Okidac - Arthur C. Clarke & Michael Kube-McDowell

poštuju zakon. Osudili ste deset hiljada dobrih ljudi na smrt od ruke ubica i
lopova. Zato nemojte meni da prodajete tu pozu plemenitog Čoveka, doktore.
Odgovorni ste kao da ste ih vi lično ubili."

Nepokolebljivo samopouzdanje vođe narodne vojske probudilo je strašan
bes kod Hortona, i on krenu na Vilkinsa bujicom ljutitih reči. "Toliko žarko
želite da budete heroj da u hodu izmišljate neprijatelje. Ako želite da i ja
postanem vaš neprijatelj, u redu. Žao mi je ako je to što sam ja otkrio, lišilo
neke dobre ljude poput mog oca, njihovih hobija. I da, zaista me pogađa što
postoje tamo negde ljudi koji su povređeni zato što nisu imali pištolj u
funkciji da se zaštite. Ali sam istovremeno prokleto ponosan što sam stao na
put teroristima kao što ste vi. Vi ste jedan sebičan mali čovek sa glavom
punom obmana, sve što mogu da učinim da sprečim vaše planove biće za
dobrobit svih ljudi. Vaša revolucija će biti potpuni promašaj..."

Mora da je nešto što je Horton rekao pronašlo slabu tačku, probilo
Vilkinsov oklop i pogodilo njegov osetljivi ponos. Pukovnik je dlanovima
obe ruke zgrabio Hortona za grudi i počeo da ga gura unazad u Šnera.
"Mislite da ste nešto postigli? Mislite da ste nas razoružali? Okrenuo se i
izašao vam na kišu koja je sitno rominjala. "Vodite ga!" zarežao ie na
stražare.

Zgrabili su Hortona za obe ruke i vukli ga celom dužinom za Vilkinsom.
Koprcao se i pokušavao da se pridigne i stane na noge, držeći pritom, svoje
emocije pod kontrolom. Nemoj da moliš, mislio je. Nemoj mu pružiti to
zadovoljstvo.

Vilkinsovi dugački koraci odveli su ih do druge metalne barake, koja je
bila izolovana i nalazila se 150 metara od centra kampa.

"Stavite mu lisice i pazite ga," rekao je dok se savijao da otključa.
Sledećeg trenutka, Horton se našao licem okrenut prema travi, nečija
čizma mu je pritiskala vrat da bi ga sprečila da se pomera. Ruke su mu bile
izvrnute na leđima, a zglobovi uvezani tankom plastičnom vrpcom koja se
usecala duboko u kožu. Čuo je kako vrata škripe a zatim se otvaraju.
"Uvedite ga," naredio je Vilkins.
Dok su ga opet vukli, a košulja mu sa jedne strane bila umazana blatom i
mrtvom koprivom, Horton se borio sa nagonom da pruži otpor. Sasvim
nenadano, na pamet mu pade strofa Metjua Halversona

Kontrola je iluzija,
Red je naša ugodna laž.

Iz haosa, kroz haos,
U haosu letimo...

Kad su ga gurnuli kroz ulazna vrata, svetla u baraci se upališe. Pred
sobom je ugledao skladište oružja, na sva četiri zida visilo je sortirano oružje,
svo za vojne potrebe, i svo teže od ličnog oružja koje su nosili pripadnici
narodne vojske - SAW-ovi, lagani mitraljezi, granatni lansirni uređaji, 40mm
minobacač, par Stingerovih protivavionskih raketa. U podnožju svakog zida
bile su poredane kutije sa municijom naslagane uvis po dve i tri u redu.

Sredina barake je bila prazna izuzev četiri četvrtaste ploče od drvenih
letvica, od kojih je svaka imala konopac za povlačenje. Vilkins je stao na
jednu od tih ploča i okrenuo se prema Hortonu. "Kažete da ste nas zaustavili,
a ipak, svaki komad u ovom skladištu radi. Trenutno se nalazim u takvom
iskušenju da to i dokažem koristeći tvoje mlitavo telo kao metu, ali onda ne
bi mogao da proceniš finu ironiju koju ćeš upravo otkriti." Onda je pozvao
naoružane stražare da uđu, i pokazao im rukom prema jednoj od onih drvenih
ploča. "Donesite kanister iz Bunkera br. 2."

"Razumem, pukovniče." Stražar je povukao ploču, otkrivajući veliki
otvor za tunel u zemlji koja se nalazila ispod ploče. Spustio se kroz otvor kao
da to često čini i vratio se brzo posle toga noseći cilindar dužine njegove
podlaktice i prečnika teniske lopte.

"Sada jedan od aerosola iz Bunkera br. 3," naredio je Vilkins, uzimajući
cilindar od stražara i prilazeći Hortonu. "Vidite, doktore, mi smo veoma,
veoma dobri prema svom oružju, i skoro uvek pogađamo ono što smo
naciljali. Ali ako vi i uspete da nam oduzmete naš precizan alat, nemojte ni
pomišljati da ste nas u potpunosti razoružali.

Možda ste zaboravili da benzin može da stvori savršenu eksploziju, a jako
je pristupačan i može se naći skoro svuda." Stražar se ponovo pojavio, držeći
nešto što je ličilo na malu bocu pod pritiskom. "A kada dođe vreme da
počnemo da ubijamo izdajico brže nego do sada, to možemo izvesti pomoću
K-barova i garota, u stvari, gospod će se već za to pobrinuti."

Držao je smeđemaslinasti cilindar ispred Hortonovog lica, kako bi ovaj
mogao da pročita reči i brojeve utisnute sa strane. Stražar koji je stajao pored
njega učinio je to isto sa svojim teretom.

"Šta je to?" pitao je Horton.
"Hemijskom oružju i biološkim aerosolima nisu potrebni konvencionalni
eksplozivi, doktore Horton," rekao je Vilkins trijumfujući samozadovoljno.

"Šta mislite o tome, ha?"
Horton je lagano podigao pogled sa utisnutih slova i zaustavio ga na

Vilkinsonovom isklesanom licu. "Mislim da to znači da moj posao nije
završen - i što mu se pre vratim to bolje," rekao je tiho.

"Kučkin... - mičite mi ga sa očiju," prozborio je Vilkins, a hladna zloba
njegove duše konačno se otkrila u hladnokrvnoj mržnji koja se čitala iz
njegovih očiju. "Smesta bacite ovu životinju nazad u kavez, pre nego mu
prerežem jebeni vrat."

"Razumem, gospodine!"
Hortona su opet grubo izvukli iz barake. Pratio ga je Vilkinsov glas, koji
je bivao sve viši i jači sa svakom narednom red. "Bolje bi ti bilo da
porazmisliš o ovome! Razmišljaj dugo i dobro, gospodine jebeni genijalni
predsednikov dečače. Od tebe zavisi koje će oružje biti upotrebljeno - ono što
je na zidu, ili ono u rupi! Ti, Džefri prokleti Hortone, ti ćeš odlučiti koliko
ljudi moramo ubiti i kakvom će strašnom smrću oni umreti. Misli o tome
doktore - dobro porazmisli!"
Ali jedino o čemu je Horton mogao da razmišlja, kada su ga ugurali u
Sklonište 6 i uz tresak zatvorili poklopac iznad njega, bilo je: dopreo sam do
tebe - konačno sam dopreo do tebe - i sada tačno znam ko si ti zapravo...

Aron Goldstajn je posmatrao kako električni voz GG-1 Pensilvanijske
železnice usporava i zaustavlja se na stanici Brod strit tegleći za sobom niz
od šest purpurno-belih putničkih kola - 8:40 iz Njuarka. Odmah ispod toga,
dugačak, spori teretni voz, koga su uglavnom sačinjavali Erl i Lakavana
teretni vagoni, kotrljao se nizvodno prema severu.

Široki panel ekran ispred njega prikazivao je prizor iz inženjerove
perspektive snimljen malim skejl modelom GG-1 kamere. S obzirom da se
ona neće pokretati nekoliko minuta dok prima poštu, Goldstajn je dodirnuo
kontrolnu tablu i promenio perspektivu snimka prebacivši je na snimak iz
perspektive motora tereta br. 1, neposredno pre nego što je ovaj prošao ispod
kamene skele. Sledeća traka sadržala je snimke tunela i zološkog vrta - to je
bila jedna od njegovih najomiljenijih deonica makete i vrlo ugodan način za
skretanje pažnju sa ostalih stvari.

Ali pre nego što je teretnjak stigao do prvog tunela, Goldstajna je u
njegovom svetilištu prekinula jedna od onih visokokvalifikovanih
medicinskih sestara koje rade privatno, a koja je prihvatila odeću kućne

posluge kako bi lično mogla da nadgleda njegovog gosta. "Gospodine
Goldstajn, doktor Brohier želi da vas vidi."

"Hvala vam," reče Goldstajn i poče da isključuje vozove u pokretu. "Je li
on u radnoj sobi?"

"Ne, još uvek je u krevetu."
To što je čuo uznemirilo ga je i on požuri sa isključivanjem. "Da li je
rekao još nešto?"
"Samo da je umoran. Skoro da nije ni pipnuo doručak."
"Odmah pošaljite doktora Hubsa gore. Predugo sam dozvolio da bude po
volji tog starog mrzovoljnika."
"Idem po doktora."
Goldstajn je zatekao Brohiera kako leži podupret gomilom jastuka, a
njegov digitalni radni desktop stoji netaknut pokraj njega na ćebetu. Pogled
mu je bio uprt u pravcu istočnog prozora, ali nekako nehatan i
dekoncentrisan.
"Šta je to sa tobom od jutros, Karl?" upita Goldstajn nežno, približavajući
se krevetu. "Da li je bilo previše vina u sosu u tvojoj teletini 'a la maršala'
sinoć?"
"Ah - Arone. Stigao si. Šta si me pitao? Oh, da hrana. Ne, ne krivim tvoje
kuvare." Napregnuo se, ali uspeo je samo da izvuče poluosmeh, a zbog tih
nekoliko red koje je izgovorio momentalno je ostao bez daha. Udahnuo je
duboko da se povrati, ali ga je to nadražilo i on poče da kašlje. "Ne osećam se
dobro, a jedva da imam energije da zbog toga brinem. Da sam mlađi, možda
bih posumnjao na grip. Naravno, u raspusnom stanju u kome se sada nalazim,
grip bi me sigurno ubio."
"Pozvao sam doktora Hubsa da dođe i da te pregleda," rekao je Goldstajn.
"Očekujem da se pristojno ponašaš kada dođe."
"Vračevi - nadrilekari," prezrivo prokomentarisa Brohier. "Nema
protivotrova entropiji, Arone."
"Možda i nema. Ali nemamo alternativu, sem da dozvolimo jednom
dobrom gerijatrijskom dijagnostičaru da te pregleda s vremena na vreme."
"Šta on može da mi kaže a da ja to već ne znam. Ionako ništa od toga nije
važno," reče Brohier. "Ali pustiću ga da me gurka i bocka ako to znači da
ćemo pričati o nečemu drugom."
"Naravno, Karl." Goldstajn je prišao i seo na ivicu kreveta. "Radio si
nešto?" pitao je, pokazujući glavom u pravcu digitalnog desktopa.
"Pokušao sam da napišem pismo," rekao je. "Gde si bio sinoć? Čuo sam

helikopter."
"U Vašingtonu," reče Goldstajn. "Još jedan dosadan sastanak."
"Sastanci - da, hvala ti, setio sam se šta sam hteo da ti kažem. Arone - "
"Tu sam, Karl."
"Nemoj pretvoriti Džefrija u administratora. Nemoj mu dozvoliti da to

učim sebi. Pronađi nekoga da piše pisma i vodi sastanke. On mora biti u
laboratoriji. On mora da čuje sopstveni glas kako nadglašava buku."

"Dobro, Karl."
"Upravo je to njegov problem. Zato je i otišao, znaš. Želim da mi potvrdiš
da će vrata za njegov povratak uvek biti otvorena."
"Naravno. Samo..." Goldstajn uzdahnu. "Karl, na tom sastanku sinoć - ne
bi trebalo to da ti kažem, ali ne znam kako mogu da očekuju da ti ne kažem
Doduše, možda mi zato i nisu rekli sve do sada."
"Prestani da brbljaš, Arone ili me možda više neće biti kad ti završiš."
Goldstajn klimnu u znak izvinjenja. "Karl, imam vesti o Džefriju. Nestao
je. Kidnapovali su ga pre nedelju dana - pretpostavljaju da ga je otela neka
domaća teroristička grupa. Nemaju nikakve vesti o njemu."
Jedina vidljiva reakcija bio je način na koji je Brohierov pogled tumarao
po sobi. "U redu," konačno je prozborio.
"Nedelju dana je mnogo vremena kada je otmica u pitanju," reče
Goldstajn, odmahujući glavom. "Oni daju sve od sebe, ali - Karl, FBI ne daje
mnogo nade."
"Ma biće Džefri dobro."
"Naravno to svi želimo," rekao je Goldstajn. "Samo sam mislio da bismo
možda mogli da porazgovaramo o tome šta ćemo sa Terabajtom u slučaju da
se Džefri ne vrati."
"To je gubljenje vremena i energije - što je jako delikatna stvar trenutno
kada sam ja u pitanju. Vratiće se on, Arone," rekao je Brohier. "On zna gde
pripada." Onda je uronio u jastuke, prosto kao da pokušava da se sakrije
ispod njih. "Vaš prijatelj, doktor, je ovde."
Goldstajn je pogledao iza sebe i ugledao doktora Hubsa kako stoji na
dovratku.
"Mogu da te držim za reč, Arone, zar ne?"
"Možeš, Karl."
"Onda doktore, uđite unutra i ne odugovlačite. Ovo je zadnje obećanje
koje sam u obavezi da održim."

Više od jednog dana, Džefri Horton je bio ostavljen sam u memljivim,
klaustrofobičnim okvirima Skloništa 6. Niko nije došao da ga obiđe ili da ga
odvede do klozeta. Niko mu nije doneo ni hranu ni piće. Niko nije snažno
otvorio metalni poklopac da pusti svetlost i svež vazduh unutra makar na
nekoliko sekundi i da tako ublaže sumornu atmosferu koja je vladala unutra.

To što su ga zapostavili iskoristio je na najbolji mogući način: u roku od
jednog sata nakon svog povratka u ćeliju sa prljavim zidovima, počeo je da
kopa svoj izlaz na slobodu.

Jedim alat koji mu je bio na raspolaganju bila je jedna čizma do gležnjeva
sa debelim mekanim donom. Njegovi tamničari su mu još prvog dana oduzeli
čizme zajedno sa odećom, ali su mu ih vratili - bez pertli - uslovnog
oslobađanja. Nekako, uspeo je da zadrži desnu čizmu dok su ga vukli prema
skloništu iz barake u kojoj se nalazilo skladište oružja. Gde je završila leva
čizma, nije znao, ali desna mu je pravila društvo kada su ga sa zadovoljstvom
grubo gurnuli nazad kroz otvor.

Videvši tunele u skladištu, Horton se pitao da li su sve građevine u kampu
povezane ispod zemlje, pa čak i skloništa - naročito skloništa. Ali, umesto da
traži neki zapečaćeni tunel koji možda i ne postoji, odabrao je put za koji se
nadao da će biti najbrži i najkraći izlaz - da napravi krivudavu rupu ispod
ivice čeličnog kupastog krova. Počeo je od vrha zida direktno ispod otvora,
jer je to mesto koje će najteže uočiti, ako gledaju izvana, a bosim stopalima je
ravnomerno širio prašinu po podu u skloništu dok je radio.

Čak i blizu površine, zemlja je bila gusta i poput gline. Odmah je primetio
da je čizmama bilo mnogo lakše komadati zemlju negoli je kopati, mada čak
ni za to nisu bile baš najpodobnije - kramponi bi se začepili nakon samo
nekoliko prelaza, i bilo mu je potrebno više vremena da ih očisti prstima nego
što je njima trebalo da se ponovo napune. Posle izvesnog vremena, prestao je
da obraća pažnju na to, otkrivši da je ivica pete na čizmi poput poluga i da
najbolje rezultate postiže kada to radi sa obe ruke.

Jedna od prednosti čizme bila je u tome što je bukvalno bila bešumna, bez
obzira koliko jako udarao ili koliko brzo radio - pa čak i kada bi slučajno
zakačio metalni krov. Tako da nije prošlo mnogo, a on je otkrio da je put
blokiran - krov nije bio samo na vrhu tla, već i na vrhu okruglog čeličnog
potpornog stuba koji se pružao naniže u unutrašnjost zemlje. Nije mogao
brzo i lako da napravi krivudavu rupu.

Neometan, čistio je svoj put niz zid sve dok nije pronašao krajnju ivicu
potpornog stuba. Onda je ponovo počeo da krči sebi put sa strane, praveći

šupljinu koja je uskoro prerasla u nešto što se moglo nazvati tunelom. Radio
bi sve dok mu lice ne bi bilo okupano u znoju, a ruke prosto vrištale od
umora, pa i onda još malo preko toga. Odmarao bi sve dok grudi ne bi
prestale da se panično dižu gore dole, a zatim bi krenuo sve ispočetka.

Za to vreme oni su u ženskom bungalovu pevali himne, a Horton je počeo
da nailazi na korenje. Što je dalje išao, bili su sve deblji i gušći, sve dok na
kraju više nije bio u stanju da ih bolnim rukama pokida. Pokušao je da ne
razmišlja o protraćenom trudu, prebacio se na drugi deo zida i krenuo
ispočetka.

Kada se jutarnja svetlost pojavila kod ventila za vazduh, tunel je bio
dugačak pola Hortonove visine, a po njegovoj proceni, nešto malo više na
pola puta do površine. To nije bilo dovoljno. Seo je na vrh humke sveže
iskopane zemlje, iscrpljen i obeshrabljen, očekujući da će njegovi napori
svakog časa biti otkriveni i uzaludni.

Ali oni nisu došli. Kada je sa zakašnjenjem shvatio da još uvek postoji
nada, krenuo je u napad na tunel obnovljenom snagom. Čizma je već odavno
bila beskorisna - stisnuta u zatvorenom prostoru, a on je golim rukama grebao
i kopao sabijenu zemlju, a nokte je izgrickao do mesa u pokušaju da spasi one
koji još uvek nisu bili iskidani i izvrnuti. Zemlja mu je pokrila lice i kosu i
skoravila se, zaustavljajući svaki njegov dah. Međutim, nije se zaustavio sve
dok njegovi prsti nisu stigli do spoljašne ivice kupastog krova. U tom
trenutku je znao da ga od površine razdvaja samo desetak santimetara zemlje
koju može da očisti za nekoliko minuta.

Zastao je, jer je morao da donese odluku - da li da pokuša da pobegne
danju, ili da rizikuje i sačeka noć.

Ako je to što su ga zanemarili proizvod samo Vilkinsovog besa, onda se
to može okončati svakog trenutka. Ali ako je to početak proračunatog
pokušaja da ga slome, verovatno će trajati danima.

Horton je pretpostavio da je u pitanju ovo drugo, i odlučio je da sačeka.
Ali pogrešno je pretpostavio. Došli su po njega malo pre večere.

Pukovnik Robert Vilkins nakrivio je glavu upitno posmatrajući Džefrija
Hortona, koga su stražari gurnuli na drvenu klupu. "Šta je to?" pitao je
Vilkins pokazujući na Hortonovu prljavu odeću.

"Pronašli smo ga kako pokušava da iskopa tunel i pobegne iz skloništa,
gospodine."

Vođa narodne vojske coknu jezikom u znak neodobravanja i zavrte
glavom. "Zaista, doktore, umete vi i bolje od toga..."

Posmatrajući Vilkinsonove oči, Horton iznenenada, sa sigurnošću, shvati
da mu je sve to jako poznato. "Postavili ste neku vrstu kontrolnog uređaja u
skloništu."

"To bi bilo efikasno."
"Hteli ste da pomislim da ću uspeti, pa da mi onda oduzmete nadu..."
"Doktore Horton, jedini razlog što vas ja stavljam pod ključ jeste da bih
vas sprečio da se povredite. Iskreno govoreći, vi ste sami sebi najveća
pretnja. I kada biste slučajno odlutali, a da to nikome ne kažete, šanse da vas
ubiju bi bile skoro izvesne. Da li ste ikada bili ranjeni, doktore Horton? Da li
ste ikada videli nekoga ko je ranjen NATO mecima iz borbene puške?"
"Ne," tiho odgovori Horton.
"Pa, nadam se da ćete onda prihvatiti moj savet - to je nešto što sigurno
ne želite da vam se desi." Podigao je pogled, a zatim okrenuo glavu i
pogledao u preostala tri muškarca koja su stajala u blizini. "Frenk, da li si
spreman?"
"Da, pukovniče."
"Hajde onda da to obavimo," rekao je i udario rukom u klupu pored sebe.
Šrier je prišao i položio komset Selestijal 3000 i pakovanje baterija na
klupu. Na ivici komsetove plastične kutije nalazio se trejser - bio je
Hortonov.
"Hvala," reče Vilkins ne pomakavši se da podigne uređaj. "Hoćete li,
molim vas, red doktoru Hortonu šta ste uradili sa njegovim komsetom."
"Izvukao sam GPS modul lokator, a zatim sam umesto njega ubacio lažni
modul. Tako da dijagnostički sistem ne prepoznaje razliku i vašem
provajderu neće biti poslata nijedna poruka o grešci."
"Takav isti tretman su prošli svi naši komseti, zar ne?"
"Da, gospodine. Ništa specijalno. Više vremena vam treba da postavite
radnu klupu, nego da to obavite. Ali zapamtite, mi više nemamo pomoć
odozgo - tako da na osnovu poziva sa komseta još uvek mogu pomoću
triangulacije da otkriju šta se dešava, ako im samo damo dovoljno vremena
za to."
Vilkins je klimnuo glavom. "Toliko za sada, Frenk." Ponovo je svoju
pažnju usmeno na Hortona. "Ljudima ne pada na pamet da svaki put kada
upotrebe svoj komset, obaveštavaiu ljude iz vlade o tome gdje se nalaze u
tom trenutku - i to sve zbog neke glupe kučke sa celularnim telefonom koja

se izgubila u mećavi i umalo umrla, pre dvadeset i pet godina. Svaki put kada
se nešto loše desi, vi računate da će neki liberal istupiti sa idejom kako
možemo, na uštrb samo malog dela naše slobode, sprečiti da se takva nesreća
ponovo dogodi. Ja lično mogu da uložim filozofsku primedbu po pitanju
odavanja svog položaja bilo kome ko je zainteresovan. Mislim da to možete
razumeti."

"Da, ja sasvim sigurno razumem zašto ne biste voleli da se vaš položaj
otkrije."

"Nadam se da niste više ljuti zbog reči koje sam izrekao u besu, doktore
Horton - naročito pošto sam rekao momcima da vas dovedu iz pristojnosti.

"Pristojnost."
"Tako je. Upravo su me obavestili da je doktor Karl Brohier preminuo..."
"Dobar početak," reče jedan od stražara zajedljivo.
"Hajde sad, Majki, nemoj biti bezosečajan," reče Vilkins. "Doktor Horton
i doktor Brohier su bili prijatelji."
"Zašto bih vam verovao?" upita Horton. "I pre ste me slagali da bi me
namamili da uradim ono što želite."
"Pretpostavio sam da ćete biti malo skeptični." Vilkins uze komset i ubaci
bateriju u udubljenje. "Dozvoliću vam da pozovete predsednika i od njega
lično čujete vesti. Dok budete razgovarali, iskoristiću priliku da i ja malo
popričam sa njim." Držeći komset neobavezno u desnoj ruci, pruži ga
Hortonu.
Horton je i dalje držao ruke u krilu. "Sama činjenica što vi želite da ja to
učinim, dovoljna je da ja ne želim."
Vilkins dade znak drugom rukom, i oba muškarca koja su stajala sa
Šrijerom skinuše puške sa ramena. Bez ikakvog prethodnog upozorenja,
jedan od njih opali tri rafala koja su prozujala tik iznad Hortonove glave i uz
tup zvuk se zarila u stablo koje se nalazilo nekoliko desetina metara iza njega.
"Molim vas," rekao je Vilkins.
Srce je počelo luđački da mu udara, usta mu se osušiše i on uze komset.
"Molim vas odaberite autentični poziv, tako da obojica možete biti sigurni
sa kim razgovarate."
"Zbog čega mislite da će predsednik uopšte odgovoriti na moj poziv?"
"Mislim da hoće," rekao je Vilkins. "Čak mogu da se kladim da u svom
ličnom direktorijumu imate njegovu adresu."
"Zar mislite da sam im ja toliko važan, da će vam dati ono što tražite?"
"Sada pošto je doktor Brohier mrtav, mogu samo da zamislim koliko je

vaša cena na tržištu skočila. Ja ionako ne nameravam da tražim mnogo.
Uostalom, zar to nije geslo liberala? 'Ako može da se spasi život jednog
čoveka...' A oni su u situaciji da spasu vaš život."

Horton je spustio Komset na klupu i gurnuo ga prema Vilkinsu. "Ne,
hvala. Cena je previsoka. Sami pozovite predsednika. Ja vam u tome neću
pomoći."

Vilkins ie skočio poput mačke - Horton nije ni video udarac. U jednom
trenutku obojica su sedela na klupi, a već u sledećem Hortonova glava je
odletela u stranu od udarca koji je bio toliko snažan da ga je oborio na
zemlju. Ošamućen, pokušao je da se pridigne na kolena i ruke, ali Vilkins ga
je šutnuo i ponovo oborio na zemlju.

"Mislite da ste isuviše vredni i da vas niko neće povrediti?" vrisnuo je
pukovnik, stojeći iznad Hortona. "Je li u tome stvar? Mislite da ste mnogo
važni? Udarac u stomak koji je usledio bio je tako jak da je Hortona podigao
sa zemlje. Boreći se za dah, pokušao je da se otkotrlja i izbegne sledeći
napad. Dok je pokušavao, Vilkins ga zgrabi za desnu ruku i poče da mu
savija palac prema zglobu sve dok Horton više nije mogao da izdrži i vrisnu
od bola.

"Tako, tako je već bolje, počeli ste da shvatate," rekao je Vilkins, i dalje
ga čvrsto držeći, dok se ponovo spuštao na klupu. "Doktore, postoji mnogo
načina da vas povredimo, a da i dalje budete dovoljno svesni da možemo da
se vratimo sat kasnije i još malo vas obradimo. Sve ovo vreme ja sam
namerno donosio odluke u korist blaže kazne, pretpostavljajući da ćete vi kao
inteligentan čovek biti uvređeni jednom takvo prostom taktikom. Ali, možda
sam vas precenio. U ovom trenutku ne delujete mi uopšte tako pametno kako
se tvrdi u isečcima iz novina."

"Šta hoćete od mene?" Svaka reč je predstavljala napor.
"Ne pratite, doktore," rekao je Vilkins, stežući ga još jače. "Želim da
znam kako da savladam Prigušivač. Hoću da onesposobim njegov kod."
Horton procedi odgovor kroz stisnute zube. "Ne - ma - koda."
"Vaš kredibilitet je pod sumnjom, doktore. Hoću da pitam još nekog -
nekog kome je vaš - život važniji, nego što je izgleda vama." Iznenada,
Vilkins je pustio Hortona i otišao do svojih ljudi, ostavljajući ga da se previja
u blatu. "Gejlorde, ti budi u toku sa ovim stvarima. Da li je neko izvršio
testove da utvrdi koliko dugo može amputirani palac da održi zeleno svetlo
na komsetovom identifikatoru otiska?"
"Mnogo više nego što možete da zamislite," reko je vojnik. "Deset,

dvanaest sati, ako preduzmete neophodne mere da se otisak ne osuši."
Za to vreme, Horton se pridigao i seo, držeći povređeni palac drugom

rukom. "Da raščistimo jednu stvar - po svemu sudeći, vi sada očekujete od
mene da budem kooperativan?"

"Očekivao sam da će taj isti fino regulisani osećaj za samoodržanje, zbog
koga se vi otimaoci oružja plašite da živite u svetu naoružanih slobodnih
građana, nestati," rekao je Vilkins. Ali, s obzirom da imate poteškoća da to
shvatite, dozvolite da vam pojednostavim stvari. Mi smo nasilnici. Vi ste
učenjaci. Ništa se nije promenilo. Vi ste i dalje u srednjoj Školi, a mi smo i
dalje na vrhu. Ako je hoću vaš prokleti novac za užinu, onda ću ga i dobiti.
Jedino pitanje je koliko ste bola spremni da podnesete pre nego što ga se
odreknete."

Horton se lagano podigao sa zemlje i smestio na klupu. "Želite da
predsednik zna da me držite, zar ne? To je ono što želite u ovom trenutku."

"Tako je. Tako ću biti siguran da će saslušati ono što imam da kažem."
Klimajući glavom polako, Horton reče: "Pretpostavljam da nemam šta da
izgubim." Uzdahnuo je snažno, a zatim pokazao u pravcu komsete, koji je bio
oboren sa klupe i ležao je na busenu trave pored. "Da li mogu da ga
podignem?"
"Svakako."
"Krećući se pažljivo, Horton othrama nekoliko koraka, čučnu i zgrabi
komset čvrsto zdravom rukom. Poče lagano da ustaje, grčeći lice. Palac mu je
lako skliznuo u prazninu sa strane jedinice gde se nalazila rešetka za
identifikaciju.
"Lični direktorijum," rekao je. "Otvori zaštićeni folder. Idi na Brelanda."
Dok je to radio, na njihovim licima je video da uživaju u svom trijumfu, da se
pomalo opuštaju, baš kao što se i nadao. Napravio je pokret kao da će uneti
broj u registar.
Ali, umesto toga, zgrabi komset čvrsto obema rukama, a nogama se
snažno osloni na gumu ispod njih. Dodajući svoju težinu svakom atomu
snage koji mu je preostao u rukama, smrskao je jedinicu o ivicu drvene klupe.
Sam udarac predstavljao je pravu agoniju za njegovu povređenu ruku, ali je
doveo do ugodnog rasipanja plastike i metalnih delića. Drugi udarac, zadat
kolenima, razbio je unutrašnje sastavne delove komseta i rasuo ih po blatu.
Najbliži stražar skoči na njega, pre nego što je uspeo da svoj čin uništenja
okonča. Od sudara se zateturao unazad i pao na zemlju, tako da je vrlo brzo
izgubio bitku za ono što je još uvek čvrsto stezao u levoj ruci. Ali, više nije

bilo važno - najveći deo koji je preostao bilo je pakovanje baterija.
Nesvestan težine na sebi, Horton je potražio pogledom iza sebe Vilkinsa i

uz iskošeni osmeh se susreo sa nevericom u njegovim očima. "Idi dođavola,"
rekao je. "Nikada nisam poštovao nasilnike."

Tukli su ga skoro do smrti, a zatim su ga vezali za drvo lica okrenutog prema
stablu, dok su se raspravljali šta da rade sa njim. Dao je sve od sebe da prati
raspravu, ali stražari su mu to otežavali - kadgod bi prestao da jauče dovoljno
dugo da jasno čuje njihove glasove, jedan od njih bi ga ponovo udario.

Ostavili su ga da tako visi dok su zajedno delili hleb, a miris hrane koji se
širio večernjim vazduhom mučio ga je isto koliko bolovi i modrice. Ostavili
su ga da tako visi, dok su se molili i pevali zajedno, ispirući krv sa svojih
ruku belilom ideologije.

Zatim su se ponovo vratili kod njega, okružujući drvo dok su sekli
najlonsku užad koja ga je držala. Sa Vilkinsom na čelu kolone, odveli su ga u
šumu, do mesta koje je bilo na pet minuta od kampa, a njemu su se tih pet
minuta činila kao večnost. Horton je bio ubeđen da su odlučili da ga ubiju.
Nažalost, istina je bila mnogo gora.

Koda su se zaustavili, na velikom parčetu gole zemlje oborili su ga na
kolena i naterali ga da posmatra dok četiri muškarca, lopatama sa dugačkim
drškama, kopaju plitak rov direktno ispred njega. Ostatak skupa stajao je
rame uz rame u krugu oko tog mesta, neki od njih čak sa decom koju su
držali u naručju ili koja su provirivala između nogu sablasno tiha.

"To je dovoljno," konačno je rekao Vilkins, vadeći pištolj iz futrole dok je
prilazio.

Horton je gubio dah. Snažne ruke na njegovim ramenima nisu mu
dozvoljavale da potrči.

"Dovedite mi prvog taoca."
Krug se otvorio i dva pripadnika narodne vojske dovukoše vitku ženu u
centar, primoravajući je da klekne sa druge strane rova. Ruke su joj bile
vezane iza leđa, a preko usta zalepljena dukt traka, baš kao i Hortonu prvoga
dana. Krv koja je curila iz duboke rane na slepoočnici, umazala joj je na
grudima svetlo braon uniformu. Nije je poznavao, ali poznavao je sve boje
straha i zbunjenosti koje je video u njenim očima koje su preklinjale.
"Šta je ovo?" pitao je Horton. Zbog radoznalosti, usledio je jak udarac s
leđa kundakom u rebra.

Vilkins je podigao levu ruku u znak negodovanja. "Nema potrebe za tim.
Siguran sam da smo u potpunosti privukli pažnju doktora Hortona," rekao je.
"Džefri, želeo bih da upoznaš zamenika šerifa, Šenon Drajton. Ima dvadeset
osam godina i samohrana je majka dvoje dece.

To je, po našem mišljenju, već dovoljan greh u odnosu na plan koji nam
je Bog namenio. Ona radi i kao dispečer, pomaže lokalnim lopovima u
uniformi da konfiskuju imovinu i smanje slobode slobodnih građana. To je
čini izdajnikom, a u skladu sa ratnim pravilima, imamo sva prava da je
smesta pogubimo."

Drajton je samo zacvilela, ni za šta drugo nije bila sposobna, ali njene oči,
koje su tragale za razumevanjem, molile za milost, odražavale su čist,
nekontrolisam strah. Bilo je čudno, ali nije pokušavala da se oslobodi stega
kojima je bila vezana - izgledalo je kao da u njenim udovima nije ostalo
nimalo volje.

"To je ludost," poče Horton.
"Slušaj me pažljivo Džefri, jer ono što ću ti sada ponuditi biće ti na
raspolaganju samo određeno vreme. Pružiću ti šansu da spasiš Šenonin
život..."
"Kako uopšte možeš da očekuješ da će bilo ko krenuti za tobom u
budućnost? Ti si mnogo gori tiranin nego što će Breland ikada biti."
"...i omogućiš joj da se vrati kući svojoj deci. S obzirom da ti životi
nevinih tako mnogo znače, pružam ti šansu da uzmeš učešće u spašavanju
ovih života. Red mi šta kriješ od mene, sve što znaš, i pomilovaću ovu ženu."
Podigao je pištolj i uperio ga u Ženin stomak.
"Pukovniče... Roberte... ako boga znate... "
Vilkins je podigao ruku. "Ne, u pravu si, to ne bi bilo humano. Rana na
stomaku mnogo boli i mnogo treba da bi žrtva umrla. Ovo je bolje." Vilkins
se pomerio u stranu i podigao ruku sve dok se cev pištolja nije našla na
nekoliko santimetara od ženinog uva. "Pričaj, Džefri."
"Ne čini to..."
"Ne možeš me zaustaviti. Kaži mi kako da blokiram Prigušivač. Kaži mi
kako da neutrališem Okidač. Ja držim pištolj, ali njen život je u tvojim
rukama."
"Za boga miloga, deca gledaju."
"Odlično. Neka nauče cenu izdaje."
"Ovo je besmisleno! Ne mogu da ti dam to što želiš! To ne postoji - tu
nema ničeg drugog sem tvoje mašte!"

"Šenon je stvarna. Zar nemaš sažaljenja prema njoj, Džefri? Imaš zlatnu
šansu da sprečiš nepotrebnu smrt izazvanu vatrenim oružjem. Ali nemaš baš
mnogo vremena. Kada ovoj ponudi istekne rok, on će umreti."

"Ne želiš to da učiniš," rekao je Horton, pokušavajući i sam da u to
poveruje. "Nije potrebne da to uradiš. Ne postoji prokleti kod! Potraži od
mene nešto što mogu da ti dam. Daj mi pravi izbor..."

"Mislim da znam u čemu je tvoj problem, Džefri. Mislim da mi donekle
jednostavno ne veruješ."

"Ne, ne, ne, nemoj," zavapio je Horton. "Molim te - Vilkinse!"
Vilkins nije davao nikakav znak od sebe da ga uopšte sluša. U roku od
nekoliko sekundi, sa zastrašujućom odlučnošću, on savi ženu napred nogom
koju je postavio po sredim njenih leđa, a zatim spusti ruku i ispali joj jedan
metak u potiljak.
Prasak je odjeknuo poput groma, ali ga je drveće istog trenutka progutalo.
Nešto toplo i vlažno poteklo je vazduhom i poprskalo Hortonovo lice. Počeo
je da povraća kada se skrhano, beživotno telo Šenon Doerti srušilo postrance
i srozalo na pola puta u rov.
Horton nije mogao da poveruje sopstvenim ušima kada je čuo uzvike
oduševljenja.
Suze su neometano počele da mu klizile niz lice u trenutku kada je
Vilkins podigao pogled sa svog ručnog rada. "Ti kopile," prošaputao je
fizičar. "Ti si bolestan, Vilkinse. Ti si jedan poremećeni ubica, kopile."
Ali to nije imalo ama baš nikakvog uticaja na Vilkinsa. "U mom svetu, to
se zove pogubljenje zbog ispravne i pravedne stvari. Ali ti si taj koji je ubio
Džefri - ti si izabrao. Ja sam samo držao pištolj umesto tebe." Pogledao je
prema krugu. "Dovedite drugog."
"Ne!" viknuo je Horton. Za trenutak je uspeo da se oslobodi ruku koje su
ga držale, što mu je bilo dovoljno da ustane i napravi korak. U tom trenutku
nešto čvrsto ga je udarilo otpozadi u kolena. Srušio se zagnjurivši lice u blato
i krv, samo nekoliko santimetara od ivice onoga što je sada predstavljalo
grob.
"Aha, znači ipak ti je stalo," reče Vilkins i čučnu pored njega. "Vidim
sada mi veruješ. Možda će ti to pomoći da doneseš sledeću odluku."
Zamahnuo je rukom, podigli su Hortona i ponovo ga primorali da čučne i
suoči se sa narednim taocem. "Džefri, ovo je Rej Mejsi. On je okružni
poreznik."
"Ne!" još jednom je viknuo Horton. "Neću da igram tvoju igru. Ne možeš

prebaciti odgovornost na mene. Ti si odgovoran za sve što se ovde dešava.
Ovo je tvoj bedni kult i tvoja zlodela. I bolje bi bilo da sam ja sledeći koga
ćeš ubiti, jer ako ne budem sledeći, biću najsrećniji svedok koga ćeš ikada
videti kada budem svedočio na tvom suđenju - na suđenju svima vama koji
ste ovde prisutni i koji ste mogli ovo da sprečite, ali sto ili prevelike kukavice
ili ste se pretvorili u robote da bi bilo šta učinili..."

Vilkins nije ništa rekao. Samo je stao iza Rej Mejsija i prislonio cev
pištolja uz potiljak taoca, koji se vidno tresao. Zatim je Vilkins pogledao
Hortona prkosnim pogledom koji je poručivao: izaberi.

Zatvorivši oči, Horton je duboko udahnuo, a zatim lagano izdahnuo. Kada
je ponovo otvorio oči, smirio se taman toliko da izgovori misli koje su
vrištale u njegovoj glavi.

"Ti zaista ne razumeš koliko ti malo moći pištolj zapravo daje," rekao je.
"Ti si žrtva sopstvenog mita. Pokušavaš da iskoristiš oružje da kontrolišeš
ljude, onda kada oni nisu nizašta više sem da ih ubiješ."

"To je dovoljno dok se ne pronađe nešto bolje," doviknuo je neko iz
kruga.

"Nešto bolje se već pojavilo," uzvratio je Horton, a zatim usredsredio svoj
pogled na Vilkinsa. "A čak i da nije, i dalje ne bi bio u pravu. U tvojim je
rukama samo moć da ubiješ, a to nije ništa naročito. To je nešto tako obično
da svako živo biće, pa čak i najgluplji oblici života imaju tu moć. A to nije ni
izdaleka dovoljno da me natera da postanem neko drugi. To nije dovoljno da
me natera da postanem kao ti.

Ja nemam to što vama treba, pukovniče Vilkins - niko to nema. Čak i
kada bih imao, pištolj ne bi mogao da me natera da vam to dam. Strah je ono
što nas kontroliše - on vas kotroliše upravo ovog trenutka. Ali ja neću
dozvoliti sebi da se plašim vas, ili onoga što vi odlučite da uradite. Znam gde
se završava moja odgovornost, a gde počinje vaša. I ona jadna žena pada
vama na savest, a ne meni. Hajde, uperi tu prokletu stvar u mene, da mogu
zadnji put da ti kažem 'Idi dođavola' i da završim sa tobom. Znaš da će ti
mnogo veće zadovoljstvo biti da ubiješ mene nego njega."

"Odličan govor. Prava filozofska beseda. Evo mog odgovora," rekao je
Vilkins i povukao okidač...

...ali, ništa se nije dogodilo.
Mejsi je zacvilio i šmrknuo.
Mršteći se, Vilkins je udario potkundak i otklonio uzrok zatajivanja
oružja, zatim je još jednom pritisnuo cev naspram poreznikove lobanje. U

tišim u kojoj se ni dah nije čuo, ceo krug je čuo oštar metalan zveket kada je
čekić udario, ali ništa više od toga.

"Ma, šta dođavola..." rekao je Vilkins.
Onda je Horton čuo huk elise helikoptera i nekoliko sekundi nakon toga
potmuli zvuk strujanja vazduha. Zatim se čulo kako grane iznad njihovih
glava pucaju dok se teški konopci probijaju kroz baldahin. Na svakom od
konopaca visio je komandos Specijalnih snaga koji su se spuštali na tlo.
"Zauzmite položaje!" povikao je Vilkins. "Strelci, napred - svi ostali, idite
do centra i budite pripravni! Pucajte po sopstvenom nahođenju!"
Disciplina Jedinice Vojske istinoljubive pravde trajala je samo nekoliko
sekundi. Toliko je njenim članovima trebalo da shvate da je Prigušivač
onesposobio njihovo oružje i da oružje koje imaju ne funkcioniše. Onda se
krug razbio i svi su se razmileli kao mravi ispod prevrnute stene.
Vilkins im je dovikivao da se bore, a nekoliko pripadnika narodne vojske
koji su bili željni borbe odgovorilo je tako što su izvukli noževe ili namestili
svoje savijene bajonete da odbiju napadače. Ali, Horton je video da je većina,
umesto da učini to isto, zgrabila ženu i decu i počela da se povlači u pravcu
spavaona. Neki su se samo šćućurili na zemlji tamo gde su se zatekli,
podignutih ruku u znak predaje.
Oni koji su krenuli u napad suočili su se sa protivnikom čiji se broj iz
časa u čas povećavao i koji nisu samo iskakali sa konopca, već su ih
opkoljavali probijajući se između drveća sa sve četiri strane. Komandosi su
bili naoružani kopljima i pikado-pištoljima na komprimirani vazduh.
Rukovali su kopljima sa takvom veštinom i efikasnošću da su pikado-pištolji
bili suvišni.
Kada je ta kratkotrajna borba počela da jenjava, Vilkins i Horton su se u
trenutku našli sami usred haosa. Lice jednog odražavalo je nevericu, a lice
drugog zadovoljstvo. Pogledi su im se na trenutak ukrstili, i u tom trenutku
oba muškarca se setiše stvari koju su na momenat zaboravili.
Već u sledećem trenutku, Horton se baci na Vilkinsa. Njegov napad je bio
odbijen postiđujućom lakoćom, a Vilkins je uvredu učinio još većom tako što
više nije obraćao pažnju na njega. Dok je Horton ležao na zemlji boreći se za
vazduh, Vilkins poče da beži krivudajući i nestajući među drvećem.
"Zaustavite ga," zavapio je pokazujući u pravcu u kome je Vilkins otišao.
Niko nije obratio pažnju. Horton se pridigao na ruke i kolena i pokušao
ponovo. "Molim vas - saslušajte me - ne smete tom čoveku dozvoliti da
stigne do skladišta oružja. Tamo se nalazi hemijsko oružje. Zaustavite ga!"

Glas mu je sada već bio snažniji, ali nije bilo nikoga ko bi odgovorio na
njegovu molbu. Mestimične borbe su ga ostavile iza sebe. Jedim komandos u
prečniku od dvadeset i pet metara, bio je u potpunosti zaokupiran čuvanjem
najmanje desetak zarobljenika.

Zgrabivši lopatu sa dugačkom drškom koja je ležala na zemlji, Horton se
zateturao, stao na noge i krenuo za Vilkinsom. Još uvek je teško disao. Znao
je da nema šanse da protekne dugonogog i brzonogog pukovnika. Ali, nije
znao šta bi drugo mogao da učini sem da pokuša. I prije nego što je napravio
dvadeset koraka sapleo se u tami o korenje i kamenje i poleteo naglavačke.
Nekako se uspinjući na noge, nastavio je, jedva primečujući da je oštrica
lopate duboko zasekla njegovu podlakticu.

Još pre nego što je ugledao skladište, Horton je već odavno izgubio
Vilkinsa iz vidokruga. Ali fizičareva istrajnost je konačno privukla pažnju,
koju njegove molbe nisu. Dva komandosa su se pojavila niotkud, prvi je
udario štapom Hortona u noge, dok je drugi udario lopatu i izbio mu je iz
ruku. Pao je snažno na zemlju, ali se postarao da prva stvar koju je izgovorio
bude zvučna i da privuče pažnju.

"Polako, smirite se sada, vaš rat je završen..."
"Vojniče, u toj baraci se nalazi hemijsko i biološko oružje," jedva
izgovori Horton. "Ako vrata nisu zaključana, to znači da su pripadnici
narodne vojske već unutra i da su otišli po njega."
Jedan od komandosa se lupi rukom o čelo. "Ovo je talac - ovo je doktor
Horton," rekao je iznenađeno.
"Ostani sa njim. Ja ću se pobrinuti za skladište," rekao je drugi i otrčao
prema baraci.
"Pokušaću da obezbedim pojačanje, Badžeru," rekao je prvi, i posegnuo
za mikrofonom koji mu se nalazio u predelu vrata. "Varthog zove Gospodara
šume - paket je kod mene, ponavljam, paket je kod mene. Imamo ovde jedan
neobezbeđeni objekat, u severozapadnom delu, obavešten sam o mogućem
postojanju Čarli bravo municije."
"Stižemo, Varthog. Izvuci paket odatle."
"To ste vi doktore," rekao je komandos. "Je l' možete da hodate? Izvinite
što smo vas oborili - nismo znali."
"Mogu da hodam," rekao je Horton. "Ali, shvatite, to skladište oružja je
mnogo važnije od mene..."
"Badžer je pripadnik izviđačkih pomorsko-desantnih snaga," rekao je
komandos. "On će se pobrinuti za sve."

Dok je Hortonova pratnja pronašla komandanta desanta, od mnoštva portabl
reflektora, iako je bio sumrak, izgledalo je kao da je po bela dana.
Komandant je bacio pogled n«i Hortona, insistirao da ovaj sedne, a zatim
pozvao bolničara. Bolničar ga je pregledao i zatražio da mu donesu nosila.

"Ja sam kapetan Sandecki iz 13. jedinice, pridodate 641. Taktičkoj
brigadi," rekao je komandant, čučnuvši na pete i pruživši mu ruku. "Jezivo
izgledate, doktore. Tako mi je žao što nismo bili brži da vas poštedimo makar
dela svega onoga kroz šta ste prošli. Ali, sada je sve gotovo, i mogu vam reći
da će vaši prijatelji sa Istoka biti jako zadovoljni kada čuju da ste dobro,"

"Kako ste me pronašli?"
"Dobili smo 'ping' od rezervnog lokatora koji je DIA postavila u vašem
komsetu. Onda je Global Hok iz Minota izdvojio i locirao kamp i držao
oblast pod IR (infra crvenim) i SSR nadzorom sve dok mi nismo stigli ovde."
Horton je klimnuo glavom, iako jedva da je razumeo nešto od svega toga.
"Kapetane - gde je to ovde? Gde sam ja to dođavola?"
"Najbliži grad je Babit, Minesota - oko devedeset kilometara i sto godina
severno od Duluta."
Bio mu je potreban trenutak da shvati šta to znači. "Da li možete da mi
obezbedite prevoz do Kolumbije, u Južnoj Karolini?"
"Naravno - samo ako nemate primedbi na maršrutu koja uključuje
zaustavljanje u najbližoj vojnoj bolnici i hotelskom apartmanu u Vašingtonu.
I na jednom i na drugom mestu se nalaze ljudi koji jedva čekaju da vas vide,"
"Ja samo hoću da idem kući," rekao je Horton.
Sandecki se nasmešio sa razumevanjem. "Porodica vam je u Kolumbiji?"
"Ne želim da pričam o tome. Ne sada," rekao je Horton, opruživši se i
sklopivši oči. "Izgleda da sam uspeo da razbacam deliće svog života na sve
strane, tako da nisam siguran gde je dom. Ali, možda ću uspeti da ih ponovo
sve sastavim, ako mi se pruži druga šansa." zaroptao je, a zatim dodao:
"Nisam siguran da zaslužujem drugu šansu."
"Ma, dođavola doktore, ko uopšte zaslužuje? Izgleda da svi pokušavamo
da izvučemo maksimum iz druge šanse," rekao je Sandecki i potapšao
Hortona po ruci. "Vi i vaši prijatelji ste nam pružili tu šansu. Ako ima pravde
- a danas sam spreman da kažem da je možda i ima - ona ide i vama u susret.

26

UBICA

Iako je uzana staza posuta šljunkom bila najdirektniji put kroz šumoviti deo
kampusa, ipak je bila skoro kilometar udaljena od glavnog kompleksa
objekata kolumbijske Terabajt korporacije do obližnje Brohierove fondacije
Laboratorija za mirovnu tehnologiju.

Izolacija u MirTeku je obezbedila neophodan prostor da bi se dvadeset i
dva naučnika bavila naprednim radom iz oblasti H-talasne mehanike i
inženjerstva odbrane. Staza posuta šljunkom pružala je istraživaču Terabajta,
direktoru Džefriju Hortonu, razlog i mesto da provede nekoliko minuta u
samoći i da malo provežba u toku dana. On je već bio navikao da svakoga
dana najmanje jednom dnevno, osim kada bi vreme bilo jako loše, seta gore
dole od jednog do drugog kraja kampusa.

Redovno je to činio, iako je i dalje pomalo hramao i imao stalne bolove u
nogama i desnom kuku, što je jednim delom bilo zaveštanje noćne more koja
je sada bila dvadeset godina iza njega. Činio je to uprkos kampusovoj
izvrsnoj komunikacionoj mreži, koja je mogla da ga odvede do
najverodostojnijeg prostora u virtuelnoj realnosti sa bilo kim sa Terabajtovog
platnog spiska, od radnika iz susedne kancelarije, pa sve do Aneksa u Nevadi
ili Udruženog modula za obradu materijala koji je kružjo dvanaest hiljada
kilometara iznad zemlje.

Činio je to zato što je voleo šumu i što nije želeo da se preda vremenu i
bolu, i zato što je za njega šetnja postala meditacija koja mu je omogućavala
da razbistri misli. Uvek je ostavljao komset u kancelariji, a njegovi radnici su
znali da ne treba da ga uznemiravaju dok je na "svojoj" stazi, čak i kada bi se
zadržao sat ili više prelazeći od jednog do drugog kraja.

Jutros se, međutim, nije zadržavao. Poruka koju je primio od Džordana

Kilmera, člana radne grupe za Biofiziku, bila je podjednako intrigantna i
urgentna - Direktore, došlo je do neočekivanog razvoja SPOK projekta.
Molim vas, dođite u laboratoriju što pre možete, kako bih vam dao
neophodne informacije - i kako biste vi mene posavetovali. Reći ću ostalima
da mogu da idu kući i tako će i ostati sve dok mi ne obavimo razgovor.

SPOK je bio Separator za praćenje organske kontaminacije, direktni
potomak Hortonove modifikacije Marka V Okidača za dezaktiviranje
hemijskog oružja. Cilj SPOK projekta je bio da proizvede analizator-
projektor koji će za kratko vreme moći da razloži neutrališe otrove koje je
živi organizam već progutao. Nerešeni izazov SPOK-a bio je da prečisti
selektivnost projektora do tačke neutralisanja samo kontaminirajuće materije
- a ne bilo koje strukturalne materije ili nekog sličnog jedinjenja neophodnog
za život. Gubici u eksperimentalnim životinjama su bili tako veliki da je
Kilmer dobio nadimak "Ubica," a kada se govorilo 'o grupi za Biofiziku'
nazivali su je Mrtvačnica.

Horton je zatekao Kilmera kako podešava svoju opremu za testiranje u
Biofizici 3, inače napuštenoj laboratoriji čiji su visoki prozori omogućavali
da svetlost uđe u prostoriju, ali ne i da se kroz njih gleda. Oprema za
testiranje ispunila je velika kolica. Na udaljenosti od pet metara, na vrhu
laboratorijske stolice bez naslona nalazio se kavez u kome je bilo desetak
zamorčića.

"Hej, Džordane. Mislio sam da si u broju 2," viknuo je Horton.
"Direktore - Bože, što mi je drago što ste došli. Izneo sam ovo iz broja 2 i
zaključao ga čim sam shvatio šta se dešava," rekao je Kilmer, ispravivši se.
"Zašto, šta se dešava?"
"Juče smo ojačali analizator novim dugomolekularnim smart filterima.
Već četiri meseca tri moja čoveka rade na njima - organska hemija sjedinjena
sa Bulovom logikom..."
"Sećam se. Problem sa novinama?"
"Ne baš." Kilmer se pomerio i stao sa druge strane opreme za testiranje, i
dao znak rukom Hortonu da krene za njim. "Posmatrajte kavez, a naročito
ono veliko zamorče sa desne strane."
"Sa najcrnjom njuškom?"
"Iz njega sam dobio uzorak," rekao je Kilmer i uključio analizator.
Monitori opreme za testiranje bili su zauzeti brojevima i grafikonima više od
dva minuta, a zatim su se opet umirili. "Sistem je fiksiran i prati uzorak.
Izabrao je H-talasni profil. Daću zeleno svetlo za početak."

"O.K."
Kilmer je pritisnuo sigurnosno zaključavanje i okrenuo dršku osiguranu
oprugama. Oprema za testiranje je zazujala na kratko i dok je ona zujala,
zamorče sa crnom njuškom se srušilo.
"To je bilo brzo," rekao je Horton. "Je li mrtvo?"
"Sto posto," rekao je Kilmer.
Horton je bio iznenađen ravnodušnošću ostalih zamorčića, koji su
nastavili da grickaju salatu spokojno. Izgledalo je da je rezultat poprilično
sličan ranijim problemima koji su se javljali u toku SPOK projekta.
"Pretpostavljam da je ono bilo jedino kontaminirano iz grupe," rekao je.
"Nijedno nije bilo kontaminirano," rekao je Kilmer i isključio opremu.
Horton nabra obrve. "Onda šta je bio tvoj uzorak?"
"Pramen krzna iščupan sa leđa."
Horton je prvo zaprepašćeno pogledao Kilmera, a zatim i kavez. "Šta se
dogodilo, Džordane? Objasni mi."
"Jedna jednostavna greška u dvadeset šest milijardi delića koda - jedno
NE gde je trebalo da stoji I. Analizator se odlučuje za DNK obrazac uzorka,
umesto da ga isključi. To je nešto skoro poput mutacije. Sada shvatate zašto
sam morao ostatak tima da pustim kući. Jedno mikroskopski malo parčence
nečije kože udara u otvorenu tacnu uzorka i..."
"Hoćeš da kažeš da možeš selektivno da ga podesiš za bilo koji DNK
obrazac?"
"Da."
"Koliko selektivno?"
"Mislim da ne bi mogao da napravi razliku između jednojajčanih
blizanaca," rekao je. "Ali sve ostalo - pa, sve one životinje su litter-mates."
"Blagi bože," rekao je Horton. Oprezno se približio kavezu, očiju
razrogačenih od strahopoštovanja i zaprepašćenja. "Znači, u teoriji, možeš da
odrediš kao cilj bilo koji živi organizam.. "
"Ne u teoriji," rekao je Kilmer, prateći ga. "Ja sam to jednostavno uradio.
Uradio sam to još tri puta jutros i dva puta juče. Ako pretpostavimo da ima
dovoljno markera iz DNK profila, odmah će se usredsrediti na jednu jedinku.
Sve što je potrebno je kap krvi, parčence kože, kose..."
Stojeći nasuprot kaveza, dugo i pažljivo su posmatrali mrtvo zamorče i
njegovu nepoznatu braću i sestre. "Savršeno oružje za ubistvo," rekao je
Horton promuklim glasom. "San svakog atentatora. Ubiće samo onu osobu za
koju je podešen i nikoga više na celom svetu..."

"Da li sada shvataš zašto sam morao da ga stavim pod ključ?"
"Ali ne možeš da ga staviš pod ključ, Džordane. Zar ne razumeš?" U
glasu su mu se osetili ljutnja i strah. "Priroda ne čuva tajne. Ne možeš je ni na
koji način prevariti da sarađuje."
Horton se iznenada okrenuo i dok je to činio pogled mu se zaustavio na
mesinganoj ploči pored vrata laboratorije - ploča na kojoj se nalazio
dobrotvor MirTeka i njegov stari prijatelj i mentor.
"Šta dalje, Karl?" pitao je očajno. "Šta dalje?"