Eric van Lustbader -Beli Ninja

Đei­­đi je stud­ i­rao pra­va na To­ad­ iu, najb­ o­ljem univ­ er­zi­tet­u
u zem­ lji. Bio je među de­set najb­ o­ljih u svoj­oj ge­ner­ac­ i­ji. Ši­sei
je bila za­lju­blje­na u njeg­ a. Đei­­đi je imao sve što mu je bilo
po­treb­no da je osvo­ji, samo nije imao ono jed­no i najv­ až­ ni­je
– Senđ­ i­nov­ e simp­ a­ti­je.

Đei­­đi je bio očar­an. Kada ga je upoz­ nal­a, njeg­ a je in­ter­e‐­
sov­ al­a samo jed­na stvar: njeg­ o­va kar­i­jer­a. Ali usko­ro je po‐­
čeo da se više in­te­res­ uj­e za Ši­sei nego za kar­i­jer­u. Ali to njoj
nije bilo do­volj­no. Senđ­ i­nu je to bilo sav­ rš­ en­ o ja­sno, mada
se pi­tao da li je ja­sno i njeg­ o­voj ses­ tri. Ona je sebe još uvek
vid­ e­la u nev­ in­ om sta­nju de­tet­a koje je za njih obo­je po­sto­ja‐­
lo u Asam­ i: nije još mog­ la da shvat­i da u sebi nosi seme zla i
do­bra, a kam­ ol­i snag­ u da ih po­kren­ e. Senđ­ in je to, nar­avn­ o,
znao bol­je od nje.

Po­smat­rao je kako Đe­i­đi sve dub­ lje tone. Ši­sei nije shva‐­
ta­la kako se odra­žav­ a njen­ a vol­ja na mla­di­ća, kako ga obav­ i‐­
ja kao zav­ o­dlji­vi mi­ris. Senđ­ in je shvat­io da ona nije sves­ na
da vi­tla svo­jom aur­om svak­ i put kada se Đe­i­đi po­ja­vi i da on
sve dub­ lje tone pod njen­ u opč­ i­njen­ ost.

Šo­ki­ra­la se kad je Đei­­đi iz­ba­čen sa univ­ erz­ i­tet­a. Nije do­la‐­
zio na pred­ av­ an­ ja, nije po­la­gao is­pi­te, nije više učes­ tvov­ ao u
de­bat­am­ a koje su bile deo obuk­ e na po­sled­njim go­di­nam­ a
stud­ i­ja prav­ a.

Da li je mog­ uć­ e da Ši­sei nije shvat­a­la da njen ljub­ lje­ni
Đe­i­đi može da bude samo na jed­nom mes­ tu a ne na dva is‐­
to­vrem­ en­ o. Dak­ le, ako je bio stal­no sa njom, nije mo­gao da
bude na univ­ erz­ i­tet­u. Đei­­đi je di­gao ruke od prav­ a. Ni naj‐­
man­ je ga više nisu int­e­res­ o­val­a. Nje­go­vo obo­žav­ an­ je Ši­sei
bilo je ro­bovs­ ko: što joj je više dav­ ao, ona je više za­htev­ al­a.

Senđ­ in je kao op­sedn­ ut po­smat­rao kako ga ona isi­sav­ a.
Ona je bila neu­ m­ or­na, ne­zas­ i­ta, kao kur­va. Mah­ al­a je svoj­im
dar­om a da toga nije bila sves­ na. Nije bila sves­ na ni toga
kao što ni Haha–san nije bila sves­ na svog po­naš­ an­ ja. Par­a­le‐­
la i upo­ređ­ e­nje su bili stra­šni i zato, što je više Sen­đin mi­slio
o tome sve je više bio ubeđ­ en da mora da spa­se Ši­sei od
nje.

Tada je odlu­čio da ubi­je Đei­­đi­ja.
Nije hteo baš da ga ubi­je, to bi bilo bes­ko­ri­sno: hteo je da
učin­ i neš­ to što će da po­vrat­i Ši­sei, da je iz­vuč­ e od de­tinj‐­
stva, da joj otvo­ri oči prem­ a stvar­nos­ ti. Žel­eo je da ona
shvat­i kak­ av je njen dar i šta on može da pro­i­zve­de. Mi­slio je
da je to pre sveg­ a, i iz­nad sveg­ a, njeg­ o­va du­žnost. Ko će vo‐­
di­ti ra­čun­ a o njoj, sad kad Haha–san nije tu, ako on ne vodi?
Šta je Ši­sei raz­mi­šlja­la za to vrem­ e? Da li je bila sves­ na
kak­ av uti­sak pro­i­zvo­di na Đe­i­đi­ja? Ili je nam­ ern­ o zat­var­a­la
oči pred isti­nom zbog svo­je po­treb­ e?
Ona nije mis­ li­la ni na Đei­­đi­ja ni na Senđ­ i­na u to vrem­ e.
Nje­nim umom je do­mi­nir­ao mons­ trum Haha–san, koju je
vol­el­a, ko­joj je još uvek htel­a da se vrat­i: žel­el­a je da se pop‐­
ne na njen­ o kril­o, da se pri­ti­sne uz njen­ e grud­ i, da sluš­ a la‐­
ga­no kuc­ an­ je njen­ og srca, da za­tvo­ri oči i zad­ rem­ a u div­noj
ti­ši­ni.
A onda bi se, kao krik, po­jav­ io užas koji je Haha–san nos­ i‐­
la u sebi, prat­io bi je, puls­ i­rao u tami njen­ e sobe, is­pu­njav­ a‐­
juć­ i noć za­go­netk­ am­ a, pi­ta­nji­ma na koja nije mo­gla da da
od­go­vor­e: Kako sam je osta­vi­la? Kako sam mo­gla da joj se
do­padn­ em? Da li me voli? Da li me za­i­sta voli?
Svak­ o neo­ d­go­vor­en­ o pi­ta­nje ju je bo­le­lo i ona se sve više
sav­ i­ja­la oko Đei­­đi­ja.
Mnog­ o pre nego što je Senđ­ in odlu­čio da ubij­e Đei­­đi­ja, Ši‐­
sei je po­mi­sli­la da bi treb­ a­lo da ga uniš­ ti ali nije bila sprem‐­
na da to pri­zna čak ni Senđ­ i­nu. Da joj je on tako neš­ to pre‐­
dlo­žio, ona bi se užas­ nul­a. Da li je shvat­i­la da mora da uniš­ ti
Đe­i­đi­ja koji ju je obo­ža­vao da bi se oslo­bo­di­la mons­ trum­ a
Haha–san koji je još uvek tut­njao njen­ im src­ em, kid­ a­ju­ći
uvek po je­dan njen deo kada bi se po­ja­vio? Ne još. Ali, usko‐
ro.
Senđ­ in je odlu­čio da, ako Đei­­đi treb­ a da umre, njeg­ o­va
smrt mora da po­slu­ži Tau–tauu: on će mor­a­ti da pred­ a svoj­u
ener­gi­ju memb­ ra­ni ko­ko­roa – srca stvar­i.
Kad je kren­ uo da oba­vi taj po­sao Senđ­ i­nu je bilo jas­ no da
je Đei­­đi sav­ r­šen­ a žr­tva. On nije bio fi­zič­ki nev­ in, ali je bio

čist na mnog­ o dru­gih nač­ i­na. Njeg­ o­vo obo­ža­van­ je Ši­sei nije
ima­lo nik­ ak­ vih zad­njih nam­ er­a. Kada ga je Ši­sei upo­zna­la,
on je bio aro­gant­an mla­di čo­vek, si­gur­an u svo­ju sup­ e­ri­or‐­
nost nad dru­gi­ma i u svo­je mes­ to u druš­ tvu. Ši­sei je uspel­a
da uklon­ i njeg­ o­vu aro­ganc­ i­ju i svu iz­veš­ ta­čen­ ost. Sada, na
prag­ u uniš­ ten­ ja, on je bio čov­ ek pun vrl­i­na.

Kada ga je Senđ­ in ubi­jao, bio je kao jag­nje. Nije se čak ni
bran­ io. Bio je pot­pu­no ob­uz­ et svoj­im obo­ža­van­ jem Ši­sei, ne‐­
sves­ tan bilo čega spol­ja.

Senđ­ in je pro­veo do­sta vrem­ en­ a raz­mi­šlja­juć­ i o tome
kada da uniš­ ti Đe­i­đi­ja. Mis­ lio je sada da je po­greš­ io i da nije
oda­brao prav­ i tren­ ut­ak, pi­ta­juć­ i se da li je njeg­ o­va smrt ima‐­
la pra­vog efekt­a na njeg­ o­vu ses­ tru.

Senđ­ in se po­peo na vel­i­ki krev­ et na kome su Đei­­đi i nje‐­
go­va ses­ tra vo­di­li lju­bav. Nji­hov­ a tela su bila is­prep­ le­ta­na,
mi­ši­ći zat­eg­nut­i. Pru­ža­li su mnog­ o za­do­volj­stva jed­no dru‐­
gom. Senđ­ in nik­ ad­ a neće za­bo­ra­vi­ti po­gled Ši­se­i­nih oči­ju
kada je on uhvat­io Đe­i­đi­ja za gla­vu, za­kren­ uo mu vrat i slo‐­
mio ga iz­med­ ju treć­ eg i čet­vr­tog pr­šlje­na. Bilo je to kao da je
pucn­ ul­a suva gran­ a na vet­ru.

Ši­sei­­ne oči su bile ble­de – ta­kve su uvek bile kada bi vo‐­
di­la lju­bav. Gle­da­la je u Senđ­ i­na šok­ ir­a­na, prep­ la­šen­ a, ne
ver­uj­u­ći. Senđ­ in je zbog toga po­mi­slio da nije oda­brao prav­ o
vrem­ e.

Isti­na je bila da je bio suv­ i­še seb­ i­čan, da je že­leo više za
sebe, da je že­leo da prek­ i­ne čin koji je Đe­i­đi mo­gao da oba­vi
sa Ši­sei a koji je njem­ u lič­no za­bra­njen. Bio je to san koji je
on stvo­rio od že­lja i nade. I sada, kada je od­gurn­ uo mrt­vo
telo Đe­i­đi­ja sa Ši­sei, zas­ tao je iz­nad nje do­pu­šta­juć­ i senk­ a‐­
ma svog tela da pro­dru u nju, mada mu to nije bilo do­puš­ te‐­
no.

Ši­sei se po­kril­a pred njim, kao da je neki rad­ o­zna­li stra‐­
nac, i to ga je straš­ no po­vred­ i­lo. Hteo je da od­ba­ci mo­guć‐­
nost da sada nat­er­a svoj­u ses­ tru da od­ra­ste, da je po­duč­ i
neč­ em­ u.

Ona mu je plju­nul­a u lice. Senđ­ in ju je udar­io. A onda, po‐­
što je ona po­čel­a hi­ste­rič­no da urla i da se bac­ ak­ a, vez­ ao joj
je člank­ e kai­­šem svil­en­ e pid­ ža­me koju je imal­a na sebi.

Po­ja­nje sta­rih runa već je po­čel­o u njeg­ o­voj gla­vi. Sada ih
je iz­go­var­ao, a nji­hov­ o po­nav­ lja­nje nat­er­al­o je da tež­ ak va‐­
zduh u pro­sto­ri­ji zav­ ib­ ri­ra. On je rad­ io na tome da pri­prem­ i i
sebe i Ši­sei za ono što je tek treb­ al­o da dođe. Ši­sei je bul­ji­la
u njeg­ a ši­rom otvo­ren­ ih oči­ju i iz­vik­ i­val­a uvred­ e. I to je bilo
po­treb­no, i to je bio deo ri­tu­al­a, pa je zato nije po­nov­ o uda‐­
rio. Usko­ro će shvat­i­ti da ona može da nas­ ta­vi i sama, bez
njeg­ a.

To je bilo pre nego što je is­ko­vao sop­stven­ e nož­ ev­ e. Ko­ri‐­
stio je nož koji je kup­ io u rad­nji. Klek­nuo je is­pred Đei­­đi­jev­ og
leša i po­čeo je da skid­ a kožu sa njeg­ a onak­ o kako je nal­a­gao
ri­tu­al. Ši­sei je bu­lji­la sa nev­ er­i­com. Bila je šo­kir­a­na. Guš­ i­la
se. Onda je po­vrat­i­la. Ali, nije mog­ la da sklon­ i po­gled s uža‐­
snog pri­zo­ra. Nije mog­ la čak ni da se po­bun­ i pro­tiv ono­ga
što je on ra­dio.

Sve je to oti­šlo već pred­ a­lek­ o. Ona je ta­ko­đe bila bli­zu ko‐­
ko­roa, ose­ćal­a je vib­ ri­ra­nje memb­ ra­ne u srcu stvar­i. U pro‐­
sto­ri­ji se ose­ćal­a si­li­na, moć koja je sve više ras­ la.

Ši­sei je ski­nul­a svoj kaiš sa član­ ak­ a i, is­teg­nuvš­ i se prek­ o
krv­ av­ og krev­ et­a, po­segn­ ul­a je za Senđ­ i­nom.

Oni su preš­ li gra­nic­ u koja je de­li­la one koji su bili sves­ ni
po­sto­jan­ ja ko­ko­roa i onih koji su zna­li kako da ga kor­i­ste. Ali,
ovo nije bila Kši­ra: nije bio ni Tau–tau. Bilo je to neš­ to drug­ o,
neš­ to novo, neš­ to što su sami stvor­i­li.

Tog dana 1980. go­di­ne, stra­šan ze­mljo­tres po­tres­ ao je Ja‐­
pan. Epi­cent­ar je bio u To­kij­u. Se­i­zmo­lo­zi su bili zap­ rep­ a­šće‐­
ni pon­ aš­ an­ jem Zem­ lje.

Na drug­ oj stran­ i okea­ n­ a u Kini, tanđ­ i­an­ i u skro­vi­štu Zuđ­ i‐­
ja, oset­i­li su gr­čen­ je ko­kor­oa i sa za­prep­ a­šćen­ jem su po­gle‐­
da­li je­dan drug­ og.

Mub­ ao je nar­o­či­to bio is­pun­ jen stra­hom. On se seć­ ao šta
je vid­ eo na korn­ jač­ i­nom oklop­ u koji su iz­vad­ i­li iz vat­re: »Po‐­
pla­va, urag­ an, bes olu­je, det­o­nac­ i­ja ener­gi­je. A po­sle po­to‐­

pa, smrt. Njen ton čuj­e­mo svak­ od­nevn­ o i on nas vodi. Ka
smr­ti, i još više smr­ti.«

Treć­ a knji­ga

Pre zore Akeg­ a­ta

»Čov­ ek koji se nič­ eg­ a ne boji

mo­ćan je kao onaj


ko se plaš­ i svak­ o­ga.«

Fri­drih fon Ši­ler

To­kio/Vaš­ ing­ton/ Vest Bej Bridž/Njuj­ork

Leto, Sa­daš­ njost

Kada se Ni­ko­la vrat­io kući vi­deo je da je od nje na­prav­ ljen­ o
boj­no po­lje. Kuća i či­ta­vo iman­ je bili su okruž­ e­ni konc­ ent­rič‐­
nim krug­ o­vi­ma po­li­ci­ja­ca iz To­kij­ske po­li­ci­je. Nisu ga prep­ o‐­
znal­i pa su ga pus­ ti­li da pro­đe kroz spolj­ne krug­ o­ve, dok ne
kont­akt­i­ra­ju nek­ o­ga na vi­šem po­lo­ža­ju i ne pi­taj­u šta da
rade.

Prva po­mi­sao mu je bila Jus­ ti­na. Srce mu se sle­di­lo u gru‐­
di­ma.

– Može li neko da mi kaže šta se zbi­va? – pi­tao je ali niko
nije mo­gao, ili nije hteo, da mu kaže. Samo su bul­ji­li u njeg­ a
kam­ en­ im očim­ a.

Zad­ r­žal­i su ga do­sta da­lek­ o od kuće. Po­sta­jao je sve uz‐­
nem­ i­ren­ ij­i jer nije znao šta se zbi­va sa Jus­ ti­nom.

Ugle­dao je tada Tomi kako se po­ja­vljuj­e iz­međ­ u po­li­caj­a‐­
ca. Po­zvao ju je. Išla je prem­ a njem­ u, žur­i­la je.

– Laj­nir–san?
– Hai. Iz­nen­ ađ­ e­ni ste što me vi­di­te, de­tekt­i­vu.
– Nis­ am iz­nen­ ađ­ en­ a, rad­ o­znal­a sam. Iz­gle­da­te nek­ ak­ o
drug­ a­či­je.
Pro­tr­ljao je nad­ la­nic­ om ob­raz ob­ra­stao dla­kom.
– Iz­gled­ am li drug­ ač­ i­je zbog bra­de ili zbog toga što su mi
obraz­ i opa­lje­ni vet­rom?
– I još neš­ to – reče Tomi, za­gle­davš­ i se u njeg­ o­ve oči. –
Ovo je sreć­ an tren­ ut­ak. To što si sada do­šao, svak­ ak­ o je
znak neba. Neo­ p­hod­ an nam je tvoj stručn­ i sav­ et – klimn­ ul­a
je glav­ om lju­di­ma koji su okruž­ i­val­i Nik­ o­lu i ono po­sluš­ no
sta­do­še u stran­ u.
– Šta se ovde zbiv­ a?

– Po­veš­ ću te kod Nang­ i–sana – reče Tomi – on je unut­ra.
– Šta je sa mo­jom žen­ om? – pi­tao je Ni­ko­la. – Da li je do‐­
bro? Šta se do­go­di­lo?
Tomi baci po­gled na njeg­ a.
– Do­god­ i­lo se svaš­ ta. Ali, nem­ oj da se pla­šiš, tvo­ja žena
je nep­ o­vređ­ en­ a.
– Onda je ona unut­ra, sa Nang­ i–san­ om?
Tomi im je kr­či­la put kroz fal­ang­ u po­li­caj­ac­ a.
Po­pel­i su se step­ en­ ic­ am­ a eng­ av­ e, kroz vrat­a koja su ču‐
val­a dva po­li­caj­ca sa šle­mov­ im­ a na gla­vi i za­šti­ti­nim pr­sluc­ i‐­
ma. U ruk­ am­ a su drž­ a­li ma­šins­ ke rev­ olv­ er­e.
– Šta je to? – pi­tao je Ni­ko­la, pok­ az­ avš­ i na straž­ ar­e.
– U ratu smo, Laj­nir–sane – reče Tomi, ski­da­juć­ i ci­pe­le. –
Svi smo u ratu.
Nik­ o­la od­bac­ i svoj­e blat­njav­ e pla­nin­ ars­ ke ci­pe­le. Spu­stio
je ra­nac na ze­mlju, od­ba­cio par­ku koju je io­nak­ o ski­nuo čim
se spus­ tio sa pla­nin­ e.
– Jus­ ti­na?
Vra­ta od pi­rin­čan­ og pap­ i­ra kli­znuš­ e u stra­nu i Nang­ i pro‐­
đe kroz njih.
– Ni­ko­la! Hval­a Bogu. Molb­ e su mi usliš­ en­ e.
– Nang­ i–san – Ni­ko­la se nak­ lo­ni.
Dva čov­ ek­ a se po­zdra­viš­ e oči­ma. Tomi nije nik­ ad­ a ra­nij­e
vid­ el­a da Nang­ i­je­vo lice tako sija. Po­smat­ra­juć­ i sada taj ču‐­
des­ ni sus­ ret po­čel­a je da shvat­a po­sebn­ u vezu iz­međ­ u ta
dva čov­ ek­ a: bilo je to više od bli­sko­sti oca i sina.
– Gde je Jus­ ti­na? Gde mi je žena?
– Oti­šla je – reče Nang­ i. – Pre osam sati je od­let­el­a u
Ame­ri­ku.
Sves­ tan ko­li­ko mu je pri­ja­tel­j po­tres­ en, Nik­ o­la reče dok
ga je srce bo­lel­o.
– Zaš­ to je sada oti­šla? Šta se tamo do­go­di­lo? Tomi kaže
da smo svi u ratu.
– I jes­ mo – reče Nang­ i.
Teš­ ko se osla­njao na svoj štap sa dr­škom u obli­ku gla­ve
zma­ja. Nik­ o­la je vi­deo kako mu je umorn­ o i iz­bo­ra­no lice.

Nang­ i po­kaz­ a ru­kam­ a.
– Uđi, Ni­ko­la. Umi se ovde. Imam­ o čaja i ko­lač­ a. Imam­ o

hran­ e. Dođi u svoj­u kuću. Ješ­ ćem­ o, i ja ću ti is­pri­čat­i sve šta
se do­go­di­lo – bar onol­i­ko ko­li­ko ja znam, što, mor­am da pri‐­
znam, nije baš prev­ iš­ e.

***

Ši­sei je ima­la jed­nu je­di­nu pri­jat­el­ji­cu u ži­vo­tu. Kiku je bila
než­ na kao cvet treš­ nje prem­ a ko­jem je i do­bi­la ime – tako se
bar u prvi mah či­nil­o Ši­sei. Kiku se pri­prem­ al­a da bude gej‐­
ša. Ši­sei ju je upoz­ na­la na čas­ ov­ im­ a ple­sa. Kiku je ima­la neki
čud­ an mir u sebi – mir cvet­a koji se pri­prem­ a da otvo­ri lat­i­ce
sunc­ u ili pti­ce koja će raš­ i­ri­ti kril­a na vet­ru. Tom miru se Ši‐­
sei di­vi­la.

Kiku je mo­gla da sedi u pro­pi­san­ oj po­zi­ci­ji gej­še – sa no‐­
ga­ma sav­ i­jen­ im is­pod kuk­ o­va – mnog­ o čas­ ov­ a. Samo je po‐
mal­o po­mi­cal­a noge (malo po­mer­a­juć­ i tež­ i­nu) da bi sman­ ji­la
strah­ ov­ it­u nap­ et­ost koja se stva­ra­la u mi­ši­ći­ma i zglo­bo­vi‐­
ma.

To što je Ši­sei po­sta­la do­bra igra­či­ca, nije bila zas­ lu­ga
njen­ og ins­ trukt­o­ra ple­sa već Kiku. Ona je ot­kri­la Ši­sei taj­nu
mi­ro­van­ ja, na­uč­ i­la ju je vred­noj lekc­ i­ji koja će joj ko­ri­sti­ti to‐­
kom či­ta­vog ži­vo­ta.

Ši­sei je mi­sli­la na Kiku i mir­noć­ u kada je Dag­ las Houv pro‐­
le­teo kroz njen­ a vrat­a, razb­ iv­ši auru ti­ši­ne i raz­mi­šlja­nja koju
je ona pa­žlji­vo iz­grad­ i­la oko sebe po­sle te­lef­ons­ kog raz­go­vo‐­
ra sa brat­om bli­zanc­ em, Senđ­ i­nom.

Nji­hov krat­ak raz­go­vor, kao krv u vod­ am­ a pun­ im aj­kul­a,
oslo­bo­dio je opa­sne ali do sada do­bro kont­ro­li­san­ e elem­ ent­e
u nje­nom ži­vo­tu. Vode koje su bile mir­ne, prem­ a tome nisu
kril­e nik­ ak­ vo iz­nen­ ađ­ en­ je, od­jed­nom su po­sta­le uzn­ em­ i­ren­ e,
nes­ i­gur­ne, pune opas­ nos­ ti.

U to uz­bur­kan­ o emoc­ i­o­naln­ o more upao je Da­glas Houv.
Lice mu je zra­či­lo od tri­jumf­a, oči su mu bile is­pu­njen­ e ra­do‐­

šću zbog po­bed­ e, tako da nije pri­met­io suze koje su si­ja­le u
uglo­vi­ma Šis­ ei­­nih oči­ju.

– Do­šao sam čim sam čuo! Nis­ am mog­ ao da ver­uj­em – vi‐­
kao je i lice mu je si­jal­o od uzb­ u­đen­ ja. – To je suv­ iš­ e do­bro!
To je sav­ rš­ en­ o! Šče­pao ju je u nar­učj­e, po­čeo je da je stež­ e
tako snaž­ no da ju je to sko­ro zab­ o­le­lo. – Uple­ten u ubi­stvo!
O, Ši­sei, to je do­bro, bo­lje nego što sam ikad­ a mo­gao da za‐­
mi­slim! To mu je za onaj lov na di­vlje gu­ske na koji sam ja
bio po­slan noć­ as. – Vr­teo ju je u krug i vr­teo. – To si i pla­ni­ra‐­
la sve vrem­ e, zar ne? Isus­ e Bože. Kun­ em se da je naj­srećn­ i­ji
dan u mom živ­ o­tu bio onaj kada si ušla u moju kanc­ el­ar­i­ju!

Ši­sei je od­uv­ ek zna­la da je Houv svi­nja ali je na to bila za‐­
bo­ra­vil­a i od­gurn­ ul­a ga je da­lje od sebe, kao neš­ to što će
mož­ da moći kas­ ni­je da is­ko­ri­sti. Ni­kad­ a joj nije palo na pa‐­
met da bi Ho­uv­ o­va okrutn­ ost mo­gla da se okren­ e pro­tiv nje
lič­no.

A bio je tu, ipak, taj Dag­ las Houv koji je skak­ ao i ra­do­vao
se kao majm­ un pred dr­vet­om pun­ im ba­nan­ a. To joj se ga­di‐­
lo, ali i sti­de­la se. Nije bilo nik­ ak­ vog iz­nen­ ađ­ en­ ja u njeg­ o­voj
rea­ kc­ i­ji. Ipak, ona je samo oja­čal­a Ši­sei­­nu odlu­ku da kren­ e
put­em koji je sama za sebe odab­ ra­la. Ko­ri­sti­la je svoj bes
kao štit pro­tiv obr­ta u ži­vo­tu koji joj se do­go­dio po­sle samo
jed­nog te­lef­ons­ kog raz­go­vo­ra. Senđ­ in je do­laz­ io: bila mu je
po­treb­na. Šta je time mi­slio da kaže? Da li je njen plan time
do­ved­ en u opas­ nost? Bol­je da o tome ne raz­mi­šlja. Znal­a je
da će njen­ e hrab­ ro­sti i odlučn­ os­ ti nes­ ta­ti kao dim u let­nje
veče…

Leto. Ši­sei se po­nov­ o vrat­i­la u pro­šlost, u ono leto sa Kiku
koja je sebe po­svet­i­la tome da od svog ži­vo­ta nač­ i­ni umet‐­
nič­ko delo. Ali, nije samo to pri­vla­či­lo Ši­sei. Iz­raz­ iv­ši tako
rano žel­ju da po­sta­ne ge­i­ša, Kiku nije samo pri­hvat­i­la di­sci‐­
pli­nu i po­sebn­ o teš­ ku du­žnost, ona je is­to­vrem­ en­ o po­kaz­ i­va‐­
la čel­ič­nu vo­lju od­ba­civš­ i ro­di­te­lje i dikt­at dru­štva koje je
smat­ra­lo da u tek­ i­rei – pra­vim go­di­nam­ a, žen­sko čel­ja­de
mora da nađe od­go­var­aj­uć­ eg muš­ karc­ a da se uda za njeg­ a.
Snag­ a te odlu­ke bila je har­i­zmat­ska za Ši­sei, koja se i sama

ose­ćal­a kao auts­ ajd­ er u jed­nom dru­štvu, to­li­ko vez­ a­nom
raz­nim nor­mam­ a. Bio je to još je­dan do­kaz više vredn­ os­ ti se‐
i­šinš­ ug­ i­ja, tri­jumf­a vo­lje nad fi­zič­kim, fi­lo­zo­fi­je koju je ona
pri­hvat­i­la to­kom za­stra­šuj­uć­ ih nap­ ad­ a i de­mons­ tra­ci­ja emo‐­
ci­o­naln­ ih bura Haha–san…

– Ja sam urad­ i­la samo ono zbog čega si me ang­ a­žo­vao –
rek­ la je Ši­sei, od­jed­nom veo­ ­ma skomn­ o – šta bi, inač­ e, ti
urad­ io da si bio na mom me­stu?

– Ali, ti si to tako mud­ ro urad­ i­la – rek­ ao je Houv.
– Nau­ č­ i­la sam to od tebe – rek­ la je Ši­sei iskren­ o. – Ti si mi
dao sve što mi je bilo po­treb­no da do­bro oba­vim taj po­sao.
… dve dev­ oj­ke, Ši­sei i Kiku raz­go­var­a­le su sat­i­ma o mno‐­
gim znač­ aj­nim stva­ri­ma. Za Ši­sei su ti raz­go­vor­i bili znač­ aj‐­
ni, kao njen­ a spaj­a­nja sa Senđ­ i­nom.
»Ni­šta ne tra­je več­ i­to u ovom tu­žnom svet­u« – rek­ la je
Kiku jed­nom. – »Svet cveć­ a i vrba koji sam ja oda­bra­la stvo‐­
ren je od ilu­zi­ja, zato i nije čudo da su za mene najv­ až­ ni­ji do‐­
bar ukus i stil.« Ona je nau­ č­ i­la kako da iz­ved­ e iki, ono što
može jed­ i­no pra­va gei­­ša, da ima šika. Opet je tu bila mir­no‐­
ća usred po­kret­a, ti­ši­na usred buke, senk­ a u svet­lo­sti.
Kiku, veo­ ­ma di­sci­pli­nov­ an­ a, bila je uvek sama. Ona je žu‐­
di­la za dru­štvom, kao što neki lju­di žude za hran­ om da bi ži‐­
vel­i. Ši­sei ju je upo­znav­ al­a sa raz­nim mlad­ i­ći­ma ali nji­ma je
bilo najv­ až­ ni­je kako da se za­vuk­ u iz­međ­ u njen­ ih bu­ti­na.
Mada je Kiku bila gej­ša, ona ipak nije mog­ la sebi da do­pu­sti
da spav­ ao unao­ ­ko­lo sa svi­ma. Njen­ a rep­ u­ta­ci­ja je mor­al­a da
bude bez ijed­ne mrl­je.
U jed­nom tren­ utk­ u, obe­ma dev­ oj­kam­ a po­sta­lo je ja­sno da
lju­bav – ro­mant­ič­na lju­bav o ko­joj su pi­san­ e pri­če i komp­ o‐­
nov­ an­ e pes­ me, stva­ran­ e dra­me – ne može da bude deo nji‐­
hov­ ih ži­vo­ta ako pri­hvat­e sei­­šinš­ ug­ i i umet­nost i prin­ci­pe
koji ih akt­i­vir­aj­u. Shvat­i­le su jed­nog vrel­og let­njeg po­pod­ne‐­
va da su ti prin­ci­pi ra­zli­či­ti…
– Dra­go mi je što si to­li­ko za­do­vo­ljan – rek­ la je Ši­sei Ho­u‐­
vu.

– Za­do­vo­ljan? – Houv je drekn­ uo. – Po­bo­gu, žens­ ka gla­vo,
ja sam odu­šev­ ljen, uz­buđ­ en. Ti si reš­ i­la svoj­e i moje pro­ble‐­
me od­jed­nom. Bri­sling je bio nem­ o­guć. On nik­ ad­ a nije bio
za­do­vol­jan onim što sam mu dav­ ao. Uvek je že­leo više. Ni‐­
sam že­leo da se saz­ na za njeg­ o­vo njuš­ kan­ je po Džon­son in‐­
sti­tu­tu.

– Čemu is­tra­ži­van­ je? – pi­ta­la je Ši­sei. Mir ko­ko­roa, sama
srž nje­nog bića. Svet se okret­ao oko svoj­e ose u tom tren­ u.

– Zar ti nije jas­ no? – od­go­vor­io je Houv pi­ta­njem. – Uči­nio
bih sve što bih mog­ ao da ga do kraj­a uniš­ tim. Ja se ne igram
s Brend­ ing­ om. Mi­slim da shvat­aš. Ja sam se udal­jio od te
oper­ac­ i­je. Bri­sling je vo­dio ra­čun­ a o tome. Ali, Brend­ ing je
po­stao sves­ tan da mu se neš­ to sprem­ a. Ovo je sada fant­a‐­
stič­no: jed­ an i dru­gi su nes­ ta­li sa scen­ e jedn­ im udar­cem. Za‐­
bo­ra­vi na eko­lo­ge sa ko­ji­ma ra­diš. Tra­ćiš svoj­e dra­go­cen­ o
vrem­ e. Po­što sada znam da je go­to­vo sa Brend­ ing­ o­vom po­li‐­
tič­kom kar­i­jer­om, že­lim da ra­diš za mene.

Ši­sei je po­mi­sli­la kako je njem­ u lako da je dig­ne iz po­lo­ža‐­
ja roba.

– Mo­gao bih stal­no da kor­i­stim tvoj tal­en­ at. Šti­ti­la bi me
od opa­snos­ ti, čuv­ al­a bi moje po­dručj­e kao do­bro is­tren­ i­ran­ i
mas­ tif. Prep­ la­ši­la bi svak­ o­ga ko bi po­kuš­ ao da nas­ r­ne na
mene.

Ši­sei je mi­sli­la Kako je opa­sno pret­po­sta­vlja­ti tako neš­ to.
Srećn­ a sam što sam odavn­ o nau­ č­ i­la tu lekc­ i­ju…

Bilo je neš­ to drug­ o kod Kiku što je pri­vla­či­lo Ši­sei kao
mag­net. Bila je toga sves­ na pre nego što je jed­ne noći naš­ la
zgod­nog mlad­ og sam­ ur­ajs­ kog rat­nik­ a kako kleč­ i na tat­a­mi­ju,
u dnev­noj sobi Ki­kui­­ne kuće. Srce je pres­ ta­lo da joj kuca,
pret­vo­ri­lo se u teč­nost koja je pret­i­la da is­tek­ne iz njen­ og
tela zbog nez­ em­ alj­ske le­po­te mla­dog rat­nik­ a. A taj rat­nik je
bila Kiku!

Kiku se osmehn­ ul­a kad je vi­del­a iz­raz pri­ja­te­lji­či­nog lica.
»I to je gei, umet­nost gei­­ši« – rek­ la je. Okret­al­a je gla­vu
levo–de­sno da bi Ši­sei vi­del­a kako je do­te­ra­na. – »Da li ti se
sviđ­ a? Kažu da samo žene mogu da uspeš­ no od­i­graj­u muš­ ku

ulog­ u na scen­ i jer je­di­no –žene imaj­u či­sto­tu i sav­ rš­ ens­ tvo
koje se zah­ te­vaj­u od her­o­ja. Kako iz­gle­dam?«

Iz­gle­da­la je više nego fant­a­stič­no: nat­er­a­la je Ši­sei da se
zal­ju­bi u nju. Bila je to još jed­na važ­ na lekc­ i­ja koju je Ši­sei
nau­ č­ i­la od Kiku: po­sto­ji samo jed­na stvar koja je u ži­vo­tu va‐­
žni­ja od umet­nos­ ti a to je ko­ko­ro – srce stva­ri. Kont­ro­li­san­ a
umetn­ ost, kont­ro­li­san­ je ilu­zi­ja do­pu­šta ono­me ko se u tome
iz­veš­ ti da kont­ro­li­še mi­sli i emo­ci­je lju­di. To je za žene bio vr‐­
hun­ ac moći, ide­al kome svak­ o treb­ a da po­svet­i ži­vot. Bila je
to, u stvar­i, spo­lja­šnja man­ i­fes­ ta­ci­ja sei­­šinš­ ug­ i­ja, tri­jumf­a
vol­je…

Ko­ri­steć­ i iki, tako da on nije mo­gao da vidi iza njen­ e fas­ a‐­
de šta u stvar­i mi­sli i ose­ća, Ši­sei reče:

– Ti me ne že­liš, Ho­uv­ e – okren­ ul­a se i po­šla da sipa piće
sebi i njem­ u. Bilo joj je po­treb­no da se smir­i, da pri­kup­ i tam‐­
ne kut­o­ve svo­je psi­he, da se is­pun­ i snag­ om, da dođe do
ono­ga što joj je bilo po­treb­no, ko­rak po ko­rak.

– Šta ho­ćeš? Vi­ski? Vot­ku? – pi­ta­la je.
– Vot­ku – reče Houv – mo­gao bih da po­pi­jem ga­lon vot­ke
a no­ćas, kada je Brend­ ing za­ključ­ an u ćel­i­ji, mi ćemo slav­ it­i.
Nap­ i­ću se k’o zem­ lja jer su sada svi moji pro­ble­mi reš­ en­ i.
… Ši­sei je shvat­i­la da bi, uz svoj dar i vrat­a koja otvar­a
Kiku, mog­ la da po­sta­ne najs­ lavn­ ij­a gei­­ša u Jap­ a­nu. Ali
čemu? Moć koju je mo­gla da stek­ne u tim krug­ o­vi­ma bila je
ogra­ni­čen­ a. Nje­na pub­ li­ka bi bila prem­ al­a da za­do­vo­lji njen­ u
že­lju za vla­dan­ jem. Mada je mo­gla da za­bav­ lja i da uti­če na
bo­gat­e i moćn­ e, to su ipak bili samo po­jed­ inc­ i. Po­zorn­ ic­ a ge‐­
i­še je bila prem­ al­e­na. Ši­sei je mor­a­la da se po­jav­ i na ši­roj
scen­ i.
A tu je bio i Senđ­ in o kome je treb­ al­o da mi­sli. Znal­a je da
on nik­ ad­ a ne bi do­pu­stio da ona po­svet­i ži­vot svet­u vrbe.
Imao je gen­ ij­al­ni plan i ona je bila deo tog pla­na.
Ko­li­ko puta joj je kas­ nij­e po­nav­ ljao: »Ši­sei, ne mogu to da
oba­vim bez tebe.« Te reči, pro­šap­ u­tan­ e u de­li­kat­nu školj­ku
njen­ og uha, mo­gle su samo da po­već­ aj­u bol koji joj je nan­ o‐­

sio boc­kaj­u­ći je igla­ma s mas­ ti­lom sat­i­ma, dan­ im­ a, ned­ e­lja‐­
ma, mes­ ec­ i­ma.

Houv je pro­suo pola pića po ko­šul­ji, to­li­ko je bio uzb­ u­đen.
Ši­sei je mo­ral­a da mu sipa drug­ o. U međ­ uv­ rem­ en­ u je skin­ uo
ko­šul­ju i krav­ at­u. Sada, nag do po­ja­sa, po­segn­ u za svo­jom
čaš­ om.

Ši­sei je raz­mi­šlja­la o sebi na po­zor­nic­ i okup­ a­noj svet­lo­šću
ref­lekt­o­ra, zap­ al­je­noj obož­ a­van­ jem mlad­ ih Jap­ an­ ac­ a. Kao da
je i sada vid­ e­la tu že­lju i to obo­ža­van­ je u oči­ma ovog čo­ve‐­
ka. Oset­i­la je za­do­volj­stvo zbog toga ali on je bio tako gro‐­
zan da sada nije že­lel­a ni­šta drug­ o nego da ga se što pre
otres­ e i da što pre za­vrš­ i ovu šar­ad­ u koju je bila pri­mor­an­ a
da igra.

On je is­kap­ io piće, pri­vuk­ ao ju je k sebi, gurn­ uo joj je svo‐­
je lice sas­ vim bli­zu. Dah mu je smr­deo na alk­ o­hol i trul­ež.
Zav­ rt­e­lo joj se u gla­vi od njeg­ o­vog daha, od njeg­ o­ve gru­bo‐­
sti, kao da je to uti­cal­o na nju slič­no ra­di­jac­ i­ji u Nag­ a­sak­ ij­u
koja je uti­cal­a na Haha–san.

Než­ no se oslo­bo­di­la iz njeg­ o­vog nes­ pret­nog za­gr­lja­ja i re‐­
kla:

– Zaš­ to ne sač­ ek­ am­ o sa pro­sla­vom dok moj po­sao ne
bude oba­vljen do kraj­a?

Houv se zag­ le­dao u nju.
– Kako to mi­sliš? Sve je go­to­vo. Brend­ ing je u za­tvo­ru.
– Ali, još niš­ ta nije do­kaz­ an­ o i neće biti dok ja ne okon‐­
čam po­sao – osmehn­ ul­a se, mi­sleć­ i na po­zor­nic­ u ko­jom je
vlad­ a­la dok Senđ­ in nije doš­ ao po nju. – Žel­iš da zav­ rš­ im ono
što sam po­čel­a, zar ne? Zato me pla­ćaš. Žel­iš da sve bude
do­kaz­ an­ o i da nema pri­li­ke za bež­ a­nje, da ne može ni­šta da
se pro­men­ i.
Houv klimn­ u glav­ om, ne shvat­a­juć­ i sa čim se slaž­ e…
… jed­nog dana Ši­sei je oti­šla kod Kiku kući. Vi­de­la je da je
Kiku oti­šla. Nije do­la­zi­la na čas­ ov­ e ple­sa već ned­ el­ju dana.
Nije bilo ni tra­ga od njen­ ih ro­di­tel­ja i ses­ tar­a. Sel­ja­ci koji su
sada sta­nov­ al­i u toj kući poj­ma nisu ima­li ko je tu ži­veo ra­ni‐­
je. Kuća je bila pra­zna kada su se oni usel­i­li pre tri dana u

nju. Kao da Kiku i njen­ a po­ro­di­ca nisu nik­ ad­ a po­sto­jal­i, kao
da su bili plod Ši­sei­­ne maš­ te. To je bilo nem­ o­gu­će. Ali, kak­ vo
je dru­go ob­ja­šnjen­ je po­sta­ja­lo? Ši­sei­n učit­el­j ple­sa nije obra‐­
ćao pa­žnju na njen­ a pi­ta­nja kuda je Kiku oti­šla. Kada je za‐­
mo­li­la Haha–san da se rasp­ i­ta po kom­ši­luk­ u šta se do­go­di­lo,
nije mo­gla da saz­ na ni­šta šta se zbi­lo sa po­ro­di­com. Ali,
Haha–san je lag­ a­la…

Ho­uv­ ov­ i dla­nov­ i su osta­vil­i vlaž­ ne tra­go­ve na glat­koj po‐­
vrš­ i­ni bara dok je ček­ ao dru­go piće. Tres­ ao se od uz­buđ­ e­nja.
Po­čeo je da se smej­e.

– Nije znao šta mu se sprem­ a kada sam tebe po­slao da
mu smrs­ iš konc­ e. Jadn­ i Brend­ ing – reče pro­muk­ lim gla­som.

Ši­sei je nas­ ta­vil­a da mu se osmeh­ uj­e, po­nov­ o po­kaz­ uj­u­ći
svoj tal­en­ at, sav­ r­šen­ a iko­na, dok se njen­ a bu­dućn­ ost ja­sno
vid­ el­a kao odraz u baz­ en­ u…

Kako to da je Haha–san lag­ al­a? Lag­ al­a je, jer ona ne
samo da je znal­a kuda je Kiku oti­šla već i ko ju je po­slao na
taj put. Zaš­ to? Ši­sei je shvat­i­la mnog­ o go­di­na čas­ nij­e, kada
je već bilo kas­ no, kada joj je ži­vot već bio to­li­ko pro­men­ jen
da sve to i nije bilo važ­ no.

Haha–san više nije mog­ la da trpi snaž­ nu vezu koja se for‐­
mi­ral­a iz­međ­ u Ši­sei i Kiku. Zato je nar­ed­ i­la sens­ ei­u da je
oslo­bo­di stra­ha. Mi­sli­la je samo na sreć­ u Ši­sei. Ona je žel­el­a
da njen­ a deca budu srećn­ a a sve drug­ o nije bilo važ­ no, zato
se i žr­tvo­val­a da bi ih po­di­gla kao što bi ih po­di­za­la njen­ a se‐­
stra da je imal­a trab­ ro­sti i sna­ge.

Sreć­ a se nije ra­čun­ al­a. Haha–san nije bila baš nač­ i­sto šta
bi to mo­glo da bude sreć­ a. Mada je, mož­ da, u de­tinj­stvu na‐­
slu­ti­la šta bi to mo­glo da bude, sve je to uniš­ ten­ o atoms­ kom
eks­ plo­zi­jom koja je od­nel­a njen­ u por­o­di­cu u Nag­ as­ ak­ ij­u.

Ži­vot se ob­rač­ un­ ao sa Haha–san pre nego što je bila
spremn­ a da ga pri­hvat­i. Iz­vio je njen­ u nef­orm­ i­ra­nu lič­nost,
pri­vez­ ao ju je za kat­ar­ku duž­ nos­ ti. U tom pro­ces­ u njen­ o srce
se pret­vo­ri­lo u led. A onda je, sa svak­ im nap­ a­dom, bi­val­o
raz­bi­jen­ o na des­ et hi­lja­da de­lo­va.

Ši­sei to, nar­avn­ o, ni­šta nije znal­a u vrem­ e kada je Kiku
nes­ ta­la, a i da je­ste to ne bi nap­ ra­vil­o nik­ ak­ vu ra­zli­ku. Ona
ne bi shvat­i­la, niti bi bila spo­sob­na da opro­sti, seb­ ič­nost
Haha–san koju je ona sak­ ril­a pod form­ om al­trui­­zma. Ona bi
urad­ i­la što je nam­ er­i­la da urad­ i jer je nje­na staz­ a bila za­crt­a‐­
na, karm­ a.

Kao i Senđ­ in pre nje, i ona je nap­ us­ ti­la gnez­ do, svet­i­li­šte,
skro­viš­ te, za­tvor u kome je bila od dana kada se ro­di­la.

Haha–san i sens­ ei su oti­šli iz njen­ og ži­vo­ta. Ali, nisu bili
zab­ o­rav­ ljen­ i. Ni­kad­ a neće ni biti.

Ši­sei, gle­da­juć­ i Ho­uv­ a, reče:
– Ostan­ i ovde. Po­zva­ću tvog voz­ a­ča Majk­ a da te od­ved­ e
do kola.
Houv je od­mah­ i­vao glav­ om.
– Majk je noć­ as slo­bo­dan.
Ši­sei je to, nar­avn­ o, već znal­a.
– Pa, ne mo­žeš da osta­neš ovde – rek­ la je i sag­nul­a se da
ga po­dig­ne sa poda – ja ću te po­ves­ ti kući.

***

Ni­ko­la reče:
– Ako je Jus­ ti­na oti­šla u Vest Bej Bridž, mor­am da idem za

njom.
Sa­vio je pi­samc­ e koje mu je Jus­ ti­na osta­vil­a. U njem­ u nije

niš­ ta pi­sal­o šta se do­go­di­lo ili kako se ona ose­ća. Samo je
nap­ i­sal­a kuda ide. Nap­ i­san­ o je kao da oček­ uj­e da ga ni­kad­ a
više neće vid­ e­ti.

Nang­ i i Tomi iz­men­ jaš­ e po­gle­de.
– Dok ne ot­kri­je­mo sve o do­ro­kus­ ai­u, mi­slim da to ne bi
bilo mu­dro – reče Nang­ i.
On je već rek­ ao Ni­ko­li sve što je znao: is­pri­čao mu je sve
o nap­ ad­ u komp­ jut­er­skog vir­us­ a na cent­ral­ni si­stem komp­ a‐­
nij­e. Rek­ ao mu je sve o sum­njam­ a koje o njem­ u gaje Kus­ un‐­
da Ikuz­ a i Nami. Go­vor­io mu je o svoj­oj ide­ji da uved­ e dru­gu
kom­pan­ i­ju u sav­ ez, pri­čao mu je o inf­orm­ ac­ i­ja­ma koje je sa‐­

kup­ io Pak Rat o vezi iz­međ­ u Ikuz­ e i Ki­lan Oro­ši, kćerk­ e pred‐­
sed­ni­ka Nak­ an­ oa.

– Ni­sam se već tri dana čuo sa Pak Rat­om – rek­ ao je Nan‐­
gi – po­kuš­ av­ am­ o da ga nađ­ e­mo.

– Ali, šta se ovde do­go­di­lo? – pi­tao je Ni­ko­la. – Još mi nisi
rek­ ao…

Nang­ i mahn­ u ru­kam­ a. Ustao je. Noge su mu se ukrut­i­le
jer je hram­ ao više nego obič­no kada je kren­ uo nap­ o­lje i po‐­
čeo da obi­la­zi kuću. Bilo je još više po­li­caj­a­ca po­red dr­već­ a i
iz­međ­ u žbun­ ov­ a. Svi su imal­i spe­ci­jal­nu oprem­ u.

Nang­ i po­kaz­ a tamn­ u fle­ku na tlu koja je bila oi­vič­ en­ a be‐­
lom kred­ om. Klim­nu za­tim gla­vom Tomi, koje iz­vad­ i crno–
bele fot­o­gra­fi­je.

Ni­ko­la ih uze. Bile su to slik­ e s is­tra­ge.
– Ko je to?
– Čov­ ek po ime­nu Han Kav­ ad­ o – reče Nang­ i. – On je bio
jed­ an od Pak Rat­o­vih lju­di. Vrlo do­bar. Na moj za­htev, Pak
Rat ga je po­sta­vio da pra­ti Jus­ ti­nu..
Ni­ko­la po­di­že gla­vu:
– Da je čuva.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Mada ni­sam stvar­no ver­o­vao da je ona bilo u kak­ voj
opa­snos­ ti, predo­ ­seć­ ao sam da će biti…
– Pro­klet­stvo, šta se ovde do­go­di­lo?
– Do­go­dio se do­ro­kus­ ai – reče Tomi – on je bio ovde sa
tvo­jom žen­ om. Ne znam­ o šta se do­go­di­lo sem da ih je Han
Kav­ ad­ o vid­ eo. Do­ro­kus­ ai je po­stao sves­ tan njeg­ o­ve bli­zi­ne –
kucn­ ul­a je po sli­kam­ a. – To je rez­ ul­tat.
– A Jus­ ti­na?
– Nep­ o­vređ­ en­ a – reče Tomi – ko­li­ko ja mogu da odred­ im.
– Šta to znač­ i? – Ni­ko­la se okren­ uo Nang­ i­ju. – Zar te nije
naz­ va­la?
– Nije – reče Nang­ i. – Ja sam saz­ nao tek kada su lju­di s
aero­dro­ma naz­ va­li Jaz­ av­ a–sana i upoz­ o­ri­li ga da je nap­ us­ ti­la
ze­mlju.

– Ljud­ i na aero­dro­mu upoz­ o­ren­ i su još ran­ ij­e na vas dvo­je
kada smo mi­sli­li da po­sto­ji opas­ nost od Crv­ en­ e arm­ i­je – ob‐­
jas­ nil­a je Tomi – htel­i smo da pra­ti­mo tebe i tvo­ju ženu.

Ni­ko­la je vrat­io fo­to­graf­i­je.
– To je onda to. Ja ću poći za njom. Mo­ram da znam da li
je do­bro. Mor­am da bud­ em sa njom.
Nang­ i reče:
– Ma ko­li­ko sao­ ­seć­ am sa to­bom, Ni­ko­la, mor­am da ti se
usp­ ro­ti­vim. Ti znaš da je ona kren­ ul­a tvo­joj kući u Vest Bej
Bridž. Obi­čan tel­e­fons­ ki po­ziv rek­ ao bi ti šta se do­ga­đa. S
drug­ e stran­ e, po­treb­ an si ovde. Do­ro­kus­ ai je ovde. Tu je rat.
On je oči­gled­no po­kuš­ ao da te se do­čep­ a prek­ o Jus­ ti­ne. Zar
ne vi­diš da je do­bro što je ona oti­šla da­lje iz rat­ne zone? Ho‐­
ćeš li da je stvarn­ o vrat­iš u tu opa­snu oblast? A to ćeš uči­ni­ti
ako je prat­iš do kuće.
»Prat­iš do kuće.« Ni­ko­la se pi­tao za­što mu se ta reč­ en­ i­ca
urez­ al­a u pam­ et. O, Isus­ e!
Odvo­jio se od njih i kren­ uo prem­ a svoj­oj dvor­a­ni za ve‐­
žba­nje. Od­gurn­ uo je po­klo­pac na podu, klekn­ uo i gurn­ uo ta‐­
tam­ i da­lje od sebe. Tomi i Nang­ i su ušli u salu i bu­lji­li su u
njeg­ a.
Po­seg­nuo je ruk­ om u rupu i naš­ ao je kut­i­ju. Iz­vad­ io ju je.
Kada ju je otvo­rio, vi­deo je da je šest smar­ad­ga nes­ tal­o a da
je pla­vi som­ ot is­kid­ an.
– Isus­ e Bože – šapn­ u Ni­ko­la – to je žel­eo. Sma­rag­de. Kan‐­
za­cu je bio u prav­ u. Bili su mu pot­reb­ni. Ali, za­što?
Bilo je ja­sno da je do­ro­kus­ ai nek­ ak­ o nag­ o­vo­rio Jus­ ti­nu da
mu po­kaž­ e gde su skriv­ en­ i smar­ag­di. Nije je kriv­ io. Uz po‐
moć dor­o­kus­ ai­a, Jus­ ti­na je bila besp­ o­moćn­ a.
Ni­ko­la je zah­ val­io pro­viđ­ en­ ju koje ga je nat­e­ra­lo da raz­de‐­
li smar­ag­de. Bar je preo­ ­stal­ih de­vet smar­ag­da bilo be­zbed‐­
no. Za sada. Se­ćao se da ga je Jus­ ti­na vid­ e­la kako zav­ ij­a pa‐­
ket­ić. Da li je vi­de­la adres­ u? Čak i da nije, mo­gla je da se do‐­
set­i. Ona je mo­gla znat­i, čak i ako nije, ona je zna­la kome je
po­slao smar­agd­ e na čuv­ an­ je.
Ni­ko­la ustad­ e.

– Mor­am da idem – reče – mor­am da nađ­ em Jus­ ti­nu.
– Ispravk­ a – reče Nang­ i – ti, najp­ re, mo­raš da čuv­ aš sebe.
Neć­ eš moći da sač­ uv­ aš Jus­ ti­nu niti komp­ a­nij­u koju ti je njen
otac po­ver­io ako bud­ eš mr­tav.
– Kak­ ve veze imaj­u Tom­kin ind­ u­stri­je s ovim?
– Imaj­u i te kak­ ve – reče Nang­ i – to je deo rata. One su
nap­ ad­nut­e zaj­ed­no sa Sato int­er­neš­ en­ el­om, baš onak­ o kao
što je do­ro­kus­ ai nap­ ao tebe.
Nik­ o­la je još uvek gled­ ao sumn­ ji­čav­ o u Nang­ i­ja.
– Sluš­ aj me – reče Nang­ i – bar me sas­ luš­ aj pre nego što
bilo šta odlu­čiš.
Nik­ o­la klim­nu glav­ om.
Tomi po­gle­da prem­ a vrat­i­ma. Nek­ o­li­ko čuv­ ar­a je bilo suv­ i‐­
še bli­zu, tako da su mog­ li da čuju raz­go­vor.
– Mi­slim da bi­smo mor­a­li da nas­ ta­vim­ o di­skus­ i­ju na ne‐­
kom dru­gom mes­ tu – rek­ la je.
Dub­ o­ko u kući, u pri­vatn­ im odaj­a­ma gde nije do­pu­šten­ o
po­li­ci­ji da uđe, sed­ el­a je Umi u sobi šest tat­a­mi­ja. Kad su
njih tro­je ušli, ona je ustal­a i sprem­ i­la se da ih ostav­ i da raz‐­
go­var­a­ju. Nang­ i ju je za­us­ tav­ io.
– Neo­ p­hod­na si nam ovde – rek­ ao je, i Umi je opet sela.
Svi su se sada smes­ ti­li na ta­ta­mi pa se Nang­ i obra­ti Nik­ o‐­
li.
– Čak i pre što si se suk­ o­bio sa do­ro­kus­ ai­­em, Umi je pred‐­
o­set­i­la opa­snost. Ona je vid­ e­la tamu kako se form­ i­ra iza
noći. Ona je ose­ti­la praz­ ni­nu i vel­i­ko zlo koje će za­pret­i­ti sta‐­
bil­nos­ ti svet­a. Čula je glas Žene pa­uk­ a od Ame­rind­ i­an Hopi.
Oset­i­la je da do­laz­ i led. Hopi ver­u­je da Žena pauk diže svoj
glas samo kad se naj­a­vljuj­e vel­i­ko zlo. Glas Žene pa­uk­ a
okreć­ e se pro­tiv dru­gog svet­a, onog koji je bio pre ovo­ga, sa
nam­ er­om da uniš­ ti nje­go­ve zle sta­novn­ i­ke.
Tomi je bila fa­sci­ni­ran­ a.
– Šta to sve zna­či?
Umi je okren­ ul­a svoj­e lepo, či­sto lice prem­ a njoj i rek­ la je:
– Nem­ ez­ is Žene pau­ k­ a je bu­dan i akt­i­van. Ona pret­i tki­vu
ži­vot­a. Mogu da čuj­em ko­ra­ke. Oni odz­ va­njaj­u kao zvon­ o.

– Umi ose­ća do­ro­kus­ ai­a – reče Nang­ i – oset­i­la ga je one
noći, ose­ća ga sada. Vi­diš, Nik­ o­la, mi­to­vi su prep­ le­ten­ i kao
gra­ne dr­već­ a, sta­rog i is­kri­vlje­nog i šire se iz jed­nog izvo­ra.
Sumn­ jao sam da je po­sto­jal­a veza iz­međ­ u lič­nog nap­ a­da do‐­
ro­kus­ ai­a na tebe i nap­ ad­ a Nami na fir­mu Sato. Ako si ti bio
Širo ninđ­ a bio si, da­kle, besp­ o­mo­ćan u ratu koji je bio na
vrat­i­ma. Bio sam, dak­ le, u prav­ u.

Zać­ ut­ao je, pa je nas­ ta­vio.
– Nami je nap­ ao nas – Sato i Sfinks – u tvom od­sus­ tvu. Ne
ver­u­jem da je to ko­inc­ i­denc­ i­ja. Ikuz­ a me je gur­nuo u ugao a
ja sam bio ubeđ­ en da sam naš­ ao nač­ in da ga prev­ ar­im. Pre‐­
uz­ ev­ši Nak­ an­ o ind­ u­stri­je, bio sam ubeđ­ en da ću zav­ ar­a­ti
Nami i za­dr­ža­ti tebe kao part­ner­a. Nji­hov cilj je bio jed­ i­no
Ode­lje­nje za ra­zvoj i is­tra­ži­van­ je koje sam go­di­nam­ a neg­ o‐­
vao. Mis­ lio sam da sam naš­ ao nač­ in da po­stig­nem kont­ro­lu
nad Na­kan­ om, ubac­ ivš­ i jed­nu nev­ i­dlji­vu klau­ z­ ul­u u ugo­vor.
Očig­ led­no je da je Ikuz­ a rač­ un­ ao na to. Juče sam preg­ le­dao
ugov­ or­e. Tačn­ o, ja sam do­bio Nak­ an­ o, ali Nak­ an­ o je sada
samo praz­ na školj­ka u ko­joj nema nič­ eg vredn­ og. Ode­lje­nje
za raz­ voj i is­traž­ i­van­ je je, pre nek­ o­li­ko ned­ e­lja, pre­ba­čen­ o u
man­ ju kom­pan­ ij­u koja ima neke za­rđa­le ra­fi­ner­i­je. Ta komp­ a‐­
nij­a nije pot­pad­ al­a pod ugov­ or o spaj­a­nju. Ja je ne po­sed­ u‐­
jem i ni­kad­ a je neću pos­ ed­ o­vat­i.
– Onda je čit­av dog­ o­vor bio samo po­dval­a? – reče Nik­ o­la.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Bio sam uvuč­ en u rat a da to nis­ am ni znao. Sada shva‐
tam uvlač­ en­ je Nam­ i­ja u Nak­ an­ o in­du­stri­je. Nami je ko­ri­stio
Nak­ an­ o kao mam­ ac da nas nav­ uč­ e, Nik­ o­la.
– Ali, ti sada po­sed­ u­ješ veći deo Nak­ an­ oa – reče Nik­ o­la.
– Ne po­sed­ u­jem niš­ ta vred­no – reče Nang­ i mr­zo­volj­no – u
stvar­i, Nak­ an­ o će ove go­di­ne biti u gub­ it­ku za čet­i­ri sto­ti­ne
mi­li­o­na jena bez svog Ode­lje­nja za raz­ voj i is­tra­ži­van­ je. To
sve pret­i Sato in­ter­neš­ en­ el­u a, isto tako, i Tom­kin in­du­stri­ja‐­
ma. Boj­im se da ću mo­ra­ti da po­tra­žim po­moć na dru­goj
stran­ i.
– Mi­sliš od Nam­ i­ja?

Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Mo­žeš da se klad­ iš da je Nami sprem­ an i spo­sob­ an da
mi po­mog­ne, ali to neće biti po­moć i spaš­ av­ an­ je već preu­ z­ i‐­
man­ je, kao što se do­go­di­lo Nak­ an­ ou.
– Glu­post – reče Ni­ko­la – mož­ eš da se obrat­iš Tomk­ in­ o‐­
vom međ­ un­ ar­od­nom pred­ uz­ eć­ u, mož­ em­ o da do­bi­jem­ o po‐­
zaj­mi­cu…
Ali, Nan­gi je već odm­ ah­ iv­ ao glav­ om.
– Zar mi­sliš da Ikuz­ a to nije pred­vid­ eo? MITI za­bra­njuj­e ja‐­
pans­ kim kom­pa­nij­am­ a da uzi­­maj­u poz­ aj­mi­ce od stran­ ih fir­mi
i ban­ ak­ a – MITI je, uz Nami bio najm­ oćn­ i­ja org­ an­ iz­ ac­ i­ja u Ja‐­
pan­ u jer ako bi ja­pans­ ka fir­ma pro­pal­a preu­ z­ el­i bi je stranc­ i
a to je neš­ to što MITI, i na­ravn­ o Nami, ne mogu da do­pus­ te.
Ako neš­ to brzo ne uči­nim­ o da za­us­ ta­vim­ o krv­ ar­en­ je, obe
naše kom­pa­nij­e biće u opas­ nos­ ti i po­nuđ­ e­ne na pro­da­ju. A
to je neš­ to za čim i žudi Kus­ und­ a. On želi taj­nu Sfinks T–
PRAM komp­ ju­ter­skog čipa. Ali, to je naše vla­sni­štvo koje čak
ni Nami ne može da nam uzme. Tako je Kus­ und­ a reš­ io da
nas ot­kup­ i. Kada nas jed­nom bude po­sed­ o­vao ima­će i taj­nu
T–PRAM–a – Nang­ i uz­dahn­ u. – Žao mi je Nik­ o­la–san.
– Istor­ij­a – reče Ni­ko­la – ko­ri­sti jed­ i­no ako se njom služ­ i­mo
kao lekc­ i­jom za sad­ a­šnjost.
– Hai – da – Nang­ i se dub­ o­ko nak­ lo­ni. Bio je zah­ val­an za
Ni­ko­li­no raz­ u­mev­ an­ je. Raz­ u­mev­ an­ je jap­ ans­ kog. – Sad­ a­šnjost
je ono čime sada treb­ a da se poz­ a­bav­ im­ o.
– Opro­sti­te, Nang­ i–san – ubac­ i­la se Tomi – ali, tu je još do‐­
ro­kus­ ai koga ne smem­ o da za­bo­ra­vi­mo.
– Da – reče Nang­ i – do­ro­kus­ ai. Znam­ o neš­ to više o njem­ u
sada, Ni­ko­la – on je opi­sao odla­zak u Svi­le­ni drum i šta su
tamo ot­kri­li – vezu iz­međ­ u si­lo­van­ ja–ubis­ tva Mar­i­ko, ple­sač­ i‐­
ce, i dr Han­ am­ i­ja, ko­jeg je do­ro­kus­ ai svak­ ak­ o ucen­ ji­vao.
– To je tač­no – reče Ni­ko­la i is­pri­ča im kako je shvat­io u
kak­ vom se stan­ ju nal­az­ i i kako je do­ro­kus­ ai, u stvar­i, otro­vao
njeg­ ov moz­ ak ili je­dan njeg­ ov deo.
– Imam­ o još neš­ to više – reče Nang­ i – mi sada zna­mo ko
je do­ro­kus­ ai. On…

U tom tren­ utk­ u u sobu uđe unif­orm­ i­san­ i po­li­caj­ac. To­li­ko
mu se žu­ri­lo da se nije dr­žao uob­ i­čaj­en­ ih ri­tua­ l­a. Samo je
gur­nuo pa­pir Tomi u ruku. Kad ga je pro­či­tal­a, ona je preb­ le‐­
de­la.

– Šta je bilo? – upi­ta Nang­ i.
– On je nes­ tao, Nang­ i–san – reče Tomi za­prep­ aš­ ćen­ a.
– O kome gov­ o­ri­te? – pi­tao je Nik­ o­la.
– O dor­o­kus­ ai­u – reče Tomi.
– Njeg­ o­vo ime je Senđ­ in Omuk­ e – reče Nang­ i – on je ko‐­
mand­ ant u po­li­ci­ji. Bar je to bio dok se nije naš­ ao sa Jus­ ti‐­
nom. Jut­ros se nije ja­vio na po­sao. Do­go­di­lo se neš­ to čega
mi ni­smo sves­ ni…
– Tanđ­ i­an je pol­i­caj­ac? – za­prep­ a­stio se Ni­ko­la.
– Da – reče Tomi – on mi je bio šef. Zato je tako lako mo‐­
gao da pro­tur­a la­žne in­form­ ac­ i­je o tome kako Cr­ven­ a ar­mi­ja
želi da vas ubi­je. – Mahn­ ul­a je po­ruk­ om.
– Znam­ o kuda je oti­šao. Ju­tros rano je uhvat­io avio­ n, ko­ri‐­
ste­ći la­žan pas­ oš i do­kum­ ent­a. To i nije tako teš­ ko, kada zna‐­
mo kak­ vu moć pos­ ed­ u­je.
– Kuda je Omuk­ e kren­ uo? – pi­tao je Nang­ i.
– U Ame­ri­ku – u To­mi­nom gla­su se oseć­ ao užas – u Nju‐­
jork.
Nik­ o­la je samo krikn­ uo:
– Jus­ ti­na!

***

Skand­ rel je dr­žao apar­at u ruci i pi­tao se šta će sa tim. Pro­u‐­
čav­ ao je to čudo teh­ni­ke užas­ nut­om očar­a­noš­ ću čo­vek­ a koji
drži škor­pi­o­na na dlan­ u ruke.

Naš­ ao je apar­at u đu­bret­u u sus­ ed­nom sta­nu. Bilo je krvi,
tam­ne i suve nal­ik na pro­sut­o vino, vi­deo je i neke ko­mad­ i‐­
će, najv­ er­o­vat­nij­e ko­sti, ali Skand­ rel nije bio si­gu­ran. On je
bio struč­njak za kom­pjut­er­e a ne za anat­o­mi­ju.

One noći kada je Ki­lan doš­ la kod njeg­ a, čuo je kako je ne‐­
što tupo uda­ri­lo u sus­ ed­nom stan­ u pa je hteo da po­gle­da šta

je to. Bio je to čud­ni zvuk, utol­i­ko pre jer je znao da je stan
pra­zan. Pri­ča­lo se da je neki oja­bun Jak­ uz­ e kup­ io taj stan za
svo­ju kćerk­ u. Po­čeo je da ga sređ­ uj­e, ali onda mu se neš­ to
nije do­pa­lo kako gra­đe­vins­ ki pred­ uz­ i­mač radi. Stan je sada
bio sav raz­ru­šen i u njem­ u nije mo­glo da se živi. Pi­tao se šta
li je to mo­glo da lupi u pra­znom stan­ u.

San je pro­bud­ io Skand­ rel­a tog jut­ra. Nije se seć­ ao šta je
san­ jao ali je onaj udar­ac dao te­ži­nu njeg­ o­vom snu i on se
pro­bu­dio okup­ an u znoj­u.

Mož­ da je uprav­ o zbog tog sna i odlu­čio da preg­ le­da su‐­
sed­ni stan ali je ipak sač­ e­kao da svan­ e i da Ki­lan ode svo­joj
kući. Sač­ ek­ ao je da odu i kom­ši­je na po­sao i da zgra­da osta‐­
ne mir­na kao zap­ adn­ jačk­ a crk­ va.

Ula­zna vrat­a nisu bila za­ključ­ an­ a što je već bilo čud­no.
Skand­ rel je sebe za­mi­šljao kako, kao de­tekt­iv na fil­mu, upa‐­
da u opa­snu zonu: dev­ oj­ka u hal­ji­ni od cr­nog mo­ar­ea ulaz­ i u
njeg­ o­vu kanc­ el­a­ri­ju, puši ci­gar­et­u, moli ga da sle­di čo­vek­ a
koji po­kuš­ av­ a da je ubij­e. On je sled­ io čov­ ek­ a do njeg­ o­vog
sklo­ni­šta…

Na sve stran­ e iz­lo­mljen bet­on, ko­mad­ i das­ ak­ a, kant­e sa
bo­jom, žice. Oseć­ ao se mi­ris pra­ši­ne i još neč­ eg­ a. Skand­ rel
po­mi­sli kako bi ova scen­ a, da je ovo film, bila snim­ lje­na u
crno–bel­oj teh­ni­ci.

Ali, za ra­zli­ku od her­o­ja fil­ma, Skand­ rel je bio užas­ no
uplaš­ en. Čin­ i­lo mu se da mu srce udar­a tako jako da bi neko,
ko bi staj­ao is­pred stan­ a, mog­ ao da ga čuje. On se zbog
toga čak vrat­io kroz celi mali stan i po­gle­dao kroz vrat­a. Pra‐­
zan hod­nik zev­nu prem­ a njem­ u. Nije se čulo čak ni zuj­an­ je
lif­ta. Bio je sam sa svo­jim mi­sli­ma, prep­ la­šen sop­stven­ om
maš­ tom. Eto šta mi se do­gađ­ a zato što sam mla­dost pro­veo
u bios­ ko­pi­ma.

Kada se vrat­io u stan, konc­ ent­ri­sao se na zid sa ko­jeg se
čuo onaj tupi udar­ac koji je pro­dro u njeg­ ov san. Najp­ re je vi‐­
deo tamn­ u mrl­ju čud­nog obli­ka. U njen­ om cent­ru dr­ven­ a
oblo­ga zida bila je slo­mlje­na i Skand­ rel ugled­ a ko­mad­ i­će
kože, ko­sti­ju i kose. Neko je bio bač­ en na taj zid noć­ as. On je

to čuo. Neko se tu­kao… ali, za­što ovde, u ovom praz­ nom
sta­nu? Zaš­ to?

Uz jed­ an zid bilo je nag­ o­mi­la­no đu­bre. I Skand­ rel bi pro‐­
pus­ tio da vidi mali magn­ et­o­fon, baš kao što je to pro­pus­ tio
Kus­ und­ a Ikuz­ a jer ga je Pak Rat sak­ rio u praz­ nu konz­ er­vu, da
nije po­čeo da pret­ur­a po toj go­mi­li. Isp­ od sta­rog »Asa­hi Sim‐­
bun­ a« naš­ ao je konz­ er­vu i u njoj apar­at s oset­lji­vim mi­kro­fo‐­
nom za snim­ an­ je kroz zi­do­ve. Kroz moje zi­do­ve po­mi­sli
Skand­ rel. Uzeo je apar­at i po­žur­io da iza­đe iz sta­na. Ali, naj‐­
pre je pro­ver­io da li je hod­nik praz­ an da ga neko ne bi vid­ eo.

Skand­ rel­o­vi pr­sti se ste­go­še oko apar­a­ta kada je sada
raz­mi­šljao o tome kako ga je naš­ ao. Znao je da bi treb­ a­lo da
od­sluš­ a šta ja sni­mlje­no na tra­ci, ali pla­šio se. Nje­go­vi šef­o­vi
u Nak­ an­ ou obu­či­li su ga kako da po­štuj­e mere bez­ bed­nos­ ti.
Nau­ č­ i­li su ga da ne nosi kući niš­ ta što je vez­ a­no za MAN­TIS
jer tu neće biti obez­beđ­ en­ ja. Skand­ rel je sada najv­ iš­ e na
svet­u žel­eo da baci ovaj mag­net­o­fon i da za­bo­ra­vi na njeg­ a.
To bi bilo i naj­raz­ umn­ i­je. On je mo­žda dr­žao u ruk­ am­ a op­tu‐­
žbu pro­tiv sebe i do­kaz da je prek­ r­šio mere bez­ bed­nos­ ti. Šta
će njeg­ o­vi šef­ov­ i da kažu kada to saz­ naj­u? Bili su fan­ at­i­ci
be­zbed­nos­ ti. Nep­ res­ tan­ o su po­nav­ ljal­i fraz­ u: »Kr­šen­ je be‐­
zbed­nos­ ti se neće to­le­ri­sat­i u Nak­ an­ ou.« Pro­blem je bio u
tome što on na sve to nije obra­ćao paž­ nju. Bio je suv­ iš­ e zau­ ‐­
zet.

Uni­šti­ću ovo mi­slio je Skand­ rel kao da sam kri­mi­nal­ac koji
kri­je tra­go­ve zlo­či­na. Kako to da je tako brzo od det­ekt­i­va
po­stao krim­ i­nal­ac? Gad­ io se sam sebi i reš­ io je da baci mag‐­
net­o­fon što pre bude mog­ ao. Žal­io je što ga je rad­ o­znal­ost
nat­er­al­a na ovo.

Ipak, kada je do­šao do toga da baci mag­net­o­fon, nije mo‐­
gao. Mo­rao je da saz­ na šta je snim­ lje­no na tra­ci. Sra­nje po‐­
mi­slio je. Prst mu je oklev­ ao iz­nad dugm­ et­a za uključ­ i­van­ je.
Ako je ovde snim­ ljen njeg­ ov raz­go­vor u sta­nu, onda znač­ i da
je on još uvek pod neč­ i­jom pas­hom.

Gurn­ uo je apar­at u džep od pant­a­lo­na, iza­šao je i pred­ ao
se za­gu­šlji­vom vaz­ du­hu To­kij­a. Kren­ uo je u Ueno park a

onda se set­io neč­ eg drug­ og. Ako mu je stan bio pod pri­smo‐­
trom, onda je bio i on. Nije mog­ ao da slu­ša tra­ku na javn­ om
mes­ tu. Kuda da onda ode?

Nije znao. Hvat­al­a ga je pa­nik­ a. Od­jed­nom se naš­ ao
usred opa­snos­ ti. Lju­di – poj­ma nije imao koji – po­smat­ra­li su
ga, sni­mal­i njeg­ o­ve raz­go­vor­e, ko­li­ko je znao pra­ti­li su svak­ i
njeg­ ov po­kret. Zaš­ to? Svak­ ak­ o zbog MAN­TIS pro­gram­ a. On
je bio do­kaz­ a­ni komp­ jut­ers­ ki ge­ni­je i samo ga je to za­ni­ma‐­
lo. Već je po­čeo da radi na dru­goj fazi pro­gra­ma. Kako je re‐­
kla Ši­sei moz­ ak Ko­šni­ce je bio tako brz da je mog­ ao da one‐­
mo­guć­ i MANT­ IS. Las­ er­ski tran­zi­sto­ri sas­ ta­vljen­ i od po­sebn­ ih
opni – a ne od ind­ i­jum fosf­i­da i alum­ i­nij­um ga­li­jum ar­sen­ i­da,
već od mon­ ok­ ris­ tal­in­skog di­ja­mants­ kog fil­ma – bili su po­god‐­
ni za vel­i­ku elekt­rons­ ku mo­bil­nost (on se, u stva­ri, čud­ io za‐­
što su Amer­ik­ anc­ i ko­ri­sti­li baš njih), ali Skand­ rel je znao da
će sve to rad­ i­ti u njeg­ o­vu ko­rist. Efek­ at usmer­a­van­ ja – tako
što su elekt­ro­ni koji su nos­ i­li po­dat­ke u komp­ jut­e­ru bili pre‐­
tva­ra­ni u svet­lo­sni tal­as – je dav­ ao br­zi­nu tranz­ i­sto­ri­ma i sve
je to mo­glo da se ko­ri­sti da bi se MANT­ IS spi­ra­le pren­ os­ i­le
brže. Skand­ rel je mor­ao da mod­ i­fi­kuj­e svoj pro­gram vir­us­ a
da bi ga pri­lag­ o­dio la­sers­ kim čip­ o­vi­ma Ko­šni­ce.

Sada je bio tako prep­ la­šen da je samo mo­gao da se osvr‐­
će prek­ o ra­men­ a i da se tres­ e od stra­ha da ga neko ne pra­ti.
Mis­ lio je na fil­mov­ e koje je vi­deo i onda je odlu­čio šta će da
radi.

Sat i po se vrać­ ao sop­stven­ im tra­gom, ulaz­ io je i iz­laz­ io iz
pro­davn­ i­ca, jur­io usk­ im uli­cam­ a. Ko­ri­stio je pod­zemn­ u žel­e‐­
zni­su i aut­o­bu­se, si­la­zio je i ula­zio u po­sled­njem tren­ utk­ u.

Naj­zad, kada je bio si­gur­an da ga niko ne prat­i, ako ga je
uop­šte neko i pra­tio, kren­ uo je prem­ a Ki­lan­ in­ om stan­ u.

***

Ni­ko­la je zam­ o­lio Nang­ i­ja da kren­ e sa njim na aero­drom.
Kada je Tomi po­nud­ i­la da ga vozi, Ni­ko­la je samo rek­ ao:

– Vi ste po­treb­ni ovde, det­ek­ti­vu. Vi znat­e svo­ju duž­ nost.

Nik­ o­la je zam­ o­lio Tomi da obav­ es­ ti njuj­or­šku po­li­ci­ju i za‐­
tra­ži da zau­ s­ ta­ve Senđ­ i­na na aero­dro­mu Ken­ ed­ i. Tomi je to
urad­ i­la. Na osnov­ u sved­ o­čen­ ja vlas­ nik­ a Svi­le­nog drum­ a, bilo
je do­volj­no ind­ i­ci­je da bude op­tu­žen. Dala je Ni­ko­li ime i broj
tel­ef­o­na det­ekt­i­va koji će se ba­vit­i ovim slu­čaj­em u Njuj­or­ku.

Umi je ušla u spav­ ać­ u sobu gde se Nik­ o­la užur­ba­no pa­ko‐­
vao, bac­ aj­u­ći stva­ri u ko­fer.

– Po­sto­je mnog­ e stva­ri o ko­ji­ma bi Nang­ i že­leo da raz­go‐­
var­a sa to­bom, ali zbog pri­stoj­nos­ ti neće. On pri­pa­da star­oj
ško­li, a ja… Do­bro, ja shvat­am sta­ru ško­lu i po­štu­jem je, ali
ja vi­dim mnog­ o da­lje, vi­dim mnog­ o više, ali nis­ am to­li­ko va‐­
žna. Da li shvat­aš?

Ni­ko­la za­stad­ e sa nek­ o­li­ko ko­šul­ja u ruci.
– Uvek sluš­ am kada ti gov­ o­riš, Umi – rek­ ao je – zar nije
uvek bilo tako?
Umi mu tada pri­đe i uhvat­iv­ši ga za bra­du, okret­e mu
gla­vu levo i des­ no.
– Šta je to što vi­dim, Ni­ko­la? Drug­ a­či­ji si.
– Ja sam tanđ­ i­an – reče Nik­ o­la.
– Nisi dru­gač­ i­ji zbog toga – reče Umi – ti si ro­đen kao tan‐­
đi­an, to si nas­ led­ io od maj­ke.
Ni­ko­la je bio za­prep­ aš­ ćen.
– Ti si to zna­la?
Zap­ rep­ a­stio se kada je ona klimn­ ul­a glav­ om.
– I Nang­ i je znao?
– I Nang­ i je to do­bro znao.
– I niko mi to od vas nije rek­ ao?
Osmehn­ ul­a se.
– Niko nam ne bi ver­o­vao – rek­ la je ubed­ lji­vo – nije bilo
naše da ti kaž­ e­mo.
Ni­ko­la je bac­ io ko­šul­je u ko­fer.
– Po­nek­ ad­ a – reče – ja još ne mogu da ver­uj­em.
– Nisi dru­gač­ i­ji zato što si tan­đi­an – reče Umi, gle­da­juć­ i
ga is­tim po­gle­dom ko­jim je pro­uč­ av­ al­a teks­ to­ve o kul­tur­i i
mi­to­lo­gi­ji.

– Ja sam sada jači, Umi. Jači sam mnog­ o više nego kada
sam bio samo ninđ­ a.

Umi ga je gle­da­la prav­ o u oči.
– Do­ro­kus­ ai je bli­zu – rek­ la je – bli­že nego što ver­uj­eš ili
što mo­žeš da zam­ i­sliš.
– On je već preš­ ao pola svet­a – reče Nik­ o­la i nas­ tav­ i da se
pa­kuj­e. – Imać­ u do­sta po­sla da ga uhvat­im.
– Čuv­ aj se. Tvo­ja nova moć u prvi mah može da te zas­ le‐­
pi, sve dok ne shvat­iš da ta moć može da bude i sla­bost.
Imaš još to­li­ko toga da učiš, Ni­ko­la – Umi ga je pos­ mat­ra­la
kako se pak­ uj­e, ne skid­ aj­uć­ i po­gled sa nje­go­vog lica. – Glu­po
je go­vo­ri­ti o raz­da­lji­ni ili vrem­ en­ u kada se go­vo­ri o do­ro­ku‐­
sai­u, jer mor­aš da se usred­sred­ iš na moć uma. I na iluz­ i­ju. To
su obel­ež­ja do­ro­kus­ ai­a.
– Dak­ le, upo­zo­ren sam – zav­ rš­ io je pa­ko­van­ je. Zat­vo­rio je
tor­bu, pod­ i­gao je.
– Nem­ oj ola­ko da shvat­aš upoz­ o­ren­ je i pret­nje – reče
Umi.
Nik­ o­la se sada prvi put osmehn­ uo.
– Ne mor­aš da mi ver­uj­eš ali, to ne shvat­am ola­ko. Zato
sam i mol­io Nang­ i–sana da me ot­pra­ti na aero­drom. Imam
ide­ju, ali je veo­ ­ma opas­ na, ne samo za mene već i za Nang­ i‐­
ja. Žel­im da to znaš, sada, pre nego što kaž­ em Nang­ i–sanu.
– Ver­uj­em ti, Ni­ko­la – reče Umi – a ver­uj­e ti i Nang­ i.
Bilo je to sve što je treb­ al­o da kaže i Nik­ o­la joj je bio za‐­
hval­an za pod­ r­šku.
– Pos­ to­ji neš­ to što ćeš ti mo­ra­ti da urad­ iš, Umi – reče Ni‐­
ko­la. – Biće mi po­treb­na po­moć u Njuj­or­ku. Kada odem na
aero­drom, hoću da oba­viš jed­ an te­lef­ons­ ki po­ziv. Nem­ oj da
ko­ri­stiš ovaj te­lef­on, niti tvoj. Nađi javn­ u tel­e­fons­ ku go­vorn­ i‐­
cu. Zap­ amt­i ovo – dao joj je je­dan te­lef­ons­ ki broj na Menh­ et‐­
nu. – Neka zvo­ni što duže. Nem­ oj da prek­ id­ aš vezu. Neko će
po­di­ći slu­šal­i­cu. Ako čuj­eš muš­ ki glas, reci: »Budi sprem­ an,
sut­ra.« Tačn­ o to. Ako se javi žena, reci da po­zna­ješ Tik Tika.
Pi­taj kada će se vrat­i­ti mu­škar­ac. Zap­ amt­i vrem­ e i nem­ oj da
za­bo­ra­viš da ga preb­ ac­ iš na jap­ ans­ ko. Reci da ćeš zvat­i opet

i prek­ in­ i vezu. Po­zo­vi u određ­ e­no vrem­ e i, kada čuj­eš muš­ ki
glas, reci: »Budi sprem­ an, sut­ra.« Ho­ćeš li to da ura­diš?

Umi klim­nu glav­ om.
– Hai.
Ni­ko­la je opet bio zah­ val­an zbog pri­ja­te­lja koje je imao.
Okren­ uo se da pođe.
– Umi, još ne­što. Nem­ oj da kaž­ eš Nang­ i­ju. On će samo
bri­nut­ i.
Umi ga je po­smat­ra­la cr­nim int­el­i­gentn­ im oči­ma. Mi­slio je
da će neš­ to da mu kaže ali onda kao da se pred­ o­mi­sli­la. Na‐­
klon­ i­la se, sklop­ lje­nih ruku.
– Do viđ­ e­nja, Ni­ko­la–san – rek­ la je, ko­ri­ste­ći form­ u punu
po­što­van­ ja.
Nik­ o­la joj se nak­ lo­nio.
– Domo ari­ga­to, Umi–san – rek­ ao je, za­hval­iv­ši joj.

***

Jus­ ti­na je sed­ el­a po­red treć­ eg pro­zo­ra dži­novs­ kog avi­o­na
747–SP. Gle­dal­a je u obla­ke koji su se go­mi­la­li ali nije vid­ e­la
niš­ ta. Bila je za­gle­dan­ a u svoj­u dušu.

Čega se seć­ al­a od sus­ ret­a sa Senđ­ i­nom Omuk­ eo­ m? U
stva­ri, bilo bi bo­lje da se pita šta je bilo do­puš­ te­no da se
seća. Tau–tau, koji je Senđ­ in pri­men­ io na nju, još uvek joj je
opi­jao um drž­ eć­ i njen­ e sves­ ne mis­ li po­dal­je od nje­ga i ono­ga
što ju je nat­e­rao da urad­ i.

Mis­ li­la je o tome kako je do­šla u Jap­ an. Oseć­ al­a se kao da
je vrem­ e koje je tamo prov­ el­a bilo nek­ ak­ o sti­snut­o, da je sve
bilo tako int­enz­ iv­no kao da je ži­vot pro­vel­a tamo mada je, u
stva­ri, pro­vel­a samo čet­i­ri go­di­ne. Čit­al­a je jed­nom is­po­vest
nek­ og voj­nik­ a iz peš­ ad­ i­je, iz vi­jet­nams­ kog rata, koji je do­ži‐­
veo neš­ to slič­no njoj. I ona je, kao i on, ose­ćal­a da je vrem­ e
bilo pro­men­ jen­ o, da je bila ob­uz­ et­a čudn­ om kult­ur­om, da
nije mog­ la da ko­mun­ ic­ i­ra sa lju­di­ma iz svo­je oko­li­ne – ukrat‐­
ko, ose­ti­la je des­ ta­bi­li­za­ci­ju svak­ od­nevn­ og ži­vo­ta, što je mo‐­
glo da do­ved­ e do sla­man­ ja stvarn­ os­ ti.

Jus­ ti­na je ubeđ­ i­val­a sebe da joj se baš to do­go­di­lo. Sada
je i le­te­la kući zbog toga, zar ne?

Od­jed­nom ju je za­bo­le­la gla­va. Po­seg­nul­a je za aspir­i­ni‐­
ma koje je imal­a pri ruci. Kren­ ul­a je ka to­al­et­u prol­az­ om iz‐­
međ­ u fot­el­ja, da bi po­pi­la lek sa mlak­ om vo­dom.

Vrat­i­la se na svoj­e sed­ i­šte. Smes­ ti­la se po­red de­voj­či­ce
koja je iz­gle­da put­o­val­a sama. Zat­vo­ri­la je oči i usko­ro je za‐­
spal­a.

San­ jal­a je Senđ­ i­na. On je bio beli ti­gar koji ju je pro­ga­njao
kroz, sunc­ em obas­ ja­nu, džung­ lu.

Kao dete, Jus­ ti­na je najv­ i­še vo­le­la ti­gro­ve u zo­o­lo­škom
vrtu. Upr­kos tome, ni­kad­ a nije vid­ el­a be­log ti­gra uži­vo. Vi­de‐­
la ga je samo na fot­o­graf­i­ja­ma. Senđ­ in, beli ti­gar, jur­io je za
njom. Ali umes­ to da je ujed­ e, on je pro­go­vo­rio. Kada je pro‐­
go­vo­rio (da li beli ti­gro­vi go­vo­re?), go­vo­rio je Ho­ni­nim gla‐­
som. »Neću imat­i sop­stve­nu po­ro­di­cu. Sam sam. Odab­ rao
sam da bud­ em sam« – go­vor­io je beli ti­gar gla­som psi­hij­a‐­
tra. Beli ti­gar, ši­rom otvo­ren­ ih oči­ju čučn­ u, sede, i stad­ e da
čeka, str­pljiv kao Bog.

Jus­ ti­na je u svom srcu oseć­ al­a samo saž­ a­lje­nje za ovu ve‐­
li­ku zver. Bila je tako ogrom­na, tako tuž­ na. »Ti si tako usa‐­
mljen« – rek­ la mu je. – »Lut­aš kao oblak iz­nad pren­ as­ el­je­ne
zem­ lje. Kako mo­žeš to da pod­nes­ eš?«

Beli ti­gar je lupk­ ao rep­ om i bilo je to kao lup­ an­ je srca:
dum–dum. »Kada sam bio dete, čes­ to sam bio sam. Čes­ to
sam pla­kao i sti­deo sam se svoj­e slab­ o­sti. Vrem­ en­ om sam
to prev­ az­ i­šao.«

»Sla­bost? Ne« – reče Jus­ ti­na. – »Bol u tvo­jim oči­ma je oži‐­
ljak na tvoj­oj duši.«

Hte­la je da do­dirn­ e i pom­ az­ i vel­i­ku zver, da je uteš­ i.
Zver joj se osmehn­ u: »Duh mi je čist« – reče beli ti­gar –
»ja sam bez emoc­ i­ja pa mi ne treb­ a saž­ a­lje­nje.«
Jus­ ti­na je vid­ el­a da to nije tačn­ o i, pro­gut­avš­ i svoj strah,
zag­ r­li­la je vel­i­ku zver.
U tom tren­ utk­ u, beli ti­gar poče da se rasp­ ad­ a. Isp­ od ma‐­
ske zve­ri, sta­jal­a je Honi. Po­čel­a je da neš­ to go­vor­i Jus­ ti­ni i

ova je znal­a da je to veo­ ­ma važ­ no. Nap­ e­la je uši da čuje. Ali,
na Ho­nin­ om licu već su se po­ja­vi­le li­nij­e, mas­ ka je spal­a i is‐­
pod nje se po­ja­vio lik Senđ­ i­na Omuk­ ea. Čak i u snu, Jus­ ti­na
se pi­tal­a: «Da li po­zna­jem ovog čov­ ek­ a? Da li sam ga vid­ el­a
ra­nij­e?«

Srce joj se sled­ i­lo u grud­ i­ma. Oset­i­la je kako joj se u grlu
form­ i­ra krik: grlo ju je bo­le­lo od nap­ o­ra. Po­kuš­ al­a je da ko‐­
rakn­ e unaz­ ad, da se sklon­ i, ali nije mog­ la. Znal­a je da će
umret­i ako se ne pok­ ren­ e, ali nije imal­a kuda da ode.

Zap­ rep­ a­šćen­ a sim­bo­li­kom svog­ a sna, po­čel­a je da se
budi.

– Aa­aa­ h! – uzd­ ahn­ ul­a je i za­drht­a­la.
– Da li vam je dob­ ro?
– Mol­im?
– Drht­it­e – rek­ ao je ta­nak gla­sić na sed­ i­štu po­red nje. Bila
je to de­voj­či­ca koja je či­ta­la neku knjig­ u ot­kak­ o su uzl­et­el­i. –
Jes­ te li bo­les­ ni?
– Nis­ am – reče Jus­ ti­na i uči­ni nap­ or da se osmehn­ e. Na‐­
slo­nil­a je glav­ u na nas­ lon sed­ i­šta. – Bio je to samo san.
– Moja maj­ka kaže da ne treb­ a da se bo­jim snov­ a – reče
de­voj­či­ca. – Jes­ te li se vi upla­ši­li?
– Da – reče Jus­ ti­na i osmeh joj po­sta­de jas­ nij­i. – Mis­ lim da
sam se uplaš­ i­la.
De­voj­či­ca poče da kopa po svom ranc­ u i iz­vad­ i čo­ko­la­du.
– Uz­mi­te Sni­kers – rek­ la je – uvek se ose­ćam bo­lje kada
to po­jed­ em. Imaj­u unut­ra kar­a­mel­u.
Jus­ ti­na je mor­al­a da se nas­ mej­e.
– Hval­a ti – uze­la je slat­kiš i po­čel­a da ga od­vi­ja.
– Znaš šta, ovo je suv­ iš­ e za jed­nu oso­bu. Kako bi bilo da
po­del­i­mo?
– Sjaj­no! – oduš­ ev­ i­la se dev­ ojč­ i­ca. Po­smat­ra­juć­ i kako
mala usta pro­ždi­ru slat­kiš Jus­ ti­na ose­ti u tome veće za­do‐­
volj­stvo nego što je ima­la od svog uži­van­ ja u jelu.
– Kako se zo­veš?
– Mart­a.

– Ja sam Jus­ ti­na – osmehn­ ul­a se. – Dra­go mije što smo se
upo­zna­le.

– I meni – reče Mart­a, i po­jed­ e slat­kiš do kraj­a.
– Put­u­ješ sama?
Mart­a nač­ i­ni gri­mas­ u.
– Mama mi je u Njuj­or­ku a tata u To­kij­u.
– Vel­i­ka raz­dal­ji­na – reče Jus­ ti­na.
Mart­a je bila tu­žna.
– Razv­ el­i su se pre nego što se tata od­sel­io.
– O – reče Jus­ ti­na kao da je ot­kril­a neš­ to što nije smel­a –
ipak, viđ­ aš ih obo­je. A još ideš i u Jap­ an, stal­no.
– Da! – odu­šev­ i se Mart­a. – Vo­lim Jap­ an. Imam pri­jat­el­je
tamo. Žao mi je kada mo­ram da ih osta­vim. – Ali, njen­ o lice
je go­vor­i­lo da nije tu­žna zbog tih pri­ja­te­lja koje mora da
osta­vi.
– Žel­im neš­ to da vam po­kaž­ em – rek­ la je Mart­a i po­nov­ o
po­čel­a da kopa po ranc­ u. Iz­vad­ i­la je ko­mad pap­ i­ra, sav­ ij­en u
rol­nu, stegn­ ut maš­ nom.
Skin­ ul­a je maš­ nu, raz­vi­la pa­pir i pru­ži­la ga je sti­dlji­vo Ju‐­
sti­ni.
– Sama sam to nac­ rt­a­la.
– Pa, to je pred­ iv­no – oduš­ ev­ il­a se Jus­ ti­na. I zai­­sta je bilo
lepo: Mart­a je nas­ li­kal­a div­ni jap­ ans­ ki pej­zaž, sas­ vim jed­no‐­
stavn­ o, tako lepo i či­sto. Bilo je neš­ to u tom crt­e­žu od lep­ o­te
i či­sto­te zem­ lje, što Jus­ ti­na nik­ ad­ a nije mo­gla da opi­še reč­ i‐­
ma.
– Nac­ r­ta­la sam neš­ to slič­no za tatu – reče Mart­a. – Bio je
tako po­nos­ an. Od­mah je od­neo sli­ku u kanc­ el­ar­i­ju. Ovo je za
mamu.
– Ona će biti po­nos­ na na tebe – rek­ la je Jus­ ti­na i vrat­i­la joj
cr­tež. – Veo­ ­ma si ta­lent­o­van­ a.
– Hval­a – reče Mart­a – ni­kad­ a nis­ am mnog­ o rad­ i­la niti
sam se mnog­ o tru­di­la oko crt­e­ža.
– Po­nek­ ad neki lju­di lakš­ e reš­ av­ aj­u neke stva­ri od ostal­ih
– rek­ la je Jus­ ti­na, mi­sle­ći na Nik­ o­lu i na to kako bi ona bila

po­nos­ na da je ona Mart­i­na majk­ a i da do­bi­je tak­ av crt­ež. –
Cr­tež ti je stvarn­ o di­van.

Mart­a se pom­ ač­ e na sed­ i­štu dok je vrać­ al­a crt­ež u ran­ ac.
Jus­ ti­na, žel­e­ći da za­dr­ži nje­nu paž­ nju, reče:
– Šta to či­taš? Mora da je za­nim­ lji­vo. Ota­kak­ o smo po­le­te‐­
li, dr­žiš gla­vu zab­ o­den­ u u knjig­ u.
– To je knjig­ a o dve de­voj­či­ce – reče Mart­a – jed­na nije
ima­la pri­ja­tel­ja.
– To je stra­šno tu­žno – reče Jus­ ti­na i stvarn­ o je mi­sli­la
tako.
– Da, ali je još tu­žni­je šta je bilo sa drug­ om dev­ oj­či­com –
reče Mart­a. – Ona nije ima­la po­ro­di­cu. Mi­slim da je to tuž­ ni‐­
je, a vi?
Jus­ ti­na po­gle­da dev­ ojč­ i­cu, njen­ o peg­ av­ o lice, nev­ i­ne pla‐­
ve oči, odeć­ u koju je nos­ i­la – bluz­ u, sukn­ ju, ci­pe­le i čar­a­pe,
kao neka od­ras­ la oso­ba – srce joj se is­to­pi­lo. Prvi put, po­sle
to­li­ko mes­ ec­ i, ona do­tač­ e svoj sto­mak i ne oset­i gub­ i­tak, kri‐­
vi­cu ili uz­nem­ i­ren­ ost.
Jed­no dete je ovde po­mi­sli­la je. Rast­e u meni, ja ga hra‐­
nim. Kada iza­đe, biće si­ćuš­ no i besp­ o­moćn­ o, i treb­ a­će mu
mnog­ o lju­bav­ i. Mart­i­ne reči: »Mis­ lim da je tu­žni­je biti bez po‐­
ro­di­ce nego bez pri­ja­te­lja« – od­zvan­ jal­e su joj u mis­ li­ma.
– Da – reče Jus­ ti­na – pri­ja­te­lje uvek mož­ eš da nađ­ eš i
stvor­iš, kao što ti imaš drug­ a­ri­ce u Jap­ an­ u, kao što smo se
spri­jat­e­lji­le ti i ja. Ali, najt­už­ ni­ja stvar na svet­u je kada ne‐­
maš po­ro­di­cu.

***

Skand­ rel je sluš­ ao šta je bilo snim­ lje­no na tra­ci dok je ček­ ao
da se Ki­lan Oro­ši vrat­i kući. Imao je pri­stup u njen stan jer je
lič­no smis­ lio kom­pjut­er­sku brav­ u za zat­va­ran­ je vra­ta. »Ova‐­
ko je bo­lje« – ubed­ io je Ki­lan – »neć­ eš mor­at­i da bri­neš o
klju­čev­ i­ma a i mnog­ o je be­zbed­nij­e.«

Bled­ og lica, Skand­ rel uđe u mi­nij­a­tur­nu kuh­ i­nju. Nasu
Sant­o­ri vi­ski u čašu, tru­deć­ i se da shvat­i sve što je čuo sa

tra­ke. Kus­ und­ a Ikuz­ a ga je zap­ rep­ as­ tio.
Sruč­ io je vi­ski u grlo, nas­ uo još jed­nu čašu pa po­pio i nju.

A onda se vrat­io u dnevn­ u sobu gde je, na sto­či­ću, staj­ao
magn­ et­o­fon kao neka opas­ na zver, spremn­ a da bude pu­šte‐­
na. Po­nov­ o je pres­ lu­šao tra­ku.

Se­deo je, dr­žeć­ i gla­vu u ru­kam­ a, bul­je­ći u zver, kada se
Ki­lan po­jav­ i na vrat­i­ma.

– Zdrav­ o, Skand­ rel­e – po­zdrav­ i ga. Nije znao da li je bila
iz­nen­ ađ­ en­ a što ga vidi. Oni su po­vrem­ en­ o tako upad­ a­li je‐­
dan kod dru­gog. – Šta ti je to?

– Naša pro­šlost – reče on, ne skid­ aj­u­ći po­gled sa magn­ e‐­
to­fon­ a – i, mož­ da, naša bud­ ućn­ ost.

Po­nov­ o je pus­ tio tra­ku.
Ki­lan nije ni­šta rek­ la dok tra­ka nije is­tek­ la. On nije mo­gao
niš­ ta da pro­či­ta na njen­ om licu: kao da je bila mr­tva ili kao
da se konc­ ent­ri­sal­a. Onda je rek­ la:
– Odak­ le ti to, do đa­vo­la?
Po­gle­dao ju je.
– Nisi imal­a poj­ma da te sled­ e i sni­maj­u?
– Nis­ am – po­kaz­ a mag­net­o­fon. – Čije je to?
On slež­ e ra­men­ im­ a.
– Sada je moje. Naš­ ao sam ga u sus­ ed­nom sta­nu. U na‐­
puš­ te­nom apart­man­ u – is­pri­čao joj je o čudn­ om udarc­ u koji
je čuo iz praz­ nog stan­ a dok je ona bila kod njeg­ a. – Kao da
je lu­ben­ i­ca udar­i­la o ploč­nik ili čov­ ečj­a gla­va o zid. – Rek­ ao
joj je zat­im šta je naš­ ao, sas­ uš­ en­ u krv i ko­mad­ i­će ko­sti­ju u
rupi na zidu.
– Treb­ a do­sta snag­ e da se raz­bi­je ljud­ska gla­va – reče Ki‐­
lan.
– Da. Treb­ a do­sta snag­ e – vi­deo je kako joj moz­ ak smi­šlja
komb­ i­nac­ i­je. – Hej, o čemu mi­sliš? – pi­tao je.
– Mis­ lim ko bi to mo­gao da bude, da se uvuč­ e u pra­zan
stan i da bude do­volj­no jak da raz­bi­je ljud­sku glav­ u. To je
neko veo­ ­ma okrut­an i snaž­ an.
– Znaš li nek­ o­ga ko bi to mo­gao da urad­ i?

– Mo­žda – reče ona – da. – Po­kaz­ a­la je na mag­net­o­fon. –
Šta ćeš sa tim?

Skand­ rel reče:
– Hteo sam da ga dam ne­ko­me koga po­znaj­em.
– Je li? Kome?
Skand­ rel je okle­vao. Pla­šio se tog tren­ utk­ a.
– Tomi.
– Uh! Toj kučk­ i? – Ki­lan je krikn­ ul­a. – Nem­ og­ u­će. Imam
bo­lju ide­ju.
– Bol­ju za mene ili sebe?
– Pon­ ek­ ad si veo­ ­ma ci­nič­ an – reče Ki­lan i sede kraj njeg­ a.
Osmehn­ ul­a se. – Da li mo­žeš da raz­mi­šljaš dru­ga­či­je od
mene? Treb­ a da ti bude ja­sno da će sve ono što ja urad­ im
biti naj­bo­lje za tebe i mene.
– To još ne znam.
– Zaš­ to si do­šao ovam­ o ako ne zato da bi po­tra­žio moju
po­moć?
– Bilo mi je po­treb­no be­zbed­no mes­ to da pus­ tim tra­ku.
Ne znam da li me još drže na oku.
Ki­lan po­gle­da njeg­ a pa magn­ et­o­fon.
– Tra­ka do­kaz­ u­je da ne sled­ e samo tebe – reče ona. – U
dru­gim okol­nos­ ti­ma, do­pal­o bi mi se da čuj­em kako na tra­ci
iz­gle­da moje vođ­ en­ je lju­ba­vi.
– Hri­ste, da li je ovaj stan pod pri­smot­rom?
– Poj­ma nem­ am.
– Bio sam obaz­ riv.
Ki­lan se nas­ mej­a.
– Svak­ ak­ o. Ja te poz­ na­jem. Det­ekt­iv u duši.
Skand­ rel se pob­ un­ i, za­gle­dan u zver na sto­lu.
– Tako – reče najz­ ad – šta hoć­ eš da urad­ iš sa tim?
– Od­neć­ u ga osob­ i koja ga najv­ iš­ e želi.
– Ko je to?
Ki­lan­ in­ e oči si­nus­ e i na usnam­ a joj se ukaz­ a osmeh.
– Kus­ und­ a Ikuz­ a – reče.
Skand­ rel po­sko­či, kao da ga je udar­i­la elekt­rič­na struj­a.

– Od­uv­ ek sam znao da si luda – rek­ ao je – ali sve do sada
nis­ am znao ko­li­ko si luda.

– Smi­ri se i raz­mi­sli o svem­ u – reče Ki­lan – Ikuz­ a će nam
dati sve što že­li­mo za ovu tra­ku. A za­što i ne bi? Biće već
do­volj­no straš­ no ako se saz­ na za moju i njeg­ o­vu vezu, ali
do­kaz­ i o njeg­ o­vom man­ ip­ u­li­san­ ju Nak­ an­ o ind­ u­stri­ja­ma sa‐­
svim će ga uniš­ ti­ti.

Skand­ rel je ustao i hod­ ao je gore–dole is­pred nje, po­gle‐­
daj­u­ći na zver na stoč­ i­ću.

– Znaš, seć­ am se kada si pre mnog­ o go­di­na bila mala i
kada si htel­a da se dru­žiš sa nama na uli­ci. Neko od nas je
hteo da te prep­ la­ši i iza­zvao te je da sta­viš ruku u vat­ru. Mi‐­
sli­li smo da ćeš po­be­ći gla­vom bez ob­zi­ra i da ćeš nas osta‐­
vi­ti na miru – po­seg­nuo je prem­ a njoj, uhvat­io ju je za des­ nu
ruku i okren­ uo joj je dlan. Palc­ em je prat­io njen­ e ožilj­ke. –
Naz­ val­a si nas fo­li­rant­i­ma, sve si nas po­sti­del­a pa smo ti do‐­
pu­sti­li da se druž­ iš sa nama. Naz­ i­val­i smo te tada Lo­šim dru‐­
štvom. Bila si to tada a nisi se ni dan­ as pro­men­ il­a. Bilo smo
tako mali, ni­smo ni­šta znal­i. Sada znam­ o neš­ to više.

Ki­lan se zag­ le­da prav­ o u Skand­ rel­o­ve oči i reče:
– Kako mo­žeš tako da go­vo­riš? Zar ne vi­diš da te Kus­ un‐­
da is­ko­ri­šćav­ a? On je pra­va moć iza Nak­ an­ oa: moj otac je
samo pro­šlost. Daju ti mrv­ ic­ e za tvoj rad i to za­hval­ju­ju­ći Ku‐­
sund­ i. Ti si stvo­rio MAN­TIS i šta si do­bio za to? Niš­ ta. Što je
još gore i dal­je ćeš do­bi­jat­i niš­ ta. Ko­li­ko puta mor­am da te
na to pod­set­im? Rad­ iš kao pas za Kus­ und­ u. A za­što? Ko pro‐­
fi­ti­ra zbog ono­ga što ti stva­raš? Ko treb­ a da pro­fi­ti­ra od
toga?
Bac­ i­la mu je cin­ ičn­ i pog­ led.
– A da ti kaž­ em još neš­ to, ja vol­im ove ožilj­ke. Oni su deo
mene, važ­ an deo, kao od­li­ko­van­ je. Oni kažu da nis­ am ustuk‐­
nul­a: oni kažu da sam dob­ ra kao bilo koji dečk­ o na uli­ci, da
sam isto tako čvrs­ ta i spo­sob­na i mnog­ o, mno­go pa­metn­ ij­a.
– I luđa, ne zab­ o­rav­ i.
Nas­ mej­al­a se.

– Ali, prež­ i­vel­a sam. Moja karm­ a je da prež­ i­vim. Imam
mo­zga da ih sve po­tu­čem, Skand­ rel­e.

– Ali, Kus­ und­ a Ikuz­ a – od­mahn­ uo je gla­vom – on je drug­ a‐­
či­ji. Zar ti se ne čini da bi on mog­ ao da bude pa­metn­ ij­i od
tebe?

Ki­lan od­mah­ u glav­ om.
– A–a – onda se is­cer­i­la, sko­či­la i uhvat­i­la mag­net­o­fon. –
Ovo je naša kart­a za obe­ćan­ u ze­mlju. Tu je sve što smo ika‐­
da že­lel­i. – Po­lju­bi­la ga je u obr­az.
Skand­ rel po­gle­da na praz­ an sto­čić. A onda tuž­ no reče:
– Ali, ja već imam sve što sam žel­eo.
Ki­lan ga nije čula. Otiš­ la je.

***

Po­li­cajc­ i su do­šli po Ši­sei. Bili su učt­i­vi i ugla­đe­ni, čak. Ona ih
je oček­ iv­ al­a i po­šla je sa nji­ma bez opi­ra­nja. Mada det­ekt­iv
koji je rek­ ao da se zovi El­bi­merl, nije to rek­ ao ali bilo je jas­ no
da se Brend­ ing po­zvao na nju kao ali­bi. El­bi­merl je rek­ ao da
je po­li­ci­ja pri­mi­la anon­ im­nu pri­ja­vu o lešu u Brend­ ing­ o­vim
ko­li­ma. Ni­šta se nije dru­go zna­lo o onom­ e ko je po­zvao, sem
da je bio muš­ kar­ac. Rek­ ao joj je da su zad­ r­žal­i Brend­ ing­ a jer
je osumn­ ji­čen za ubis­ tvo Dej­vi­da Bri­sling­ a. Zbog po­znat­og
nep­ ri­ja­telj­stva iz­međ­ u Brend­ ing­ a i Ho­uv­ a, bilo je mnog­ o ra‐­
zlo­ga da se Brend­ ing is­pi­tu­je nad­ u­gačk­ o i naš­ i­ro­ko. Ši­sei je
shvat­i­la da po­li­ci­ja mora da nađe mot­iv za ubis­ tvo. Zato su i
htel­i da nju is­pi­taj­u.

Nar­avn­ o, oni nik­ ad­ a neće ot­krit­i isti­nu. Po­ziv koji je uput­i‐­
la one noći iz svoj­e kuće kada je ubil­a Bris­ ling­ a, bio je nam­ e‐­
njen gru­pi za po­moć čiji je broj zap­ am­ti­la kada se ra­di­lo na
pro­jekt­u Ko­šnic­ a. Nji­ma je dala i ko­pi­ju ključ­ a Brend­ ing­ o­vih
kola.

Dok su Ši­sei i Brend­ ing bili na sveč­ an­ oj več­ er­i, gru­pa je
uze­la kola, stav­ i­la Bris­ lin­gov leš u pr­tlja­žnik. Vra­ti­li su kola
na isto mes­ to na koje ih je on ostav­ io.

Ši­sei je od­go­vo­ri­la na sva pi­ta­nja de­tek­ti­va El­bi­merl­a što
je bo­lje mo­gla. Jed­ i­no nije po­men­ ul­a da je u svo­joj kući za­te‐­
kla Bri­sling­ a kada se vrat­i­la da uzme več­ ern­ ju ta­šnu. Rek­ la
mu je sve što je mo­gla. Nije znal­a ko­li­ko im je Brend­ ing re‐­
kao. Nije smel­a da kaže neš­ to zbog čega će po­čet­i da raz­mi‐­
šlja­ju.

– Vi i sen­ at­or Brend­ ing ste pri­ja­te­lji – reče El­bi­merl po­sle
iz­ves­ nog vrem­ en­ a, briš­ uć­ i sos od pa­ra­daj­za s usan­ a.

Išli smo na sveč­ an­ u več­ er­u za­jed­no – reče Ši­sei – nije to
prvi put da smo se dru­ži­li po­sle po­sla.

El­bi­merl je do­bro po­gle­da. Isc­ er­i se i po­kaz­ a go­mi­lu sna‐­
žnih zuba.

– Di­vim se sen­ at­o­ro­vom ukus­ u.
– Izvi­nit­e, za­što bi vam naš od­nos bio za­nim­ ljiv, sem ako
nis­ te voa­ j­er?
El­bi­merl se iskren­ o nas­ mej­a i po­kaz­ a da ima smis­ la za
hum­ or, ali se brzo uo­zbi­ljio.
– Vi ste sen­ at­o­rov ali­bi.
– Zar hoć­ et­e da mi nam­ et­net­e da bih lag­ a­la za njeg­ a
zbog lju­bav­ i?
De­tekt­iv sle­že ram­ en­ im­ a.
– Ne bi bilo prvi put.
– Dve sto­ti­ne i pe­des­ et drug­ ih lju­di vid­ e­lo je sen­ at­o­ra
Brend­ ing­ a na sveč­ an­ oj več­ er­i.
– Ali prem­ a vaš­ oj iz­jav­ i – Ebi­merl po­gle­da u bel­e­žni­cu – vi
i sen­ at­or ste sti­gli u Belu kuću oko 20.30. Je li tako?
– Tako je.
– Pa, dok­tor kaže da je Bri­sling sređ­ en neg­ de iz­međ­ u 19 i
21 čas. To osta­vlja do­sta vrem­ en­ a pre 20.30.
Po­sta­la je sves­ na kako je dugo za­dr­žav­ ao tu inf­orm­ ac­ i­ju.
– Bili smo za­jed­no od 19.45 pa nad­ a­lje.
– Kol­i­ko je bilo po­trebn­ o da se ubij­e Bris­ ling? Tri mi­nut­a? –
Ebi­merl je uži­vao. – Šta vi kaž­ e­te? Šta je Brend­ ing ra­dio
ostal­a 42 min­ ut­a?
Ši­sei je oset­i­la kako je El­bi­merl nav­ lač­ i na mam­ ac. Do­šli
su do ključn­ e tačk­ e is­pi­ti­van­ ja. Bio je umor­an od preg­ a­njan­ ja

sa njom. Sada je ski­nuo ru­kav­ ic­ e: bilo je vrem­ e da i ona uči‐­
ni isto.

– Sen­ a­tor Brend­ ing nije ubio Bris­ ling­ a – rek­ la je. Det­ekt­iv
El­bi­merl nab­ ra obr­ve da bi po­kaz­ ao da ga je iz­nen­ ad­ i­la. Dr‐­
žao je po­gled pri­ko­van za nju, kao da bi da ot­krij­e šta se zbi‐­
va u njen­ om mo­zgu. Ši­sei je oseć­ al­a da on želi da je uhvat­i
u laži.

– Otk­ ud­ a to zna­te tako si­gurn­ o? – pi­tao je.
– Zaš­ to bi nos­ io Bris­ ling­ ov leš či­tav­ o veče? On nije glup i
nije op­sedn­ ut smr­ću.
– Žel­eo je neg­ de da ga iz­ba­ci. Nije imao vrem­ en­ a da to
urad­ i pre nego što je oti­šao po vas.
– Rek­ li ste da je imao 42 mi­nut­a vrem­ en­ a. El­bi­merl ne
reče ni­šta ali još se nije pred­ a­vao. »Suv­ iš­ e je sve do­bro na‐­
meš­ ten­ o« – hte­la je da kaže Ši­sei, ali se uzd­ r­ža­la. Ovaj de‐­
tek­tiv je mo­gao da bude opas­ an i nije treb­ a­lo da do­pus­ ti da
on vidi da ona oba­vlja njeg­ ov po­sao.
Po­segn­ ul­a je u svoj džep, iz­vad­ i­la kas­ et­u.
– Imat­e li mag­net­o­fon?
El­bi­merl se zag­ le­da u kas­ et­u a onda, kao da je iz­nen­ ad­ a
do­neo odlu­ku, po­seg­nu prem­ a pr­voj fi­o­ci i iz­vuč­ e magn­ et­o‐­
fon.
Ubac­ io je kas­ et­u koju mu je dala Šis­ ei.
»Bris­ ling je bio do­sad­ an« – go­vor­io je glas Da­gla­sa Ho­u‐­
va. – »Nije ni­kad­ a bio zad­ o­vol­jan onim što sam mu da­vao,
uvek je žel­eo više…«
El­bi­merl zau­ s­ ta­vi tra­ku.
– Ko je to?
– Sen­ at­or Da­glas Houv.
– A, tako – klimn­ u glav­ om El­bi­merl.
Ovaj čo­vek se do­pad­ ao Ši­sei. Nije treb­ al­o da mu kaže da
je Houv bio Bris­ lin­gov šef ili da su Houv i Brend­ ing zak­ let­i
nep­ ri­ja­tel­ji. On je to sve znao.
El­bi­merl po­di­že prst.
»Po­stav­ io sam ga za po­moćn­ ik­ a« – nas­ ta­vljao je glas sa
tra­ke – »ni­sam hteo da meni pri­pi­šu is­tra­gu koju sam nar­e‐­

dio po­vod­ om rač­ un­ a koji su sti­za­li iz Džon­son ins­ ti­tut­a.«
»Otk­ ud­ a ta isp­ i­ti­van­ ja?« – bio je to glas Ši­sei.
»Zar ti nije jas­ no?« – pi­tao je Houv. – »Učin­ ić­ u sve što

mor­am da ga sas­ vim uniš­ tim. Ja se ne igram sa Brend­ in­gom.
Mi­slim da shvat­aš. Uda­ljio sam se od ove oper­a­ci­je. To je Bri‐­
sling­ o­vo čedo. Ja mo­ram da se čuv­ am. Ali nije mi uspel­o.
Bila si u prav­ u. Nije treb­ al­o ni da pro­bam. Brend­ ing je sada
do­bio šta je tra­žio. To je bo­lje – mnog­ o bo­lje! Brend­ ing i Bri‐­
sling su sređ­ e­ni jedn­ im udar­cem.«

El­bi­merl zau­ s­ ta­vi tra­ku:
– Otk­ ud­ a vam ovo?
– Rad­ i­la sam za Ho­uv­ a – reče ona – niš­ ta služ­ be­no. Ja vo‐­
lim nov­ ac, mor­am da pri­znam. Ali, ova stvar iz­međ­ u njeg­ a i
sen­ at­o­ra Brend­ in­ga ote­la mi se iz ruku, mogu sada da to vi‐­
dim. Po­kuš­ al­a sam da ga upo­zo­rim ali on jed­nos­ tavn­ o nije
hteo da slu­ša. Houv je bio op­sedn­ ut svo­jim feu­ d­ om. Mog­ ao
je da raz­mi­šlja samo o tome kako da uniš­ ti Brend­ ing­ a. Žel­e‐­
la sam da se oslo­bo­dim pre nego što Houv učin­ i ne­što za­i­sta
glu­po.
– Kao što je ubi­stvo svog asi­stent­a i po­kuš­ aj da se to pri‐­
pi­še Brend­ ing­ u – El­bi­merl je kuck­ ao kaž­ i­pr­stom po usnam­ a.
– Šta ste tač­no rad­ i­li za Ho­uv­ a?
– Kada bi se po­klo­pi­li moji i njeg­ o­vi int­e­res­ i, što se po­ne‐­
kad dog­ a­đal­o mi bi­smo ra­čun­ e sla­li na Kap­ i­tol hil. Tako ne‐­
što.
El­bi­merl reče:
– Nas­ tav­ it­e.
Nas­ lo­ni­la se na sto, pon­ ov­ o pus­ ti­la tra­ku.
»Zab­ o­ra­vi na one zaš­ tit­nik­ e pri­ro­de za koje rad­ iš, Ši­sei« –
čuo se da­lje Ho­uv­ ov glas. – »Trać­ iš vrem­ e i pam­ et. Kada
bude go­tov onaj rač­ un – a ja znam da je sa njim svrš­ en­ o kao
i sa Brend­ ing­ o­vom po­li­tič­kom kar­i­je­rom – žel­im da poč­neš
da rad­ iš za mene. Mog­ ao bih da stal­no ko­ri­stim tvoj tal­ent.
Ti ćeš me štit­i­ti od svak­ e opa­snos­ ti: čuv­ ać­ eš moj po­sed kao
do­bro tren­ ir­a­ni mas­ tif. Prep­ la­ši­ćeš svak­ o­ga ko po­kuš­ a da mi
pri­đe.«

Tra­ka je is­te­kla i El­bi­merl is­ključ­ i mag­net­o­fon. Imao je za‐­
mi­šljen iz­raz lica.

– Šta je time mi­slio?
– Houv me po­smat­ra u is­toj svet­lo­sti kao i Bris­ ling­ a. Mi
smo bili psi koje je treb­ al­o tren­ ir­a­ti da bi njem­ u služ­ i­li. On je
od­vrat­ an.
– Ne mis­ lim na to, nego da pla­ši­te lju­de.
Ši­sei slež­ e ra­men­ i­ma.
– Ja znam neke bo­ri­lačk­ e veš­ ti­ne. Ho­uv­ u se to do­pad­ a­lo:
bio bi si­gurn­ i­ji da sam ja uz njeg­ a.
El­bi­merl po­nov­ o jekn­ u.
– Reći ću ti neš­ to; nis­ te valjd­ a za­bri­nut­i da bi­ste mo­gli da
bu­det­e umeš­ an­ i u sve ovo?
– U šta? – glas joj je bio mi­ran. Ši­sei je zna­la da mora da
bude pa­žlji­vi­ja nego inač­ e. Vi­del­a je ta­nak led na koji ju je
nav­ od­ io El­bi­merl, ček­ aj­uć­ i da pro­padn­ e.
– Kad ste već tako veš­ ti sa ru­kam­ a, da ni­ste slu­čaj­no sle‐­
di­li Bri­sling­ a za Ho­uv­ ov rač­ un?
Paz­ i­la je da ne uklon­ i po­gled, pa­zi­la je da se ne po­kaž­ e
agres­ iv­nost u njen­ im oči­ma.
– Rec­ i­te mi još jed­nom kako je umro Bris­ ling.
– Neš­ to deb­ e­lo i čet­vr­ta­sto mu je raz­bi­lo lo­ban­ ju – reče
El­bi­merl kao da opi­suj­e neka raz­bi­je­na kola. – Kao kad se
raz­bi­je kora jaj­e­ta kaš­ i­či­com.
– To mi liči na zlo­čin iz stras­ ti, uči­njen u nas­ tu­pu besa, ili
bar sa prev­ i­še mr­žnje – reče Ši­sei. – Sem toga, ja nem­ am
mot­iv za ta­kvo ubis­ tvo.
– Kaž­ et­e da rad­ i­te za Ho­uv­ a. Mo­žda ste hte­li neš­ to više
novc­ a.
Ši­sei je umel­a da pus­ ti otrov kroz svoj glas.
– Kad sam bila mlad­ a, ko­ri­stio me je muš­ kar­ac. Po­ni­žav­ ao
me je, mo­glo bi da se kaže. Zak­ lel­a sam se tada da mi se to
više nik­ ad­ a neće do­go­di­ti. Niko nema pra­va da tako neš­ to
radi sa mnom. Kada sam shvat­i­la da me Houv is­ko­ri­šćav­ a,
zav­ rš­ i­la sam sa njim – malo se opus­ ti­la. – Ne bih baš sum‐­
njal­a u nek­ o­ga ko po­znaj­e bo­ri­lač­ke veš­ ti­ne.

Šta to zna­či?
– Znat­e li vi ne­što o bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a?
– Išao sam na čas­ ov­ e kar­at­ea… ono što je već uob­ i­čaj­en­ o
za po­li­cajc­ e.
– Nem­ oj­te da me zam­ er­i­te, ali to nema veze sa bo­ri­lač‐­
kim veš­ ti­nam­ a. To je lo­mlje­nje da­ske i jur­can­ je za krim­ i­nalc­ i‐­
ma.
– Kri­mi­nalc­ i su moj po­sao.
– Ali nisu moj. Prav­ e bo­ri­lačk­ e veš­ ti­ne – onak­ o kako bi ih
treb­ a­lo uči­ti – su osamd­ e­set od­sto vez­ a­ne za psi­hu. U sva‐­
kom sluč­ aj­u, one su rea­ kt­iv­ne. Ja nis­ am nik­ ad­ a bila obu­čav­ a‐­
na da bu­dem agres­ or. Kad bi Dej­vid Bris­ ling ili neki od vaš­ ih
uličn­ ih kri­mi­nal­a­ca kren­ uo na mene, ja bih zna­la šta treb­ a
da urad­ im da se zaš­ ti­tim ali ja svak­ ak­ o ne bih raz­bi­la njeg­ o‐­
vu glav­ u. Ne bih mor­al­a da se to­li­ko za­mar­am.
El­bi­merl je ćut­ao neko vrem­ e. Iz­vad­ io je čačk­ al­i­cu, po­čeo
da je vrti u usti­ma. Onda je tapn­ uo prs­ tom po mag­net­o­fo­nu.
– Mor­ać­ u da uzm­ em kas­ et­u. Zbog evi­denc­ i­je.
– Vaša je – reče Šis­ ei.
– Kad do­ved­ em Ho­uv­ a, žel­im da bu­de­te sa mnom.
– Pa, do­bro – reče ona mirn­ im gla­som – to mi ni najm­ an­ je
neće smet­at­i.

***

Kada je Nik­ o­la pro­šao kroz pa­soš­ ku i car­in­sku kont­ro­lu na
njuj­or­škom aero­dro­mu DžFK, od­jed­nom je čuo kako ga po­zi‐­
vaj­u prek­ o zvučn­ i­ka. Pri­šao je šalt­e­ru. Dali su mu jed­ an tel­e‐­
fons­ ki broj. Okren­ uo je taj broj.

– To sam ja – reče neki glas – u tel­e­fons­ koj sam go­vorn­ i­ci
na dru­gom kraj­u ove pro­sto­ri­je. Mogu da te vi­dim. Niko ti ne
pret­ i.

– Ni­sam ni mi­slio da će si­tua­ c­ i­ja biti tak­ va – reče Nik­ o­la. –
Mo­žem­ o da se sretn­ em­ o.

Nik­ o­la po­zva broj koji mu je Tomi dala. De­tek­tiv Mel Bran‐­
ka rad­ io je noću i on je prim­ io Ni­ko­lin po­ziv.

– Loše ves­ ti, dru­gar – reče on grub­ im gla­som. – Ček­ ao
sam tog ja­pans­ kog jo­joa na aero­dro­mu, kao što mi je Tomi
rek­ la, ali nis­ am mog­ ao da nađ­ em tipa. Bio je na spi­sku put‐­
nik­ a. To sam pro­ver­io. Čak sam is­pi­ti­vao po­sad­ u ali niko od
njih nije mo­gao da ga se seti. Se­di­šte koje mu je bilo odre‐­
đen­ o bilo je po­pu­njen­ o za vrem­ e leta. To je sve što su mo­gli
da mi kažu. Niš­ ta dru­go nis­ am mog­ ao, dru­gar.

Nik­ o­la se za­hval­io Brank­ i, spu­stio sluš­ al­i­cu. Baš je ovde
hteo da naz­ o­ve Jus­ ti­nu u nji­hov­ u kuću u Vest Bej Brid­ žu, ali
onda po­mi­sli da će biti bo­lje da to ne radi. Ako je Senđ­ in u
bli­zi­ni, ne treb­ a da ga oba­veš­ ta­va o svom do­la­sku. Ali po­mi‐­
sao na do­ro­kus­ ai­a u bli­zi­ni Jus­ ti­ne, u bli­zi­ni kuće na oba­li,
bila je suv­ i­še te­ška.

Str­plje­nje mi­slio je. Tvo­je vrem­ e tek dol­az­ i.
Okren­ uo se, ugled­ ao Koni Tan­ ak­ u kako ide prem­ a njem­ u.
Ni­ko­la je zam­ o­lio Ko­nij­a, prek­ o Umi, da dođe i sač­ e­ka ga
na aero­dro­mu.
Koni je bio star­i­ji brat Ter­i­ja Tan­ ak­ e. Ži­veo je u Vank­ uv­ er­u
kada je Sa­i­go do­šao u Nju­jork 1980. i iza­zvao Ter­i­ja u njeg­ o‐­
vom do­đou a za­tim ga i ubio. Kas­ nij­e, Koni je nap­ us­ tio Van‐­
kuv­ er da bi po­di­gao na noge ško­lu bo­ri­lač­kih veš­ ti­na svog
bra­ta. Ni­kad­ a se nije vrat­io u Brit­an­sku Ko­lum­bi­ju. Više mu
se do­pad­ al­a ži­vost Njuj­or­ka. Koni je vol­eo za­ba­ve ali to ne
znač­ i da nije ozbilj­no vod­ io po­sao.
– Tik–Tik – reče on i uze Ni­ko­lin pr­tljag – pri­mio sam tvo­ju
po­ru­ku.
Samo je Koni zvao Ni­ko­lu Tik–Tik zato što je on, kako mu
je jed­nom rek­ ao »kao bom­ba koja kuck­ a is­pod mirn­ e po­vrš­ i‐­
ne. Pro­tiv tebe niko ne može.«
Koni nije imao pro­ble­ma da ga prep­ o­zna. Ni­ko­la se obri‐­
jao u avio­ ­nu, iz­nad Hav­ aj­a.
– Šta se zbi­va? – pi­tao je Koni.
– Pro­ble­mi – reče Nik­ o­la dok su išli prem­ a ter­mi­nal­u. –
Prev­ i­še pro­ble­ma.
Već je bila noć, ži­vi­na svet­lost si­jal­a je nep­ ri­rod­no. Ljud­ i
su iz­gle­da­li je­zi­vo, kao da im je neko is­pio krv.

Samo je Koni bio isti, oman­ ji, čet­vr­tast, snaž­ an, mi­ši­ćav­ ih
ra­men­ a i ruku, usk­ ih bo­ko­va. Kret­ao se kao igrač kroz go­mi‐­
lu, s cent­rom ravn­ ot­ež­ e po­sta­vlje­nim veo­ ­ma ni­sko. Njeg­ o­vo
čet­vt­r­tas­ to lice, to­li­ko nal­ik na Ter­i­je­vo, bilo je nek­ ak­ o krup‐­
nij­e i svak­ o ko ga nije po­zna­vao bio bi po­sti­đen pred tim li‐­
cem. Ali Ni­ko­la je znao da je Koni spo­so­ban za vel­i­ku ne‐­
žnost i bri­gu. On je, na pri­mer, bri­nuo o tome da treć­ i­na pri‐­
hod­ a u do­đou ide po­ro­di­ci Aj­lin Okur­a. Aj­lin je bila Ter­i­jev­ a
de­voj­ka koju je Sa­i­go ta­ko­đe ubio.

Po­čel­a je da pada kiša. Put do par­king­ a bio je pr­ljav, zat­r‐­
pan đub­ ret­om. Je­dva su priš­ li Ko­nij­ev­ om olup­ a­nom Bjui­­ku.

– Treb­ al­o bi malo da ga sred­ im – reče Koni i baci Ni­ko­lin
pr­tljag na zad­nje sed­ i­šte. – Bol­je da kren­ em­ o.

Ni­ko­la se okret­e Ko­nij­u.
– Dra­go mi je što te vi­dim, Tan­ ak­ o–san – reče form­ aln­ o.
Koni se nak­ lon­ i.
– Meni je još dra­že što vid­ im vas, Laj­nir–san – po­sto­jao je
dug koji Koni ni­kad­ a neće moći da vrat­i Nik­ o­li: to što je osve‐­
tio smrt njeg­ o­vog bra­ta. O tome nisu raz­go­var­a­li, niti će ika‐­
da go­vo­ri­ti o tome, ali to je uvek bilo to, cem­ ent­i­ral­o je
međe nji­hov­ ih pri­jat­elj­stva.
– Najp­ re prva stvar – reče Nik­ o­la. – Vest Bej Bridž. Znaš
put.
Koni klim­nu gla­vom, pla­ti par­king, i oni se uključ­ i­še u go‐­
mi­lu kola koja su kren­ ul­a s aero­dro­ma.
– U kući je sve onak­ o kako si osta­vio. Čis­ ti se svak­ e ned­ e‐­
lje a neko je obi­đe svak­ og dana.
– A moja kola?
– Ja ličn­ o odla­zim i voz­ im ih svak­ og vik­ end­ a – reče Koni –
u do­broj su for­mi. Vo­lim tu sta­ru kuću. Bio si mud­ ar što si je
kup­ io na vrem­ e kada cene nisu bile prev­ is­ o­ke. Sada je teš­ ko
naći kuću na pla­ži, uko­li­ko ne žel­iš sam da je zi­daš od ot­pa‐­
da­ka. Ali to bi sta­jal­o dva do tri mi­li­o­na dol­a­ra.
– Uh, straš­ no.
Koni ga po­gle­da.

– Šta ti to znač­ i? Pa ti bar imaš mi­li­o­ne. Da li si nek­ ad­ a iz‐­
rač­ un­ ao ko­li­ko ih imaš?

– Ni­sam – jekn­ u Ni­ko­la – da ti kaž­ em isti­nu, nik­ ad­ a se ni‐­
sam nav­ i­kao na bo­gat­stvo. Ne oseć­ am se ko­mot­no sa bla‐­
gom.

Koni klim­nu glav­ om.
– Da, nov­ ac ima svoj­u karm­ u. Njeg­ a mo­raš da jaš­ iš kao
di­vljeg ždrep­ca.
– Trud­ im se ko­li­ko mogu – reče Nik­ o­la, dok su ju­ri­li Van
Vajk aut­o­dru­mom.
Bris­ ač­ i su iz­vo­di­li neku svo­ju muz­ i­ku, rit­mičk­ o udar­an­ je.
Tek kad su pro­šli Pač­ og, Nik­ o­la opet pro­go­vo­ri.
– Čuo sam neke loše ves­ ti. Ne bih hteo da se meš­ aš. Ako
hoć­ eš da mi po­mog­neš, ostan­ i na per­i­fer­i­ji zbi­van­ ja.
– Ko­li­ko su loše te ves­ ti? – nije se ose­ćal­o uz­nem­ i­ren­ je u
Ko­nij­ev­ om glas­ u.
– Ja sam u tun­ el­u – reče Nik­ o­la – i iskren­ o go­vo­reć­ i, ne
znam da li ću izać­ i iz nje­ga.
– To je loše – reče Koni. Po­gle­da Nik­ o­lu i is­cer­i se. – Sve
sreć­ a što imaš pri­ja­tel­ja, čov­ eč­ e.
– To znam.
– Ali, pri­jat­e­lji­ma se ne go­vor­i kada će ti po­mo­ći a kada
ne, Nik. Njih ne dr­žiš na pe­ri­fer­i­ji zbi­van­ ja ako mogu da ti
po­mog­nu da ostan­ eš živ.
– Koni…
– Neću ti do­pu­sti­ti da mi vež­ eš ruke na le­đi­ma i ostav­ iš
me da te gled­ am kako gi­neš.
Ni reč nije pro­go­vo­ren­ a o Ter­i­ju Tan­ ak­ i i dugu koji je Koni
dug­ o­vao Nik­ o­li. To nije ni mor­al­o da se po­mi­nje. To je ži­vel­o
svo­jim ži­vo­tom u umov­ im­ a oba čov­ ek­ a. Giri nije nik­ ad po­mi‐­
njan među Jap­ anc­ i­ma. Svak­ o je znao da on po­sto­ji i da se
udi­še sa vaz­ du­hom oko nas, da je to esen­ci­jal­no kao ži­vot.
– U redu – reče Nik­ o­la.
Ni­ko­la je osta­tak puta ćut­ao. Kada je Koni ušao u Vest Bej
Bridž, si­šavš­ i sa Mont­ok aut­o­pu­ta, Ni­ko­la reče:
– Sve iz­gle­da isto kao pre.

Koni oštro za­ko­či. Bjui­­ko­vi far­o­vi osvet­li­še pra­zno mes­ to
na čuv­ an­ om park­ ing­ u.

– Nema tvoj­ih kola. Nes­ ta­la su.
– To je do­bar znak – reče Nik­ o­la, zna­juć­ i da ih je si­gurn­ o
Jus­ ti­na uzel­a. – Ostav­ i me pred kuć­ om.
Koni se nije tako lako pred­ a­vao.
– Mogu da se muv­ am unao­ ­ko­lo, ako žel­iš.
Ni­ko­la je znao šta Koni mi­sli, že­leo je da bude u bli­zi­ni
ako iskr­snu pro­ble­mi.
– Bić­ eš mi od veće ko­ri­sti u gra­du. Treb­ a nek­ o­li­ko stvar­i
da oba­viš – dao je Ko­ni­ju ko­mad pap­ i­ra i kas­ et­u koju je sni‐­
mio to­kom leta. – Po­gle­daj i po­sluš­ aj kada stig­neš kući.
Koni uze kas­ et­u i za­bel­eš­ ku i odv­ ez­ e se sa park­ ing­ a.
Gra­dić je del­o­vao mirn­ o i či­sto, kao u dečj­im pri­čam­ a.
Samo što med­ ve­di­ći nisu za­i­gra­li po uli­cam­ a. Nik­ o­la po­mi­sli
na Jus­ ti­nu.
Se­tio se Bož­ i­ća koji su pro­vel­i ovde, pre nego što su kre‐­
nul­i za Jap­ an. Bilo im je po­trebn­ o da budu sami, da­lje od
grad­ a, da se odm­ o­re od hol­o­ko­sta koji je po­či­nio Sai­­go.
Kako je lep bio grad, sa bo­žič­nim jel­kam­ a ukraš­ en­ im raz‐­
nob­ oj­nim svet­lo­sti­ma duž svih uli­ca, sa pr­vim sneg­ om sa
Bož­ ič­no jut­ro i bli­sta­vim sunc­ em na obal­i. Bilo je tako svež­ e
da nisu mo­gli da idu u svo­ju uob­ i­čaj­e­nu šetn­ ju pa su se po‐­
vuk­ li u kuću. Pili su mi­ri­šljav­ o kuv­ an­ o vino i otvar­al­i po­klo­ne.
Ona mu je po­klo­nil­a ručn­ i sat: uvek ga je nos­ io a on je njoj
po­klo­nio ogrl­i­cu s ru­bi­nim­ a od Ti­fan­ ij­a. Se­ćao se ko­li­ko je
vrem­ en­ a iz­gu­bio bi­raj­u­ći je ali, kada je vi­deo iz­raz njen­ og
lica, shvat­io je da je vred­ e­lo.
Šta se nama do­go­di­lo otad­ a? pi­tao je Nik­ o­la sam­ og sebe.
Gde smo se to iz­gub­ i­li? Kada smo pres­ ta­li da bu­dem­ o lju‐­
bavn­ i­ci?
– Sti­gli smo – na­jav­ i Koni.
Far­o­vi Bjui­­ka osvet­li­še Nik­ o­li­na kola, belu Korv­ et­u iz 1962.
go­di­ne. Kola su bila ren­ ov­ ir­a­na i bila su sav­ rš­ en­ a.
– Neko je unut­ra – reče Koni. Glas mu je bio pun oprez­ a.
Nik­ o­la oset­i na­pe­tost u nje­go­vom telu.

Sve­tla su bila upal­je­na u kući ali Nik­ o­la nije vid­ eo nik­ o­ga
da se kreć­ e unut­ra.

– U redu je – reče Nik­ o­la i iza­đe iz Bju­i­ka.
Iz­vad­ io je ko­fer i tor­bu. – Idi kući, Koni. Imaš mnog­ o toga
da urad­ iš.
Koni klimn­ u gla­vom, sač­ ek­ a dok se Nik­ o­la ne uklon­ i a
onda kren­ u po šljunk­ u.
Ni­ko­la se po­peo step­ e­nic­ am­ a do kuće. Iza njeg­ a je tut‐­
njao tamn­ i Atlant­ski okea­ n, nap­ ad­ aj­uć­ i nem­ i­lo­srd­no oba­lu.
Iz­vad­ io je ključ na trem­ u. Nije po­zvo­nio. Upr­kos ono­me što
je rek­ ao Ko­ni­ju, bio je kraj­nje obaz­ riv. Nije znao gde je Sen‐­
đin Omuk­ e, do­ro­kus­ ai, ili šta on želi još po­red So–Peng­ o­vih
smar­agd­ a.
»Ako sada umreš, ako umreš suv­ iš­ e lako, nik­ ad­ a neć­ eš
shvat­i­ti.« Šta je do­ro­kus­ ai time že­leo da kaže? Nik­ o­la je mi‐­
slio da je sada na putu da to saz­ na.
Preš­ ao je prek­ o pra­ga, čuo je muz­ i­ku sa ster­ea. Trejs­ i
Čep­men je pe­val­a »Brza kola«. Bila je to omi­lje­na Jus­ ti­nin­ a
mel­o­di­ja. Znao je da može da se opus­ ti ali nije mo­gao.
Gle­dao je po pro­stran­ oj dnevn­ oj sobi, po tr­pez­ a­ri­ji, kuh­ i‐­
nji. Pro­stor mu se či­nio ogrom­nim, zi­jao je u njeg­ a po­sle to­li‐­
ko vrem­ en­ a pro­ved­ e­nog u Jap­ a­nu gde je sve bilo skuč­ en­ o,
gde su svi ži­vel­i rame uz rame, la­kat uz lak­ at, u zem­ lji gde
je pren­ as­ el­je­nost muč­ i­la njen­ e sta­novn­ ik­ e vek­ o­vim­ a i gde je
to po­stal­o nač­ in ži­vo­ta.
Za div­no čudo, ogro­man akvar­i­jum koji je del­io dnevn­ u
sobu od tr­pe­zar­i­je bio je div­no odr­žav­ an. Tri grup­ e anđ­ eo­ ‐­
skih riba su do­sto­jans­ tve­no pli­val­e. Vi­deo je svo­ju star­u ražu
u dnu kako po­kreć­ e alge.
– Gas, star­i dru­že – šap­nu joj Ni­ko­la – ra­duj­em se što te
vid­ im.
Spus­ tio je tor­bu i ko­fer i kren­ uo tiho kroz kuću. Kada je
sti­gao do spav­ ać­ e sobe, vi­deo je Jus­ ti­nin ko­fer otvo­ren na
krev­ et­u. Još se nije rasp­ a­ko­val­a ali odeć­ a je bila iz­vađ­ e­na.
Čuo je šuš­ ta­nje tuša. Usko­ro tuš pres­ ta­de.

Sta­jao je u po­lu­ta­mi, u sop­stve­noj kući, sluš­ ao kako se
njeg­ o­va žena kreć­ e po kup­ at­i­lu. Nije se ni po­kren­ uo. Učin­ i­lo
mu se da se ovde ose­ća kao stra­nac i to ga je saz­ nan­ je ras‐­
tu­ži­lo. Nije imao kuće, nije imao po­ro­di­cu. Jed­ i­na stvar sa ko‐­
jom je bio po­vez­ an bila je Jap­ an.

Odj­ed­nom je shvat­io da ga je ta veza skup­ o sta­ja­la pa se
pi­tao da li je vred­na toga. Jap­ an je bio njeg­ o­va sred­ i­na, ali
nije bila Jus­ ti­nin­ a. Sve do ovog tren­ utk­ a on nije shvat­ao ka‐­
kva to raz­ li­ka može da bude. Sada, dok je sta­jao tu, sam,
usred kuće koja je treb­ a­lo da mu bude po­zna­ta i drag­ a, a to
nije bila, mo­gao je da shvat­i kako to da se Jus­ ti­na nije oseć­ a‐­
la ugod­no u Jap­ an­ u.

U tom tren­ utk­ u se sko­ro okren­ uo i oti­šao ali nije mog­ ao
to da urad­ i.

Nik­ o­la nije znao šta da radi.
A onda se otvo­ri­še vrat­a kup­ at­i­la i Jus­ ti­na iza­đe u obla­ku
pare. Bila je ogr­nut­a vel­i­kim peš­ kir­om, sa turb­ a­nom od pe‐­
škir­a na glav­ i. Skam­ en­ il­a se kada ga je ugled­ a­la.
– Bože! Nik!
Od­mah se naš­ la u njeg­ o­vom zag­ r­lja­ju. Jec­ al­a je, lju­bi­la ga
po licu a to­plo vlaž­ no telo pri­ti­ski­val­a je uz njeg­ a. Mo­gao je
da ose­ti drht­a­nje njen­ ih mi­ši­ća, mi­ris fi­nog šamp­ o­na i sap­ u‐­
na.
Ni­ko­la, gr­le­ći je, grej­u­ći se uz nju, oset­i kako se njeg­ o­va
lju­bav vrać­ a. Znao je da nik­ ad­ a nije ni umrl­a. Mi­slio je da se
ta lju­bav samo po­vuk­ la u jed­nom tren­ u ili ju je on sam od‐­
gurn­ uo.
– Dra­gi Bože, vol­im te, Ju­sti­na – šapn­ uo je.
Ona je plak­ al­a.
– Nik, Nik, Nik – šap­ u­ta­la je kao da će samo po­nav­ ljan­ je
njeg­ o­vog ime­na biti do­volj­no da je ubed­ i da joj se vrat­io. –
Pla­ši­la sam se da te više nik­ ad­ a neću vid­ et­i. Ja…
– Zaš­ to? – malo ju je od­gurn­ uo da bi joj se za­gled­ ao u
lice. Hteo je da vidi da je sa njom sve u redu.
– Otk­ ud­ a ti ta ide­ja da se nik­ ad­ a više neću vrat­i­ti?

– Ja… ja – Jus­ ti­na je od­mah­ iv­ al­a gla­vom. Peš­ kir sa kose joj
je spao na ra­men­ a, njen­ a tamn­ a gu­sta kosa sada je bila slo‐­
bod­na. – Ne znam…mi­sli­la sam…

Mog­ ao je da vidi cr­ven­ e tač­ke u njen­ im zel­e­nim oči­ma
kako pli­vaj­u i kako su uzn­ em­ i­ren­ e. Tada shvat­i da je Tau–tau
ra­ši­rio mrež­ u u njen­ oj duši i srce mu se slo­mi. Pla­šio se da li
će ima­ti snag­ e da je oslo­bo­di kao što ju je nek­ ad­ a oslo­bo­dio
ninđ­ a hip­noz­ a ko­jom ju je za­čar­ao Sai­­go.

– Neko ti je neš­ to rek­ ao – reče on – neko ti je neš­ to usa‐­
dio u pam­ et.

Mo­rao je da je šok­ i­ra, da joj po­kaž­ e da zna, mo­rao je da
nag­ la­si da će mu biti po­treb­na njen­ a po­moć, da neće moći
sam da se iz­bo­ri sa Tau–tau.

– Da… – Jus­ ti­na je bila zap­ rep­ a­šćen­ a kao da ju je nag­ lo
pro­bud­ io. – Se­ćam se… neč­ eg­ a. – Po­gle­dal­a mu je lice. – Kao
san ili kao zad­ i­mlje­na sli­ka koja po­drht­av­ a, koja se gubi i ra‐­
spli­njuj­e kad pok­ uš­ am da je čvrs­ to po­gle­dam.

Vi­deo je kako joj strah men­ ja lice, kako joj od stra­ha tam‐­
ne oči, kako nes­ ta­ju crv­ en­ e flek­ e.

– Nik… šta se to zbi­va sa mnom? Oseć­ am… ose­ćam kao
da ži­vim u dva odvo­jen­ a svet­a. Oseć­ am, ne znam kako da to
kaž­ em, kao da sam zat­vo­ren­ a i kao da sam is­to­vrem­ en­ o
oslo­bo­đen­ a. Ludo, zar ne?

– Nije to­li­ko ludo ko­li­ko ti mi­sliš – reče Nik­ o­la.
– Zaš­ to se ne obuč­ eš a ja ću pot­ra­ži­ti hra­nu…
– Nem­ oj da me osta­vljaš – Jus­ ti­na je po­segn­ ul­a prem­ a
njem­ u – mo­lim te, Nik, ne žel­im da bu­dem sama dok si ti
ovde. Žel­im da te gle­dam, da te do­di­ruj­em. Kao da te dugo
nis­ am vid­ el­a a ne samo nek­ o­li­ko ned­ e­lja. Ja… – uhvat­i­la se
za gla­vu – ne znam šta mi se to do­ga­đa.
– Obuc­ i se, dušo – po­žur­i­vao ju je Nik­ o­la – ne mo­žeš da
hod­ aš unao­ ­ko­lo ta­kva.
Jus­ ti­na se osmehn­ ul­a, obu­kla farm­ er­ke i crni džem­per.
– Je li ovak­ o bo­lje? – pri­šla mu je. – Nik, šta je to? Šta se
do­go­di­lo?
Zag­ r­lio ju je.

– Seć­ aš se Sai­­goa? Se­ćaš se šta ti je urad­ io? Hip­not­i­sao
te je.

Klim­nul­a je gla­vom.
– Sada se do­go­di­lo neš­ to slič­no, mi­slim. Mada se ne se‐­
ćaš sas­ vim ja­sno, do­ro­ku­sai koji mene pro­gan­ ja do­šao je u
našu kuću u To­kij­u. Pro­veo je neko vrem­ e sa to­bom – vid­ eo
je iz­raz zbu­njen­ os­ ti na njen­ om licu. – Ne seć­ aš se da je neko
nep­ o­znat, stra­nac, doš­ ao na vrat­a?
– Ne – reče Jus­ ti­na – bio je tu samo jed­ an bi­ci­kli­sta. Ali, ja
se ne seć­ am šta se dog­ o­di­lo sa njim.
– Kak­ av bi­ci­kli­sta?
– Ja… sko­ro sam ga obo­ri­la, mi­slim. Iz­laz­ i­la sam ko­li­ma
unaz­ ad i.ni­sam ga vi­de­la. Imal­a sam sreć­ e a i on: samo je
udar­io o ja­pans­ ki ked­ ar na dru­goj stran­ i uli­ce. Rek­ ao mi je
da je sve u redu ali ja sam ins­ i­sti­ra­la da uđe i po­pi­je malo
čaja – osmehn­ ul­a se Ni­ko­li. – Žel­el­a sam da se po­naš­ am na
ja­pans­ ki nač­ in. Mis­ li­la sam da će se i on tako po­naš­ at­i i da
će na jap­ ans­ ki nač­ in, odb­ i­ti moj po­ziv. Međ­ u­tim, on je ušao u
kuću.
– I šta se dog­ o­di­lo?
– Šta? – Jus­ ti­na je bila za­prep­ aš­ ćen­ a. – Ne znam, stvarn­ o.
Ne seć­ am se. Mis­ lim da je ušao u kuću, pop­ io čaj i oti­šao.
– Nije se samo to do­go­di­lo – reče Ni­ko­la. – Bic­ i­kli­sta je bio
Senđ­ in Omuk­ e.
– Da. Tako se zvao. Se­ćam se sada.
– On je dor­o­kus­ ai, Jus­ ti­na.
Oseć­ ao je kako po­či­nje da se tres­ e.
– O, Nik – suze su joj se po­ja­vi­le u oči­ma – Nik, šta se do‐­
go­di­lo? Šta mi je to urad­ io? Ne mogu da se set­im…
– Znam tačn­ o šta je urad­ io – reče Ni­ko­la, mada nije znao.
– Ja ću se pob­ ri­nut­i za to.
Nije znao da li će moći da to sred­ i ili ne. Pi­tao se ko­li­ko
može, ili ko­li­ko treb­ a, da joj kaže o svo­jim nov­ im mo­guć­no‐­
sti­ma. Da li bi se oseć­ al­a bez­ bed­nij­om kad bi to znal­a ili bi
to samo pro­bud­ i­lo njen strah kada bi joj rek­ ao da je i on tan‐­
đi­an? Nije znao.

Po­veo ju je u dnevn­ u sobu gde je bilo više svet­lo­sti i više
pro­sto­ra. Nas­ uo je vis­ ki u čašu i dao joj je.

– Šta mi je ura­dio? – pi­tal­a je Jus­ ti­na.
– Želi da se dom­ og­ne mene prek­ o tebe.
Srk­nul­a je vis­ ki, stres­ la se.
– Mož­ da hoće da te ubi­jem, kao što je Sa­i­go hteo.
– Sumn­ jam – reče Ni­ko­la – ovaj želi da se sa mnom lič­no
ob­rač­ un­ a. Ne bi bilo za­do­volj­stva da me ubij­e neko drug­ i.
Jus­ ti­na je šir­om otvo­ri­la oči i bu­lji­la je u njeg­ a.
– Nik, shvat­aš li o čemu gov­ or­i­mo?
Ni­ko­la je znao da ni­kad­ a nije du­blje ni komp­ let­nij­e vo­leo
svo­ju ženu nego u ovom tren­ utk­ u. Po­lju­bio ju je u usta, ose‐­
ćao je kako po­sta­je meka, kako mu se otvar­a.
– Nem­ oj da bri­neš – rek­ ao je – Senđ­ in je imao pri­li­ku da
me ubij­e u ord­ i­nac­ i­ji dr Han­ am­ i­ja ali nije me ubio. Do­bro za
mene, loše po njeg­ a. Sta­ra ja­pans­ ka iz­rek­ a kaže: ako pro­pu‐­
stiš da ubi­ješ nep­ ri­ja­te­lja, naj­bo­lje da is­ko­paš dva gro­ba.
Jus­ ti­na se sruš­ i­la u njeg­ o­vo nar­učj­e.
– O, Bože. Smrt i samo smrt – sta­vi­la mu je gla­vu na gru‐­
di – zar ne po­sto­ji neki drug­ i nač­ in? Mora da po­sto­ji. – Po­gle‐­
da­la ga je. – Zar ne mož­ em­ o nek­ ud­ a da po­beg­nem­ o, bilo
gde, baš me bri­ga kuda bi­smo oti­šli. Samo dok se ovo… –
zas­ ta­la je kada je ugle­da­la njeg­ ov iz­raz lica, što je samo po‐­
tvrd­ i­lo njen­ o unut­ra­šnje oseć­ an­ je.
Nas­ ta­vil­a je po­sle krać­ e pau­ z­ e.
– Znam da ne mo­že­mo nik­ ud­ a, Nik. To je zbog tvog ži­vo‐­
ta. Ti mo­raš da ži­viš ta­kvim ži­vo­tom. Onda u redu – po­la­ko
je po­kri­la njeg­ o­ve ruke. – Ja pri­hvat­am sve što mora da
bude, što­god će doći. Karm­ a. Ja vo­lim tebe i samo tebe. –
Po­vuk­ la je njeg­ o­vu ruku na svoj sto­mak. – Žel­im da se se‐­
ćaš, ma šta da se desi, da je naša bud­ ućn­ ost – je­dan njen
deo – ovde i da čeka na svoj tren­ ut­ak. Obe­ćaj mi da neć­ eš
učin­ i­ti ni­šta što bi ugro­zi­lo tu bu­dućn­ ost.
– Jus­ ti­na, zar hoć­ eš da kaž­ eš… – ali, on je već znao zbog
dara koji je po­sed­ o­vao o čemu se radi, baš kao što je to
znao i Senđ­ in. Oset­io je da je trud­na. – Bože, imać­ em­ o bebu.