Eric van Lustbader -Beli Ninja

klub a raz­go­vor s dru­gim že­nam­ a i za­po­sle­nim­ a u tom klub­ u
po­kaz­ ao je da se Mar­i­ko nije nik­ o­me po­ver­a­val­a. Rek­ li su
samo to­li­ko da je Mar­i­ko mi­sli­la da su oni svi obič­no đub­ re.
Mar­i­ko je oči­gled­no san­ jar­i­la o nek­ om bo­ljem ži­vo­tu.

On jekn­ u:
– Ali je san­ ja­ri­la na po­greš­ nom mes­ tu i ba­vi­la se po­gre‐­
šnim po­slom.
– Izg­ le­da da je tako, go­spo­di­ne.
Senđ­ in po­gle­da Tomi Jaz­ a­vu. Bila je mala snaž­ na žena,
za­mamn­ ih obli­na. Lice joj je bilo snaž­ no a njim­ e su dom­ i­ni­ra‐­
le ogrom­ne sjaj­ne, crne oči. Imal­a je du­gač­ku bli­stav­ u kosu
po­dig­nut­u u kom­pli­ko­van­ u punđ­ u na vrhu gla­ve. Senđ­ in je
znao da je vrlo pam­ etn­ a. Zbog toga su joj i dali sluč­ aj ubi‐­
stva Mar­i­ko. Jed­ i­no je ona mog­ la da pro­nađ­ e neš­ to.
– Ko­li­ko je pro­šlo od tog ubis­ tva? Osam mes­ ec­ i? Mi­slim
da je vrem­ e da se sluč­ aj Mar­i­ko za­ključ­ i – reče Senđ­ in.
– Go­spo­di­ne, da li smem da po­men­ em da sama rad­ im na
tom slu­čaj­u – Tomi je bul­ji­la u zid iza Senđ­ i­nov­ e gla­ve. – Ja
znam šta znač­ i biti usam­ ljen. Mar­i­ko se mo­žda vama čini
samo još jed­nim slu­čaj­em ali ja o njoj raz­mi­šljam kao o ljud‐­
skom biću koje se ne ra­zlik­ uj­e od mene. Vo­le­la bih da nas­ ta‐­
vim da rad­ im na ovom sluč­ aj­u, vol­el­a bih da ga reš­ im.
– Po­li­cij­i nije važ­ no šta bi­ste vi vo­le­li da ra­di­te, nar­edn­ i­če.
Ona ima svo­je ci­lje­ve i oni nem­ aj­u veze sa vaš­ im žel­ja­ma –
po­smat­rao je kako je Tomi po­cr­ven­ el­a.
– Mo­ram li da vas pod­set­im ko vam je do­pu­stio da se slo‐­
bod­no bav­ it­e sve ove mes­ ec­ e tim sluč­ aj­em, iako smo i vi i ja
od po­čet­ka znal­i da ga je nem­ o­guć­ e reš­ i­ti? Bud­ i­te mi za­hval‐­
ni za vrem­ e koje sam vam pok­ lon­ io.
– Da, go­spo­di­ne. Zah­ valn­ a sam za vaše ra­zu­me­van­ je.
Samo stal­no mi­slim o tome kako Mar­i­ko za ži­vot­a nije ima­la
nik­ o­ga ko bi joj po­mog­ ao. Žel­el­a bih da joj bar sada neko po‐­
mog­ne.
– Uči­ni­li ste sve što ste mo­gli, nar­ed­nič­ e. Imat­e i dru­gih
po­slo­va.
– Da, go­spo­di­ne.

Senđ­ in od­jed­nom ustad­ e i sta­de isp­ red Tomi.
– Ljud­ i me baš ne vole mnog­ o, je li, nar­edn­ ič­ e? – upi­ta je
iz­nen­ ad­ a.
– Go­spo­di­ne? – kao da nije shvat­i­la njeg­ o­vo pi­tan­ je.
– Mo­žda je to zbog mo­jih go­di­na? – pi­tao je Senđ­ in. – Za
šest ned­ el­ja imać­ u tek dvad­ es­ et i dev­ et go­di­na. Mož­ da sam
u nji­hov­ im oči­ma suv­ i­še mlad da bih bio ko­mand­ ant jed­nog
tako važ­ nog ode­lje­nja.
– Go­di­ne nem­ aj­u veze sa tal­ent­om, go­spo­di­ne.
Senđ­ in je gle­dao Tomi pra­vo u oči kad je to rek­ la i od­jed‐­
nom oset­i neš­ to čudn­ o. Čin­ il­o mu se da je do­pus­ tio dru­goj
krv­ ol­oč­noj zve­ri da dođe na njeg­ o­vu te­ri­to­ri­ju. Pi­tao se da
nije sluč­ ajn­ o pot­cen­ io in­tel­i­genc­ i­ju Tomi Jak­ uz­ av­ a. Senđ­ in se
po­nos­ io time što ne pot­cen­ juj­e svo­je nep­ ri­jat­e­lje. Ali ova
žena nar­edn­ ik–det­ek­tiv nije bila njeg­ ov nep­ ri­jat­el­j. U stvar­i,
nije to još bila.
– Mo­žda se ipak go­vor­i da nis­ am do­volj­no spo­so­ban za
ovo mes­ to, nar­ed­nič­ e?
– Ne, gos­ po­di­ne.
Senđ­ in klim­nu glav­ om.
– Sada smo do­šli do neč­ eg­ a – sač­ ek­ ao je malo. – Da li bi‐­
ste mi rek­ li šta vi mi­sli­te, nar­ed­nič­ e? Sami smo ovde.
– A pri­slu­šni apar­at­i?
Senđ­ in nak­ riv­ i gla­vu i nas­ meš­ i se. Da po­mi­slio je nije
samo pam­ et­na već je i brza. To mu se do­pa­da­lo. Biće pra­vo
za­do­volj­stvo po­zab­ av­ it­i se njom.
Senđ­ in obi­đe oko sto­la. Sta­de tako bli­zu nje da je mo­gao
da čuje njen­ o di­san­ je, mog­ ao je da oset­i mi­ris nje­ne kože.
– Nema ni­čeg­ a u ovoj kanc­ el­a­ri­ji – za­gle­dao joj se u oči –
da nem­ at­e vi neki uređ­ aj na sebi?
– Ja sam čis­ ta, go­spo­di­ne.
– U redu, da nas­ ta­vi­mo onda – reče Senđ­ in.
Tomi du­bo­ko udahn­ u vaz­ duh ali to joj baš nije mnog­ o po‐­
mo­glo. Smet­a­la joj je njeg­ o­va bli­zi­na. Po­sta­la je od­jed­nom
suv­ i­še sves­ na njeg­ a kao ljud­skog bića – kao muš­ kar­ca. Uži‐­
val­a je da ga po­smat­ra iz dal­ji­ne. Kada bi joj se pri­bli­žio, ona

se oseć­ al­a kao da je neš­ to po­pi­la. No­zdr­ve bi joj se raš­ i­ri­le,
is­pu­njav­ al­e bi se njeg­ o­vim mi­ri­som. Jed­ va je uspel­a da se
pri­ber­ e.

– Mo­li­la bih vas da mi opro­sti­te na ovol­i­koj slo­bod­ i ali,
upit­al­a bih vas da li znat­e šta zna­či vaše ime Omuk­ e?

Senđ­ in se isc­ er­i bez ima­lo to­pli­ne:
– Prav­ ić­ u se da ne znam.
Tomi klim­nu glav­ om.
– Omuk­ e je glas­ nik iz drug­ og svet­a. Neka vrs­ ta de­mon­ a.
– Ili anđ­ e­la.
– Da – reče Tomi oset­iv­ši od­jed­nom da su joj usta sas­ vim
suva. – Ili anđ­ eo. U svak­ om slu­čaj­u, omuk­ e nije s ovog sve‐­
ta.
Kada je rek­ la »nije s ovog svet­a«, Senđ­ in je znao da ona
mi­sli na Jap­ an.
Neki od lju­di mi­sle da ko­mand­ ant… – od­jed­nom je za­sta‐­
la, jer je znal­a da je vel­i­ki greh krit­i­ko­vat­i pret­po­stav­ ljen­ og.
– Da, nar­ed­ni­če – reče Senđ­ in čel­ič­nim gla­som. – Kao što
sam rek­ ao, ima­te moje do­puš­ ten­ je da kaž­ e­te ono što vam je
na umu.
– Prem­ a mi­šlje­nju nek­ ih ko­le­ga – nas­ ta­vi­la je Tomi – po­ne‐­
kad­ a se čini da ko­mand­ ant oba­vlja svoj po­sao kao da je zai­‐­
sta omuk­ e. Po­nek­ ad­ a se čini da mu je više sta­lo do sebe
nego do sam­ og po­sla i lju­di.
– Rec­ i­te mi, nar­edn­ i­če, da li i vi to mis­ li­te?
Tomi je bila zap­ rep­ a­šćen­ a. Taj int­im­ni raz­go­vor, njeg­ o­va
bli­zi­na, za­gle­dan­ je u oči iz bli­zi­ne… sve ju je to uzb­ uđ­ i­val­o i
je­dva je di­sal­a. Nije smel­a da do­pus­ ti da on vidi neš­ to od
toga, da nas­ lu­ti…
– Da vam iskren­ o kaž­ em…
– Sač­ ek­ ajt­e – reče Senđ­ in oštro i umir­i je – bilo je to nep­ o‐­
šte­no pi­tan­ je. Po­vlač­ im ga. Vi­di­te, nar­edn­ ič­ e, i ja imam ne‐­
što da kaž­ em. Mi smo veo­ ­ma raz­dvo­jen­ i jed­ni od drug­ ih u
ovom ode­lje­nju. Do­go­di­lo se da nek­ o­li­ko ko­mand­ i­ra nes­ reć‐­
no nas­ trad­ a oba­vlja­juć­ i duž­ nost koju sada ja oba­vljam. Ja

sam suv­ iš­ e brzo nap­ red­ o­vao u služ­ bi. Mo­žda to ne­ki­ma sme‐­
ta, zar ne?

Tomi nije ni­šta rek­ la. Ona je bila zah­ valn­ a što je ko­mand­ ir
pri­stao da sa njom di­skut­uj­e o njen­ om viđ­ en­ ju po­sla i bila je
po­nos­ na što je on time po­kaz­ ao da je ceni. Mis­ li­la je, međ­ u‐­
tim, i na splet okol­nos­ ti koje su do­vel­e Senđ­ i­na do ovog me‐­
sta. Me­sec­ i­ma je klan Jak­ uz­ a sklon­ ih ubis­ tvi­ma rad­ io pod no‐­
sem To­kij­ske po­li­ci­je. Nik­ ak­ o nisu uspev­ al­i da uhvat­e čla­no‐­
ve klan­ a.

Sve dok Senđ­ in Omuk­ e nije po­taj­no kren­ uo za nji­ma. Niko
u stan­ i­ci nije znao za njeg­ o­vu nam­ er­u. On je ot­krio čud­ e­snu
mrež­ u krš­ en­ ja du­žno­sti, pod­mi­ći­van­ ja, pri­kriv­ an­ ja i, najz­ ad,
ubi­stav­ a koje su oba­vlja­li po­jed­ i­ni vis­ o­ki slu­žbe­ni­ci po­li­ci­je
po­vez­ an­ i s ojab­ u­nom – šef­om – tog Jak­ uz­ a klan­ a. Senđ­ in ih
je do­slov­ce sve sam priv­ eo.

Po­li­ci­ja mu je du­go­val­a mnog­ o. Zbog njeg­ o­vog nes­ eb­ ič‐­
nog zal­a­gan­ ja, po­sao je do­ved­ en do kraj­a. No­vin­ ar­i nisu
uspel­i niš­ ta da saz­ na­ju, nije do­šlo do skand­ al­a, ni do gu­bit­ka
obra­za. Tomi je zna­la da ipak nisu svi bili pret­e­ra­no za­do­volj‐­
ni onim što je Senđ­ in obav­ io. Bilo je to suv­ i­še uspeh­ a za jed‐­
nog čo­vek­ a.

Senđ­ in se otr­že iz te int­im­ne orb­ i­te, vrat­i se iza svog pi‐­
sać­ eg sto­la. Tomi ose­ti is­to­vrem­ en­ o i olakš­ an­ je i žal­je­nje, što
ju je samo još više uz­nem­ i­ri­lo.

Razm­ i­šljao je nek­ o­li­ko tren­ ut­ak­ a, za­mi­šlje­no uvlač­ eć­ i dim
ci­ga­ret­e koju je sko­ro bio do­krajč­ io.

– Ind­ i­vi­dua­ l­i­zam u za­do­vol­ja­van­ ju prav­de – reče najz­ ad –
nije više druš­ tve­ni zlo­čin. To je bar moje mi­šlje­nje a vama
do­pu­štam da to pren­ es­ et­e osta­li­ma.

Po­vuč­ e po­sled­nji dim i uga­si pi­kav­ ac u pep­ e­lja­ri.
– Ali po­što ste vi nač­ el­i tu temu, mogu da vam dam neka
ob­ja­šnjen­ ja. Mi ovde imam­ o raz­ li­či­te du­žno­sti ali naša najv­ a‐­
žni­ja du­žnost je da sač­ u­vam­ o To­kio što bo­lje mo­žem­ o od
upad­ a ter­o­ri­sta. Uko­li­ko ste spav­ al­i na čas­ o­vi­ma kad se o
tome go­vor­i­lo, pod­set­i­ću vas da te­ro­ri­sti ne raz­mi­šlja­ju kao
osta­li gra­đan­ i. Oni se po­naš­ aj­u hao­ ­tič­no: oni su ana­ rh­ is­ ti –

što znač­ i da oni raz­mi­šlja­ju ind­ i­vi­dua­ ln­ o. Moja du­žnost, naša
duž­ nost, nar­ed­ni­če je da spreč­ i­mo te te­ro­ri­ste pre nego što
nan­ es­ u nek­ om­ e neko zlo. Ot­krio sam da je najb­ o­lji nač­ in da
ih u tome spreč­ i­mo taj da počn­ em­ o da raz­mi­šlja­mo kao i
oni. U mo­joj do­kum­ ent­a­ci­ji i u do­kum­ ent­a­ci­ji ovog odelj­ka,
ot­kak­ o sam mu se ja pri­druž­ io pre pet go­di­na, zap­ i­san­ a je
mud­ rost moje stra­teg­ i­je. – Po­nov­ o se za­gle­dao u Tomi. – Da
li vam je to ja­sno?

– Sav­ rš­ en­ o, go­spo­di­ne.
– Do­bro – reče Senđ­ in. On se okret­e i opet se zag­ le­da
kroz pro­zor. – Sada kad smo zav­ rš­ i­li ovaj slu­čaj Mar­i­ko, ja
imam novi zad­ a­tak za vas. Da li ste čuli za čov­ ek­ a po ime­nu
Nik­ o­la Laj­nir?
– Jes­ am. Mis­ lim da je svak­ o u To­kij­u čuo za njeg­ a.
– Ne samo u To­kij­u – reče Senđ­ in i za­gle­da se u nju. – E,
pa Lajn­ ir–san je vaš novi zad­ at­ak. Prat­i­te ga iz bli­zi­ne. Šti­ti­te
ga.
– Go­spo­di­ne?
– Ne bud­ i­te tako za­prep­ a­šćen­ i, nar­ed­nič­ e – reče Senđ­ in i
po­nov­ o joj pri­đe – Jut­ros smo pri­mi­li ši­fro­van­ u po­ruk­ u Cr­ve‐­
ne ar­mi­je. Pre dvad­ e­set mi­nut­a ši­fra je raz­reš­ en­ a. Evo po­ru‐­
ke – dao joj je ko­mad pap­ i­ra i kada je Tomi po­seg­nul­a za
njim, pr­sti im se do­ta­ko­še. Nji­hov­ e oči se sret­o­še a onda
Tomi brzo pren­ es­ e po­gled na pa­pir i poče da čita. Tomi je
bila zab­ a­vljen­ a po­ru­kom a Senđ­ in kret­e prem­ a vrat­i­ma. – Iz‐­
gle­da da je Laj­nir–san nji­hov­ a meta. Kao što vid­ i­te, predv­ i‐­
đen­ o je da bude ubi­jen za ned­ el­ju dana.

***

Ša­kuš­ i furo je bio u Ro­pong­ i­ju, blje­šta­vom delu To­ki­ja gde se
stra­nac nije ose­ćao to­li­ko stran­cem i gde se svak­ i Jap­ a­nac,
star­i­ji od osamn­ ae­ st go­di­na, oseć­ ao udobn­ o. Kup­ at­i­lo je, bar
prem­ a to­kij­skim stand­ ard­ i­ma, bilo ned­ al­e­ko od Nang­ i­jev­ e
kanc­ el­a­ri­je, a uz njeg­ a su bili mo­der­ni kaf­i­ći i di­sko­tek­ e. Sve
je to pul­si­ral­o i blje­štal­o u noći, po­sta­jal­o je živo srce grad­ a.

U kup­ at­i­lu, Nang­ i uze ključ s gu­men­ om vrp­com a onda,
ušavš­ i du­blje, poče po­lak­ o da se svlač­ i. To za njeg­ a nije bilo
lako kao za osta­le lju­de. To­kom rata neš­ to se do­go­di­lo sa
živ­ci­ma u njeg­ o­vim nog­ am­ a tako da su sada po­kret­i bili ne‐­
ko­ord­ i­ni­ran­ i, tr­za­juć­ i. Ko­ri­ste­ći se šta­pom sa zma­jev­ om gla‐­
vom on po­lak­ o po­di­že svoj­e mr­šav­ o telo na glat­ku dr­ven­ u
klup­ u koja se nal­a­zi­la isp­ red met­al­nih orm­ ar­i­ća.

Dok se svlač­ io pi­tao se kako će Kus­ und­ a Ikus­ a rea­ g­ o­vat­i
na njeg­ o­vo lice. Nema sumn­ je da je Ikus­ a bio do­bro oba­ve‐­
šten o svem­ u. On će zna­ti da je Nang­ i­jev­ o de­sno oko slep­ o,
da je kap­ ak nap­ o­la spuš­ ten i da se is­pod njeg­ a naz­ i­re mleč‐­
na bel­i­na. Mo­žda su mu čak po­kaz­ a­li i fot­o­gra­fi­ju Nang­ i­jev­ og
lica. Ali prvi po­gled na Ikus­ i­no lice, kad ovaj prvi put ugle­da
Nang­ i­ja, ja­sno će ovom­ e reći kak­ av je čov­ ek Ikus­ a i da li
može da po­bed­ i u psi­hol­o­škom nadm­ et­an­ ju.

Nang­ i je neko vrem­ e sed­ eo mir­no. Žud­ eo je za ci­gar­e‐­
tom. Ali ono­ga dana kad je Sei­­ći Sato po­ko­pan, Nang­ i se od‐­
rek­ ao pu­šen­ ja. Nije to bila kaz­ na već več­ i­to pod­seć­ an­ je –
kao pla­men na gro­bu nez­ nan­ og jun­ ak­ a – na duh pri­jat­el­ja.
Svak­ i put kad bi po­že­leo da po­vuč­ e dim, set­io bi se Sei­­ći­ja.
Sei­­ći­jev sta­ri­ji brat se u toku rata žr­tvo­vao da bi spas­ ao Nan‐­
gi­ja. Sada, kad je Se­i­ći bio mr­tav, niko to više na svet­u nije
znao. Čak ni Nik­ o­la.

Nang­ i se seć­ ao bud­ i­stič­ke cer­em­ on­ ij­e koja se njem­ u či­ni‐­
la tako pra­znom i sveg­ a što je iz­reč­ en­ o iz­nad Sei­­ći­jev­ og gro‐­
ba, ali je to bilo neo­ p­hod­no u ovoj ze­mlji bud­ i­sta i šint­o du‐­
hov­ a. Seć­ ao se da je iz­go­vo­rio tihu mo­li­tvu na la­tin­skom dok
su đos štap­ i­ći go­rel­i a sveš­ te­nic­ i po­čel­i pe­vuš­ en­ je svo­jih li­ta‐­
nij­a.

Kas­ ni­je, kad je is­pra­znio svoj­u sreb­ r­nu tab­ ak­ er­u u kant­u
za ot­pat­ke, Nang­ i je seo u voz za To­kio i od­jed­nom se ob­reo
u crk­ vi, umes­ to u kanc­ el­a­ri­ji.

Rat je na mno­go nač­ i­na iz­men­ io Nang­ i­ja – iz­gu­bio je oko,
je­dva se kret­ao, iz­gu­bio je najb­ o­ljeg pri­jat­el­ja – ali niš­ ta nije
bilo tako du­bo­ko kao nje­go­vo preo­ ­bra­ćen­ je u kat­o­li­ci­zam.
Ljul­ja­ju­ći se sam na spla­vu usred Ti­hog okea­ n­ a, dok mu je

pred oči­ma još leb­del­a sli­ka stra­šne Go­tar­o­ve smr­ti kao sve‐­
ža rana u mo­zgu, po­seg­nuo je za uteh­ om i naš­ ao ju je. Ni
bud­ i­sti ni šin­to­i­sti ne pri­znaj­u boga, ali u to vrem­ e Nang­ i­ju je
bio po­treb­ an bog i njem­ u se mol­io. Po­sle rata prvu stvar koju
je nab­ a­vio bila je Bi­bli­ja.

Mnog­ o go­di­na kas­ ni­je, kad je Sei­­ći­je­va sah­ ran­ a oba­vlje‐­
na, Nang­ i je ušao u svoj­u cr­kvu, klekn­ uo da se isp­ o­ved­ i.

– Opro­sti mi, oče, jer sam greš­ io….
Nang­ i­jev­ o zdra­vo oko usmer­i se na met­al­na vrat­a is­pred
njeg­ a. Po­lak­ o se vrat­io u sad­ aš­ njost. Po­čeo je da se konc­ en‐­
tri­še, znaj­u­ći da će mu biti po­treb­ne sve snag­ e da bi se
uspeš­ no suo­ ­čio sa Kus­ und­ om Ikus­ om.
Nag, Nang­ i okret­e ključ na svom orm­ ar­i­ću a onda za­kač­ i
ključ oko član­ka. Teš­ ko se nas­ lo­ni na svoj štap što, u stvar­i,
nije bilo po­treb­no ali što je on ko­ri­stio kad je bio na javn­ om
mes­ tu. Odavn­ o je shvat­io da mud­ ar čo­vek može da iz­vuč­ e
mnog­ e ko­ri­sti od svo­jih fi­zič­kih ned­ o­sta­tak­ a. Ratn­ i her­oj je
još uvek bio po­što­van­ a lič­nost u Jap­ a­nu i Nang­ i se nau­ č­ io da
ko­ri­sti sve što mu je taj sta­tus pru­žao.
Njeg­ o­vo zdrav­ o oko, čud­nog tro­ug­ la­stog obli­ka, sinu dok
je kren­ uo niz vla­žan, plo­či­cam­ a po­plo­čan hod­nik. Pod je bio
po­plo­čan dr­ven­ im da­skam­ a. Nje­gov štap je udar­ao o njih
dok je po­la­ko nap­ red­ o­vao hodn­ ik­ om.
U mal­oj pro­sto­ri­ji mlad­ a žena uze Nang­ i­jev štap i dok se
on spu­štao po­red kade iz koje se puš­ i­la voda, ona kleč­ e da
kaš­ i­kom sipa vodu po njem­ u dok je drug­ a mlad­ a žena sap­ u‐­
njal­a i tr­lja­la njeg­ o­vo telo ogromn­ im pri­rod­nim sunđ­ e­rom.
Bio je odu­šev­ ljen vrel­om vod­ om.
Oči­šćen – pro­či­šćen, rek­ li bi šin­to­i­sti – Nang­ i je po­dig­nut
na noge, dat mu je štap i po­ved­ en je prem­ a drug­ om kraj­u
pro­sto­ri­je.
Kus­ und­ a Ikus­ a je ček­ ao na njeg­ a.
Nang­ i je bio zap­ rep­ a­šćen. Nije bio pri­prem­ ljen da je Ikus­ a
ovak­ o mlad. Nije imao ni tri­de­set go­di­na, bio je pra­va beba
prem­ a Nang­ i­je­vim mer­i­li­ma. Može li neko tako mlad da
preds­ tav­ lja Nami i, još više, vla­dar­a Jap­ an­ a?

Mo­žda je Ikus­ a nek­ ad­ a bio sumo. Nje­go­ve mi­ši­ćav­ e noge
klec­ al­e su pod tež­ i­nom tela. Vel­i­ke rol­ne ble­dog mesa spu‐­
štal­e su se is­pod njeg­ o­vih ruku. Upr­kos tome on je iz­gle­dao
veo­ ­ma opas­ no, smrt­o­nos­ an kao met­ak.

Na gla­vi nije imao nij­ed­ne dla­ke. Imao je si­ćuš­ ne, žens­ ke
uši i onu vr­stu obo­ren­ ih usan­ a koje obič­no imaj­u gej­še ili za‐­
ba­vlja­či­ce. Ali oči, crne kao ugal­j, si­ja­le su iz tog ši­ro­kog lica
i kao da su odav­ al­e da mu je i duša tako tam­na. Imao je vel­i‐­
ki hara – vel­i­ku unut­ra­šnju snag­ u – i Nang­ i je toga od­mah
po­stao sves­ tan.

– Tanz­ an Nang­ i, vel­i­ka je čast za mene da mogu da se
upo­znam sa vama – reče Kus­ und­ a Ikus­ a i form­ aln­ o se nak­ lo‐­
ni – ja preds­ ta­vljam Nami. Kad ja go­vor­im, to je glas Nam­ i­ja.

Taj ri­tua­ ln­ i po­zdrav bio je iz­go­vo­ren du­bo­kim, sko­ro gru‐­
bim gla­som u kome se oseć­ al­o rit­mičk­ o pe­vuck­ an­ je šint­o
sveš­ ten­ i­ka.

– Kus­ und­ a Ikus­ a, meni je čast da se sretn­ em s to­bom –
od­go­vor­i Nang­ i. – Pri­sus­ tvo Nam­ i­ja se ose­ća, njeg­ ov glas se
čuje.

Kus­ und­ a Ikus­ a klim­nu gla­vom, za­do­vol­jan što su uvodn­ i
ri­tua­ l­i do­bro pro­šli. On pod­ i­že de­bel­u mi­ši­ćav­ u ruku.

– Rez­ er­vi­sao sam skro­vi­to mes­ to, tako da mož­ em­ o da go‐­
vo­ri­mo otvo­ren­ o.

Po­veo je Nang­ i­ja u deo sa baz­ e­nom, ogro­man pro­stor sa
tav­ an­ i­com u vidu luka. Taj pro­stor je bio veo­ ­ma akus­ ti­čan,
is­pu­njen šap­ a­ti­ma koji su se od­bi­jal­i od ta­van­ i­ce i zi­do­va.

Ikus­ a zas­ ta­de kraj mal­og alk­ o­va. Si­ćuš­ ni, svet­io zel­en­ i ta‐­
las­ i­ći plju­skal­i su po zel­e­nim plo­či­cam­ a. U vodi je bila stak­ le‐­
na bar­i­jer­a kroz koju se prel­am­ al­a svet­lost i od­bi­ja­la u
ogromn­ i ba­zen iza ovog udu­blje­nja.

Ikus­ a se spu­sti u vodu a onda se spu­sti i Nang­ i po­što je
paž­ lji­vo spus­ tio štap kraj ba­zen­ a. Spuš­ tan­ je u vodu za njeg­ a
je pred­stav­ ljal­o pro­blem. Nang­ i se pi­tao da li je Ikus­ a nam­ er‐­
no oda­brao ovo mes­ to za raz­go­vor. Nang­ i je više vol­eo da
svo­ju fi­zič­ku nem­ oć javn­ o po­kaz­ u­je.

Jed­no vrem­ e su plu­tal­i u div­no vrel­oj vodi, skid­ aj­uć­ i kao
mr­tvu kožu usp­ o­men­ e na uza­vrel­i spolj­ni svet. Ovde su bili
na miru, oba­vi­je­ni vrel­om vo­dom. Bila je to at­mos­ fer­a koja
je zbog ne­čeg­ a od­go­var­a­la Ikus­ i.

Nang­ i se uhvat­i za ivi­cu baz­ e­na i za­tvo­ri zdra­vo oko. Nije
raz­mi­šljao ni o čemu sve dok Ikus­ a nije pro­či­stio grlo.

Onda otvo­ri oko i ugled­ a te la­sers­ ke oči kako ga pro­uč­ a‐­
vaj­u i on po­nov­ o žmir­nu, kao da nije mog­ ao da pod­nes­ e nji‐­
hov­ u pro­dor­nost. Svet­lost koja se od­bi­jal­a od po­vrš­ i­ne vode
osvet­lja­val­a je Ikus­ i­no lice kao da je ekran, prek­ o ko­jeg su
pu­to­val­i sunc­ e i oblac­ i, nep­ res­ ta­no se smen­ juj­uć­ i.

I za­i­sta, ono je i bilo neka vr­sta ekran­ a koji je odra­žav­ ao
više od svet­lo­sti. Nang­ i je znao da će mo­ra­ti da pro­či­ta to
lice ako želi da bude nadm­ oć­ an.

– Nang­ i–san – poče Ikus­ a – Nami želi da raz­go­var­a sa
vama o jedn­ oj veo­ ­ma hitn­ oj stva­ri.

– To ste mi nag­ la­si­li u tel­e­fons­ kom raz­go­vo­ru – reče Nan‐­
gi nez­ ai­nt­er­es­ o­van­ o.

– Nami bri­ne, ozbilj­no bri­ne, zbog nač­ i­na na koji vi vod­ i­te
svoj po­sao.

Nang­ i ne pok­ az­ a nik­ ak­ av iz­raz na licu.
– Ni­sam bio sves­ tan da Nami ima bilo kak­ vog ra­zlo­ga da
ne bude zad­ o­vol­jan Sato Int­ern­ eš­ en­ el­om, i da ga kri­ti­kuj­e.
– Dva do­ga­đaj­a su do­vel­a do toga – reče Ikus­ a – prvi je
vaše meš­ an­ je u pro­je­kat Tenć­ i. Taj pro­gram is­tra­ži­van­ ja naf‐­
te fi­nans­ i­ra vlad­ a, pa je sas­ vim pri­rod­no da Nami bude ume‐­
šan u to.
Kad je Nang­ i vi­deo da Iku­sa nije od­mah sprem­ an da na‐­
stav­ i, po­nov­ o za­tvo­ri zdrav­ o oko, kao da je sam, opu­sti se i
zam­ i­sli. Nije bri­nuo zbog nač­ i­na na koji je ovaj sas­ tan­ ak po‐­
čeo. U Ikus­ i­nom gla­su već je bilo op­tuž­ u­juć­ eg tona, nes­ pec­ i‐­
fičn­ og i zbog toga veo­ ­ma uvred­ lji­vog. Ikus­ a je sada nav­ lač­ io
Nang­ i­ja, nam­ er­no ne po­mi­njuć­ i drug­ i ra­zlog zbog ko­jeg se
Nami zai­n­ter­es­ ov­ ao za Sato Int­er­neš­ en­ el.
Nang­ i­ju se uči­ni­lo da je Ikus­ i­na tak­ti­ka od prve bila da ga
uvred­ i. Šta je time že­leo da po­stig­ne? Da li je to bio samo

po­kuš­ aj da usp­ o­sta­vi kont­ro­lu, ose­ćan­ je te­ri­to­ri­je? Ili je bilo
nek­ ih drug­ ih, mnog­ o važ­ ni­jih mot­i­va?

Nang­ i pro­či­sti mi­sli, sves­ tan da neko može da pro­ved­ e
vrem­ e po­stav­ lja­juć­ i pi­tan­ ja i da ne saz­ na niš­ ta. Njem­ u je bilo
sas­ vim jas­ no da će biti do­volj­no ako samo po­smat­ra Ikus­ u,
sas­ luš­ a i uspe da ga nat­e­ra da se ot­krij­e. Tek tada će se ja­vi‐­
ti pra­vi od­go­vo­ri.

– Pre tri go­di­ne – reče naj­zad Ikus­ a – pro­je­kat Tenć­ i su ot‐­
kril­i Rusi. Otad­ a je Tenć­ i da­vao man­ je nego što se, u stvar­i,
oček­ i­val­o od nje­ga.

Nang­ i po­kren­ u vodu.
– To je tač­no. Ali treb­ a nap­ o­men­ ut­i da je Ni­ko­la Lajn­ ir svo‐­
je­ručn­ o sač­ uv­ ao taj­nu Tenć­ i­ja od Rusa. Zat­im, ot­kril­i smo da
je dno okea­ n­ a kod Ki­ril­skih ostr­va mnog­ o du­blje nego što bi
se oček­ iv­ al­o. Naši geo­lo­zi tvrd­ e da je to zbog mnog­ o­broj­nih
zem­ ljo­tres­ a u tom delu svet­a. Škri­ljac je veo­ ­ma ra­zli­čit i dru‐­
gač­ i­ji nego na drug­ im me­sti­ma.
Neko vrem­ e je vla­dal­a ti­ši­na. Senk­ e na za­slo­nim­ a bile su
di­fuz­ ne. Kom­bi­nov­ an­ e s plju­skan­ jem vode, stva­ral­e su ču‐­
dan film koji je svak­ o mog­ ao da za­mi­šlja prem­ a sop­stven­ oj
žel­ji.
– Nami je proč­ i­tao iz­veš­ ta­je vaš­ ih geol­o­ga – reče Ikus­ a to‐­
nom u kome se oseć­ al­o neo­ ­do­bra­van­ je.
Nang­ i je bio, sves­ tan da ga ovaj opet hvat­a na mam­ ac.
Ikus­ a nije op­tu­žio ni Nang­ i­ja ni Sato Int­er­neš­ en­ el. Nang­ i je
ose­ćao da to neće ni uči­nit­i. Da li je Ikus­ a neš­ to znao? Nan‐­
gi­ja je to živo in­ter­es­ ov­ al­o. Ili je samo pro­bao da neš­ to sa‐­
zna? Otu­da bac­ an­ je mam­ ac­ a. Po­što nije bio si­gur­an, odlu­čio
je da iz­vuč­ e što više može od sam­ og Nang­ i­ja i da nat­er­a
ovog­ a da sam obav­ es­ ti Nami o svom pog­ reš­ nom radu.
– Onda – reče Nang­ i – Nami zna da mi da­jem­ o sve od
sebe da bi­smo do­vel­i Tenć­ i da radi pun­ im kap­ a­ci­tet­om.
– Tenć­ i je samo deo tog plan­ a.
Zas­ tao je udar­a­juć­ i vodu nog­ a­ma is­pred sebe tako da su
se ta­las­ i ši­ri­li na sve stran­ e. Kad su sti­gli do Nang­ i­ja, on
reče:

– Brig­ a Nam­ i­ja, uz­nem­ i­ren­ ost bi bila prej­a­ka reč, izaz­ va­na
je neč­ im dru­gim.

Nang­ i je znao da mora da bude str­pljiv pa će Ikus­ a izlo­ži­ti
prav­ i raz­ log ovog sas­ tank­ a. Nang­ i je imao taj­ni – isti­na, du‐­
bo­ko po­hran­ jen­ ih, ali je ipak bio ra­njiv kao što je ra­njiv sva‐­
ko ko ima taj­ni. Upr­kos najb­ o­ljim nam­ er­a­ma koje je imao da
se sač­ uv­ a po­čeo je da ose­ća da ga Ikus­ a is­pi­tuj­e. Znao je da
mora da udvos­ truč­ i nap­ or­e da ne do­pu­sti da njeg­ o­va lič­na
ra­do­zna­lost po­mog­ne Ikus­ i.

Nang­ i osmo­tri dru­gog čo­vek­ a zdra­vim okom.
– Što­god že­lit­e da zna­te – reče Nang­ i – moja je žel­ja da
vam sao­ p­štim.
– Upr­kos tome što se vaša lič­na fi­lo­zo­fi­ja ne sla­že uvek s
onom koju za­stu­pa Nami?
– Znam šta mi je duž­ nost – reče Nang­ i – u is­tim konc­ en‐­
trič­nim krug­ o­vi­ma gde leži duž­ nost svak­ og Jap­ anc­ a. Vla­dar,
do­mo­vi­na, kom­pa­nij­a, por­o­di­ca.
Ikus­ a klimn­ u glav­ om.
– U to nema sumn­ je, ali pi­tam se ko­jim red­ om to ide kod
vas?
Nang­ i ne reče niš­ ta, sves­ tan da Ikus­ a čeka da se otk­ rij­e.
– Ako vam je srce či­sto, Nang­ i–san, onda nem­ at­e čega da
se plaš­ i­te.
Nang­ i je vid­ eo da će ovo biti vat­ren­ o krš­ ten­ je. Vi­deo je i
da će neu­ t­ral­nost s njeg­ o­ve stran­ e biti ned­ o­volj­na. Ikus­ a je
bio suv­ iš­ e mud­ ar da to ne bi shvat­io. Nang­ i je znao da ako
želi da ot­krij­e drug­ og čo­vek­ a mora da kren­ e u nap­ ad. Ali ta
tak­ti­ka je bila mač sa dve oštri­ce jer i Ikus­ a je že­leo da Nan‐­
gi go­vor­i što više, ne bi li tako ot­krio sebe i svoj­u strat­eg­ i­ju.
– Javn­ a iskren­ ost ne može da za­men­ i ple­men­ it­ost – reče
Nang­ i po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, umor­an zato što se raz­go­va‐­
ral­o o njem­ u. – Iđi o haru je sav­ r­šen­ o do­bar za To­kug­ a­vin­ og
ro­ni­na iz XVI veka ili da­naš­ njeg Jak­ uz­ u. Ali ja smat­ram da je
u naš­ em komp­ li­ko­van­ om dobu iđi o haru ko­ri­šćen samo da
bi se do­šlo do moći – reče on ko­ri­steć­ i ja­pans­ ki izr­az ko­jim

se ozna­čav­ a da neko osta­je na svom mes­ tu iako je do­kaz­ a‐­
no da su njeg­ o­vi sta­vo­vi pro­greš­ ni.

Ikus­ a trepn­ u, iz­nen­ ađ­ en ovak­ o snaž­ nim Nang­ i­jev­ im nap­ a‐­
dom. On je sav­ rš­ en­ o do­bro znao da Nang­ i nije sada po­sta‐­
vljao pi­tan­ je Ikus­ i­nih mot­i­va već i mot­i­va sam­ og Nam­ i­ja.

– Nami ne može da se krit­i­kuj­e i Nam­ i­ju ne može ni­šta da
se za­mer­i – reče Kus­ und­ a Ikus­ a pri­lič­no grub­ o.

– Iz­daj­stvo – reče Nang­ i – nije nik­ ad­ a rado viđ­ en­ o. Ono
mora da bude ot­kri­ven­ o čim se po­kaž­ e i mo­ra­ju da se iš­ču‐­
paj­u svi ko­ren­ i.

Kus­ und­ a Ikus­ a se po­mač­ e i u jed­nom nap­ et­om tren­ utk­ u
Nang­ i po­mi­sli da će ga nap­ a­sti. A onda se ogromn­ i čo­vek
spus­ ti nat­rag u vodu. Tal­as­ i­ći se prel­i­še prek­ o ivi­ce baz­ en­ a.

– Tačn­ o – reče Ikus­ a – iz­daj­stvo bilo koje vr­ste ne može da
se to­le­ri­še. Zato smo se i srel­i, zato smo mi ovde.

Nang­ i ose­ti sa za­do­volj­stvom da mu nije ugod­no što go‐­
vo­re o ovoj temi.

– Iz­daj­stvo – reče Nang­ i, prev­ r­ćuć­ i ovu reč po usti­ma kao
da je najf­i­ni­je vino ko­jem treb­ a da odred­ i po­rek­ lo. Pi­tao se o
či­jem iz­daj­stvu go­vor­i Ikus­ a i šta to iz­daj­stvo obuh­ vat­a. Nije
mo­rao dugo da čeka na to.

– Nami je po­čeo da bri­ne – reče Ikus­ a Kus­ und­ a, fiks­ i­raj­uć­ i
Nang­ i­ja po­gle­dom – zbog tvog ite­ki part­ner­a, Ni­ko­le Lajn­ i­ra.

Senk­ e su se i dal­je kret­a­le iza zel­enk­ as­ tog za­slo­na kao
nemi sved­ o­ci ovog su­sret­a.

Vrlo oba­zri­vo Nang­ i reče:
– Nami bri­ne zbog Ni­ko­le Laj­nir­a?
– Tako je – reče Ikus­ a tri­jumf­al­no. Nam­ er­av­ ao je da šok­ ir­a
Nang­ i­ja ovom iz­jav­ om i sada mu je bilo jas­ no da je u tome
usp­ eo. Po­nov­ o je čvr­sto sta­jao na nog­ a­ma. To mu se do­pa‐­
dal­o.
– Mo­ra­te da raz­ um­ et­e, Nang­ i–san, da se Nami go­di­nam­ a
gu­šio pod steg­ om koju su Amer­i­kanc­ i, u stva­ri, či­ta­vi svet,
stav­ il­i oko njeg­ o­vog vrat­a. Nep­ res­ ta­no nam je po­nav­ ljan­ o da
smo mi po­beđ­ e­ni, da nam je ze­mlja osi­ro­maš­ i­la. Zar to nije
neki oblik ispi­ra­nja mo­zga? I, šta se do­ga­đa kad i najj­a­či čo‐­

vek pod­leg­ne tim viš­ eg­ o­di­šnjim in­dokt­ri­nac­ i­jam­ a? On po­či‐­
nje da ver­u­je u ono što mu je nar­eđ­ e­no da ver­u­je. To se do‐­
go­di­lo Jap­ anc­ i­ma star­i­je gen­ er­a­ci­je.

Kus­ und­ a Ikus­ a je lež­ ao u vodi, ogro­man i za­do­vol­jan. Nje‐­
go­va mla­dost či­ni­la se Nang­ i­ju nek­ ak­ o nep­ ri­stoj­nom, kao da
mu je ned­ o­staj­al­o is­kus­ tva i kao da je iz­gu­bio pri­li­ku da ne‐­
što nau­ č­ i.

Ikus­ a nas­ ta­vi svoj mon­ ol­og.
– Ali, lju­di kao što sam ja, član­ ov­ i mla­đe gen­ er­a­ci­je, od­ra‐­
sli su ne po­zna­juć­ i Jap­ an samo kao zna­čaj­nu pri­vredn­ u ze‐­
mlju već i kao fi­nans­ ij­sku silu. Sada su kar­te iz­meš­ an­ e. Sada
smo mi ti koji osvaj­a­mo Amer­i­ku, mi kup­ uj­e­mo ima­nja, kom‐­
pa­ni­je, bank­ e, fab­ ri­ke elekt­rons­ kih uređ­ a­ja. Jap­ an odr­žav­ a
Ame­ri­ku koja ima du­go­va. Mi smo go­di­nam­ a kup­ o­val­i nji­ho‐­
ve akc­ i­je. Usko­ro ćemo biti vla­snic­ i mnog­ ih kor­po­rac­ i­ja.
Ame­rič­ki pro­i­zvo­di su loši. Svet koji se nek­ ad­ a smej­ao ja­pan‐­
skim pro­i­zvo­di­ma, sada se smej­e amer­ič­kim. Reč­ en­ o mi je
da smo od Ame­ri­kan­ ac­ a nau­ č­ i­li sve što znam­ o o inž­ en­ jer‐­
stvu i kont­ro­li kval­i­tet­a. Pro­sto ne mogu da ver­uj­em u to.
Ikus­ i­no lice je za­drht­a­lo od nek­ og unut­ra­šnjeg besa kao
da je lič­no uvređ­ en tak­ vim sta­vo­vi­ma, kao da je on bra­ni­lac
Jap­ an­ a.
– Isti­na je da Ame­ri­ka još uvek po­sed­ uj­e mnoš­ tvo pri­rod‐­
nih izvo­ra, koje mi ni­kad­ a neć­ em­ o imat­i.
Moć nji­hov­ e vojn­ e sile je za­stra­šuj­uć­ a. Ali za­pi­taj­te sami
sebe, Nang­ i–san, da li je Amer­i­ka ista nac­ i­ja koja nas je oku‐­
pi­ral­a 1946? Nije. Nep­ i­smen­ ost i krim­ i­nal sve su veći iz go­di‐­
ne u go­di­nu. Ame­ri­ka se sada bori da zaš­ ti­ti svoj­e građ­ a­ne.
Otvor­en­ ost emi­grac­ i­ji bila je greš­ ka. Dug­ o­vi su ogromn­ i.
Bank­ e pro­pad­ aj­u. Ame­ri­ka je ze­mlja koja pro­pad­ a.
Nang­ i reče:
– Čak i da je sve to što kaž­ et­e isti­na, ja ne mogu da shva‐­
tim kak­ ve to veze može da ima s Nik­ o­lom Laj­nir­om.
Ikus­ a jekn­ u a njeg­ o­vo ogrom­no telo se po­mač­ e i iza­zva
nove tal­a­se.

– Mož­ da Ni­ko­la ima eng­ le­sko i ori­jent­al­no po­rek­ lo, ali on
je sada Amer­i­kan­ ac. I to neko ko je po­vez­ an sa amer­ič­kom
taj­nom slu­žbom. Ne treb­ a za­bo­ra­vit­i da je on bio član ame‐­
rič­kog špi­juns­ kog apa­ra­ta, kad su ga uhvat­i­li Rusi i muč­ i­li.

Ikus­ a zas­ ta­de, do­pus­ tiv­ši da po­sled­nje reči osta­nu da
vise u vaz­ du­hu kao op­tuž­ ba.

Nang­ i reče:
– Laj­nir–san je pret­r­peo mnog­ o bola da bi sač­ uv­ ao taj­nu
Tenć­ i­ja od So­vje­ta.
Ikus­ a se osmehn­ u kao da je oček­ iv­ ao taj od­go­vor.
– Vaša oda­nost tom čud­ o­vi­štu već je do­kaz­ a­na, Nang­ i–
san.
Nang­ i je sed­ eo veo­ ­ma mirn­ o. Mo­rao je da se ob­u­zda­va
da ne bi do­šao suv­ iš­ e brzo do za­ključk­ a koji bi ga u Ikus­ i­nim
oči­ma osud­ io.
– Kao što sam rek­ ao – reče Nang­ i mirn­ im gla­som – znam
koje su moje duž­ nos­ ti.
– Ame­ri­kanc­ i su – reče Ikus­ a kao da Nang­ i nije ni­šta rek­ ao
– majs­ to­ri laži i ob­man­ a: kad su vam nep­ ri­ja­tel­ji, po­bed­ e
vas, kad su vam prij­a­te­lji, is­ko­ri­ste vas.
Sluš­ aj­uć­ i paž­ lji­vo, Nang­ i je sada znao da Ikus­ a prel­az­ i s
op­štih stvar­i na konk­ ret­ne: na Nik­ o­lu Lajn­ ir­a.
– Nije treb­ al­o do­pu­sti­ti da se ujed­ i­ne Sato Int­er­neš­ en­ el i
Tom­kin ind­ u­stri­je – reče Kus­ und­ a Ikus­ a, okreć­ uć­ i po­lak­ o gla‐­
vu tako da nije gle­dao samo Nang­ i­ja već i či­ta­vu oko­li­nu. –
Tenć­ i je suv­ i­še zna­čaj­an za Jap­ an, njeg­ o­vu bu­duć­ u be­zbed‐­
nost i nje­go­vu nez­ av­ is­ nost od stra­nih izvor­a energ­ i­je. Ne tre‐­
ba da vas pod­seć­ am da je Jap­ an, zato što je za­vi­sio od dru‐­
gih koji su ga snabd­ e­val­i energ­ i­jom bio veo­ ­ma ran­ jiv. Zbog
toga smo stvor­i­li Tenć­ i – Ikus­ i­ne oči su po­nov­ o po­smat­ra­le
Nang­ i­ja. – Dru­gi raz­ log zbog ko­jeg nije treb­ a­lo da dođe do
tog ujed­ i­njen­ ja je taj što vaša komp­ an­ ij­a zna mnog­ e taj­ne,
Nang­ i–san, suv­ iš­ e taj­ni: vla­di­nih, ind­ us­ trij­skih, čak i vojn­ ih. I
zbog toga nije treb­ a­lo jed­nog Ame­ri­kanc­ a to­li­ko uvuć­ i u po‐­
slo­ve. Već smo u opas­ nos­ ti. Ner­az­ um­no je po­mi­sli­ti da vi
mo­žet­e da nas­ ta­vit­e tim pu­tem.

Nang­ i ne reče niš­ ta, mada nije znao kuda sve to vodi.
Neka Ikus­ a jas­ no kaže sta želi po­mi­slio je. Neću da mu po‐­
maž­ em.

– Nami smat­ra da veza s Ame­ri­kanc­ em, po­slovn­ a i lič­na,
mora da bude prek­ in­ ut­a – reče Kus­ und­ a Ikus­ a – i to što pre
to bo­lje.

Nang­ i ne reče niš­ ta. Zato je Ikus­ a nas­ ta­vio da go­vo­ri.
– Imat­e tri­de­set dana na ras­po­la­gan­ ju da ras­ kin­ et­e to
ujed­ i­njen­ je iz­međ­ u Sato Int­ern­ eš­ en­ el­a i Tomk­ in ind­ u­stri­ja. Ali
ja in­si­sti­ram da svi lju­di koji su do­šli iz Tom­kin­ a budu od­mah
is­ključ­ en­ i iz svih po­slo­va vez­ an­ ih za Tenć­ i. To se, nar­avn­ o,
od­nos­ i i na Ni­ko­lu Lajn­ ir­a.
Nang­ i se ose­ćao kao da mu je uruč­ en­ a smrtn­ a kaz­ na.
– A šta je sa Sfinks kom­pju­ter­skim či­po­vim­ a? To je naš
najv­ eć­ i po­sao sa Tom­kin­ om. Oni su do­nel­i teh­nol­o­gi­ju Sfink‐­
sa. Zar­ad­ a je ogrom­na.
– Ko­bun mora da bude raz­dvo­jen – reče Ikus­ a, a njeg­ o­ve
oči opet po­češ­ e da pret­ra­žu­ju oko­li­nu.
– Bez Tomk­ in in­du­stri­ja – reče Nang­ i – mi ćemo teš­ ko po‐­
slo­vat­i. Tehn­ ol­o­gi­ja je njih­ ov­ o vlas­ ni­štvo.
Oči Kus­ und­ e Ikus­ e vrat­i­še se na Nang­ i­ja.
– Ako je Sfinks komp­ jut­er­ski čip tako do­bar – reče on –
nađ­ i­te od­go­var­aj­uć­ u tehn­ ol­o­gi­ju za njeg­ o­vu pro­i­zvod­nju.
– Ne žel­im da pot­krad­ am pri­jat­e­lja.
– Ver­u­jem – reče Ikus­ a po­la­ko i oba­zri­vo – da vam je po‐­
trebn­ o malo vrem­ en­ a da o svem­ u raz­mi­sli­te. – Po­di­gao je
ruku, kao da će ga bla­go­slo­vit­i. – Mo­ra­te da jas­ no shvat­i­te
ko su vaši prav­ i pri­jat­el­ji.
Nang­ i je ćut­ao. Či­nil­o mu se da je pri­ko­van za sten­ u i da
će svak­ og tren­ a or­lu­ši­na da se obru­ši na njeg­ a, ki­da­juć­ i mu
meso.
Ikus­ a reče gla­som u kome je svak­ o mo­gao da ose­ti da je
nak­ lo­njen svom sag­ o­vor­nik­ u.
– Već ste nek­ o­li­ko puta re­kli, Nang­ i–san, da do­bro znat­e
šta su vaše duž­ nos­ ti pa nema po­treb­ e da vas na to pod­se‐­
ćam. – Pa ipak – Ikus­ a reče – duž­ nost je da bud­ e­te oda­ni vla‐­

dar­u, do­mo­vi­ni, komp­ an­ i­ji, po­ro­di­ci. To je pra­vi po­red­ ak
stva­ri – Ikus­ a zat­vo­ri oči kao da je najz­ ad odlu­čio da uži­va u
to­ploj vodi. – Obav­ i­te svo­ju du­žnost, Nang­ i–san. Nami i vaš
car vam to nar­eđ­ u­ju.

***

Ko­ton Brend­ ing se pro­bud­ io, oseć­ aj­uć­ i vel­i­ku seks­ ua­ ln­ u na‐­
pe­tost. Sa za­prep­ aš­ ćen­ jem se zag­ le­dao u svoj nab­ rek­ li ud.

San­ jao je o Ši­sei.
San­ jao je muz­ i­ku, njen­ e noge i nar­o­či­to ono što se zbi­va‐­
lo među nji­ma. Igra­li su uz zvu­ke muz­ i­ke, kreć­ uć­ i se po po­di‐­
jum­ u, dok ih je svak­ i član or­kes­ tra za­prep­ aš­ ćen­ o po­smat­rao.
Brend­ ing po­cr­ven­ e kada se seti det­a­lja sna. Zar­o­nio je gla­vu
pod led­ e­nu vodu, mi­sleć­ i da će to da ga oslo­bo­di iza­zov­nih
sli­ka.
Mis­ lio je na svoj­u ženu Meri koja je umrl­a pre nep­ u­na dva
mes­ ec­ a. Po­nov­ o je do de­ta­lja vid­ eo kako su je iz­vla­či­li iz nji‐­
hov­ og smr­skan­ og »Merc­ ed­ es­ a« koji je udar­io u ogro­man ka‐­
mi­on, prav­ u drums­ ku krs­ tar­i­cu na sam­ om ulaz­ u u Vaš­ ingt­on.
U iz­veš­ taj­u na TV reč­ en­ o je da je po­li­ci­ja mor­a­la da ko­ri­sti
apar­a­te za za­var­i­van­ je da bi iz­vuk­ la njen leš iz olu­pi­ne.
Brend­ ing se nagnu iz­nad la­vab­ oa, za­grcn­ u se i po­vrat­i
ono malo što mu je ostal­o od si­noć u sto­mak­ u. To je po­mo‐­
glo da mu erekc­ i­ja splas­ ne. A i seć­ an­ je na san je nes­ tal­o.
Ist­u­ši­rao se, onda se obu­kao u kratk­ e pant­a­lo­ne, nav­ uk­ ao
je smar­agd­nu polo ko­šul­ju, meks­ ičk­ e sand­ a­le i oti­šao je u
kuh­ in­ ju. Bila je to ogrom­na pro­sto­ri­ja kao i sve u kući, i
mada je još uvek bilo veo­ ­ma rano, bila je okup­ an­ a blje­šta‐­
vom svet­lo­šću. Kroz pro­zor, prek­ o peš­ čan­ ih dina, ta­las­ i pla‐­
vog Atlan­ti­ka ko­vr­dža­li su se i upij­a­li u pes­ ak obal­e.
Kafa je aut­o­mats­ ki pri­prem­ an­ a u nek­ oj za­pad­non­ em­ ačk­ oj
maš­ i­ni koju je Meri nar­uč­ i­la iz kat­a­lo­ga Vi­li­jems–So­nom­ a.
Izaš­ ao je na te­ras­ u i dok je sr­kut­ao kafu i gric­kao kif­lu nije
ski­dao po­gled s te­le­fon­ a. Iz­nad njeg­ o­ve gla­ve ga­leb­ o­vi su
kruž­ i­li i is­pu­šta­li krik­ e jed­ an prem­ a dru­gom. Nije oseć­ ao ni

ukus kafe (koji je bio do­bar) ni ukus kif­le (koji je bio od­vra‐­
tan). Pi­tao se da li da naz­ o­ve Tipi Nort i pita je da li zna tel­e‐­
fons­ ki broj Ši­sei ili bar njen­ o prez­ i­me. Pro­šla su tri dana ot‐­
kak­ o je nije vid­ eo – či­tav­ a večn­ ost.

Odj­ekn­ u zvon­ce na ulaz­ nim vrat­i­ma. Po­gle­da na sat. Bilo
je jed­ va osam sati, ned­ elj­nog jut­ra. Ma ko da je to bio, sva‐­
kak­ o je po­greš­ io. Nas­ ta­vio je da bul­ji u te­le­fon. Više ga nije
int­e­res­ o­val­a hran­ a. Po­nov­ o se ogla­si zvonc­ e. Nije obra­ćao
paž­ nju na to. Nije bio ras­ po­lo­žen za druš­ tvo, šta­vi­še, ko god
da je to bio stvar­no je imao pet­lje da ga budi tako rano.

Čuo je ko­rak­ e na dr­ven­ om ste­pe­niš­ tu koje je vod­ i­lo s pla‐­
že. Okren­ uo se. Neko je do­la­zio prem­ a kući.

Sunc­ e oba­sja fi­gu­ru kada se po­jav­ i­la iz mag­ le. Svet­lost je
čud­no pa­dal­a tako da je lepo is­ta­kla obri­se. Naj­pre mu se
uči­ni da je ta oso­ba naga. A onda, kad je pri­šla bli­že, spaz­ io
je da nosi mi­ni­jat­ur­ni bi­kin­ i, najm­ an­ ji koji je ikad­ a vid­ eo. Bila
je to, inač­ e, osob­ a od krvi i mesa.

Ši­sei.
Bio je to­li­ko zap­ rep­ a­šćen da nije niš­ ta rek­ ao kada mu se
obrat­ i­la:
– Zaš­ to mi nisi otvo­rio vra­ta kada sam zvon­ i­la?
Kao da je iza­šla uprav­ o iz njeg­ o­vog sna.
– Kuv­ ar­u – reče Ši­sei. – Rek­ ao si da mogu tako da te zo‐­
vem.
– Jes­ am li?
Či­nil­o mu se da je oskr­na­vio svet­o seć­ an­ je. Po­mi­sliv­ši na
rat koji je vod­ io, sa Da­gla­som Ho­uo­ m set­io se da to ne bi
treb­ a­lo da ima neke veze s ovom žen­ om. Ipak, nije joj rek­ ao
da ode. Umes­ to toga, gu­tao ju je oči­ma.
Kada je vi­de­la njeg­ ov po­gled, Ši­sei iz­vuč­ e beli ki­mo­no iz
šaka koji je dr­žal­a u ruci. Preb­ ac­ i ga prek­ o sebe.
Brend­ ing ose­ti da je nev­ er­o­vat­no želi a snag­ a te žel­je
mog­ la je da se po­red­ i sa bo­lom koji čov­ ek ose­ti od ži­vot­inj‐­
skog ujed­ a. Oset­io je da crv­ en­ i, da plam­ti, že­lja ga je iz­jed­ a‐­
la kao nek­ ad­ a kada je bio ti­nejd­ žer.
– Ima li još kafe? – pit­a­la je Ši­sei.

Pes­ ak se zal­e­pio za li­sto­ve na njen­ im nog­ am­ a. Bilo je to
tako puno ero­ti­ke da se Brend­ ing sko­ro pres­ am­ i­tio od tež­ i­ne
koju je oset­io u do­njem tr­bu­hu.

– Do­neć­ u ti kafe – rek­ ao je pro­muk­ lim gla­som.
Kad se vrat­io, sed­ e­la je u sto­li­ci koju je nam­ es­ ti­la tač­no
prek­ o puta njeg­ o­ve, iza sta­klen­ og sto­la. Pruž­ io joj je so­lju i
seo na svoj­u sto­li­cu. Njen se nev­ ez­ an­ i ki­mon­ o rast­vo­ri. Telo
joj je bilo sas­ vim glat­ko, bez ijed­ne dla­ke. Bilo je neč­ eg stra‐­
šno pri­vlačn­ og u toj glat­ko­ći i či­sti­ni tena. Tako je ra­nji­va,
tako nev­ in­ a, kao dete. Po­put već­ i­ne Ame­ri­kan­ ac­ a, Brend­ ing
je dla­kav­ ost tela vez­ i­vao za zrel­ost.
Ali, Ši­sei je bila dal­e­ko od toga da je nez­ rel­a. Bi­kin­ i je bio
sas­ ta­vljen od tri mi­ni­jat­ur­na dela krpe boje zla­ta i čo­ko­la­de.
Telo isp­ od njeg­ a bilo je čvr­sto, glat­ko, po­dat­no i po­želj­no.
Nije imal­a čega da se sti­di, nije treb­ al­o niš­ ta da krij­e, a onaj
ko ju je po­smat­rao nije mo­gao da se pret­va­ra da je pred
njim dev­ ojč­ i­ca a ne zrel­a žena.
– Iz­nen­ ad­ i­la si me – reče on.
Nje­ne oči, tam­ne kao kafa koju je sr­kut­a­la, po­smat­ra­le su
ga otvo­ren­ o.
– Že­lel­a sam da vid­ im gde ži­viš. To će mi reći mnog­ o više
o tebi nego što bi ti sam mo­gao da mi kaž­ eš.
Pri­met­io je da nije go­vor­i­la o več­ er­i mas­ kar­a­de i o nje‐­
nom zav­ rš­ etk­ u. Bilo je jas­ no da nema nam­ er­u da se izvi­nja‐­
va.
– Zaš­ to si to­li­ko za­in­te­res­ o­van­ a za mene?
– To je sumn­ ji­čav­ o pi­ta­nje.
– Ni­sam sumn­ ji­čav – reče Brend­ ing, ne sas­ vim iskren­ o. –
Samo sam rad­ o­znao.
– Ti si moć­ an, zgo­dan, int­el­i­gent­an – reče Ši­sei – za­što ne
bih bila za­in­ter­es­ o­van­ a za tebe?
– Moja žena je umr­la pre šez­ de­set dana.
– Zaš­ to bi to treb­ al­o da uti­če na mene ili na tebe?
– Iz­međ­ u ostal­og, po­sto­ji per­i­od ža­lje­nja koji treb­ a po­što‐­
vat­i – veš­ ti­nom po­li­ti­čar­a usp­ eo je da od­vrat­i njen­ u mi­sao –
kata – prav­ i oblik – a ja se uprav­ o nal­a­zim u bor­bi na ži­vot i

smrt sa sen­ a­to­rom Da­gla­som Ho­uv­ om. On je lu­kav i be­skru‐­
pul­o­zan i oko sebe ima luk­ av­ e i be­skrup­ u­lo­zne lju­de. To je
već straš­ no. Ali, što je još gore po mene, Houv ima do­sta
novc­ a i veo­ ­ma je uti­caj­an. Ne smem da mu dam mat­er­i­jal­a
da okal­ja moje ime.

Ši­sei se osmehn­ u i klimn­ u glav­ om.
– Raz­ u­mem – osta­vi­la je pra­znu šo­lji­cu, di­gla se, spremn­ a
da ode. – Hval­a na kafi i iskren­ os­ ti.
Po­greš­ io je. Koža joj nije bila kao merm­ er. Bila je kao prva
zlat­na bres­ kva leta, ona koju čov­ ek jed­ va čeka da zag­ ri­ze,
da bi ose­tio slat­ko mi­ri­sno meso dok mu se le­plji­vi slat­ki sok
sli­va niz bra­du.
Nagnuvš­ i se prek­ o sta­klen­ e plo­če stol­a, Brend­ ing je uhva‐­
ti za ruku:
– Ne­moj da ideš – reče, i sam za­prep­ aš­ ćen onim što joj je
pred­ lo­žio – osta­ni još malo.
… bila su po­treb­na dva časa da se žr­tva iz­vuč­ e iz iz­uv­ ij­a‐­
nog met­a­la go­vo­rio je rep­ or­ter na tel­ev­ i­zi­ji i Brend­ ing to ni‐­
kad­ a neće za­bo­rav­ it­i. A onda je TV kam­ er­a po­kaz­ a­la iz­uv­ ij­a‐­
ni met­al i lice žr­tve – lice Meri. Njeg­ o­ve Meri! Blag­ i Bože!
Zat­vo­rio je oči. Pres­ ta­ni s tim nar­ed­ io je sam­ om sebi.
Čemu to? Meri je to­kom či­ta­ve go­di­ne, dva puta ned­ elj­no,
prel­az­ i­la taj put. Kako je mog­ ao da je spreč­ i da ne kren­ e? On
za­i­sta ni­šta nije mo­gao da učin­ i. Ali, zbog toga, oseć­ an­ je kri‐­
vi­ce nije bilo ma­nje. Čes­ to se ose­ćao veo­ ­ma jad­no.
– Osta­ću ako to žel­iš – re­kla je Ši­sei, nek­ ak­ o neu­ t­ral­nim
gla­som.
Iz­vuk­ ao je ruku iz nje­nih.
– To prep­ uš­ tam tebi – rek­ ao je.
Ho­dal­a je dr­ven­ om ter­as­ om. Meri je najv­ iš­ e vo­lel­a taj deo
kuće. Ona ga je sama za­mi­sli­la i pro­jekt­o­val­a sa arh­ i­tekt­om.
Mas­ ivn­ i dr­ve­ni smb­ o­vi dr­ža­li su gor­nji deo ter­a­se na koji se
iz­laz­ i­lo sa drug­ og spra­ta.
Odj­ed­nom, rad­ o­znao, Brend­ ing reče:
– Ni­kad­ a mi nisi rek­ la čime se bav­ iš.

– Ja sam lo­bi­sta – reče Ši­sei – ra­dim za raz­ne međ­ u­nar­od‐­
ne grup­ e.

Po­mi­sliv­ši na lo­bi­ste koji pro­češ­ lja­vaj­u po­li­tič­ku aren­ u Va‐­
šingt­o­na, on reče:

– To mora da je gad­ an po­sao.
Osmehn­ ul­a se.
– Po­sao je nem­ og­ uć. Ali, neko mora i to da radi. U sva‐­
kom sluč­ aj­u mi Jap­ anc­ i ima­mo dugu isto­ri­ju po­dr­žav­ an­ ja iz‐­
gu­blje­nih sluč­ aj­e­va.
Zag­ r­li­la je jed­ an od stub­ o­va, po­di­gla se na pr­ste i čud­ e‐­
sno pod­set­i­la na Meri kada bi bila za­do­volj­na svoj­im do­bro‐­
tvor­nim rad­ om ili ne­kim oba­vljen­ im po­slom.
Brend­ ing ustad­ e i kren­ u za Ši­sei. Po­smat­rao ju je, kao što
se po­smat­ra pse­tan­ce koje se igra. Lice joj je bilo bez­bri­žno i
opu­šte­no i on oset­i da ga ob­uz­ i­ma neka čudn­ a rad­ ost koja
se po­nek­ ad ose­ti po­sle nek­ og svež­ eg jes­ en­ jeg dana. Bilo je
to tako čud­no oseć­ an­ je da je Brend­ ing mo­rao da ga spo­me‐­
ne Ši­sei.
Zas­ ta­la je, kao da ju je uhvat­io. Pri­šla mu je, bosa.
– U Jap­ an­ u – reče – svak­ o čeka na ona tri dana u apri­lu,
kada cvet­aj­u treš­ nje, da bi uži­vao u nji­hov­ om cvet­u. U to
vrem­ e, vaz­ duh je is­pu­njen nji­hov­ im mi­ri­som. Neki odla­ze u
par­ko­ve i u pri­ro­du pr­vog dana cvet­a­nja treš­ an­ ja, kada su
cvet­o­vi u pr­vom nap­ o­nu mla­do­sti. Drug­ i odla­ze drug­ og
dana, kada je zrel­ost cvet­o­va na vr­hunc­ u. Ali, svi odla­ze tre‐­
čeg dana da po­smat­ra­ju dr­već­ e treš­ an­ ja kada la­ti­ce, kao ne‐
bes­ ka kiša, po­či­nju da ot­pad­ a­ju. Po­smat­ra­mo la­ti­ce kako u
obla­ci­ma sle­ću na tlo i ne mo­že­mo da ne sla­vim­ o pri­ro­du i
njen­ o stva­ral­a­štvo. Oseć­ am­ o uzb­ u­đe­nje i tugu. Na ja­pan‐­
skom se to zove mono no avar­e – pat­os stva­ri – do­ta­kla ga
je – mis­ lim da sam ja sada to dož­ i­vel­a.
Brend­ ing nije ček­ ao da se spus­ ti mrak da bi od­neo svoj
treš­ njin cvet u krev­ et. Unut­ra, u po­lum­ ra­ku, iza spu­šten­ ih
ro­let­ni, njen­ e oči su si­jal­e. Ši­sei mu pri­đe i poče po­lak­ o da
ga svlač­ i. On nije ni­šta rad­ io, pri­nuđ­ en na tren­ utn­ u pa­siv‐­

nost po­gle­dom njen­ ih čudn­ ih oči­ju i mo­žda neč­ im u njen­ om
po­naš­ an­ ju.

Veš­ tim ru­kam­ a Ši­sei je ski­nul­a njeg­ o­vu polo ko­šul­ju, ot‐­
kop­čal­a mu šorts. Sada je bio nag, a ona nije. Brend­ ing
shvat­i da mu se to do­pad­ a. Uži­vao je u njen­ om telu, uzb­ u­đi‐­
vao se dok je zam­ i­šljao šta ti si­ćuš­ ni ko­mad­ i tkan­ in­ e mogu
da sak­ ri­vaj­u i kako to iz­gle­da.

Mog­ ao je da vidi kont­ur­e njen­ ih bra­da­vi­ca ali nije znao
nji­hov­ u boju ni čvr­sti­nu. Mo­gao je da vidi kroz mi­nij­a­turn­ i bi‐­
ki­ni senk­ u vert­i­kal­ne rasp­ uk­ li­ne za ko­jom je čez­ nuo, ali nije
znao njen prav­ i oblik. To­li­ko je toga treb­ a­lo da saz­ na a tako
je malo vrem­ en­ a osta­lo dok mi­ri­sne lat­i­ce ne počn­ u da se
spu­šta­ju na tlo.

Ši­sei ga je po­smat­ra­la kao što bi muš­ kar­ac po­smat­rao
ženu, uži­vaj­u­ći u njen­ im nag­ im obli­ci­ma. Brend­ ing nije nik­ a‐­
da ra­ni­je vi­deo ženu da tako po­smat­ra muš­ kar­ca. Oseć­ ao je
da ga to straš­ no uzb­ u­đuj­e i pi­tao se za­što se neke žene
bune zato što ih smat­ra­ju seks­ ua­ l­nim objekt­i­ma. Ovo je bilo
neš­ to fant­as­ tič­no.

Ši­sei mu se zag­ le­dal­a u oči, pri­vlač­ eć­ i sas­ vim njeg­ o­vu pa‐­
žnju. Bila mu je vrlo bli­zu: či­nil­o mu se da može da oset­i ku‐­
can­ je njen­ og srca. Oseć­ ao je pri­ti­sak njen­ og Ven­ er­i­nog bre‐­
žulj­ka, kao onda, dok su ple­sal­i. Uz­bu­đe­nje je bilo prev­ el­i­ko,
njeg­ o­va erekc­ i­ja to­li­ka da ga je sve za­bo­lel­o. Oset­io je zat­im
njen­ e pr­ste, kako ga obu­hvat­a­ju. Nisu ga mi­lo­val­i, samo su
ga ste­za­li. Po­sta­jao je sve krupn­ ij­i, sve tvr­đi.

– Sprem­ an si – reče Šis­ ei – tako brzo.
Iz­go­vo­ri­la je te reči ta­kvim gla­som da je Brend­ ing oset­io
kako mu se usta pune pljuv­ ačk­ om.
Od­ba­ci­la je ki­mo­no, ski­nul­a bi­kin­ i, a Brend­ ing poče da
upij­a njen­ u le­po­tu, njen­ u nag­ ost, kao što je ona tren­ ut­ak ra‐­
nij­e uži­val­a u njem­ u.
– Okren­ i se – reče on teš­ kim gla­som.
Ali Ši­sei od­mahn­ u gla­vom i kren­ u prem­ a njem­ u. Sada je
ose­ćao njen­ o nago telo uz svo­je, bez ikak­ ve tkan­ in­ e iz­međ­ u
njih. Ona spus­ ti gla­vu, dod­ irn­ u mu usnam­ a brad­ a­vic­ u, uvuč­ e

je, poče da je sisa. Brend­ ing is­pu­sti mali uz­dah kad za­do­volj‐­
stvo poče da mu se spu­šta od bra­dav­ i­ce prek­ o gru­di do pre‐­
po­na. Onda se Ši­sei pope na njeg­ a, obav­ i se oko njeg­ a, kao
da se klan­ ja ogrom­nom fal­us­ u. Brend­ ing je za­je­čao.

Vo­di­li su lju­bav uz pe­smu Grejs Džons. Nje­go­va žena je
ins­ i­sti­ra­la na tome da bude sav­ rš­ en­ a ti­ši­na, da bi mo­gla sa‐­
svim da se opus­ ti i prep­ u­sti seks­ u. On je sada oseć­ ao da je
muz­ i­ka uzb­ u­đuj­uć­ a i ras­pal­ju­juć­ a, kao da od jed­nom vodi
lju­bav sa dve žene – ili još bo­lje, kao da one vode lju­bav sa
njim, jed­na ustim­ a i seks­ om, dru­ga glas­ om.

A onda, od zno­ja vlaž­ na Ši­sei po­vuč­ e se sas­ vim niz njeg­ o‐­
vo telo i on za­bo­ra­vi na sve drug­ o.

– Kas­ nij­e – reče joj po­mal­o iro­ničn­ im osmeh­ om.
– Pit­am se šta bi se des­ i­lo da si naš­ la plo­ču Dej­vid­ a Bou­ ‐­
vij­a umes­ to Grejs Džons – bio je is­crp­ ljen a Ši­sei je bila sve‐­
ža, nev­ er­o­vat­no snaž­ na i moć­na. A on se ose­ćao kao da je
dva sata pro­veo rad­ eć­ i u te­ret­a­ni. Ipak, ovo je div­no ose­ća‐­
nje isc­ r­plje­nos­ ti mi­slio je.
– Nek­ ad­ a sam se sam­ o­zad­ o­vol­ja­val­a uz muz­ i­ku Dej­vid­ a
Bou­ v­ ij­a – reče Ši­sei – da li ti ma­sturb­ i­raš, Kuv­ ar­u?
– To je baš čud­no pi­tan­ je – bio je šo­kir­an njen­ om spo­sob‐­
noš­ ću da njeg­ a šok­ ir­a.
– Mis­ liš? Zaš­ to? Pa to svi rade – za nju je to bilo ne­što sa‐­
svim nor­maln­ o.
On sede, preb­ ac­ i noge prek­ o ivi­ce krev­ et­a, odlu­čan da
pro­men­ i temu raz­go­vo­ra. Oseć­ ao se neu­ g­ od­no kada je tako
go­vor­i­la, di­rektn­ o i otvo­ren­ o kao dete. Ali, Ši­sei nije bila
dete.
– Ovde u Amer­i­ci – reče on – to su stva­ri o ko­ji­ma se ne
go­vor­i tako lako.
– Čak ni muž i žena o tome ne razg­ o­var­aj­u?
– Mi ni­smo muž i žena, Ši­sei. Mi smo stran­ci – a onda do‐­
dad­ e, po­što ga je ona pros­ trel­i­la po­gle­dom. – Pa da, o tome
nik­ ad­ a ne gov­ o­re ni muž i žena.
– To je bez­umn­ o – reče ona – to je neš­ to pri­rod­no. To je
kao nago telo. Kao seks. A Amer­i­kanc­ i se toga sti­de.

– Ko­li­ko ja znam, ima mnog­ o stva­ri o ko­ji­ma se u Jap­ a­nu
ne razg­ o­var­a otvo­ren­ o.

– Ho­ćem­ o li sada da gov­ or­i­mo o njim­ a?
Brend­ ing joj nije ve­ro­vao.
– A šta ćemo sa kat­om?
Ši­sei se po­kret­e u krev­ et­u, uhvat­i cvet­ni po­kriv­ ač i baci
ga na pod.
– Učil­i su me da, ako je neš­ to is­pod leda i ako ja ne mogu
da ga vid­ im, ono je ipak tamo, po­kreć­ e se, plo­vi u struj­i –
otvo­ri­la je bu­ti­ne. Brend­ ing nije mog­ ao a da ne pri­kuj­e po‐­
gled za ono što se ukaz­ al­o. Iz­vil­a je leđa. – Dođi ovam­ o, Ku‐­
var­u. Mi­slim da još nis­ am za­vrš­ i­la sa to­bom a mi­slim da ni ti
nisi za­vrš­ io sa mnom.

***

Kad je iz­le­te­la iz Ni­ko­li­ne gim­nas­ ičk­ e dvo­ra­ne, Jus­ ti­na je jur‐­
nul­a u kuh­ i­nju. Bilo je bli­zu vrem­ e več­ er­e ali ona od­jed­nom
shvat­i da ne može da se seti šta je htel­a da pri­prem­ i. Sem
toga, nije bila glad­na. Po­mi­sli­la je na Nik­ o­lu. Baš me bri­ga,
ako je gla­dan neka se sam pob­ ri­ne za svoj­u več­ er­u.

Da li joj je sud­bi­na bila da bude tu u Jap­ an­ u? Da li je njen
ži­vo­ti­ni put vo­dio baš u tom prav­cu, da li je to bilo jed­ i­no
odred­ i­šte nje­nog ži­vo­ta? Da li je tako neš­ to mog­ u­će? Ona je
uvek mi­sli­la da se ži­vot­ni put ra­čva na mnog­ o stra­na. Pa šta
sada? Po­kuš­ a­la je da za­mi­sli ži­vot bez Nik­ o­le i od­mah je ose‐­
ti­la uža­snu usam­ lje­nost koju nije mog­ la da pod­nes­ e. Ži­vet­i
neg­ de da­lje od njeg­ a bilo bi muč­ en­ je, zna­la je to, jer su njen
um i njen­ o srce pri­pa­dal­i tamo gde je bio on. Nije žel­el­a da
pro­ved­ e ostat­ak ži­vot­a kao emoc­ i­o­naln­ i bo­ga­lj.

Ali, s drug­ e stra­ne, zna­la je da ne može da nas­ tav­ i ovu
vezu na ovaj nač­ in. Ona se oslan­ jal­a na Ni­ko­lu. On je bio
njen­ o si­dro, njen­ a bez­ bed­na luka, nar­o­či­to ovde u Jap­ a­nu
gde nije ni­ko­ga po­znav­ al­a i gde joj se či­nil­o da je pot­pu­no
nep­ o­želj­na. U po­četk­ u svi su bili pri­jat­elj­ski ra­spo­lo­žen­ i pre‐
ma njoj – ne – ispra­vi samu sebe – svi su bili veo­ ­ma učt­i­vi.

To je bila prav­ a reč. Svak­ a oso­ba sa ko­jom su je Ni­ko­la ili
Nang­ i upo­zna­li bila je to­li­ko učt­i­va da Jus­ ti­na to nije mo­gla
da pod­nes­ e. Niko ne može da bude stal­no to­li­ko vas­ pi­tan.
Sum­njal­a je u to i zai­­sta je to i mi­sli­la, iako joj je Ni­ko­la stal‐­
no po­nav­ ljao da je u Jap­ an­ u veo­ ­ma cen­ jen­ a vr­li­na iskren­ os­ ti
i da su Jap­ anc­ i uglav­nom iskren­ i.

Jus­ ti­na shvat­i da joj je Nik­ o­li­na po­moć sada po­trebn­ i­ja
nego ikad­ a. Nije mog­ la da mu do­pu­sti da je tek tako od­gur‐­
ne. Mora da bude obaz­ ri­va. Znal­a je da će moći sve da pre‐­
ži­ve i sav­ la­da­ju, bez ob­zi­ra o čemu se ra­di­lo, samo ako osta‐­
nu zaj­ed­no, ako budu čvrs­ to vez­ an­ i jed­no uz dru­go. Mo­ra­li
su, pre sveg­ a, da prev­ az­ i­đu tu stra­šnu pra­zni­nu nji­hov­ e
veze.

Na tren po­mi­sli da se mi­sao na udal­ja­van­ je od Ni­ko­le već
uvrež­ i­la i odo­mać­ i­la u njen­ om umu. Po­kuš­ al­a je da to od­ba‐­
ci. Konc­ ent­ri­sal­a se na zvuk­ e leta koji su se čuli svud­ a oko
nje.

Za tren je upij­al­a te zvu­ke a onda po­nov­ o po­di­že bam­bu‐­
so­vu kaš­ i­ku i za­hvat­i još vode. Napi se. Osta­vi kaš­ i­ku na ivi‐­
cu ba­ze­na. Voda se po­la­ko smi­ri­val­a ali je mići na dnu ne‐­
stao. Jus­ ti­na se u sum­ rak vrat­i dru­gim pu­tem prem­ a kući.

Kad je ušla, čula je Ni­ko­lu. Još je bio u gim­nas­ tič­koj dvo­ra‐­
ni. Mo­gla je da čuje njeg­ ov­ o du­bo­ko iz­di­san­ je dok je udar­ao
po bok­ser­skoj kruš­ ki, članc­ i­ma tvrd­ im kao čel­ik. Jus­ ti­na du‐­
bo­ko udahn­ u vaz­ duh, kao da dugo nije di­sal­a, i od­jed­nom
po­sta­de sves­ na nap­ et­o­sti koja ju je ob­uz­ i­mal­a. Mes­ ec­ i­ma je
bri­nul­a zbog Ni­ko­le. Pro­šla je po­red dvo­ra­ne za vež­ ba­nje i
po­mi­sli­la: Sve će se usko­ro sred­ i­ti, sve će biti u redu. On po‐­
nov­ o pos­ ta­je onaj star­i.

Nije ni znal­a ko­li­ko je ta njen­ a po­mi­sao dal­e­ko od isti­ne.
Ni­ko­la je to shvat­io onog tren­ a kad je kren­ uo u prvi aik­ id­ o
ate­mi. Bio je to po­kret bez sti­la, nes­ pret­an, bez snag­ e. Bilo
je to ne samo čudn­ o, nego i zab­ ri­njav­ aj­uć­ e.

Neš­ to nez­ am­ i­sli­vo se do­go­di­lo, neš­ to u šta je Nik­ o­la već
mes­ ec­ i­ma sumn­ jao. Sada je bio si­gu­ran da se to zbi­lo.

Pr­vih nek­ o­li­ko ned­ e­lja po­sle ope­rac­ i­je, ose­ćao je vel­i­ki
bol. Ref­leks­ no, Ni­ko­la je po­kuš­ ao da se bori pro­tiv tog bola
po­moć­ u di­sci­pli­ne i tren­ in­ga kroz koje je pro­šao. Bilo je više
nač­ i­na na koji je mo­gao da se od­stra­ni bol, ako se na pri­mer
rad­ i­lo o tren­ utn­ om, zas­ lep­ lju­juć­ em bolu, rez­ ul­ta­tu bor­be. Ali,
za bol koji je Ni­ko­la sada ose­ćao, koji je bio du­go­tra­jan, po‐­
sto­jao je drug­ ač­ i­ji na­čin od­stran­ ji­van­ ja.

»Ge­cum­ ei no mići« – Mes­ eč­ ev­ a staz­ a. Akut­a­ga­va–san, je‐­
dan od Ni­ko­li­nih sens­ ei­a, rek­ ao je: »Ge­cum­ ei no mići ti omo‐­
gu­ćav­ a tren­ utn­ o pro­di­ran­ je u dub­ i­nu i to na dva nač­ i­na.
Prvo, sva oseć­ an­ ja će pos­ ta­ti jača, zna­čaj­nij­a. Jed­nos­ tavn­ o
reč­ en­ o, vi­deć­ eš kožu i sve ono što je is­pod nje. Zat­im, vid­ e‐­
ćeš svet­lost tamo gde je u stva­ri nema.«

Ni­ko­la je shvat­io šta Akut­ag­ a­va–san želi da kaže: Gec­ u‐­
mei no mići će mu omog­ u­ći­ti da kom­bi­nuj­e int­ui­­ci­ju s du­bo‐­
kim viđ­ e­njem i ose­ćan­ jem stva­ri. Mo­gao je da čuje laži kako
lete kroz vaz­ duh, mog­ ao je da pro­đe kroz najz­ a­pe­tlja­nij­e la‐­
vi­rint­e vez­ an­ ih oči­ju, Gec­ um­ ei no mići bio je po­vrat­ak čo­ve‐­
ku u njeg­ o­vom naje­ l­em­ ent­ar­nij­em obli­ku, mnog­ o pre nego
što su ga prek­ ri­li slo­je­vi ci­vil­i­za­ci­je, gu­šeć­ i njeg­ o­vu pri­mi­tiv‐­
nu snag­ u..

Ali, Ge­cum­ ei no mići je bilo i neš­ to mnog­ o više. Bila je to
u stvar­i luka, izvor Ni­ko­li­ne unut­ra­šnje snag­ e i odluč­nos­ ti. U
Ge­cum­ ei no mi­ćiu sve stvar­i su mu bile jas­ ne. Bez toga, on
je bio više nego gluv, nem i slep. On je bio bez odb­ ra­ne.

Kad je bio u bol­nic­ i i ose­ćao bol­o­ve, pos­ egn­ uo je za Gec­ u‐­
mei no mići, ali ga nije naš­ ao. Ipak, po­što je bio to­li­ko slab
po­sle ope­rac­ i­je, nije znao da li je šte­ta koja mu je nan­ et­a ne‐­
po­prav­ lji­va. To je saz­ nao tek kad se vrat­io kući i kad je po‐­
čeo da vež­ ba. Bio mu je neo­ p­hod­ an fi­zič­ki do­kaz da je sve‐­
den na stat­us obič­nog smrt­nik­ a. Zbog toga je bio tako loše
vo­lje, zbog toga je bio uz­nem­ i­ren i nije mog­ ao da spav­ a
noću. Sas­ vim jed­nos­ tav­no – on se pla­šio da se suo­ ­či s isti‐­
nom. Sve dok je bilo nade da mož­ da greš­ i i da će mu se Ge‐­
cum­ ei no mići vrat­i­ti, bilo je neč­ eg za šta je mo­gao da se
uhvat­i. Ali, po­što je urad­ io prvi ate­mi, kada je treb­ a­lo da sa‐­

zna da li je ostao bez moći ili nije, od­mah je shvat­io da ne
treb­ a više uzal­udn­ o da se nada. Stvar­nost je bila su­ro­va.

Sada se to do­go­di­lo: njeg­ ov najs­ traš­ nij­i ko­šmar se ob­i­sti‐­
nio. On je bio kao nag čov­ ek na zas­ lep­ lju­juć­ em sunc­ u, bez
ikak­ ve za­šti­te, bez mog­ ućn­ os­ ti da neg­ de po­beg­ne i sak­ rij­e
se.

Ni­kad ran­ i­je nije shvat­io ko­li­ko se osla­nja na svo­je stan­ je
ned­ o­dir­lji­vog boga, sve dok nije ostao bez te za­šti­te. Kako je
nez­ a­ni­mljiv i do­sad­ an bio svet u kome se čov­ ek oslan­ jao na
svo­jih pet ner­az­ vi­je­nih čula.

Ko zna ko­li­ko bi Ni­ko­la nas­ ta­vio da sedi na eng­ av­ i po­sma‐­
tra­juć­ i svet­lo­sti i senk­ e, od­bi­jaj­uć­ i da se suo­ ­či sa sud­bi­nom,
da nije sti­glo pi­smo Lua Kro­ker­a, da nije za­mol­io Jus­ ti­nu da
ga proč­ i­ta i da se ona nije za­int­er­es­ o­val­a za Kro­ker­o­vu novu
ruku.

To ga je pres­ ek­ lo. Su­o­čen sa onim kroz šta je pro­šao nje‐­
gov pri­jat­e­lj, i sa čim se još uvek suo­ ­čav­ ao, Ni­ko­la se oseć­ ao
ble­sav­ o što je raz­mi­šljao o ono­me što je bilo ne­i­zbe­žno.

Oti­šao je u dvo­ran­ u za ve­žba­nje i zag­ le­davš­ i se čvrs­ to u
gred­ u, po­čeo je uvodn­ e vež­ be di­san­ ja, a onda bez raz­mi­šlja‐­
nja zau­ z­ e po­lo­žaj pri­prem­ lje­nos­ ti i uda­ri.

Prvi atem­ i, osnovn­ i po­kret aik­ id­ oa bio je udar­ac. Nje­gov
udar­ac je bio ta­kav kao da je tek po­či­njao da se bavi ai­ki‐­
dom. For­ma je osta­la, zab­ e­le­že­na u njeg­ o­vim mi­ši­ći­ma, ali
nije bilo niš­ ta više iza nje: nije bilo ubeđ­ en­ ja, nije bilo odluč‐­
nos­ ti, nije bilo jas­ noć­ e ci­lja. Umes­ to toga Nik­ o­lin um je bio
haos sup­ rot­nih mi­sli i sli­ka koje su se prep­ li­ta­le i upli­ta­le jed‐­
na u drug­ u.

Ni­ko­la meh­ an­ ič­ki nas­ ta­vi da udar­a gred­ u ali bio je kao u
šoku. Nije mog­ ao da ver­uj­e da se tako neš­ to za­i­sta do­ga­đa.
Gec­ um­ ei no mići ga je nap­ u­stio. Nje­gov um nije više bio deo
Pra­zni­ne, is­praž­ nje­ne da bi u njoj svak­ a mi­sao bila jas­ nij­a,
već je bio po­pri­šte sup­ rot­nih struj­a­nja od ko­jih je svak­ a traž­ i‐­
la svoj nez­ av­ i­sni kraj.

U ta­kvom sta­nju ga je za­te­kla Jus­ ti­na, kako leži na tat­a‐­
mi­ju dok mu je brad­ a pala na znoj­em ovla­žen­ e grud­ i.

Čuo ju je da je ušla, čuo je kako je tiho uz­dahn­ ul­a od uža‐­
sa. Po­di­gavš­ i oči vi­deo je u njen­ im oči­ma saž­ a­lje­nje koje nije
mog­ ao da pod­nes­ e.

– Iz­laz­ i! – vik­nuo je. Po­što je nes­ ves­ no upot­reb­ io kiai, sa‐­
mur­ajs­ ki rat­ni po­klič, Jus­ ti­ni se učin­ i da ju je fi­zič­ki udar­io.
Ona po­sr­te, zas­ ta­de od zap­ rep­ aš­ ćen­ ja. – Gubi se da­lje od
mene!

***

Kad je Tomi Jaz­ a­va zat­vo­ri­la vrat­a Omuk­ in­ e kanc­ el­ar­i­je za
so­bom, sva je drht­al­a. Staj­a­la je još neko vrem­ e tu pri­bi­raj­u‐­
ći se. Saz­ na­nje da je čo­vek­ u koga nije do­volj­no znal­a ot­kril­a
više nego bilo kome dru­go­me na svet­u, šo­kir­a­lo ju je. Šta­vi‐­
še, to ju je po­sti­del­o. Nije bilo važ­ no što joj je Senđ­ in Omuk­ e
do­pu­stio da go­vo­ri: treb­ al­o je da ćuti. Zaš­ to je onda go­vo­ri‐­
la? I za­što je rek­ la isti­nu a ne neku dob­ ro smiš­ lje­nu laž?

Tomi nije znal­a, ali je nas­ luć­ i­val­a da njen­ a slab­ ost ima
neke veze sa le­pim li­cem ko­mand­ ant­a Omuk­ ea. Zad­ rht­al­a je
kad se set­i­la tren­ utk­ a kad joj se on pri­bli­žio. Znal­a je da ju je
uhvat­io kao lo­vac sa la­som. Nije mo­gla drug­ a­či­je nego da ga
gle­da prav­ o u lice za čit­av­ o vrem­ e raz­go­vo­ra.

Isk­ us­ tvo je bilo zas­ tra­šuj­uć­ e. Oseć­ al­a se nek­ ak­ o nag­ om –
kao da ju je skid­ ao svo­jim pro­di­ruć­ im po­gle­dom. I mada je
za­i­sta htel­a da smis­ li neš­ to da bi od­go­vor­i­la na njeg­ o­va pi­ta‐­
nja, ot­kri­la je da jed­ va može da go­vo­ri. Kao da je Omuk­ e po‐­
sed­ o­vao neku nev­ i­dlji­vu ruku koja je ušla u njen­ e mi­sli i iz
njih iz­vuk­ la sve ono što je on že­leo da zna.

Šta­vi­še, Tomi je bila ob­hrv­ an­ a oseć­ an­ jem kri­vi­ce. Omuk­ e
je bio njen uzor u po­li­ci­ji, što nije niš­ ta znač­ i­lo za njen­ o na‐­
pred­ o­van­ je na hij­e­rar­hij­skoj les­ tvi­ci. Da je bila muš­ kar­ac,
Tomi je to zna­la, ona bi već imal­a čin po­ručn­ ik­ a, imal­a bi već
sop­stven­ u četu. To je i Omuk­ e mi­slio kad je rek­ ao: »Mi smo
svak­ o na svoj nač­ in, od­met­nic­ i.«

Či­njen­ ic­ a da je ona ipak do­bi­la znač­ aj­an zad­ at­ak pri­mo­ra‐­
val­a ju je da pri­zna da je do toga do­šlo za­hval­ju­juć­ i Omuk­ eu.

On ju je je­di­ni tret­i­rao kao int­e­li­gentn­ o ljud­sko biće za ra­zli‐­
ku od ostal­ih ofic­ i­ra vi­sok­ ih či­nov­ a. On je čak nag­ ra­dio jed‐­
nom ili dva puta njen rad. Po­sled­nji put joj je uput­io po­hval­u
pre nep­ u­nih mes­ ec dana kad je njen­ o dugo nadg­ le­da­nje jed‐­
nog slu­čaj­a najz­ ad uro­di­lo plo­dom.

Omuk­ e je bio jed­ i­ni muš­ kar­ac u sta­nic­ i koji je smat­rao da
je ona vredn­ a i da oba­vlja po­sao na prav­ i nač­ in. Ipak, Tomi
se njeg­ a uža­sno pla­ši­la. Zaš­ to? Pre sveg­ a on nije bio kao
osta­li, a to je već za Jap­ anc­ a bilo do­volj­no da počn­ e da sum‐­
nja.

U Jap­ an­ u svak­ o želi da bude anon­ i­man, da po­sta­ne deo
go­mi­le. Svi nose iste boje, svi nose raz­ne to­nov­ e si­vog, sa
neš­ to malo be­log i cr­nog. Ljud­ i se obla­če u tra­di­ci­o­naln­ e ja‐­
pans­ ke ko­sti­me samo pri­go­dom nek­ ih sveč­ an­ os­ ti i služ­ be­nih
do­gađ­ a­ja i tada je neš­ to malo više boje do­pu­šte­no. Svak­ o se
trud­ i da urad­ i što je najb­ ol­je za zem­ lju, za komp­ a­nij­u. To nije
bilo sam­ op­ ožr­tvo­van­ je, kako je Tomi jed­nom čula da to Za‐­
padn­ jac­ i naz­ i­vaj­u, to je pre bila duž­ nost. Svak­ i Jap­ a­nac
shvat­a pri­ro­du duž­ no­sti, da bez duž­ nos­ ti ži­vot po­staj­e kao­ ­ti‐­
čan i prem­ a tome bes­ mi­slen.

Svak­ i Jap­ a­nac je to shvat­ao sem Senđ­ i­na Omuk­ ea i ter­o‐­
ri­sta Cr­ven­ e ar­mi­je. Dok je nas­ le­po gu­ra­la pap­ i­re po sto­lu,
Tomi je raz­mi­šlja­la o vezi iz­međ­ u Omuk­ ea i Crv­ en­ e arm­ i­je.
Bilo je to zan­ i­mlji­vo, uzb­ ud­ lji­vo čak. Tomi je ipak po­mi­šlja­la
da ima neš­ to više što on tra­ži od ži­vo­ta, a ne samo da raz‐­
mi­šlja o nep­ ri­jat­el­ji­ma.

To se oseć­ al­o u reč­ en­ ic­ i koju je iz­go­vor­io: »Mi smo svak­ o
na svoj nač­ in, od­met­ni­ci.«

Se­ćal­a se svog det­inj­stva, oštrog vas­ pi­ta­nja, sko­ro muč­ e‐­
nja, na koje ju je pri­si­lja­val­a majk­ a. Otk­ ad­ a je znal­a za sebe
Tomi je bila za­du­že­na za pran­ je pi­rinč­ a. Kad je u prvo vrem­ e
do­pus­ ti­la da joj nek­ o­li­ko zrna po­beg­ne i nes­ ta­ne u sud­ o­per­i,
njen­ a majk­ a, koja ju je po­smat­ra­la kao pti­ca gra­blji­vic­ a,
ustrem­ i­la se na nju, po­vuk­ la je za kosu da­lje od sud­ o­pe­re i
iša­mar­a­la je.

Kad je malo od­ras­ la, ostaj­al­a je uvek po­sled­nja da jede.
Njen otac, tih i nep­ až­ ljiv za sto­lom i njen sta­ri­ji brat, aro­gan‐­
tan i ras­puš­ ten, do­bi­jal­i su najv­ i­še hran­ e. Kas­ nij­e bi ona i
majk­ a po­jel­e ono što bi osta­lo iza njih. Retk­ o kad je bilo do‐­
volj­no hran­ e da obad­ ve budu site.

Jed­nom kad je nar­o­či­to bila glad­na po­sle več­ er­e, Tomi je
pi­tal­a maj­ku za­što mo­ra­ju da jedu na taj nač­ in. Majk­ a je re‐­
kla: »Budi zad­ o­volj­na s onim što imaš. Tvoj otac i brat teš­ ko
rade prek­ o či­tav­ og dana. Mi žene niš­ ta ne rad­ i­mo, samo se‐­
di­mo. Zaš­ to je nama pot­rebn­ a hran­ a?«

Pri­sus­ tvo muš­ kar­ac­ a bilo je neš­ to što je pri­ti­skal­o Tomi iz
dana u dan na njen­ om seo­ ­skom ima­nju i što joj je iz dana u
dan kvar­i­lo čak i dane kad je si­ja­lo najs­ jaj­nij­e sunc­ e.

Kad je Tomi bila te­ki­rei­­ki – ili u go­di­nam­ a za udaj­u – bila
je u To­ki­ju, u ško­li. Jedn­ e več­ er­i, kad se pri­prem­ al­a za za­vr‐­
šni is­pit, do­bi­la je po­ziv od brat­a. To­min otac je bio umro pre
nek­ o­li­ko go­di­na i njen brat je bio gla­va po­ro­di­ce. Bio je mno‐­
go gori od oca. Dok je otac bio za­do­vo­ljan s tim da drži po­ro‐­
di­cu na okup­ u i da se sve lepo od­vi­ja, brat je više žel­eo da
sve bude pod njeg­ o­vom kont­ro­lom. Tomi je pri­mi­la taj po­ziv
s vel­i­kom tu­gom. Srce ju je za­bo­le­lo. Brat ju je obav­ es­ tio da
joj je odab­ rao od­go­var­aj­uć­ eg muža i da je po­treb­no da se
što pre vrat­i kući da bi po­čel­i s pri­prem­ am­ a za venč­ an­ je, da
bi ga oba­vi­li va­lja­no i kako tra­di­ci­ja nal­a­že.

Tomi je znal­a da je sada do­šla do prek­ ret­nic­ e svog ži­vot­a.
Shvat­i­la je da će ono što bude rek­ la bra­tu pro­men­ i­ti njen ži‐­
vot za svagd­ a. Bor­i­la se s unut­ra­šnjim de­mo­nim­ a. Kao da je
bila odvo­je­no biće, njen­ a pa­met se po­vi­nov­ al­a ono­me što ju
je majk­ a go­di­nam­ a uči­la, ose­ćal­a je slab­ ost, že­lju da se pod‐­
vrg­ne aut­o­ri­tat­iv­noj fi­gu­ri bra­ta, da se uklop­ i u strukt­ur­u ži‐­
vo­ta.

Onda se set­il­a lica svoj­e majk­ e, is­tro­šen­ og i ble­dog koje
se retk­ o kad osmeh­ i­val­o, a nik­ ad­ a se nije smej­a­lo. Tomi je
shvat­i­la da njen­ a majk­ a nik­ ad­ a u stvar­i nije ži­vel­a.

Tako Tomi odlu­či i reče brat­u prek­ o tel­ef­on­ a: »Neću da se
vrat­im kući«. Bac­ i­la je sluš­ al­i­cu i po­jur­i­la prem­ a kup­ a­ti­lu gde

je sti­gla ta­man na vrem­ e da po­vrat­i sve što je po­jel­a za ve‐­
čer­ u.

Kas­ nij­e, kad se opral­a i oči­sti­la, Tomi se od­vuk­ la do kre‐­
vet­a i pres­ ed­ el­a je osta­tak noći s po­kriv­ ač­ em nav­ uč­ en­ im do
brad­ e, s upal­je­nom svet­loš­ ću drht­e­ći nek­ ont­ro­li­san­ o kao da
ima grip.

Sve joj je palo na pam­ et kad je vi­del­a uža­snu sce­nu na
Dru­mu svi­le. Kad je ugle­dal­a jad­nu Mar­i­ko koju je mons­ trum
uniš­ tio, Tomi oset­i besk­ rajn­ o saž­ a­lje­nje. To­kom mes­ ec­ i po‐­
mne ist­ra­ge koji su usled­ i­li, Tomi je po­čel­a da mi­sli o Mar­i­ko
kao o srod­noj duši, koja je bila ma­nje srećn­ a od nje same, pa
ipak to­li­ko njoj slič­na da je Tomi bila odlu­či­la da po svak­ u
cenu otk­ rij­e ubic­ u.

Otvor­i­la je fas­ cik­ lu s po­dac­ i­ma o Mar­i­ko, prel­i­sta­la ih je,
či­nil­o joj se hi­lja­di­ti put. Ko je urad­ io tako straš­ nu stvar s
tom de­voj­kom? Ko je bio spo­sob­ an za ta­kvo zvers­ ko iži­vlja‐­
van­ je?

Tomi je po­kuš­ av­ al­a da se, kao ko­mand­ ant Omuk­ e, pren­ e‐­
se u lik i pa­met ubic­ e, ali nije mog­ la da raz­mi­šlja na taj na‐­
čin.

Po­čel­a je da prev­ rć­ e stra­nic­ e očaj­a, Mar­i­kin­ og očaj­a. To­li‐­
ko tajn­ i je bilo ovde, to­li­ko pi­tan­ ja, a ona nije mog­ la da reši
nij­ed­no. Ko je ubio Mar­i­ko? Zaš­ to? Šta je zna­či­la ona kr­vav­ a
po­ruk­ a: Ovo je mo­gla da bude vaša žena? Kome je bila na‐­
men­ jen­ a ta po­ru­ka? Po­li­cij­i? Ko bi inač­ e mo­gao da nađe Ma‐­
ri­ko? Treb­ a li obra­ti­ti paž­ nju na to što su oko dev­ ojč­ i­nog grla
nađ­ en­ e lju­spi­ce rđe? Da li je Mar­i­ko imal­a stal­nog dečk­ a i
ako jes­ te ko je bio on?

Ko­mand­ ant joj je sada nar­ed­ io da zav­ rš­ i is­tra­gu, da na fa‐­
scik­ lu sta­vi nal­ep­ni­cu: Ubi­stvo, ner­eš­ en­ o. Tomi je mi­sli­la da
ona ne može tako neš­ to da urad­ i. Net­akn­ ut­o Mar­i­ki­no lice
po­smat­ra­lo ju je op­tuž­ u­juć­ i sa fot­o­gra­fi­ja. Da li će samo to
nel­jud­sko unak­ až­ a­van­ je tela ostat­i po­sle Mar­i­ko? To nije bilo
ni poš­ ten­ o ni prav­ edn­ o.

»Du­žnost« – po­mi­sli bol­no Tomi i obri­sa jed­nu iz­daj­nič­ku
suzu dok je zat­var­a­la do­si­je. Ubac­ i­la je ime Ni­ko­le Laj­ni­ra u

svoj komp­ jut­er­ski ter­mi­nal i za tren­ ut­ak se po­ja­vi­še po­da­ci o
njem­ u na ekran­ u. Zat­ra­ži­la je da joj se po­da­ci ko­pi­raj­u i prin‐­
ter od­mah oži­ve. Jed­ va je po­gle­da­la ono što je prin­ter ot­ku‐­
cao. Samo je sav­ i­la pa­pir i sta­vi­la ga u taš­ nu.

Tomi je znal­a da je sada do­šla do kri­tič­ne tačk­ e u svoj­im
uzn­ em­ i­ru­juć­ im oseć­ an­ ji­ma prem­ a Omuk­ eu. Vi­del­a je opet
njeg­ o­vo lice za vrem­ e raz­go­vo­ra u kanc­ el­ar­i­ji i znal­a je da je
treb­ al­o da is­ko­ri­sti taj tren­ ut­ak. Da mu je samo neš­ to pa‐­
met­no rek­ la. Neš­ to što bi…

Uhvat­i gla­vu obem­ a ruk­ am­ a. Bor­i­la se sa tim pri­znan­ jem
ot­kak­ o je prvi put srel­a ko­mand­ ant­a Omuk­ ea… ali nije mo‐­
gla, a da bar sam­ oj sebi ne pri­zna vel­i­ku pri­vlačn­ ost koju je
ose­ćal­a ot­kak­ o ga je prvi put ugled­ a­la. Nije li neš­ to ot­krio o
sebi? »Mi smo svak­ o na svoj nač­ in od­met­ni­ci«. Bilo je to
čudn­ o, znal­a je. Šta je time hteo da kaže?

Tomi je znal­a da je za­lju­blje­na u ko­mand­ ant­a Omuk­ ea. To
je bilo loše po nju, jer je znal­a da prem­ a prav­ il­i­ma služ­ be ni
on ni ona ne mogu niš­ ta da urad­ e po tom pi­ta­nju. Jed­nom je
do­pus­ ti­la da je se ži­vot do­čep­ a pa je mi­sli­la da je bila do­volj‐­
no mud­ ra da se otrg­ne iz čvrs­ tog zag­ r­lja­ja. Sada je Tomi
shvat­i­la da je pon­ ov­ o u ral­ja­ma ži­vot­a.

***

Po­što je Jus­ ti­na od­bau­ l­ja­la iz dvor­a­ne za vež­ be Ni­ko­la je
dugo ostao nep­ o­mi­čan, ne pred­ u­zi­maj­uć­ i niš­ ta. Zat­vo­rio je
oči, drem­ ao je, spa­vao. Ko­šmar­i nas­ el­i­še njeg­ ov nem­ i­ran
san u kome se stra­šno prez­ no­ja­vao.. Bio je besp­ o­mo­ćan, ve‐­
zan za sten­ u, a iz­nad njeg­ o­ve gla­ve nadl­et­a­le su grab­ lji­vi­ce
s uža­snim kric­ i­ma koji su upoz­ o­ra­val­i na opas­ nost. Tada je
ugled­ ao nej­as­ ne obri­se svoj­e smrt­i koja se pri­bli­ža­val­a kao
jed­ ren­ jak koji kli­zi prek­ o mora.

Naj­zad, pred zoru se diže, nem­ o­ćan da sam­ og sebe nat­e‐­
ra da go­vor­i sa Jus­ ti­nom, suo­ ­či se sa svoj­im bi­ćem, s onim
što je pret­i­lo njem­ u i Jus­ ti­ni. Zag­ le­da se u sprav­ e za vež­ ba‐­

nje i suo­ ­či se sa nji­ma kao s nep­ ri­jat­el­ji­ma, jer u tom tren­ u
to su i bile.

Lice Akut­a­gav­ a–sana po­jav­ i se u njeg­ o­voj maš­ ti. »Onog
tren­ a kad poč­neš da mrz­ iš« – rek­ ao je sens­ ei Nik­ o­li – »tren­ u‐­
tak je u kome ćeš izg­ u­bi­ti Ge­cum­ ei no mići«.

Bio je na pa­di­ni brež­ ulj­ka uton­ ul­og u mag­ lu tako gu­stu da
se dan pret­vo­rio u noć. Neg­ de is­pred mla­dog Nik­ o­le bio je
po­nor, strm­ i­na koja je si­laz­ i­la dub­ o­ko dole, do do­li­ne. Bilo im
je po­trebn­ o šest čas­ o­va da se popn­ u ovak­ o vis­ o­ko. Jed­ an po‐­
greš­ an ko­rak i Ni­ko­la je znao da će se obruš­ i­ti niz li­ti­cu i da
će slo­mi­ti ili gla­vu ili kič­mu na sten­ am­ a.

Nis­ am mo­gao da vi­dim seć­ ao se sada a ipak mi je Akut­a‐­
gav­ a–san rek­ ao da hod­ am tom ivi­com. »Nađi Gec­ um­ ei no
mići, nađi sta­zu i neć­ eš se sap­ le­sti i neć­ eš pa­sti«. – Tako je
go­vor­io sens­ ei.

I tako s uža­som u srcu, mla­di Nik­ o­la je kren­ uo nap­ red,
paž­ lji­vo stav­ ljaj­u­ći nogu is­pred noge. U usti­ma je oseć­ ao
met­al­ni ukus, a srce mu je udar­al­o vel­i­kom snag­ om tako da
na tren nije čuo niš­ ta drug­ o.

A onda je osluš­ nuo i čuo drug­ e zvu­ke: buj­an­ je vet­ra, uzd­ i‐­
san­ je gran­ ja dr­već­ a iz­nad i oko sebe. Čuo je šuš­ tan­ je zmaj­a
koji je vi­tlao gore vi­so­ko na nebu, noš­ en struj­em­ a.

I od­jed­nom je kroz mag­ lu ugled­ ao pti­cu, nije to bilo samo
biće već neš­ to nal­ik na njen­ u senk­ u koja se kret­a­la pod ne­vi‐­
dlji­vim sunc­ em. Po­di­gao je gla­vu, a Ge­cum­ ei no mići mu je
omo­guć­ io da po­smat­ra let pti­ce.

Sada je mo­gao da ose­ti stru­je i url­an­ je vet­ra kao i okea­ n‐­
sku plim­ u. Shvat­iv­ši kak­ av je pej­zaž oko njeg­ a, za­us­ tav­ io se
na mes­ tu gde se ste­na obruš­ av­ al­a u amb­ is, gde je ko­ren­ je
dr­već­ a pro­bij­a­lo iz zem­ lje, spremn­ o da sap­ le­te nep­ a­žlji­vog
put­ni­ka, gde je la­si­ca za­sta­la drht­eć­ i iz­međ­ u ivi­ce i dva čo‐­
vek­ a.

Gec­ um­ ei no mići.
Toga se seć­ am mi­slio je sada Nik­ o­la. Zaš­ to ne mogu da
se set­im šta treb­ a da rad­ im? Sam­ om sebi je go­vo­rio da ne
treb­ a da raz­mi­šlja. »Ne po­sta­vljaj pi­ta­nja na koja ne mož­ eš

da daš od­go­vo­re« – go­vor­io je sam­ om sebi. – »Očis­ ti um od
svih nev­ až­ nih mi­sli. Zab­ o­rav­ i da si iz­gu­bio seć­ an­ je. Neka ti
har­a­gei po­kaž­ e mići, sta­zu Put u Gec­ um­ ei no mići.«

Po­nov­ o je bio u stan­ ju pri­prav­nos­ ti, ovog puta bol­no sve‐­
stan da ne shvat­a šta radi, da njeg­ ov um, slo­bo­dan i nec­ en‐­
tri­ran samo sled­ i na­redb­ e tela.

Po­di­gao je ruke, stav­ io pr­ste u pro­pi­san po­lo­žaj i za­dao
udar­ac. Po­nov­ o i po­nov­ o je udar­ao u dr­ven­ i bal­van, a um
mu je bio u pla­men­ u zbog očaj­an­ ja koje je sve više ras­ lo jer
on nije znao šta radi. Zas­ tao je, te­ško di­šuć­ i, za­gle­dao se u
pro­stor is­pred sebe kao da se i on okren­ uo pro­tiv njeg­ a.

Čuo je glas svo­je maj­ke Ćeo­ ng kako mu go­vor­i: »Mo­raš
da nau­ č­ iš da pu­stiš stva­ri da se uli­ju, da ti uđu u ko­sti onda
kad im je vrem­ e. Str­plje­nje, Nik­ o­la. To je mož­ da teš­ ko za
tebe. Tvoj otac je kriv zbog toga. On je str­pljiv i nes­ tr­pljiv.
Da, veo­ ­ma je pro­menl­ji­vog ra­spo­lo­že­nja. To je meni veo­ ­ma
čud­no.«

Str­plje­nje. Da. Ne sme da bude pro­menl­ji­vog ra­spo­lo­že‐­
nja.

Još jed­nom je za­uz­ eo od­go­var­a­ju­ći po­lo­žaj i ne do­pu­stiv­ši
sebi da po­mi­sli neš­ to drug­ o ili da po­sumn­ ja, on udar­i u obli‐­
cu. Užas­ an bol se javi, pol­et­e od njeg­ o­vih šaka prem­ a mi­ši‐­
cam­ a, ali on je nas­ ta­vljao da udar­a sve jače i jače s oseć­ a‐­
njem očaj­a jer je ose­ćao kako mu nes­ ta­je snag­ e, zab­ o­ra­vlja‐­
juć­ i mud­ ar sav­ et svoj­e maj­ke sve dok se nije prep­ u­stio neu­ ‐­
spe­šnoj bor­bi sa svo­jim unut­ra­šnjim dem­ o­nim­ a.

Teš­ ko di­šuć­ i, hvat­aj­u­ći vaz­ duh, dok se znoj sli­vao niz nje‐­
go­vo lice u po­to­ci­ma, najz­ ad je pao na ta­ta­mi zag­ r­liv­ši obli‐­
cu i gor­ko za­jec­ avš­ i.

***

Kad se Nang­ i vrat­io u kanc­ el­a­ri­ju tog jut­ra po­sle sas­ tank­ a sa
Kus­ und­ a Ikus­ om, po­nov­ o je pres­ luš­ ao nji­hov raz­gov­ or. Sme‐­
stiv­ši se iza sto­la, dok su obla­ko­de­ri To­kij­a si­jal­i kao šuma
čel­i­ka i stak­ la na ran­ om jut­ar­njem sunc­ u, on od­vrt­e vrh šta‐­

pa. Iz­grav­ i­ra­na zma­je­va gla­va se skid­ e i ot­kri mali mag­net­o‐­
fon.

On uze mi­kro­kas­ et­u iz šta­pa i sta­vi je u vel­i­ki kanc­ el­ar­ij‐­
ski ste­reo si­stem. Usko­ro se začu glas Kus­ und­ e Ikus­ e. Go­vo‐­
rio je o Tenć­ i­ju i Nang­ i­je­voj oba­vez­ i da izda Ni­ko­lu Lajn­ i­ra.

Nang­ i se za­val­i u fo­te­lji za lju­lja­nje, uspe da se od­bra­ni
od že­lje da za­pal­i ci­gar­et­u i po­mi­sli na svog pri­jat­e­lja Se­i­ći­ja
Sa­toa. Sato je bio bo­rac, lo­jal­an pri­jat­el­j i opa­san nep­ ri­jat­el­j.
Prvi put Nang­ i po­mi­sli na to kako su Sei­­ći i Ni­ko­la slič­ni.

Nang­ i je znao da ni­kad­ a ne bi mog­ ao da izda Se­i­ći­ja.
Lup­kao je rit­mič­ki pr­stom po usnam­ a dok je slu­šao ono
što je Ikus­ a rek­ ao, nije slu­šao samo reči, već ton i svak­ u pro‐­
men­ u u gla­su ne bi li iz­vuk­ ao još neš­ to više od tog nji­hov­ og
sas­ tank­ a. Mnog­ i su na ovaj ili onaj nač­ in po­kuš­ av­ al­i da iz­vu‐
ku neš­ to više od Nang­ i­ja. Nik­ o­me nije uspel­o. Ali, Ikus­ a je
imao sas­ vim drug­ i pri­stup. Ikus­ a je bio Nami, a Nami je bio
hte­li mi to ili ne, Ja­pan.
Nang­ i se oseć­ ao kao za­klju­čan u kav­ ez­ u. Da bi iza­šao
mor­ao je da ko­ri­sti jed­na jed­ i­na vrat­a. Ali, da bi to urad­ io
mor­ać­ e da izda Nik­ o­lu Laj­nir­a.
Snim­ lje­ni raz­go­vor je za­vrš­ en i ti­ši­na pade kao pret­e­ča
senk­ a na pro­sto­ri­ju. Nang­ i iz­vad­ i tra­ku iz mag­net­o­fo­na, stav­ i
je u džep. Onda po­nov­ o zavi gla­vu na šta­pu i iza­đe iz svoj­e
kanc­ el­a­ri­je.
Na uli­ci nađe javn­ u tel­e­fons­ ku go­vor­nic­ u, okret­e broj i
stav­ i od­go­var­aj­u­ći novč­ an­ i iz­nos. Po­sle pr­vog zvo­na začu se
snim­ lje­na po­ruk­ a. Nang­ i je pus­ tio da po­ru­ka dođe do kraj­a,
sač­ ek­ ao je za­tim tač­no tri sek­ und­ e, a onda je rek­ ao jed­nu
reč u sluš­ al­i­cu. Prek­ i­nuo je vezu.
Sač­ ek­ ao je pet mi­nut­a. Za to vrem­ e još dva čo­vek­ a su
htel­a da ko­ri­ste tel­e­fon. Nang­ i, dr­že­ći prst na prek­ id­ a­ču pra‐­
vio se da razg­ o­var­a. Ljud­ i se udal­ji­še.
Pus­ tio je pri­ki­dač, okren­ uo isti broj. Tel­e­fon je zaz­ vo­nio tri
puta, a onda se jav­ io glas nek­ og čov­ ek­ a. Nang­ i nije rek­ ao
svo­je ime, a niko ga to nije ni pi­tao. Rek­ ao je jed­nu adres­ u u

slu­šal­i­cu, a onda je spu­stio. Onda se opet vrat­io u svoj­u kan‐­
cel­a­ri­ju.

Veći deo dana Nang­ i je pro­veo s tehn­ ič­ ar­i­ma, učes­ tvuj­u­ći
u nji­hov­ om nez­ a­do­volj­stvu jer nisu uspev­ al­i nik­ ak­ o da de­ši‐­
fruj­u i ot­kri­ju po­rek­ lo mi­ster­i­o­znog vi­ru­sa koji je nap­ ao kom‐­
pju­te­re Međ­ un­ ar­od­ne Sato komp­ jut­er­ske bank­ e. Žud­ eo je za
Nik­ o­li­nim sav­ et­om, tu­gu­juć­ i za njim kao za iz­gub­ lje­nim čla‐­
nom po­ro­di­ce.

Kas­ no tog po­pod­nev­ a, Nang­ i iza­đe iz kanc­ el­ar­i­je, pređ­ e
prek­ o gra­da. Seć­ ao se s vel­i­kom než­ no­šću obla­sti Aki­hab­ a­ra
u To­ki­ju. U tuž­ nim da­nim­ a koji su usled­ i­li po­sle rata na Ti‐­
hom okea­ n­ u, ogrom­na crna berz­ a raz­vi­la se ovde i lju­di koji
su bili mud­ ri i odluč­ni, prek­ o noći su se obo­gat­i­li. Tu je Nang­ i
po­čeo svoj novi ži­vot, pre nego što je nau­ č­ io di­scip­ li­nu kanr­i‐­
o­doa, puta sam­ ur­a­ja–bi­ro­krat­e.

Dan­ as je Aki­hab­ a­ra bio živi spo­men­ ik jap­ ans­ ke post­ind­ u‐­
strij­ske pri­vred­ e. Bio je prep­ un nar­o­da. Zato je Nang­ i i oda‐­
brao ovaj deo. Tu nije niko mo­gao da pri­slu­škuj­e raz­go­vor –
ni slu­čajn­ o ni nam­ er­no – jer ovo je bila pra­va ludn­ ic­ a.

Nang­ i ugle­da Pak Rata is­pred jed­nog prep­ un­ og izlo­ga. Po‐­
smat­rao je Dej­vid­ a Bou­ v­ ij­a koji je rek­ lam­ i­rao neko bez­alk­ o‐­
holn­ o piće na ogromn­ om TV ekran­ u. Sce­na se pro­men­ i i na
ekran­ u se po­jav­ i oduš­ ev­ ljen­ a žena koja je pri­kaz­ i­val­a sav­ r‐­
šen­ u prim­ en­ u sil­i­ko­na.

Pak Rat je oset­io da se Nang­ i pri­bli­ža­va. Nije mor­ao da
po­gle­da. On je bio čo­vek grub­ og iz­gle­da, oniz­ ak, tamn­ op­ ut s
ožilj­ci­ma od bo­gi­nja na licu. Zval­i su ga Pak Rat (pa­cov) zato
što je sak­ up­ ljao veze i in­form­ ac­ i­je kao što dru­gi sak­ up­ lja­ju
stvar­i. Nang­ i ga je po­zna­vao odav­no i ver­o­vao mu je bes‐­
krajn­ o. Pak Rat se raz­ li­ko­vao od osta­lih iz njeg­ o­ve pro­fes­ i­je:
nije bio pla­ćen­ ik koji je pri­sta­jao uz onog ko da najv­ iš­ e. Kad
bi ga neko najm­ io nije mo­rao da se osvr­će prek­ o ram­ en­ a.

Pak Rat je vol­eo Nang­ i­ja. Šta­viš­ e, di­vio mu se. Pre mnog­ o
go­di­na Nang­ i je spa­sao ses­ tru Pak Rata iz ozbilj­ne nev­ o­lje sa
gla­vom klan­ a Jak­ uz­ a. Pak Rat je du­go­vao giri, Nan­gi­ju, dug
koji ni­kad­ a neće moći da vrat­i.

Kad je Nang­ i pro­šao po­red njeg­ a Pak Rat se odvo­jio od
izlo­ga. Usko­ro je išao is­pred Nang­ i­ja, a ovaj pro­gu­tavš­ i nei­‐­
zgo­vo­ren­ e reči kren­ u za njim kroz uža­snu guž­ vu. Nang­ i je iz‐­
gu­bio rač­ un ko­li­ko puta su se vrać­ al­i u krug is­tim pu­tem,
ulaz­ i­li i iz­la­zi­li iz raz­nih pro­davn­ ic­ a.

Najz­ ad se Pak Rat okren­ uo i isc­ er­io na Nang­ i­ja. Uspor­i­li su
ko­ra­ke. Zaj­ed­no su hod­ al­i uli­cam­ a.

– Ovde sam već neko vrem­ e – reče Pak Rat – da vid­ im da
li je oko­li­ni po­trebn­ o či­šćen­ je. – Hteo je da kaže da je pro­ve‐­
ra­vao da li je Nang­ i bio pra­ćen. – Bilo je pot­rebn­ o.

Nami.
– Znam izvor – reče Nang­ i.
Pak Rat se za­te­že.
– Ima li neke nep­ o­sred­ne opa­snos­ ti? – To je treb­ a­lo da
zna­či: »Treb­ a li da nađ­ em čov­ ek­ a koji vas je pra­tio i treb­ a li
da ga iz­vuč­ em na čis­ ti­nu?«
– Nema još.
Pak Rat je za­stao na tren, kao da je za­int­er­es­ o­van za ono
što je bilo izlo­žen­ o u izlo­gu s komp­ jut­er­i­ma. Nang­ i je znao
da on to radi iz dru­gih raz­ lo­ga. Pak Rat je znao da po­sle pet‐­
nae­ st mi­nut­a luđ­ ačk­ e jur­njav­ e, Nang­ i mora da pred­ ahn­ e.
Pak Rat je bio lju­baz­ an.
– Kako mogu da vam pos­ luž­ im, Nang­ i–sane?
Nang­ i je sač­ ek­ ao dok nije bio sprem­ an da kren­ e dal­je. S
ob­zi­rom na Nami nije žel­eo da go­vor­i čak ni u ovim pret­r­pa‐­
nim uli­cam­ a, dok ne kren­ u dal­je.
Kad su preš­ li nek­ o­li­ko blo­ko­va, gur­a­juć­ i se s Nemc­ i­ma
koji su že­le­li da po­kup­ uj­u sve što su vid­ e­li, Nang­ i reče:
– Imal­i smo ozbi­ljan in­ci­dent jut­ros. Naše komp­ jut­er­e na‐­
pao je vi­rus.
Pak Rat je bio iz­nen­ ađ­ en.
– Mi­slio sam da je vaš kom­pjut­er­ski si­stem sas­ vim be­zbe‐­
dan.
– I bio je – reče Nang­ i kreć­ uć­ i se kroz go­mi­lu – sve do da‐
nas. – U hodu je do­dao di­sket­u od tri i po inča Pak Ratu. –
Ovde je snim­ ljen nap­ ad.

Pak Rat sklo­ni di­sket­u u džep s la­ko­ćom šefa sale koji pri‐­
ma nap­ oj­ni­cu.

– Od­mah ću je preg­ le­dat­i.
– Znam da ho­ćeš. Mada i drug­ i rade na reš­ av­ an­ ju tog
pro­ble­ma oni nem­ aj­u tvo­je bo­gat­stvo izvo­ra – Nang­ i­jev štap
je kuck­ ao po ploč­nik­ u – ima još neš­ to, čak hit­ni­je, na šta bih
že­leo da se konc­ ent­ri­šeš. To je Kus­ und­ a Ikus­ a.
Pak Rat zvi­znu. Pro­šli su po­red neke te­zge i on po­kaz­ a
neke si­ja­li­ce koje su se gas­ i­le i pa­li­le, kao da su on i Nang­ i
zai­nt­e­res­ ov­ an­ i kupc­ i. Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a nas­ tav­ il­i su
da­lje.
– Pre sveg­ a – reče Pak Rat – žel­im da pro­ver­im da li sam
do­bro čuo.
– Ako mi­sliš da je reč o Nami – reče Nang­ i – do­bro si čuo.
Pro­šli su po­red kli­nac­ a u cr­nim, ko­žnim jakn­ am­ a sa fri­zu‐­
ram­ a koje su se nos­ i­le u Amer­i­ci ped­ e­set­ih go­di­na, za­li­za­nih
bri­ljant­i­nom, s pač­jim rep­ o­vim­ a. Zveck­ al­i su lanc­ i­ma i iz­gle‐­
dal­i su kurč­ ev­ it­o. Obla­ci dima od ci­gar­et­e su ih obav­ ij­al­i. Pe‐­
šac­ i su se raz­dvaj­a­li is­pred nji­hov­ e grup­ e u dve reke tako da
su oni iz­gle­dal­i kao ostr­vo neo­ ­bič­nos­ ti.
Pak Rat im reče neš­ to kad su pro­šli po­red njih i ro­ker­i vri‐­
snuš­ e od smeh­ a pok­ az­ uj­uć­ i mu prst dig­nut u vis.
Pak Rat reče Nang­ i ju:
– Ho­ćeš li da meta bude is­tra­že­na? Kat­a­lo­gi­zi­ra­na? Obe‐­
le­žen­ a?
– Ne – reče Nang­ i – že­lim da ga kom­pro­mi­tu­ješ.
Pak Rat nije po­kaz­ ao iz­nen­ ađ­ e­nje.
– Da li imam vrem­ ens­ ko ogra­nič­ en­ je?
– Da – reče Nang­ i – do su­tra.
Pak Rat se is­cer­i.
– Tak­ ve pos­ lo­ve vol­im.

***

Kad se Senđ­ in Omuk­ e kret­ao, kret­ao se kao more. On je
odav­ ao uti­sak kao da njeg­ o­ve ko­sti mogu da se sav­ i­ja­ju a ne

slo­me. Žene su to nar­o­či­to pri­meć­ i­val­e, ako ne sves­ no, onda
del­om svog raz­ u­ma koji je još uvek bio nak­ lon­ jen ata­vis­ tič‐­
kom po­naš­ an­ ju. Muš­ karc­ i su samo go­vor­i­li da je Senđ­ in opa‐­
san, ali žene su u toj opas­ nos­ ti vid­ e­le drug­ u di­menz­ i­ju, ne‐­
što što ih je pri­vlač­ i­lo upr­kos stra­hu koji su mož­ da ose­ćal­e.

Imao je lice za ko­jim su čez­ nul­e agenc­ i­je i zbog koj­eg su
di­rekt­o­ri za rek­ lam­ u bili spremn­ i da po­gi­nu. Bio je lep, imao
je neč­ eg mek­ og i žens­ kog u svoj­im crt­am­ a, ali je iz njeg­ a
ipak iz­bi­ja­la vi­ril­nost.

Zbog toga je bio tako omi­ljen kod žena. Vek­ o­vi­ma su se u
Jap­ an­ u div­ i­li baš ovak­ vim lju­di­ma koji su ma­hom bili her­o­ji.

Imao je mnog­ e i veo­ ­ma raz­ li­či­te de­vojk­ e, ali sa svim­ a se
po­naš­ ao uvek isto. Sve ih je do jed­ne vo­dio u Kab­ u­ki po­zo­ri‐­
šte da vide pred­stav­ u »Mus­ um­ e Do­đo­đi«.

Bila je to omi­lje­na Senđ­ i­nov­ a preds­ ta­va, neš­ to što je on
po­smat­rao s meš­ av­ i­nom fas­ ci­nac­ i­je i uža­sa, tačn­ o s onom
vr­stom pri­vlačn­ os­ ti i od­boj­nos­ ti s ko­jom se po­smat­ra neka
krv­ av­ a sao­ ­brać­ aj­na nes­ reć­ a. Čo­vek bul­ji, skam­ en­ jen, dok
mu se u stom­ ak­ u sve prev­ r­će.

Po­sle preds­ tav­ e Senđ­ in bi vod­ io ženu na več­ er­u fug­ ua ili
Kobe stejk, a za vrem­ e več­ er­e bi že­leo da raz­go­var­aj­u o psi‐­
hol­o­škim aspekt­i­ma pred­stav­ e.

Psi­hol­o­ška osnov­ a »Mus­ um­ e Do­đo­đi­ja« – ili Senđ­ i­nov­ a in‐­
ter­pret­a­ci­ja te osnov­ e – bila je ono što je najv­ iš­ e fas­ cin­ ir­al­o
dok­to­ra. On je bio mi­slio je Senđ­ in kao i sve one dev­ ojk­ e s
ko­ji­ma sam išao u Kab­ uk­ i po­zo­ri­šte – svi su oni po­staj­al­i fa‐­
scin­ ir­an­ i mo­jom op­ses­ i­jom Ki­jo­bi­me.

– De­mons­ ka žena – rek­ ao je dr Muku – je po­znat­a lič­nost i
ja­vlja se u naš­ oj mi­to­lo­gi­ji i u naš­ oj psi­hi. Ne bi bilo ni malo
čud­no da je vaš, hm, sub­ je­kat, usred­sređ­ en na tak­ vo biće.

Nar­avn­ o dr Muku nije znao da je Ki­jo­him­ e Senđ­ i­nov­ a lič‐­
na op­ses­ i­ja. Senđ­ in je do­šao do Muk­ ua služ­ be­no da bi, kako
je rek­ ao psi­hij­a­tru »do­bio jas­ an psi­hol­o­ški pro­fil osumn­ ji­če‐­
nog za više ubi­stav­ a«. On je dao fik­tiv­no ime dr Muk­ uu za
svog sumn­ jivc­ a. Nije mo­rao da bri­ne. Dr Muku nije bio zai­n‐­

te­res­ ov­ an za ident­i­tet: on je bio za­int­er­es­ ov­ an, kako je to
ves­ to rek­ ao, za »pat­o­lo­gi­ju zlo­či­na«.

Ali, nar­avn­ o Senđ­ in je bio sves­ tan ident­i­tet­a. Prvi kont­akt
sa psi­hi­jat­rom je usp­ o­stav­ io prek­ o te­le­fon­ a. To je bilo pre ne‐­
ko­li­ko go­di­na. Senđ­ in je rad­ io na te­škom sluč­ aj­u ser­ij­skih
ubi­sta­va. Njeg­ o­vi sas­ tanc­ i sa dr Muk­ uo­ m bili su krajn­ je dis‐­
kretn­ i, jer je psi­hij­at­ar tako za­htev­ ao.

– Nad­ am se da neć­ et­e zam­ er­i­ti ko­mand­ ant­e, ali više bih
vol­eo da ne ulaz­ i­te i iz­la­zi­te kroz ček­ ao­ ­nic­ u – rek­ ao je dr
Muku već pri­li­kom pr­vog te­le­fons­ kog raz­go­vo­ra. – Neki od
mo­jih pac­ i­je­nat­a su krajn­ je oset­lji­vi. Vaš iz­gled mo­gao bi da
ih uz­nem­ i­ri, a i da iz­nerv­ i­ra moje osob­ lje. Biće najb­ o­lje da
ulaz­ i­te na spo­red­ an ulaz u moju kanc­ el­ar­i­ju, iz spolj­nog hod‐­
nik­ a. Na taj nač­ in ćemo biti si­gur­ni da vas niko neće vid­ e­ti i
da neće pog­ reš­ no pro­tu­mač­ i­ti vaše pri­sus­ tvo.

Sada je Senđ­ in do kraj­a ko­ri­stio po­znans­ tvo s dr Muk­ uo­ m
i dan za da­nom je pro­vo­dio po je­dan sat u njeg­ o­voj ord­ i­nac­ i­ji
– ono­li­ko ko­li­ko i svak­ i dru­gi pa­ci­jent. Tu je on iz­mi­šljao stva‐­
ri, kom­bi­nov­ ao isti­nu i maš­ tu, tako da čes­ to ni sam Senđ­ in
nije mog­ ao da razl­u­či šta je šta.

To pod­sves­ no i veš­ to igran­ je od­go­var­a­lo je Senđ­ i­nov­ om
ži­vot­nom sti­lu. On je iz­grad­ io svoj ži­vot zi­daj­u­ći ga od laži i
iz­mi­šljo­ti­na, maž­ u­ći ga bo­jom svoj­e maš­ te, pal­e­ći ga na žr‐­
tven­ ik­ u Kši­re.

Niš­ ta bo­lje – ni opas­ nij­e – nego opi­si­vat­i svoj ži­vot, pri­ka‐­
zi­vat­i film za dvo­je, a onda o tome raz­go­var­at­i u tami psi­hi‐­
ja­trij­ske kanc­ el­ar­i­je.

– Ta de­mon–žena – go­vo­rio je sada dr Muku – je na neki
znač­ aj­an nač­ in, fig­ ur­a nev­ i­nos­ ti.

– Nev­ in­ os­ ti? – Senđ­ in po­nov­ i kao eho iskren­ o se iz­nen­ a‐­
div­ši. Sme­jao se. – Ne vid­ im kako bi je moj sumn­ ji­vac vid­ eo
kao simb­ ol nev­ i­nos­ ti.

– Nar­avn­ o on je tako ne vidi – rek­ ao je dr Muku. Muku je
bio oniz­ ak čov­ ek, kom­pakt­an kao gu­men­ a lop­ta. Imao je
otvo­ren­ o, ši­ro­ko lice de­tet­a. Njeg­ o­va pro­gruš­ an­ a kosa bila je
pri­lič­no du­gačk­ a i neu­ r­edn­ a, za­hval­ju­juć­ i njeg­ o­vim jut­ar­njim

akt­iv­nos­ ti­ma u okvi­ru ko­jih je pet mi­nut­a pro­vod­ io u vet­ro­vi‐­
tom tu­nel­u. No­sio je star­o­mod­ne nao­ ­čar­e sa deb­ el­im okvi‐­
rom koje su po­već­ av­ al­e njeg­ o­ve oči boje suv­ og gro­žđa. – On
je po­smat­ra kao prav­ og đa­vo­la. Ali, u tome i jes­ te deo nje‐­
go­vog pro­ble­ma.

Senđ­ in za­pa­li ci­gar­et­u.
– Kako to?
Dr Muku slež­ e ra­men­ i­ma.
– Jed­nos­ tav­no, sub­ je­kat je iz­gu­bio po­i­man­ je stvarn­ os­ ti.
Nje­go­va čula mu kažu samo ono što on želi da mu kažu. Kao
da je stav­ io fil­ter na njih: kao da je stvar­ni ži­vot suv­ iš­ e za‐­
straš­ uj­uć­ i ili suv­ iš­ e kom­pleks­ an za njeg­ a, pa ne može da se
suo­ ­či sa njim bez tog fil­ter­a koji je sam smi­slio.
Senđ­ i­na je za­bav­ lja­la krhk­ ost do­kaz­ i­van­ ja dr Muk­ ua, koju
je on zas­ niv­ ao na pret­po­stav­kam­ a, na la­ži­ma koje su kril­e
isti­nu i obrn­ ut­o.
– Rec­ i­te mi kako ste do­šli do tog za­ključk­ a, dokt­o­re?
– To je stvar­no lako – reče dr Muku – za mene i vas, smi‐­
sao žene–dem­ o­na koju sav­ r­šen­ o oli­čav­ a Ki­jo­him­ e nije samo
belo–crno – dr Muku se zak­ ik­ o­tao. – Ili u ovom slu­čaj­u samo
crno – skrs­ tio je ruke prek­ o deb­ e­log sto­mak­ a. – Isti­na o mitu
žene–dem­ on­ a je sled­ eć­ a: čov­ ek je vidi kao za­stra­šuj­u­ću sli‐­
ku, jer kad je prvi put ugle­da on je vidi is­to­vrem­ en­ o i kao
maj­ku i kao majk­ u svo­je dece. Tek kad počn­ e da vodi lju­bav
s njom i kad spadn­ e mas­ ka mat­e­rins­ tva, on shva­ti da ima
po­sla sa že­nom dem­ on­ om – dr Muku po­di­že prst. – Psi­hoa­ ‐­
nal­i­ti­čar zna da je vid žene–dem­ o­na, na svoj nač­ in, ta­ko­đe
mas­ ka. Naj­zan­ im­ lji­vij­a stvar je, da ta mas­ ka nije niš­ ta dru­go
nego neš­ to što je stvo­rio sam muš­ kar­ac. To je neš­ to što on
želi, neš­ to bez čega on u stva­ri ne može. To je, kao što nas
je učio Juk­ io Miš­ i­ma, odraz nep­ res­ uš­ ne muš­ ke seks­ ua­ l­ne
stras­ ti.
Da bi ohrab­ rio dokt­o­ra, Senđ­ in klimn­ u gla­vom, pro­mrm­ lja
nek­ o­li­ko praz­ nih reči pri­znan­ ja kao što je jed­nom pro­mr‐­
mljao svom Kši­ra sens­ ei­u. Ipak je dr Muku mi­slio o sebi kao

o majs­ to­ru psi­hol­o­gi­je i za iz­ves­ no vrem­ e Senđ­ i­nu je išlo u
pri­log da ga po­dr­žav­ a u tom smis­ lu.

S dru­ge stra­ne, Senđ­ in nije žel­eo da olakš­ a po­sao dr
Muku.

– Izvin­ it­e što to po­kreć­ em – rek­ ao je – ali sumn­ ji­vac nije
po­kaz­ ao znak­ e grub­ og sek­sua­ l­nog pon­ aš­ an­ ja i nas­ i­lja.

– Ako još nije, po­kaz­ a­će – reče mud­ ro dr Muku – to je
samo pi­tan­ je vrem­ en­ a pre nego što to is­kaž­ e. Čov­ ek tako
op­sed­nut žen­ om–dem­ on­ om mora da gaji dub­ o­ku mrž­ nju
prem­ a že­nam­ a. To će najb­ o­lje po­kaz­ a­ti seks­ ua­ ln­ om gru­bo‐­
šću i nas­ rt­a­jem.

– Neće samo da ih ubi­je? – pi­tao je Senđ­ in.
– Ne. Ubi­stvo je neš­ to kraj­nje, suv­ i­še grub­ o i kratk­ o, da bi
mog­ lo da ob­uz­ da njeg­ ov bes. On će najp­ re mor­at­i da unak­ a‐­
zi svoj­e žr­tve na neki nač­ in – mo­žda čak na više nač­ i­na. Bio
bih iz­nen­ ađ­ en da među tim mu­čen­ ji­ma ne bude i sil­o­van­ je.
Senđ­ in se i dal­je osmeh­ iv­ ao i kli­mao gla­vom. Ali u dub­ i­ni
njeg­ o­vog sto­mak­ a for­mi­ra­lo se neš­ to le­den­ o i tvrd­ o. Senđ­ in
je znao da je sve to sas­ vim drug­ a­či­je. Dr Muku nije to mo‐­
gao da saz­ na, niti da do­segn­ e do tog saz­ nan­ ja, ni na koji na‐­
čin.

***

Brend­ ing je le­žao na nen­ a­meš­ ten­ om krev­ et­u. Telo mu je bilo
ote­žal­o od stras­ ti. Gla­va mu je bila kao nad­ u­ven­ i ba­lon. Dok
mu je telo za tren­ ut­ak bilo za­do­vol­je­no, ot­krio je da mu um
nije za­do­vo­ljen. Po­smat­rao je kroz sti­snut­e oči, kroz zra­ke
po­pod­nevn­ og sunc­ a i iz­mag­ li­cu stra­sti, kako Ši­sei si­laz­ i naga
s krev­ et­a.

Za tren­ ut­ak, njen­ a se si­lu­et­a ocrt­a prem­ a svet­lo­sti i on
ugle­da neku vrs­ tu oreo­ ­la oko nje. Kao da je samo sunc­ e bilo
u nje­nom cent­ru i on prvi put shvat­i zna­čen­ je reči – zra­če‐­
nje. Kad se okret­al­a svet­lost je kli­zi­la niz nju kao med. Njen­ e
sjaj­ne oči, za tren­ ut­ak svet­li­je nego što su bile, ble­đe od
senk­ i koje su je okruž­ a­va­le, za­us­ ta­vi­še se na njem­ u dok je

le­žao raš­ i­ren na krev­ et­u, nap­ o­la par­a­li­zo­van od strah­ a i uz‐­
buđ­ en­ ja.

Ši­sei je sed­ el­a u svo­joj otvo­ren­ oj hal­ji­ni na sto­li­ci ravn­ og
nas­ lo­na. Noge su joj bile prek­ r­šten­ e, kao da je pot­pun­ o ode‐­
ven­ a i kao da se nal­a­zi na nek­ om po­slov­nom sas­ tank­ u. Se‐
de­la je s ruk­ a­ma na crno la­kir­a­nim dr­škam­ a sto­li­ce. Sunč­ ev­ i
zra­ci su lili po njoj, a Brend­ ing nije mo­gao da pri­met­i ni­gde
nij­ed­nu dlač­ i­cu na njen­ om telu.

– Ši­sei – reče on, a ona okret­e gla­vu osmeh­ uj­uć­ i se. Zla‐­
tan sunč­ ev zrak kli­znu po njen­ im jab­ u­či­cam­ a kao da ju je sli‐­
kar dot­a­kao zlat­nim ki­stom.

A onda, jed­nim tako nev­ i­nim po­kret­om da je on bio za‐­
prep­ aš­ ćen ona za­bac­ i gla­vu unaz­ ad tako da je mo­gao da
vidi ne­prek­ in­ ut­u, meku li­nij­u is­pod njen­ e bra­de, udu­blje­nje
njen­ og grla, po­čet­ak doj­ki. Bio je to gest pun int­im­nos­ ti, pri‐
mi­ti­van i erot­ski u isti mah, neš­ to kao ski­da­nje mas­ ke, ot­kri‐­
van­ je in­tim­no­sti koja je bila iz­nad vo­đen­ ja lju­ba­vi, koje može
da bude, Brend­ ing je to znao, bez­lič­no kao ši­šan­ je. Bio je to
gest koji neka di­vlja mačk­ a iz­vo­di pred drug­ om, ot­kriv­ aj­u­ći
joj svo­ju najo­ ­set­lji­vij­u tačk­ u da bi joj rek­ la: »Po­gled­ aj kako
sam sas­ vim u tvoj­oj moći«.

U tom tren­ utk­ u, dok je gub­ io dah, Brend­ ing je znao da
želi tu ženu više nego što je ikad­ a išta že­leo u ži­vo­tu.

Set­io se u tom tren­ u jed­nog do­ga­đaj­a iz svog de­tinj­stva
koji je od­uv­ ek bio sa njim, po­kret­ao se is­pod led­ en­ e kore se‐­
ćan­ ja i vrem­ en­ om po­stao nal­ik na senk­ u. Ali, pri­sus­ tvo Ši­sei
neg­ i­ral­o je po­sto­ja­nje i seć­ an­ ja i vrem­ en­ a. Brend­ ing je vid­ eo
u njen­ im oči­ma oži­vljav­ an­ je svoj­e pro­šlo­sti kao po­ja­vu duha
na svetk­ o­vin­ i.

Odr­as­ tao je na Bi­kon Hilu u Bos­ to­nu, tv­rđav­ i očev­ e ban‐­
kars­ ke im­per­i­je. Njeg­ o­va majk­ a Bes bila je, ko­li­ko se bar
Brend­ ing seć­ ao, pri­lič­no nes­ rećn­ a oso­ba. Po­što nije mo­gla
da kont­ro­li­še svog sup­ ru­ga, s mnog­ o već­ om stro­go­šću je
kont­ro­li­sal­a svoj­e si­nov­ e, koji to ni­kad­ a nisu zab­ o­ra­vil­i.

Vrem­ en­ a su se pro­men­ il­a, a i njen muž je zah­ tev­ ao od
nje da ne bude to­li­ka pu­ri­tan­ka. Ali, bila je nep­ res­ tan­ o op‐­

sed­nut­a bo­gom i strah­ om od njeg­ a. Brend­ ing se seć­ ao kako
ga je vuk­ la u prez­ bi­te­ri­jans­ ku cr­kvu svak­ e ned­ e­lje, gde je
sluš­ ao straš­ ne pro­po­ved­ i. Ins­ i­sti­ral­a je da nep­ res­ ta­no čita
Bib­ li­ju, sve dok po­jed­ i­ne od­lom­ke nije znao nai­­zust i go­vor­io
ih je, kad bi ona tr­ži­la.

Jedn­ og dana, bilo mu je tri­nae­ st go­di­na, majk­ a mu je dala
knji­gu. Nas­ lov je bio »Čuda nev­ i­dlji­vog svet­a«, aut­or je bio
Ko­ton Mat­er. Knji­ga je bila nap­ i­san­ a 1693, go­di­nu dana po‐­
sle suđ­ en­ ja veš­ ti­cam­ a u Sal­e­mu i u njoj je Mat­er raz­gla­bao o
nek­ im sat­ans­ kim svoj­stvi­ma i mo­ći­ma.

Kad je za­vr­šio či­tan­ je knjig­ e, majk­ a ga je po­zval­a. Dr­žeć­ i
ga za mi­ši­ce zag­ le­dal­a mu se dub­ o­ko u oči i rek­ la: »Svet je
Sa­tan­ in­ o igral­i­šte, Ko­to­ne, nem­ oj to nik­ ad­ a da za­bo­ra­viš«.
Ona je bila je­di­na koja ga je zva­la Ko­ton, a ne Kuv­ ar. To je
ipak bilo ime koje mu je ona dala. »Radi, nem­ oj ni­kad­ a da
lenč­ ar­iš i pod­vrg­ a­vaj se di­scip­ li­ni. Osta­ni na uskoj staz­ i koju
ti je bog odred­ io i bi­ćeš be­zbe­dan. Ako skliz­ neš s te uske
staz­ e, sve ono do­bro što vid­ im u tebi nes­ ta­će, ili ćeš umre‐­
ti«.

Sada, zag­ le­dan u crne kao ugal­j oči lepe Ši­sei, s vrel­i­nom
leta koja je prep­ la­vil­a spa­vać­ u sobu, Ko­ton Brend­ ing je opet
raz­mi­šljao o svo­joj maj­ci i uskoj sta­zi. Ona bi smat­ra­la da je
srećn­ a što je umrl­a pre nego što je shvat­i­la da je on oda­brao
po­li­ti­ku kao svoj ži­vot­ni put. Bila je si­gur­no da će samo on,
njen prv­ o­ro­đe­ni sin is­pun­ i­ti nje­ne snov­ e i pos­ ta­ti sveš­ ten­ ik.

Brend­ ing je mi­slio da ona mož­ da i ne bi bila to­li­ko pro­tiv
njeg­ o­vog iz­bo­ra. On se ipak bo­rio pro­tiv nep­ ravd­ e na neki
svoj nač­ in. Rad­ e­ći u So­do­mi on je usp­ eo da iz­beg­ne svim is‐­
kuš­ en­ ji­ma i usp­ eo je da se kreć­ e usk­ om sta­zom.

Po­gle­dao je u Ši­sei i po­mi­slio: Kako mogu da odr­žim našu
vezu kao taj­nu?.

Najz­ ad je pala noć.

***

Sve­ta Ter­ez­ a, je­di­na ri­mok­ at­o­lič­ka crk­ va u Šind­ u­kuu, bila je
smeš­ ten­ a čet­i­ri blo­ka da­lje od Mei­­đi–do­ria u uli­ci sa stran­ e
Okub­ o–do­ri­je.

Nang­ i je uvek mi­slio o tome kako ta cr­kva de­lu­je im­pre‐­
sivn­ o usred obla­ko­der­a koji su pa­ra­li nebo i ogromn­ ih neo­ n‐­
skih znak­ o­va mo­der­nog To­kij­a. Mož­ da je njen­ a po­ja­va bila
utol­i­ko im­pre­siv­nij­a što je bila po­dig­nut­a usred te bet­ons­ ke i
čel­ič­ne džung­ le.

Unut­ra je bilo tiho i sen­ ov­ i­to. Svet­lost koja je do­la­zi­la kroz
pro­zo­re s lu­ko­vim­ a ukraš­ en­ e vi­tra­ži­ma, po­već­ av­ al­a je pro‐­
strans­ tvo. Neg­ de iz­nad njeg­ o­ve gla­ve vež­ bao je hor. Bili su
to mla­di, bes­pol­ni gla­so­vi koji su del­o­val­i kao zvez­ da­na kiša
na noćn­ om nebu.

Dan prel­a­zi u noć po­mi­slio je Nang­ i.
»Sada se sprem­ am na poč­ i­nak«… – pev­ ao je hor.
Nang­ i je mi­slio kako spo­lja­šnji svet i njeg­ o­ve straš­ ne taj‐­
ne mogu ovde da se odg­ urn­ u u stran­ u, bar na tren.
»… i mo­lim go­spo­da da me čuva…«
Okren­ uo se, umoč­ io pr­ste u škro­pi­o­nic­ u i prek­ r­stio se.
Klek­nuo je na klec­ al­o u po­za­di­ni, za­bu­ljio se u pro­strans­ tvo
is­pred sebe. U pau­ z­ am­ a kad bi hor pres­ taj­ao da peva oslu‐­
škiv­ ao je ko­rak­ e, pri­guš­ en raz­go­vor, a onda bi opet za­vlad­ a‐­
la ti­ši­na pos­ već­ en­ a bogu.
Otk­ rio je s očaj­an­ jem da ne može da nađe ni uteh­ e, ni
olakš­ an­ ja ovde. Greš­ io je: nije mo­gao da uzme pri­čest. Bio
je ot­seč­ en od boga i mira, koji je njeg­ ov duh mog­ ao da mu
obez­be­di.
Umes­ to toga mira on je u mi­sli­ma vi­deo is­cer­en­ o lice Ku‐­
sund­ e Ikus­ e kao da ga je neko pro­jekt­o­vao. Te las­ ers­ ke oči
kao da su ga sle­di­le sve do crk­ ve Sve­te Ter­ez­ e. »Učin­ i svoj­u
duž­ nost Nang­ i–san. Nami i tvoj car ti to na­ređ­ u­ju«.
To je znač­ i­lo da će mor­a­ti da izda Ni­ko­lu. Ali, Nang­ i je bio
Nik­ o­lin du­žnik i nik­ ad­ a mu neće moći da uz­vrat­i vel­i­ki dug,
ne samo zbog pat­nji koje mu je pro­uz­ ro­ko­vao Tenć­ i već i
zato što je zaš­ ti­tio Sei­­ći­ja Sa­toa od Aki­ko. I kao što je Kus­ un‐­

da Ikus­ a is­tak­ ao, Nang­ i­jev­ a prev­ ash­ odn­ a du­žnost je bila da
služ­ i svom caru i emi­sar­u svog cara.

U tom tren­ utk­ u, dok je Nang­ i bio za­bav­ ljen tim mi­sli­ma u
crk­ vu je ušla Jus­ ti­na. Razm­ i­šlja­la je kako da se na najb­ o­lji
nač­ in pri­bli­ži Nang­ i­ju. Da ga po­set­i u kanc­ el­a­ri­ji, ili da ga na‐­
zo­ve, či­nil­o joj se suv­ iš­ e nap­ adn­ im, a da ga uz­nem­ i­rav­ a kod
kuće nije odg­ o­var­al­o nji­hov­ om odn­ os­ u.

Znal­a je za ovu cr­kvu, rek­ ao joj je Ni­ko­la, pa i sam Nang­ i.
U jed­nom sko­ro zab­ o­rav­ ljen­ om raz­go­vor­u on joj je pri­čao o
tome kako red­ ov­no po­seć­ uj­e crk­ vu Svet­e Ter­ez­ e.

Očaj­an­ je mi­sli­la je Jus­ ti­na osvrć­ uć­ i se oko sebe daje čov­ e‐­
ku sve mo­gu­će moći za koje nije ni znao da ih ima. Očaj­an­ je
ju je nat­er­a­lo na ovaj ko­rak. Ona je zai­­sta bila očaj­na.

Bilo joj je teš­ ko što ju je Ni­ko­la iz­bac­ io iz svog ži­vo­ta, pa
se u prav­ i mah pov­ uk­ la na drug­ i kraj kuće. Htel­a je da mu se
sup­ rot­stav­ i, hte­la je da mu po­kaž­ e kako se on po­greš­ no po‐­
naš­ a. Sama sebi je rek­ la da se tako po­naš­ al­a i ran­ i­je. Ali, to
je bilo kod kuće, u Ame­ri­ci. Ovde u Jap­ an­ u, ona je ot­kril­a da
je izg­ ub­ i­la ravn­ ot­ež­ u, da bez Nik­ o­le kao si­dra ona ne može
da se bori sama, ned­ o­sta­ja­lo joj je snag­ e.

Usred noći, dok se čulo rit­mičk­ o Ni­ko­li­no di­san­ je iz
ogromn­ e sale za gim­nas­ ti­ku, Jus­ ti­na je raz­mi­šlja­la o tome da
se rano ujut­ro spa­kuj­e i ode iz Ja­pan­ a.

Znal­a je da je njen­ a lju­bav prem­ a njem­ u neu­ z­ drm­ an­ a, ali
je shvat­al­a da ne može više da iz­dr­ži svo­je muč­ en­ je i ose­ća‐­
nje kri­vi­ce zbog smr­ti nji­hov­ e male kćer­i, dok mora da se
nosi s Ni­ko­lom.

Dugo u noć pla­kal­a je gor­kim suz­ a­ma, zbog sebe i zbog
Ni­ko­le.

Kad je najz­ ad svan­ ul­a zora, Jus­ ti­na je shvat­i­la da ne može
da po­beg­ne. Pod sad­ a­šnjim uslov­ im­ a ona je ta­ko­đe bila ne‐­
moćn­ a da ostan­ e ovde i sama iza­đe iz ove bez­i­zla­zne si­tua­ ‐­
ci­je. Bio joj je po­treb­ an sav­ et, i to od nek­ o­ga ko je po­znav­ ao
Nik­ o­lu isto tako do­bro kao ona, neko ko će moći da je vodi
kroz nep­ o­znat­e dub­ i­ne Jap­ a­na. Po­sto­ja­la je samo jed­na oso‐­
ba koja je mog­ la da joj po­mog­ne: Tanz­ an Nang­ i.

Nang­ i po­sta­de sves­ tan da je neko kli­znuo u klec­ al­o po­red
njeg­ a. On se čak okret­e da po­gle­da ko je to. Bio je iz­nen­ a‐­
đen kad je ugle­dao Jus­ ti­nu.

– Go­spo­đo Lajn­ ir – reče on i brzo obo­ri po­gled da ona ne
bi vi­de­la ko­li­ko je šok­ i­ran. – Nis­ am znao da ste kat­ol­kin­ ja.

– Nis­ am – reče Jus­ ti­na i ujed­ e se za jez­ ik. Su­viš­ e kas­ no
shvat­i­la je da joj je Nang­ i u stva­ri pruž­ ao mog­ ućn­ ost da spa‐­
se ob­raz i ob­ja­sni svo­je nen­ ad­ a­no pri­sus­ tvo u cr­kvi. Nar­avn­ o
on je shvat­ao koji je bio pra­vi ra­zlog njen­ og do­las­ ka, ali u Ja‐­
pan­ u se prav­ i raz­ log nik­ ad­ a ne po­mi­nje. Svak­ o je suv­ iš­ e za‐­
uz­ et spa­šav­ an­ jem obraz­ a.

– To je zato… – po­čel­a je ona po­nov­ o pa za­sta­la – pa, do‐­
bro isti­na je… – pon­ ov­ o je zas­ ta­la. U Jap­ an­ u se nik­ ad­ a ne go‐­
vor­i isti­na. A ako se i go­vo­ri, ona je tako skriv­ en­ a da može
da se tum­ ač­ i na šest raz­ li­či­tih nač­ i­na.

– Mo­lim vas da mi opro­sti­te. Upra­vo zav­ r­šav­ am svoj­e mo‐­
li­tve, go­spo­đo Laj­nir – reče Nang­ i i nak­ lon­ i joj se gla­vom.

Jus­ ti­na, na ivi­ci da se izvi­ni, odlu­či da će biti bo­lje da ćuti.
Nang­ i joj je dao vrem­ en­ a da pri­be­re mi­sli, da mu se obra­ti
na pra­vi nač­ in, da po­vrat­i ob­raz koji je iz­gu­bi­la. Jus­ ti­na mu
je bila za­hval­na zbog toga. Shvat­i­la je, mo­žda prek­ as­ no da
njen­ a žel­ja da se po­nov­ o sretn­ e s Nang­ i­jem nije bila pod‐­
stakn­ ut­a samo time što joj je to bilo najz­ god­nij­e. Ona se se‐­
ćal­a kako se mo­li­la za Nik­ o­lu kad se pro­bu­dio iz ane­ s­ tez­ i­je.
Ako nije ver­o­val­a u boga, kako je mo­gla da se moli? I da­lje,
kako je mo­gla da do­bi­je bilo kak­ vu uteh­ u od mol­i­tve? Jus­ ti­na
je po­či­njal­a da sumn­ ja da nije nev­ ern­ ik, mada je od­uv­ ek ve‐­
ro­val­a da je­ste. Sada, po­red ti­hog Nang­ i­ja koji se mo­lio, ona
obo­ri gla­vu, traž­ eć­ i tiho po­moć i snag­ u.

Kad je Nang­ i po­di­gao gla­vu, Jus­ ti­na je bila spremn­ a.
– Nang­ i–san – reče ona po­ti­snuvš­ i svoj­u amer­ič­ku nav­ ik­ u
da se pri­ja­tel­ji­ma obrać­ a imen­ om – nis­ mo se baš mnog­ o vi‐­
đal­i.
– Mi­slim da je to šte­ta, go­spo­đo Laj­nir.
Pro­klet­a učt­i­vost.

– Mo­ram da pri­znam da je to bila pre sveg­ a moja greš­ ka –
pri­znal­a je Jus­ ti­na. Znal­a je da mora da nas­ ta­vi, jer ako za‐­
sta­ne iz bilo kog raz­ lo­ga, mo­žda neće smoć­ i snag­ e da do­ve‐­
de ovu stvar do kraj­a. – Ja ne ra­zu­mem Jap­ an. Ne ra­zum­ em
Jap­ anc­ e. Ja sam auts­ ajd­ er u ovoj zem­ lji: stran­kin­ ja.

– Vi ste žena Ni­ko­le Laj­nir­a – reče Nang­ i kao da je to sa‐­
svim dov­ olj­no.

Slu­šaj me! htel­a je da vri­sne. Ali umes­ to toga ona du­bo­ko
udahn­ u vaz­ duh i reče:

Nang­ i–san, žel­e­la bih da učim. Žel­e­la bih da počn­ em da
učim od osnov­ a.

Nang­ i­ju je bilo ne­ug­ od­no zbog te nje­ne idej­e.
– To nije neo­ p­hod­no, go­spo­đo Laj­nir. Vi ste već do­sta toga
nau­ č­ i­li.
Jus­ ti­na reče:
– Vo­le­la bih da bud­ em priz­ nat­a u ovom druš­ tvu. Nang­ i je
ćut­ao neko vrem­ e. Hor je zav­ rš­ io svo­ju pro­bu. Mo­gao je da
čuje šuš­ kan­ je i šap­ u­ta­nje dece koja su odla­zi­la s gal­er­i­je. U
nav­ o­su, s jed­ne stran­ e bile su upal­je­ne sveć­ e. Do njeg­ a su
do­la­zi­li od­jec­ i, meki kao kap­ an­ je kiše.
– Pro­men­ a – reče Nang­ i najz­ ad – je najb­ o­lja onda ako joj
preth­ od­ i dugo raz­mi­šlja­nje.
– Mnog­ o sam o tome raz­mi­šlja­la.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Da li ste o tome raz­go­var­al­i sa svo­jim muž­ em? Jus­ ti­na
uzd­ ahn­ u. Tuga joj ščep­ a srce.
– Ni­ko­la i ja ne razg­ o­var­a­mo mnog­ o u pos­ led­nje vrem­ e.
Nang­ i okret­e gla­vu tako da ju je sada po­smat­rao svoj­im
zdra­vim okom. Zap­ adn­ jak bi pi­tao: zar neš­ to nije u redu? Ali
Nang­ i reče:
– I sam malo raz­go­var­am sa Laj­nir–san­ om. Nek­ ak­ o je dru‐­
gač­ i­ji. Lek­ ar­i…
Jus­ ti­na sada glas­ no uzd­ ahn­ u.
– Le­kar­i ni­šta ne mogu u ovak­ vim si­tu­ac­ i­jam­ a. Oni kažu
da Nik­ o­la pati od post­o­pe­ra­tiv­nog sind­ ro­ma stres­ a. Mi­slim
da oni nisu shvat­i­li pri­ro­du njeg­ o­ve pro­men­ e…

– A to je?
– Ne znam ni ja – pri­zna­la je Jus­ ti­na – ili bo­lje reč­ en­ o ni‐­
sam si­gur­na. Ali mi­slim da Ni­ko­li­no nez­ ad­ o­volj­stvo po­ti­če od
toga što više ne može da upra­žnjav­ a bor­i­lač­ke veš­ ti­ne.
Nang­ i udahn­ u vaz­ duh. Blag­ i bože po­mi­slio je zaš­ ti­ti nas.
Iako šok­ ir­an, oseć­ ao je da se pri­bli­ža­va nep­ o­go­da. Do­bro je
znao šta bi to zna­či­lo za njeg­ a i sve oko njeg­ a.
– Jes­ te li sa­svim si­gurn­ i u to go­spo­đo Laj­nir?
– Da – reče Jus­ ti­na bez okle­van­ ja – vid­ el­a sam ga u dvo‐­
ran­ i za vež­ be. Nije mo­gao niš­ ta da urad­ i.
– Da li se rad­ i­lo o fi­zič­koj nem­ o­ći?
– Mis­ lim da nije.
Kao da je Nang­ i shvat­ao njen­ e reči; Jus­ ti­na je to mog­ la da
vidi na njeg­ o­vom licu.
Baš je htel­a da pita o čemu je reč, ali onda se pred­ o­mi­sli
pa reče:
– Da li mi­sli­mo na isto?
– Mo­žda – reče on. – U bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a go­spo­đo Laj‐­
nir, um najč­ eš­ će kont­ro­li­še fi­zič­ku snag­ u. Ako neč­ i­ji um nije
sav­ rš­ en­ o har­mo­nič­ an ili ist­ren­ ir­an, taj čov­ ek ne može da se
bavi bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a. To je te­ško mnog­ im za­pad­njac­ i‐­
ma da shvat­e. – Osmehn­ uo joj se. – Opro­sti­te, ni­sam hteo da
vas uvred­ im. Ali sami ste rek­ li da žel­i­te da učit­e. Ono što ja
kaž­ em je osnov­ a i to je deo moći.
Zas­ tao je za tren­ ut­ak, kao da pri­kup­ lja mi­sli.
– Kad neko poč­ne s tren­ ing­ om bo­ri­lač­kih veš­ ti­na, on
mora da is­pu­ni mnog­ e za­dat­ke. Iz dana u dan pri­prav­nik
ose­ća da mu je ži­vot pret­vor­en u pa­kao. Neki učen­ ic­ i, ra­zo‐­
čar­a­ni, dižu ruke od tren­ ing­ a. Oni – koji će mo­žda po­stat­i
sens­ ei, uče se str­plje­nju i skromn­ os­ ti. Bez tih kval­i­tet­a nij­ed‐­
na vrs­ ta bo­ri­lač­kih veš­ ti­na ne može da se uvež­ ba do sav­ r‐­
šens­ tva. Ali, ment­al­no ang­ a­žo­van­ je ide mnog­ o du­blje, a u
Nik­ o­li­nom sluč­ aj­u ono je po­sta­lo sve. – Jus­ ti­na je pri­met­i­la
da je Nang­ i po­čeo da oslo­vlja­va Nik­ o­lu imen­ om i pi­tal­a se
šta li to sada znač­ i. – Vi­di­te, go­spo­đo Laj­nir, vaš muž je je‐­
dan od onih ret­kih lju­di koji je maj­stor Aka–ninđ­ uc­ ua. On je

ono što se naz­ i­va Crv­ en­ im ninđ­ om. On je nau­ č­ io do­bru stra‐­
nu pos­ ebn­ ih di­sci­pli­na bor­i­lačk­ ih veš­ ti­na.

– Ho­ćet­e da kaž­ et­e da pos­ to­je i dru­ge vr­ste ninđ­ u­cua? –
pi­ta­la je Jus­ ti­na.

Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Po­sto­ji Crni ninđ­ a, koji je sup­ rot­no od Crv­ en­ og. Sa­i­go je
bio Crni ninđ­ a. On je bio maj­stor Kuđi–kir­i­ja – Seč­ en­ ja sa de‐­
vet ruku. To je neka vrs­ ta mag­ i­je.
– Kao onda kad me je hipn­ ot­i­sao?
– Tačn­ o – Nang­ i se nad­ ao da će biti lakš­ e da pri­hva­ti ono
što je treb­ al­o da joj kaže ako bude više znal­a o tome šta je
Ni­ko­la. – Ali Kuđi–kiri je samo jed­na od mnog­ ih tam­nih i smr‐­
to­nos­ nih stra­na Crn­ og ninđ­ u­cua. – Senk­ e se po­vuk­ o­še s
Nang­ i­je­vog lica kad se više okren­ uo prem­ a njoj. – Nik­ o­la je
majs­ tor Gec­ u­mei no mi­ćia – Mes­ eč­ ev­ e staz­ e. To je ment­al­na
di­scip­ li­na koja je is­to­vrem­ en­ o i iz­laz i utoč­ i­šte, njeg­ o­va sna‐­
ga i njeg­ o­vo pri­be­ži­šte. Mal­o­pre ste rek­ li da mi­sli­te da Ni­ko­la
nije fiz­ ič­ki ošte­ćen pos­ le oper­a­ci­je.
Jus­ ti­na oset­i neš­ to led­ e­no, kao da joj se zmi­ja sklupč­ al­a u
sto­mak­ u. Ipak, ose­ćal­a je i neku čudn­ u praz­ ni­nu kao da zmi‐­
ja nema tela, već kao da pri­pa­da nek­ om drug­ om, nes­ tvar‐­
nom svet­u.
– Šta kaž­ et­e? – šap­nul­a je.
– Ako je neko obu­čen za Gec­ um­ ei no mići – reče Nang­ i –
pa jed­nog dana po­segn­ e za tim, a ne nađe ga… – zas­ tao je
kao da ne zna kako da na­sta­vi – vel­i­či­na gu­bit­ka ne može da
se ocen­ i. Raz­mi­sli­te kako bi­ste se oseć­ al­i da iz­gub­ i­te svih
svo­jih pet čula – vid, sluh, ukus, mi­ris, do­dir pa ćete mož­ da
shvat­i­ti šta je gub­ i­tak Gec­ um­ ei no mi­ći­ja. Ali, to je samo de‐­
li­mič­no. Gub­ i­tak je veći. Mnog­ o veći.
– Ne mogu da zam­ i­slim tako neš­ to – rek­ la je Jus­ ti­na pot‐­
pu­no šok­ i­ran­ a. – Da li se to do­go­di­lo Ni­ko­li?
– Samo bi on to mo­gao da nam kaže, go­spo­đo Lajn­ ir –
reče Nang­ i – a ja se svim sr­cem mol­im da mu se to nije do‐­
go­di­lo.

– Po­sle slu­čaj­a kad je Lu Kro­ker iz­gu­bio ruku – rek­ la je Ju‐­
sti­na – imal­a sam ose­ćaj da Nik­ o­la od­ba­cuj­e svo­je in­ter­es­ o‐­
van­ je za ninđ­ u­cu. Mo­žda se jed­na faza njeg­ o­vog ži­vot­a zav­ r‐­
ši­la?

– Živ­ ot Crv­ en­ og ninđ­ e nema faze – reče Nang­ i – njeg­ o­va
vez­ an­ ost za ninđ­ uc­ u za­vrš­ av­ a se jed­ i­no kad umre – sklop­ io
je ruke kao da opet želi da moli. – Mo­rat­e da shvat­i­te da nin‐­
đu­cu nije neš­ to što neko odlu­či jed­nog dana da nau­ č­ i. Isto
tako to nije igračk­ a za ko­jom neko može da po­seg­ne kad želi
i da je od­lo­ži kad želi. To je neš­ to čemu ne mož­ et­e da okre‐­
net­e leđa. Ninđ­ uc­ u je nač­ in ži­vo­ta. Kad se jed­nom uđe u nje‐­
ga ne može da se od­bac­ i.

Nang­ i se okret­e prem­ a njoj.
– Go­spo­đo Laj­nir, nema sumn­ je da ste čuli ili vid­ e­li reč
mići.
Jus­ ti­na klimn­ u glav­ om.
– Znam, to znač­ i sta­za ili pu­to­van­ je.
– Na neki nač­ in – reče Nang­ i – ali mići može da zna­či i du‐­
žnost. Kad neko go­vo­ri o mići kao o sta­zi, to je sta­za na koju
neko stu­pa samo u najv­ eć­ oj opa­snos­ ti. Mići je u stvar­i ži­vot‐­
ni put. Kad jed­nom kren­ et­e njim, ne mož­ e­te da se vrat­i­te.
– Ali čo­vek je slob­ o­dan da men­ ja svoj ži­vot?
– Svak­ ak­ o – reče Nang­ i – ali uvek samo u okvir­i­ma mić­ ia.
Jus­ ti­ni­no srce je otež­ al­o.
– Ho­će­te da kaž­ e­te da kad je Ni­ko­la jed­nom oda­brao da
bude ninđ­ a, on to mora da ostan­ e dož­ i­vot­no?
– Mož­ da je ninđ­ uc­ u oda­brao njeg­ a, go­spo­đo Lajn­ ir – Nan‐­
gi­je­vo lice je bilo tu­žno. – Ne smem­ o da za­bo­ra­vi­mo na tu
mo­gućn­ ost. A ako je tako, onda Ni­ko­li­na karm­ a još uvek leži
pred njim.
– Zaš­ to to mora da bude tako? Kako to da ninđ­ u­cu ima
to­li­ko moći nad čov­ ek­ om?
Nang­ i se pi­tao kako da joj od­go­vo­ri. Odluč­ io je da će biti
najb­ o­lje da joj kaže isti­nu.
– Ninđ­ uc­ u je star­a veš­ ti­na – po­čeo je on – star­i­ja i od Ja‐­
pa­na.