Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

laboratoriji je bilo užasno kada smo to čuli. Nadam se da su ljudi koji rukuju
Životnim štitom na terenu izvukli pouku iz ovog događaja. Ali kada se pre
mnogo godina avion srušio, i ja tom prilikom izgubio prijatelja, nisam za to
optuživao Braću Rajt. Kada su umrli oni astronauti sa Čelindžera, mislim da
niko za to nije krivio Roberta Godarda. Svaka nova tehnologija donosi i
rizike i prednosti. Mislim da je nerealno tražiti garancije."

Prestani da pričaš, prestani već jednom. Završnica mora biti graciozna.
"I poslednje pitanje za Tanju."
"Doktore Horton, da li ste razgovarali sa svojom sestrom? Čula sam da je
ona dobitnik medalje za streljaštvo na Olimpijadi."
"Jeste," rekao je. "Jako sam ponosan na nju. Ne, nisam imao prilike da
razgovaram sa Pamelom."
"Da li mislite da će ona odobriti ili osuditi to što vi radite?"
Horton je izgledao iznenađeno. "Mi smo uvek podržavali jedno drugo. Mi
smo takva porodica. Ne vidim zašto bi se to sada promenilo."
Sasvim dobre. Sa tom mišlju ga je Roše užurbano odvela do Bele kuće,
rekla mu da je bio izvrstan, predala ga službeniku, a zatim se brzo vratila u
krilo gde su se nalazili predstavnici štampe da pokuša da odbije neugodna
pitanja. Kada se vratila već je imala dovoljno informacija da ga usmeri na
neke od najmešovitijih ali uglavnom najpovoljnijem setu izveštaja. Zajedno
su na kratko surfovali po kanalima u medijskom centru Bele kuće, sve dok
Horton nije ustao dršćući, i izgovorio: "Ne mogu više da podnesem. Mrzim
svoj glas."
Nasmejala se i rekla: "Do sutra ćeš ostati bez glasa - postaćeš samo video
klip sa nečijim tuđim glasom."
Nasmejao se na to.
"Znaš, stvarno si bio dobar," rekla je Roše i zagrlila ga.
Ona je videla mnogo katastrofalnih kolapsa posle konferencije za štampu
i to ne samo među početnicima. "U stvari, bilo bi jako dobro ako bi im bio na
raspolaganju još nekoliko dana. Obavesti me kada se odlučiš, doktore."
Istog trenutka se složio, i držao se dobro tokom cele te uzburkane nedelje
ispunjene pažljivo izvedenim pojavljivanjima u javnosti. Tako da je Roše bila
iznenađena isto koliko i svi ostali kada je, devet dana po povratku u Nevadu,
doktor Džefri Horton odobrio sam sebi neograničeno, neplaćeno odsustvo,
odvezao se iz Aneksa u vozilu koje je bilo u vlasništvu Terabajta i nestao.

Obavešten od strane stražara na kapiji da se senator Grover Vilman nalazi
negde u krugu fabrike, Džulz Merčant se sastao sa svojim starim prijateljem
na prijemnom odeljenju administrativnog centra Elajd Dženeral.

Rat ih je spojio pre tri decenije, a zajedničke uspomene o tutnjanju kroz
noć u pustinji na Abrams šezdesettoncu su zauvek spojile. Ali, nakon rata su
krenuli različitim putevima, a zbog politike su bili razdvojeni više od jedne
decenije. Predsedavajući onoga što se slobodno moglo nazvati najvećim
vojnim proizvođačem i najvećim vojnim izvođačem radova nije mogao sebi
da dozvoli lične veze sa čovekom koji je ujedno bio i najotvoreniji disident u
Senatu i najpoznatiji zagovornik razoružanja na planeti.

Ali prijateljstvo sklopljeno u vatri traje večno, tako da su Merčantov
pozdrav i osmeh bili topli i iskreni. "Grovere," rekao je, šireći ruke kada ga je
ovaj potapšao po leđima i stegao. "Učini mi uslugu i ne podsećaj me koliko je
vremena prošlo."

"Drago mi je što te vidim, Džulz," rekao je Vilman. "Mislim da si ti prva
osoba koju sam video u zadnjih dvadeset minuta, a koja me ne gleda besno i
ne zuri u mene."

Merčant se nasmejao blago: "Ah, znači gledali su te na način 'šta-on-
dođavola-radi-ovde,'" rekao je. "Otkako sam svojim ljudima rekao da dolaziš
i mene su počeli da gledaju na sasvim suprotan način. Ali sve se menja ako
čekaš dugo, zar ne? Hajde, auto mi je ispred. Hteo bih da te odvedem do
trake za testiranje i da ti pokažem nešto."

Direktorov auto je bio pričvršćen za nisko, široko vozilo sa pet mesta za
sedenje, na kome kao da je, uprkos njegovoj neutralnoj braon boji, celom
dužinom bilo ispisano 'bojno vozilo' - rezervni kanisteri za gorivo nalazili su
se u zaklonjenom centralnom delu, globalni pozicioni displej sistem bio je na
kratkoj traci, pozicije koje su bile namenjene za oružje bile su zaštićene
ugaonim oklopom na oba kraja, a rotirajuća šipka imala je izgled
dvoosovinskog podignutog prstena za lagano automatsko oružje.

"Ovo je zamena za Hamer?" pitao je Vilman, prebacujući nogu preko
visokog blatobrana koji je služio kao ulaz u auto i uvukao se na drugo sedište.

"Aha, ova verzija odgovara 'Fajveru' ili Rekon/Patrol isturenom
pešadijskom vozilu. Takođe služi i za tim od pet članova - uključujući
vozača, strelca koji stoji, osmatrača, i dvojicu sa puškama koji su smešteni u
zadnjem delu. Počeli smo da ih isporučujemo prošlog maja - aktuelni ugovor
je potpisan za trinaest hiljada jedinica u svim verzijama. On može da postigne

sto pogodaka jednim potezom na ravnoj površini, da se popne uz uspon od
pedeset stepeni, da pregazi sve što je pliće od usisne cevi za vazduh turbine.
Ali pretpostavljam da ti sve to već znaš - pa upravo si ti bio taj koji se borio
da se umesto hiljadu i po kupi trinaest vozila."

"To nije bilo ništa lično Džulz," rekao je Vilman. "I ja nikada nisam rekao
da ono što Elajd Dženerals nudi ne vredi para koje traži."

"Znam," rekao je Merčant, dajući gas motoru turbine i okrećući vozilo
prema putu koji je nestajao u šumi zapadno od parkinga.

"Prvi put vidim to vozilo uživo, to je sve."
"Pa, Fajver nije to što želim da ti pokažem," rekao je. "Da li su te crni
dosijei dovoljno zainteresovali da si spreman da pređeš na proučavanje
nečega što se zove Basilisk?"
"Ne. Bio sam zauzet drugim stvarima."
Merčant je klimnuo glavom. "Pa, pošto si ti stari tenkista, mislio sam da
bi te zanimalo da baciš pogled na prototip. Znaš, nisam mogao da ti ga
pokažem pre nego što su te prebacili u odbor za rezervni budžet." Usporio je
zbog kontrolnog punkta dok su prolazili kroz duplu kapiju i ulazili u visoko
obezbeđenu oblast za testiranje. "Da li si ikada imao prilike da vidiš jedan od
onih blesavih događaja kada se ljudi takmiče da vide koliko daleko će moći
da voze snegomobil kroz vodu?"
"Naravno," rekao je Vilman. "Sigurno se pitaš ko je prvi odlučio da to
proba, i zašto mu je palo na pamet da bi to mogla biti dobra ideja."
"Po mom mišljenju to je sigurno neki šesnaestogodišnjak koji je ili bio
pijan, ili mu je bilo strašno dosadno. Ili i jedno i drugo. U svakom slučaju, to
je Basilisk - ime je dobio po gušteru koji trči kroz vodu. U osnovi on je
Bradlijev CFV samo što koristi pilule za mršavljenje i steroide - sve u svemu
obilje sintetičkih proizvoda: ima plastični oklop, zaplombiranu šasiju koja je
liči i na kadu i na pokretnu karoseriju, i novu GE turbinu velike izlazne
snage, koja je stariji brat onoj koja se nalazi ispod Fajverove haube."
"Ti govoriš o laganom tenku koji može da pliva?"
"'Pliva' nije glagol koji bih ja upotrebio. Ali evo stigli smo - skladište 7.
Pogledaj sam."
Pošto je Merčant ustupio vozilo AG probnom vozaču, pratili su Basilisk
velikom brzinom do udaljene deonice poligona na kojoj su se izvodili testovi,
a koja je obilovala brdašcima, žbunjem, prirodnim rekama, i veštačkim
jezerom. Basilisk ekipa za izvođenje testova izvela je demonstraciju koja je
ozarila Vilmanovo lice, koji je razrogačenih očiju posmatrao šta se dešava -

bio je to pogled dečaka koji uživa dok posmatra bučne i moćne velike
mašine.

/

Basilisk se peo na stenovite zidove, rušio malo drveće, leteo po
džombastom putu, da bi onda preskočio reku, a da čak nije ni usporio,
izbacujući tamno plavi mlaz iza sebe. Za kraj demonstracije, Basilisk je
prešao maleno jezero na mestu gde je ono bilo najšire, a zatim se okrenuo i
krenuo nazad. Kada je bio na pola puta, usporio je i stao uronivši malo dublje
u vodu, ali opet ostajući na sigurnom iznad površine vode. Dok su mu tragovi
vodili u suprotnom pravcu, napravio je pun krug u smeru kretanja kazaljke na
satu, a zatim opet suprotno od kretanja kazaljke na satu. Toranj se zanjihao i
dvadesetpetomilimetarski top je opalio negde u pravcu zapada. Trzaj jedva da
je malo zanjihao Basilisk: Ljuljajući se na talasima produžio je napred i
izašao iz vode dok je ubrzavao prema obali.

"Probaj to sa bilo kojim drugim vozilom," ponosno je rekao Merčant.
"Da li on može da savlada i kose nasipe?"
"Naravno. Sve dok doseže do najdublje tačke vode,, neće potonuti."
"Pa, stvarno sam impresioniran. Neverovatna mašina," rekao je Vilman.
"Nisu nam bili potrebni u Iraku, ali skoro na svakom drugom mestu jesu -
dobili ste pokretljivost haverkrafta ne koristeći efektat hokejaške pločice."
"Hvala," rekao je Merčant. "Mislio sam da treba da ga vidiš pre nego
prođe kao B-49 - iseckan na komadiće za otpad ili u muzeju Istorijskih
zanimljivosti."
"Molim?"
Merčant je pokazao glavom u desno, i dva čoveka krenula su u laganu
šetnju niz betonsku plažu veštačkog jezera. "Basilisk je trebalo da zameni obe
verzije Bredlija. Ali u ponedeljak su me obavestih da je stopirana porudžbina
sledećih šest prototipa, i da je cela proizvodna linija dovedena u pitanje.
Pentagon ponovo procenjuje njegov razvoj i program nabavke oružja. Svaki
ugovor koji sadrži kočnice cvili da zakoči."
"To i nije veliko iznenađenje, zar ne?" pitao je Vilman.
"Nije. Ali čini mi se da mnogi od njih nikada više neće nastaviti da rade,
uključujući i ovog. I ako domaću proizvodnu liniju ne dovedemo do određene
veličine, nikada nećemo dobiti dozvolu za izvoz, čak ni za prodaju
prijateljskim zemljama - što znači kraj naše investicije vredne četiri stotine

miliona dolara i proizvodne linije koja nam je mogla doneti dvadeset
milijardi dolara i uposliti šezdeset hiljada kvalifikovanih radnika. Ako ovo
propadne, mi nemamo šta da im ponudimo."

"Da li mi to pričaš jer hoćeš da se osećam krivim, ili zato što hoćeš nešto
od mene? A i ako hoćeš, da li si siguran da je to nešto što mogu da ti dam?"

"Tražim prijateljski savet i ništa više," rekao je Merčant. "Gravere, skoro
cele prošle nedelje sam bio u Veilu, vodeći privatne razgovore sa nekim
poznanicima koji imaju slične probleme. I posle svih tih razgovora, nismo
mogli da se složimo kako treba da reagujemo. Rastali smo se - da kažem jako
podeljeni, i strašno zabrinuti."

"Ako se ti tvoji poznanici zovu Barton, Lajtner i Salivan, onda je to
razumljivo," rekao je Vilman, imenujući direktore ostala tri američka
konglomerata za odbranu. "Imaš veliku odgovornost i mnogo uticaja na
živote ljudi."

Merčant je iskoračio ispred Vilmana i naglo stao, posmatrajući ga pravo u
oči.

"Gravere, ti znaš da ja ne marim za politiku - meni je apsolutno isto da li
gradim karipsku krstareću podmornicu ili kuće na točkovima za Mars, ako je
to ono što država hoće da kupi. Elajd Dženeral gradi visoko kvalitetna vozila
za bilo koju sredinu - kopno, more, vazduh, kosmos. Naši kupci su ti koji
insistiraju da ta vozila natovarimo oružjem."

"'Kada bi želje bile vasionski brodovi...' ja znam da ti veruješ u to Džulz. I
zarad starog prijateljstva, neću to osporiti, bar ne sad."

"Hvala ti," rekao je Merčant. "Najgore u svemu tome je to što imam sto
sedamdeset i pet hiljada ljudi koji zavise od teorije naoružanog zastrašivanja,
kako bi platili račune i pokrili upis svoje dece na koledž. Zato moram da
pitam da li je prekasno da ovaj voz u kome se vozimo izbacimo iz šina?"

Sve do tog trenutka bili su sami, izolovani od ostalih, iza zavoja jezera
udaljeni nekih dvesta metara od vozila i njihove posade. Vilman je bacio
pogled u tom pravcu i rekao: "Prekasno, Džulz."

Merčant je i očekivao takav odgovor koji će potvrditi stav koji je zauzeo
na sastancima u Veilu. "Da li imaš neku ideju šta bismo sada trebali da
radimo? Mi ovde govorimo o presušivanju sedamdeset milijardi godišnje iz
ugovora sa državom i o gubitniku dvadeset i pet milijardi godišnje od izvoza
oružja."

"Ako tražiš sažaljenje Džulz, trebalo je da znaš da ja nisam baš zahvalna
publika za te stvari," rekao je Vilman. "Ti predstavljaš četiri jahača

Apokalipse - Elajd Dženeral, Boing, Lokmar, Junajtid Tekstron. Vi ste dobro
zaradili na tuđim patnjama. Ako ti treba da budeš taj koji će sada da pati - pa,
iskreno govoreći, teško mi je da se pretvaram da je to nešto strašno."

"Zapravo nećemo mi biti ti koji će patiti, Grovere. Mi možemo da
smanjimo platni spisak, zatvorimo fabrike, otpišemo otkazane projekte, sve
dok nas ne bude onoliko koliko ostatak našeg posla može da izdržava. Meni
će biti teže nego ostaloj trojici - jer se više od pola poslova Elajd Dženerala
radi za vojsku. Ali čak i mi možemo u nekom obliku preživeti."

"Pa, u čemu je onda problem Džulz - interesuje te kolika je vrednost
akcija korporacije koju poseduju tvoji zaposleni? Koji je razlog te 'strašne
zabrinutosti'?"

Merčant je odmahnuo glavom. "Iznenađen sam što uopšte to pitaš. 'Četiri
jahača Apokalipse' poseduju glavne objekte na šezdeset i tri lokacije u
trideset i tri države. To će biti ekonomska katastrofa ekvivalentna zemljotresu
u Los Anđelesu, poplavi u donjem delu Misisipija, i uraganu na obali Floride
i to sve u jednoj nedelji. Bićeš svedok stotinama hiljada otkaza samo u prvoj
nedelji - uglavnom će u pitanju biti visokokvalifikovani, i visoko plaćeni
poslovi koji izdržavaju porodice profesionalaca."

"Već smo prošli kroz ovakve cikluse u prošlosti - redukcije u industriji,
poslovne dislokacije, tehnološki preokreti," rekao je Vilman. "Sve je to
privremeno. Za godinu dve, ekonomija reapsorbuje talente."

"Da, ali se izgube specijalne sposobnosti, udružene akcije, tehnološki i
intelektualni mišiće koji se razviju kada skoncentrišete talente na jednom
mestu. Grovere, voleo bih da probam da zadržim što je više tih ljudi na poslu.
Voleo bih da timovi ostanu zajedno i da ih zadržim na zadatku."

Vilman se namrgodio u znak neslaganja. "Ti govoriš o poslu koji se daje
nekom da bi ovaj imao šta da radi, o socijalnoj pomoći. 'Hajde da kupujemo
nekoliko bombardera godišnje kako bi Palmdejl fabrika i dalje radila, hajde
da napravimo nosač aviona koji nam nije potreban da se Njuport njuz ne bi
raspao.' Ali ti si spreman tako nešto da uradiš samo kada misliš da će ti taj
mišić biti kasnije potreban. Ovog puta, nisam siguran da će ikada doći jedno
takvo 'kasnije'."

"Upravo o tome želim da razgovaram", rekao je Merčant. "Za šta bismo
još taj mišić mogli da upotrebimo. Želim da razgovaram o tome da li smo
sigurni da nam nikada više neće biti potrebno da znamo kako se grade
podmornice za diverzantska dejstva ili nevidljivi bombarderi, kao i o tome šta
bismo mogli da radimo sa sobom dok čekamo da to otkrijemo.

O tome želim da razgovaram, ali ne i o socijalnoj pomoći, Grovere - ne o
konstruisanju stvari od kojih nemamo koristi, ili o tome kako da utrošimo
duplo više vremena da napravimo to što nam je potrebno. Želeo bih samo da
sednem i porazgovaram sa predsednikom o mogućnostima." Merčant je
oklevao, a onda odlučio da izvuče poslednji štih koji je imao. "Voleo bih da
mi se pruži šansa da sa njim porazgovaram o misiji u Evropi koju bi vodili
naši ljudi - o slanju svemirskog broda u orbitu, o postavaljanju guseničara na
led, i podmornica u okean. Šta misliš da li bi on bio voljan da me sasluša?"

Iz Vilmanovih začuđenih očiju se jasno čitalo da je on napokon čuo nešto
što ga je iznenadilo - i zaintrigiralo. Merčant nije znao da li je ono što ga je
privuklo bila sama ideja ili mogućnost za preorijentisanje jednog od četiri
jahača Apokalipse sa haotičnih na stvaralačke postupke. Ali Vilmanove reči
su otvorile vrata dovoljno široka da mu uliju nadu.

"Ne znam da li će predsednik biti voljan da te sasluša," rekao je senator
polako. "Ali ja sigurno hoću. Da li imaš ovde dovoljno mesta za dve stolice i
čiviluk za šešire?" Merčant se nasmejao. "Da, Grovere, imam. Imam i kafu u
neograničenim količinama, kao i ključ od muškog WC-a."

"Ako budemo pili kafu onda će nam ono drugo sigurno trebati - naročito
u našim godinama." Lupio je rukom Merčanta po ramenu i okrenuo ga u
pravcu odakle su došli. "Pa, vorent-oficiru, hajde da popričamo o tome šta
ćemo da radimo posle rata."

Sada nam je sve izmaklo kontroli.
Kada je jednog jutra pre četiri meseca Mark Breland ovo rekao Džonu

Trentu, istinitost ovih reči mogla se shvatiti samo na intelektualnom nivou.
Sada je on za to već pribavio sve neophodne dokaze koji su potvrdili ono što
je on već unapred znao. Nije više bilo 'normalnih' dana - izgleda da se
dešavalo nešto potpuno neočekivano, a ipak u isto vrerne sasvim razumljivo.

"U dobra vremena," objašnjavao je Stepaku, "posao predsednika
podsećao je na pokušaj upravljanja klimavim minibusom niz nepoznat
planinski put, dok ovaj juri velikom brzinom, a tri tetke i tašta ti za to vrerne
u isti glas daju savete kako treba da voziš."

"A kako je sada?"
"Sada je kao da pokušavaš da naučiš da surfuješ," rekao je Breland. "A
surfovanje nije nešto što mi u Pensilvaniji baš često upražnjavamo."
Ali ova metafora je značila više od obične poente vica za Brelanda.

Kontrola koju je on imao bila je više nego slaba, a sile tako snažne i
uzburkane, tako da je izgledalo kao da on provodi svo svoje vrerne padajući,
zatim ponovno se uspinjući, ili nesigurno pokušavajući da održi ravnotežu.

Ponekad se dešavalo da događaji jedva uspeju da stignu do vrha reda za
čekanje na informativnim kanalima, potpuni i daleki, pogodni jedino da
izazovu čuđenje ili gađenje, veličanje ili žaljenje. Dešavali su se i oni drugi
koji bi se istog trenutka našli na vrhu predsednikovog dnevnog plana, a
ponekad su tamo i ostajali, zahtevajući neprestanu pažnju. Breland je dva
pokušaja atentata - jedan u zemlji a jedan iz inostranstva - stavio u ranije
pomenutu kategoriju. Pokušaj pokretanja postupka protiv njega - na osnovu
generalnog sporazuma - pripao je drugoj kategoriji.

Breland je preživeo sva tri napada, ali je zadobio i druge rane koje nisu
zarastale. Sve veća očekivanja poljuljala su njegov rejting u očima onih koji
su ga podržavali. Neverovatne koalicije učtivih i neučtivih libertarijanaca,
patricijskih industrijalaca i fanatičnih patriota kritikovale su ga sa oba kraja
političkog spektra, pomoću prefinjene mejling kampanje i koordinirane
protestne kampanje koje su bile njihovo glavno oružje.

Iako su do izbora ostale još dve godine, drugi mandat je bio izgubljen
poduhvat, a po Nolbijevom naređenjenju o tome se jednostavno nije pričalo
ispred predsednika. Pažnja osoblja bila je usredsređena, po definiciji
potpredsednika Toni Frenklina, na 'lečenje temelja.'

Ne možemo kontrolisati to šta će se desiti kada odemo odavde, ni kada će
taj dan doći, obrazložila je u svom dopisu koji je postao poznat kao Pohvala.
Ne možemo garantovati da ćemo završiti ti ono što smo započeli. Ne možemo
garantovati da će naši naslednici poštovati ni našu nameru niti naše napore.
Jedino što možemo uraditi, u vremenu koje nam je preostalo, jeste da
izvučemo najviše s obzirom da se nalazimo tu gde se nalazimo. Ako iza sebe
ostavimo samo planove, sigurno je da je to nešto što se lako može ignorisati.
A ako iza sebe ostavimo samo prazninu, ona se lako može popuniti. A ako
jedino što postignemo jeste da nagomilamo radnike i zalihe, oni se lako mogu
preraspodeliti na druge zadatke.

Ali ako se posvetimo samo ovom cilju i nijednom drugom, prikupljajući
pomoć gde god na nju na idemo, verujem da imamo dovoljno vremena da
postavimo čvrst temelj za mirno razoružanje, sa stubovima koji će se
protezati sve do socijalnog temelja. I ako marljivo negujemo i posmatramo
naše temelje sve dok se beton ne konzervira i ne bude spreman da podnese

sve težine koje smo mu namenili, tek onda će oni koji nas prate imati mnogo
problema da ga rastave ili da ga ignorišu. Biće to stalna postavka na
političkoj sceni, opomena za nove mogućnosti. Šta naši naslednici budu
odlučili da sagrade na njemu biće pod uticajem onoga šta smo mi učinili
kada smo pripremali tlo, a njihove izbore ćemo svi mi biti u mogućnosti da
vidimo i ocenjujemo.

Možda još uvek nije vreme da se ova vizija sprovede u delo. Prirodu ove
tvrdnje možemo zauvek promeniti, i ponuditi onima koji dele našu viziju,
simbol i primer oko koga se mogu okupiti. Može biti da nije u našoj moći da
ubrzamo budućnost - ovo je još uvek mlada zemlja, koja s vremena na vreme
tvrdoglavo odbija da gleda na duge staze. Ali mi još uvek možemo biti glas
ostvarenog proročanstva, babica ako ne i majka novog doba. Naše
angažovanje i primer koji dajemo postaraće se da budućnost, kada ona dođe,
donese više od prolazne sličnosti sa našim idejama o bezbednijem i
kulturnijem društvu.

To ovaj trenutak od nas zahteva. To je ono što mi treba da pružimo
predsedniku. Svaki dan je od suštinskog značaja.

Odštampano sitnim štamparskim slovima na pisaćem papiru finog
kvaliteta umesto na kompjuteru u elektronskoj pošti, pojedinačno potpisano
od strane bivšeg senatora Alabame i koje je ona lično isporučila u skoro tri
stotine odseka koji su se. nalazili u zgradi Izvršne vlasti. Pohvala je imala
dalekosežniji uticaj na osoblje nego što je Breland ikada mogao da
pretpostavi. Došlo je do pregršta dezertiranja i ostavki, ali oni koji su ostali
zbili su redove oko predsednika i pokušali da ga zaštite od oluje koja je
besnela oko njih.

Ironično, ali jedna od sigurnih luka koju su za njega sagradili, bila je
Zapadna Evropa. Breland je bio popularniji u Koloni nego u Čikagu,
poštovaniji u Bonu nego u Bostonu. Sve zemlje Evropske unije su već
odavno rešile pitanje posedovanja privatnog vatrenog oružja, šta više, one su
to rešile u korist javne bezbednosti. Tipičnom građaninu Engleske, Nemačke
ili Francuske bilo je teško da shvati kako je moguće da američki predsednik
ima probleme zato što nudi rešenje, koje je ionako došlo sa velikim
zakašnjenjem, za nešto na šta su oni gledali kao na jednu ružnu mrlju za ono
što Amerika simbolizuje.

Ali u pitanju je više bila Brelandova popularnost a ne sažaljenje koje su
osećali za nekoga koga su nepravedno oklevetali. Većina tih istih zemalja iz

Evropske zajednice decenijama su se borile protiv urbanog terorizma, a to što
im je Breland poklonio Okidač dalo je policiji novo moćno oružje u borbi
protiv automobil i paket bombi. Za razliku od Amerike, u Evorpi nije bilo
otpora kreativnoj i agresivnoj upotrebi Okidača.

Izdanci Marka I bili su zakopani ispod desetina raskrsnica u Parizu i još u
tri druga grada u Francuskoj, na taj način stvarajući ograničene rešetke koje
su otežavale transport bombi u bilo koji deo grada. Kontrolni punktovi sa
masivnim blast deflektorima bili su postavljeni duž voznih i tunelskih prilaza
na autoputu u švajcarskim Alpima. Velike oblasti Londona, Belfasta, Ženeve,
Amsterdama, Rima, Varšave i Berlina - neke veličine četrdeset kvadratnih
blokova - evakuisane su zbog provere neeksplodiranog artiljerijskog oružja, a
zatim su stavljene pod stalnu zaštitu Marka I.

Stvaranje ovih 'sigurnih zona' bio je proračunat rizik, mada je bilo i nekih
žrtava, iako je prethodno izvršeno skeniranje terena radi detekcije metala i
magnetnih anomalija. Tako da su crkva iz trinaestog veka u Bolonji, San
Francisko, i deset godina star državni vojni centar u Bonu delimično srušeni,
a iza njih su ostali samo duboki krateri od avionskih bombi i požara koje su
prouzrokovale V-1 bojeve glave koje su eksplodirale ispod podruma i jako
oštetile blok stanova nedaleko od Parlamenta. Ali sigurne zone, obleležene
Brelandovim plavo-belim simbolom na kome se nalazila golubica, bile su
veoma popularne među turistima kao i među stanovnicima tako da ti gubici
nisu osujetili program.

U isto vreme, preko evropskog kontinenta, kvadratni kilometri polja i
šuma čišćeni su od bombi i granata koje su ostale posle ratova koji su se
vođeni skoro dva veka. Dokazano je da se zapanjujuća količina zastarele
artiljerije još uvek nalazila u zemlji, tako da je čišćenje terena postalo pravi
spektakl koji je redovno pružao spektakularne predstave informativnim
mrežama.

Izvan Evropske zajednice, slični "an ti teroristički protokoli" i
"zabranjene zone" počeli su da se pojavljuju duž reke Nil, gde je nova
demokratska vlada Egipta čeznula da ponovo namami Zapadnjake u piramide
i hramove; u Sarajevu, gde su bili odlučni da od njega ponovo naprave jedan
lep, kosmopolitski grad kakav je bio pre prvog civilnog rata; u Singapuru,
koji je bio okružen nečim što se moglo nazvati rovom Okidačevog polja i
izdavao se za "grad-ostrvo mira."

Tamo negde na Dalekom istoku, vlade više od deset ostrvskih nacija od
Solomonovih ostrva do Filipina tražile su od Sjedinjenih Država i Japana da

se vrate i očiste ne samo bojišta već i teritorijalne vode na kojima su se borile,
a mornarica Sjedinjenih Država je započela testiranja šlepovanog niza
Okidača na Gvadalkanalu. Premijer novoujedinjenog Vijetnama uputio je isti
apel vladama Francuske i Sjedinjenih Država.

Posmatrano iz okruga Eureke, Nevade ili Prinstona, ili sa Goldstajnovog
imanja u Merilendu, sve ove aktivnosti su izgledale kao korenito oslobođenje
od optužbe, garancija da neće biti povlačenja.

Ali posmatrano iz kancelarije senatora Vilmana i koalicije Razumom
protiv ludila, kancelarije generala Medisona i ostalih članova vrhovnog
vojnog štaba: Ansona Tripa i Saveta državne bezbednosti, Ričarda Karera i
geopolitičkih analitičara iz Ministarstva inostranih poslova, pogled je bio
drugačiji. Oni nisu brinuli o čišćenju terena do koga bi došlo posle poslednjeg
rata, već o tome kako da ga spreče - ili, ako bi to bilo neophodno, kako da
pobede u sledećem. Šta više, još uvek nikome nije bilo jasno da li bi Okidač
mogao biti od pomoći u bilo kojoj od ove dve stvari.

Niko u tim krugovima nije verovao da će samo mirne demonstracije ove
tehnologije učiniti Okidač efikasnom merom zastrašivanja protiv agresije.
Bilo je rasprostranjeno verovanje da će neko, nedge, morati da pokrene
naoružane snage i da ih postavi na granicu. "Doći će do nove Hirošime" bila
je jeziva fraza koja se mogla čuti na svakom koraku.

I tako su oni čekali, spremajući se za ono što su smatrali pravim testom
Okidača, znajući da će test morati da se ponovi ako njihova reakcija bude
prespora ili preslaba. Čekali su da se čuju govorkanja o agresiji na mestu do
koga mogu stići brzo i u punoj snazi, govorkanja koja bi bila dovoljno glasna,
tako da bi svi mogli da primete kada i kako su ona ućutkana.

Čekali su ukočeni zbog neizvesnog ishoda ove igre, ne znajući ko im je
suparnik. Čekali su, i dok su čekali trening se nastavljao, pripremanje
nenaoružanih pilota, mornara i vojnika da se suprotstavi napredovanju vojske
koja vrši invaziju. U slučaju da Okidač ne profunkcioniše, bili bi izgubljeni
životi mnogih ljudi iz specijalne jedinice za taktičke intervencije.

Čekanje se napokon okončalo 6 juna, kada je doživotni predsednik Hasan
Husein zahtevao od Sirije, Saudijske Arabije i Kuvajta da prekinu
građevinske radove na seriji uskih, pedeset metara visokih tornjeva lociranih
unutar njihovih granica sa Irakom.

"Mi znamo koja je prava svrha ovih konstrukcija," izjavio je Husein u
obraćanju naciji od koga je zastajao dah. "Mi znamo da su izjave o štitu
lažne. Ovi tornjevi se grade kako bi naši neprijatelji mogli da nas špijuniraju,

kako bi nevernici mogli da drže pod prismotrom naša sela, gradove, ulice,
domove i džamije. Ovi tornjevi se grade da bi naši neprijatelji mogli da
usmere svoje rušilačke energije prema našim telima dok mi spavamo;
energije koje će izazvati karcinome koji će rasti i ukrasti živote našoj
nerođenoj deci.

Mi nećemo dozvoliti da do ovih napada dođe. Nećemo prihvatiti ove
podmukle invazije na naše suverene teritorije i naša sveta mesta. Tornjevi
moraju biti srušeni. Ako oni koji kuju zaveru protiv nas ne napuste pravac
kojim su krenuli i ne unište svoja zla oružja, onda ću ja istog trenutka poslati
naše hrabre pilote i vojnike da slome i oteraju naše neprijatelje."

Kako bi potkrepio svoj ultimatum, Hasan Husein je poslao na jug dve
oklopne divizije u pratnji artiljerije i protuavionskih baterija na raskrsnicu
Rafah na samoj granici sa Saudijskom Arabijom, gde je stajao niz završenih
tornjeva u dužini od osam kilometara. Ali pre nego što su redovi tenkova
uopšte uspeli da stignu do ovih privremenih logora, kombinovane Predator F-
22 i F-117B Najthok eskadrile su preletele pola sveta i sletele na Al-Hijanij,
koji se nalazio na samo četrdeset minuta od granice.

Stari modeli Najthoka nosili su vojnu verziju Marka I u svojim
unutrašnjim odeljenjima za specijalnu namenu, dok su Predatori nosili
dalekometnog Marka II u velikim aerodinamičnim odeljenjima ispod trupa
aviona. Međutim, čak su se i posade tih aviona prećutno pitale kako se osam
nenaoružanih aviona koji ne nose projektile, i koji u prednjem delu umesto
uređaja za izbacivanje projektila nose kamere, mogu izboriti protiv više od
sto dvadeset tenkova. Oni su slušali Brelandovo javno upozorenje upućeno
Huseinu, bez imalo nade da će ovaj na to obratiti pažnju.

Sledećeg jutra, iračke snage su se u roku od jednog sata približile granici,
a Hasan Husein je izrekao još jedan ultimatum, koji je ovoga puta u njegov
spisak zločinaca uključio i Sjedinjene Države. "Mi nećemo čekati da
postanemo vaše žrtve, ili da bespotrebno ugrozimo naše borce. Nećete nas
nagovoriti na dugačke pregovore ili nas usporiti svojim praznim obećanjima.
Tornjevi moraju biti srušeni odmah."

Pre sumraka spakovale su se i povukle zadnje građevinske ekipe koje su
izvodile radove duž granice Saudijske Arabije.

U dva popodne po Vašingtonskom vremenu, Stepak i Trip su prekinuli
predsednika Brelanda koji je bio na sastanku kako bi ga izvestili o onome što
je ličilo na napad Iraka. "Dobili smo nove satelitske podatke," rekao je Stepak
dok su žurnim koracima išli kroz hodnike prema kancelariji za urgentne

sastanke. "Iračke jedinice nedaleko od Rafaha kreću se velikom brzinom, a
još šest divizija napreduje putem Al-Basrah prema Safvan ulazu u Kuvajt."

"Znači ipak je Kuvajt meta," rekao je Breland dok je proučavao mapu.
"Rafah je bio samo mamac."

"Izgleda da je tako," rekao je Trip.
"Koliko im vremena treba?"
"Po našim procenama snage koje idu iz pravca zapada će verovatno ući u
Kuvajt preko Vadi al-Batina, gde je deo tornjeva još uvek u izgradnji. Ako
nastave dosadašnjim tempom mogu da stignu nešto malo pre mraka po
lokalnom vremenu. Snage iz pravca istoka mogu stići do Safvana sat ranije.
Rešetka je tamo aktivna."
"Rakete ili artiljerija?"
Stigli su do kancelarije za urgentne sastanke upravo u trenutku kada je
Breland postavio pitanje, i sekretar odbrane je otišao direktno do operativne
mape. "U poziciji da stignu do Al-Kuvajta su: ovde, ovde, i ovde. A ako se
stvari budu odvijale po dosadašnjem scenariju, gospodine predsedniče,
očekujemo da će ih i u potrebi ti."
Stepak je oklevao, a zatim se okrenuo licem prema Brelandu. "Znam da
ste nameravali da sačekate dok tenkovi ne pređu granicu, tako da se činjenica
da je Irak agresor ne može dovesti u pitanje. Ali ako GA-30 poseduju
hemijske bojeve glave, možemo očekivati deset hiljada mrtvih u Kuvajt
sitiju. Ako poseduju biološke, licitacija počinje kod cifre od trideset hiljada.
Da li da sačekamo da Iračani primene artiljeriju, ili da preuzmemo inicijativu
i krenemo na njih?"
"Koliko brzo možemo reagovati od trenutka kada oni krenu? Da li se
možemo dovoljno približiti da sačekamo prvi napad?"
General Holi je istupio kako bi postavio pitanje. "Najthok avioni nemaju
veliki kapacitet da se zadrže na jednom mestu. Predatori imaju veći kapacitet,
ali da budem iskren, nemamo dovoljno aviona da pokrijemo sve baze, ili da
pokrijemo gubitke do kojih može doći ako na taj način izložimo svoje
avione."
"Da li možemo uključiti još neke avione?"
"Imamo šest lovaca koji su opremljeni Okidačima na brodu Truman u
mediteranskom moru," reako je admiral Džejkobs. "Isuviše su daleko. Imamo
još šest na Reganu, u zapadnom delu Indijskog okeana; sa mogućnošću
vazdušnog punjenja goriva, možemo ih pre zore dovesti samo do iračko-
kuvajtske granice, ali i pitanje tajminga je nezgodno - potrebno nam je

odobrenje za pokret u roku od sledećih pola sata, da ne bi zakasnili."
Breland je seo za okrugli konferencijski sto. "Potrebne su mi predloži,"

rekao je. "Ne očekujte da ja izvedem udarac."
"U redu, gospodine predsedniče," rekao je Stepak. "Mi preporučujemo da

narušimo granicu i preuzmemo inicijativu. General Medison predlaže da
odmah za artiljerijom pošaljemo u Irak jedan F-22 i jedan F-117B, i da
tempiramo napad trideset minuta pre nego što oklopne jedinice stignu u
Kuvajt. Ostala četiri aviona u Al-Hijaniju treba da krenu za oklopnom
kolonom iz Aš-šabakana i da je presretnu na granici. Poslaćemo četiri aviona
sa Regana da presretnu kolonu iz pravca istoka kod Safvana."

"Planirani gubici?"
"Dvadeset posto. Tri aviona."
"Da li oni mogu da izvrše zadatak?"
"Radije bih da imamo duplo više aviona, i vrhunsku taktičku podršku za
njih," rekao je Medison. "Daćemo sve od sebe da izvršimo zadatak sa onim
čime raspolažemo."
"Da li možemo biti sigurni da ovo nije još jedan mamac?"
"Možemo, ako mi prvi napadnemo."
"Hoću da izdam još jedno upozorenje."
"Onda planirajte udvostručene gubitke, a ja vam ne mogu garantovati
rezultate. Izričito vam savetujem da to ne radite. Već ste ih obavestih da smo
tamo, a i zašto smo tamo. Ako im kažete da smo prozreli njihov mamac, to će
verovatno odati prednost koju imamo, a koja će nam verovatno biti potrebna.
"
Trip je stao desno od Brelanda. "Gospodine, razmislite...," rekao je tiho.
"Šta ako ih ponovo upozorite, i oni prekinu svoju akciju? Da li je to zaista
ono što mi hoćemo?"
Njegova implikacija je Brelandu bila neukusna isto kao i izgled za
iniciranjem neprijateljstava na teritoriji Iraka. Odgurnuvši stolicu unazad,
ustao je i prišao operativnoj mapi i počeo da je proučava prekrstivši ruke na
grudima. Problem je bio u tome što se mapa sastojala samo od obojenih
senzora, poput nepravilne šahovske table sa neobičnim figurama. Tako da je
morao da se napregne da na njoj vidi ljudska bića: američke pilote, iračke
tenkiste, kuvajtske vojnike i građane, artiljerce koji očekuju da će biti pedeset
kilometara od sukoba.
Ipak nam nije potrebna Hirošima. Prokleti da su što ne veruju, razmišljao
je Breland ogorčeno. Prokleti da su što su spremni da iskopaju ratnu sekiru -

i što me čine obaveznim da im je oduzmem. A to znači da bilo kakve
poluakcije ne dolaze u obzir - a takva sila mora biti primenjena da im više
nikada ne padne na pamet da je ponovo iskopaju. Prokleti da su svi...

"Slažem se sa planom koji je izložio sekretar odbrane," rekao je, ne
skrećući pogled sa mape. "Pošaljite avione u Irak."

Neposredno pre svitanja četiri aviona su jurila kroz skoro potpuni mrak u
noći bez mesečine, klizeći jedan pored drugoga dvesta metara iznad pustinje.
Ni radari ni stražari nisu primetili te uglaste crne figure kako seku nebo
brzinom koja nadmašuje zvuk njihovih sopstvenih motora, dok napokon nije
bilo kasno, i dok pakleni stubovi u vidu paljbe nisu markirali lokacije na
kojima su se nalazili kamioni sa municijom koji su bili pripremljeni da uvedu
u borbu velike čelične cilindre dalekometne artiljerije.

Iz pilotskih kabina, izgledalo je kao da se svaka gromoglasna eksplozija
probija naviše prema njima, hvatajući se za fine površine aviona, sipajući
šrapnele po rotirajućim oštricama turbina, mekanim telima pilota. Najžešći
potresi nosili su njihove avione po nebu kao u olujnoj noći. Ali brzina kojom
su išli nosila ih je daleko od opasnosti u sigurnost, kao da jašu na krilima
haosa.

Razdvajajući se u parove, izvršili su još četiri napada na utvrđene borbene
položaje i obližnje privremene logore koji su sada goreli u plamenu.
Poslednji napad je izvršen u tišini, kao da na zemlji ispod njih nije ostalo
ničega ili nikoga da ugrozi avione.

Niz Az-Zabajr put, još četiri duha su jurila i ščepala svoj plen - dugačak i
loše nanizan konvoj podrške bio je u pratnji kilometar i po dugačke kolone
rusko-indijske oklopne jedinice. Jedan Najthok je leteo tik iznad desne strane
puta, dok je drugi bio tik iznad leve, tako da im je jedan prelet bio dovoljan
da u potpunosti unište konvoj. Predatori, koji su za njima išli kao osmatrao,
nisu imali metu u koju bi uperili svoje Mark II jedinice, kao ni razlog za
drugi prelet.

Kada su sustigli kolonu oklopne jedinice, ona je bila u potpunosti
rasturena, izbačena sa puta na pesak. Za manje od dva minuta, svaki tenk je
bio poput mrtvačkog kovčega u plamenu. Simbolična mitraljeska vatra u
prvim sekundama ispaljena ka avionima nije pričinila nikakvu štetu, a čak ni
radio upozorenje upućeno od strane konvoja koji je išao iza, nije omogućilo
ni jednom od protivavionskih lansirnih uređaja da opali niti jedan projektil na
napadače koji su leteli nisko.

Treći element zabranjenih snaga, koji je bio sastavni deo ratne mornarice

sa Regana, stigao je kasno u Safvan. Njegov nepogrešivi raspored letenja
omela je nekolicina manjih havarija i problema sa vazdušnim punjenjem
goriva. Već je bilo svanulo kada su avioni konačno stupili u kontakt sa
svojim ciljevima.

Ali na zaprepašćenje pilota, iračka kolona, koja je brojala više od 220
tenkova i ostalih vozila, nije išla prema Kuvajtu, niti je bežala u pravcu iz
koga je došla. Umesto toga, stajala je tu na mrtvoj tački, nasred puta na
kilometar od Safvana, a isečeni dupli red vozila jasno se mogao videti sa
kuvajtskog graničnog stražarskog mesta. I sa jedne i sa druge strane puta,
razbacani po jalovoj zemlji, ali držeći se podalje od tenkova, nalazile su se
stotine, možda i hiljade iračkih vojnika na nogama.

Bilo je potrebno obaviti nekoliko radio poziva u sledećih par minuta da bi
misterija bila rešena. Napokon su piloti koji su kružili iznad njih dobili
potvrdu od strane kuvajtskih snaga sa granice, da je neverovatan prizor ispred
njih, u stvari, neobična stvarnost. Vojnici na nogama bili su članovi
tenkovske posade, koji su napustili Svoja vozila kako ne bi odleteli u vazduh
zajedno sa njima.

"Verovatno su dobili informaciju šta ih čeka. Nemojmo ih razočarati,"
rekao je vođa leta i poveo svoje kolege pilote dole.

I to je, najzad, bio kraj početka. Za manje od jednog sata, nekoliko
nenaoružanih aviona rastavilo je moderne oklopne invazivne snage,
metodično uništavajući njihovu opremu i, što je još bitnije, slamajući njihovu
volju. I upravo je priča o bitki - o događajima kod Safvana, neverovatne slike
koje su snimili vojni reporteri sa zemlje - potvrdila i pristalicama i onima koji
su bili skeptični po tom pitanju, da je zora nove ere svanula, i da nema
povratka.

18

LUDILO

"Kada bi postojao narod koji je postigao takav nivo etičke kulture da odbija
da objavljuje ratove Hi da nosi oružje, koji je sačuvao ono malo pameti,
dobili biste narod ljubavnika, dobrotvora, narod pravih, velikih i sposobnih
ljudi,"

- Ralf Valdo Emerson

Zabeleženo je da je parnica Nacionalnog udruženja strelaca protiv Okidača
od prvog dana imala poseban tretman.

Sudiji Virdžinija Hauard iz okružnog suda u okrugu Kolumbija bile su
potrebne nepune dve nedelje svedočenja i četiri dana razmišljanja da donese
presudu kojom podržava stav NUS-a da građani imaju pravo na oružje, ali da
nemaju pravo na Okidače. Nalog koji je izdala zabranjivao je korišćenje
saveznih fondova za razvoj, proizvodnju ili tehnološko usavršavanje
Okidača. Ali onda je razbesnela Džona Trenta, jer je bukvalno već sledećeg
trenutka, povukla naredbu i stavila slučaj na čekanje za apelacioni sud.

"Zašto?" tražio je odgovor od svog advokata, Filbija Lankastera. "Ona
jednom rukom daje, a drugom uzima. Zar ona nije jedna od nas?. Kome još
ona duguje?"

"Ona je sudija tek tri godine," odgovorio je Lankaster. "Ovo je prevelik
zalogaj za nju, i očigledno da želi da prebaci odgovornosti na apelacioni sud.
Ne brini zbog toga. Odluka će prevagnuti u našu korist. Prava akcija počinje
tek sada."

U roku od nekoliko dana, podneto je devet peticija višem sudu koje su se
zalagale za izdavanje sudskog naloga za sakupljanje arhive iz nižeg suda,

uključujući i onu očekivanu koju je Doran Daglas podneo u ime Ministarstva
pravosuđa. Kao odgovor na to iz suda su zahtevali da u apelacionom sudu,
koji je već imao unapred zakazana suđenja, odmah preuzmu ovaj slučaj.

Onog trenutka kada je slučaj NUS protiv Sjedinjenih Država dospeo u
ruke Vrhovnog suda, prebačen je za početak meseca, na taj način preskačući
više od nekoliko desetina drugih slučajeva koji su bili na dnevnom redu za
suđenje. Usmena objašnjenja za ovakav postupak čula su se tek deset nedelja
nakon što je postupak prvi put pokrenut. Odstupivši od uobičajene prakse,
sud je na osnovu člana 28 iz pravilnika odobrio da se utvrđeno vreme od
uobičajenih pola sata za svaku stranku, produži na četrdeset pet minuta.

Vrhovni sud je otišao još dalje u ostupanju od uobičajene tradicije i
dozvolio je da po četiri predstavnika iz utvrđenih grupa, koje su podnele
amicus curiae rezime činjenica, takođe učestvuju i diskutuju pred sudijama.
Udruženja Vlasnici oružja Amerike i Alijansa za drugi amandman pojavili su
se kao podrška NUS-u, dok su koalicija Razumom protiv ludila i HCI stali u
odbranu protivnika oružja. Trent je bio zadovoljan prikazanim razlikama.

"Sudite o njima na osnovu onih koji ih podržavaju," rekao je u intervjuu
koji je dao na medijima neposredno pre usmenih diskusija. "Patriote i oni koji
podržavaju Ustav, podržavaju i nas stav. Socijalisti internacionalisti i
propagatori centralizovane vlasti podržavaju njihov stav. Razoružajmo
Ameriku je već pedeset godina na dnevnom redu levičara. Siguran sam da im
se Vrhovni sud neće pridružiti i na taj način počiniti izdaju."

Nijedan slučaj od slučaja Rou protiv Vejda nije izazvao takvo
interesovanje javnosti. Fondacija za javne poslove preko noći je bukvalno
pretvorila zvanični prepis iskaza u tročasovnu televizijsku dokumentarnu
dramu; kada je objavljena, veliki broj ljudi je pokušao da dođe do nje, tako da
su serveri Ojz Projekta prosto pali, a proizvođači su morali da pribegnu
sponzorisanom prenosu koji je emitovan u određeno vreme. I pored svega
toga, emisija se nalazila na vrhu svih rang listi te nedelje.

Zbog celokupne urgentnosti očekivanja su bila da će sudska odluka biti
ubrzo donešena, ali do toga nije došlo. Meseci su prolazili jedan za drugim,
sve dok se poznavaoci suda nisu složili u uverenju da se stavovi sudija bitno
razlikuju, i da su verovatno zapali u bezizlaznu situaciju.

Kako se planirani završetak godišnje sezone u Vrhovnom sudu
približavao, Lankaster je Trentu preneo govorkanja da sudije nisu čak ni
odlučile ko će napisati presudu - što bi, u slučaju da je istina, povećalo
izglede da sud pvog juna obustavi suđenje bez presude, i da ponovo nastavi u

jesen.
"Kako je moguće da je njima ovo toliko teško?" pitao je Trent

Lankastera. "Šta misliš oko čega su zapeli? U Drugom amandmanu jasno piše
sve ono što im je potrebno. Reči samih osnivača: Džordža Vašingtona -
'Oružje je odmah do Ustava po važnosti'. Džejmsa Medisona -"

"Molim te, Džone, samo nemoj celu konzervativnu knjigu citata. Na kraju
krajeva ja sam taj koji je napisao rezime."

"Znam," rekao je Trent i uzdahnuo. "Ali, oh moj bože, Filbi, sudija
Hauard je sve shvatio kako treba, a za to mu je bilo potrebno deset puta
manje vremena od vremena koje su ovi već potrošili, naravno ne računajući
odlaganje."

Po prvi put, Lankaster nije bio siguran. "Stav vlade može da pravi
probleme strogim konstrukcionistima u sudu," rekao je. Mi se nalazimo u
carstvu koje osnivači nikada nisu zamišljali. Priča se da sudije nisu podeljene
samo na dva, već na tri tabora. Teško da će to telo postići kompromis. Mogli
bismo da završimo u nekom čudnom savezu i sa nekom iznuđenom odlukom
koja nikome ne odgovara. Mislim da moramo biti spremni."

"A za to vreme se federalci smeju u sebi - fabrike bruje, kamioni se
kotrljaju, a nove instalacije Okidača se odigravaju svakog bogovetnog dana,"
Trent se žalio ogorčeno. "Zar ne možemo ništa da učinimo da se prekine
odlaganje? Zar ne postoji nijedan način da se dođe do suda? Zar ne bi trebalo
svakog jutra, šest ili deset ili dvadeset hiljada naših pristalica da bude na
stepenicama ispred suda?"

"Ma da, kako da ne. Postarajte se da ponesu pištolje i da mašu njima
iznad glave, kao što to rade na onim glupim demonstracijama svake godine.
Baš je dobra ideja zastrašivati sudije," rekao je Lankaster sarkastično.

"Džone o ovome smo pričali pre mnogo meseci - jebem Okidač je u
podrumu samog Vrhovnog suda. Ako naši ljudi urade bilo šta zbog čega bi
sudije stekle utisak da im je on potreban kako bi se zaštitili od nama sličnih
ljudi, onda je sve propalo. Propalo."

"Možda bi oni trebali da odustanu od slučaja. Sukob interesa." rekao je
Trent mrzovoljno.

"Bolje mi reci da razumeš šta hoću da ti kažem, Džone. Jedna greška, i
odbacili bismo prednost od osam godina haosa oko NFRRA. Sudije nisu
pustinjaci. Oni znaju koliko ste vi ljudi strasni, a Vrhovni sud mora da bude
oprezan da ne dođe do pokretanja još jednog dugog kontroverznog postupka.
Doći ćete do njih ako ste strpljivi, razumni i kulturni. Držite se toga i učinite

sve što je u vašoj moći da stišate strasti sve dok ne donesu presudu."
"A šta ako njihovo mišljenje ne bude išlo nama u korist?"
"Onda ćemo analizirati mišljenje sudija, i pristupićemo problemu iz

drugog ugla."
"Znači plan B bi bio više manje sličan."
Lankaster je šmrknuo. "Mogu da me spale na lomači zbog jeresi, Džone,

ali kada imaš dobre advokate, pištolj ti nije potreban."

Prvi jun je došao i prošao, a Vrhovni sud nije izneo svoje mišljenje o slučaju
NUS protiv Sjedinjenih Država, niti je napravio prekid preko leta. Ništa nije
objavio, niti ponudio bilo kakvo objašnjenje zašto je, po prvi put za više od
dve decenije, produžio svoje zasedanje. Fraza "hung court" (sud koji ne može
da donese jednoglasnu odluku) se prvi put pojavila u CNN-ovoj reportaži o
pravnim pitanjima, da bi se vrlo brzo posle toga mogla čuti na svakom
koraku.

Džon Trent je naizgled mirno prebrodio medijski pritisak u nedelji koja je
prethodila prvom junu. Svi su želeli da znaju šta on misli, ali mu je Filbi
Lankaster strogo zabranio daje bilo kakva objašnjenja.

"Ovo odugovlačenje ne treba nikoga da uzbuđuje. To nam samo govori
da sud veoma ozbiljno shvata pitanja koja su od suštinske važnosti za našu
žalbu, i daje joj ozbiljnost koju ona zaslužuje," izjavio je Trent dok je stajao
ispred novo podignutog spomenika posvećenog članovima narodne vojske iz
revolucionarnog rata u Brendivajnu, u Pensilvaniji.

"Potpuno sam siguran da će sud doneti ispravnu odluku, pravednu u
odnosu na Ustav, zemlju i naše građane, čija su prava od najvećeg značaja za
jednu slobodnu i demokratsku naciju," izjavio je on nedelju dana kasnije, dok
je stajao ispred kopije povelje slobode koja je bila veličine postera i visila je u
hodniku glavnog štaba NUS-a.

"Meni se čini da skoro svaki čovek u Vašingtonu ima veću želju da se
ovo okonča, od samih sudija. U Vašingtonu je leto, i verovatno im je vruće u
njihovim odorama," izjavio je nedelju dana kasnije u svom VR pojavljivanju
u Alter egu. Bio je to dobar tekst, iako re radilo o unapred smišljenom
govoru, a smeh koji je izazvao bio je još gromoglasniji imajući u vidu da su
mu producenti dali da obuče Davidov kostim a cela scena je bila postavljena
u virtuelnom ateljeu.

"Kad već govorimo o odorama," oštro je primetio Džej, "ako postoji neka

Monik među sudskim zapisničarima, molimo je da se javi. Mi bismo stvarno
želeli da saznamo da li se zaista radi o sudu koji ne može da donese
jednoglasnu odluku..."

Iza kamera, Trent je bio sve nervozniji. Ogorčeno je prigovarao ostalim
šefovima iz NUSa na nedostatak hrabrosti i savesti ljudi u Vrhovnom sudu,
kao i zbog činjenice da ljudi iz sudske branše, generalno gledano, nemaju
časti. Rugao se Filbiju Lankasteru i ostatku NUS-ovog pravnog tima da su
profesionalne pijavice koje bi rado izgubile slučaj samo da iskamče i
poslednji dinar iz novčanika svojih gladnih klijenata. Jedva se suzdržavao da
ne pomene Marka Brelanda, Grovera Vilmana, ili Džefrija Hortona
poimence, a kada je to konačno i učinio, obilato je svoje reči začinio
komentarima tipa "izdajnici," "lažljive bitange," "ubice," i "podle kurve."

Da bude još ironičnije, Trent je veći deo dana provodio slušajući još
zlobnija buncanja a u isto vreme se primoravajući da propagira umerenost. S
obzirom da je bio prvi u sudnici, NUS je postao gravitacioni centar u borbi
protiv Okidača. Izgledalo je kao da su najviši oficiri svake organizacije koja
se zalagala za pravo nošenja oružja, a koja je imala više od tri člana, očekivali
da dobiju šansu da razgovaraju sa Trentom nadugačko i naširoko - bilo da mu
ponude savet koji nije tražio, da ga hvale i ohrabruju, da saosećaju sa njim, ili
da ga otvoreno osude zbog kukavičluka.

On je sputavao sumnje koje su sve više rasle u njemu i rekao im sve ono
što je Filbi Lankaster njemu rekao, da doklegod je ishod neizvestan, u
njihovom najboljem interesu je da se sve svede na prekid vatre a ne na
pretnje i nasilje, već samo na kulturne demonstracije i umereno ubeđivanje.
On se tome malo podsmehnuo, ali je bio rešen da se izbori protiv kritika i
istrajao je u tome.

"Mi ne želimo da sudije proveravaju izveštaje i da steknu utisak da je
Okidač ono što treba Americi," rekao je komandiru milicije Zapadne
Montane.

"Ne želimo da sudije pomisle da su trodelna odela simbol ubica, budala,
usijanih glava, bednih pijanica i siledžija," rekao je predsedniku udruženja
'Sloboda za kalibar 45.'

"Mi želimo da sud shvati da je Amerika jedna civilizovana zemlja gde su
vlasnici oružja odgovorni ljudi. Želimo da oni shvate da naše oružje, u stvari,
spašava živote i štiti našu slobodu i da je ono porodična razonoda," rekao je
predsedavajućem Komiteta za korespondenciju Arizone.

Strpljenjem i istrajnošću a ponekad i pritvorenim bratskim odnosom,

Trent je ubedio veliku većinu da se složi sa pojmom "civilizovan prekid
vatre." Uradio je to iako je znao da ga neki od njih čak smatraju slabim,
blagim, plašljivim. Spremnost da se ubije za ono u šta čovek veruje bila je, u
njihovim očima, jedina prava mera muškosti. A u korumpiranim sudovima i
tokom lažnih suđenja postajalo je jasno da su oni koji su izgubili svu veru u
ono u šta su verovali spremni da pribegnu nasilju.

Trent je mogao da oseti to razočarenje, ali mu je bilo teško da uopšte
priča o sledećem koraku. Najteži testovi su mu ipak bili sastanci sa
ekstremistima narodne vojske. Na njegovu sreću oni nisu bili baš najbolje
posećeni. Neki su osnovali separatističke komune i prekinuli su sve kontakte
sa ostatkom "Amerike." Mnogi drugi su na NUS gledali sa izrazitim prezirom
zbog njihovih saradnika.

Ali nekoliko puta otkako je slučaj dospeo do Vrhovnog suda, Trent je
sedeo preko puta ljudi od morala koji su bili tako odbojni, a način na koji su
oni razmišljali njemu tako stran, da on na njih nikako nije mogao da gleda
kao na saveznike. Dolazili su sa ponudama za koje nije želeo da čuje: da
izvrše atentat na direktore fabrika Arona Goldstajna, da kidnapuju
šestogodišnju praunuku vrhovnog sudije i da je drže kao taoca, da otruju
izvore vode u Beloj kući, da kidnapuju putnički avion i da ga obore tamo gde
Trent odabere.

Nije znao da li oni imaju neophodna sredstva da to urade, ili su to bile
samo prazne pretnje, mada ga u suštini i nije bilo briga. Postojala je granica
koju Trent nije želeo da pređe, a njegovi posetioci su mu pomogli da je
definiše. To je bila granica između patriotskih postupaka i onih
revolucionarnih. Uništiti jedan narod kako bi je sačuvali po njegovom
mišljenju je bilo neoprostivo - a taj paradoks, koji je Trentu ličio na
Inkviziciju, za njega je bio postupak luđaka.

Da ironija bude veća, upravo je sa ovih sastanaka Trent izlazio u
najmračnijem raspoloženju, osećajući nepopustljiv bes prema Vašingtonu.

"Džone, treba da počneš da se ophodiš prema ludilu kao prema kontakt
otrovu," šalio se sa njim viši administrativni pomoćnik. "Ne ulazi unutra bez
rukavica i maske."

"To nije to," rekao je Trent koji nije mogao da se nasmeje toj šali "Da li
znaš zašto ovako završavam? To je zato što ne mogu da oprostim
predsedniku što je takvim ljudima dao gorivo za njihovu paranoju. Tiranija
nije jedina pretnja onome do čega je meni stalo. I anarhija je isto toliko
opasna."

Čuo je glas iza sebe u foajeu - bio je to prijatan i samouveren glas, ali njemu
nepoznat.

"Pitam se da li bismo mogli da obavimo jedan iskren razgovor, Džone
Trent."

Trent se okrenuo i susreo se sa gizdavo obučenim starijim čovekom koji
je stajao jedan korak iza njega. Pogled mu je prvo skrenuo do uobičajenih
mesta koja ljudi u dobro sašivenim letnjim odelima koriste kao skrovišta, a
zatim je podigao pogled da bi ga sam procenio. Nekoliko santimetara niži od
Trenta, stranac je imao bujnu sedu kosu, prsten sa Prinstona, i malo veći
stomak koji dobro skrojeno odelo nije moglo u potpunosti da prikrije. Po
Trentovoj proceni ovaj čovek bi trebao da ima oko šezdeset godina.

"Oprostite, da li vas poznajem?"
"Možda," rekao je čovek i približio mu se. "U svakom slučaju, ja imam
neke informacije koje će vam biti od koristi."
Trent se namrštio. To što ga u javnosti prepoznaju i prilaze mu nije bilo
ništa novo, naročito u poslednje vreme, ali već je polako gubio strpljenje
zbog svega toga.
"Vidite, ja sam ovde došao na koncert sa nekim prijateljima. Ako želite
da razgovaramo o udruženju, zamolio bih vas da me pozovete sutra u
kancelariju."
Kao odgovor na to stranac ga je čvrsto uhvatio za lakat i okrenuo prema
hodniku koji je vodio do kancelarija koncertne dvorane.
"Molim vas," rekao je. "Ne mogu da slušam Mahlera. Ja sam naklonjeniji
italijanskim romantičarima - došao sam da čujem Rosinija i da vidim vas."
"Da li biste mi onda rekli svoje ime?" pitao je Trent, i pustio da ga stranac
vodi.
"Baš sam nekulturan," rekao je čovek. "Ja sam Anđelo DiBartolo. Hajde,
izvolite uđite ovde," DiBartolo je otključao blagajnikovu kancelariju, i stao u
stranu kako bi pustio Trenta da uđe prvi. Kada je primetio da Trent okleva, i
da pogledom iza sebe pokušava da vidi Džerija, svog vozača i telohranitelja,
DiBartolo je brzo dodao: "Ne, ne, mi smo prijatelji, gospodine Trent, molim
vas ostavite se sada svojih petparačkih predrasuda. Vaš i moj vozač puše
ispred, tako da mi možemo na miru da popričamo."
"Vi ste onaj Anđelo DiBartolo," rekao je Trent. "Iz Baltimora."
Drugi čovek je pomirljivo slegnuo ramenima. "Moji ljudi pokušavaju da

spreče da se moje lice i ime pojavljuju u vestima. Na žalost, oni nisu uvek
uspešni u tome. Uđite, molim vas, možda i stignete da se vratite na svoje
mesto za prvi čin."

Trent je ušao i upalio svetlo, ali ga je DiBartolo ugasio kada je zatvorio
vrata i ponovo ih zaključao. Bilo je dovoljno svetla koje je dopiralo sa ulice,
a zbog čega je kancelarija ličila na sivo beli svet.

"Rekli ste da imate informacije za mene..."
"Da. Vidite, ja sam lično zainteresovan za vašu parnicu," počeo je
DiBartolo.
"Zašto? Samo molim vas budite otvoreni."
DiBartolo se nasmejao. "Možete reći da je primenjeno nasilje za moj
posao isto što i reklamna propaganda za Dženeral Motors. Tako da bi bilo
koja promena u uslovima poslovanja bila od velikog značaja za mene. U
potrazi da zadovoljim svoju radoznalost, čuo sam nešto za šta sam siguran da
bi vas interesovalo. Vrhovni sud će izneti svoje mišljenje u utorak ujutru..."
Do utorka je ostalo još tri dana. "Kako vi to možete znati?" pitao je Trent.
"Imam jednog prijatelja koji je u tesnoj vezi sa Vrhovnim sudom."
"Vidite, kako bih ja..."
"Zar ne želite da čujete kraj?"
Sa mučninom u stomaku, Trent je progutao knedlu i zaćutao.
"Sud je podelio glasove na pet prema četiri," nastavio je DiBartolo, "kako
bi odbio Hauarda i dozvolio nastavak upotrebe Okidača. Oni će izneti ukupno
četiri stava, uključujući i tri većinska, a Liget će doneti glavnu odluku."
"Vi to meni kažete da smo izgubili."
"Nažalost, da. Nadam se da će vam ovo unapred dato obaveštenje pomoći
da se adekvatno pripremite i reagujete."
Nije bilo razloga da poveruje u DiBartolovu priču, sem možda jednog:
sudije Vrhovnog suda Džozefa Antoni Perija, koji je ranije bio u Okružnom
sudu države Merilend i četvrtom prvostepenom Apelacionom sudu, a koji se
trenutno nalazio na mestu mlađeg člana bratstva Oktobar. "Ova vest je -
pouzdana?"
"Apsolutno pouzdana," uveravao ga je DiBartolo.
Trent se okrenuo i uhvatio naslon stolice tako snažno da su mu prsti
pobeleli kao da su ostali bez kapi krvi. "Koja je cena ove informacije,
gospodine DiBartolo? Ponudili ste je i pre nego što sam vam rekao da li je
ona od bilo kakve važnosti za mene."
"Ne brinite zbog toga, gospodine Trent. Nemate nikakvih obaveza prema

meni. U stvari, hteo sam da vas pitam da li možemo još nešto da učinimo za
vas..."

"Još nešto? Šta na primer? Da naručite predsednikovo ubistvo?" rekao je
Trent sarkastično. "Pogrešno ste me razumeli, gospodine Trent," rekao je
DiBartolo, bez imalo gorčine u glasu. "Nikada ne bih odobrio tako besraman
čin. Postoje pravila. Ne svetite se nekome samo zato što vam se suprotstavlja.
Zdrava poslovna odlučnost mora da postoji, kao i mogućnost da se ostvari
čist profit. Ili to ili pitanje časti."

"Šta onda da radimo?" pitao je Trent i okrenuo se prema DiBartolu. "Šta
nudite? Došli ste ovde i rekli mi da su nas pobedili. Šta je to što vi mislite da
sada možete da uradite za nas? Nažalost ja ne umem baš najbolje da čitam
između redova."

DiBartolo je slegnuo ramenima. "Nenaoružan čovek uvek zna da je u
opasnosti kada je na putu. Naoružan čovek koji se nalazi iza zidina tvrđave
nije uvek tako oprezan. Vremenom, znate, sve tvrđave se svedu na artiljeriju,
opsadu, korupciju i izdaju. Mada, sigurno postoji način, gospodine Trent, i
neko će ga pronaći." Podigao je desnu ruku i zamahnuo njom. "Ali u
međuvremenu, postoji cena koja mora da se plati i ja želim da doprinesem, na
neki način, u tom pogledu. "Evo šta možemo da uradimo..."

Ponuda koja je usledila povredila je Trentov ego, a rana izazvana onim
što je čuo, izmamila je iz njega otpor praćen oštrim primedbama. "Mi
možemo sami da plaćamo svoje advokate. Ili bilo koju drugu profesionalnu
uslugu koja nam je potrebna,"

"Kako hoćete," DiBartolo je podigao ruke kao da se predaje. "Ali ako
vam zatreba pomoć da osigurate druge izvore - nekoga ko poznaje
artiljerijske tajne ili kako funkcioniše mehanizam opsade - nadam se da ćete
se javiti. Moji ljudi mogu da se pohvale da su eksperti u ovoj oblasti."

Svetlo iz hodnika koje je dopiralo kroz reljefno staklo na vratima
kancelarije počelo je da se pali i gasi, jednom, dvaput, triput. "Ah, to je poziv
- vidite, odmor je završen; još uvek ništa niste propustili. Molim vas,
pridružite se prijateljima. Što se mene tiče, ja jedva čekam da odem kući da
vidim svoju porodicu. Hvala vam Džone Trent, bili ste jako ljubazni. Sve
najbolje."

Dva dana Trent nije nikome rekao za sastanak. Kada se Mahlerova Druga
simfonija završila, on se smirio dovoljno da drži jezik za zubima, i ubedio je
sebe kako je bolje da sačeka i vidi šta će se desiti u utorak, nego da se izloži
opasnosti samo na osnovu onoga što mu je DiBartolo rekao.

Ali rano ujutru u ponedeljak, NUS-ov blagajnik je ušao u Trentovu
kancelariju sa zabrinutim izrazom lica i sa pregrštom štampanog materijala.

"Pogledajte ovo," rekao je. "U poslednjih sat vremena, skoro milion
dolara je stiglo na glavni račun - sve je stiglo u vidu telegrama, svi čekovi su
bili između četrdeset i i sto hiljada dolara, i to od donatora za koje nikada
ranije nismo čuli. Međunarodni fond za slobodu, Fondacija Sofije Ajelo,
Prijatelji slobode, onda neko Pomorsko holding preduzeće, nekoliko
individualnih građana iz Evropske unije plus dva Karipska računa iza koga
može da se krije bilo ko - da li ste vi to lepo proveli vikend a mene ste
zaboravili da obavestite? Nijedan od ovih donatora nas nije kontaktirao da
pita za broj našeg računa. Šta da radim sa ovim?"

"Vikend sam proveo grozno, hvala na pitanju, a očekujem da će
predstojeća nedelja biti još gora," rekao je Trent jetko dok je ustajao. "Novac
dajte fondu za obrazovanje i pružanje pomoći siromašnima. Mnogo tog novca
potrošićemo već u sledećih 24 sata. Kenneth!" ovaj povik je bio upućen
njegovom administrativnom pomoćniku koji se nalazio ispred kancelarije i
koji je dotrčao istog trenutka: "Da?"

"Sazovi veće. Imamo posla."

Akcija slanja poruka, koja je pozivala na uzbunu putem mreže, funkcionisala
je savršeno. Do utorka rano ujutru, prethodnica demonstranata Dana pravde
kretala se prema Vašingtonu u koloni turističkih autobusa i čarter aviona.

Pošto su se okupili na zapadnom kraju Mola, autobusi su izbacili svoj
ljudski teret u blizini Linkolnovog memorijala, a zatim se okrenuli i krenuli
po još ljudi. Vođe marša su okupljale novopristigle u grupe od dve ili tri
stotine i vodili ih prema istoku duž Ustavne Avenije prema Kapitolu. Put ih
je vodio pored prozora Bele kuće, i mnogi protestanti su glasno izvikivali
svoje negodovanje preko Elipse. Inače su se, generalno gledalo, ponašali
pristojno, i dok je policija iz parka na konjima pažljivo motrila šta se dešava i
komunicirala preko radija, oni su držali pristojno rastojanje i nisu pokušavali
da ih ometaju.

Do 8 sati ujutru, bilo je više od deset hiljada ljudi izvan Kapitola, koji su
se okupili na istočnom delu travnate površine Mola nedaleko od Vrhovnog
suda, koji se nalazio nekoliko ulica dalje. Za to vreme povorka koja se kretala
Constitution avenijom je prerasla u tanku ali neprekinutu reku, a uzvike
nezadovoljstva zamenile su neme ali isto tako izazovne stisnute pesnice i

pozdravi srednjim prstom. Konačno su stigli i natpisi i plakate na kojima je
pisalo "Pravda - sada!" i "Sloboda - sada!", uskoro su se videli celom
dužinom Mola.

Izgledalo je kao da je svaka ulica imala bar jednu policijsku jedinicu koja
je bila parkirana i posmatrala je, ali još uvek nije došlo ni do kakvog sukoba.
Marš je iznenadio organe vlasti, koji su, bez sumnje, sa zebnjom posmatrali
kako se masa uvećavala, ali u isto vreme nisu imali pripremljenu strategiju i
nisu znali kako to da spreče.

Kamere su bile postavljene od samog početka, prizori pružanja podrške
NUS-u i još mnogi drugi koji su pripadali štampi koja je podržavala njihovu
stvar, ali je marš i zvanično postao događaj kada su dva od "Velike petorke"
net-castera priču stavili na na sam vrh najvažnijih vesti. Odatle vest je otišla i
do manjih provajdera, i glasine su se još brže proširile po celom Vašingtonu:
"Nešto se dešava na Molu."

Nešto malo posle devet, uobičajeni jutarnji saobraćaj i navala lokalnih
radoznalaca usporili su normalno odvijanje saobraćaja nedaleko od
Linkolnovog memorijala, tako da samo što nije došlo do totalne obustave
saobraćaja, a gradska policija je odgovorila tako što je pokušala da zatvori
most kod Arlingtonovog memorijala. Odmah nakon toga, nekoliko oficira,
čija su vozila napravila barikadu, našli su se između više od hiljadu
demonstratora koji su se iskrcavali iz autobusa na virdžinijskoj strani
Potomaca i skoro tri puta većeg broja ljudi koji su sa olakšanjem napuštali
Mol. Ali do neposrednog sukoba nije nijednom došlo. Posle naglih
konsultacija sa glavnim štabom, vozila koja su formirala barikade su brzo
uklonjena, i došlo je do potpunog preokreta kada je policija počela da
reguliše saobraćaj kako bi pomogla autobusima da se probiju.

Uobičajeno vreme u koje je Vrhovni sud objavljivao svoje odluke bilo je
deset sati ujutru, i Džon Trent se nadao da će i pre toga dve ulice oko parka i
ulica koja razdvaja stepenice Kapitola i stepenice suda u potpunosti biti
preplavljeni ljudima. To se pokazalo kao isuviše optimističko gledanje na
stvari. Svud naokolo su se mogli videti grlići flaša, a mala odlaganja su uvek
nekako uspevala da te dve stvari jedna sa drugom - ali to u ovom trenutku
nije bilo važno. Zasigurno se ništa neće objaviti ispred nečega što je sigurno
ličilo na moguće nemire. Samo je nekoliko organizatora znalo da se desilo
nešto neočekivano, ali kada je CNN1 objavio da je tajna služba užurbano
izvela sudije iz grada, iz mase su se čuli glasni povici.

"Odmori, ma nemoj - oni nisu želeli da se suoče sa nama!" uzviknuo je

čovek koji je nosio beretu vazdušnodesantnih jedinica. "Uplašili smo ih!"
Celo jutro su autobusi pristizali, a cela!4-a ulica u zapadnom Molu se

pretvorila parking zonu i ranžirnu stanicu. Povorka istočno od Kapitola
prerasla je u masu čiji se broj nije mogao utvrditi, a koja se neprestano
prebivala i u Ustavnu aveniju i u Aveniju nezavisnosti, koje su se nalazile
bočno od Mola. Plašeći se incidentna, gradska policija je zatvorila oba puta
zapadno od Druge ulice. Ali u roku od nekoliko minuta, protestanti su ih
radosno ponovo zauzeli.

Kada se proneo glas da Breland posmatra sa Južnog stubišta, kao
posledica toga usledilo je skandiranje "Izdajice-izdajice-izdajice." Jedan
reporter je opisujući skandiranje rekao da je dovoljno glasno da zbuni Belu
kuću."

Na Kapitolu, vredne vođe marša su vodile računa o nastrpljivijoj masi
koja je sada brojala već više od sto hiljada ljudi. Vodeći računa o sopstvenim
interesima, služba Nacionalnog parka pružila je neočekivanu pomoć koja se
sastojala u davanju cisterni sa vodom i dva kamiona na kojima su se nalazili
portabl toaleti. Podijum je konačno podignut na stepenice Kapitola nešto
malo pre dvanaest, sa bežičnim repetitorima koji su bili nepravilno
raspoređeni u gužvi celom dužinom sve to Vrhovnog suda.

"Šta želite?"
Po instrukcijama vođa marša, deo mase koji je stajao ispred Kapitola
odgovorio je na pitanje glasnim povicima: "Slobodu, sada!" i podigavši
visoko natpise i plakate u vazduh. Momenat kasnije deo koji je bio najbliži
Vrhovnom sudu odgovorio je "Pravdu, sada!"
"Zašto ste ovde?"
"Zbog slobode, sada!" Njihovi glasovi su se odbijali o visoke mermerne
zidove i ođekivali kao eho.
"Zbog pravde, sada!" Zvuk njihovih udruženih glasova prolomio se
zakrčenom ulicom.
Kako se skandiranje nastavljalo, Džon Trent je izašao sa zadnjeg sedišta
tamno plavog kadilaka, koji je bio parkiran odmah do rampe na kružnom
toku, i krenuo prema podijumu. Desetak ljudi koji su očekivali da se on
pojavi, primetili su ga i prepoznali, a masa je počela da aplaudira da bi se
zatim razdvojila kako bi ga pustila da prođe. I pre nego što je stigao do
stepenica sve kamere i skoro sve oči bile su uprte u njega, i dok se penjao uz
stepenice prema podijumu skandiranje se pretvorilo u klicanje. Podigao je
ruku kako bi im dao znak da prestanu, a zatim prišao do mikrofona.

"Ovo je najveća nacija na zemaljskoj kugli," rekao je, a snažni urlik se
promolio iz publike u znak odobravanja pozdravila ono što je rekao.

"Ovo je najveća nacija u istoriji ljudske civilizacije," rekao je kada su
povici utihnuli, da bi zatim usledio drugi urlik koji je bio još glasniji od
prvog.

"Ja volim ovu zemlju," rekao je a glas mu je zapeo u grlu, a masa je
podivljala, odgovarajući na njegovu ljubav glasovima koji su odjekivali ceo
minut bez prestanka.

"Nije ovaj grad nije ono zbog čega je Amerika velika. Ove grandiozne
zgrade nisu ono zbog čega je Amerika velika. Vi - Amerikanci - zbog vas
smo mi tako veliki."

Publika je oduševljeno aplaudirala sebi u čast, dok su oni koji su malo
kasnije pristigli nastavili da pokušavaju da se zbiju po rubovima gomile.

"Ugovor koji imamo jedni sa drugima je ono što nas čini velikim. Ugovor
koji nam dozvoljava da se danas ovde okupimo, a da nas niko zbog toga ne
maltretira. Ugovor koji nam dozvoljava da otvoreno kažemo šta mislimo, a
da nas pritom niko ne cenzuriše. Ugovor koji obećava neometanu slobodu.
Ugovor koji obećava beskompromisnu pravdu.

"Ovaj ugovor, ovaj Ustav, koji nam garantuje pravo da branimo sebe i
svoje porodice i svoju naciju od onih koji žele da nas opljačkaju."

Zastao je i prešao pogledom po gomili. "Šta je to što želite?"
Masa je oduševljena onim što je rekao, jednoglasno uzviknula "Slobodu,
sada!"
"Neka vas čuju oni unutra!"
"Pravdu, sada!"
"Zašto ste došli ovde?"
"Zbog slobode, sada!"
"Oni moraju da saslušaju ono što imate da kažete!"
"Pravda, sada!"
Trent je pokazao prstom u pravcu Vrhovnog suda. "U toj zgradi se nalazi
devet sudija koji izgleda ne mogu da shvate ugovor koji mi imamo jedni sa
drugima." Čulo se glasno uaa..., ali Trent nije zastao kako bi uživao u tome.
"Oni izgleda ne mogu da shvate da su upravo naoružani građani stvorili ovu
naciju, da su oni ti koji su je ojačali i očuvali skoro čitavih dvesta pedeset
godina. Izgleda da njih zbunjuje jednostavan jezik kojim je napisan Drugi
amandman - koji, kladim se, svi vi znate napamet."
To što je rekao bilo je otrcano, ali ipak impresivno. Kamere su bile

uključene i snimale su ushićena lica ljudi koji su izgovarali reči Drugog
amandmana.

"Dobra vest je da ima mnogo ljudi u ovoj zgradi koji razumeju," rekao im
je Trent. "A sada bih želeo da vam predstavim neke naše prijatelje." Okrenuo
se i pogledao prema stepenicama niz koje je devetoro kongresmena silazilo
prema podijumu, i počeo je da aplaudira.

Odgovor gomile je bio, može se reći, ljubazan ali to nije bilo od nekog
posebnog značaja, s obzirom da je ovaj trenutak ipak bio potpun za medije.
Od njih devetoro bilo je četiri senatora i pet predstavnika. Četiri muškarca i
dve žene. Tri iz demokratske stranke, četiri republikanaca, i dva iz
progresivne stranke. Šestoro belaca, dva crnca, i jedan Azijat. Amerika je
mikrokosmos. Najbolje potrošenih četristo hiljada dolara, pomislio je Trent.

Pozdravio se sa svima njima ponaosob, a zatim je izveo senatora Gil
Masseya na podijum.

"Džon Trent je u pravu - ovo je velika zemlja. A Džon Trent je veliki
Amerikanac!" rekao je Massey, smeškajući se zadovoljno u očekivanju
aplauza koji je ubrzo usledio.

"Došao sam danas ovde da vam kao član najistaknutije manjine u senatu
sudskog odbora, ukratko predstavim nacrt zakona po kojem bi se Okidač
stavio van zakona od sada pa zauvek..."

Njegove reči su se izgubile u mnoštvu radosne galame koja je sprečavala
da se bilo šta razvije iz onoga što joj je prethodilo. Da ono što je rekao ne bi
prošlo nezapaženo, Massey je, čim bi mu se ukazala prva prilika, ponovio to
isto. "Kažem, da stavimo Okidač van zakona sada i zauvek! Bez obzira kakva
su sudska pravila stroga. Ova sprava je uperena protiv Amerike, kao napad iz
potaje! Ona poručuje: komšija, ja vam ne verujem. Ona poručuje lopovu,
siledžiji, ubici: odaberite mene, ja želim da budem vaša sledeća žrtva. Epa, ja
mislim da je to prava ludost. Mislim da ih se treba osloboditi i baciti ih u
dubine bostonske luke zajedno sa marihuanom. Ne trebaju nam!"

Trent se smejao i aplaudirao u još osam navrata povremenim izlivima
patriotizma, da bi se ponovo popeo na podijum, sa kongresmenima koji su
formirali polukrug iza njega.

"Hoćete li nam pomoći?" pitao je gomilu. "Kada večeras odete kući,
hoćete li se sećati ovoga? Hoćete li držati Vašington na oku dok budete
obavljali svoje dnevne poslove? Bićete potrebni senatoru Masseyu. Bićete
potrebni predstavniku Bejnz-Braunu. Meni ćete biti potrebni. Ovo će biti
odlučna borba svim sredstvima. Sa Brelandom u Beloj kući, biće nam

potrebna posebna stavka koja će onemogućivati stavljanje veta na nacrt ovog
zakona. Hoćete li nam pomoći da to dobijemo?"

Čuli su se povici odobravanja, a kada su počeli da jenjavaju, neko iz
gomile je počeo glasno da peva: "Bože, blagoslovi Ameriku, zemlju koju
volim..."

Pevač je bio jedan od onih podmetnutih učesnika, ali bez obzira na to,
prošli su ga žmarci i knedla mu je zastala u grlu.

Nakon toga, kada se skup ponovo polako rasturao a mestom, na kome su
se do tada nalazili protestanti, polako su počeli da mile autobusi i život tog
dela grada se polako budio, ostalo je još da se urade intervjui - naizgled
beskrajan niz intervjua, počevši od sive uzvišenosti novinskih medija i Bill
Moyersa iz ABC Diznija. Zatim se, napokon, ukazala prilika da se pobegne
oku javnosti, da se skine maska, i proslavi tiho. Trent je za okruženje odabrao
privatni apartman za ručavanje u slabo prometnoj Aleksandrijskoj krčmi, a za
društvo je izabrao NUS-ovog lobistu Mariju Nestor.

"Bilo je divno," rekla je, ljubeći ga u obraz. "Odlično si to izveo."
Njen parfem je zagolicao njegove nozdrve dok je ona išla oko stola kako
bi sela. "I ti si umnogome zaslužna za to," rekao je, dok joj je sipao kaberne.
"Ne bih mogla biti zadovoljnija, nego što već jesam, senatore Massey! To je
bio pun pogodak. I kakav dobar sastav manekena, povrh svega toga."
"Srećna sam što sam najzad na sigurnom terenu. Vrhovni sud je teško
uplašiti, a još teže kupiti. Ali Kongres je kurva." Nasmejala se. "A ja bi to
trebalo najbolje da znam."
Pre nego što su oni završili svoju opuštenu večeru koja se sastojala od pet
jela i dobro pogužvali posteljinu ogromnog kreveta, a bogami i jedno drugo,
Mol je bio prazan. Grad veličine Medisona, Viskonsina, možda čak i
Riversidea u Kaliforniji, pojavio se preko noći usred Vašingtona, proveo dan
u parku, a zatim tiho otišao, bez ijednog hapšenja i sa nešto malo više dobro
utabane trave koja je ostala za njim kao svedočanstvo njegovog prisustva.
Nadam se da su pravi ljudi shvatili poruku, razmišljao je, dok je ponovo
ulazio u kadilak i dao rukom znak vozaču da krene. Ovog puta smo se
zadovoljili samo da nas čuju. Ali samo ovog puta. Ovog puta smo ostavili
svoje pištolje kod kuće. Ali samo ovog puta. Obratite pažnju; saberite jedan i
jedan - ja mogu dvesta hiljada ljudi da okupim ispred vaših vrata kad god
poželim, samo ako je to neophodno. A vi ne želite da dovedete do toga da to
bude neophodno.
U očekivanju sudske odluke koja je trebala da bude saopštena ujutru,

Trent je isplanirao da noć provede u Vašingtonu kako bi kamere ponovo bile
u mogućnosti da zabeleže njegovo prisustvo. Međutim, izgleda da je još neko
razmišljao o pustom Molu. Dok se Trentov auto približavao hotelu
Amerikana, Lankaster ga je pozvao da ga upozori.

"To je to. Izdaće saopštenje u 8 uveče," rekao je. "Ja sam krenuo tamo.
Upravo su nas obavestili pre dvadeset minuta."

"Da li su rekli nešto o odlaganju?"
"Rekli su da su imali neke probleme sa štampanjem, pa zato nisu mogli to
da obave jutros kao što je planirano." odgovorio je podrugljivo.
Trent i njegov vozač su sedeh u svom automobilu na prilaznom putu
hotela Amerikana, odmahujući portiru i osobi koja je bila zadužena za
automobile, i slušali zajedno vesti na Iridium radiju. Postojala su četiri
različita mišljenja, a od toga su dva imala samo jednog potpisnika. Odnos
glasova je bio pet prema četiri za ukidanje odluke okružnog suda okruga
Kolumbija.
Sudija Džozef Antoni Peri, što je Trent opazio sa velikim interesovanjem,
bio je uz manjinu.
"Kopilad," rekao je Džeri i udario volan dlanom o volan. Smeju nam se u
lice. Nisu mogli da nam daju ni nekoliko sati da uživamo u onome što se
danas desilo."
"Nema mira za rđave," rekao je Trent, koji nije želeo da objašnjava
vozaču kako je on to već unapred znao. "Pa, više nemamo razloga da
ostanemo u ovom gradu. Idemo kući, Džeri. U Fredenksburg, ne u Feirfeks.
Mislim da ću sutra ići na pecanje u Rapahanok.

Crveni Rančero pick-up kamionet ih je pratio celim putem od Amerikane do
međunarodnog puta 395 kao i sporednim putem kroz državno groblje
Arlington, gde je Trent svratio samo da bi video koliko je vožač pick-upa
zainteresovan za njih. Izgledao je jako zainteresovano za njih, a nimalo za
groblje, što je Džeruja mučilo dovoljno da bi to pomenuo naglas.

"Pretpostavljam da se možda radi o nekom novinaru," rekao je Trent,
bacajući pogled iza sebe. Sumrak je lagano prelazio u mrak, tako da je mogao
da vidi samo svetla - farovi iznad, svetla za maglu ispod - to je ostavljalo
nejasan utisak o visini vozila koje je išlo iza njih. "I pre nego što su sudije
objavile odluku, oni nisu mogli da dođu do mene."

"Ne liči mi baš na vozilo sredstava javnog informisanja, gospodine Trent.

Više mi liči na vozilo koje nam može doneti probleme. Možda bi trebao da
pozovem obezbeđenje da nam obezbedi pratnju, a mi bismo mogli da
krenemo prvo prema Feirfeksu tako da bi oni mogli što pre da stignu do nas."

"Ti voliš da voziš brzo, zar ne Džeri?" rekao je Trent, i udobno se
namestio u svom sedištu. "Krenimo."

Vozač je poslušno krenuo i povećao brzinu na 120km/h. "Zaostao je malo
iza nas, ali je još uvek tu."

"Možda samo hoće da se rukuje sa mnom," rekao je Trent, a zatim se
nasmejao sebi u bradu. "Ili je možda neki učesnik marša koji nije dobio putne
troškove."

"Ja stvarno mislim da treba da pozovemo da nam pošalju pratnju,
gospodine."

"Ako nas još uvek bude pratio kada budemo napuštali 1-95, onda ću imati
razloga da brinem."

Ali samo što su prošli Kvantiko, crveni Rančero im se približio i počeo da
navaljuje. Džeri je odgovorio tako što je poterao veliki kadilak još brže, i
ponovo postigao razdaljinu između dva auta - a onda, nekoliko minuta
kasnije, krenuo silovito pravo prema dobro prerušenom vagonu za
automobile na mirnom putu između Staforda i Falmauta. Rančero je krenuo
za njima brzo kako bi ih zalepio - minikamionet se nalazio ispred, crni
dvosed sa leve, zaštitna ograda i jarak sa desne strane, a iza njih se nalazio
pick-up.

"Kučkin sin," promrmljao je Džeri. "Trebalo je da znam..." Trent je čuo
kako se kopča pokidala kada je Džeri povukao putnički jastuk i izvadio
Beretu 45 ACP koja je tu bila sakrivena. "Držite se, gospodine Trent. Mislim
da ćemo morati da se igramo automobila na struju iz zabavnog parka."

"Stani," rekao je Trent. "Možda su samo neke protuve, koje nemaju
nikakvu predstavu ko smo mi."

"Još bolje ako je tako. Mislim da treba da legnete na pod, gospodine
Trent."

"Ali nema vazdušnog jastuka na podu, Džeri."
"Ne brinite, neću dozvoliti da se negde slupamo, gospodine Trent."
"Mene ne brine tvoja vožnja, Džeri, već njihova."
Upravo u tom trenutku, Trentov komset je počeo da zvoni. Radilo se o
lokalnom pozivu. Dok je komset zvonio, prednji putnički prozor automobila
iz njih se otvarao, i ugledali su nasmejanog mladića koji je prislonio svoj
komset do uva i počeo da gestikulira. Obrijana glava mladića i ogromni

zulufi, koji su bili jako uski ispod slepoočnice a širili se prema bradi, su istog
trenutka bili prepoznatljivi, kao i kokodakanje koje je Trent čuo kada je
odgovorio na poziv.

"Hej, je li imate jebeni senf?"
"Bouman..." Trentov bes prema komandiru Patriotske pesnice bio je sve
veći i veći, pa je izgledalo kao da prosto reži dok je izgovarao njegovo ime.
"Nemate? Možda bi trebalo da proverite u gaćama, možda nešto tamo
pronađete! Kako bi vam se to dopalo, gospodine predsedniče?"
"Drago mi je što sam vam pomogao da se zabavite. Da li možda želite još
nešto?"
"Daa..., treba da popričamo o nečemu. Neka vaš dečko izađe na sledećem
izlazu; naći ćemo neko mirno mesto." Veza se prekinula kada se prozor
dvoseda zatvorio a auto je ođurio napred.
"Je li imamo neki problem ili ne, šefe?" pitao je Džeri.
"Ako izuzmemo činjenicu da je Bob Bouman pola dana naduvan a
paranoičan non stop," rekao je Trent. "Verovatno nemamo."
"Šta želite da ja uradim?"
"Prati ih do sledećeg izlaza. Ali nemoj mnogo da im veruješ, O.K.?"
Posle nekoliko minuta koliko su lutali po krivudavim putevima po
periferiji Fredericksburga, auto koji je predvodio karavan je stao na
napuštenom parkingu pored puta i pristaništa za čamce duž Rapidana, malo
iza Fox Runa.
"Na trenutak sam pomislio da ćemo završiti u rezervoaru", rekao je Džeri
dok je gasio motor. "Hoćete pištolj?"
Trent je odmahnuo glavom. "Ne. Samo ostani u autu i ponašaj se
nonšalantno. Ja već imam dovoljno veliki problem sa kredibilitetom kada je
ovaj momak u pitanju."
Kada je izašao iz auta, Trent je istog trenutka bio zaprepašćen ostalim
poznatim licima. Vozač Rančera je bio Mel Joust, izdavač Vašington War
Crimes novina, koji je imao negde oko pedeset godina, "bilten američkog
otpora." U minikombiju se Zakeri Tejlor Grant dovezao na sastanak. Visoki,
bradati osnivač Jež milicije nosio je u svakoj prilici maskirne pantalone,
prsluk jedinica protivavionske odbrane, i veliki srebrni krst na lancu oko
vrata.
"Jesmo li vas uplašili malopre, Džoni?" rekao je Grant i nasmejao se
srdačno. "Mogli smo da te, znaš - bang, bang. Samo probe radi - imaš sreće."
"Niste trebali tako da zadirkujete mog vozača," rekao je Trent. "On voli

kad ima priliku da ulubi po koji metal... O čemu se ovde radi?"
"Pa, bio si jako ljubazan pa si nas sve pozvao kod tebe da nam kažeš šta ti

misliš da mi treba da uradimo," rekao je Grant. "I sada bi bilo ljubazno da ti
mi uzvratimo uslugu."

"Pa, lepo mesto ste odabrali," rekao je Trent.
"Da ne odugovlačimo," rekao je Bouman i nervozno ustuknuo. "Sledeći
SRA satelit će proći iznad nas za jedanaest minuta. Hajde onda da se
sklonimo ispod jebenog drveća - zvuk se prenosi preko vode."
Ne sačekavši da se ostali slože sa njim on je krenuo. Joust je krenuo za
njim sa baterijom u obliku olovke, dok je Grant stao pored Trenta. "Džoni,
jedna od stvari koju sam želeo da znam je koliko si ti ozbiljan po pitanju one
predstave koju si danas izveo."
"Dovoljno."
"Stvarno? To nije bila samo igra da zamažeš oči javnosti? Oslonićeš se,
znači, na iste podlace koji su odobrili Brejdi I, Brejdi II, one grozne zabrane o
nošenja oružja, državnu registraciju, i Stouk-Vilmanov dekret o
odgovornosti, kako bi sebe spasio? Ti si sada od mene napravio lažova."
U tom trenutku stigli su do Boumana i čuli su zvuk mokraće kako se
rasprskava o stablo.
"Zaboga, Bobe, o čemu ti razmišljaš? Sada će oni znati da si bio ovde,"
rekao je Grant.
"Šta? Hej, Nema DNK u mokraći, zar ne? Jebi ga..."
Grant se nasmejao od srca kada je mladić pokušao da zaustavi mlaz i da
zakopča rajsfešlus. "Sve si pokvario, Bobe. Sada ne možemo da ubijemo
Boba."
"Ti si jedan okrutni drkadžija, Zak," rekao je Joust. "Bobe ne slušaj ga -
nema DNK u mokraći sem ako nisi drkao poslednjih dvadeset i jedan dan."
"Bože," rekao je Bouman, a grant je počeo još više da se smeje.
"Pretpostavljam da to znači da ti dugujem Bobe," rekao je Trent s
omalovažavanjem. "Zak, moji ljudi me čekaju. Da li možemo da pređemo na
posao pre nego što stigne taj satelit i snimi naše automobile jedne pored
drugih? O čemu se radi?"
Joust je bio taj koji je istupio kako bi mu odgovorio. "Hteli smo da ti
pružimo šansu da nam se pridružiš, sada kada je tvoja parnica propala. Mi
ćemo zajedno razraditi sledeću strategiju, ovoga puta malo direktniju."
"Malo više direktniju," rekao je Bouman i prstima napravio imaginarni
pištolj i "opalio" u mrak. "Sit sam čekanja. Pravo u lice, svim jebenim

izdajicama.
"Zašto ja?" pitao je Trent.
"Iz dva razloga, Džoni," rekao je Grant. "Zato što bi nam ti bio od koristi.

Ti funkcionišeš na nivou države, a mi u lokalu; ti si poštovan, mi ne želimo to
da budemo; imaš dobre veze, mi se ne bismo pridružili ni jednom klubu koji
bi hteo da nas primi. A drugi razlog je taj što tebe zavera upravo udarila
posred lice, tako da ti je sada sasvim jasno da oni neće dozvoliti da se to
desi."

"Ne možeš ih pobediti ako igraš po njihovim pravilima, zato što su oni
lažirali igru. Kao Las Vegas, samo još gore," rekao je Joust. "Tako da smo mi
odlučili da igramo po sopstvenim pravilima."

Trent je napućio usne. "Ako vas pitam kakve mete imate na umu, da li će
to uticati na moj ugled ovde?"

"Ja imam mali spisak - nikada ih nećemo promašiti," rekao je Bouman
ujednačenim tonom.

"Ne, Džoni, ti si pošten prema nama," rekao je Grant. "Ali pre nego što ti
kažem, budi siguran će odgovor napraviti neku razliku. Da li postoje neke
mete na koje bi odmah pristao, a neke na koje ne bi? Ako postoje, onda je
pravo vreme da nam se pridružiš. Oko nas ima mnogo meta, a mi moramo da
donesemo još mnogo odluka."

Od prvog trenutka kada se Rančero pojavio u retrovizoru, Trent je imao
osećaj da je u velikoj opasnosti. Nije bio u potpunosti siguran da zbog
pogrešnog odgovora neće završiti sa licem u reci Rapidan, pa je zato pokušao
da izbegne bilo kakav odgovor. "Moraću da razmislim o tome, momci."

Grant se namrštio i odmahnuo glavom. "Mislim da to neće moći. Stvari
stoje onako kako je Bob rekao. Siti smo čekanja."

"Ne razumem zašto tebe to što se desilo nije više razbesnelo", rekao je
Bouman i šutnuo kamen. "Čoveče, trebalo bi da skačeš od sreće zbog šanse
koju ti pružamo. Zašto nisi o tome sve vreme razmišljao? Ja jesam. Mi ćemo
uraditi nešto, a ne kao ti koji si danas ceo dan sisao mikrofon. Možda ti ne
želiš stvarno da pobediš. Ili si možda samo jebena kukavica."

"Bobe, za koliko će se taj satelit pojaviti iznad horizonta?" pitao je Grant.
"Šta?" Bouman se zablenuo u svoj sat. "Prokletstvo..." Gurajući se pored
Jousta da prođe, krenuo je prema parkingu.
Grant i Joust su se pogledali i nasmejali na Boumanov račun. "Ne moraš
ništa da kažeš Džoni, znam - skroz je uvrnut. Ali ima odličan pristup
igračkama," objasnio je Grant. "Dakle, kakav je tvoj odgovor, Džoni? Za ili

protiv? Obećavam ti da ćemo dići prašinu."
"Onda sam vam ja potreban da nastavim ono što sam i do sad radio,"

rekao je Trent impulsivno. "Da se pojavljujem u javnosti, visoko moralan,
kao glas razuma, primeran građanin koji poštuje sistem. To vam je najbolje
moguće pokriće koje možete dobiti. Biću otvoren - ako nešto krene naopako
pa federalci uhapse Boba Boumana, njega možete zameniti, a javnost će
misliti, pa, da je on jedan luđak. A mislim da još nismo u mogućnosti da tako
nešto nzikujemo. Što, naravno, ne znači da vam je neću poželeti sreću."

Zaustavio je dah.
Grant i Joust su razmenjali poglede. "U redu, Džone," rekao je Joust i
pružio ruku. "Ti ih udaraj odozgo, a mi ćemo odozdo. I tebi puno sreće.
Nećemo ti se više javljati."
Podilazili su ga žmarci celim putem do parkinga. Kada je bio na sigurnom
u svom autu, ođednom ga je oblio hladan znoj. "Hajdemo odavde, Džeri."
"Šta se desilo?"
"Možeš ti i bolje od toga, Džeri." Naslonio se, pitajući se da li mu se ruke
tresu zato što se uplašio, ili zato što je bio u opasnosti, ili zato što je osećao
odvratnost i prezir, jer je deo njega bio u iskušenju.

19

ORUŽJE ZA UBISTVO

"Ponosan sam zato što nikada nisam izmislio oružje za ubistvo."

- Tomas Alva Edison

Deset meseci od kada se lice doktora Džefrija Hortona prvi put pojavilo na
vestima, njegov život i izgled su se dramatično promenili.

U danima koji su usledili posle njegovog pojavljivanja kao pronalazača
Životnog štita, njegovo lice se moglo svuda videti. Pristajao je na intervjue,
učestvovao u debatama, svedočio isped Kongresa, i pojavljivao se u
Ujedninjenim nacijama sa predsednikom Brelandom, gde su ih članovi
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija dočekali na nogama i uz ovacije.

Ali odmah nakon toga, on je nestao i to ne samo iz javnosti, već i iz
onoga što je zvao svojim životom. Otišao je iz Terabajta ne znajući kada će
se vratiti, zamenio je svoj usamljenički život u Aneksu za život lutalice. Od
tada, nije imao dom, iznajmljivao je sobe u hotelima u Vancouveru na
nedelju dana. karavan u Great Smoky planinama na dve nedelje, brvnaru na
obali jezera u severnoj Minesoti na mesec dana, i tako dalje... Išao je od
mesta do mesta duž kontinenta Severne Amerike bez jasnog cilja sem da ode
tamo gde nije bio i da vidi ono što nije video.

Sa sobom je nosio samo ono što je mogao da strpa u izletnički ranac, a to
je bilo malo više od preobuke za par dana, nekoliko osnovnih sitnica za ličnu
higijenu, rezervni par udobnih cipela, svoj komset i čitač. Sredstva za ličnu
higijenu nisu uključivala ni brijač ni makaze; po prvi put je pustio bradu, i
pustio da mu njegova talasasta kosa poraste.

"Izgledam kao pravi eko terorista koji obožava drveće," pisao je Li, koja

je bila jedna od retkih iz Terabajta sa kojom je održavao kontakt. "Osećaj je
fenomenalan, zato što se ugledni ljudi koji bi me možda i mogli prepoznati
drže na odstojanju, a ekscentrične i ozloglašene tipove, koji su zapravo jedini
koji mi prilaze, ne interesuje ko sam, sve dok sam voljan da slušam njihove
savete, da ih slušam dok mi se žale ili filozofiraju, ili dok mi pričaju o svojim
snovima. Ja slušam, zato što su ovi marginalci, zapavo, interesantni, sa
osvežavajuće neverovatnim i najrazličitijim pogledima na svet. Ja sam
zaboravio na različite načine kako ljudi sve mogu da misle, i koliko malo
njih je opterećeno razmišljanjem na način na koji to čine ljudi iz laboratorija i
oni sa doktoratima."

U poruci Brohieru, dodao je: "Osećam se kao da ponovo stupam u
kontakt sa stvarnim svetom, ili se možda po prvi put sa njim povezujem.
Nisam to shvatao kada smo vodili one razgovore o tome šta će naš posao
značiti za društvo, ali moj teorijski model ljudi je bio pun propusta kao što se
pokazao naš model fizike. Pretpostavljam da je to ono što se dešava kada sam
skupljaš uzorke u sopstvenom dvorištu. Precenio sam uticaj razuma, a
potcenio sam uticaj strasti. A što se tiče inteligencije u službi i jednog i
drugog, tu sam potpuno pogrešio. "

Horton se nalazio na Majanskom poluostrvu i obilato se znojio pošto je
proveo mnogo vremena penjući se strmim stepenicama kamene piramide
stare 1600 godina, kada je primio Brohierov uzbuđeni poziv da dođe u
Prinston i učestvuje u iznenadnom uspehu teorije. Ali Horton još uvek nije
bio spreman da razgovara o fizici. Razlog zbog koga je uključio svoj komset
bio je samo da bi saznao nešto više o građevini na čijem vrhu je sedeo, i o
ljudima koji su je sagradili. Tako da nije odgovorio na poziv.

Ali uprkos najvećim naporima da to spreči, Prinston se ipak neprestano
vraćao u njegove misli i pretio da da pravac njegovom besciljnom putovanu.
Uvukao se u njegove misli kao slon u dnevnu sobu, bilo ga je nemoguće
ignorisati. Ako ode da vidi Brohiera to bi značilo da unapred određuje kraj
putovanja i nastavlja sa svojim profesionalnim životom, ili da je to nešto što
je on izbegavao. Čak je i priznanje da je to tako bilo neprihvatljivo za
Hortona. Jedini izlaz iz ove psihološke dileme bio je da Prinston bude samo
još jedna stanica na putu, malo skretanje sa puta koji ide u nekom drugom
pravcu.

Tako da je tokom druge nedelje boravka u Kejp Meju Horton prestao da
posmatra kako u kasnu zimu oluje bičuju pristaništa i kamene nasipe.
Zaključao je svoj trosobni apartman kao neko koji namerava da se vrati,

iznajmio je mlazni avion od Vajldvuda do Filadelfije. U Filadelfiji je uhvatio
skoro prazan Amtakov putnički voz do raskrsnice za Prinston, odakle se
vozio u klopotavom, zastarelom "Dinki" vozilu specijalizovanom za kratka
putovanja sve do kampusa. Na stanici je stajao taksi, ali se Horton odlučio da
poslednje metre svog hodočašća prepešači i da ne obraća pažnju nalete
prohladnog i vlažnog martovskog povetarca od koga ga je podilazila jeza.

Ali dok je Horton pratio univerzitetski put između napuštenog igrališta za
golf i bogoslovskog sveučilišta, shvatio je da pokušava da stvori neku vrstu
Zenovog paradoksa, odnosno, što se više približavao svom odredištu, korci su
mu bili sve sporiji.

Da li me to još uvek toliko muči? pitao se. Da li je ovo izbor ili
koincidencija? U nemogućnosti da da odgovore na pitanja koja su ga mučila,
ubrzao je korak.

Dok se približavao institutu, Horton je bio iznenađen imenima ulica:
Hegelova avenija, Newtonov put, Ajnštajnov put. Samo je poslednji od ove
trojice uglednih ljudi hodalo ovim ulicama, ali zbog samih imena Horton se
osećao kao da ulazi u neki drugi svet, izolovanu enklavu gde imena velikih
mislilaca imaju veći odjek od imena vojnika i političara.

Ali verovatno je to ono šta su mecene Instituta i želeli da stvore -
skrovište za čista intelektualna traganja, bez pritiska akademika, i opasnosti
od komercijalizacije. U institutu nije bilo laboratorija, nastavnog plana,
školarine, diploma. Bez obzira na sve to, imao je izvrsne biblioteke, duge
šumske staze, i niz izvanrednih uspeha.

Horton je smatrao da je i sama činjenica što uopšte razmatra trust
mozgova ove ustanove, dovoljna sama po sebi. Ali čak su i sazvežđa delovala
bledo pored spiska imena ljudi koji su ovde radili i studenata koji su se ovde
školovali, što je maltene obuhvatalo celu istoriju nauke iz prošlog veka i
uključivalo ne samo Ajnštajna, koji je svoju karijeru i svoj život ovde
okončao, već i C.N. Janga, Džona Von Njumana, Kurta Godela, Friman
Dajsona...

Nedostojan sam da uđem u vaš dom, gospodaru, zadirkivao je Horton
sam sebe, dok je stajao ispred znaka na samom početku glavnog prilaza.

Morao je da da svoje ime na prijavnici u Fuld Holu da bi dobio dozvolu
da uđe u institut kao i uputstva kako da dođe do Brohierove kancelarije. To je
bilo nešto što se strašno trudio da izbegne u toku svojih putovanja. Ali
nijednim gestom niko nije pokazao da ga je prepoznao, čak ni podignutom
obrvom. Primili su ga sa rezervisanom ljubaznošću Starog i efikasnošću

dobro obučenog osoblja Novog sveta.
"Ovo je vaša vizitor legitimacija, Dr Horton. Nema potrebe da je

stavljate. Biće dovoljno da je nosite sa sobom. Ona takođe služi i kao
propusnica za kafeteriju, u slučaju da odlučite da ručate dok ste ovde."

"Da li je to neka vrsta predajnika?" upitao je Horton, okrećući tanki
srebrni disk u ruci.

"Da, on je povezan sa našim sigurnosnim sistemom. Ali on služi samo da
bi nas obavestio da ste vi ovlašćeni posetilac, a ne da bismo vas pratili gde
god da krenete. Legitimacija ističe u jedanaest, u vreme kada se institut
ionako zatvara za posetioce."

Horton je klimnuo glavom i spustio disk u gornji džep. "Pepeljuga rano
ide na spavanje. Rekli ste sto sedamnaest?"

"Da, doktore Horton. Već sam obavestio doktora Brohiera da ste stigli."
"Pretpostavljam, da je bolje da krenem, zar ne? Nema povlačenja." Uspeo
je da se na jedvite jade kiselo nasmeje. "Hvala na pomoći."
Hodnik je bio obložen mekanim tepihom koji je upijao odjek koraka.
Vrata i pervazi celom dužinom bili su od tamnog punog drveta koje se blago
sijalo. Bilo je to pravo drvo, a ne imitacija, koje je pamtilo hiljade brisanja
prašine, čišćenja, mazanja raznoraznim sredstvima za drvo.
Samo pre godinu dana, Horton bi verovatno propustio život koji je drvo
živelo. Sada mu je ono govorilo ne samo o pažnji i detaljima, već i
posvećenosti principu o nepokolebljivom investiranju u pokušajima da se od
najboljeg dobije najbolje, i o mestu gde je uvek bilo dovoljno vremena da se
stvari urade na pravi načrn.
Iznenada, Hortona je obuzela, prosto kao iz zasede, čežnjiva zavist u
odnosu na one privilegovane koji su ovu ustanovu nazivali svojim domom, i
osetio je neočekivanu želju da čuje šta je to Brohier ovde otkrio. Nekoliko
trenutaka kasnije Horton ga je ugledao kako izlazi iz kancelarije koja se
nalazila na uglu, na kraju hodnika, kako podiže ruku da bi ga pozdravio i
kreće prema njemu neujednačenim hodom oslanjajući se više na levu nogu.
"Karl," uzviknuo je Horton i ubrzao korak.
"Došao si." Brohier je sijao od sreće. "Toliko mi je drago, toliko toga
imam da ti pokažem. Gde si sve bio?"
"Išao sam na dug put," rekao je Horton. Pokazao je prstom ka
Brohierovoj nozi, da bi odmah tu istu ruku pružio Brohieru i srdačno se
rukovao sa njim. "Šta si to uradio?"
"Pao sam, na stazi u šumi. Sam sam kriv. Posle prvog snega krenuo sam u

šetnju, naravno obuo sam pogrešne cipele. Sada sam dobro. U pitanju je samo
navika koje nikako da se otresem." Ali kada je Brohier uhvatio Hortona za
lakat kao da želi da ovaj krene prema njegovoj kancelariji, Horton je shvatio
da mu on, u stvari, dođe kao oslonac. "Koliko možeš da ostaneš? Da li su ti
našli sobu? Mogu da ti napravim mesta u mojoj kućici. Doduše, nije ni nalik
Kolumbiji, ali je dovoljno velika za nas dvojicu."

"O tome ćemo posle," rekao je Horton. Krajičkom oka je primetio broj na
vratima pored kojih su prolazili. Napola se okrenuvši, pokazao je palcem i
rekao: "Zar to nije..."

Brohier je pogledao u tom koji je Horton pokazao. "Ajnštajnova
kancelarija? Da, njegova poslednja kancelarija. Sto petnaest Fuld. Evo stigli
smo, ja sam odmah u kancelariji do te."

"Kako to izgleda?" pitao je Horton i posegnuo da uhvati kvaku.
"Molim?"
"Pa, deluje mi pomalo zastrašujuće. Kao da radiš u kancelariji koja je
malo niz hodnik od kancelarije samog Boga."
"Mene to inspiriše," rekao je Brohier, pustio Hortonovu ruku i krenuo
prema vom stolu. "Priče se ovde još uvek ispredaju o njemu... a za mene je on
stvarna osoba, a ne ikona." Počeo je da se smeje i svom težinom se spustio na
stolicu. "Sem toga, Harry Beuge je taj koji nosi teret poređenja. Dok ja samo
prolazim pored Ajnštajnove kancelarije svakog jutra, on mora u njoj da radi.
Što možda i objašnjava to što on dolazi kod mene šest puta dnevno.
Horton se pridružio Brohieru i zajedno su se smejali. "Ipak ima nešto u
ovom mestu, zar ne," rekao je, i privukao stolicu.
"Kada posmatraš ovu zgradu imaš utisak kao da ju je dodirnula neka
veličina, genijalnost - to se oseća i u samim ciglama, malteru, vazduhu.
Svakog jutra udahnem duboko, u nadi da ću nešto od toga uspeti da
ukradem." Nagnuo se napred zaverenički: "Kada se osećam đavolasto, onda
ispričam nekome kako se iznad kampusa nalazi morfološko polje. Ljudi su
ovde već dugo duboko uronjeni u svoja razmišljanja, tako da je sada mnogo
lakše to reći ovde nego na nekom drugom mestu. Prošle nedelje sam to rekao
i pred direktorom."
"Citirao si Šeldrejka direktoru Instituta? Ti si hrabar čovek."
"Počinio sam ja ovde i gore grehove od tog."
"Na primer?"
"Krijem nešto od njih, jer sam tebe čekao da dođeš."
"Nisi trebao. Ne duguješ mi to."

"Oh, ma imao sam pune ruke posla. Morao sam da se vratim u školu i da
naučim hemiju."

Horton je trepnuo iznenađeno. "Hemiju? Ti? Čovek koji mi je ozbiljno
objasnio uz flašu Bordeauxa da je hemija zanat za ljude koji nemaju dovoljno
mašte da postanu fizičari?"

"Upravo taj čovek," rekao je Brohier. "Toliko sam samo puta te iste reči
ponovio pred svedocima, da ću verovatno morati javno da ih poreknem na
godišnjem sastanku američkog Udruženja hemičara. Okreni se iza sebe -
tamo kod najvišlje police je mesto sa kog sam počeo - Paulingova Priroda
hemijskih veza. Prvo izdanje, ni manje ni više nego na papiru - korigovan od
strane Paulinga lično."

Horton je bacio kratak pogled preko ramena. "Zar ne postoji već
multimedijalno izdanje?" pitao je, nimalo impresioniran onim što je video.

Brohier je naborao nos sa gađenjem. "Ah, pa naravno da postoji, šta više,
odvratno je. Sva ta izdanja su puna trodimenzionalnih animacija i drugih
nebitnih gluposti. Vratio sam ga posle nedelju dana. A ovo, ovo sam uzeo u
avgustu iz Nacionalne naučne biblioteke."

"Sporo učiš?"
Brohier se nasmešio. "Hvala nebesima. Samo me je jedna stvar brinula
više od pomisli da se više nikada nećeš vratiti..."
"Pomisao da ću se vratiti, ali bez smisla za humor?"
"Upravo tako. Znaš, dugo si bio zastrašujuće ozbiljan."
"Pa, to mi je bio prvi put," rekao je Horton i nasmejao se tužno. "Nikada
pre nisam uticao na promenu istorije."
"Još uvek nismo sve završili, Džefri," rekao je Brohier i naslonio se. Oči
su mu sijale sjajem kojim sijaju oči roditelja koji čeka da njegovo dete prvi
put ugleda Božično drvo. Zar ne želiš da saznaš zašto sam čitao Paulinga?"
Horton je napućio usne i usudio se da pogodi: "Skopčao si nešto u vezi
Okidača i vezanih energija..."
"Čitao sam ga jer ti i ja moramo da preradimo ono što je Pauling napisao.
Zato što čitav fundamentalni model, srž metafore, mora da se promeni. Ja
znam zašto Okidač funkcioniše. Znam šta si ispravno uradio kao i zašto si
zapadao u teoretske ćorsokake."
"Govori!"
Brohier je pogledao pored Hortona da se uveri da su vrata kancelarije
zatvorena. "Džefri, bili smo stare budale pune predrasuda i pokušavali smo da
uguramo naše novo čudo u uzane demode cipele. Nismo razmišljali skoro ni

upola dovoljno radikalno. Što na nas nije imalo apsolutno nikakvog uticaja.
Mislim da su nas prevarili i naveli da mislimo da je revolucija bila i prošla,
da je CERN sistem predstavljao promene paradigme na koje smo čekali. Ali
nije se radilo ni o kakvoj promeni, već samo o preuranjenoj drhtavici."

Odmahujući glavom, Horton je ogorčeno rekao: "Neka sam proklet ako ti
ne uživaš u tome da odugovlačiš pre nego što konačno pređeš na stvar."

Brohier je razrogačio oči ljutito. Horton nije bio siguran da li je to bilo
ozbiljno ili se samo pretvarao. "Ti si mene pustio da čekam mesecima, a sada
mi pridikuješ zbog nekoliko minuta? Arogantni mladiću. Sedi tamo i budi
miran koliko god je potrebno. Ja imam prava da u ovome uživam."

"Izvini," rekao je Horton smeškajući se iskosa snebivljivo.
"Možda ti i oprostim," rekao je Brohier. "Ili možda to opet potegnem za
dvadeset minuta samo da bih ti napakostio. Dobro, gde sam stao?"
"Kod promena prototipa. Kod fundamenata modela. Kod prerađivanja
Paulinga."
"Promene paradigme," ponovio je Brohier. "Džefri, zašto postoji nešto
kao što je materija kod CERN-ovog modela?"
"Molim?"
"Ja mislim da CERN sistem ne objašnjava zašto materija postoji," rekao
je Horton i odmahnuo glavom. "On samo objašnjava kako - on objašnjava
identitet materije-energije kao slomljene funkcije talasa, stabilnost
raščlanjenog stanja polja, asimetrije inicirajučih prelaznih faktora. Ali. to nije
odgovor koji očekuješ, zar ne?"
"Ne. Pogledaj sliku koju smo mi, fizičari, obojili. Energija je energija.
Materija je energija. Čega još tu ima? Ima sila - koje prenose vektorski
bozoni, sila koje su čestice, a čestice su materija, a materija je energija. Zašto
je univerzum onda toliko kompleksan? Zašto se ne sastoji samo od bele
božanske svetlosti, čiste i nepromenjene? Zašto mora da postoji vazduh,
kamen ili drvo, zid ili ja ili ti?"
"Kastenmahove jednačine..."
"...one daju objašnjenje kako.... ali ne objašnjavaju zašto."
Horton je seo na ivicu stolice. "Karl, ja možda ne shvatam šta hoćeš da
kažeš, ali zar mi sada ne izlazimo van okvira nauke? Ja sam mislio da je
teologija nešto što se izučava na odseku za društvene nauke."
"Mi izlazimo iz okvira fizike materije-energije," rekao je Brohier, "ali ne i
iz okvira nauke."
"Čega još tamo ima?"

Brohierove oči su zacaklele. "Sada smo došli do pravih pitanja. Zaista,
čega još! Koji je to faktor koji raščlanjuje prvobitno energetsko polje u
mnoštvo odvojenih stanja polja: na četiri sile, desetak osnovnih čestica,
stotinu elemenata, sto hiljada jedinjenja? Šta je srž diferencijacije koja
omogućava postojanje fioke olovaka, neba posutog pahuljama, plaže
prekrivene peskom - a da pri tom svaki element seta zadržava svoje
individualne osobine i izdvojeno postojanje, a ne žrtvuje osnovni identitet ili
formu?"

"Što, pa mi govorimo o efektima kvantne neodređenosti, zar ne?
Stohastička varijacija. Sve zavisi od toga koliko detaljno opišete dati
predmet. Kada se pesak raščlanjuje on je u nekim trenucima jedinstven, dok
je u drugim razjedinjen."

"To je isuviše subjektivan stav. Ili postoji milijardu zrna peska, ili ne
postoji. Oni postoje ili nezavisno od opažanja, ili zbog njega. Biraj."

"Na ovim izborima glasam za Materijaliste," odgovorio je Horton
podrugljivo, da bi istog trenutka upitao: "Da li ti hoćeš da kažeš da je
specifikacija osobina koje poseduju ono što im daje identitet, postojanje?"

Breland se zadovoljno osmehnuo. "Da, upravo tako, Džefri. Upravo to
'šta još' je informacija. Informacija organizuje i definiše različitu energiju.
Ona reguliše i stabilizuje materiju. Informacija propagira kroz materiju-
energiju i posreduje u interakciji između materije i energije. Ona je um koji
stvara, suprotnost haosu." Horton je zurio kroz pod i pokušavao da se izbori
sa onim što je Brohier izjavljivao. "Ako se univerzum sastoji od energije i
informacije," započeo je Horton lagano, "to znači da onda Okidač na neki
način menja informativni omotač određenih supstanci..."

"Menja ga, skrembluje, razbija, destabilizuje ga," rekao je Brohier. "I to
čim vrlo grubo. Jedinice koje mi sada pravimo, nezamislivo su beskorisne, to
je kao da gromom od deset hiljada volti udaraš kompjuter kako bi promenio
samo nekoliko bajtova u njegovom programu. Činjenica da su se negde u
masi informacione buke koja je predstavaljala tvoj prototip izdvojile neke
koherentne reči jezika rezonantne mehanike - nove nauke o materiji, slučajan
je pogodak, čista sposobnost srećnog slučajnog otkrića. Sapleo si se o
karakterističan hemijski potpis određenih nitratnih jednijenja, koja su
izdvojila tvoj signal i vazduha kao kada radio-amater operator čuje glas u
masi radio smetnji."

"Ali ako naučimo da čitamo i pišemo na tom jeziku..."
"Sada shvataš zašto sam rekao da moramo da se vratimo na Paulinga i

počnemo ispočetka."
Ideja je bila prevelika, i obuzela ga je prebrzo. Horton je osetio kako se u

njemu stvara otpor. "Da li se mi ovde igramo igre reči, ili ti zapravo imaš
urađen reprezentativni sistem?" Hortonove reči su izražavale više
skepticizma nego što mu je bila namera.

"Zašto to pričaš Džefri, vređaš me. Ti znaš da ne možemo govoriti o
nauci, sve dok to što želimo nismo u mogućnosti da izrazimo u brojkama."

Ovoga puta Horton je primetio da Brohier trepće i shvatio je da se ovaj
pretvara. Zavrnuo je rukave na džemperu i ustao iz stolice.

"Dobro," rekao je. "Hajdemo do bele table. Hoću da vidim tu
matematiku."

Proveli su skoro dva sata ispred ogromne bele table koja je visila na zidu sa
Fuldom 115. Veći deo prvog sata Brohier je proveo sa velikim crnim
markerom u ruci, ljuljajući se napred nazad u sekretaričinoj stolici. Veći deo
drugog sata, proveo je sedeći nasred kancelarije, kako bi mogao da vidi celu
tablu, i da diskutuje sa Hortonom koji je brisao i pisao po tabli svetlo crvenim
markerom.

Napokon se i Horton udaljio od table. Kada se pridružio Brohieru predao
mu je crveni marker.

"Pa?" Brohier je pokušao da ga podstakne. "Šta si odlučio?"
"Odlučio sam da treba da me častiš večerom," rekao je Horton. "I to
jednom skupom. Ako hoćeš možeš je staviti na račun svoje druge Nobelove
nagrade."
"Uf, uf - prerano je da se o tome govori," rekao je Brohier i odmahnuo
rukom odbacujući takvu jednu pretpostavku. I pored toga Horton je primetio
da je Brohier bio zadovoljan. "Samo mi reci da se ti sa tim slažeš."
"Slažem se," rekao je Horton, spuštajući ruku na Brohierovo rame.
"Nemam nijednu primedbu. Doduše, ja baš i nisam najkritičniji slušalac. Ali
ako se završi dobro kao što je i počelo - Karl, onda je to prava majstorija."
Brohier se nasmešio zadovoljno i potapšao Hortonovu ruku. "Hvala ti,
Džefri. A sada molim te obriši tablu i idemo negde na večeru."
Dvorana za ručavanje u Institutu po Hortonovom mišljenju i nije bila baš
najbolje mesto za svečanu večeru, ali je popustio i složio se sa Brohierom da
to nije prva takva večera koju su tu pojeli.
"Naravno, a pored toga," uveravao ga je Brohier, "hrana je ovde dobra.

Institut, između ostalog, vodi računa i o našim stomacima. Hajde, pogledaj i
kaži mi kada si zadnji put video ovakav meni u kampusu."

Horton je uskoro uvideo da Brohier ne preteruje. Glavna jela, koja su se
očigledno menjala iz dana u dan pošto je na meniju stajao današnji datum,
obuhvatio su hranu sa pet kontinenata i više od deset kuhinja.

Kao i na zadnjoj Hortonovoj i Brohierovoj zajedničkoj večeri, dok su
čekali da im donesu hranu, Horton je morao da istrpi dva upoznavanja i jedno
nametljivo ponašanje. Upoznao se sa Barbarom Gleni-Golden, bakicom
okruglih obraza koja je u stvari bila istaknuti gostujući profesor na grupi za
istoriju i sa Rodžerom Petranovim, šefom katedre na grupi za matematiku
koji je imao vrat poput ptice grabljivice.

Iako su oba naučnika bila više nego kulturna, Horton se ipak sve vreme
vrpoljio dok se smešio i upoznavao sa njima. Bio je isuviše svestan svoje
ozloglašenosti da bi se opustio, a red koje mu je Gleni-Golden uputila na
rastanku samo su pojačale njegovu osetljivost.

"Znate, mladiću, vi ste svakako doprineli da moja oblast kojom se ja
bavim deluje interesantnije," rekla je zastajući pored njegove stolice. "Lavovi
iz ekonomske škole za istorijsku analizu su mirno spavali, misleći da su na
vrhu biološkog lanca - a sada ste vi dirnuli u osinjak tehnološke škole, zbog
čega lavovima nije ni malo prijatno."

"A šta ste vi Barbara - lav ili osa?" pitao je Brohier.
Nasmejala se. "Ja sam sterilni hibrid."
U večeri ih je prekinula još i osoba pod imenom Samjuel Benington-
Hejstings, veseli doktor fizike sa Kejmbridža koji je bio dovoljno mladolik,
da se Horton pored njega oseti starim. "Znači vi ste legendarni Okidačovac,"
rekao je i spustio se u jednu od praznih stolica za stolom. "Da li to znači da će
naš tajanstveni doktor Brohier napokon dozvoliti i ostalima da se igraju sa
novom igračkom?"
Brohier je šmrknuo dobrodušno. "Doktor Sem misli da sam te ja krio od
njega."
"Ne od mene, gospodine - od celog odeljenja," rekao je Benington-
Hejstings. Doktor na svaki odgovor koji da, postavi hiljadu pitanja. Kada ga
pitam u čemu je trik kada je magična kutija u pitanju, on se samo nasmeši
kao Buda." Protegao se preko stola i potapšao Brohiera po stomaku. "Već
počinje i da liči na Budu."
Brohier je snažno udario mladog naučnika kašikom po prstima, a zatim
pospano pogledao Hortona. "Pošto sam povredio kuk..., a i zima je. A,

bogami, i hrana je odlična..."
"Nadam se samo da su vam beleške čitke kako doktor Horton ne bi morao

do kraja svoje karijere da dešifruje Brohierovu Zadnju teoremu. Bilo bi još
bolje kada bi ujutru pošti sa mnom u fitnes centar, da vežbamo hatha jogu i
optrčimo dvadeset i pet krugova. Onda ćete živeti doveka, a možda se nekad
čak i proslavite."

"Ako moram da ustanem u cik zore da bih trčao, onda nema svrhe da
živim doveka, doktore Sem. Mmm, mislim da stiže hrana."

Horton je namignuo i nagnuo se prema Benington-Hejstingsu. "Seme, ti
ne shvataš da Karl ne zna šta se nalazi u magičnoj kutiji. Vidiš, suština je u
tome da ga ja vodim sa sobom već dvadeset godina. On je ovde samo da bi
špijunirao za mene."

"Izvrsno, okružen sam lažovima i sa jedne i sa druge strane. Kako je to
dobro za napredovanje nauke!" Ustao je kada je konobar prišao. "Jedite,
samo vi jedite; neka vam se arterije skamene a muškost visne kao odrana
zmijska koža."

Brohier se nasmejao od srca. Horton je začuđeno zurio u Benington-
Hejstingsa, nesigurno se smeškajući dok je ovaj odlazio. "Šta bi? Ko je to
bio?"

"Pa, doktor Sem će ti reći da je on potomak duge loze istaknutih
engleskih ekscentrika, a da je Džon Kliz njegov duhovni vođa." Sa širokim
osmehom na usnama, Brohier je odmahnuo glavom. "Nemoj mu to nikada
reći, Džefri, ali on je za mene pravo osveženje. On je daroviti mimičar
nesposoban da poštuje bilo šta i bilo koga. U njegovoj glavi živi deset
različitih ličnosti, i on može odjednom da se pretvori u bilo koju od njih bez
upozorenja - pred kraj našeg razgovora bio si u prilici da upoznaš jednu od
njih, a koju ja zovem doktor Bombaj. Ali, ne potcenjuj ga. Doktor Sem mi je
davao časove iz kombinametrike kada sam prvi put ovde došao. On je jedan
jako pametan mlad čovek. Mogu da se kladim da će on sedeti u samom
centru u prvom redu kada budemo izlagali naš rad o mehanici rezonancije."

Horton nije odgovorio, i to je bio zadnji put da su govorili o poslu za
vreme obroka. Brohier je ispitivao Hortona o njegovim putovanjima, a
Horton je sam sebe iznenadio kada je shvatio da zapravo ima neke zanimljive
anegdote o sebi da mu ispriča."

"Da li si održavao kontakt sa Gordonom i Li?" pitao ga je Brohier dok su
jeli desert.

"Isto kao i sa tobom," priznao je Horton. "Kako su oni?"

"Koliko ja znam, u Aneksu je sve kao i pre. Izgleda da su kao šefovi
uticali jedan na drugog i ublažili svoje nedostatke."

"Nisam to pitao."
"Ah," rekao je Brohier. "To. Zadnje što sam čuo je da se lagano
približavaju jedno drugom takvim tempom da u odnosu na njih glečeri
izgledaju vrlo vešti."
"Stvarno? Tako mnogo napreduju? A ko ti je to rekao?"
"Li."
"Ah - pesimistička varijanta. Da si razgovarao i sa Gordonom mogli
bismo da nađemo prosek, i onda bi stvarno znali šta se dešava."
"Pretpostavljam da nisi održavao kontakt ni sa ljudima iz Vašingtona."
"Ne. Otišao sam, a oni nisu baš nešto jurili za mnom. Nisam čak dobio ni
predsednikovu čestitku za Božić."
"Mislim da ih Brelan ni ne šalje," rekao je doktor Sem i tiho se nasmejao.
"Takve sam ti ja sreće. Nisam trebao da uzmem suvenir kada sam bio u
Beloj kući."
"Vratili bi te," rekao je Brohier. "Oni ne beže od ovoga. Tamo imaš
prijatelje."
"Da, tamo i gde još?"
"Prerano si prestao da gledaš vesti."
"Jesam li? Breland će katastrofalno izgubiti ove jeseni."
"Verovatno," rekao je stariji čovek. Spustio je svoju izgužvanu salvetu na
prazan tanjir. "loje politika, Džefri. Ti ne podležeš tim standardima. I zato ne
trebaš da prihvataš krivicu koja nije tvoja."
"Ljudi još uvek jedni drugima rade strašne stvari, Karl."
"Znam."
"Nešto od toga smo im i mi omogućili dajući im ono što smo im dali,"
rekao je Horton. "Taj čovek u Denveru, na primer, koji je upotrebio Okidač iz
suda kao detonator za bombu da bi izvršio samoubistvo..."
"To je njegov izbor, Džefri."
"A dve žene koje je ubio?" Horton je odmahnuo glavom. "Nekada sam
imao običaj da gledam vesti i razmišljam. Okidač je mogao da spasi te ljude.
A sada kada ponekad gledam vesti, uhvatim sebe kako razmišljam: pištolj je
mogao da spasi te ljude."
"Ah. Saint Paul?" To ime ih je podsetilo na stravične naslove u novinama
od pre mesec dana: o bandi iz susedstva koja je divljala sa lancima i metalnim
šipkama u tržnom centru koji je imao Okidač kao zaštitu, i tom prilikom ubila

jednog sedamnaestogodišnjaka i teško ozledila još desetak kupaca. Ironija je
bila u tome što je Životni štit bio instaliran kao odgovor na sve intenzivnije
ratove maloletnih bandi oko tog centra, rata koji je već bio prošao kroz
nekoliko pucnjava na ili u blizini samog centra.

"I Birmingam Hajts, i Luisvil, i južni Boston." Svako ime nosilo je eho
brutalnog zločina.

"Ovo je prelazni period, Džefri. Biće još grešaka. Svuda gde je najlakši
odgovor bilo oružje, ljudi će morati da se prilagode, onog trenutka kada se
suoče sa fundamentalnim problemima. Oružje je bilo flaster za prvu pomoć, a
neke rane zahtevaju mogo više od toga. Isto tako, lako možeš reći da je
nindža mogao da spasi te ljude i to bi isto tako bilo tačno."

"Ne znam," rekao je Horton. "Jednostavno mi se čim da se voda stalno
muti. Ljudi se dvoume da li su ovo uopšte želeli."

Brohier je energično odmahnuo glavom. "Ne, ne - ti se dvoumiš. Vidi,
proizvodnja je deset puta povećana za manje od godinu dana, a imamo i listu
čekanja staru šest meseci. Da li znaš koji je najveći problem kojim se odbor
sada bavi? Lažna obeležja Životnog štita. Niču svud naokolo - ljudi su toliko
željni beneficija koje im Okidač nudi."

"Ali ako ih budu koristili nesmotreno kao što su koristili oružje..."
"Neki sigurno hoće. To moraš da prihvatiš. Moje mikrokarte solidstejt
memorije se koriste za krijumčarenje dokumentarnih filmova u Kinu i za
slanje mihonskog fonda biblioteke na Mars. Takođe se koriste kako bi dečja
pornografija mogla da ide iz ruke u ruku, i za iznošenje korporativnih tajni iz
IBM-a, i da bi se sakrilo nelegalno knjigovodstvo od FBI-a - a to su samo
neke od stvari za koje znam."
"Znači u pitanju je korisnik, a ne sredstvo."
"Upravo tako."
"Kaži mi zašto nam ova tačka gledišta nije bila tako ubedljiva kada su
sredstva bili oružje i eksplozivi?"
"Zato što su neka sredstva isuviše opasna da bi ih koristile šimpanze i
deca," rekao je Brohier. "Zato što sredstvo koje je napravljeno za ubijanje
postaje pretnja svakome, ako se pravilno upotrebljava, a to da li su ona
napravljena u velikoj količini ne menja stvar. Mogućnost da svako
domaćinstvo poseduje pištolj je zastrašujuća skoro kao i mogućnost da svaka
zemlja poseduje CBN raketnu bateriju. Ili bi bar trebala to biti svakome ko
ima imalo razuma." Namrštio se. "Tvoja melanholija je posledica
besposličarenja, Džefri. A ja znam da je lek za to da se vratiš na posao. Hajde