čitaču. "Okidač, zapravo, stvara samo dva taktička problema. Prvi je
predetonacija eksplozivnih projektila - uglavnom torpeda, krstarećih raketa,
AAM-ova, i artiljerijskih granata. Kako bi rešili taj problem, mi pravimo
rakete sa bojevim glavama velikog kapaciteta i različitim obrascima
rasprskavanja. Cilj je da budemo sigurni da možemo naneti gubitke i u
efektivnom dometu Marka I. Pokazalo se da je to u potpunosti izvodljivo."

"Jedna malo veća eksplozija, i to je to?" rekao je Breland i namrštio se.
"To je izazov koji dizajneri modernog oružja vole, gospodine - da u
malom pakovanju stane mnogo. A mi u NAWC-u i u Pomorsko-desantnoj
ratnoj laboratoriji imamo izvanredne ljude. Kod nekih aplikacija, mi
zamenjujemo uobičajene eksplozive nekim od onih neuobičajenih
(egzotičnih) koji ne sadrže nitrate - možemo očekivati da će takvih slučajeva
biti više u budućnosti. U drugim slučajevima, u potpunosti odstranjujemo
bojeve glave sa naših raketa (projektila), i zamenjujemo ih inertnom
materijom. Na kraju krajeva, kada ubacite kamen u izduvnu cev Su-a 27 doći
će do skoro iste reakcije kao da ste bacili bombu."
"Pretpostavljam da ako ptica u motoru može da obori avion..."
"Upravo tako. A sada da pređemo na druga pitanja preciznosti i ubojitosti
oružja koje funkcioniše na bazi kinetičke energije. Kod njega problem nije u
dometu, s obzirom da skoro svako borbeno oružje, osim našeg službenog
ličnog oružja, već ima dovoljan domet da gađa izvan efektivnog dometa
Marka I. Problem je isključivo u efikasnom pogađanju cilja - efektivni, domet
nekih naših oružja je manji od Okidačovog dometa, a mi, na osnovu našeg
borbenog iskustva; znamo da se većina ubistava odigrava na čak i manjim
distancama."
"I kako smo mi to rešili?"
"Na mnogo načina. Na primer tako što smo promenili kombinaciju
(mešavinu) oružja (oruđa) u pešadijskoj jedinici, tako da ona sada ima više
teškog oružja kao što je SAW, i mnogo više snajpera - i, naravno, u isto
vreme smo promenili i taktiku. Izvadili smo eksplozivne šaržere iz kaišnih
punjenja za automatsko oružje i vazdušni top. Dopunili smo do izvesne
granice uobičajeno oružje raketnim (flašet) oružjem i električnim rejl
puškama. Time što smo promenili punjenja naše municije dobili smo
neeksplozivno širenje i rasprskavanje metaka najvećeg mogućeg kvaliteta."

"Samo to je potrebno? Ove promene zvuče - skoro trivijalno."
"To su korekcije," rekao je Šrok. "Prava promena je na operativno-
taktičkom nivou. Pored ograničenog dometa, pravi nedostatak Okidača je u
tome što je on osetljiv na EMP." Kada na Brelandovom licu nije video znake
razumevanja, Šrok je dodao: "Elektromagnetni impuls. Prateća pojava
nuklearne eksplozije."
Breland je zatreptao. "Šta?"
"Sve ove tri službe se pripremaju da na teren ponovo uvedu taktičke
nuklearne bojeve glave nove generacije. Dve verzije su još u fazi razvoja u
ratnoj avijaciji - jedna je za borbe u vazduhu, a druga za podršku sa zemlje uz
upotrebu platforme za krstareće projektile. Ratna mornarica je zainteresovana
za obe verzije, jednu bi upotrebila za protivpodmorničke operacije, a drugu u
borbi sa ratnim brodovima (protivbrodske); možda će im biti potrebno nešto i
za borbu u vazduhu. Vojska radi na granatama sa nuklearnim glavama koje
će odgovarati i sto dvadeset i sto pedeset milimetarskim raketnim
(projektilnim) platformama. I jedna i druga će imati podršku u raketama, tako
da će biti u mogućnosti da postignu visinu i izjednačenu (protivtežnu,
izbalansiranu) distancu koja je neophodna, čak i kada je u pitanju malo
nuklearno naoružanje."
Onda je Šrok, sa zakašnjenjem, na Brelandovom licu video neslaganje.
"Naravno, za sve ove projekte je neophodna vaša saglasnost kako u pogledu
testova, tako i u pogledu razvoja - moraćete da ukinete Direktivu 99-15."
"Zar ne postoje neke ugovorne obaveze koje moramo poštovati?" ljuto je
pitao predsednik.
"Zapravo ne, gospodine. Kongres nikada nije ratifikovao SALT IV
pregovore o ograničenju strateškog naoružanja - mi smo samo dobrovoljno
poštovali njegove odredbe. Možemo na teren ponovo uvesti taktičke
nuklearne bojeve glave kad god to poželimo." Brzopleto se ispravio: "Kad
god to predsednik odluči."
"A šta će se desiti ako otkrijemo da su se naše snage previše primakle
neprijateljskim snagama, a u nemogućnosti su da deaktiviraju nuklearnu
artiljerijsku granatu u vazduhu?"
"Gospodine, jedna od neophodnih promena u borbenoj doktrini sastoji se
upravo u tome da se spreči mogućnost dolaska u jednu takvu situaciju. Po
novoj doktrini uobičajene jedinice će biti udaljene od fronta sve dok se ta
oblast ne depacifikuje."
Tako da svet postane bezbedan za ratovanje, pomislio je Breland,

reagujući na odvratni neologizam refleksnom drhtavicom. "Šta ako neprijatelj
ne sarađuje sa tom našom novom doktrinom, i odbija da održi učtivu
distancu?"

"Nova doktrina predviđa odlučno angažovanje."
"Odlučno? To bi značilo preventivno, zar ne? I to pomoću nuklearnog
oružja. Zaista 'Sledeći rat' - i biće to jedan mali fini rat." Odgurnuo je čitač u
pravcu stola, gde se on zavrteo do ivice, pa i preko nje, pre nego što se
zaustavio.
"Gospodine, podsetio bih vas da je ovo izveštaj o onome što smo mi
otkrili, a ne o onome što preporučujemo."
Breland je podigao ruku: "Da. Da, i drago mi je što sam ga čuo. Obavili
ste dobar posao. Jednostavno mi se ne dopada to šta on predstavlja, šta u
njemu piše." Pogledao je prema mapi na zidu i uzdahnuvši prošao prstima
obe ruke kroz kosu. "Gospodine Šrok, učinite mi nešto - sledeći put kad imate
vremena, otkrijte zašto mi radimo marljivije kako bi ga neutralisali, umesto
da ga koristimo. Kažite mi zašto se ne možemo osloboditi moći da ubijamo."
"Gospodine..."
"Mmm?"
"Da li je to bilo retoričko pitanje, ili...?"
Breland je ponovo seo. "Ne - nastavite."
"Proveo sam mnogo vremena na drugoj obali - uključujući deset godina
koje sam proveo u uniformi pre nego što sam se demobilisao. Apsolutno je
tačno da su neki od tih momaka - pa i nekoliko devojaka, takođe - zaljubljeni
u moć. Velike mašine, brze mašine, grmljavina, moć da uništiš. To je
zabavne. Možete od ratne mašinerije napraviti fetiš, a da nikada ne vidite krv.
Ne morate čak ni da nosite uniformu da to uradite. Predstave u vazduhu,
vatrometi, akciom filmovi..."
"Ali?..."
Blagim dodirom samo jednog prsta, Šrok je gurnuo predsednikov čitač
ponovo u centar stola. "Ali ja mislim da su ti momci izuzetak - i da ih ostali
drže pod kontrolom."
"A ostali su?..."
"Ostali su oni koji shvataju da niko ne želi da se bori, ali da ipak neko
mora da zna kako treba da se bori. O tome se ovde radi, gospodine
predsedniče - profesionalni vojnici su ti koji treba da otkriju kako se treba
boriti. Oni se time bave zato što je to njihov posao. I oni to dobro rade zato
što su oni ti koji treba da se bore i da ginu, dok ljudi kao vi odlučuju o tome

kada će se i gde to desiti. Tako se bar stvari ovde odvijaju - bez uvrede."
"Taman posla. Krenuli ste negde?"
"Mislio sam," zastao je Šrok. "Možda su naši moderni tehnološki ratovi

isuviše čisti i uredni - nikada vas ne poprska krv čoveka koga ste upravo
ubili. Možda je sećanje na naš zadnji, odvratni, lični rat isuviše izbledelo da
bi nas obuzeo na adekvatan način. Ali ja i dalje mislim da bi se oni vrlo rado
istog časa oslobodili te moći kada biste ih ubedili da im ona više nije
potrebna - istog časa kada biste ih ubedili da to ne znači da će sve ono do
čega im je stalo biti dovedeno u opasnost."

"Pretpostavljam da je to ono što treba da saznamo, zar ne? Šta je to do
čega im je najviše stalo."

"Oprostite ako ovo što ću reći bude zvučalo kao baljezganje, ali ja zaista
mislim da najveći deo njih voli iste stvari koje i mi volimo. Mislim da oni
vole svoj život i porodicu, mnogo više nego što vole oružje, bombe i ubijanje.
Ako biste im ponudili alternativu, gospodine predsedniče, ako biste im
ponudili način da zaštite prvo, a da ne moraju da upotrebe drugo, mislim da
bi oni to prihvatili. Znam da bi prihvatili."

"A Okidač im to ne nudi?"
Šrok je odmahnuo glavom. "Ne. Ja osećam popriličnu naklonost prema
vašoj viziji, zbog onoga šta ona za vas predstavlja. Žao mi je, ali moram da
kažem da mislim da Okidač nije dovoljan da to postignemo."
Breland je ustao, dajući znak da je brifing završen. "Ako ste u pravu,
gospodine Šrok, to samo znači da moramo još napornije da radimo.
Zahvaljujem vam na vašem trudu oko ovog izveštaja - kao i na vašoj
iskrenosti. Otvorili ste mi oči nekim pitanjima koja sam zanemario. Hteo bih
da i dalje nastavite u tom pravcu."
"Daću sve od sebe, gospodine predsedniče," rekao je Šrok i klimnuo
glavom. Kada je ustao, podigao je ruku i dodirnuo rever i na taj način
skrenuo Brelandovu pažnju na srebrnu iglu koju je nosio. Igla je bila u obliku
slova Q, sa vrhom koji je bio u obliku strelice i koja je pokazivala u desnu
stranu. "Da li vam je poznata ova figura?"
"Nažalost ne. Da li je to znak vaše jedinice?"
"Više nešto kao igla mog bratstva. To je kreacija Teodora Sturgena -
zapostavljenog pisca iz prošlog veka," rekao je Šrok. "Ona znači 'Postavi
sledeće pitanje.' Nosim je kao podsetnik na ono što treba da radim."
"Oprostite što pitam, ali koje je 'bratstvo' u pitanju?"
"U redu je. Pripadnik sam Alijanse za humaniju budućnost - Futurijanci."

Kada je na Brelandovom licu video da mu je to totalno nepoznato, Šrok je
brzo dodao: "To nije zabranjena organizacija. Naš program je socijalni i
tehnološki, a ne politički."

"Šta to tačno znači?"
Šrok se nasmejao. "Zapravo, vi ste pozajmili slogan naše misije za svoj
govor prošle godine: 'Možemo bolje.' Prosto sam poželeo da zumiram
snimak, da vidim da li nosite jedan od ovih znakova."
"Pa - kao što vidite..."
Odbacujući ovaj prigovor, Šrok je rekao: "Nije važno. Bili član ili ne, mi
vas smatramo delom naše alijanse. Kada budete videli jedan od ovih znakova
znaćete da vam je to prijatelj."
Bio je to zanimljiv kraj vrlo uznemirujućeg razgovora. Breland nije
siguran šta da misli o Šroku ili o njegovim aluzijama, tako da ih je zanemario
sve dok ne sazna nešto više o Futunjancima.
Ali znao je da informacije koje mu je Šrok saopštio znače nevolju. Sama
činjenica što je čuo da ga put koji je odabrao neće odvesti do vrha, bila je već
dovoljno teška - i ni malo manje uznemirujuća s obzirom na činjenicu da je i
on sam počeo da sumnja. Mnogo, teže mu je palo to što je otkrio da Okidač
ne samo što neće pokrenuti svet u pravcu razoružanja, već da će ne samo
pospešiti njegovu veću proizvodnju, već da će vratiti nuklearno oružje u
upotrebu.
Takvo nazadovanje se nije moglo tolerisati, i bilo je potpuno
neprihvatljivo. Pitanje na koje Breland nije imao odgovor bilo je: da li on
može nešto da uradi po tom pitanju, i ako može šta bi to bilo.

Predsednik nije bio jedini u okrugu Kolumbija koji je osećao sve veći strah
zbog pravca kojim su događaji krenuli. U kancelarijama koalicije Razumom
protiv ludila u Džordžtaunu, senator Grover Vilman se sekirao zbog izveštaja
koji je dobio a koji su pripadali jedno potpuno drugačijem domenu.

Već su meseci prošli otkako je Vilman u potpunosti napustio dužnosti u
svojoj senatorskoj kancelariji nakon Steniseovog i Turmondovog ponašanja,
stavljajući na taj način svoje osoblje pod komandu auto pilota. Na insistiranje
šefa personalnog, dva puta nedeljno Vilman je podnosio izveštaj Kapitolu
umesto da ih nosi u crvenkasto braon trospratnicu udaljenu dva bloka od
univerziteta. Ali to je bilo samo za javnost - iza zatvorenih vrata, on je stalno
imao telekonferencije sa RPL-ovim osobljem koje se nalazilo u Kuala

Lumpuru, Pragu, ili Najrobiju.
Posećenost njegovog glasanja pala je ispod trideset posto, a pala bi još

više da nije bilo novih pravila za glasanje iz daljine. Vilman zapravo nije
imao vremena da pređe Aveniju ustava i da se pojavi u dvorani Senata.
Najveći ustupak koji je bio spreman da učini zbog javnosti, bio je da ode do
spoljne kancelarije, gde je kontrolor glasanja sam sedeo za malim stolom.
Jedino mu je bila bitna Okidačova kampanja, i nije želeo da izgubi ni jedan
jedini trenutak.

Tako da je njegov kongresni personal odgovarao na njegovu poštu i
rešavao izborne probleme, odbijalo posetioce i pozivaoce koji su mislili za
sebe da su dovoljno važni i da imaju prava na senatorovo vreme. A on je
svoju pažnju posvećivao radu personala fondacije, i ono je bilo izvor njegove
zabrinutosti.

Na Vilmanov nagovor, koalicija Razumom protiv ludila je preuzela na
sebe zadatak da olakša prelaz na novu paradigmu. U periodu od samo četiri
meseca, ona je utrostručila budžet, i uronila dublje u svoje kapacitete kako bi
finansirala prisustvo u svakoj instanci gde je inteligentna primena novca bila
od značaja. Njeni napori su u mnogome prevazišli subjekivnu propagandu i
raznorazne akrobacije. Pokušavala je da da što je više moguće odgovora na
problem koji je Okidač stvarao - kako da se oni koji poštuju zakon i ne
pribegavaju nasilju zaštite od nasilnika.

RPL je svojim novcem plaćao studio i instruktore za besplatnu obuku iz
borilačkih veština u šesnaest gradskih oblasti gde se odigravalo šezdeset
procenata od ukupnog broja ubistava iz vatrenog oružja i oružanih napada.
Plan obuke je razvijen pod RPL-ovim sponzorstvom, i sastojao se od šest
tehnika za onesposobljavanje pojedinačnih napadača i od dve tehnike za
grupu napadača. Polaznici čije je godište variralo od devet do sedamdeset i tri
godine već su se uspešno branili, a mediji su izbacili kovanicu "građani
nindže" kako bi opisali ovaj fenomen.

Ogranak fondacije za neprofitnu prodaju oružja na malo bitno je proširio
svoju operaciju preko internet izdavača i prodavnica (Biblioteka mira). RPL
je već kupovao kompletnu proizvodnu liniju šok dugića, šok kutija i sprejeva
od pet različitih kompanija koje su proizvodile sredstva za ličnu odbranu - od
svih sem od one koja je bila u vlasništvu Arona Goldstajna.

Preprodavali su to nesmrtonosno oružje po ceni - ne samo na netu, već i
preko uličnih kioska u stotinama tržnih centara. Zahvaljujući niskim cenama i
monopolu koji su držali, redovi ispred njih su bili dugački, iako je skoro

svaki četvrti kandidat koji je prošao proveru kriminalnog registra bio odbijen
posle intervjua sa savetnikom.

U domenu zabave, koalicija Razumom protiv ludila dodelila je godišnju
nagradu za mir - nagrade od 100 000$ u kešu na osam različitih medija za
pisce koji je najbolje pokazivao da pojam zabave ne povlači za sobom razneta
tela i da bi se postigla dramska tenzija nije potrebno potezanje vatrenog
oružja. Preuzimajući još aktivniju ulogu, RPL je kupila malu multimedijalnu
kompaniju, koja je dobila novo ime Paksvorks (Mehanizmi mira), i nadala se
da je pretvori u glavnog proizvođača zadovoljstva kako na interaktivnim tako
i na izvođačkim medijima.

Ali, nažalost, ispod ambiciozne strukture, u fondaciji su se počele javljati
pukotine - jedna za drugom.

Vilman je to prvi put primetio u izveštaju o obrascima zločina. Pozvao je
analitičara - veterana koji je četrnaest godina radio kao volonter u kancelariji
Džordžtauna - kako bi ga podrobno ispitao.

"Pročitao sam izveštaj koji ste mi poslali i zapazio sam da posle početnog
pada nismo imali smanjenja u ciljnim kategorijama zločina. Šta više,
suočavamo se sa stabilnim ili čak rastućim ciframa i promenom u pogledu
populacije žrtava."

"To je tačno."
"Šta se dešava na ulicama? I hoću više od običnih cifara."
Analitičar je slegnuo ramenima. "Suprotno ustaljenim verovanjima,
većina kriminalaca nisu glupi ljudi. Ako u gradu postoji pedeset filijala banki,
a najvećih dvadeset je pod Okidačovom zaštitom, ostalima će, shodno tome,
biti posvećena veća pažnja. I pošto je prosek napada smanjen..."
"Dobijate izvršioce krivičnih dela koji rade tri umesto dva dana u
nedelji." Vilman se namrštio. "I to je razlog trgovine lažnim znacima za
Životni štit. Ljudi koji još uvek nemaju njegovu zaštitu, hoće da imaju
istaknut znak koji bi za drugima govorio: 'Idite i pljačkajte nekog drugog.'"
Analitačar FBI-a je klimnuo. "Shodno tome, ako bi udruženje trgovaca
pretvorilo West Avenue tržni centar u svojinu Životnog štita, bande bi svoju
aktivnost onda prebacile u tržni centar Nortland. A kada banda Pleme
zvezdano-stomačnih brbljivaca otkrije da je banda Mačka u šeširu već
obeležila teritoriju Norlanda kao svoju, dobićete do sada neviđen rat
maloletničkih bandi."
"Tako da bez obzira koliko bi ljudi radije svoje oružje premestili na neko
drugo mesto, nego ga se odrekli, Okidač pogoršava situaciju time što veštački

ograničava ponudu teritorije, a povećava potražnju."
Analitičar je ponovo klimnuo. "Efekat koji dobijate je taj da dolazi do

veće koncentracije preostalog oružja u mnogo manjim oblastima, a situacije
za one koji žive u toj oblasti ne postaje bolja već gora."

"Getoi za nasilje."
"Tako nekako."
"Pa, kažite mi da li je ovo samo jedna prelazna pojava? Šta očekujete da
će se desiti, recimo za tri godine, kada i Nortland i većina malih banaka budu
stavljene pod zaštitu Životnog štita?"
"Vukovi su u stalnoj potrazi za bogaljima i lutalicama. Do sada nisam
video nijednu promenu koja nam je omogućila da stavimo cele gradove pod
zaštitu. Očekivao bih status quo u kome bismo imali dva društva, dve kulture,
one koji imaju i one koji nemaju."
Još jedna pukotina se pokazala u longitudinalnoj studiji ekonomskog
uticaja Okidača,, koja je uključivala sveobuhvatni katalog proizvoda koji su
bili u vezi sa Okidačem. Listajući jednoga dana ažuriranu verziju kataloga,
Vilman je naišao na proizvod koji je na sebi nosio zastavu koja je imala jedan
novi detalj Taj detalj je bio toliko zabrinjavajući da je Vilman morao lično da
ga proveri.
U digitalnoj prodavnici na serveru na Kajmanskim ostrvima, Vilman je
pronašao bazu podataka koja se zvala Siguran prolaz, a koju je organizacija
pod imenom Otpor prodavala. Baza podataka je, u stvari, bila katalog
objekata koji su pod zaštitom Životnog štita u Severnoj Americi ponuđena u
vidu nedozvoljenog dodatka za GPS navigatore i ostale putničke avione. Ako
je baza podataka bila precizna, svako ko je imao kopiju mogao je da
bezbedno prokrijumčari eksplozivne materije ili municiju između dve tačke
na mapi.
Vilman je ugovorio da surogat dobije kopiju Sigurnog prolaza, a zatim ga
je predao na analizu Službi državne bezbednosti. Pokazalo se da je u pitanju
klon navodno tajne baze podataka koju koriste transporteri Životnog štita
kako bi obavili svoje isporuke, sa rokom koji je istekao pre dvadeset četiri
dana, ali je sto posto precizan i potpun. Pukotina je zatvorena posle deset
dana i uhapšen je vozač teretnog aviona i šef skladišta u Ajahou, ali Vilmana
to nije uverilo. Nisu mogli da dođu niti do digitalne prodavnice kao ni do
Otpora, a toliko je novca bilo uloženo u potragu za takvom vrstom
informacije da se njim sigurno neko drugi mogao kupiti.
"Hajde da im konkurišemo i oduzmemo motiv za sticanje profita," rekao

je Vilmanov viši strateški koordinator. "Ako javno iznesemo na tržište listu
koja je devedeset i pet posto kompletna po ceni od deset dolara, šta mislite
koliko će ljudi biti spremno da plati hiljadu dolara samo zbog preostalih pet
posto?"

"Nije informacija bitna," rekao je Vilman. "Nema čak ni sto neobeleženih
objekata koji su pod zaštitom Okidača. Odgovornost koju imamo ne
dozvoljava nam da postavimo tajne instalacij Okidača na javnim mestima,
bar je - ovde to slučaj - uradili bismo to kada bismo mogli, ali ne možemo.
Ne, to je reklama, razlog da sakupimo sve podatke na način koji može biti od
koristi. Ljudi su počeli da iznalaze zaobilazne puteve i nema mnogo toga što
mi možemo da uradimo u tom pogledu."

Sledeća pukotina se pojavila tokom urgentne telekonferencije koju je
sazvao koordinator na terenu Atlantskih država, neposredno nakon
smrtonosnih bombaških napada u Baltimoru i na Menhetnu.

"Nijedna od tih sprava koje su napravile gužvu nisu imale ni tajmere, ni
upaljače, niti daljinska upravljanja."

"Nema tu nikakve tehnologije. Napraviti bombu znači da prvo treba da se
dobije pristup eksplozivu, a zatim tu bombu treba sakriti u prtljažnik tuđeg
auta ili u odeljak za teret u autobusu, vozu ili u paketu pošiljke - šta god samo
da se neko drugi poštara o njenom kretanju. Ovaj pristup problemu ima još i
dodatni psihološki uticaj jer ljudi postaju paranoični kada treba da uđu u
prostor koji je pod zaštitom Životnog štita - u tom trenutku oni se pitaju da li
se možda voze sa paketom smrti, jednim od onih takozvanih 'autostoper-
bombi.'"

Međutim, najalarmantnija od svih za Vilmana, s obzirom da je ona pre
govorila o stavovima glavne struje pre nego o stavovima ekstremnih
kriminalaca, bila je slaba tačka koju je on otkrio sam preko svojih izvora.

Skoro dve decenije Algonkvin Salun se držao svog beznačajnog postojanja u
jednoj sporednoj ulici udaljenoj tri bloka od kampusa Džordžtaun
univerziteta. Kao prelaz između internet diskusionih grupa, staromodnih šou
programa, i još staromodnijeg britanskog paba, Algonkvin je zadovoljavao
dva ugrožena poroka: kofein i direktne, licem u lice razgovore.

On je bio tvorevina jednog čoveka, Martina Grouzbeka, energičnog i
pričljivog bivšeg novinara koji se penzionisao "pre nego da pređe na stranu
neprijatelja" kada je Vašington Poust kupio Dizninet. Grouzbek je umeo da

sluša tuđe probleme, lice koje je ulivalo poverenje, i talenat da privuče po
nekog povremenog stidljivog ili preplašenog posetioca za sedam okruglih
stolova u Algonkvinu. Kroz ekscentrične vizije i čiste tvrdoglavosti svog
braka, Grouzbek je uspeo da stvori i održi jedinstvenu zajednicu koju je on
ponosno nazivao "sedam krugova intelektualnog cirkusa."

Nasumice je spajao strance i smeštao ih za stolove sa sedam stolica, sedeo
bi sa njima za klimavim okruglim stolom, kako bi popunio prazninu, ili da bi
"zapržio čorbu." Svakoga dana je pisao i izdavao novine koju je nazvao
Stvarno spore vesti koje su isticale sporna socijalna i politička pitanja, za čije
se kopije znalo da su se pojavljivale daleko od Džordžtauna. Predveče bi
tumarao od stola do stola i rasturao po stolovima svetlo crvene karte za
Đavoljeg advokata, od kojih je svaka ponaosob imala kontroverzni predlog
ispisan Grouzbekovim karakterističnim rukopisom, a koje su služile kao
dobar povod za početak razgovora.

Grouzberg je očaravao redovne mušterije, kao i uvređene novopridošlice
svojom politikom "komplimenta i uvrede", kojom je raskravljivao nadmenost
mušterija čije je učešće činilo stvari još interesantnijim i udvostročivalo
račune mušterija koji su bili ili frapirani posmatrači ili dosadni prostaci.

Subota uveče je bila rezervisana za gostujuće komentatore, događaj koji
je Grouzbek reklamirao kao "Vitezovi okruglog stola." Primenjujući svoje
sopstvene ekscentrične standarde, nudio je "interesantnim ljudima" iz svih
društvenih krugova ("političarima nije potrebna prijava") šansu da testiraju
svoje ideje u prostoriji punoj izrazitih ritičnih mislilaca koji nisu svoje
poverenje davali unapred. Imajući u vidu da je on nudio samo simboličan
honorar, iznenađujući broj pozvanih je prihvatio, što je dovelo do
najnezaboravnijih trenutaka u Algonkvinu.

Ali kao posao, Algonkvin je bio veliki promašaj, uprkos činjenici da je
radnim danima uveče i svake subote bio dupke pun. Obrt novca je bio isuviše
spor a prosečni računi preniski, tako da je jedino mogao da postigne da uvek
bude na nuli.

Vilmanu je Algonkvin bio isuviše dragocen da bi rizikovao da se na
njegovom mestu nađe prodavnica grnčarije ili upadljiva robna kuća. Od svih
mesta koje je posećivao u i oko Vašingtona, Algonkvin je bio jedino gde je
mogao da bude siguran da njegova popularnost ili položaj ili govornikove
ambicije ne utiču na ono što tamo čuje. Čak ni u samim prostorijama
fondacije nije mogao tako nešto da garantuje. Algonkvin je bio kriterijum,
njegov predvodnik u pogledu javnog mnjenja - neka vrsta dobro zasnovanih,

strastveno - branjenih uverenja koja su u isto vreme bila i postojana.
Zbog toga je Vilman iznašao načine, indirektne i anonimne, da uputi

novac u Grouzbekov džep i da na taj način drži vrata Algonkvina otvorenim -
stipendije, lični pokloni, ugovor za knjigu, kratkoročne konsultacije. Vilman
je bio spreman da učini i više od toga, u slučaju da je to neophodno: da
osnuje kartel koji bi kupio taj imetak i unajmio Grouzberga da njime
rukovodi.

Ali za sada je još uvek mogao na ta vrata da uđe kao redovan posetilac, a
ne kao spasilac, i da čuje neko mišljenje i proba odličan Pepsi. Ili, ako ima
vremena, može da dođe ranije u toku dana, sedne za šank pozadi i da iscedi
sunđer koji je bio Martin Grouzbek.

"Šta ima novo, Marti?"
Veliki čovek se okrenuo od slavina od hroma koje je glancao. "Naruči
nešto, pa ćemo pričati. Da vidimo, ti piješ hladnu kafu. Imam i neki Royal
Crown Draft: kubanski šećer, američka izvorska voda, koncentrat iz Kanade."
"U staklenoj flaši?"
"Sa metalnim poklopcem i svim ostalim što ide uz to."
"Daj onda jednu iz zamrzivača."
"Volim mušterije koje ne pitaju: 'Pošto je?'," rekao je Grouzbek
smeškajući se, i zavlačeći ruku u hladnjak. "Pa koja je ključna reč za danas?
Breland?"
"Možemo od njega da počnemo. Kako se prodaje 'međunarodna zavera'?"
"Ne baš najboje, ali ovo ipak nije Južna Dakota. Ljudi koji ovde žive
zapravo su posetili i druge zemlje - a kad to kažem ne mislim na Nijagarine
vodopade ili Tijuanu."
Vilman se zakikotao. "A ti svetski putnici i prosvećeni ljudi kažu..."
"Stvari se jako zanimljivo razvijaju. Brelandu sada, u stvari, ide malo
bolje. Pre dva meseca, nisam čuo da ga je bilo ko branio - doduše, imao je
pristalice, ali ne i one koji su ga branili. Oni su još uvek bili u fazi traganja za
stavom koji će braniti."
"Pa, da li su pronašli neki? Mislio sam da tabori Izazivača haosa i
Neprijatelja slobode komanduju na terenu."
"Oni su zaboravili da postave stražu oko svog položaja," rekao je
Grouzbek. "Stav koji se brani je idealizam koji se može oprostiti. Svaki put
kada se Breland vrati na svoju temu 'mi možemo bolje', još po neko iz tabora
Podstrekača haosa shvati da je on veoma ozbiljan po tom pitanju, i da je, u
stvari, sve vreme bio ozbiljan."

Vilman je podigao jednu obrvu. "
"Šta to njemu donosi? Nedragovoljno poštovanje?"
"Poene za integritet. To što tajni plan rada koji su svi cinici, menadžeri
njegove političke promocije, ili Trilateralna komisija, bili spremni da mu
pripišu, a koji sproveden u delo - njegov plan rada je tu, izložen javnosti, kao
što je i bio od samog početka. Više učtivosti, manje ubijanja."
"Što njima, kada malo bolje porazmisle, počinje da zvuči kao jedna ne
tako loša ideja?"
"Donekle." Grouzberg se nagnuo napred, oslanjajući se laktovima na
šank. "Ono što ja čujem zvuči kao nerado divljenje koje čuvamo za nekoga
ko postavlja standarde za koje nismo sigurni da ćemo moći da ih
postignemo."
Vilman je lagano klimnuo. "Moramo nekako da obuzdamo našu pohvalu,
kao kada pokušaš da smisliš dobar izgovor da te ne pozovu da postaneš
Brahmin sledbenik."
Grouzberg je lagano lupio rukom o šank. "Upravo tako. U Brelandovom
slučaju, on je optužen zato što ima isuviše dobro mišljenje o nama. Vidiš,
njegov hendikep je u tome što je celog života bio okružen finim ljudima.
Kada ranije dođeš u kontakt sa lošim ljudima to ti proširi vidike, ili tako bar
kažu."
"To me podseća na zaključak do koga bi mogao da dođe neko ko živi u
svetu štampe ili filma," rekao je Vilman. "Stvarni svet nije ni približno toliko
nasilan kao bilo koji od tih svetova. Većina ljudi u toku jednog dana ni ne
vidi, a kamoli da dotakne oružje - uključujući i većinu vlasnika oružja, ako su
iskreni kada to kažu."
"Slažem se," rekao je Grouzbek. "Znam da je moj otac imao sačmaru, a
moja majka revolver. Ali za dvadeset godina koliko sam živeo sa njima,
nikada nisam video ni jedno ni drugo - a bio sam bučno dete. Mada, mogao
bih da ih nađem samo ako hoću, što mi ne ide u prilog."
"Ne moram da idem u Južnu Dakotu?"
"Ma ne." Grouzbek je napućio usne. "Pre dve večeri, za stolom pet je
sedeo jedan tip koji je nadugačko raspredao o tome zašto je program
Životnog štita prava 'katastrofa.' On nije bio najelokventnija mušterija kuće,
ali je ipak bio jako uzbuđen zbog onih silovanja u stambenoj zgradi u
Milvokiju..."
"Da, to se desilo nedelju dana pošto je jedna takva zgrada uključila svoj
Životni štit," prisećao se Vilman. "Uhapšena su trojica stanara te zgrade."

"Da, to je ta priča. Sećam se da je taj tip rekao: 'Nije svako ko ima oružje
loš momak, kao što ne znači da je svako ko ga nema dobar. Loš momak koji
nema oružje ipak može da načini veliku štetu. A dobar momak koji nema
pištolj, ne može uvek da spreči da do toga dođe.'"

"Da li su se oni koji su sedeli sa njim za stolom složili sa tim?"
"Izgleda mi da jesu." Zastao je. "Grovere, nekoliko meseci posle
Brelandovog govora, stalno sam čuo, kada se razgovaralo o nekom ubistvu o
kome su čuli na vestima, ili o nekoj tragediji do koje nije moralo da dođe,
različite priče tipa 'Šteta što nisu imali Okidač,' Za stolom pet te noći je bila
jedna žena koja je rekla nešto što nisam čuo nikada pre..."
"'Šteta što nisu imale pištolj.'"
Grouzberg ga je pogledao iznenađeno. "Šta! Bio si ovde, a ja te nisam
video? Da, to je upravo ono što je rekla - sa istim besom i žaljenjem koje sam
čuo i kod drugih."
"Nisam bio ovde," rekao je Vilman i ispio i zadnju kap svog
bezalkoholnog pića. "Samo sam zamislio šta je to što nikako ne bih želeo da
čujem. To je nostalgija za starim dobrim vremenima, kada su pravi
Amerikanci svoje pištolje držali kraj uzglavlja."
"Ne možeš da pobegneš od činjenice da bi da je neka od tih žrtava imala
pištolj..."
"...neko bi verovatno bio mrtav," Vilman je završio njegovu misao.
"Možda neko od silovatelja. Možda neka od žrtava."
"A možda ta trojica muškaraca jednostavno ne bi ni izašla iz svog stana i
utapali bi svoje samosažaljenje u alkoholu," rekao je Grouzberg. "Ne možeš
da pobegneš od činjenice da su neka oružja nekim ljudima donela mnoge
dobre stvari, a Okidač uklanja i takvo oružje. Znam, ti voliš takvu vrstu
razmene, ali ipak nijedna od tih žena nije bila tvoja ćerka."
"Nije," rekao je Vilman. "Kao što ni jedan od tih muškaraca nije bio moj
sin. Ne želim da moje ćerke budu silovane, Marti, ali isto tako ne želim ni da
moji sinovi budu ubijeni. Zašto bih ja morao da biram između te dve
alternative?" Ustao je sa barske stolice na kojoj je sedeo i pokazao prema
praznoj flaši. "Koliko treba?"
Grouzberg je promrmljao: "Ma samo mi daj svoju kreditnu karticu.
Koliko god da mi treba novac, ti bi mogao ubuduće da pitaš za cenu, pre nego
što se zadužiš."
"Kada mi cena bude bila bitna, hoću," rekao je Vilman, predajući mu
karticu. "Ali ne može se svaka odluka doneti uz pomoć digitrona. U stvari,

sumnjam da se bilo koja od onih bitnih može tako doneti."
U teoriji, Karl Brohier je do Džefrija Hortona mogao doći na osam

različitih načina.
Standardni komset - koji su Terabajt laboratorije obezbedile za svoje

radnike bio je Celestijalov 3000 Personal Office (lična telefonska centrala) -
koji je objedinjavao, što nije bila slučajno, Terabajtovu solidstejt memoriju i
bio je sastavni deo fabrike koja je bila vlasništvo Arona Goldstajna. C-3 je
mogao da prihvati glas, dvodimenzionalni video zapis, selektivni poziv, i
prioritetni selektivni poziv u realnom vremenu, kao i da memoriše i
reprodukuje u baznoj stanici glasovnu poštu, 3-D video zapis, fax i
hipermedije. Sa svojim globalnim pointkastingom trostrukog opsega, iz
Celestijala su tvrdili da njihove mušterije uživaju "univerzalnu povezanost,
od jednog do drugog pola, i od planina do mora."

Ali Celestijal nije mogao ništa da učim kada mušterija smanji komset,
isključi biper, i dopusti da mu pošta bude zatrpana porno reklamama i
uputstvima za brzo bogaćenje. Ali nije bilo te tehnološkog pomagala koje je
moglo nešto da učim kada čovek jednostavno nije želeo da do njega dođu.

Više od nedelju dana Brohier je saletao Hortona urgentnim molbama da
se vrati u Prinston. Kako je vreme prolazilo a odgovor na njegove molbe nije
stizao, direktor je postajao sve nervozniji i nestrpljiviji. To ga je nagnalo da
pred kraj nedelje, prekrši svoje sopstveno pravilo o bezbednosti za
neobjavljeni rad. Oslanjajući se na Celestijalovo kilobajt kriptovanje, Brohier
je Hortonu poslao ključne jednačine o kojima je želeo da diskutuje, nadajući
se da će to njegovog štićenika dovesti u iskušenje da sarađuje sa njim makar i
sa velike udaljenosti.

"Radio sam na ovome sam koliko sam mogao, Džefri. Više ne mogu
sam," pisao je Brohier u svojoj poruci. "Treba da proveriš Rajensove
transformacije i da mi pomogneš u beta kombinametrici. Tek onda možemo
da savijamo metal, kako to kažu inženjeri.

Mislili smo da smo već videli celu operu. Kada pogledaš ova dokumenta
shvatićeš koliko smo bili naivni. Sve što se do sada dogodilo je samo
uvertira. Nadam se da ćeš mi pomoći da napišem završnicu. U slučaju da se
odlučiš da mi ne pomogneš, hoću da shvatiš da ću biti prinuđen da se obratim
nekom drugom. Ne mogu da podnesem pomisao da ovaj posao ostane
nezavršen. Kako stvari sada stoje, jedva da se suzdržavam da ne odigram
vrtoglavi džig oko svakog fizičara koga vidim."

Ali na Brohierovo razočaranje, nije bilo odgovora ni na jednu ovakvo

molbu - čak ni onoga 'žao mi je' ili 'sve najbolje.' Pustio je da prođe četrdeset
i osam sati, a zatim ponovo razmislio i produžio svoj lični rok na još jedan
dan, ali uzalud.

Čak i tada, direktoru je bilo teško da okrene leđa Hortonu, tako da je
krenuo u laganu dugačku šetnju kroz šumu u Institutu, kako bi o tome
razmislio.

Nije mogao da bude ljut. Najviše zbog toga što su njegova osećanja
prema Hortonu, i pored svih ostalih sjajnih mladih talenata koje je Brohier
regrutovao na samom osnivanju Terabajta, poprimila nešto od odnosa između
uspešnog oca i perspektivnog sina. Bez obzira da li je Horton to shvatao ili
ne, on je očigledno bio naslednik, sin od koga je Brohier očekivao da jednog
dana preuzme 'porodični posao'.

I baš kao i svaki otac, tako i Brohier nije mogao da zna da se Horton bori,
a još manje da shvati da šta god on da uradi ne bi mogao da mu pomogne da
kroz to prođe. Na neki način, Brohier je imao utisak da je izneverio Hortona,
da nije uspeo da ga pripremi za teret koji je pao na njegovu savest.

A ipak, ko je mogao da pretpostavi do čega će to dovesti? Koliko često je
teorijskom fizičaru ikada bila potrebna savest? Na kraju krajeva, nije nauka
transformisala svet, već brak tehnologije i kapitalizma. Neznalice mogu da
krive nauku za sve bolesti i sva zla moderne ere, ali u pitanju je slučaj
zamene identiteta - nijedan naučnik koji se bavio istraživanjem nije nikada
zagadio PCB-om gornju granicu podzemnih voda, ili izvršio abortus ženi u
trećem tromesečju trudnoće, ili odbio da da osiguranje na osnovu genetskog
skrininga (provere gena), ili pretvorilo internet u način da se tajno viri u
privatne živote drugih ljudi.

Pravi naučnici su bili nevidljivi izvan kruga sebi sličnih ljudi. Jedva da su
i dobitnici Nobelove nagrade ostavljali utisak na javnu svest, što je Brohier
jako dobro znao. Heismanov trofej ili Oskar bili su mnogo popularniji - nije
postojalo tržište gde se moglo kupovati za kupone heroji nauke. Status se još
uvek merio tajnim jedinicama: sporednim zanimanjima, citatima, sastancima,
stipendijama.

Ne, osim povremenih preduzimača poput Sagana ili Paulinga, bila je
neophodna čvrsta ruka politike kako bi naučnik došao do toga da postane
poznato ime, i da istraživanje koje on ili ona vode dobije i moralni polaritet.
Ajnštant je dao Ruzveltu putnu kartu za atomsku bombu. Ajzenhauer je
ubrizgao Salkovu vakcinu protiv poliomielitisa u ruke dvadeset miliona
školske dece. Von Braun i njegovi Nemci su napravili za Kenedija raketu

koja je otišla na mesec.
A Džefri Horton je predao Okidač Marku Brelandu.
Iako je on sam u tome imao udela, Brohierova savest je bila čista. On je

gajio dugogodišnji prezir prema onima koji su pribegavali zločinu kako bi
rešili svoje probleme, a naročito prema onima koji su koristili nasilje kako bi
nadigrali odluke donete na racionalan i demokratski način. Kao i mnogi drugi
pripadnici njegovog poziva, i on je živeo tu gde je i radio i verovao je u
sistem unapređenja isključivo po zasluzi. Verovao je u trijumf superiornih
ideja i liderstvo superiornih ljudi.

Neprijatelji civilizacije su bili teroristi, banditi, plaćene ubice, siledžije,
anarhisti - upravo zato što su sitničavi neuspešni ljudi mogli da degradiraju
one dobre i velike ljude jednim stiskom okidača ili pritiskom na dugme. To je
bila izopačenost prirodnog društvenog poretka, vrsta fanatičnog egalitarizma
koji ne toleriše tuđi uspeh.

U Brohierovim očima, nasilje nije bilo samo poslednje utočište
nekompetentnih ljudi. Ono je bilo trijumfalna osveta ogorčenog gubitnika.

Koncept fer pleja je bio srž civilizacije, a njegovi principi lako razumljivi
- treba biti učtiv kad se pobeđuje i pomiriti se sa porazom kad se gubi. Ti
principi su se ogledali u načinu na koji su odlazeći predsednici predavali
svoje kancelarije, u načinu na koji su pobednicima aplaudirali oni koji nisu
dobili Oskara, i načinu na koji su pobednici pokazivali milosrđe prema
poraženima. Čak su se ogledali i u duelima između dva gospodina koja su se
završavala smrću, jer ta borba je imala pravila koja su bila obavezujuća za
obe strane.

Ali terorističko nasilje - pucanj iz mraka, bomba skrivena u poštanskoj
pošiljci, ucenjivačka pretnja - bilo je antiteza civilizacije. A klasno nasilje se,
po Brohierovom mišljenju, nije razlikovalo od terorizma. Upravo je zbog
toga direktor bio blag prema Li i Gordiju nakon incidenta u Klivlendu.
Brohier nije imao razumevanja za naoružane siledžije koji terorišu dobre
ljude koji poštuju pravila.

Ipak, on nije imao iluzija. Civilizacija je bila teška, a terorizam je bio lak.
Tenzija između reda i haosa bila je sveprisutna i večna. Brohier je u svom
srcu znao da logiku i razum lako zaglušuje dijalog vođen glasovima strasti i
ličnog interesa.

Bez obzira na sve to on je čvrsto verovao u teoriju samostalnog progresa -
i da čak iako je manjina posvećena razumu, izvrsnosti, visokim principima
civilizacije, ona može da čini razliku. Društvo ne vode oni iz sredine, već sa

samog vrha - vode ga ideje mislilaca, otkrića istraživača, tvorevine inovatora,
reči filozofa, čuda graditelja, žrtve pionira.

Kako je on to voleo da kaže: Kormila su, po pravilu, mnogo manja nego
brodovi kojim ona upravljaju. Ono što je bitno je rad poluge.

Rad poluge i čije su ruke na kormilu.
To je Okidač predstavljao za Brohiera - rad poluge. Rad koji se mogao
tako iskoristiti da okrene društvo u pravom smeru, prema zdravijem i
uljudnijem postojanju. A u slučaju da je rad poluge dovoljan i da je potrebno
više ruku kako bi kormilo bilo stabilno na uzburkanom moru, onda je on bio
dužan da učini sve šta je u njegovoj moći da pomogne.
Na kraju, upravo to je bilo razlog promene odluke - obaveza dublja i jača
od one koju su njegova osećanja prema Hortonu nalagala. Dok je sedeo na
suncu na plaži na ivici šume, shvatio je da čeka na Hortona već onoliko dugo
koliko mu savest dozvoljava. Morao je da ide dalje bez njega.
Na povratku u kancelariju, napisao je kratku poruku Sejmuelu Benington-
Hejstingsu:
Kada budete imali vremena dođite kod mene, voleo bih da sa vama
popričam o nečemu na čemu radim.
Brohier jedva da je podigao ruke sa tastature kada je mladi matematičar
otvorio vrata i provirio unutra.
"Testirate Ešbijev interdimenzionalni transport, doktore Sem?" pitao je
Brohier sa podignutom obrvom.
Benington - Hejstings se nasmejao zadovoljno. "Bojao sam se da
planirate da pojedete svoju uobičajenu večeru, i", dodirnuo je svoje grudi i
ispustio grleni zvuk nalik zvuku eksplozije "da ću vas naći sa licem u pire
krompiru."
Brohier se nasmejao. "Uđi, doktore Sem. Uđi i pogledaj ovo."

Nije bilo ni traga onom nestašnom đavolku kada je Samjuel Benington -
Hejstings pričao o matematici.

"Ovo - ovo je pogrešno," rekao je, brišući tkaninom belu tablu. "Odnos je
asimetričan - vidite, ovde je tačno proširenje, a ova vrednost ispada na desnoj
strani."

Breland se namrštio nezadovoljno. "Onda je kovalentna funkcija
neodređena."

"Naravno. Cela ova rekapitulacija je suvišna. Odakle vam ovo?"

"Taj deo obezbeđuje morfološku inerciju pomoću koje se ponovo
uspostavlja početna rezonantna matrica."

Benington - Hejstings je ispustio prezriv zvuk. "Šeldrejk. Izbrisaću ga."
"Stani - stani. Ako izgubim tu funkciju, onda neću imati čime da ponovo
uspostavim nulto vreme igenštata. Materijal se neće vratiti u svoje početno
stanje.
"U ovome što ste mi vi pokazali, nema ničeg što bi ukazivalo na to da ono
treba da se vrati."
"Ali da li će novi igenštat biti stabilan?"
"Da, ako je skup veličina koje zadovoljavaju rezonantnu matricu potpun i
značajan - i ako je stabilnost odlika ovog skupa."
Pritisnuvši desnom rukom obraz, Brohier se okrenuo i otišao do stola.
Podigao je šolju indijske kafe i pijuckao je dok je razmišljao i o pretnjama i
mogućnostima Benington-Hejstingsove tvrdnje.
"Očekivao sam - računao, sam na - morfološku odstupnicu," napokon je
rekao Brohier. "Treba napraviti lokalnu promenu koja bi trajala isto koliko i
ulazni signal, a zatim materijal vratiti modelu koji je pod uticajem svojih
univerzalnih rezonantnih parametara. Možete upotrebiti i pritisak kako bi se
oni prilagodili, ako hoćete."
Benington - Hejsting je bacio pogled na belu tablu. "Kao što je Dekartes
rekao o Bogu, tako i ja mogu da kažem da mi ta hipoteza nije potrebna."
"Možemo za uvek da promenimo oblik informacija."
"Ja ovde ne vidim ništa što to zabranjuje."
"Onda isto tako možemo i da uništimo njihov oblik."
"Ovde ne vidim ništa što to zabranjuje, takođe."
Brohier je spustio šolju nestabilnom rukom i ponovo je prišao beloj tabli.
Ponovo je uzeo marker od Benington - Hejstingsa, i pokazao rukom prema
donjoj desnoj četvrtini table.
"Ispravi me ako grešim, ali ovo je u skladu sa parametrima reakcije
materija-antimaterija," rekao je. Brišući rukavom morfološku uniju skupova,
naškrabao je nekoliko matematičkih simbola na praznom delu table. "Vidiš?
Vrednosti za česticu i antičesticu se poništavaju, a njihova vezana energija se
oslobađa obostranim uništenjem. Ako otklonimo i rezonantnu matricu..."
"Dobićemo direktan eksperimentalan dokaz o uslovima sa početka
univerzuma," rekao je Benington - Hejstings. "Nažalost, našim sahranama
mrtvački kovčezi će morati da budu u zatvoreni."
"Brohierova zadnja Teorema."

"Baš tako."
Iza njihovog bezbrižnog tona krila se činjenica da su oni zapravo shvatili
da će oslobađanje elementarne energije iz materije kojoj je otklonjena matrica
sprečiti razvitak, ne samo najveće eksplozije koju je čovek ikada izmislio,
već i svake kataklizme koja se desila na Zemlji još od Jukatanskog sudara.
"Možda bi mogao još jednom malo bolje da pogledam Šeldrejkovu
hipotezu," prekmuvši tišinu dobrovoljno se ponudio Benington Hejstings.
"Ne bismo želeli da dobijemo bilo kakve neočekivane rezultate kada ovo
skinete sa table i unesete u laboratoriju."
"Ponovo ću da obiđem svaki njen deo, od glave do pete," rekao je Brohier
ozbiljno. "Moja tolerancija kada je neizvesnost u pitanju odjednom je postala
strašno mala."
Nije podelio sa njim i ostatak svojih misli, koje su ga progonile narednih
dana. Mi već vršimo ta] eksperiment. Promenili smo oblik pakovanja
informacije o ljudskoj kulturi, kao i ponašanje njene sastavne materije. Da li
je došlo do nekih neočekivanih rezultata? Da li smo sprečili mnoge manje
nepogode - ili obavili pripremne za jednu veliku nepogodu koja će sve
uništiti?
Tragom uspešnog testa Blizanaca i odlaska Džefrija Hortona, Aneks je
došao do prekretnice. Prvo pitanje koga su se latili Li Tajer i Gordon Grin
posle preuzimanja bilo je : da li laboratorija još uvek vodi misiju - ako je
vodi, da li su joj onda neophodni objekti u Nevadi.
"Problem je što je ovo mesto i preveliko i premalo u isto vreme," objasnio
je Grin, Goldstajnu i Brohieru u toku video konferencije. "Previše ljudi
provodi previše vremena zajedno na previše velikoj udaljenosti od civilizacije
- pionirski duh na kraju potpuno izdaje, naročito kada nema gde da odete
kako biste se malo udaljili jedni od drugih. U ovom trenutku, ovi ljudi
osećaju kao da su sagradili krvavi most za pukovnika. Vreme je ili da se
pakujemo i idemo kući, ili da kamp pretvorimo u naselje,"
Tajer je drugačije gledala na stvari, ali je došla do istog zaključka.
"Situacija testiranja i razvoja je nemoguća - moje laboratorije i probni
poligon trebalo je od samog početka da budu izolovani od svega ostalog. A sa
savršenijim Markom I i Markom II, mi stalno povređujemo ceo kampus,
uključujući i apartmane. U ovom trenutku, ne znam šta će više koštati: da se
premeste probne jedinice ili stanovi i pomoćne zgrade, ali je činjenica da ih
nekako moramo razdvojiti. Ako ih ne razdvojimo, ne vidim razlog zašto bi
Aneks i dalje radio."

Upravo je Goldstajn, i Lijin i Grinov prikaz stvari, sveo na ono najhitnije.
"Dakle, ili ćemo uložiti više para u Aneks, ili otpisati novac koji smo ovde
već potrošili. Moramo da odlučimo da li će Aneks postati stalni deo
Terabajta."

"Upravo tako," rekli jednoglasno Grin i Tajer.
"Dobro. Karl i ja moramo da razgovaramo. Obavestićemo vas čim bilo šta
odlučimo."
Nakon dva dana, Brohier je dao odgovor koji je sve iznenadio, s obzirom
da nije imao nikakvog smisla sa ekonomske strane gledano. Goldstajnu je
pripalo još dodatnih dvadeset kilometara zemlje koja se graničila sa Aneksom
i pokrenuo je udružene fondove za korenitu transformaciju objekta.
"Postoje dva uslova," obavestio ih je Brohier. "Prvi, da se oboje složite da
ostanete makar dok se vaše preporuke ne ostvare. A drugi je da se postarate
da u toku celog prelaza u svakom trenutku imamo na raspolaganju makar
jednu operativnu probnu jedinicu."
Onda je došao red na Grina i Tajer da se konsultuju nasamo.
"Šta misliš?" pitao ju je Grin.
"Ovde se radi o obavezi od najmanje godinu dana, zar ne?"
"Zaokružio bih na dve, ako uzmemo u obzir i vreme koje će biti potrebno
da se prašina slegne. Kako ti se čini pomisao da tamo moraš da provedeš još
dve godine?
Slegnula je ramenima. "Moja osećanja su strašno kontradiktorna. Volim
vazduh. Mrzim vrućinu. Volim nebo noću i sve zvezde. Nedostaje mi zelena
boja prirode."
"A šta je sa poslom i kompanijom?"
"I u jednom i u drugom vidim neke mogućnosti," rekla je i pokušala je da
nagovesti osmeh pun nade. "A ti? Šta je sa tobom? Ti si slobodan. Zar ti ne
nedostaje Kolumbija, sve one studentske kafanice pune kandidatkinja za
izbor 'najlepših deset devojaka'?"
Grin se nasmejao. "Ovde mi se dopadaju pejzaž i izazovi. Planiram da
ostanem."
"Pa, pretpostavljam da ću onda i ja ostati." Slatko se nasmejala i dodala:
"Na kraju krajeva, zapao bi u veliku nevolju kada bi probao to da rešiš sam
bez mene."
Od tada je prošlo skoro sedam meseci, i prva faza metamorfoze je bila
završena. Šef obezbeđenja Donovan King je sada imao odgovornost nad
neograđenim devedeset kilometara dugačkim perimetrom koji su čuvale četiri

hiljade senzora, pet vozila za praćenje sa pogonom na obe osovine, i
bešumnim helikopterom jarko crvene boje koji je imao svetlo jačine milion
sveća, signalne rakete, i obojene bombe. Donovan je otvoreno uživao u
svojim novim igračkama.Nekoliko puta su prijavljene nepotvrđene sumnje da
su neki načelnici odeljenja viđeni kako van dužnosti nose crne majice sa
neobičnim znakom "Oblast obezbeđenja 5.1."

U jugozapadnom uglu uvećanog Aneksa, niklo je novo Selo na uzvišici
iznad presušenog korita potoka. Imalo je tri popločane ulice, dvadeset novih
domova, pola ara navodnjene trave u vidu parka i igrališta, prodavnicu i
roštilj koji je radio do kasno u noć, fitnes klub i salu za rekreaciju sa
prvoklasnim mini pozorištem, i Porodični centar u čijem se jednom krilu
nalazila zdravstvena klinika, a u drugom predškolska ustanova za dnevni
boravak dece.

Ono što Selo još uvek nije imalo bili su njegovi stanovnici, iako su mnogi
radnici Aneksa već spakovali sve stvari iz svojih stanova očekujući da se
presele. Međutim, oni su bili ostavljeni u milosti i nemilosti građevinskog
inspektora za okrug Eureka - vanredno naselje trenutno u vlasništvu najvećeg
trgovca građevinskim materijalom u centralnoj Nevadi. Inspektor je već
otkazao dva sastanka, a na trećem se nije ni pojavio.

Grin je posumnjao da ih kažnjavaju što su prekršili pravila ponašanja -
naime, zato što nisu dobro podmazali inspektorov džep. S obzirom da su
naloge o kupovini potpisivali Goldstajnovi kupci akcionari koji su želeli da
prođu što jeftinije, jako malo od onoga što je uloženo za izgradnju Aneksa ili
Sela je kupljeno od strane lokalnih firmi, a ništa od toga nije kupila firma
Tillman Construction.

Kada je Grin primio rano ujutru poziv sa portirnice njegova, sumnja se
uskoro obistinila. "Doktore Grin, Robert Tillman je ovde - on kaže da je
došao zbog završne inspekcije dozvola, i kaže da ga vi očekujete."

Grin je mutnim očima pogledao u pravcu sata. "Neka ga neko odvede do
Sela i ostane sa njim dok ili gospodin Kolkvit ili ja ne stignemo.

Poslužite ga kafom, ali ga ne puštajte ni u jednu od zgrada bez nekog od
nas dvojice. U stvari, poslužite ga sa mnogo kafe, možda mu to pomogne da
popravi mišljenje o vodovodnim instalacijama." Isključujući svoj komset i uz
smeh stražara, Grin se okrenuo na desnu stranu i prodrmao Li Tajer koja je
spavala. "Li?"

Promeškoljila se i okrenula prema njemu. "Odgovor je ne," promrmljala
je. "Pitaj ponovo kasnije."

"Tilman igra neke igre sa nama. Moram odmah da odem dole do Sela.
Zvrcni mi kad ustaneš, pa ako smo još sa njim, možda poželiš da nam se
pridružiš," rekao je dok je ustajao iz kreveta. "Uostalom, mislim da si zadnji
put bila u Selu još pre nego što je završen Porodični centar, a baštovani
uredili zelenu površinu za igralište."

Zevajući, uspravila se, pustila da joj čaršav padne nemarnom
ravnodušnošću. Tasmanijska đavolica mu je uzvratila osmeh iz svoje
spavaćice. "Nije da ja baš nemam šta da radim," rekla je.

"Znam," rekao je Grin, uskačući u pantalone. "Samo sam mislio da kada
bi svi mogli da završimo posao u isto vreme, možda bi mogli da damo zeleno
svetlo ljudima koji čekaju na preseljenje,"

"Ti stvarno misliš da će nam Tilman dozvoliti da zauzmemo te objekte?"
Mislim da će nam on stalno pronalaziti nove uslove koje moramo ispuniti,
sve dok ne umremo. Ali dobro, sići ću za nekoliko minuta da ti pružim
moralnu podršku. Ah, i srce, očešljaj se, deluješ kao da si ludovala cele noći
tamo sa nekim bludnicama."

I pre nego što im se Tajer pridružila nakon dva sata, njeno proročanstvo
se već ispunilo. Tilman je probio završeni zid i iscepao podnu podlogu
itisonom prekriverne sobe pre nego što su postavljene table sa brojevima na
kućama koje su bile izgrađene u Kalifornijskom stilu, tako da su table
delovale kao deo dekora. On nije mnogo vremena protraćio na sve to; već je
bio na putu do kapije kada je Li zatekla utučenog Gordona Grina kako sedi
na stepenicama verande jedne od onih većih prefabrikovanih struktura u
obliku slova L.

"Loše?"
Grin je zamahnuo ispred nje snopom žutih prigovora o nedostacima.
"Odbio je papire o proizvođačkoj specifikaciji jer nisu originali, iako ih je
svojeručno potpisao inspektor, tu je i pečat, i po jedna kopija za svaku
jedinicu."
"Taj arogantni kučkin..."
"Što je kruna manja, to je kralj bedniji. Ali to nas neće zadržati - više od
nekoliko dana. Već sam stupio u kontakt sa proizvođačem. Poslaće nam nove
certifikate čim ih napišu."
"Nisam znala da umeš da budeš tako filozofski nastrojen," rekla je
nestašno se osmehujući.
"Neki ljudi jednostavno nisu vredni tvoje gorušice," rekao je Grin.
Pokazao je palcem preko ramena iza sebe u pravcu vrata. "Je li imaš nekoliko

minuta? Još uvek želim da ti pokažem ovu."
Pogled joj se suzio. "Zašto? Zar to nije zgrada pozadinske baze?" Podigla

je obrvu: "Ili tako ti zamišljaš ono 'pitaću te kasnije'?"
Grin se smejao dok je ustajao. "Odgovor na oba pitanja je NE. Hajde,

dođi - pokazaću ti."
Na prvi pogled je bilo očigledno da su prostorije unutra bile napravljene

pre za stanovanje nego za skladištenje. Ali bez obzira na to, objekat je bio
duplo veći u odnosu na prosečnu kuću u Selu. "Ne razumem. Sigurna sam da
je po građevinskom projektu ovde trebala da bude zgrada uprave."

"Trebala je," rekao je Grin razdragano. "Mislim da se direktorov stan
može podvesti pod upravnu zgradu, zar ne?"

"Pa, bojim se da imamo samo jedan direktorski stan, a slučajno imamo
dva direktora."

"To se zove loše planiranje."
"Slažem se. Ali sada je prekasno da se bilo šta učini po tom pitanju.
Dakle" slegnuo je ramenima-"Bojim se da nemamo mnogo izbora, sem da
podelimo to što imamo."
Prekrstila je ruke i naslonila se na dovratak, sa zamišljenim izrazom lica.
"Gordi, ovo je u isto vreme i najslađi i najgluplji način za koji sam ikada čula
da je iko ikoga pitao da živi sa njim."
Grin je demonstrirao svoju nevinost podignutim rukama. "Ja se samo
trudim da ispunim svoje obaveze kako bi što efikasnije upravljao objektima.
A šta mi sada radimo: zauzimamo dva Kardinal apartmana, trošimo dva puta
više struje, dva puta više rolni toalet papira..."
Li se namrštila. "Pretpostavljam da ćemo ako stvarno počnemo da živimo
zajedno, napokon imati dovoljno jastuka za krevet."
"A mogli bismo i da vratimo pola onog srebrnog posuđa koje smo 'digli'
iz kafeterije - biće više ušteđevine za Terabajt. Šta kažeš, Li?
Osmeh joj se ponovo vratio na usne, u isto vreme nežan i zbunjen. "Kako
mogu da odolim čoveku koji se miri sa politikom svoje kompanije i ne buni
se?"
I Grin se nasmejao. Ali pre nego što su bilo šta još mogli da kažu, njihovi
komseti su zavrkutali signal za prioritetne poruke.
"Mislio sam da ti priđem i da te poljubim," rekao je, "Ali pretpostavljam
da bi čovek koji se miri sa politikom svoje kompanije, odgovorio na poziv."
Tajer je već izvadila svoj komset iz džepa. "To je Karl," rekla je,
pogledavši u mali displej.

U isto vreme su pritisnuli svoje 'callback' dugmiće i za nekoliko trenutaka
su bili povezani.

"Gordi? Li? Ovde je doktor Brohier." Glas starog naučnika bio je zabrinut
i drhtav. "Prekinite šta god sada da radite. Zaboravite šta god da ste planirali
da radite. Potrebni ste mi da napravite nešto za mene."

21

ZAUVEK NAŠA SUDBINA

"Ne možemo prihvatiti doktrinu da rat zauvek mora biti deo ljudske sudbine."

- Frenklin Delano Ruzvelt

Aron Goldstajn je bio jedan od poslednjih iz svoje vrste, i on je to znao.
Posmatrao je kako CEO, koji je stalno u pokretu i putuje svetom, malo po
malo ustupa mesto CEO kućnim telekonferencijama. Video je kako članci u
Fortuni, Froubsu i Biznis Viku hvale interkonektivnost kao osnovno sredstvo
poslovanja, primetio je da se redovi korporativnih mlažnjaka proređuju
otkako su akcionari i akcionarski odbori naglo počeli da ispituju neophodnost
prevoza protoplazme odavde donde na račun kompanije. Kada je
MekNamarin Frugal Egzekjutiv dospeo na listu bestselera, akcije
vazduhoplovnih kompanija su opale za 14% u roku od tri dana, a broj
poslovnih putovanja opao je za 20% do kraja godine.

Međutim, Goldstajn je ostao drumski razbojnik, koji provodi prosečno
trideset ped nedelja godišnje van svoje države Merilend. Tu su spadale
jednonedeljne posete svakoj od njegovih kompanija, prisustvovanje na
međunarodnim poslovnim sajmovima u Severnoj Americi, Evropi, zemljama
Pacifičkog okeana, kao i jednom godišnje dvonedeljno povlačenje na
jedrenjak Prva ljubav koji je držao ukotvljen u Sent Tomasu, na Devičanskim
ostrvima.

On je to radio zato što mu se moglo - kao jedini vlasnik Aurum Industrije,
holding kompanije koja je služila kao nadzornik celokupne njegove imovine,
on nije morao da odgovara nikome sem samome sebi. On je to radio zato što
je verovao da je to neophodno - ne bi poverio čak ni najmanje od svojih

preduzeća upravniku koga on lično nije procenio. Niti bi Goldstajn procenio
operaciju samo na osnovu brojki, ili dozvolio sebi da ga povedu u obilazak
operacija poznatiji kao "Staljinovo selo." Shodno tome, njegove nenajavljene
posete su, vremenom, postale ono što je Goldstajn opisivao kao "prijatna
motivacija" - upravo zato što su one često bile praćene iznenadnim
unapređenjima i naglim otpuštanjima.

Ali to je bio pravi Aron Goldstajn - zahtevan i odlučan. Obogatio se i
izgradio je reputaciju na osnovu dva jednostavna principa i jednog ličnog
dara. Prvi princip je bio "Kreči se brzo, bilo da tražiš šansu ili da te prati
nesreća." Drugi princip je bio "Niko nikada nije izgubio mušteriju zato što je
nudio isuviše kvaliteta."

Goldstajnov dar je u stvari bila neobjašnjiva sposobnost da poveže
događaje koji naizgled nisu u vezi jedan sa drugim i da dok to radi primeti
najranije znakove nadolazeće nevolje. Imao je dar da čak i pored smetnji čuje
signal, da primeti kada orkestar falšira. U šali se govorkalo da su
protivpožarni detektori suvišni kada je on u blizini, i da bi prvi upozoravajući
znak bio Goldstajn koji stoji iznad tačke paljenja sa aparatom za gašenje
požara u ruci i čeka da izbije požar.

Mit je preuveličao njegov dar. Bilo kako bilo, Goldstajn je počeo da se
oslanja na taj osećaj sigurnosti saznanja unapred. Međutim, nije mu bio
potreban nikakav specijalan talent da shvati, kada se čelni tim Tajne službe
pojavio na njegovom imanju kako bi napravio pripreme za neočekivanu i
poverljivu predsednikovu posetu, da je inicijativa za razoružanje zapala u
nevolje.

Brelandova poseta je bila zamaskirana u vidu nenajavjlenog svraćanja u
toku rutinskog leta vikendom u Kamp Dejvid. Bio je petak i džinovski
propeleri pomorsko - desantnih snaga Riblji orao nežno su spustili avion na
teren za golf omekšao od kiše, nekoliko minuta pre dvanaest sati. Predsednik
se pojavio sam na zadnjim vratima kosog rotora i pridružio se Goldstajnu i
timu Tajne službe. Breland je istovremeno delovao i umorno i napeto kada se
žustro obratio dvojici agenata koji su pokušali da uđu za njim u kuću.

"Ovo je privatan sastanak," rekao je i iznenada stao blokirajući ulaz u
kuću.

"Gospodine predsedniče, mi vam moramo biti pri ruci kako bismo
reagovali dovoljno brzo u slučaju da treba da vas zaštitimo," protestovao je
jedan od agenata.

"Ako Međunarodna božja vojska čeka u vinskom podrumu, naučićemo

nešto o mojoj sposobnosti da procenim karakter. U međuvremenu, ostanite
ispred," rekao je Breland i zatvorio vrata ispred agentovih noseva. Dok se
približavao Goldstajnu koji ga je posmatrao zapanjeno razrogačenih očiju,
promrmljao je: "Prokleti pauci. Otkako ih je Star doveo da špijuniraju
Klintona..."

"Znam da se njihova diskrecija ne može uzeti zdravo za gotovo. Hoćemo
li?" pitao je Goldstajn pokazujući rukom prema jednom od izlaza iz povećeg
hodnika.

"Pitam se da li imate neku sobu u kojoj nema prozora kako bismo mogli
da porazgovaramo?"

Klimajući glavom, Goldstajn je rekao: "Nadam se da vam ovo neće
delovati isuviše ironično, ali postoji dvorana na donjem nivou koju je
prethodni vlasnik sagradio kao poligon. U njoj je moja starija ćerka vežbala
gađanje lukom i strelom, a ja sada tamo držim svoje vozove. Smeštaj je
pomalo spartanski."

"Zvuči idealno. Krenite."
Goldstanovi vozovi su bili jedan pravi svet u malom. Veliki pejzaž u
obliku slova U obmotan oko male podignute platforme za opservaciju koja je
imala tri pokretna sedišta sa stožerom. U trenutku kada su on i Breland ušli,
kompjuterizovani kontrolor je pokrenuo dioramu. Svetla su se upalila u
zgradama, više od deset teretnih i putničkih vozova počelo je da se kreće niz
stotinama metara dugačke šine, tramvaji su se kretali tamo amo niz ulice, a
prava voda je tekla kroz rečne kanale. Mutna slika koja se popela skoro do
pola zida produžavala je pejzaž do udaljenog brdovitog horizonta.
"Uau, ovo izgleda kao severno-centralni deo Filadelfije iz, recimo, 1950
ili tako nešto?" rekao je Breland iznenađeno i sa zadovoljstvom. Prišao je
bliže i bacio pogled preko makete. "Sto posto, eno je stanica u Trinaestoj ulici
i zološki vrt. Što znači da bi ovo trebalo da je reka Skukil. Jesam li u pravu?"
"Grad ste pogodili, ali ste promašili doba. Pratio sam 1935 godinu,
predratni period, tako da bih mogao da uvedem i povremene parne mašine u
grad." Pokazao je prstom prema udaljenom levom kraju diorame. "Odrastao
sam osam blokova od stanice Reding i Kineskog zida. Svaki put kada čujem
pištaljku, to me vraća pravo u moju spavaću sobu."
Iznenada poprimajući zamišljen izgled, Brelanu se smestio u jednu od
stolica. "Zavidim vam, što imate vremena za nešto tako divno, frivolno i
lično."
Goldstajn se nasmejao. "Ne dozvolite da vas ovo obmane. U pitanju je

pre novac nego vreme. Vreme je, na žalost, rasuto kroz tri decenije, veče u
mesecu, vikend u godini."

"Ah. Ipak, mislim da sam nekada imao hobije. Bar jedan sigurno."
Breland se nasmešio bezvoljno. "S druge strane, neće proći još mnogo, a ja
ću imati puno vremena da se setim koji je to hobi bio u pitanju."

"Ma, molim vas, gospodine predsedniče..."
"Molim te - Mark," zavapio je Breland. "Čini mi se da sam strašno željan
da čujem zvuk svog imena."
"Mark," ponovio je Goldstajn. "Upravo sam nameravao da kažem da je
prerano za predaju."
"Arone, prema izvršenim procenama uz mene je četrdeset posto glasača."
"Četrdeset strasnih i nepokolebljivih posto, koji mogu da budu odlučujući
faktor na izborima kada pola stanovništva ostane kod kuće."
Breland se ogorčeno nasmejao. "Mislim da će na sledeće izbore svi izaći.
Kakvi god da su aktuelni zapisnik o odzivu glasača koji izlaze na izbore,
siguran sam da će oni ove godine propasti."
"A ako do toga dođe, onda sve opklade padaju u vodu. Izborni anketari
nemaju predstavu kako da predvide ponašanje grupe koja nikada pre nije
glasala."
Podižući ruku i odmahujući glavom, Breland je rekao: "Dosta, dosta
molim te. Jedina stvar koja je tužnija od mladog cinika je stari idealista."
"Uz dužno poštovanje gospodine, rekao bih da je obrnuto. Ali, da ne
dužimo, pošto je naše vreme ograničeno, a sumnjam da ste ovde došli da
razmenjujete aforizme sa mnom."
"Ne," rekao je Breland. Povijenih ramena, navalio se na naslon stolice.
"Ne, došao sam ovde u nadi da ćeš mi pomoći."
"Šta mogu da učinim."
"Ne znam da bilo šta možeš da učiniš. Ali očajan sam, Arone. Sve izmiče
kontroli. Nemam kontrolu nad Pentagonom, u Kongresu mi ne veruju - a i
jedni i drugi misle da sam ja najjadniji od svih političara kojima mandat ističe
i da me je kao takvog najsigurnije ignorisati. Vojni savet se priprema da se
ponovo naoruža taktičkim nuklearkama i azid eksplozivimnim sredstvima.
Bela kuća traži način da zabrani posedovanje Životnih štitova privatnim
licima pod izgovorom da su opasni po javnu bezbednost. NUS trenutno vodi
parnicu kako bi se oslobodili Životnih štitova postavljenih od strane države,
uz objašnjenje da se radi o povredi Četvrtog amandmana - neumeren pretres i
konfiskacija. A ja nemam snage da im se suprotstavim."

"To nije sve - postoji još jedan front u ovom ratu," rekao je Goldstajn.
"Više od šezdeset nerešenih parnica vodi se zbog odgovornosti protiv Aurum
industrija, Terabajt laboratorija, Džefrija Hortona, i svih ostalih koji su imali
udela u konstruisanju Okidača koji se sada nalaze na terenu."

"Šezdeset!"
"Bojim se da je to samo početak. Verujem da postoji koordinisani napor
da se otarase Okidača tako što će njihovo konstruisanje ili instaliranje učiniti
preskupim. To je funkcionisalo kao učena i pre nego što je prvi slučaj stigao
do sudnice - već znamo za više od sto privatno instaliranih Okidača koji su
dobrovoljno ili zatvoreni ili premeštem."
"Zato što vlasnike više brine to što ih mogu tužiti nego što neko može da
pogine."
"Na kraju se sve na to svodi."
Breland je uzdahnuo kroz stisnutu pesnicu. "Znaš, Arone, nikada nisam
mnogo verovao u Frojdovu analizu, ali u ovom trenutku nalazim se u velikom
iskušenju da poverujem - fetiš koji muškarci vide u oružju, i potpuno
neracionalan način na koji neki muškarci reaguju na mogućnost da moraju da
ga se odreknu..."
"Ja znam kuda ovo vodi. To je kao da su ih kastrirali, ili ih učinili
impotentnim."
"Zvuči apsurdno, pa ipak..." Breland je odmahnuo glavom.
"Pretpostavljam da je prekasno da uključimo državno osiguranje za
mentalno zdravlje u zdravstvenu zaštitu staraca, koje je u okviru socijalnog
osiguranja."
To je izmamilo Brelandu slab osmeh. "Drugo objašnjenje koje su mi
ponudili je još depresivnije - mi se, u stvari, borimo protiv prvobitne biološke
sebičnosti, urođenog nagona za sticanjem moći i nagona da se zaštiti
porodica. Jedan britanski antropolog mi je poslao poduži esej u kome je
izložio svoju analizu: otpor dolazi od ljudi koji u meni pre vide pretnju nego
muškog pripadnika svog plemena koji ima viši status od njih.
Oni odbijaju da se stave pod moju zaštitu, i drže se onoga za šta veruju da
im je potrebno kako bi se zaštitili."
"To podseća na revoluciju."
"A zar nije u pitanju revolucija? Možda je jedina stvar koja nas je od toga
spasila činjenica što ja izgledam slab - što jesam tako slab. Kada me
pogledaju oni u meni vide smrtno ranjenog čoveka i misle da su već odneli
pobedu. A ja u ovom trenutku ne mogu to da poreknem. To je zapravo i pravi

razlog mog dolaska - potrebno mi je više snage. U potrazi sam za načinom
pomoću koga ću dokazati da oni greše."

"Nisam siguran da razumem..."
"Uz tvoju saradnju predao sam kompletnu teoretsku i tehničku
dokumentaciju o Okidaču u pet državnih istraživačkih centara. U pitanju su
četiri vojna i jedan koji je pod upravom Ministarstva pravosuđa. Sada znam
da ne mogu ni od jednog od njih očekivati pomoć. Njihovim odlukama
upravljaju ljudi za koje Okidač predstavlja pretnju, i oni ga analiziraju da bi
otkrili kako da zaustave njegov razvoj, a ne da bi ga usavršili. Šta god da
uradim ništa neću promeniti - to je kao da si unajmio vukove da ostrižu
ovce."
"Sada shvatam. Ti u stvari hoćeš da vidiš šta je to što možemo da učinimo
za tebe."
"Ja bih to formulisao sa malo više očajanja - došao sam da vas zamolim
da pronađete neki način da mi pomognete. Arone, potreban mi je bolji
Okidač. Bolji i bezbedniji. Potreban mi je onaj koji reaguje na najneobičnije
moguće eksplozive koje žurimo da uključimo u igru. Onaj koji može da izađe
na kraj sa eksplozivima na način na koji verzija koju trenutno imamo izlazi
na kraj sa barutom. Potreban mi je onaj koji će moći da nas uveri da generali
mogu da žive bez nuklearki a svi mi ostali bez arsenala u ormaru. Potrebno
mi je više snage. Potreban mi je odgovor - ako ne mogu da ga pronađem,
razoružanje građanstva će biti rame uz rame sa prohibicijom u istorijskim
knjigama, kao jedna uzvišena ideja kojoj nismo bili dorasli."
Duboke bore izbrazdale su Goldstajnovo zabrinuto lice. "Da li si
razgovarao sa senatorom Vilmanom o tome?"
"Grover me je posetio početkom nedelje. On ima dosta svojih briga, na
koje takođe nema odgovore. Obavili smo jedan deprimirajući razgovor."
"Ali inostrane laboratorije..."
"...do sada nisu mogle da učine ništa više osim da prerade prvobitni
dizajn. Grover je govorio o teoretskom problemu, o delu koji nedostaje."
"Uveravam vas, gospodine predsedniče, da ništa od vas nismo sakrili."
"Znam. Ali prvobitni Okidač je bio vaša tvorevina, niko ne zna o njemu
više od vaših ljudi."
"Možda. Ali doktor Horton je na odsustvu zbog naučnog rada..."
"Onda je vreme da se vrati na posao," odgovorio je Breland oštro.
Goldstajn se namrštio. "Stvar je u tome, što doktor Goldstajn nije u
kontaktu sa nama."

"Ne znate gde je?"
"Ne koliko ja znam."
Breland je odmahnuo glavom nezadovoljno. Možda nije lepo od mene što
to tebi pričam, Arone, ali tako stvari stoje - ono što ste do sada uradili nije
dovoljno. Ti i tvoj tim morate još više da se udubite u problematiku. Morate
da mi pružite više nego što ste to do sada učinili i to što je pre moguće. Ako
to ne možete, onda ćemo propasti - a siguran sam da ti to ne želiš."
"Naravno da ne želim. Naravno da ne."
Breland je ustao i krenuo prema vratima, dajući mu do znanja da odlazi.
"U stvari, jasno se sećam nečega što si rekao onog dana u Ovalnom kabinetu.
Rekao si da čak iako je naša vrsta osuđena da stvara ubice i gospodare rata,
najmanje što mi ostali možemo da učinimo jeste da im to što više otežamo. E
pa, mi u tome još uvek nismo uspeli. Pomozi mi. Izvrši pritisak na svoje
ljude. Obrukaj ih, učeni ih, zaplaši ih, inspiriši ih - učini sve što je neophodno
kako bi iz njih izvukao ono najbolje što mogu da nam pruže. Imaj na umu da
imamo još malo vremena, Arone i da nećemo imati još jednu šansu do kraja
života"
"Ne," počeo je Goldstajn sporo. "Potpuno si u pravu. Ovo je jedinstven
trenutak. Ili ćemo učiniti da to profunkcioniše, ili ćemo time što nećemo
uspeti potvrditi pesimizam koji nam služi kao opravdanje što nismo više
zahtevali od nas samih Dobićemo ili civilno društvo ili društvo cinika." Ustao
je, prišao Brelandu i pružio mu ruku. "Gospodine predsedniče, ja zaista ne
znam šta možemo da učinimo od onoga što do sada nismo učinili - ali
saznaću, i postaraću se da to bude učinjeno."
Goldstajn je ispratio predsednika i sačekao da avion uzleti i tek onda je
posegao za svojim komsetom. "Kapetan Hill? Molim vas, pripremite avion
idemo u Prinston."

U Ospreju, Mark Breland je isto tako uzeo svoj komset, ali je u njegovom
slučaju ovaj bio povezan na kompletnu sigurnosnu vezu federalne mreže koja
je imala svog ličnog kontakt menadžera za prepoznavanje glasa.

"Predsednik kraj telefona," rekao je.
Zbog buke motora koja se čula u pozadini, prošlo je nekoliko minuta pre
nego što je čuo odgovor: "Provereno."
"Šefa obaveštajne službe odbrane, molim."
"Zove. Povezuje."

Još jedan glas je bio na vezi. "Da, gospodine predsedniče."
"Gospodine Hilger, kada budete dolazili do nas, molim vas povedite i šefa
personalnog odeljenja za projekat Okidač."
"Trenutak, gospodine." U toku pauze Breland je primetio neznatnu
promenu u slušnom prostoru treće linije.
"Monika Fransis je na liniji sa nama."
"Uredu," rekao je Breland. "Imam jedno pitanje za oboje. Aron Goldstajn
mi je rekao da ne zna gde se nalazi doktor Džefri Horton. Da li možda znamo
gde se on nalazi?"
"Nemamo naređenje da mu pružimo zaštitu niti da ga stavimo pod
prismotru iz bezbedonosnih razloga," rekao je Hilger.
"Zašto?"
"Odustao sam od nadgledanja mesec dana po njegovom odlasku na
odmor. Budžet za ljudstvo je bio veliki, a nije bilo indikatora rizika. Monika,
da li ti neke informacije za predsednika?"
"Mi naravno vodimo dnevnik o kretanju doktora Hortona. Ali nažalost,
dnevnik nije pouzdan. Zadnji put je viđen pre dvadeset i tri dana."
"To znači da ni mi ne znamo gde se on nalazi."
"Da, gospodine."
"Nađite ga, onda. A dok ga budete tražili, pronađite način da ga pratite od
trenutka kada ga budete našli."
"Gospodine, možda grešim, ali ja mislim da se ne očekuje od doktora
Hortona da nam u tome pomogne, zar ne?"
"To je tačno. Ovome dajte najveći prioritet - svi izvori su vam na
raspolaganju: kako oni u ljudstvu, tako i tehnički."
Hilger je pročistio grlo. "U redu, gospodine predsedniče. Učinićemo
tako."

Nije bilo drugih aviona na skromnom putničkom terminalu Prinstonskog
aerodroma, a samim tim ni limuzina na taksi stajalištu. Goldstajn nije želeo
da čeka da mu pozovu taksi, te je otišao pravo do jedine rent-a-car agencije i
kucao u pult, sve dok se zbunjeni službenik, očigledno probuđen iz dremeža
usred smene, nije pojavio iz stražnje sobe. Goldstajn je bez pogovora
prihvatio nešto poput porodičnog auta krem boje, neotkrivajući da njegova
dozvola važi samo za dnevnu vožnju i da nije bio na mestu vozača skoro više
od pet godina.

Jedino slobodno mesto na parkingu za posetioce ispred institutove Fuld
hale, bio je parking prostor za hendikepirane. Goldstajn nije želeo da rizikuje
da ga zatvore, tako da je ostavio upaljena kola kod ivice.

"Izvinite," obratio se ženi u portirnici. "Da li mi možete red gde mogu da
nađem doktora Brohiera?"

"Žao mi je, ali doktor Brohier ne prima posetioce. Ako želite, tamo mu
možete ostaviti poruku."

Goldstajn je pogledao preko ramena prema kancelarijama "Šta to znači?
Zašto ne prima posetioce? Da li je stavio na vrata znak "Ne uznemiravajte?"
Da li spava? Možda je izašao iz kampusa? Ili je možda nešto sasvim drugo u
pitanju?"

"Žao mi je, ali ne mogu vam pomoći. Predlažem da ostavite poruku za
doktora Brohiera, i da zakažete..."

"Gospođice, da sam želeo da mu ostavim poruku to bih i uradio. Doktor
Brohier radi za mene."

"U tom slučaju, sigurno bolje od mene znate kako da dođete do njega,"
rekla je živahno. "Žao mi je što vam ne mogu biti od pomoći. Shvatate da
institut želi da obezbedi najbolji mogući ambijent za..."

"Da, da, da," nestrpljivo je uzvratio Goldstajn. "Ali vi shvatite da..."
"Oprostite, gospodine," ubacio se novi glas. "Da li je vaš Elit parkiran
vani ispred travnjaka?"
Goldstajn se okrenuo i našao se licem u lice sa visokim čovekom u bledo
oker uniformi. "Da."
"Žao mi je gospodine, ali moraćete da ga pomerite. Koči saobraćaj."
Napućivši usne, Goldstajn se jedva suzdržao da kaže ono što mu je bilo
na pameti. "Dobro," odgovorio je sa lažnom smirenošću. "Pomeriću ga."
Kada je stigao do auta, ušao je i zalupio vrata za sobom. Seo je, na
momenat se ne pomerajući, pogleda uprtog u instrumentsku tablu.
Nameravao je da njegova poseta bude uzdržana i diskretna, da se ušunja u
grad i iskrade iz nega neprimetno, da ne izgovori ništa u etar, gde bi to, oni
koji su naročito zainteresovani za stvaraoce Okidača, mogli da čuju, snime i
dešifruju.
Ali Karl se krio iza zida - ne samo od etikecije i protokola, već i od
Terabajtovih sopstvenih mera predostrožnosti. Brohierova adresa stanovanja
nije se mogla naći ni u jednom dokumentu o Terabajtu. Nije bilo potrebe za
tim. Novac je pronalazio put do računa, informacija put do monitora i
printera, a tu je bilo i mnogo tajnih mesta na čije adrese su se mogili

isporučivati paketi.
Postojale su samo dve mogućnosti: da pokuša da izbuši rupu u zidu, ili da

čeka da Brohier sam izađe, što se Brohiera ticalo, zapravo bila i jedina
mogućnost.

Uz cviljenje motora i škripu sedamnaest godina starih guma, pokrenuo je
auto, a zatim naglo skrenuo u desno. Prednji točkovi su poskočili na ivičnjak
i ukopali se, povlačeći vozilo na travu. Tu je Goldstajn rešio da čeka.

Nije dugo čekao. Samo nekoliko minuta kasnije visoki agent obezbeđenja
žurno je izašao na glavni izlaz, u pratnji mnogo niže žene agenta. Oboje su
išli pravo prema Goldstajnu. Nisu izvikivali nikakve naredbe, niti su potezali
oružje dok su se približavali. Kada su bili dovoljno blizu da mogu mrko da ga
posmatraju kroz staklo na vozačevim vratima, Goldstajn je spustio prozor do
pola.

"Sramota, sramota," rekao je, ne dajući im prostora da govore. "Znači
ovako izgleda vaša ideja o sistemu obezbeđenja, agente Volš? Šta bi bilo da
sam ja terorista koji vrši bombaške napade iz auta? Mogao sam da krenem
kolima preko stepenica i da uništim celu zgradu."

"Gospodine, morate da pomerite taj auto odmah," insistrala je žena agent.
"U slučaju da ne znate, možemo vas uhapsiti za ometanje poseda ili
uništavanje tuđe imovine..."

"Pretnje neće prikriti vaše nedostatke. Dragi bože, dok trepneš okom,
jedna automobil-bomba srednje veličine smanjila bi prosečni količnik
inteligencije u zemlji za dvadeset. Znam da ovde nemate instaliran Životni
štit, zato što su vaši direktori potpuno apsurdno odbili našu ponudu. Ali zar
niko od vas ovde nije čuo za kontrolu pristupa, ili barijere? Ovaj put mora biti
zatvoren sa oba kraja, i morate postaviti nekoga ko će voditi računa o
strancima, a ko će imati više od namrštenog izraza lica i nešto malo metala,
kako bi im se suprotstavio u slučaju da nisu prijateljski raspoloženi."

Agent Volš je pokušao da otvori vrata od automobila, ali bila su
zaključana. "I vi kod sebe imate više od nešto malo metala, gospodine. Šta
mislite da nam kažete ko ste vi i šta tražite ovde."

"Zovem se Aron Goldstajn..." Video je nevericu na njihovim licima i
uzdahnuo je. "Da, taj Goldstajn - ne dozvolite da vas auto obmane.
Iznajmljen je. Samo što sam doputovao avionom, i moram hitno da
razgovaram sa doktorom Brohierom. Vidite, ja razumem da pokušavate da
zaštitite svoje drugove i saradnike ili koga god, od uznemiravanja, ali ovo je
jako hitno. Toliko je hitno da ako ne pokažete bar malo spremnosti da

sarađujete, biću primoran da pronađem neki način da dam oduška svom besu.
A ja to činim tako što trošim novac kako bi pravio probleme ljudima koji
meni prave probleme. Šta mislite koliko problema se može kupiti od jedne
dnevne zarade?"

Agenti razmeniše upitne poglede. "Da li imate neku overenu
identifikaciju?" pitala je žena.

Nonšalantno i bez reči, Goldstajn joj je dao svoju Smart identifikaciju.
Posmatrao je njeno lice dok ju je propuštala kroz skener i proučavala njegov
video prikaz.

"Dakle tražite doktora Brohiera, zar ne?" pitao je muškarac.
"Vilise... nemoj..."
"Koliko puta to treba da ponovim?" žustro je odgovorio Goldstajn.
"Mislim da ste zakasnili."
"Kako to mislite?"
"Doktor Brohier se odjavio jutros. Kako sam shvatio on i doktor Sem su
otišli negde zajedno."
"Gde? Ko je doktor Sem?"
"Sačekajte jedan trenutak." Agent je klimnuo glavom i uključio svoj
radio. "Stivene, ovde je Vilis. Da li se doktor Sem odjavio?" Slušao je šta mu
govori glas sa druge strane, a zatim je dodao: "Pre dvadeset minuta? Hvala."
Vilis je još jednom klimnuo, sagnuo se i pogledao kroz prozor automobila.
"Možda ipak niste zakasnili. Pogledajte u zajedničkom smeštaju za
članstvo, izvan Olden Lejna," rekao je pokazujući prstom ka istoku. "Doktor
Brohier je stanovao u broju 51."
Goldstajn je klimao glavom dok je ubacivao menjač u rikverc.
"Izvinjavam se zbog travnjaka, gospodo, za trenutak sam izgubio kontrolu
nad autom. Pošaljite račun za uređenje zemljišta na adresu Aurum Industrija."
Zahvaljujući tome što je Goldstajn na umu imao samo to da traži dva
čoveka, omogućilo mu je da ih spazi. Inače, ispoštovao bi znak stop kod
Olden Lejna i stao bi. Inače, ustupio bi prvenstvo prolaza taksiju i dozvolio
mu da prođe kroz raskrsnicu, umesto što se ubacio ispred njega.
Kočnice su zaškripale dok su oba vozila skretala. Taksi je završio sa
desnim prednjim točkom na ivičnjaku, dok mu je levi blatobran bio
priljubljen uz putnička vrata Elita. Bio je suton i oba vozača su izašla iz
svojih automobila. Jedan od njih je besno psovao, a drugi je smireno izvlačio
novčanicu od 100$ iz unutrašnjeg džepa.
"Oprostite," rekao je Goldstajn, pocrvenevši i predajući novac dok se

približavao, a zatim i kada je prošao pored taksiste koji je sasvim iznenada
ostao bez teksta. Provirio je kroz otvorena vrata taksija i pogledao unutra.
Brohier je bio bled, a drugi putnik je vidno drhtao.

"Isuviše ste stari za plaćenog ubicu," rekao je stranac nervozno se
razmećući hrabrošću.

"Plus sam i nenaoružan," rekao je Goldstajn. "Karl, moramo da
razgovaramo."

"Arone, šta, do đavola, radiš ovde? I da li si potpuno sišao s uma? Mogao
si da nas ubiješ!"

"Glupost - taksisti imaju odlične reflekse. Samo izađi i uđi u moj auto već
jednom."

U tom trenutku se ubacio i taksista uz opasku: "Slušajte, ako je u pitanju
muško-muški odnos, ne želim da budem deo toga."

"Nije, i nisi deo toga. Istovari njihove torbe i ja ću ih odvesti tamo gde su
krenuli."

"Hej, meni je taksimetar uključen. Neću da mi bilo ko zakine na ceni
vožnje, čak ni zbog..."

Goldstajn mu je bez reči dao još jednu novčanicu.
"To je pošteno," rekao je vozač.
"Ti čak i ne znaš gde mi idemo," pobunio se Brohier. "A mi smo već
zakasnili - propustićemo avion."
"Ja možda ne znam gde ste vi krenuli, ali sam siguran da avion nećete
propustiti." Zagledao se u doktora Sema i rekao: "Što se vas tiče nisam
siguran. Karl, uđi u moj auto, molim te."
Brohier se namrštio, a zatim širom otvorio vrata. "Nikada te nisam video
takvog, Arone, pa pretpostavljam da je bolje da saznam o čemu se radi."
"Tako te volim."
"Ma kakvi. Molim te daj mi ključeve."
Brohier je odvezao iznajmljeni auto bliže ivičnjaku, na taj način
oslobađajući raskrsnicu. Taksista je sledio njegov primer i ostavio doktora
Sema i kofere na trotoaru, a zatim se odvezao dalje.
"A sada mi kaži šta se dešava?" tražio je Brohier objašnjenje od
Goldstajna.
Industrijalac mu se pridružio i seo na mesto suvozača. "Stvari su jako
ozbiljne, Karl - jako ozbiljne. Scenarista nas moli za pomoć. Predstavi je
potreban drugi čin, a vremena je malo. Isuviše smo uložili u ovu produkciju,
tako da ne želim da se ona pre vremena završi..."

Zbunjeno trepćući, Brohier ga je prekinuo: "Kakva predstava? O čemu ti,
do đavola, pričaš?"

Mršteći se, Goldstajn mu se približio nagnuvši se i prošaputao: "Pričam o
predsedniku i o onome što mi za njega radimo."

"Zašto onda govoriš u šiframa? Ovde smo samo nas dvojica."
"A tvoj prijatelj. Ko je on? Koliko ga dobro poznaješ?"
"Upravo sam hteo da ga odvedem u Aneks - da li je to dovoljno dobar
odgovor na tvoje pitanje?"
"U Aneks..." Aron je napućio usne. "Pa, suština je u tome da i ja baš tamo
želim da idem. Došao sam da te odvučem i vratim na posao."
"Ja nikada nisam prestao da radim."
"Na drugom činu."
"Pa, mislim da smo Sem i ja već izradili radni nacrt drugog čina," rekao je
Brohier.
"Molim?"
"Upravo smo krenuli na generalnu probu. Da li bi voleo da kreneš sa
nama u pozorište?"
Goldstajn je klimnuo glavom, a oči su mu se ozarile pune nade. "Možemo
otići mojim avionom."
"Odlično - s obzirom da je naš otišao pre deset minuta." Brohier je
mahnuo rukom prema mladom naučniku dajući mu znak da sedne na zadnje
sedište automobila. "Arone, ovo je doktor Semjuel Benington-Hejstings.
Doktore Sem ovo je gospodin Goldstajn - on je onaj što plaća račune. On ide
sa nama. Ili bi možda bilo bolje da kažem, mi idemo sa njim."
Brohier se zakikotao zadovoljno, ubacio u brzinu i udaljio se od
ivičnjaka. "Nema problema," rekao je. "Aron i ja imamo dogovor - ja vozim
auto, a on avion. Zato se samo nasloni, i bez brige."
Doktor Sem je uzdahnuo glasno, a zatim odgovorio na način na koji bi to
doktor Bombaj uradio: "Imam blagi osećaj da ću uskoro napraviti veliku
grešku."
"Mladost za to i služi," rekao je Goldstajn razdragano, zaverenički se
osmehujući Brohieru. "Kada dođeš u naše godine, nećeš imati takvu širinu."
"Trenutno brinem zbog visine, a ne zbog širine. Mislim da ću sada sa
zadovoljstvom zatvoriti oči - hoćete li me, molim vas, odmah obavestiti kada
budemo stigli?"
Drugi čovek se nasmejao. "Svakako, doktore Sem," rekao je Brohier.
"Čim nas neko o tome obavesti."

Doktor Gordon Grin se nagnuo napred, posmatrajući kroz elektronski
dvogled poligon za testiranje koji je bio udaljen hiljadu metara. Koristeći
pogodnosti prirodne uvale, koju su kasnije izvajali buldožeri i eksploziv, novi
poligon za testiranje bio je podešen za testove na 360 stepeni. Takvo uređenje
pomerilo je osmatračnicu i kontrolnu stanicu mnogo dalje nego što je to bio
slučaj sa prvobitnim Aneksovim poligonom. Sada su se nalazili jedan
kilometar jugozapadno, na vrhu grebena koji je bio izložen suncu i vetru.

"Tamo ima mnogo oružja," prokomentarisao je Grin, usmeravajući
dvogled na neke od instrumentalizovanih uzoraka postolja. Postolja, od kojih
je svaki ponaosob bio priljubljen uz sopstveni vijugavi, betonom ojačani
eksplozivni zvučni zid, ne samo da su bila okružena poligonima za testiranje,
već su se propinjala uz prednji deo uvale na visinu koja je bila veća za
trideset stepeni. Četiri kosa tunela na severnoj strani pomerala su granice
radijusa testiranja za minus dvadeset stepeni.

Grin nije razgovarao ni sa kim posebno, ali Val Bouden je stajao dovoljno
blizu njega, tako da je čuo šta je ovaj rekao. "Aha, Pit MekGan je uradio
dobar posao što je sve što je neophodno za testove stavio na jedno mesto."

"Od pomoći je kada poznaješ glavešine iz vojne intendantske službe,"
rekao je Grin. "Devedeset milimetara, trideset milimetara, tromblon, C-4 -
kada bi samo jedan od ovih eksplodirao, trebalo bi nam mesec dana da
sakupimo delove poligona za testiranje."

"Ne spominji to ispred Li. Radila je danonoćno da bi ovo mesto bilo
spremno."

Grin je promrmljao nešto nerazumljivo stavljajući do znanja da se slaže
sa onim što je Bouden rekao, i ovaj se lagano udaljio. Zatim je stao pored
doktora Brohier da bi čuo kako dva tehničara otkazuju proveru instrumenata.

"Mnogo je oružja tamo," prokomentarisao je Bouden, čisto da nešto kaže.
"Neće ga biti još zadugo," veselo je uzvratio Brohier.
Na drugom kraju poligona, Samjuel Benington-Hejstings se prilepio uz Li
Tajer. "Zbunjuje me činjenica da se spremamo da testiramo ovu napravu a da
još uvek nismo otkrili pravi način da izmerimo njen učinak."
"To je verovatno zato što ona nema učinak u konvencionalnom smislu -
ona ima efekat," odgovorila je. "A artiljerijsko-tehnička služba će sigurno
uspešno izmeriti efekat."
"Dobro onda. Sve dok si ti svesna činjenice da ovo nije nauka, već obično

ludiranje sa božjim zakonima..."
"Oh, Seme - tako si sladak kada si ljubomoran," koketno će na to Tajer

slatkim glasom. "Svi znaju da je Inženjerima najzanimljivije. Teorijska nauka
je samo mali delić informacije - ona ne vredi ništa ako nema inženjera koji će
je primiti, iskombinovati sa malo praktične nauke, i gajiti je sa ljubavlju sve
dok ona ne sazri i ne postane novorođena tehnologija u povoju."

I pre nego što je ona završila svoj monolog, Benington-Hejstings je bio
crven kao rak. "Ja se samo nadam da ste proverili sigurnosne sisteme
Aneksa."

"Vi ste jedan čudan mali čovek, doktore Sem."
Benington-Hejstings se nasmejao zadovoljno. "Veliko hvala."
Aron Goldstajn i novopridošli Grover Vilman, stali su u zadnji deo
poligona, držeći se na bezbednoj udaljenosti od gužve oko probnog testiranja.
"Nervozan sam," priznao je Goldstajn. "Pitam se da li žure zato što smo
mi došli."
"Plašiš se da im možemo doneti nesreću, Arone, samo na osnovu toga što
stojimo ovde i žarko želimo da testovi uspeju? Preliminarni su mnogo
obećavali."
"Moja majka je verovala da Boga mnogo interesuje naša skromnost, i da
onog trenutka kada počnemo da očekujemo da imamo više sreće nego što
nam je namenjeno, on počne da nas razočarava," rekao je Goldstajn. "Po
pravilu, više volim da manje očekujem i da onda to što se desi prevaziđe
moja očekivanja, nego da očekujem mnogo i onda se razočaram. Kada mi je
teško da svoja očekivanja držim pod kontrolom uvek se setim majčinog
upozorenja."
Vilman je progunđao. "Arone, ako ti misliš da će dobar rezultat koji oni
dole dobiju prevazići sreću koja nam je namenjena, onda mi moraš dozvoliti
da te povedem na jedno malo osvežavajuće putovanje u blisku prošlost. Stavi
dva svetska rata, dvadeset regionalnih, sto civilnih ratove, kao i sve rasne,
verske i političke genocide - u i van rata - na istu stranu gredu skele."
"Ali koliki deo te loše sreće smo mi sami zaslužili?"
"Ah, naoružani ljudi su sve to stvorili. Oni su učinili da se stvari odvijaju
tim tokom već duže vreme. Ali mi nismo ovde zbog njih. Ovde smo zbog
ostalog dela sveta, onih koji su za sve to vreme krvarili, patili i umirali."
Spustio je ruku na Goldstajnovo rame i stisnuo ga uverljivo. "Ne, obećavam
ti, ovo neće biti ni po čemu slično svođenju računa. Mi ne tražimo mnogo -
ovo je samo mrvica, simbolična uplata na račun, usamljeni poljubac posle

deset hiljada udaraca. Nemoj se bojati da to želiš svim svojim srcem."
Goldstajn je klimnuo i pokazao u pravcu gde su Brohier i Tajer stajali.

"Počeli su da odbrojavaju," rekao je, i posegao za dvogledom. "Uskoro ćemo
saznati."

Bio je to dan koji je ušao u istoriju zbog onoga što se nije dogodilo.
Tačno u 2:10 popodne, kada su uglovi pod kojim su sunčevi zraci padali

bili idealni za video rikordere, JI prototip se popeo na vrh poligona za
testiranje gde je Mark I Okidač već bio aktiviran za rad punom snagom u
jednoj dvadesetini sekunde. Tenzija je već dostigla vrhunac, te je taj trenutak
prošao tako brzo, prosto kao dah zaustavljen u željnom iščekivanju. Ali u tom
kratkom intervalu, raspored municije i spone na uzorcima postolja bili su
izloženi onome što je Brohier bezobrazno nazvao bolometrijsko
intermoduliranje merno-integrisanog polja - BIG-IF Veliko Ako.

Od svih posmatrača iz kontrolne stanice, samo je Brohier imao dovoljno
znanja da shvati šta se dešava sa strukturama onih materijala u toku
privremene izloženosti. Benington-Hejstings je imao matematički um koji
nije mogao da razume metafore. On je video ravnotežu i niz jednačina kao što
gluvi kompozitor čuje muziku bez instrumenata, kao čistu suštinu kojoj ne
treba prevođenje u nešto konkretno. Ostali su bili zatvorenici onog školskog
modela atoma koji je bio najustaljeniji u njihovoj biblioteci ideja, jer na svetu
nije bilo mesta za kruženje elektrona ili kvantnu nesigurnost za trenutnu
transformaciju elementarne materije.

Ali po Brohierovoj viziji, elementarna materija je nestala, izložena poput
ugodne fikcije koja prija čulima. Materija je bila čista derivacija, podređeni
fenomen. Fundamentalne biti bile su energija i informacija. Informacija je
vezivala energiju u formu, kao što će vezati volju u svrhu. Ako promenite
informaciju, promenićete i formu, dok bit ostaje nepromenjena.

To je bilo, mislio je Brohier, kao da je informacija volja univerzuma, koja
zavodi red njegovoj biti - red koji je išao tragom spontane i eksplozivne
transformacije pogrešno shvaćenog kao trenutka stvaranja. Energija je starija
od informacije, ali ona bi bez nje bila bezoblična i vanvremenska (ne bi imala
ni oblik ni vreme). Bila je starija i od materije, ali bespomoćna i beskorisna
bez nje. Sa ovog novog i provokativnog gledišta, veliko Bang nije bilo
rađanje svemira, već rađanje njegove svesti.

Sa karakterističnom ljudskom ohološću, on i njegov tim pokušavali su da

uspostave vezu sa mehanizmom pomoću koga je svemir sam sebe stvorio i
pomoću koga se i održao. Pokušali su da šapnu predlog u uvo kolektivnog
uma, da zamene jednu misao drugom. Nadali su se da će otkriti kako su
osobine materije proizvoljne u sadašnjosti isto koliko su bile i u prvim
trenucima kosmičkog plamena, i da će pokazati da je kvantna nesigurnost
samo ključ kosmičke prilagodljivosti.

I pre nego što je Brohier shvatio da oni mogu da šifriraju oblik
informacije vezane energije - sada je shvatio da je upravo to bilo ono što je
Okidač radio. Pitanje na koje je trebalo odgovoriti bilo je da li mogu
koherentno da promene taj oblik informacije. Ali čak se i samo postavljanje
pitanja oslanjalo na elastičnost fundamentalnog poretka, i pretpostavljalo da
će lokalna pramena ostati lokalna i da će energija ostati čvrsto vezana, kao što
su jednačine doktora Sema obećavale.

Kad to ne bi bio slučaj, poligon za testiranje, Aneks, centralni deo
Nevade, kao i možda mnogo više od toga nestalo bi u plavo-beloj vrelini
haosa konačnog gneva. Tog dana, razmišljao je Brohier, postaćemo bogovi,
ili ćemo se sresti sa njima.

To je bila drama trenutka za Brohiera, a ne prisustvo bojeve municije na
poligonu, ili jednako zapaljiva pozadina političke moći. I upravo su mu zbog
te mogućnosti mir i tišina posle prve faze protokola testiranja, bili tako slatki.
Još neko vreme oni nisu znali šta se dogodilo u toj dvadesetini sekunde, ali
ono što se nije dogodilo zapravo je donelo Brohieru olakšanje kao kakav
bitan događaj.

Avio mehaničarima i tehničarima Pita MekGana, pod punom zaštitnom
opremom za izbacivanje bombi, bilo je potrebno skoro trideset minuta da
prenesu svoj novi oklopni transporter 117 na daljinsko upravljanje na poligon
za testiranje i da ukrcaju u zadnji kupe jednu trećinu izloženih uzoraka sa
svakog postolja. Uklonjeni su sa poligona pre početka druge faze testova, a
neki su zadržani radi dalje analize, dok su neki isporučeni na novi poligon da
se iskoriste u završnoj fazi dnevnog protokola. Nije se mnogo pričalo u
kabini za opservaciju u toku pauze, kao da je zavladao neki sujeverni oprez.

Kada je MekGanova posada očistila zonu u kojoj su se vršila testiranja,
počelo je novo odbrojavanje. Ovo odbrojavanje je vodilo do simultanog
aktiviranja i testiranog predmeta, i Marka I u trajanju od pet sekundi.

Sva municija za testiranje bila je podložna dejstvu Okidača, tako da su
posmatrači bili pripremljeni da ih skori udar eksplozije ne uplaši. Ali i ovog
puta, trenutak je došao i prošao bez ikakvog događaja. Nije bilo eksplozije,

požara, pa čak ni pramičaka belog dima koji prati raspadanje izvesnih
jedinjenja.

U toku druge pauze bilo je teže kontrolisati uzbuđenje. Glasni razgovori
su uglavnom bili vezani za posao. Međutim, Brohier je čuo šaputanje i žagor
na sve strane dok se MekGanov tim primicao kako bi uklonio još jednu
trećinu probnih uzoraka. Onda je Gordon Grin prišao Brohieru i gurnuo ga
laktom.

"Ovo postaje sve interesantnije," rekao je Grin tiho. "Naročito mi se
dopada to što ne znam da li se zadnji čovek koji je napustio poligon sapleo o
produžni gajtan i sve isključio. Nasmejao se vragolasto i opet se udaljio,
ostavljajući zamišljenog Brelanda.

Doktor Brohier je bio sumnjičav imajući u vidu ostatke analiza na stotine
testova Okidača. Da bi odgovorili na ovo pitanje, planirali su da naprave
seriju izlaganja samo sa Mark I Okidačem, od jedne stotinke sekunde na 10
posto snage do tri pune sekunde na 100 posto snage. Uradili su devet
odvojenih izlaganja, ali pošto su izlaganja bila pod kontrolom kompjutera,
bilo im je potrebno manje od pet minuta da ih završe.

"Sekvencer je spreman," najavila je Li Tajer. "Poligon je čist. Doktore
Brohier?"

"Ne čekajte na moj znak."
"Dakle, sada se ništa neće dogoditi - ili se bar nadamo, ha?"
U trenutku kada je aktivirala sekvencer, žamor na vrhu grebena je zamro.
Bilo je mirno kao da je i vetar zaustavio svoj dah dok su se sekunde gomilale
u jedan brzi minut, onda opet sekunda, pa trećina. Svaki slobodan dvogled
bio je uperen prema poligonu na kome su se izvodili testovi; oni koji nisu
imali dvogled okupili su se oko data stanice i netremice posmatrali monitore.
Jedan od njih bio je i Benington-Hejstings. Skakutao je i propnijao se na
prste kao nemirno i nestrpljivo dete. Kada je primetio da Brohier gleda prema
njemu, mladi matematičar se široko nasmejao i podigao palčeve u pozdrav.
Brohier je odgovorio uputivši mu jedan prekorni pogled, podigao je obe ruke
i prekrstio svih deset prstiju.
"Postigli smo punu snagu," najavila je Li Tajer glasom koji je podrhtavao
od uzbuđenja. Povremeni osmesi su se pojavljivali, a onda opet nestajali svud
oko nje.
Poslednji minut je bio bolan za Brohiera - kao da mu se zategnuta žica

obmotala oko grudi, usecajući se duboko sa svakim dahom. Čak iako bi ceo
poligon sledeće sekunde odleteo u vazduh, oni su već imali dovoljno razloga
da kažu da im je dan bio uspešan. Ali on je odjednom poželeo sve. Samo
zbog čiste i divne simetrije jednačina, zbog izuzetne savršenosti trenutka
poželeo je da je doktor Sem u pravu i da je izložena municija stabilna. Kako
se kraj bližio, on nije mogao da dođe do daha. Pluća su mu gorela, glava mu
je pulsirala, dok su njegove nade bivale sve veće i veće nesputane strahom
zbog posledica oholosti.

Napokon je bilo gotovo. "To je sve," rekla je Li t«ho. "Završili smo."
Čuli su se usklici, slutnja se pretvorila u slavlje, nezadržljivo, vrtoglavo,
ponosno. Usred tog meteža, Brohier se svom težinom naslonio na ogradu i
nekako uspeo da izbaci vazduh iz pluća i da ponovo udahne. Činilo mu se
kao da glasovi oko njega dolaze iz daleka.
"Moram da pozovem svog brokera i da mu kažem da proda akcije
Remingtona..."
"Zakasnio si - zadrži ih i nadaj se da će jednoga dana postati nečija
pasija."
"Jesmo li upeli? Jesmo li uspeli? Mislim da jesmo..."
"Da, a ja ću uskoro uzeti novac od onih opklada."
"Hej Gordi, da li si siguran da si stavio baterije na pravo mesto?"
"Hajdemo do poligona da proverimo."
"U pravu je ljudi, još nismo završili. Prekontrolišite posadu oklopnog
transportera, zatvorite svoje stanice i počnite da pišete izveštaje o testovima.
Što se tiče svih ostalih, autobus vas čeka u podnožju brda."
Brohier se oslanjao na Val Boudenovu ruku dok je silazio niz dugačke
metalne stepenice i dok se penjao u kombi. Li Tajer je sedela koso na svom
sedištu i zbunjeno ga posmatrala."
"Jesi li dobro, Karl?" pitala ga je. "Hoćeš da se vratimo u kompleks?"
"Ma, to je zbog vrućine, potpuno me je iscrpla. A i glava me boli od
sunca. Ali dobro mi je - prija mi klima. Hajde da završimo s tim."
Njegovi razlozi su joj delovali neubedljivo, ali se okrenula prema vozaču
i dala mu znak rukom da vozi. "Idemo."
MekGanovi avio mehaničari i tehničari su sve postavili i pre nego što je
kombi stigao na poligon. Bilo je oružja za sve kalibre municije i za svaki
sastav raketnog goriva, i po jedan čovek u pancirnoj opremi za svako oružje.
Uzorci eksploziva nalazili su u jamama na poligonu koje su bile duboke 150
metara, opremljene svežim inicijatorima i putem žice spojene sa električnim