Eric van Lustbader -Beli Ninja

na več­ er­u sa sob­ om.
Brend­ ing se za­gle­da u nju. Bio je ubeđ­ en da će saz­ nan­ je

o po­rek­ lu pau­ k­ a otvo­ri­ti sve taj­ne o ovoj fas­ ci­nantn­ oj enig‐­
mat­ič­noj ženi. Ali, sada je bio sves­ tan mnog­ ih nas­ la­ga mi‐­
ste­ri­je koje su obav­ i­jal­e Ši­sei­­nu lič­nost. Mož­ da nik­ ad­ a neće
moći da je sas­ vim raz­ u­me ali, to ga je samo još više pri­vlač­ i‐­
lo njoj.

– Kuv­ ar­u… – po­čel­a je da pla­če Šis­ ei.

***

Nik­ o­la je mi­slio: Sve sam ovo san­ jao: moje spaš­ av­ an­ je, to­plu
kuću, Kanz­ a­cu–sana. Pan­ ik­ a ga uhvat­i led­ e­nom ruk­ om i on
zad­ rht­a. Udar vet­ra sko­ro ga obo­ri sa ste­ne, njeg­ o­va noga
skli­znu. Po­lo­žaj mu je bio gro­zan. Ako padn­ e sa Cr­nog Žan‐­
dar­a, poj­ma nije imao gde će se za­us­ ta­vit­i. Mag­ la mu je za‐­
klan­ jal­a vi­dik. Nije mo­gao da vidi Kanz­ ac­ uo­ ­vu kuću od ka‐­
men­ a, saz­ i­dan­ u na sten­ i. Nije bilo ni tra­ga ni gla­sa od Kan‐­
za­cua. Ni­ko­la se pla­šio da zbog hlad­noć­ e ne po­sta­ne neo­ ­se‐­
tljiv. U tom sluč­ aj­u neće biti ni Kanz­ a­cua, ni to­ple kuće na
pla­nin­ i koja će mu obez­bed­ i­ti sklon­ iš­ te, niti spas­ a od Širo
ninđ­ e.

Pad­ ao je, pad­ ao je bes­krajn­ o….
Očajn­ o je po­seg­nuo, ose­ćaj­uć­ i kako njeg­ o­vi pr­sti uza­lud
tra­že za šta da se uhvat­e, ali sten­ a se pret­vo­ri­la u sta­klo. On
je nal­a­zio samo nas­ lag­ e cr­nog leda za koji nije mog­ ao da se
uhvat­ i.
Nije mog­ ao da vidi: sneg koji je, ko zna od kada, po­či­vao
u pu­ko­ti­nam­ a Cr­nog Žand­ ar­a sada je bio usk­ o­vi­tlan vet­rom,
za­sle­plji­vao ga je. Nije mo­gao da čuje: url­a­nje vet­ra je bilo
nem­ o­gu­će, nei­­zdr­ži­vo. Nije niš­ ta ose­ćao. Hlad­noć­ a je pro­di‐­
ral­a kroz njeg­ o­ve ruk­ av­ ic­ e. Pr­sti su mu se krut­i­li. Nije ni­šta
ose­ćao. Nije ose­ćao ni­kak­ av mi­ris u raz­ređ­ en­ om vaz­ du­hu,
nije oseć­ ao čak ni svoj mi­ris, ni mi­ris krz­ ne­nog oko­vratn­ i­ka
na svo­joj par­ki. Otvo­rio je usta, do­dirn­ uo je sten­ u usnam­ a,
po­kuš­ ao je da ose­ti ukus mi­ner­a­la, da ose­ti gde su puk­ o­ti­ne,

da ose­ti gde je sten­ a naj­so­lid­nij­a. Li­zao je tam­ni gra­nit ali
nije oseć­ ao ni­šta. Sada, kada je Širo ninđ­ a blo­kir­ao njeg­ o­vo
šes­ to čulo, on je bio pot­pu­no bez od­bra­ne.

Vi­sio je na zidu, na sten­ i, kao muva na pro­zor­skom sta‐­
klu. Samo in­stinkt ga je odr­ža­vao da ne pad­ne. Vet­ar je po‐­
sta­jao sve snaž­ ni­ji, bri­sao je sve na svom putu. Noga mu
opet skli­znu i on se sko­ro strm­ og­ la­vi u amb­ is. Tačn­ o u tom
tren­ utk­ u, kao da ga je neko pro­bud­ io iz stra­šnog sna, Nik­ o­la
shvat­i da uop­šte nije sprem­ an da se pred­ aj­e.

Jak sam. Slab sam. Ali te dve stva­ri ne idu jed­na uz drug­ u
i uop­šte nisu važ­ ne. Onda je shva­tio šta je Kanz­ a­cu–san re‐­
kao o ži­vot­u i smr­ti. One nisu važ­ ne.

Naj­važ­ ni­ja je: Tama.
Srce mu je bol­no tu­klo u grud­ i­ma. Nik­ o­la se zag­ le­da u
amb­ is. Bio je već tako vis­ o­ko da nije mo­gao da vidi osnov­ u
Crn­ og Žand­ ar­a. Bio je prep­ la­šen ali znao je da to mora da
obav­ i. Sta­za se pro­te­zal­a u jed­nom prav­cu. Ili, svi prav­ci su
bili isti. Vo­di­li su prem­ a ovom za­stra­šuj­uć­ em mes­ tu. Crn­ om
Žand­ a­ru. Vo­di­li su prem­ a ovom tren­ utk­ u u vrem­ en­ u.
Onda ga vet­ar odvo­ji od sten­ e. Mo­žda se sam pu­stio. Ni‐­
kad­ a to neće saz­ nat­i.
Po­čeo je da pada u am­bis. Pad­ ao je, bes­kraj­no…

***

Jus­ ti­na je kren­ ul­a u crk­ vu. Vo­zi­la je kola unaz­ ad na dug­ ač‐­
kom pri­la­zu iza kuće i sko­ro je obo­ri­la bi­ci­kli­stu. Po­ja­vio se
nio­ t­kud­ a, kao da je iz­nik­ ao iz sa­mog drum­ a.

Oštro je zak­ o­či­la, zap­ rep­ a­šćen­ a, i sta­la is­pod ja­pans­ kog
ked­ ra. On je iz­gub­ io ravn­ ot­ež­ u i prek­ o gla­ve prel­et­eo u žbu‐­
nje.

– O, Bože – dahn­ u Jus­ ti­na, po­vuč­ e ručn­ u kočn­ ic­ u i otvo­ri
vrat­ a.

Po­trč­ al­a je tamo gde je bi­ci­kli­sta le­žao, klekn­ ul­a je kraj
njeg­ a. Vi­de­la je da je pri sves­ ti pa je brzo iz­go­vor­i­la mol­i­tvu
za nje­ga.

– Je li sve u redu? – pi­ta­la je nes­ i­gur­nim ja­pans­ kim.
Bic­ i­kli­sta klim­nu gla­vom, jekn­ u, pro­tr­lja gla­vu. Po­lak­ o se
di­gao. Jus­ ti­na se diže uz njeg­ a. Bio je pri­lič­no mlad čo­vek,
zgo­dan, glat­ke kože. Imao je lepo lice koje je Jus­ ti­na čes­ to
vid­ e­la na ja­pans­ kim pla­kat­i­ma i TV ekran­ i­ma. Bilo je neke
žen­ske lep­ o­te u pu­noć­ i njeg­ o­vih usan­ a, u po­drht­av­ an­ ju nje‐­
go­vih fi­nih nos­ nic­ a. Ali to je samo po­kaz­ i­val­o njeg­ o­vu ne‐­
žnost, po­treb­ u da mu se po­mog­ne. Imao je crni šorts, belu
ko­šul­ju krat­kih šir­o­kih ruk­ av­ a i amer­ič­ke pat­i­ke.
Pi­ta­la se šta da radi. Bilo je oči­gled­no da je čov­ ek po­tre‐­
sen – ako ne i po­vređ­ en – a to je bila njen­ a greš­ ka. Odj­ed‐­
nom je žel­e­la da urad­ i neš­ to što je po­trebn­ o. Nije mog­ la tek
tako da ode i osta­vi čo­vek­ a koga je obo­ri­la. Onda je shvat­i­la
da raz­mi­šlja kao Amer­i­kank­ a. U Jap­ a­nu nije bilo mnog­ o kri‐­
mi­nal­a i svak­ o je mo­gao slo­bod­no da se kreć­ e To­ki­om u bilo
koje doba noći. To­kio je bio mož­ da najb­ ez­ bed­nij­i grad na
svet­u. Bilo je sas­ vim ja­pans­ ki i sas­ vim be­zbed­no da po­nud­ i
bi­ci­kli­sti da se od­mo­ri, po­pi­je šo­lju čaja u njen­ oj kući. Bio je
to učt­iv i ci­vi­li­zo­van­ i nač­ in pon­ aš­ an­ ja.
– Žao mi je – reče ona ust­rept­a­lo. – Da li bi­ste do­šli da po‐­
pi­je­te šo­lju čaja? Ovo je moja kuća.
– Ne, hval­a – reče bic­ i­kli­sta – sas­ vim mi je do­bro.
Od­bi­jan­ je je bilo ja­pans­ ki nač­ in pon­ aš­ an­ ja. Bilo je to ci­vil­i‐­
zo­van­ o, učt­i­vo pon­ aš­ an­ je.
– To mi neće biti pro­blem – rek­ la je Jus­ ti­na – ja bih se, u
stva­ri, oseć­ al­a mnog­ o bo­lje. Zar ne že­li­te da pro­ver­i­mo da li
ste ozbilj­no po­vređ­ en­ i?
Okren­ uo se prem­ a njoj, malo ukruć­ en­ o klimn­ uo.
– Kako bih mo­gao da odb­ i­jem ta­kvu ljub­ a­znost?
Prat­io ju je prem­ a kući.
– Hoć­ et­e li da sedn­ et­e tu, na trem? – pi­ta­la je Jus­ ti­na. – Ja
ću do­net­i čaj.
– Iz­gle­da da sam malo više ugruv­ an nego što sam mi­slio
– reče bi­ci­kli­sta – mo­žda bih mog­ ao unut­ra da se nas­ lo­nim
na neke jas­ tu­ke.
Jus­ ti­na je oklev­ al­a samo jed­ an tren.

– Nar­avn­ o, biće vam mnog­ o udob­nij­e unut­ra.
Skin­ ul­i su obu­ću is­pred ulaz­ a. Jus­ ti­na sta­vi obuć­ u u mali
pla­kar od bam­bus­ a koji je sta­jao uza zid. Po­vel­a ga je u
dnevn­ u sobu.
Bic­ i­kli­sta je ćut­ao dok je ona pri­prem­ al­a čaj. Ćut­ao je dok
nije po­pio prvu šol­ju čaja. Kada je Jus­ ti­na si­pa­la još čaja, on
reče:
– Imat­e lepu kuću.
– Ni­šta nar­o­či­to – reče Jus­ ti­na onak­ o, kako se od nje oče‐­
kiv­ al­o ovde u Jap­ an­ u. – Da li se sada bol­je oseć­ at­e?
– Da, mnog­ o bo­lje, hval­a vam – reče on.
– Pi­tam se da li go­vor­i­te eng­ le­ski? Bilo bi mi mno­go lak­še.
– Nar­avn­ o – osmehn­ uo se. Bio je zai­­sta zgo­dan muš­ kar­ac,
baš lep. – Go­vo­ri­ću eng­ le­ski sa zad­ o­volj­stvom, go­spo­đo…
– Zab­ o­rav­ i­la sam da se pred­sta­vim – reče ona – zo­vem
se… – mor­a­la je da se za­us­ ta­vi da ne bi rek­ la svo­je ime. To
bi bilo neu­ čt­i­vo. Mor­al­a je da kaže prez­ i­me. – Ja sam go­spo‐­
đa Laj­nir.
– Ja sam go­spo­din Omuk­ e – reče Senđ­ in – mi­slim da smo
se upoz­ na­li na najg­ o­ri mo­gu­ći nač­ in.
Jus­ ti­na se nas­ mej­al­a, za­do­volj­na da on tako lako go­vor­i o
nep­ ri­li­ci koja je mo­gla da bude mno­go ozbilj­nij­a.
– I ja mi­slim da je tako. Ne znam kako to da vas nis­ am vi‐­
del­a.
– Tu je kriv­ in­ a – reče Sen­đin di­plo­mat­ski – teš­ ko je vid­ et­i
ono­ga ko vam do­la­zi s leđa. Ako bih smeo da vam neš­ to pre‐­
dlo­žim…
– Da, svak­ ak­ o, mo­lim vas.
– Kad bi­ste na ja­pans­ ki ked­ ar okač­ i­li ogle­da­lo, vi­del­i bi­ste
sas­ vim do­vol­jan ko­mad drum­ a da znat­e da li neko do­laz­ i ili
ne.
– Sjaj­na ide­ja – reče Jus­ ti­na – hval­a vam, go­spo­di­ne Omu‐­
ke.
– Bilo mi je zad­ o­volj­stvo – reče on prek­ o šol­ji­ce sa čaj­em.
Osvrn­ uo se oko sebe. – Vel­i­ka kuća za jedn­ u osob­ u.

– Ne ži­vim sama – reče Jus­ ti­na – moj muž i ja ži­vi­mo u
ovoj kući.

Senđ­ in je srk­ ut­ao čaj.
– Šta radi vaš muž, go­spo­đo Laj­nir?
– On uprav­ lja kom­pa­ni­jom mog oca. Bave se raz­nim stva‐­
ri­ma, kom­pjut­e­ri­ma, tek­sti­lom, gvo­žđem. Moj muž se trud­ i
da po­bolj­ša kom­pju­ter­sku teh­nol­o­gi­ju – nak­ riv­ il­a je gla­vu. –
A šta vi rad­ i­te, go­spo­di­ne Omuk­ e?
– Mi­slim da moj po­sao ne može da se po­red­ i sa po­slom
vaš­ eg muža – reče Senđ­ in. – Ja sam či­novn­ ik. Rad­ im u Bir­ou
za zaš­ ti­tu pri­rod­ne oko­li­ne, u sekt­o­ru za obez­be­đen­ je.
– To zvu­či veo­ ­ma zan­ i­mlji­vo – reče Jus­ ti­na.
On joj se čudn­ o osmehn­ u.
– Mor­am da vam kaž­ em da je pri­lič­no dos­ adn­ o.
Kada je ustao, Jus­ ti­na reče.
– Mo­ram da vam kaž­ em, go­spo­di­ne Omuk­ e, da uop­šte ne
li­či­te na či­novn­ ik­ a. Moj muž je maj­stor bo­ri­lačk­ ih veš­ ti­na i
njeg­ o­vo telo pod­seć­ a na vaše. Iz­gle­da kao do­bro naš­ ti­mo‐­
van ins­ trum­ ent.
On se okren­ uo, malo se nak­ lon­ io.
– Po­što ste vi sa Zap­ a­da, smat­ra­ću to kao kom­pli­ment –
reče on. – Bi­ci­kli­zam je hobi koji svak­ o­ga može da po­da­ri
ovak­ vim te­lom. Ali za mene je bi­ci­kli­zam mnog­ o više. To je
sport: mog­ ao bih da kaž­ em, op­ses­ i­ja. Da li sam do­bro re‐­
kao? Po­nek­ ad nis­ am si­gur­an u svoj­e zna­nje eng­ le­skog.
– Rek­ li ste to bo­lje od mno­gih Amer­i­kan­ ac­ a.
– Hval­a vam, mada mi­slim da ste samo lju­baz­ ni – po­nov­ o
se osmehn­ uo. – Moja op­ses­ i­ja odr­ža­va mi čvr­sto telo i jas­ ne
mi­sli. Mi­slim da je moja op­ses­ i­ja isto što i med­ i­tac­ ij­a: u stal‐­
nom sam pok­ ret­u, do­nos­ i mi pro­či­šćen­ je duše.
– Mo­gla bih i ja da ko­ri­stim ta­kvu op­ses­ i­ju – reče Jus­ ti­na –
suv­ i­še sam sama i imam prev­ i­še vrem­ en­ a. Nem­ am šta da
ra­dim, ne­mam kuda da idem…
– Da sam na mes­ tu vaš­ eg­ a muža, ne bih vas pu­štao dugo
samu – reče Senđ­ in.

– Po­sao mnog­ o zah­ tev­ a od njeg­ a – reče Jus­ ti­na ko­joj je
od­jed­nom zas­ met­al­o što mora da bra­ni Ni­ko­lu pred stran‐­
cem. Kako to da se taj Ja­pa­nac ne pon­ aš­ a bo­lje?

– Nar­avn­ o – reče Senđ­ in – to je i raz­ um­ lji­vo. Ži­vot nije sa‐­
vr­šen. Uvek mora neš­ to da se žr­tvuj­e – sleg­nuo je ram­ en­ i‐­
ma.

Jus­ ti­na, sas­ vim bli­zu njeg­ a, od­jed­nom pos­ ta­de rad­ o­znal­a.
– Šta je to što vi­dim iza vaš­ ih oči­ju? – bila je zap­ rep­ a­šće‐­
na što se tako in­tim­no obra­ti­la pot­pu­no nep­ o­zna­tom čo­vek­ u.
Zaš­ to je to ura­di­la?
Senđ­ in se zag­ le­da u njen­ o za­pad­njačk­ o lice.
– Šta ho­ćeš da kaž­ eš?
Oklev­ al­a je tren­ ut­ak ali nije mog­ la da se ob­uz­ da. Od­jed‐­
nom joj se vrt­e­lo u gla­vi, puls joj je udar­ao u ušim­ a kao bu‐­
ba­nj.
– Upr­kos ono­me što ste rek­ li za svo­je zna­nje eng­ le­skog,
vi ga go­vo­ri­te veo­ ­ma si­gur­no. Mogu to da kaž­ em i za nač­ in
na koji se kreć­ et­e – za­prep­ aš­ ćen­ a sop­stve­nim ot­krić­ em, po‐­
cr­ven­ el­a je. – To nije norm­ al­no A suv­ iš­ e me pod­seć­ at­e na
mog muža.
– Hval­a vam, ali mi­slim da je to samo vaša maš­ ta – reče
Senđ­ in onom not­om skrom­nos­ ti koju samo Jap­ anc­ i mogu da
daju.
Nje­go­vo lice u po­lu­mra­ku li­či­lo je na stat­uu her­o­ja, odav‐­
no zab­ o­rav­ ljen­ og. Bilo je u njem­ u stoi­­ci­zma i me­lanh­ ol­i­je koji
su dot­ak­ li Jus­ ti­ni­no srce.
– U Ame­ri­ci se nau­ č­ i da se ne prih­ vat­a neu­ g­ od­na sit­ua­ c­ i­ja
nego da se učin­ i sve da se ona reši.
– Neu­ g­ od­nos­ ti su neo­ ­dvoj­i­vi deo ži­vot­a, go­spo­đo Laj­nir.
Jap­ anc­ i to do­bro ra­zu­mej­u.
Po­smat­ra­la ga je dok se pol­a­ko okret­ao oko nje.
– Patn­ ja je pri­rod­ni deo ži­vo­ta. Ali, zar ver­u­jet­e da su neu­ ‐­
god­nos­ ti pri­rod­ne? To mora da se prih­ vat­i? – pi­ta­la je ona.
– Da, neu­ g­ od­nost je esenc­ i­jal­na za ži­vot. Mo­žda bih rek­ ao
za ljud­ski ži­vot, da bih bio pot­pu­no tač­ an. Kad kaž­ em neu­ ‐­
god­nost ja mi­slim na bol. Bez bola, go­spo­đo Lajn­ ir, nema ni

za­do­volj­stva, eks­ ta­za bi bila sas­ vim nep­ o­znat­a jer ne bi­smo
imal­i sa čim da je po­red­ i­mo. Shvat­a­te li to? – osmeh­ iv­ ao se,
ali nek­ ak­ o dru­gač­ i­je. Nije to bio osmeh nev­ in­ og čo­vek­ a već
iz­raz nek­ o­ga ko po­zna­je svet. – Do sada ste me pra­ti­li, ali
ima toga još. Mnog­ o više. Bol, sam po sebi, može da bude
za­do­volj­stvo. On može da oslo­bo­di magn­ it­u­du koju nik­ ad­ a
eks­ ta­za nije do­ta­kla. Ne ver­uj­et­e mi? Vi­dim da mi ne ver­uj­e‐­
te. Kako da vas ubed­ im a da vam ne dam pri­mer?

Uz­nem­ i­ren­ a, Jus­ ti­na reče:
– O čemu to gov­ or­i­te, go­spo­di­ne Omuk­ e?
Bi­ci­kli­sta se nak­ lo­nio.
– Zov­ it­e me Senđ­ in – rek­ ao je i uhvat­io je za ruku na za‐­
padn­ jačk­ i nač­ in – mi smo sada to­li­ko int­im­ni da bi­smo mog­ li
da se zov­ em­ o ime­ni­ma, zar ne, Jus­ ti­na?

***

– Da li sam ikad­ a bio nap­ o­lju? – pi­tao je Ni­ko­la. – Da li si me
ti vo­dio?

– Bio si nap­ o­lju – reče Kanz­ a­cu – da, bio si.
– Ali, ti si bio sa mnom, to znam. Ni­sam mog­ ao da te vi‐­
dim.
– Bio si sam, Nik­ o­la baš kao što si sada sam.
– Ne raz­ u­mem.
Sed­ el­i su u ćel­i­ji kam­ en­ ih zi­do­va u Kanz­ a­cuo­ ­vom man­ a‐­
sti­ru, osvet­lje­noj sa nek­ o­li­ko sveć­ a. Sve­tlost je bila tako sta‐­
rin­ska, da­val­a je tro­di­menz­ i­o­naln­ i uti­sak zbog mi­ri­sa iz­go­re‐­
lih sveć­ a.
– Seti se, do­la­zio si bez­broj puta kod mene na Crn­ og Žan‐­
da­ra.
– Da li sam pa­dao?
– Nik­ ad­ a nisi pao mada si se pla­šio da ćeš pas­ ti.
– Ni­sam se pla­šio – reče Nik­ o­la a u gla­su mu se ose­ćal­o
čuđ­ en­ je – vi­sio sam iz­nad Am­bi­sa. Crni Žand­ ar se di­zao iz‐­
nad mene. Bio sam odvoj­en od njeg­ a, a ipak sam bio deo
njeg­ a. Čin­ i­lo mi se kao da bih mog­ ao da po­le­tim.

– Ili ob­uz­ daš silu gra­vi­ta­ci­je.
– Šta se do­go­di­lo sa mnom, sens­ ei? Mo­lim te, mor­aš da
mi kaž­ eš. Ja sam u agon­ ij­i…
– Nađi od­go­vor, Ni­ko­la. Moj od­go­vor ne bi bio tvoj. Raz­mi‐­
šljaj.
– Naš­ ao sam…
– Hajd­ e nap­ red…
– Naš­ ao sam Tamu.
– Da – reče Kanz­ a­cu – to je to što sam mi­slio da ćeš naći
kad sam te po­slao u Kum­ am­ ot­o, u zimu 1963. go­di­ne.
– Umes­ to toga, ja sam se suk­ o­bio sa Sa­i­go­om.
– Zab­ o­rav­ i na vola, Nik­ o­la. Vo ne po­sto­ji. Ja sam te po­slao
da se suk­ o­biš sa sam­ im so­bom.
– Ne! – vikn­ uo je Ni­ko­la. Tama se pret­va­ra­la u svet­lost.
Bilo mu je zlo od ono­ga što je ot­krio.
– Mi­sli na Tamu, po­sto­ji samo je­dan za­kon, samo jed­ an
Put. Ti si se pred­ ao Tami i ona te je šti­ti­la. Tama je ono za
čim si žu­deo či­tav­ og ži­vo­ta. Ti si to od­uv­ ek znao, Nik­ o­la.
Odab­ rao si da se okren­ eš od nje.
– Ako je tač­no to što ti ka­žeš, da si me po­slao da se suo­ ‐­
čim sa sam­ im sob­ om, to bi znač­ i­lo da smo Sa­i­go i ja jed­no
isto. On je ja: ja sam on. – Mi­slio je o ogromn­ om Sai­­go­vom
po­ten­ci­jal­u moći i zla. – To je nem­ o­guć­ e!
– Ali jes­ te a sada imaš i do­kaz. Raz­mi­sli malo: maj­ka ti je
ob­ja­sni­la nas­ led­stvo koje ti je osta­lo od dede – mag­ ič­ni sma‐­
rag­di. Tvo­ja maj­ka je bila tanđ­ i­an, baš kao i tvoj deda. Tvo­ja
maj­ka je pren­ el­a svoj dar i de­di­no nas­ led­stvo tebi.
– Ali čak i ako je bila njeg­ o­va mi­lje­nic­ a moja majk­ a je bila
samo njeg­ o­vo usvoj­en­ o dete. Niko ne zna odak­ le je doš­ la.
– To je ona rek­ la tebi i nema sumn­ je da ima isti­ne u toj
pri­či. Ja bih, ipak, bio sprem­ an da se klad­ im da je tvoj deda,
ako ne niko dru­gi, znao njen­ o po­rek­ lo. Ona mu je po­stal­a mi‐­
lje­nic­ a zato što je bila tan­đi­an kao i on. Nije mog­ ao da pre‐­
nes­ e svoj dar prek­ o svo­jih gena jer žena ko­jom se ože­nio
nije bila tan­đi­an. Ali tvo­ja maj­ka je bila, i on je u njoj vid­ eo
ci­klus ob­nav­ lja­nja. Vo­leo ju je više od dru­ge dece zbog ono‐­

ga što je ona njem­ u obez­beđ­ i­val­a – nas­ tav­ lja­nje li­nij­e tan­đi‐­
an­ a.

Nik­ o­la je bul­jio u Kanz­ ac­ ua. Mis­ lio je na ono što mu je
majk­ a rek­ la, seć­ ao se prič­ a koje mu je pri­čal­a o svoj­oj pro‐­
šlo­sti. Tek sada su sve te pri­če koje su nek­ ad­ a bile van vre‐­
men­ a i pro­sto­ra i koje nik­ ak­ o nije mog­ ao da po­vež­ e do­laz­ i­le
na svoj­e mes­ to i sla­ga­le se u prav­ i mo­za­ik.

Kanz­ a­cu pro­či­ta Ni­ko­lin iz­raz lica. Reče glas­ no:
– Seti se malo svo­je pro­šlo­sti. Mis­ li unaz­ ad: naš­ ao si
Tamu mada si Širo ninđ­ a. To je nem­ o­gu­će. Ipak, to ti se do‐­
go­di­lo. Ti znaš da ti se to do­go­di­lo. Ne treb­ a niko to da ti
kaže, ti si sam toga sves­ tan. Tama je Put. To je deo tvo­je
pra­ve lič­nos­ ti koju sve do sada nisi bio sprem­ an da upo­znaš
niti da je pri­znaš.
Ni­ko­la je ćut­ao, kao gro­mom pog­ o­đen.
– Sada znaš pra­vu isti­nu – reče Kanz­ a­cu dok mu je lice
bli­sta­lo, osvet­lje­no neč­ im ja­čim od svet­lo­sti sveć­ a. – Nik­ o­la,
ti si tan­đi­an!

***

Jus­ ti­na izn­ en­ ad­ a oset­i ubod stra­ha.
– Otk­ ud znat­e moje ime? Ni­sam vam ga rek­ la.
Senđ­ in ju je po­smat­rao na svet­lo­sti koja se lag­ a­no gub­ i­la.
– Zad­ o­volj­stvo i bol. Moj um tako radi: uz­i­ma sve mog­ uć‐­

nos­ ti. Ili je to je­di­na mog­ uć­nost?
– Ko ste vi? – Jus­ ti­nin glas je drht­ao. Kako da se do­ko­pam

tel­e­fo­na? Koga da zo­vem? Da li u Jap­ a­nu po­sto­ji 911? Bože,
kako ja ni­šta ne znam o svak­ od­nevn­ im stva­ri­ma u ovoj ze‐­
mlji. – Vi ni­ste samo bi­ci­kli­sta koga sam obo­ri­la.

Senđ­ in se pri­bli­ži nje­nom licu.
– Ja sam sam. Odab­ rao sam da bu­dem sam. Oseć­ al­a je
ukus ba­kra u usti­ma, oluj­a joj je vit­la­la u gru­di­ma. Po­kuš­ al­a
je da se odvoj­i od njeg­ a, kao da je mo­gla da se oslo­bo­di tog
sko­ro opi­plji­vog magn­ et­i­zma koji ju je ščep­ ao, koji ju je gu­šio
što je bila bli­ža Senđ­ i­nu. Obraz­ i su joj bili vrel­i.

– Mi­sli­la… sam… na svog­ a muža.
– Jes­ te li si­gur­ni?
Jus­ ti­na se za­gle­da u njeg­ ov­ e krupn­ e crne oči. Di­sao je po‐­
la­ko, str­pljiv kao Bog.
Nje­go­ve oči, vel­i­ke kao mes­ ec­ i, kao da su gor­el­e led­ e­nom
svet­lo­šću. Jus­ ti­na nije mog­ la da sklon­ i svoj po­gled, a onda
više to i nije že­le­la.
– Ni­sam se ožen­ io – reče Senđ­ in – neću da imam sop­stve‐­
nu por­o­di­cu.
– Tako, znač­ i, ži­vi­te sami i lut­a­te kao oblak iz­nad pren­ as­ e‐­
lje­ne zem­ lje?
– Mi­slim da znam šta že­li­te da kaž­ et­e.
– Tako ste stra­šno usam­ lje­ni. Kako to pod­nos­ i­te?
– Kad sam bio dete, uvek sam bio sam. Čes­ to sam pla‐­
kao, sti­deo sam se svo­je slab­ o­sti. Vrem­ en­ om sam to prev­ a‐­
zi­šao.
– I to je vaš od­go­vor? – reče Jus­ ti­na, ne ver­uj­uć­ i. – Vi usa‐
mlje­nost smat­ra­te pro­paš­ ću kar­akt­e­ra?
– To, svak­ ak­ o, nije vr­li­na, šta bi drug­ o mo­glo da bude?
– Mi­slim da je to bol što prep­ o­znaj­em iza vaš­ ih oči­ju – bili
su tako bli­zu da je ona udis­ al­a njeg­ ov mi­ris kao mi­ris neke
otrovn­ e orh­ i­dej­e koja cve­ta noću. – To je oži­ljak na vaš­ oj
duši.
– Jap­ anc­ i ne ver­u­ju u dušu.
– Onda vaš duh – reče Jus­ ti­na, ose­ćaj­uć­ i da mora da se
uklon­ i od njeg­ a is­tog časa baš zato što je oseć­ al­a da je te‐­
ška kao da je od olo­va. Prep­ o­znal­a je ukus mes­ in­ga u usti‐­
ma, kao naja­ v­ u stras­ ti. – Znam da duh imat­e, ako već nem­ a‐­
te dušu.
– Moj duh je čist, on je bez emoc­ i­ja, dak­ le, ne za­htev­ a
ute­hu. – Stav­ io je než­ no ruku prek­ o njen­ ih.
Jus­ ti­na je bila pa­ral­i­san­ a. Maš­ ta je sada po­či­njal­a da se
pret­var­a u stvarn­ ost i iz­nen­ adn­ a po­ja­va jed­nog i dru­gog, to‐­
li­ko raz­ li­či­tog, kao ulje i vode, do­pri­nel­o je da se oset­i uzn­ e‐­
mi­ren­ om.

– Ju­sti­na? – po­zvao ju je opet samo imen­ om a glas mu je
bio než­ an kao mi­lo­van­ je. Usne su mu bile sas­ vim uz njen­ e.
Noć se spuš­ tal­a, nal­ik na pli­mu. Žel­ja, ner­a­zumn­ a, di­vlja, go‐­
rel­a je kao dra­gu­lj u nje­nom grlu.

Blag­ i Bože šta se to zbi­va sa mnom? mi­sli­la je.

***

– Ne! – krikn­ uo je Ni­ko­la. – Ne mogu da pri­hvat­im to što go‐­
vo­riš. Ja ne mogu da bu­dem tanđ­ i­an!

– Ti si ono što jesi, Ni­ko­la – reče Kanz­ ac­ u. – Kar­ma. Ne po‐­
sto­ji ni­šta što bih ja, ili bilo ko drug­ i, mo­gao da urad­ i sa tim.

– Od­bi­jam da pri­hvat­im svoj­u kar­mu. Od­bac­ uj­em svak­ u
po­mi­sao da sam tanđ­ i­an. To je tako jed­nos­ tav­no da jed­no‐­
stav­nij­e ne može da bude.

– Mis­ li na Tamu. Seti se šta to znač­ i vis­ i­ti iz­nad amb­ i­sa.
– To se nije do­go­di­lo – vikn­ uo je Ni­ko­la – ja sam to san­ jao!
Si­gur­no sam to san­ jao. Ili sam mr­tav. Umro sam na Crn­ om
Žand­ a­ru, kao što sam već ran­ ij­e sumn­ jao.
– Živ si Ni­ko­la. Ali isti­na je da ćeš, pre nego što se ovo za‐­
vrš­ i, za­žal­i­ti što nisi umro tamo.
– Pres­ tan­ i da go­vo­riš tako! – Ni­ko­la je bio tako uz­nem­ i­ren
da nije mog­ ao ni da sedi ni da sto­ji na jed­nom mes­ tu. Ho­dao
je gore–dole, kao di­vlja zver koja se iz­nen­ ad­ a naš­ la u za­tvo‐­
ru. – Ne žel­im više da slu­šam o tome.
– Nije tačn­ o, to je sada je­di­no što žel­iš – reče Kanz­ ac­ u sa
vel­i­kim str­pljen­ jem. – Zato si i do­šao ovam­ o, zato si i ri­zi­ko‐­
vao da ideš na ovak­ o opa­san put uprk­ os tvom slab­ om fi­zič‐­
kom stan­ ju.
– Ja sam Širo ninđ­ a! – Ni­kol­a je vikn­ uo od užas­ a i strah­ a. –
Zaš­ to tako go­vor­iš kad mo­žeš neš­ to da urad­ iš? Mo­žeš da me
spa­seš. Ko­ri­sti Tau–tau. Rašč­ i­ni ono što mi je učin­ jen­ o!
– Zar ne shvat­aš? – Kanz­ a­cu se pri­bli­žio Nik­ o­li a njeg­ o­va
aura, tamn­ a, svet­lu­cav­ a, pla­vo–zel­e­na, kao telo in­sekt­a leb‐­
de­la je is­pred njeg­ a. Ni­ko­la se po­vuč­ e ko­rak unaz­ ad.

– Zaš­ to bi me se pla­šio? – Kanz­ a­cu se usp­ ra­vi. – Ne pla­šiš
se ti mene, Ni­ko­la. Pla­šiš se onog dela svoj­e lič­nos­ ti koji
dugo leži po­ko­pan usred tvog duha. Stra­šno je što mor­aš da
se tol­i­ko pla­šiš, zar ne?

– Ne znam o čemu go­vo­riš – reče Ni­ko­la a očaj mu se ocr‐­
ta na licu.

– Znaš, Tama je tvoj pri­ja­tel­j, Nik­ o­la. Spa­si­la te je kad te
je vet­ar kid­ ao sa lica Cr­nog Žand­ ar­a. Žaš­ to ne mo­žeš da ve‐­
ruj­eš svoj­im ču­li­ma?

– Bio je to san, kaž­ em ti! Ono što sam vi­deo, i što sam
ose­tio, nije mo­glo da se do­go­di.

– Na tom putu leži lud­ i­lo. Tvo­ja ose­ćan­ ja su neš­ to na šta
mož­ eš da se jed­ i­no oslo­niš.

– Ali, sada ne mogu da se osla­njam na njih. Ja sam Širo
ninđ­ a!

– Ti si još Ni­ko­la Laj­nir, to ne može niš­ ta da pro­men­ i. A
najm­ an­ je tvoj duh, Ni­ko­la. On je nep­ ro­men­ jiv. Samo tvoj,
sve veći, strah može da ga slom­ i­je.

– Strah me guši, sens­ ei – šapn­ u Nik­ o­la. Od­jed­nom je za‐­
drht­ao i zubi po­češ­ e da mu cvok­ o­ću. – Ni­kak­ o da me nap­ u‐­
sti.

– Ne! – reče Kanz­ a­cu tako oštro da je Nik­ o­la bio zap­ rep­ a‐­
šćen. – Ti se dr­žiš stra­ha. Taj strah je po­znat i, prem­ a tome,
može da se sred­ i. Taj dru­gi strah, strah od Tame, od tvog na‐­
sle­đa i sveg­ a onog­ a što ide uz nje­ga – je nep­ o­znat.

Nik­ o­la pri­vuč­ e ko­len­ a do grud­ i. Tres­ ao se kao da ima gro‐­
zni­cu.

– Pla­šim se, sens­ ei!
– Čega?
– Šta ako sam tanđ­ i­an?
– Ako te to pla­ši, Ni­ko­la, oslo­bo­di se stra­ha. Daj sebi bar
tu slo­bo­du. Po­segn­ i još jed­nom i dot­ak­ni Tamu.
– Ne mogu. Kao da sam par­a­li­zo­van.
– Reci mi šta se do­go­di­lo sa moj­im sta­ri­jim bra­tom, Ki­o­ki‐­
jem – reče Kanz­ a­cu.

Oluj­a je bes­ nel­a nap­ o­lju, lud­ u­juć­ i kroz uske pro­la­ze i vi‐­
tla­juć­ i prem­ a Crn­ om Žand­ a­ru. Neš­ to je do­bo­val­o po kro­vu
Kanz­ a­cuo­ ­vog man­ as­ ti­ra, kao da igra­ju de­mo­ni. Kao da je ne‐­
stal­o prav­ e stvar­nos­ ti, kao da se po­vuk­ la u ozbilj­nost koja je
obuh­ vat­i­la oba čo­vek­ a.

Nik­ o­la is­pri­ča Kanz­ a­cuu sve šta se do­go­di­lo od tren­ utk­ a
kada je ugle­dao Ki­o­ki­jev zam­ ak do tren­ utk­ a kada ga je na‐­
pus­ tio.

– Šta mi­sliš, ko­li­ko je dugo moj brat mo­gao da bude mr‐­
tav kada si ga naš­ ao?

– Pola dana. Mož­ da neš­ to ma­nje. Šest sati.
– Reci mi, Ni­ko­la, ko je znao da ideš u plan­ in­ e Asam­ e?
– Samo moja žena i moj blis­ ki pri­jat­e­lj Nang­ i.
– Ver­u­ješ li tom Nan­gi­ju?
– Živ­ ot bih dao za nje­ga – reče Nik­ o­la.
Kanz­ ac­ u je bul­jio u njeg­ a.
– Mož­ da će doći do toga. Sa­vet­u­jem ti da bi­raš svoj­e reči
i one ko­ji­ma ver­uj­eš, i to ve­o­ma obaz­ ri­vo.
– Ja sto­jim iza ono­ga što kaž­ em.
Kanz­ ac­ u ne reče niš­ ta.
Nik­ o­la je po­stao nes­ tr­pljiv.
– O čemu mis­ liš, sens­ ei?
– Taj ubi­ca mog brat­a mora da ima stra­hov­ i­tu moć. Do­če‐­
pao ga se pre nego što si sti­gao da raz­go­var­aš sa njim, tako
da je sas­ vim si­gur­no mor­ao da zna kuda si se uput­io. Kako
je to saz­ nao? Da li mu je neko rek­ ao kuda ideš? Tvo­ja žena?
Tvoj pri­jat­e­lj Nang­ i? Ili je on to već znao?
– Šta to go­vo­riš? – reče Ni­ko­la bes­ no. – Tanz­ an Nang­ i je
čo­vek kome bih po­ver­io ži­vot. Sem toga, on je tako obo­ga‐­
ljen da hoda samo uz pom­ oć šta­pa. On ne bi mog­ ao da bude
do­ro­kus­ ai, fan­ at­ik tan­đi­an.
– Neko je usp­ eo da pro­đe kroz od­bra­nu zam­ka – na­stav­ io
je Kanz­ ac­ u kao da ne obra­ća paž­ nju na Ni­ko­li­nu eks­ plo­zi­ju –
usp­ eo je da po­be­di moga brat­a koji je i sam bio tanđ­ i­an. Mi
još ne znam­ o kako je to po­stig­nut­o. Ima mnog­ o taj­ni koje
treb­ a da ot­kri­je­mo.

Pot­pu­no ube­đen da je Nang­ i sas­ vim ispra­van, Nik­ o­la
reče:

– Moj nep­ ri­jat­el­j je do­ro­kus­ ai.
– Da, svak­ ak­ o – klimn­ u glav­ om Kanz­ ac­ u – sve je mog­ u­će
na ovom svet­u, Nik­ o­la. Čak i ono što čov­ ek ne može da za‐­
mi­sli: po­sto­jan­ je do­ro­kus­ ai­a, tanđ­ i­an­ a koji uli­va najv­ iš­ e stra‐­
ha. Kao što ver­o­vatn­ o znaš, do­ro­kus­ ai je usam­ lje­nik, po­bu‐­
njen­ ik koji je svo­je­volj­no okren­ uo leđa di­sci­pli­ni Tau–taua –
svak­ oj di­scip­ li­ni. On je majs­ tor ob­man­ e i prer­uš­ av­ an­ ja. Če‐­
sto se po­jav­ lju­je prer­u­šen. Najč­ eš­ će nije ono što mi vi­di­mo.
Kanz­ ac­ u za­stad­ e i Nik­ o­li se učin­ i da je sada najz­ ad do­bio
od­go­vor na svoj­e pi­ta­nje.
– Do­ro­kus­ ai živi u sop­stve­nom svet­u – nas­ ta­vljao je Kan‐­
za­cu – on je stvo­rio svo­je za­ko­ne, svoj Put. Čak se i Tanđ­ i­an
sens­ ei pla­ši do­ro­kus­ ai­a jer on ima ta­kvu moć da ne može da
bude ubi­jen – on mora da bude uniš­ ten.
– U čemu je raz­ li­ka – pi­tao je Nik­ o­la – iz­međ­ u smrt­i i uni‐­
šte­nja?
– To je jed­ an od raz­ lo­ga zbog ko­jeg si do­šao kod mene.
Biće to po­sled­nja lekc­ i­ja koju ću ti odr­ža­ti, Ni­ko­la. Ali, da
znaš ovo: ako poč­neš svoj­u lekc­ i­ju ovde, onda si oda­brao da
sta­neš na Put koji ti je do­ro­kus­ ai nam­ en­ io.
Nik­ o­la je raz­mi­šljao o tome.
– Ja sam već na sta­zi do­ro­kus­ ai­a – rek­ ao je najz­ ad – moj
jed­ i­ni iz­bor treb­ a da bude da li ću se bor­i­ti ili ću umret­i.
– Ako imaš ubeđ­ en­ ja – reče Kanz­ a­cu – onda po­segn­ i za
nji­ma. Nađi po­nov­ o Tamu. Ona je tvoj pos­ ebn­ i pri­ja­tel­j.
Vla­da­la je ti­ši­na. Sve­tlost se pro­men­ il­a u pro­sto­ri­ji pre
nego što je Ni­ko­la oštro krikn­ uo:
– Oseć­ am je – bio je vlaž­ an od znoj­a, drht­ao je – oseć­ am
je.
– Pru­ži ruku – reče Kanz­ ac­ u. Kako nije do­bio od­go­vor on
po­nov­ i. – Ni­ko­la, pruž­ i ruku.
Ni­ko­la po­la­ko is­pruž­ i ruku, pređ­ e iz svet­lo­sti u senk­ e Kan‐­
za­cuo­ ­vog dela pro­sto­ri­je.
Kanz­ ac­ u do­takn­ u vrh njeg­ o­vog pr­sta.

– Evo ga tvoj strah. Do­tak­ni ga, ose­ti ga, udahn­ i ga. Od‐­
mah će ti sve biti ja­sno.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Nik­ o­la reče.
– Strah do­la­zi iz dub­ i­ne moga bića, ne od Tame – glas mu
je bio is­pu­njen čuđ­ e­njem.
– Duh ti sada visi iz­nad amb­ i­sa kao što ti je ran­ ij­e telo vi‐­
si­lo iz­nad, sneg­ om i led­ om po­kri­ven­ e, sten­ e – ček­ ao je malo
a onda reče sas­ vim dru­gač­ i­jim gla­som. Reci mi o čemu raz‐­
mi­šljaš u ovom tren­ utk­ u?
– Ne že­lim da ver­uj­em da sam tanđ­ i­an – reče Nik­ o­la, i du‐­
bo­ko udahn­ u vaz­ duh. – Ako to po­ver­uj­em, pla­šim se da neću
biti bo­lji od svog ro­đa­ka Sa­i­goa čiji je duh bio is­kriv­ ljen i is‐­
kvar­en zlom koje je bilo u njem­ u.
– Ako to ver­uj­eš, onda je Tama zlo?
– Pa zar nije?
– Pri­znaj­em da ona ima moć vel­i­kog zla. Do­ro­kus­ ai koji te
sled­ i je jed­nos­ tav­ an do­kaz toga. Ali, Tama nije samo to. Uni‐­
verz­ um, Ni­ko­la, nije ni do­bar ni zao: u njem­ u po­či­vaj­u obe
ove stvar­i – Kanz­ ac­ uo­ v glas je bio tih, pli­ma koja je obu­hva‐­
tal­a i smir­i­val­a Nik­ o­li­no uz­nem­ i­ren­ o srce. Po­sto­ja­la je fi­zič­ka
veza izm­ eđ­ u njih. – To je bila jed­na od pr­vih lekc­ i­ja ko­joj sam
te nau­ č­ io, seć­ aš se? To je najv­ až­ ni­ja od svih isti­na. Isto važi i
za Tamu. I ona je univ­ erz­ al­na ali kako je ona jed­na od neo­ ‐­
gran­ i­čen­ ih snag­ a, njen po­tenc­ i­jal je čes­ to is­kvar­en i ko­ri­šćen
u po­greš­ ne svr­he. To je pri­ro­da moći. Svak­ a moć može da se
pren­ os­ i. U njen­ oj efem­ ern­ oj pri­ro­di leži bes­kraj­na pri­la­go­dlji‐­
vost i po­tenc­ i­jal da obuh­ vat­i ljud­ski duh. Ako je do­tak­neš,
neć­ eš umret­i. Ali ćeš se pro­men­ it­i. Na koji nač­ in, to čak ni ja
ne mogu da kaž­ em.
– Pla­šim se da se men­ jam – pri­znao je Nik­ o­la.
– Ako se ne pro­men­ iš – reče jed­nos­ tav­no Kanz­ ac­ u – ne
mogu da ti po­mog­nem. Ako se ne pro­men­ iš, do­ro­kus­ ai koji
te pro­gan­ ja već je po­bed­ io. Nik­ ad­ a neć­ eš moći da ko­ri­stiš
smar­ag­de koje ti je deda osta­vio. Ostać­ eš zau­ v­ ek Širo ninđ­ a.
Nik­ o­la se tres­ ao kao da ima gro­zni­cu. Min­ ut­i su se po­la­ko
vuk­ li, stva­ra­ju­ći gro­znu ti­ši­nu. Najz­ ad, sas­ vim po­lak­ o Nik­ o­la

saže gla­vu.
Kanz­ a­cu je zat­vo­rio oči. Kao da je po­sle du­gog vrem­ en­ a

opet po­čeo da diše.
– U redu – reče najz­ ad. – Prva stvar koju mor­aš da nau­ č­ iš

je da go­vor­iš. Mo­raš da nau­ č­ iš da mi­sliš na nov­ om jez­ i­ku. On
se zove Akš­ ar­a, je­zik večn­ os­ ti.

– Je li to deo Tau–taua?
– To je sama srž Tau–taua – reče Kanz­ a­cu – bez Akš­ ar­e ni‐­
šta nije mo­gu­će – zag­ le­dao se u Nik­ o­li­no lice. – Reci mi, Ni‐­
ko­la, da li se pla­šiš?
– Da, sens­ ei – bio je to grub­ i šap­ at. Strah ga je ob­uz­ i­mao,
ali tada Nik­ o­la shvat­i da ga je Kanz­ a­cu naz­ vao Ni­ko­la–san pa
je opet bio spo­so­ban da diše.
–Do­bro, treb­ a da se sada bo­jiš. Tvoj duh je veo­ ­ma na‐­
pregn­ ut. Vrem­ e je da se bac­ iš u amb­ is.

***

Nang­ i i Tomi su do­šli u Svi­le­ni drum po­sle po­noć­ i. U to­kud­ a­ši
sal­o­nu bilo je prev­ i­še prez­ noj­en­ ih bi­zni­smen­ a, nal­ik na ko­lo‐­
nij­u mrav­ a; svi su bili ode­ven­ i isto, oba­vij­en­ i di­mom ci­gar­e‐­
ta.

Tomi je zas­ ta­la za tren­ ut­ak, fas­ cin­ ir­a­na iz­ra­zom na li­ci­ma
lju­di koji je kod svak­ og bio is­to­vet­an. Znal­a je šta po­smat­ra‐­
ju, znal­a je šta im je na umu. Pi­ta­la se da li bi žene bile tako
op­sed­nut­e po­gle­dom na određ­ e­ni deo muš­ kog tela. Mi­sli­la je
da ne bi.

Žene nisu bile to­li­ko za­int­e­res­ o­van­ e fi­zič­kim del­om lju­ba‐­
vi, njih su više zan­ im­ al­e emo­ci­je. Nar­avn­ o, i one su oseć­ al­e
seks­ ua­ ln­ u pri­vlačn­ os­ ti ali svak­ ak­ o ne na ovaj pri­mi­tiv­ni na‐­
čin kao muš­ karc­ i.

Snaž­ na muz­ i­ka ih je sko­ro bac­ i­la nat­rag kroz vrat­a: sve‐­
tlost je blje­štal­a, zas­ le­piv­ši ih tren­ utn­ o. Tomi je trepn­ ul­a, po‐­
kaz­ al­a svo­ju po­li­cij­sku leg­ i­ti­mac­ i­ju čov­ ek­ u na vrat­i­ma. Mor­a‐­
la je da viče da bi nadj­ač­ al­a muz­ i­ku.

Po­vel­a je Nang­ i­ja po glavn­ oj pro­sto­ri­ji, pro­šla je kroz vra‐­
ta na ko­ji­ma je na mas­ nom kart­o­nu pis­ al­o: Zab­ ran­ jen ulaz.

Ušli su u splet hod­ni­ka koji je li­čio na one u kat­a­kom­ba‐­
ma. Nang­ i je pra­tio Tomi koja je pro­la­zi­la po­red mnog­ ih vra‐­
ta. Hod­ni­ci su bili pr­lja­vi, boja se ski­da­la sa zi­do­va, jed­ va da
je mo­glo da se diše. Gole si­jal­i­ce vis­ i­le su sa plaf­on­ a.

Tomi je zas­ ta­la pred jed­nim vrat­i­ma. Mor­a­la je snaž­ no da
lupa po nji­ma da bi nadj­a­čal­a muz­ i­ku, da bi je čuli. Čula je
od­go­vor pa je gurn­ ul­a vra­ta. Naš­ li su se u mal­oj pro­sto­ri­ji sa
sto­či­ćem za šmin­kan­ je, ogle­dal­om okruž­ e­nim si­jal­i­cam­ a.
Bila je tu i sto­li­ca od tr­ske, za­rđa­li umiv­ ao­ ­nik. Mlad­ a žena u
la­ga­noj hal­ji­ni zag­ le­da se u njih.

– Ah, to ste vi – reče ona gla­som u kome se oseć­ al­a do­sa‐­
da i okret­e se prem­ a ogle­da­lu da bi nas­ ta­vil­a da se šmink­ a.
Po­smat­ra­la je obaz­ ri­vo nji­hov­ e odraz­ e u ogled­ al­u.

– Ato­ko – reče Tomi – ovo je go­spo­din Nang­ i. On je moj
pri­ja­te­lj – okren­ ul­a se Nang­ i­ju. – Ato­ko je de­li­la gar­der­o­bu sa
Mar­i­ko. Ona je naš­ la telo. – Onda se okren­ ul­a prem­ a de­vojc­ i.
– Žel­e­li bi­smo da vam pos­ ta­vim­ o nek­ o­li­ko pi­ta­nja.

– O čemu?
Tomi iz­vad­ i sli­ku dr Ha­nam­ i­ja iz dže­pa i sta­vi je na sto za
šmin­kan­ je isp­ red dev­ oj­ke.
Ato­ko je po­gle­da i reče:
– Ko je to?
– Mis­ lil­a sam da ćete vi moći da nam to kaž­ et­e – reče
Tomi.
Ato­ko sle­že ram­ en­ im­ a i nas­ ta­vi sa šmink­ an­ jem.
Nang­ i, pret­er­an­ o hram­ ljuć­ i, pri­đe de­vojc­ i. Uze fot­o­gra­fi­ju
sa ogled­ al­a.
– Hej! – iz­nen­ ad­ i se Ato­ko.
Nang­ i joj je do­pu­stio da mu uzme fot­o­gra­fi­ju.
– Vaš brat ili deč­ko?
Ato­ko od­jed­nom is­tur­i svo­ju do­nju usnu i vrat­i fo­to­gra­fi­ju
na njen­ o mes­ to.
– Znat­e – reče Nang­ i – jed­nom sam imao ses­ tru. Imal­a je
mnog­ o mlad­ i­ća kada je bila mla­da. Bila je vaš­ ih go­di­na, mi‐­

slim. Kako je vo­le­la da joj se mla­di­ći udvar­aj­u! Kako ih je
samo hrab­ ri­la. Nije ima­la nik­ ak­ vih zlih nam­ er­a. Ona je bila
do­bra dev­ ojk­ a. Samo je uži­val­a u nji­hov­ om dru­štvu – od­hra‐­
mao je malo dal­je. – Ipak, pon­ ek­ ad­ a bi se uval­i­la u nep­ ri­li­ke.

Ato­ko je nak­ riv­ il­a gla­vu u njeg­ o­vom pravc­ u.
– Kak­ ve nep­ ri­li­ke?
Nang­ i je po­gle­da, kao da je iz­nen­ ađ­ en što ga ona od­jed‐­
nom sluš­ a. Odm­ ahn­ uo je ruk­ om.
– Pon­ ek­ ad­ a bi se mlad­ ić neke drug­ e dev­ oj­ke udvar­ao mo‐­
joj ses­ tri. Nije ga ona ohra­bri­val­a. Ne, nik­ ak­ o, ali to se do­ga‐­
đa­lo – Nang­ i nač­ i­ni još jed­ an ko­rak. – Dev­ oj­ke to nik­ ad­ a ne
bi tako pro­tu­mač­ i­le. Kri­vil­e su moju ses­ tru a nisu htel­e da
shvat­e da su krivc­ i nji­hov­ i mlad­ i­ći.
– Baš to se do­go­di­lo i meni! – uz­vikn­ ul­a je Ato­ko. Spu­sti­la
je ajl­aj­ner, zag­ le­dal­a se u Nang­ i­ja. – Mar­i­ko i ja smo bile tako
do­bre pri­jat­el­ji­ce sve… – spus­ ti­la je po­gled na sli­ku dr Ha­na‐­
mi­ja. – Sve dok se on nije poj­a­vio.
– Više ste mu se dop­ al­i vi od Mar­i­ko? – pi­tao je Nang­ i.
– U prvi mah – Ato­ko klim­nu gla­vom. – Onda je išao od
jed­ne do drug­ e, a da mi toga nis­ mo bile sves­ ne. Mi­slim da je
na kraj­u zak­ lju­čio da je zal­ju­bljen u Mar­i­ko, ali tada je već
bilo kas­ no. – Po­jav­ iš­ e se suze u Ato­kin­ im oči­ma. – Jadn­ a Ma‐­
ri­ko, bila je do­bra dev­ ojk­ a. Nije to zas­ luž­ i­la… Pro­klets­ tvo!
Nang­ i i Tomi iz­men­ jaš­ e po­gle­de. Tomi je za­gr­li­la Ato­ko
dok su se ovoj suze sli­val­e niz ob­ra­ze.
– U redu je – reče Ato­ko naj­zad. Uzel­a je nek­ o­li­ko pa­pirn­ a‐­
tih ma­ram­ i­ca i pri­ti­snul­a ih na lice. – Ne mogu ovak­ o na po‐­
zor­nic­ u. – Po­čel­a je opet da pla­če. – Mis­ li­la sam da više neću
tug­ o­vat­i za njom.
Nang­ i je ček­ ao je­dan tren­ ut­ak a onda je rek­ ao:
– Mo­žet­e li da nam kaž­ et­e neš­ to o čov­ ek­ u čiju vam je fo‐­
to­gra­fi­ju det­ekt­iv Jaz­ av­ a pok­ az­ a­la?
Ato­ko slež­ e ram­ en­ im­ a.
– Šta tu ima da se kaže? On je bio bo­gat mo­mak koji je
vo­leo da vara ženu. Mi­slim da je vol­eo da bude uz nas, jer

smo bile mlad­ e. Usko­ro se umor­io od mene. Ali, sa Mar­i­ko je
bilo ne­kak­ o drug­ ač­ i­je.

– Drug­ ač­ i­je, kako? – pi­tal­a je Tomi.
– Kao što sam rek­ la, on je mis­ lio da je za­lju­bljen u nju.
– Mi­sli­te da bi urad­ io bilo šta za nju? – pi­tao je od­jed­nom
Nang­ i.
Ato­ko zas­ tad­ e sa šmin­kan­ jem. Zag­ le­dal­a se u ogle­da­lo,
za­gle­da­la se u pro­šlost. Oči joj po­sta­do­še jas­ ne.
– Znat­e, po­sto­ji neš­ to čudn­ o. Dok je bio sa mnom, on je
stal­no pri­čao o svo­joj ženi. Mi­slim da bi za nju urad­ io bilo
šta.
– Da li je bio tu one noći kad je Mar­i­ko ubij­en­ a? – pi­ta­la je
Tomi.
Ato­ko je iz­be­ga­val­a njen po­gled. Naj­zad je klimn­ ul­a gla‐­
vom.
– Lag­ al­a sam. Bilo me je sra­mot­a zbog nač­ i­na na koji je
okonč­ an­ o moje pri­jat­elj­stvo sa Mar­i­ko. Ni­sam že­lel­a da o
tome raz­go­va­ram. Ni­sam že­lel­a da neko saz­ na išta o tome –
dub­ o­ko je uz­dahn­ ul­a. – Ali, da, on je bio tu one noći. Imao je
sas­ ta­nak sa Mar­i­ko. Vi­del­a sam ga, lice mu je bilo belo kao
mle­ko dok je jurn­ uo nap­ o­lje iz gard­ e­ro­be. Čula sam ga kako
po­vrać­ a u uli­ci is­pred sal­on­ a. Tada sam ušla u gar­der­o­bu i…
naš­ la je. – Ugri­zla se za usnu, od­vrat­i­la po­gled. – Žao mi je.
Treb­ al­o je da kaž­ em isti­nu od sam­ og po­četk­ a. – Njen po­gled
se suk­ o­bio s To­mi­nim u ogled­ al­u. – Ja sam dob­ ra de­vojk­ a.

***

Jus­ ti­na je bul­ji­la u Senđ­ i­nov­ e zle oči. Bilo je to kao da je za‐
gle­da­na u noćn­ o nebo, pro­šar­a­no ta­jans­ tve­nim zvez­ da­ma,
is­pu­njen­ o senk­ am­ a tako po­znat­im prek­ o dana a zas­ traš­ uj­u‐­
ćim sada kada je njen­ a maš­ ta tome svem­ u dala za­straš­ uj­u‐­
će znač­ en­ je.

Tau–tau, još više nego Tau–tau za­bra­njen­ a mag­ i­ja do­ro­ku‐­
sai­a, bila je sada na delu. Ona to nije mo­gla da zna a i da je
zna­la ne bi joj ni­šta vred­ el­o jer ne bi niš­ ta shvat­i­la.

Senđ­ in, pra­vi vamp­ ir, nas­ ta­vljao je ono što je po­čel­a
Haha–san. Rad­ io je sa Jus­ ti­nom tač­no ono što je ra­dio sa
svak­ om že­nom koja se naš­ la u njeg­ o­voj bli­zi­ni. Ura­dio je to
čak i sa dr Muk­ uo­ m, pre nego što mu je za­bio fosf­o­rom pre‐­
par­i­ran­ u ci­ga­ret­u u oko koja je pro­go­rel­a do moz­ ga. On je iz
njih isi­sav­ ao ži­vot, tra­že­ći is­to­vrem­ en­ o taj­ni ključ za njih
(ključ za koji je samo on nas­ luć­ i­vao) ko­jim bi otvo­rio nji­hov­ e
taj­ne strah­ ov­ e, njih­ ov­ e po­niž­ a­vaj­uć­ e slab­ o­sti.

Iz­bač­ en­ a van vrem­ en­ a Senđ­ i­nov­ om mag­ i­jom, Jus­ ti­na je
po­smat­ra­la, kao Nik­ o­la ran­ ij­e, kako se či­ta­va oper­a­ci­ja od­vi‐­
ja.

Ona je sada bila opi­jen­ a, kao što je bio Ni­ko­la dok mu je
skalp­ el dr Ha­nam­ i­ja ski­dao tum­ or sa moz­ ga.

– Gde tvoj muž čuva kut­i­ju, Jus­ ti­na? – Senđ­ i­nov glas je bio
kao svi­le­no mi­lo­van­ je, pri­mor­a­vao ju je da go­vo­ri. – Gde je
sak­ rio smar­ag­de?

Jus­ ti­na je znal­a – ili se bar seć­ al­a kako je Nik­ o­la jur­nuo u
kuću, kako je po­di­gao deo poda, iz­vad­ io kut­i­ju. Se­ćal­a se
njeg­ o­vog uz­dah­ a olakš­ an­ ja kada je otvo­rio kut­i­ju. Kako je to
mo­gla da zab­ o­ra­vi? Ali, ipak je po­sto­jal­o neš­ to što je za­bo­ra‐­
vi­la. Šta je to bilo?

– Po­ve­šću te – čula je Jus­ ti­na svoj glas – ja ću ti po­kaz­ a­ti.
Pođi sa mnom.

Kada ga je uhvat­i­la za ruku, oset­i­la je ta­kvu nav­ al­u ener‐­
gi­je kroz svoj­e telo da su joj zubi zac­ vok­ o­ta­li.

Po­kaz­ al­a mu je deo u Nik­ o­li­noj sport­skoj dvo­ran­ i, rek­ la
mu kako da gur­ne das­ ke, kako da iz­vad­ i kut­i­ju. Baš onak­ o
kao što je to Ni­ko­la urad­ io… ali, šta je to za­bo­ra­vil­a?

Senđ­ in iz­vad­ i kut­i­ju na svet­lost dana. Shvat­io je da mu
ruke drht­e. Najz­ ad reče sam­ om sebi smar­agd­ i! Po­sled­nja
veza sa Večn­ oš­ ću. Za tom večn­ oš­ ću je trag­ ao či­ta­vog ži­vo­ta.
Od onda kada je saz­ nao da po­sto­je ovi mi­stič­ni smar­agd­ i i
kak­ vu moć sad­ r­že.

Otvor­io je kut­i­ju i teš­ ko dahn­ uo. Šest smar­ag­da, samo
šest. Gde je još de­vet? Mor­ao je da ima puni broj smar­agd­ a.
Greb­ ao je po tam­nop­ la­vom som­ o­tu, cep­ ao ga. Ovo nije bilo

do­volj­no: u stva­ri, ko­li­ko je on znao, broj je mo­gao da bude
smr­to­nos­ an. Ali ne za nje­ga.

Po­ređ­ ao je smar­ag­de nat­rag u kut­i­ju i vrat­io je u skro­vi‐­
šte.

Senđ­ in se okret­e Jus­ ti­ni. Mog­ ao je da vidi kako je Tau–tau
obuh­ vat­a, kako boji nje­ne oči, kako radi ono što on želi.

– Gde su drug­ i smar­ag­di? – pi­tao je oštro. – Ovde ima
samo šest ko­mad­ a.

– Ne znam.
Senđ­ in je po­smat­rao njen­ o očajn­ o lice.
– Jesi li si­gur­na? Raz­mi­sli.
Ona je to mor­al­a da zna. Jed­ an njen deo mož­ da je vid­ eo
ili čuo neš­ to, mo­žda je po­sto­jao neki sić­ uš­ ni inc­ i­dent koji ona
nije mog­ la da po­vež­ e sa nes­ tank­ om dra­go­cen­ ih smar­agd­ a.
Mo­rać­ e to da ot­krij­e, mo­rać­ e da se za­gle­da u njen um, mo‐­
ra­će da zak­ o­pa du­blje, kao što radi hir­urg. Mor­a­će da nađe
ono što je tra­žio.
– Ja sam – reče Jus­ ti­na –… zab­ o­rav­ i­la… ja ne znam. Mis­ li­la
sam da su smar­agd­ i u kut­i­ji. Vi­del­a sam ih u kut­i­ji kada je Ni‐­
ko­la… od­jed­nom je zas­ ta­la.
– Šta je bilo? – pi­tao je Senđ­ in. – Nas­ tav­ i.
– Ja… ja… – od­jed­nom je nač­ i­nil­a uža­snu gri­mas­ u, pri­nel­a
je ruke slep­ o­oč­nic­ am­ a. – Glav­ a me boli.
Senđ­ in je od­mah shvat­io šta se do­gađ­ a. Neki deo dub­ o­ko
u njoj opi­rao mu se, od­bi­jao je njeg­ ov di­rekt­an nap­ ad. Mo‐­
žda joj je Laj­nir nar­ed­ io da nik­ ad­ a nik­ o­me ne ot­krij­e mes­ to
gde se kri­ju di­ja­mant­i. To bi bilo do­volj­no da iza­zo­ve mo­raln­ i
suk­ ob. Odluč­ io je da po­kuš­ a još jed­nom. Imao je do­volj­no
vrem­ en­ a. Mož­ da će biti int­e­res­ antn­ o to tra­ga­nje po drug­ im
niv­ o­i­ma.
Iz­veo je Jus­ ti­nu odat­le, iz­veo ju je iz kuće. Noć se spus­ ti­la
na eng­ av­ u. Cvrčc­ i su po­lud­ el­i, svi­ci su blje­skal­i iz­međ­ u ci‐­
pres­ a i jap­ ans­ kog ked­ ra.
– Pri­čaj mi – reče Senđ­ in Jus­ ti­ni – pri­čaj mi o sebi. Go­vo­ri
mi o ono­me o čemu ne mo­žeš da go­vor­iš ni sa kim drug­ im.
Pre sveg­ a, že­lim da se sveg­ a set­iš.

Jus­ ti­na je sela na klup­ u od ked­ ra koju je Nik­ o­la na­prav­ io
čim su se usel­i­li. Bilo je to njen­ o omi­lje­no mes­ to jer se oda‐­
tle naj­lep­še vid­ eo vrt.

– Kad sam do­šla u Jap­ an do­pao mi se, za­vo­le­la sam ga –
šap­nul­a je – kako i ne bih? Bio je tako uz­bud­ ljiv, eg­zo­ti­čan.
Sve je bilo neo­ ­bič­no, mi­ris­ i, zvu­ci. Bila sam opi­je­na. Go­di­nu
dana kas­ ni­je, kao da sam udar­i­la o zid. Treb­ a­lo je da za­snu‐­
jem dom u stra­noj ze­mlji. Ili sam je bar ja smat­ra­la stran­ om.
Moj muž je unajm­ io Jap­ an­ku da mi po­maž­ e. Zat­rud­nel­a sam.
Kao da je sve bilo u redu. Ali, nije bilo. Sve je bilo po­greš­ no.
Sve je kren­ ul­o nao­ ­pak­ o. Ned­ o­staj­a­la mi je po­ro­di­ca, ned­ o‐­
staj­a­li su mi pri­ja­tel­ji. Ovde su oko mene bili samo moj muž i
njeg­ o­vi pri­jat­el­ji. To mi nije bilo do­volj­no. Onda se ro­di­la
moja kćerk­ a. Umr­la je. Nije se ni meni više ži­vel­o. Niš­ ta mi
se više nije mi­li­lo. Omr­znul­a sam Jap­ an, raz­mi­šlja­la sam
samo o tome kako da se vrat­im kući, u svoj dom na oba­li
okea­ n­ a u Vest Bej Brid­ žu na Long Aj­land­ u. Kako sam žel­el­a
da bud­ em tamo.

Jus­ ti­na je drht­a­la od si­li­ne oseć­ an­ ja koja su je po­tres­ al­a.
Oseć­ al­a je po­treb­ u za va­zdu­hom, žel­el­a je da pres­ tan­ e da
go­vor­i, da diše. Ali, sumn­ jal­a je da će ako pres­ tan­ e da go­vo‐­
ri zab­ o­ra­vi­ti sve što je hte­la da kaže, a ona je že­lel­a da to
za­vr­ši jer je to bilo ono što je Sen­đin za­hte­vao od nje.

– Sta­re smetn­ je sa ko­ji­ma sam se u mlad­ o­sti uspeš­ no no‐­
si­la sada su po­čel­e da iz­bi­ja­ju na po­vr­ši­nu. Čin­ il­o mi se da
sam se vrat­i­la na po­čet­ak sa ko­jeg sam kren­ ul­a pre mnog­ o
go­di­na.

Oseć­ al­a je kako se kida plat­no koje je po­vez­ i­val­o pro­šlost
i sad­ a­šnjost, ose­ćal­a je kako je obuh­ vat­a neka žurb­ a, kako
neš­ to do tada skri­van­ o želi da je preu­ z­ me.

– Kada sam bila mnog­ o mlađ­ a – nas­ ta­vil­a je – i kada sam
se najg­ ro­zni­je oseć­ al­a u ži­vo­tu, u očaj­a­nju sam se okren­ ul­a
psi­hoa­ n­ al­i­zi. Mrz­ e­la sam svog oca jer nije obra­ćao paž­ nju na
mene, što je od­ba­ci­vao moju maj­ku sla­be vo­lje. Bio mi je po‐­
treb­ an neko sa kim bih mo­gla da raz­go­var­am, neko ko bi me

usmer­io na prav­ i put – po­gle­dal­a je Senđ­ i­na – mi­slim da vi
to ne bi­ste mog­ li da shvat­i­te.

– Po­sto­je mnog­ i psi­hij­at­ri u Ja­pa­nu – reče Senđ­ in mir­no.
Jus­ ti­na okret­e gla­vu od mes­ eč­ i­ne.
– Ja sam odla­zi­la kod jed­ne žene psi­hij­a­tra. Li­či­la je na cr‐­
nok­ o­su Cig­ ank­ u. Bilo mi je neu­ g­ od­no što odla­zim kod nje. Ja,
bo­gat­a kat­olk­ i­nja, emo­ci­o­naln­ o uniš­ ten­ a, a sa dže­po­vim­ a
prep­ u­nim novc­ a. Smeš­ no. Seć­ am se šta sam obuk­ la pri­li­kom
prve po­set­e: mini sukn­ ju Meri Kvant i bluz­ u na tufn­ e, sve
sam uprav­ o kup­ i­la u Lond­ o­nu. Kas­ nij­e, kada sam se po­gle‐­
dal­a u vel­i­kom ogle­dal­u, bila sam šo­kir­an­ a. Iduć­ e ned­ el­je
sam do­šla u farm­ erk­ am­ a i obič­noj ko­šul­ji. Ota­da sam uvek
do­la­zi­la kod Honi tako jed­nos­ tav­no odev­ en­ a.
Jus­ ti­na je zas­ ta­la. Bilo je te­ško oži­vlja­vat­i pro­šlost, suo­ ­či­ti
se sa či­njen­ ic­ om da je bila raz­maž­ e­na i ras­pu­šten­ a. Ona o
ovom­ e nije nik­ ad­ a go­vo­ri­la, čak ni Nik­ o­li. Pi­ta­la se kako je
mo­gu­će da svo­je greh­ e isp­ o­ved­ a ovom čov­ ek­ u? Onda joj je
to pi­tan­ je is­kli­znul­o. Nije do­bi­la od­go­vor na njeg­ a. Ostao je
neg­ de u pod­sves­ ti.
– Honi je nos­ i­la ogrom­ne sreb­ r­ne minđ­ u­še iz Meks­ i­ka, ša‐­
ren­ e tkan­ e sukn­ je iz Gvat­em­ al­e. Uop­šte nije mnog­ o bri­nul­a
o tome kako iz­gle­da. Ja sam sled­ i­la njen pri­mer. Nau­ č­ i­la me
je da gle­dam u sebe, u ona tam­na mes­ ta koja sam do tada
ig­nor­i­sal­a. Bilo je to veo­ ­ma te­ško, čak nem­ o­guć­ e, tako sam
bar mi­sli­la. Više puta bih se slo­mi­la i neu­ t­eš­ no bih jec­ al­a,
nes­ po­sob­na da nas­ ta­vim. Honi je uvek bila tu i njen­ a snag­ a
je po­la­ko po­staj­a­la moja snag­ a, kao da je bila spo­sob­na da
moj unut­ra­šnji bol iz­vuč­ e na po­vr­ši­nu i preu­ z­ me ga na sebe.
Imal­a je ogromn­ u mo­gućn­ ost preu­ z­ i­man­ ja bola, kao iko­na ili
kao svet­ac. Kad god bih bila sa njom, zam­ i­šlja­la bih da sam
u cr­kvi, ide­al­i­zo­van­ oj cr­kvi koja je pri­hvat­a­la pat­nju i nije
pro­po­ved­ al­a kaž­ nja­van­ je. Mi­sli­la sam o Honi kao o kal­uđ­ er­i­ci
nek­ og svet­og reda, dok sam ja bila samo is­kuš­ en­ ic­ a koja tek
treb­ a da stup­ i u red i koja mora da pro­đe mnog­ e tes­ to­ve da
bi se po­kaz­ a­la do­stoj­nom po­ver­en­ ja.
Senđ­ in je ćut­ao. Jus­ ti­na je nas­ ta­vil­a da go­vor­i:

– Moj pro­blem, vid­ i­te, bio je taj što nis­ am nik­ ad­ a mog­ la
da raz­mi­šljam o sebi kao o nek­ om ko zas­ luž­ u­je do­sto­jan‐­
stven­ u vezu. Ni­sam mog­ la nik­ o­ga da vo­lim, niti sam mog­ la
da oček­ uj­em da će mene neko da voli. Po­lak­ o sam po­čel­a da
shvat­am da me Honi voli. Ona je vid­ el­a sve moje mane, gu‐­
tal­a je sve moje greh­ e i mog­ la je da ih ra­zum­ e. Pri­hvat­i­la me
je. Vo­lel­a me je. Kak­ vo je to ot­krić­ e bilo za mene. Nar­avn­ o,
ja naj­pre ni­sam mo­gla da ver­uj­em u to, ni­sam mo­gla da se
nad­ am to­li­koj sreć­ i. Honi me je pot­pu­no obo­ri­la s nogu. Do‐­
šla sam kod nje nal­ik na di­vlju zver, spremn­ a da se iz­uj­ed­ am
do smr­ti. Ona me je nau­ č­ i­la da se ne ujed­ am, a onda je iz­le‐­
či­la moje in­fi­ci­ran­ e rane. »Ja ću po­net­i tež­ i­nu tvo­jih greh­ a,
kada ti ne mo­žeš« – rek­ la mi je. – »Jus­ ti­na, veo­ ­ma je važ­ no
da shvat­iš da više nisi sama.«

Nar­avn­ o, ja sam se pi­tal­a u čemu je štos? Šta ona želi od
mene? Honi je bila jed­ i­na osob­ a u mom ži­vot­u koja od mene
nije niš­ ta tra­ži­la. Ona me je vol­el­a tako da sam ja mo­gla da
nau­ č­ im da vo­lim sebe. – Okren­ ul­a je gla­vu. – Vo­liš li ti sebe,
Senđ­ i­ne? Meni se čini da ne vol­iš. Čini mi se da si suv­ iš­ e
okup­ i­ran pro­ver­av­ an­ jem oko­li­ne. Nik­ o­la je isti ta­kav. On se
topi i nes­ taj­e u tami, kreć­ e se tiho, po­nek­ ad­ a mi se čak čini
da za­us­ ta­vlja dah. On je usp­ eo da za­go­spo­da­ri svim tim
stva­ri­ma, ali ne ume da go­spo­dar­i sam­ im sob­ om. Oseć­ am
da je isto tako i sa to­bom. Da li greš­ im, Senđ­ i­ne?

Senđ­ in ne reče niš­ ta.
– Kad sam sa to­bom, to je kao da sam sa muž­ em. Mo­žeš
li da mi kaž­ eš kako je to mo­guć­ e?
Senđ­ in je znao, ali ni­kad­ a joj to ne bi rek­ ao. Umes­ to toga,
on po­seg­nu za njom. Znao je da će ovo veče na kraj­u biti
veo­ ­ma zan­ i­mlji­vo.
Jus­ ti­ni se či­nil­o kao da visi iz­nad amb­ i­sa, kao da je za­gu‐­
šen­ a sop­stven­ im emoc­ i­jam­ a. Oseć­ al­a je Senđ­ i­nov do­dir kao
udar elekt­rič­ne struj­e koji po­tres­ a či­ta­vo njen­ o biće. Po­mi­sli‐­
la je, ne ver­uj­u­ći: Ovo se ne do­gađ­ a. Um joj se zam­ ra­čio.
Nem­ o­guć­ e je da ose­ćam ovo što oseć­ am. Moje telo me iz­da‐­
je, baš kao što ja iz­daj­em Nika.

Čin­ il­o joj se da ima gro­zni­cu, noge su joj po­sta­le sas­ vim
slab­ e, pluć­ a su je bo­le­la, mi­sli su joj bile kao ko­vit­lac u mo‐­
zgu.

Mes­ ec se vuk­ ao kroz dr­već­ e. Treb­ a­lo bi da bu­dem sama
po­mi­sli­la je da ček­ am da se Nik vrat­i. Ali ja nis­ am sama, tu
je ovaj čudn­ i Jap­ an­ ac i ja ga žel­im uz sebe, na sebi, u sebi.

Jus­ ti­na se prip­ i­ja­la uz Senđ­ i­na, oseć­ al­a je ugod­nu mek­ o­ću
njeg­ o­vog vrat­a. On ju je po­lak­ o spu­štao na pod, vez­ i­vao joj
je člank­ e na ru­kam­ a i nog­ am­ a. Čin­ il­o joj se da joj mo­zak
gori, ali telo joj je bilo le­de­no.

Senđ­ in je ose­ćao tu to­pli­nu, kao da do­la­zi sa og­nji­šta. Bio
je to slat­ki tren­ ut­ak. Sa­njao je o ovom tren­ utk­ u, o pren­ oš­ e‐­
nju isk­ us­ tva.

– Obe­ćav­ am ti jed­ an pri­mer – rek­ ao je – obe­ćav­ am ti da
ćeš oseć­ at­i me­šan­ je za­do­volj­stva i bola. Oset­i­ćeš jed­ ins­ tvo.

U tom tren­ u, krcn­ u suva granč­ i­ca. Čuli su obo­je. Jus­ ti­nin­ e
oči sevn­ uš­ e. Grud­ i su joj se te­ško di­za­le i spuš­ ta­le. On je pri‐­
met­io kako joj strah širi noz­ dr­ve i kako joj ze­nic­ e po­staj­u
ogrom­ne. Pi­tao se kako iz­gle­da­ju njeg­ o­ve oči. Bio je zad­ o­vo‐­
ljan što nema ogled­ a­la da se vidi.

Pri­neo je prst njen­ im usnam­ a da bi je spreč­ io da go­vor­i.
Dao joj je znak da ćuti a onda je, sas­ vim tiho, si­šao sa eng­ a‐­
ve na kam­ en­ u staz­ u koja je oi­vi­čav­ al­a vrt.

Bilo ko dru­gi, koji bi nap­ rav­ io neki šum, ose­ti­lo bi se kad
se tež­ i­na spu­sti na šlju­nak, ali Senđ­ in kao da nije imao tež­ i‐­
ne. Jus­ ti­na ga je po­smat­ra­la kako kli­zi prek­ o vrta i još jed‐­
nom je shvat­i­la ko­li­ko on nev­ er­o­vat­no liči na Ni­ko­lu. Po­stad­ e
iz­nen­ ad­ a uzn­ em­ i­ren­ a zbog toga.

Drht­al­a je zbog svež­ i­ne noći i po­pu­šta­nja sila koje kao da
su na tren zau­ s­ ta­vi­le nor­mal­an tok njen­ og ži­vo­ta. Oseć­ al­a je
te sile čak i sada, mada nisu bile tako snaž­ ne. Bile su nal­ik
na san koji čo­vek­ a drži i po­sle svan­ uć­ a.

Ako je oček­ i­val­a da će biti slo­bod­na od tren­ utk­ a kada ju
je Senđ­ in osta­vio, greš­ i­la je. Čin­ il­o joj se kao da leži u kov­če‐­
gu, kao da se lju­lja u nek­ om erot­skom snu. Lež­ al­a je kao u
transu, opi­je­na pul­si­ran­ jem svog­ a tela, bul­je­ći u onu tačk­ u

na ko­joj se Senđ­ in sto­pio sa ta­mom, ček­ aj­uć­ i na njeg­ a da se
vrat­i kao da joj je on, a ne Nik­ o­la, bio muž.

***

Han Kav­ ad­ o pro­kle sam­ og sebe. Čuč­ eć­ i u žbu­nju iza Lajn­ i­ro‐­
ve kuće, on iz­vuč­ e nož dug­ ačk­ e oštri­ce. Spe­ci­jal­no je ob­ra‐­
dio dr­šku nek­ im tam­nim mat­er­i­jal­om tako da neće kli­znut­i iz
šake u odlu­čuj­uć­ em tren­ ut­ku, čak i ako je dlan vlaž­ an od
znoj­a ili krvi.

Han Kav­ ad­ o je sada ose­ćao strah. Njeg­ ov um, otup­ eo
zbog dug­ ih čas­ o­va ček­ an­ ja, po­čeo je da se gubi. Usp­ o­men­ e
su se meš­ al­e sa stvar­noš­ ću i njeg­ o­va žena, koja je bila mr‐­
tva već šest mes­ ec­ i, po­nov­ o se ro­di­la u njeg­ o­voj maš­ ti. Ona
je umr­la iz­nen­ ad­ a kada je on oba­vljao neki po­sao za Pak
Rata. Lek­ ar­i koji su bili uz nju tih po­sled­njih čas­ o­va ubed­ i­li
su Hana da bi mo­gao malo šta da urad­ i na tome da joj pro‐­
du­ži ži­vot čak i da je bio sa njom. Sr­čan­ i udar je bio tako jak,
kao zem­ ljo­tres, i tu nije bilo po­moć­ i. Kar­ma.

Tako su oni rek­ li. Ali, Han je ipak ose­ćao uža­snu kri­vic­ u.
Zbog pri­ro­de svog po­sla ret­ko je kada bio kod kuće a i kada
je bio, bio je samo nek­ o­li­ko čas­ o­va ili nek­ o­li­ko dana. Šta­viš­ e,
shvat­io je da više voli svoj po­sao nego što je ikad­ a vol­eo
svo­ju ženu. To je bila njeg­ o­va karm­ a, saz­ nan­ je koje nije mo‐­
gao da zab­ o­rav­ i i zbog čega je oseć­ ao uža­snu gri­žu sav­ es­ ti i
kriv­ i­cu zbog nje­ne smrt­i.

Ipak, po­sao nadz­ i­rav­ an­ ia i pra­ćen­ ja bio je je­di­ni koji je
znao: i on je bio sav­ rš­ en­ o do­bar u tome. Od Pak Rata je do‐­
bio ovo zad­ už­ e­nje, da nad­zi­re Laj­nir­o­vu kuću. Vo­leo je to da
radi ali sati su pro­laz­ i­li i bilo mu je sve teže. Noge su mu se
ukrut­i­le, oseć­ ao je bol­o­ve u čit­a­vom telu.

Han je od po­čet­ka bio sved­ ok či­ta­vog zbi­van­ ja: vid­ eo je
kako je Jus­ ti­na obo­ri­la bi­ci­kli­stu, čuo je šta go­vo­re dok su pili
čaj, pri­sus­ tvov­ ao je scen­ i zav­ o­đen­ ja na eng­ a­vi. Umor i mi­sli
o kriv­ i­ci nat­er­al­i su ga da se opus­ ti, po­stao je bez­bri­žan. Po‐­
mak­ ao se da bi bo­lje vi­deo Senđ­ i­na koji je sada vez­ i­vao Ju‐­

sti­nu. Nije pa­zio gde spu­šta sto­pa­la i jed­na suva granč­ i­ca se
slo­mi­la.

Nije mog­ ao da pro­cen­ i ko­li­ko je taj suvi zvuk bio jak i ko
ga je čuo, nije mo­gao da zna ko­li­ko će opas­ nos­ ti da mu do‐­
nes­ e ovaj po­greš­ ni ko­rak. Poj­ma nije imao ko je bi­ci­kli­sta i
kak­ vog int­er­es­ o­van­ ja ima za Jus­ ti­nu Lajn­ ir. Nje­gov po­sao je
bio da o svem­ u obav­ es­ ti Pak Rata i da mu da ta­čan opis lju­di
sa ko­ji­ma je Jus­ ti­na dol­a­zi­la u vezu.

Mož­ da je mis­ lio je sada dok je ču­čao u gus­ toj tami treb­ a­lo
da od­mah ja­vim Pak Ratu za ovog tipa. Me­đu­tim, nije se
usuđ­ i­vao da ostav­ i Jus­ ti­nu samu ni na tren, sve dok do­bro
ne pro­ver­i ko je taj zgod­ni Jap­ a­nac. Han se sada pri­prem­ io
na najg­ o­re. Ako niko ne kren­ e da ga tra­ži, uto­li­ko bo­lje. Ali,
njeg­ o­vi ins­ tinkt­i su bili suv­ i­še iz­o­štren­ i da bi bio sprem­ an da
se oslo­ni na či­stu šans­ u. Mor­ao je da pretp­ o­sta­vi da je nje‐­
gov po­greš­ ni ko­rak neko čuo. Ako je čov­ ek imao neke zle na‐­
mer­e prem­ a Jus­ ti­ni Laj­nir, onda je treb­ al­o oček­ iv­ at­i da će
biti sum­nji­čav i da će paž­ lji­vo pro­ver­i­ti sva­ki zvuk.

Pa po­mi­sli Han neka dođe. Nać­ ul­jio je uši da mu ne pro‐­
makn­ e nij­e­dan sumn­ ji­vi zvuk, pri­prem­ io je nož sprem­ an sam
za bilo šta.

A onda neš­ to te­ško, nal­ik na čel­ič­nu po­lug­ u, udar­i u nje‐­
gov gr­kljan i on ostad­ e bez daha.

***

Senđ­ in je pres­ tao da diše na norm­ al­an nač­ in. Udi­sao je i iz‐­
di­sao na po­sebn­ o uvež­ ba­ni man­ ir tako da nije oseć­ ao ni­ka‐­
kvo šuš­ tan­ je u uši­ma, nije ose­ćao ni­kak­ vo do­dat­no ubrz­ an­ je
pul­sa. Na taj nač­ in je mog­ ao da čuje bo­lje i dal­je nego bilo
koji čo­vek, bol­je čak od mnog­ ih ži­vo­ti­nja.

Naš­ ao je čov­ ek­ a kako se krij­e u žbu­nju. To za njeg­ a nije
bilo uop­šte te­ško mada je, prem­ a nač­ i­nu na koji se čo­vek
krio, Senđ­ in shvat­io da ima po­sla sa pro­fes­ i­o­nalc­ em u po­slu
nadg­ le­da­nja. Svak­ i norm­ al­an čov­ ek – ili čak grup­ a lju­di – ne
bi ga ot­kri­li.

Ali Senđ­ in nije bio norm­ al­an čov­ ek. On ga je najp­ re nam­ i‐­
ri­sao. Bio je to oštar mi­ris muš­ karc­ a, po­meš­ an sa mi­ri­si­ma
kam­ el­i­je, ja­smi­na i bo­ro­vi­ne. Odm­ ah mu je bilo ja­sno da ga
neko uhod­ i.

Senđ­ in je čuo uhod­ i­no di­san­ je koje se meš­ al­o sa než­ nim
šap­ ut­a­njem vet­ra iz­međ­ u dva huka sove. Senđ­ in je staj­ao
sas­ vim mi­ran u gran­ am­ a jap­ ans­ kog ked­ ra, ne do­puš­ taj­u­ći
da mu po­pu­sti konc­ ent­ra­ci­ja. Oseć­ ao je po­sebn­ u lju­bav pre‐­
ma sov­ am­ a i prem­ a jap­ ans­ kim ked­ ro­vim­ a. Kao da su i jed­ni i
drug­ i bili sim­bo­li usam­ lje­nos­ ti rat­nik­ a, po­sled­nji ba­sti­o­ni pro‐­
pad­ a­nja.

Zaš­ ao je čov­ ek­ u iza leđa. Čo­vek je smat­rao da je bez­ bed‐­
no sak­ ri­ven u dub­ o­kim senk­ am­ a. Senđ­ in sta­vi ruku prek­ o
čov­ ek­ o­vog grla.

– Ko te je po­slao? – šap­nu Senđ­ in u uhod­ i­no uho. – Zaš­ to
si ovde? Za koga rad­ iš?

Čo­vek ne reče ni­šta. Senđ­ in po­nov­ i svoj­a pi­tan­ ja pri­ti­ska‐­
juć­ i slo­bod­nom ruk­ om razn­ a mes­ ta na uhod­ i­nom telu i nan­ o‐­
seć­ i mu nei­­zdr­žlji­ve bo­lo­ve.

Senđ­ in je imao malo vrem­ en­ a – uhod­ a je to znao – i zato
je gub­ io predn­ ost. Bili su mu po­treb­ni od­go­vor­i na pi­tan­ ja.
Po­što nije usp­ eo da ih do­bi­je, pred­ uz­ eo je lo­gi­čan sled­ e­ći ko‐­
rak.

Oči mu se suz­ i­še kao pro­rez­ i. Vi­de­la se samo beon­ jač­ a.
Puls mu je sada bio ubr­zan. Gurn­ uo je ukruć­ en­ e pr­ste slo‐­
bod­ne ruke u čo­vek­ o­ve oči. Uhod­ i­no telo tr­žnu se kao da je
udar­en­ o elekt­rič­nom stru­jom. Mi­ši­ći se zgrč­ i­še a onda se
opu­sti­še. Oset­i se gro­zan smrad, Senđ­ in ko­rakn­ u unaz­ ad.
Pus­ ti leš da se sruš­ i u žbu­nje. Brzo je pret­ra­žio čo­vek­ o­ve
dže­po­ve. Uzeo je sve što bi mu mo­glo da kaže bilo šta o po‐­
rek­ lu ovog čo­vek­ a, o tome šta je rad­ io ovde ili ko ga je po‐­
slao ovam­ o.

Onda se Senđ­ in vrat­i Jus­ ti­ni koja je lež­ a­la nep­ o­mičn­ o na
dr­ven­ om podu.

Otvo­ri­la je oči, ze­nic­ e su joj bile ogromn­ e.
– Kuda si oti­šao? – pi­tal­a je.

Senđ­ in ne reče ni­šta. Obav­ io je svi­len­ i ko­nop­ ac oko nje‐­
nog vrat­a.

Mes­ ec boje di­nje pri­bli­ža­vao se hor­i­zont­u. Li­čio je na ne‐­
volj­nog ži­vog sved­ o­ka onog­ a što će se nei­­zbe­žno do­go­di­ti.

– Seks­ ua­ l­ni čin – reče on – može čes­ to da bude okrut­an,
bru­ta­lan, nel­jud­ski. On lako može da po­sta­ne oruž­je. Neki o
tome go­vo­re kao o si­lo­van­ ju, ne o ljub­ avn­ om činu. Ali, ljub­ av
i seks su dve tako ra­zli­či­te stva­ri da se čak ne nal­az­ e ni u is‐­
tom rečn­ i­ku.

– Po­nek­ ad – reče Jus­ ti­na otvor­iv­ši usne – samo pon­ ek­ ad.
Senđ­ in joj se za­gle­da di­rekt­no u oči.
– Seks je za­nim­ ljiv je­di­no onda kada se ko­ri­sti kao oruž­je
– reče on, mis­ le­ći više na sebe, na ovaj tren­ ut­ak otet od več‐­
nos­ ti, nego na to ko­li­ko su mu pot­reb­ni iz­gu­blje­ni smar­agd­ i.
Ruke su mu bile krv­ av­ e. Oseć­ ao je mi­ris krvi u noz­ dr­va‐­
ma. Bli­zi­na smr­ti, čin ubij­a­nja, do­nos­ i­li su mu uzb­ u­đe­nje.
Oseć­ ao je da je sada ži­vlji nego ikad­ a pre, da je na ivi­ci vla‐­
dav­ in­ e čul­i­ma gde več­ i­ta mi­ste­ri­ja omog­ u­ćav­ a nek­ o­me da
kont­ro­li­še sudb­ i­nu dru­gih lju­di i da, na taj nač­ in, odluč­ uj­e o
sop­stven­ oj sud­bi­ni.
Po­čeo je da zat­e­že svi­len­ i gaj­tan oko Jus­ ti­nin­ og vrat­a.

***

– Iz­gle­daš kao neko koga bi treb­ al­o po svak­ u cenu da iz­be‐­
ga­vam – reče Kus­ und­ a Ikuz­ a, po­smat­ra­juć­ i Ki­lan Oro­ši. Pak
Rat je sni­mao či­tav tok raz­go­vor­a. Bili su u Ikuz­ i­noj kanc­ el­a‐­
ri­ji u Niši–Šin­đu­kuu, u zgrad­ i Ni­pon–Keio.

Ki­lan se nas­ mej­al­a.
– Odu­ v­ ek sam po­kuš­ al­a da ti pro­či­tam mi­sli, ako već ni‐­
sam mog­ la srce.
Okren­ uo je stol­i­cu da bi je pog­ le­dao u lice.
– Po­vrem­ en­ o mi se učin­ i da bi treb­ a­lo da te ubi­jem pre
nego što ti se ukaž­ e šans­ a da ti uniš­ tiš mene.
– Mo­žda ćeš jed­nog dana to i po­kuš­ at­i – reče Ki­lan nei­m‐­
pres­ i­o­ni­ra­na. – Biće zan­ im­ lji­vo igrat­i tu igru sa to­bom.

Ikuz­ a jekn­ u.
– Smrt nije igra, Ki­lan. Bez ob­zi­ra šta ja rad­ im, žel­eo bih
da to shvat­iš.
– U redu, shvat­am – reče ona – ali, baš me brig­ a.
– Jed­no­ga dana – reče Iku­za – shvat­i­ćeš da je to veo­ ­ma
ozbilj­na stvar.
Ki­lan Oro­ši baci mant­il na Ikuz­ in pi­sać­ i sto, sede na sto­li‐
cu kraj njeg­ a.
Kus­ und­ a Ikuz­ a ju je ozbilj­no po­smat­rao, kao što po­li­ti­čar
po­smat­ra nap­ red­ o­van­ je kamp­ an­ je svog riv­ al­a.
– Šte­ta što si ro­đe­na kao žena – reče on – imaš mu­ški ra‐­
zum i, što nije do­bro za tebe, imaš amb­ i­ci­je muš­ karc­ a.
– Am­bi­ci­ja, ili njen ned­ o­stat­ak, je ono za šta treb­ a da za‐­
hval­im ocu – reče Ki­lan. – On se ne bi nik­ ad­ a oslo­nio na
tebe, da ima bar malo sam­ o­po­uz­ da­nja. On je pu­stio da drug­ i
go­vo­re i do­pus­ tio je da se uniš­ ti Nak­ an­ o. On sada jed­ i­no
može da se oslon­ i na Nami.
– Treb­ a da bude sreć­ an što je Nami pri­stao da se umeš­ a.
Treb­ a da bude zah­ val­an što mu je Nami Ćio­ ­da cent­ral­na
bank­ a pri­skoč­ i­la u po­moć i dala do­volj­no kap­ i­ta­la da opet
sta­ne na noge.
– Uz po­moć tvo­je po­li­ti­ke, uz pom­ oć tvoj­e kanc­ el­a­ri­je.
Ikuz­ a sle­že ra­men­ im­ a.
– Ti si sama to prep­ o­ruč­ i­la.
– Ali, moj otac nije kriv za to – vikn­ u ona. – Dru­gi su odlu‐­
či­val­i po­greš­ no.
– Po­nek­ ad­ a čo­vek te­ško zab­ o­rav­ i kako si mlad­ a – reče
Ikuz­ a – a onda ti kaž­ eš ovak­ o neš­ to nai­vn­ o. Neko bi čak po‐­
mi­slio da vo­liš oca a ne da ga mr­ziš. On je bio preds­ ed­nik
Nak­ an­ oa, Ki­lan. On je od­go­vor­an za sve što je za­de­si­lo kom‐­
pa­ni­ju.
– Ti si uni­štio Na­kan­ o. Raz­neo si ga na sitn­ e ko­mad­ e.
– Zar si od nas oček­ i­val­a da ćemo ba­cat­i do­bar no­vac i
tro­ši­ti ga u si­tu­ac­ i­ji koja je po­sta­jal­a sve gora? Mi smo mo­ral­i
da za­šti­ti­mo naše inv­ es­ ti­ci­je. To je znač­ i­lo ruš­ en­ je star­og re‐­
ži­ma, ustan­ ov­ lja­van­ je nov­ og.

– Onog­ a koji je oda­brao Nami.
– Znal­i smo šta želi od nas kada je do­šao – reče Ikuz­ a. –
Tvoj otac je že­leo po­slovn­ i dog­ o­vor, jedn­ os­ ta­van i obi­čan.
Ki­lan se nas­ mej­al­a.
– Nema nič­ eg­ a jed­nos­ tav­nog i obič­nog kada se radi o Na‐­
mi­ju.
Ikuz­ a po­nov­ o sle­že ram­ en­ im­ a.
– Mi­sli što god hoć­ eš. Na kraj­u će ipak sve is­pa­sti do­bro.
Obe­ćav­ am ti važ­ an po­lo­žaj u Nak­ an­ ou u za­men­ u za tvo­ju
po­moć.
– Ali ja to ne že­lim.
Ki­lan ustad­ e i sta­de is­pred Ikuz­ e.
Mada je de­lo­val­a si­ćuš­ no po­red njeg­ a, onak­ o ogrom­ nog,
nije dop­ us­ ti­la da je on nadv­ i­si. Baš nap­ ro­tiv, nač­ i­nom na koji
joj je Ikuz­ a po­klan­ jao paž­ nju, njen­ a važ­ nost kao da je sve
više ras­ la.
– Žel­im da bu­dem unut­ar Ći­o­de.
Kus­ und­ a Ikuz­ a se nas­ mej­a. Bio je to te­žak zvuk, nal­ik na
grm­ lja­vin­ u, kao tut­njav­ a koja preth­ od­ i ze­mljo­tres­ u.
Ki­lan je bila mir­na, lice joj je bilo kao ist­e­san­ o od gran­ i­ta.
– Vel­i­ka je greš­ ka pod­smev­ at­i se meni – rek­ la je.
– Ki­lan, ja ti se ne pod­smev­ am – Ikuz­ a obri­sa oči krupn­ im
pr­stom – ja sam samo za­prep­ aš­ ćen tvo­jom amb­ i­ci­jom. Svak­ i
put kada po­mi­slim da sam prer­a­čun­ ao do ko­jih gra­ni­ca ona
do­sež­ e, ti uči­niš neš­ to što me za­prep­ as­ ti.
– Ja samo prav­ im lo­gi­čan iz­bor – reče ona. – Nak­ an­ o nije
niš­ ta. Sada svak­ ak­ o nije niš­ ta. To je školj­ka koju je Nami is‐­
pun­ io. To me ne zan­ im­ a. Zaš­ to bi? Ći­o­da je ono gde je no‐­
vac, gde se neš­ to do­gađ­ a. Ći­o­da, kao cent­ral­na bank­ a, po‐­
sed­ u­je mnog­ o kong­ lo­mer­a­ta zato što drži nji­hov no­vac. U Ći‐­
o­di je moć a to je ono što ja žel­im.
Kus­ und­ a Ikuz­ a po­vuč­ e pr­stom po ivi­ci nje­ne brad­ e.
– Mada sada gov­ o­riš kao odr­a­sla oso­ba, u nek­ im stvar­i­ma
si pra­vo dete – reče na kra­ju. – Ne mogu da uti­čem na tvoj
um. Mo­raš da pri­hvat­iš da po­sto­ji više inf­orm­ ac­ i­ja nego što
ti, ili tvoj otac, mož­ e­te da znat­e – jekn­ uo je. – Sada kada je

oba­vlje­no spaj­an­ je Nak­ an­ oa i Sfinks­ a, do­šli smo u našu kraj‐­
nju fazu. Školj­ka Nak­ an­ oa će po­čet­i da se puni, ne per­son­ a‐­
lom, već pa­meć­ u. Biće to najv­ eć­ i skup umov­ a koji je svet
ikad­ a vid­ eo. A to sve izvi­re iz onog­ a što ti, s pra­vom, naz­ i­vaš
školj­kom. Nak­ an­ o pred­stav­ lja ra­zvoj i is­tra­ži­van­ je. Po­čeć­ em­ o
da se ko­ri­sti­mo novc­ em iz Ći­o­de. Isk­ o­ri­sti­li smo komp­ a­nij­u
tvog oca kao mam­ ac, Ki­lan. A on to uopš­ te nije shvat­io. Mi
smo že­le­li – bila nam je po­trebn­ a tehn­ ol­o­gi­ja Tanz­ a­na Nang­ i‐­
ja. Ali, kako da je se do­čep­ am­ o? Nang­ i se zaš­ ti­tio sa svih
stra­na da mu se neko ne umeš­ a u po­sao; s njim nis­ mo mo­gli
niš­ ta, nis­ mo mo­gli da ga pot­kup­ i­mo. Mo­ra­li smo da ga uhva‐­
ti­mo na prev­ ar­u. Tako smo po­sta­vi­li školj­ku Nak­ an­ oa s nje‐­
go­vim leg­ end­ arn­ im odelj­kom za is­tra­ži­van­ je i ra­zvoj kao ma‐­
mac. Onda sam ja malo pri­ti­snuo Nang­ i­ja. Rez­ ul­tat toga je
spa­ja­nje Nak­ an­ oa i Sfinks­ a. Nang­ i ver­uj­e da će do­bi­ti neke
op­ci­je time što se do­čep­ ao Nak­ an­ oa. On želi taj nji­hov ode‐­
ljak isto to­li­ko ko­li­ko mi žel­i­mo Sfinks. Ali, on ih neće do­bi­ti.
Umes­ to toga, mi ćemo po­sta­ti vla­sni­ci Sfinks­ a i to će biti
kraj Nang­ i­ja. Ga­ranc­ i­je koje je on do­bio biće bez ikak­ ve
vredn­ os­ ti jer pre ned­ e­lju dana to Ode­lje­nje je bilo preb­ a­čen­ o
iz Nak­ an­ o ind­ us­ tri­ja u neku mi­norn­ u firm­ u koja ne pot­pa­da
pod te ga­ranc­ i­je. Nang­ i zna samo da ta mala firm­ a po­sed­ u­je
zar­đal­e raf­i­ner­i­je u Ko­beu.

Pak Rat­o­ve ruke su drht­al­e. Ikuz­ a je po­sta­vio stup­ i­cu
Nang­ i­ju. Pro­ver­io je svoj mag­net­o­fon da bi bio si­gu­ran da
sni­ma baš svak­ u reč koja je iz­go­vo­ren­ a. Hteo je od­mah da
iza­đe odat­le da obav­ es­ ti Nang­ i­ja ali neš­ to ga je zau­ s­ tav­ il­o,
mož­ da oseć­ an­ je da je Ki­lan Oro­ši neš­ to više nego što su on
ili Kus­ und­ a Ikuz­ a zna­li. Ona je imal­a ulog­ u koju je treb­ a­lo da
od­i­gra u toj dra­mi i on je odlu­čio da ot­kri­je šta je to.

Kus­ und­ a Ikuz­ a se nas­ mej­a.
– Budi str­plji­va, Ki­lan. Budi za­do­volj­na mes­ tom koje sam
ti obez­be­dio u Nak­ an­ ou. Naći ćeš oduš­ ka na tom mes­ tu za
svu tvo­ju ogrom­nu nei­­sko­ri­šćen­ u energ­ i­ju. Ćio­ ­da će uvek
biti ovde. Sem toga, zar ne po­sto­ji ri­zik? Pi­tam se šta bi tvo­ji

pri­ja­te­lji rev­ o­luc­ i­o­nar­i rek­ li kada bi ot­kri­li šta ra­diš. Nema
sumn­ je da bi po­mi­sli­li da te je za­vel­o bo­gat­stvo.

– Od­je­bi njih – reče Ki­lan. – U svak­ om sluč­ aj­u, oni su mi
po­sta­li do­sadn­ i. Oni su mali lju­di s umov­ i­ma dog­mat­a, baš
kao i oni na vi­so­kim po­lo­ža­ji­ma u druš­ tvu koje tako prez­ i­ru.
Do­dal­a bih još da prez­ i­ru to isto druš­ tvo koje ih hran­ i i koje
im obez­be­đu­je krov nad gla­vom. Nar­avn­ o, ne shvat­a­ju iro­ni‐­
ju toga – niti praz­ ni­nu svoj­e ta­ko­zva­ne fi­lo­zo­fi­je. Žele da
obo­re estab­ li­šment grub­ im nas­ r­taj­i­ma ali, sa čim mi­sle da
ga za­men­ e? Ne mogu to da vam kažu jer ne znaj­u.

– Tako si mlad­ a – reče Ikuz­ a – a to­li­ko toga shvat­aš.
– Oboj­e smo mlad­ i, Kus­ und­ a. To je naše pro­klet­stvo. To je
još neš­ to što može da nas po­vež­ e i da nam snag­ u da jaš­ i­mo
na leđ­ i­ma zmaj­a.
– Dođi ova­mo – pok­ az­ a Ikuz­ a.
– Ne još – reče Ki­lan – budi str­pljiv. – Pod­smev­ al­a mu se. –
Ja žel­im što že­lim, Kus­ und­ a.
– Ne mogu da te uvuč­ em u Ćio­ ­du – reče Ikuz­ a – još ne
mogu.
– U redu, to mogu da pri­hvat­im. Ono što ne mogu da pri‐­
hvat­im to je usra­ni rek­ lamn­ i pos­ ao u Nak­ an­ ou.
Kus­ und­ a Ikuz­ a uzd­ ahn­ u.
– Šta da urad­ im da bi bila srećn­ a?
– Za iz­ves­ no vrem­ e? Mada to drug­ i ne znaj­u, ja znam da
ti pri­prem­ aš pro­i­zvod­nju neč­ eg nov­ og. To je novo ulag­ a­nje
Nak­ an­ oa – ti že­liš da ideš upor­ed­ o sa Sato Int­ern­ eš­ en­ el­om.
Opas­ an zad­ at­ak, jer se zna da je Sato broj jed­ an na po­lju
elekt­ro­nik­ e, kom­pju­te­ra i pro­i­zvod­nje či­po­va. Mi­slim da će ti
biti po­trebn­ a sva pom­ oć. Žel­im da učes­ tvuj­em u toj bici.
– Ali, Ki­lan, ti nisi nau­ čn­ ik.
– Ni­sam, ali ja znam kako da ubed­ im lju­de. Ako bu­dem
mo­gla da rad­ im sa osob­ ljem za is­tra­ži­van­ je i ra­zvoj u Nak­ a‐­
nou, naći ću nač­ in kako da pro­dam sve te nove pro­i­zvo­de.
Ikuz­ a je raz­mi­šljao neko vrem­ e.
– Tvoj pred­ log je do­bar i treb­ a o njem­ u raz­mi­sli­ti – reče
on najz­ ad. – Ja ću vid­ et­i šta će biti sa Na­mi­jem.

– Što zna­či da ćeš sve sred­ i­ti – reče ona.
– Cen­ iš da imam više moći nego što je, u stva­ri, imam –
reče Ikuz­ a, za­ki­ko­tavš­ i se, oči­gled­no veo­ ­ma zad­ o­vo­ljan.
– Znaš da sam u pra­vu – Ki­lan mu se baci u kri­lo. Sto­li­ca
škrip­nu pod nji­hov­ om du­plom te­ži­nom i poče da se spuš­ ta.
Ikuz­ a je zag­ r­lio de­vojk­ u, zag­ njur­ivš­ i lice u njen­ u kosu.
Sada je Pak Rat gle­dao prav­ o u Ki­la­nin­ o lice. Vi­deo je da
su joj oči otvo­ren­ e i da gore ta­kvom mrž­ njom da je za­drht­ao.
I onda je shvat­io da Ki­la­nin­ e oči nisu iz­raž­ av­ al­e mrž­ nju pre‐­
ma ocu nego prem­ a Kus­ und­ i Ikuz­ i. Ona je upr­kos laž­ i­ma,
pred­sta­vi nez­ ai­n­te­res­ o­van­ o­sti, još bila opas­ na rev­ o­lu­ci­o­nar‐­
ka u srcu.
Seć­ ao se Ikuz­ i­nih reči: »Po­vrem­ en­ o mi se uči­ni da bih
mog­ ao da te ubi­jem pre nego što se tebi ukaž­ e pri­li­ka da me
uniš­ tiš.« Pak Rat je sada znao ono što Kus­ und­ a Ikuz­ a oči‐­
gled­no nije: Kil­an Oro­ši je i nam­ er­a­val­a da ga uniš­ ti.

***

U pra­znoj Mar­i­ki­noj gard­ e­ro­bi u Svi­le­nom drum­ u, Tomi reče
Nang­ i­ju.

– Tu je nađ­ en­ a. Tu je muč­ en­ a, sil­o­van­ a i na kraj­u ubij­en­ a.
Nang­ i pređ­ e sobu sa do­sta te­ško­će. Bilo je kas­ no i noga
mu je zad­ a­val­a muke.
– Tu, isp­ od tog sple­ta cevi?
– Da.
– Ubi­stvo se dog­ o­di­lo pre nek­ o­li­ko mes­ ec­ i.
– Pre sko­ro des­ et mes­ ec­ i. Ali kao da se otad­ a niš­ ta nije
pro­men­ i­lo. De­vojk­ e su suj­e­ver­ne. Ni­jed­na ne želi da ko­ri­sti
ovu gar­de­ro­bu.
Tomi ga je pos­ mat­ra­la dok je po­di­zao po­gled uvis. Ona se
nije set­i­la da to urad­ i. Kao da je is­pi­ti­vao cevi.
– Ho­ćet­e li da mi uči­nit­e uslug­ u? – upit­ao je. – Spu­sti­te se
na pod u, ot­pri­li­ke isti, po­lo­žaj u kome ste naš­ li Ma­ri­ko.
Tomi je uči­ni­la što je tra­žio od nje. Da bi to urad­ i­la, mor­a‐­
la je da se pro­vuč­ e iz­međ­ u njeg­ o­vih nogu.

Nang­ i upi­ta.
– Da li ima do­kaz­ a da je Mar­i­ko muč­ en­ a i si­lo­van­ a na ne‐­
kom dru­gom me­stu u ovoj sobi a onda dov­ uč­ en­ a ovam­ o?
– Nema, sve se dog­ o­di­lo ovde, gde smo sada.
Nang­ i klimn­ u gla­vom, kao da je neč­ im za­do­vo­ljan. On do‐­
tak­nu tačk­ u na hor­i­zon­tal­noj cevi vrh­ om svog štap­ a. Onda
is­pru­ži štap dok vrh ne dot­akn­ u Tomi.
– Ta tačk­ a je tač­no tamo gde vam je vrat. Vi ste ot­pri­li­ke
iste vi­si­ne kao Mar­i­ko, zar ne?
– Da.
– Ne seć­ am se da sam na onim sli­kam­ a vi­deo po­vre­de na
Mar­i­ki­nom vrat­u.
– Imat­e sjaj­no pam­ćen­ je – reče Tomi, po­nov­ o veo­ ­ma im‐­
pres­ i­o­nir­a­na. – Nije bilo po­vred­ a na vrat­u.
Nang­ i po­mač­ e štap, poče rit­mičk­ i da udar­a po cev­ im­ a.
– To je ot­pri­li­ke mes­ to gde se nal­a­zio vrat osob­ e koja je
muč­ i­la i ubi­la Mar­i­ko u tren­ utk­ u kada ju je sil­o­val­a.
– To je lo­gič­no – reče Tomi. Pi­tal­a se kuda li sve ovo vodi.
Nang­ i je dr­žao slo­bod­nu ruku is­pod cevi. Udar­ao je po
cevi vrh­ om šta­pa, onda je po­vuk­ ao sto­li­cu, spus­ tio se na
nju.
Tomi je sela i on iz svo­jih šaka nasu neš­ to u njen­ e. Tomi
po­gle­da šta je to. Bila je to pra­ši­na. Po­gle­dal­a je Nang­ i­ja.
– Da­kle, cev je zar­đal­a. To je i norm­ al­no za rupu kak­ va je
ova.
– Tačn­ o – reče Nang­ i – ali, do­đi­te ovam­ o. Po­gle­dajt­e u
tač­ku gde je bio vaš vrat.
Tomi ustad­ e i po­gle­da.
– Tu nema rđe.
– To je je­di­no mes­ to na cevi bez rđe – reče Nang­ i.
Tomi se okret­e prem­ a njem­ u.
– Znat­e li šta to zna­či?
– Pla­šim se da bo­lje po­znaj­em tog ubi­cu nego što bih že‐­
leo.
– Šta to, do đa­vol­a, znač­ i?

– Po­vez­ ao sam smr­ti dr Han­ am­ i­ja i Mar­i­ko – reče Nang­ i. –
Da bi­ste to shvat­i­li, mo­ra­te da se pri­set­i­te be­leš­ ke nađ­ en­ e
na lešu jadn­ e dev­ ojk­ e.

– To je mo­gla da bude vaša žena…
– Da. Ja sam vam rek­ ao da mi­slim da je to upo­zo­ren­ je.
Sada znam da je to bilo upoz­ o­ren­ je dr Ha­nam­ i­ju. Njeg­ a je
ucen­ ji­vao tanđ­ i­an, dor­o­kus­ ai.
– Ho­ćet­e li da mi kaž­ et­e da je tan­đi­an koji je nap­ ao mene
i go­spo­di­na Laj­ni­ra u Han­ a­mi­jev­ oj or­di­nac­ i­ji bio ista ona oso‐­
ba koja je ubi­la Mar­i­ko?
– Muč­ i­la, si­lo­val­a i ubi­la – reče Nang­ i – da, to je tač­no ono
što sam žel­eo da vam kaž­ em.
– Kako to da vi to zna­te?
– Saz­ nao sam to odavd­ e – reče Nang­ i i po­kaz­ a svet­lu tač‐­
ku na ho­ri­zont­al­noj cevi – ovo je nač­ i­nio ko­nop­ ac, op­ter­eć­ en
sa jed­ne stran­ e, koji je stru­gao met­al i ski­dao rđu.
Tomi se set­i­la iz­veš­ taj­a sa ob­dukc­ i­je gde je nap­ o­men­ ut­o
da su nađ­ en­ i ko­mad­ i­ći rđe u nek­ im ra­nam­ a na Mar­i­kin­ om
telu, nar­o­či­to u gorn­ jem delu.
– Do­ro­kus­ ai je ko­ri­stio spec­ i­jal­nu teh­ni­ku, sam­ og­ u­šen­ je,
pri­li­kom obav­ lja­nja seks­ ua­ l­nog čina.
– Ne po­sto­ji iz­raz kao što je sam­ og­ uš­ en­ je – reče Tomi. –
Mnog­ o pre smr­ti nervn­ i si­stem bi se po­bu­nio. Oso­ba na ko‐­
nopc­ u bi pala ali bi nas­ ta­vi­la da diše.
– Da, tačn­ o – reče Nang­ i – ali, pre nego što se to do­go­di
ugljen­di­oks­ id koji se sak­ up­ io u pluć­ i­ma do­ro­kus­ ai­a do­veo bi
ga do­volj­no bli­zu smrt­i da bi ga uz­buđ­ e­nje nat­e­ral­o da po‐­
stig­ne org­ az­ am.
– To je od­vrat­no.
– To je deo njeg­ o­vog tren­ ing­ a. On to red­ ovn­ o vež­ ba – ne
samo za vrem­ e seks­ ua­ l­nog čina – sve dok mu ne po­stan­ e
osnov­ a kao što je aiki ta­i­so u ai­kid­ ou – reče Nang­ i. – To je još
jed­na oblast u ko­joj tan­đi­an uči kako da nap­ ad­ne Jaz.
Tomi je sada je­dva slu­šal­a Nang­ i­ja. Neš­ to joj je si­nul­o u
pam­ et­i. Bor­i­la se da to iz­ba­ci na po­vr­ši­nu ali nep­ re­stan­ o joj
je iz­mi­cal­o i najz­ ad je nes­ ta­lo iz nje­nih mis­ li.

Nang­ i, koji je po­smat­rao snag­ u njen­ og iz­raz­ a, žel­eo je da
je pita šta joj je na umu ali umes­ to toga je odlu­čio da je
samo pos­ mat­ra.

U tom tren­ u, neko kucn­ u na vrat­a. Tomi ih otvo­ri. Vlas­ nik
Svi­le­nog drum­ a je staj­ao usred po­luo­ ­svet­lje­nog hodn­ ik­ a.

– Vra­ti­li ste se po­sle to­li­ko vrem­ en­ a, det­ekt­i­ve? To je iz­ne‐­
nađ­ en­ je. Mi­slio sam da je taj sluč­ aj za­ključ­ en – reče čo­vek,
klan­ jaj­u­ći se pret­e­ran­ om skrom­noš­ ću. – Mogu li da vam bilo
kako po­mog­nem?

Tomi ko­rakn­ u unaz­ ad, pu­sti ga da pro­đe.
On se osvrt­e po sobi, kao da pra­vi inv­ ent­ar, kao da mu je
po­trebn­ o da sam­ og sebe uver­i da oni nisu niš­ ta di­ra­li. Bio je
mr­šav čov­ ek, sa zad­ a­hom iz usta i lo­šim ma­nir­i­ma.
Ni najm­ an­ je se nije do­pa­dao Tomi od sam­ og po­četk­ a. Ni
sada se to ose­ćan­ je nije pro­men­ il­o. Dok je po­smat­ra­la nje‐­
go­vo uz­buđ­ e­no lice, neš­ to joj sinu. Po­čel­a je da sumn­ ja da
tu mora da po­sto­ji neš­ to što joj je pro­mak­ lo i što se sve do
sada skriv­ al­o od nje. Sada je po­mi­sli­la da bi Nang­ i­jev­ o pri­su‐­
stvo mo­glo da joj po­mog­ne da to ot­krij­e.
– Vo­lel­a bih da vam po­sta­vim nek­ o­li­ko pi­ta­nja – rek­ la je
Tomi.
– Po­no­vo? – vlas­ nik je mahn­ uo ruk­ am­ a. – Ali da, svak­ ak­ o.
– Za­drht­ao je. – Samo, po­sle sveg tog vrem­ en­ a ne znam šta
još oček­ uj­et­e da ćete saz­ nat­i i naći.
– Ovo je Tanz­ an Nang­ i – reče Tomi, ne obra­ćaj­uć­ i pa­žnju
na njeg­ a. – On je pro­fes­ or psi­hol­o­gi­je krim­ i­nal­a na To­dai uni‐­
verz­ i­tet­u. – Mi­sli­la je na To­kij­ski univ­ erz­ i­tet. – Po­čeo je da
pro­uč­ av­ a ovaj sluč­ aj. Pro­fes­ or Nang­ i je raz­vio te­o­rij­u koja se
od­nos­ i na ovaj sluč­ aj i sada bi hteo da je pro­ver­i.
Sač­ ek­ al­a je da vlas­ nik pren­ es­ e po­gled sa Nang­ i­ja na nju.
– Ko­li­ko dugo uprav­ lja­te Svi­le­nim drum­ om? – pi­tao je
Nang­ i.
– Šest go­di­na – od­go­vor­io je vlas­ nik – ali, det­ek­ti­ve, vi to
već znat­e.
– Pro­fes­ or želi sam da is­pi­ta sve po­dat­ke – reče Tomi ube‐­
dlji­vo – rec­ i­te mu da li ste isto to­li­ko dugo i vlas­ nik klub­ a?

– Ni­sam. Kup­ io sam ga pre sed­ am­nae­ st mes­ ec­ i. Ali, to
već znat­e…

– Kako fin­ ans­ i­rat­e ovaj klub?
– Ali, na to sam već od­go­var­ao, de­tekt­i­ve – vlas­ nik je ner‐­
voz­ no tr­ljao ruke. – Do­bio sam po­zaj­mi­cu od lok­ al­ne bank­ e…
– Ko­li­ko dugo je igra­či­ca Mar­i­ko rad­ i­la ovde?
– Sko­ro tri go­di­ne – reče vlas­ nik. Sada se obrać­ ao Nang­ i‐­
ju. – Bila je tiha, do­bro je ra­di­la. Ga­zde su je vo­lel­e. Nik­ ad­ a
nije pro­pu­sti­la svo­ju tač­ku, nik­ ad­ a se nije ža­li­la. Ja imam
kćerk­ u koja mi zad­ aj­e više bri­ge nego što mi je Mar­i­ko ikad­ a
zad­ a­val­a.
Njih troj­e je ček­ al­o, ćut­eć­ i u gard­ e­ro­bi mal­oj kao pla­kar,
vel­i­koj kao grob bo­gat­aš­ a. Pri­gu­šen­ i ri­tam basa, kao pul­si­ra‐­
nje đav­ ol­skog srca, stal­no ih je pod­seć­ ao gde se nal­a­ze.
Kad Tomi više nije mog­ la da pod­nes­ e oseć­ an­ je nap­ et­o­sti i
očaj­a koji su nas­ el­i­li ovu pro­sto­ri­ju kao kami, rek­ la je vlas­ ni‐­
ku:
– To bi bilo sve.
Vla­snik je bio kao gro­mom po­go­đen.
– Mis­ lio sam… hteo sam… nad­ ao sam se da ću moći još
neš­ to da kaž­ em i da po­mog­nem raz­ voj pro­fes­ o­ro­ve teo­ ­ri­je.
Mar­i­ko je ipak rad­ i­la za mene. Bila je kao član por­o­di­ce.
Tomi se je­dva uz­dr­ža­la da mu ne plju­ne u lice. Samo je
rek­ la:
– Po­zvać­ em­ o vas, ako nam bud­ e­te bili po­trebn­ i.
Kad su ostal­i sami, Nang­ i reče:
– Kak­ va je to bila iz­mi­šljot­i­na sa tim pro­fes­ o­rom sa To­da‐­
ia?
– Ni­sam baš si­gurn­ a – reče Tomi – palo mi je na um. Osta‐­
nit­e ovde da vid­ i­te šta još mo­že­te da ot­kri­jet­e. Žel­im da sa‐­
znam šta vlas­ nik smer­a. Neš­ to na njeg­ o­vom licu kada vas je
ugle­dao, nat­e­ral­o me je da po­sumn­ jam.
– Zar ga nis­ te već dob­ ro is­pi­ta­li? – pi­tao je Nang­ i.
– Jes­ am, ali u po­li­cij­skom komp­ jut­er­u nis­ am niš­ ta naš­ la.
Kada sam vid­ el­a kako je sada rea­ g­ o­vao, odlu­či­la sam da ga

ne osta­vim na miru. To je jed­nos­ tav­no, sko­ro okrutn­ o, ali će
mož­ da uspe­ti.

Kli­znul­a je iz sobe, oseć­ aj­uć­ i kako se neu­ g­ od­na tež­ i­na
diže sa njen­ ih gru­di. Kren­ ul­a je brzo hodn­ ic­ i­ma. Do sada ih
je već tako do­bro upo­znal­a, sko­ro kao de­vojk­ e koje su tu ra‐­
di­le.

Kad je pri­šla gaz­ di­noj kanc­ el­ar­i­ji pri­nel­a je uho vrat­i­ma ali
zbog zvu­ka elekt­rons­ kih bubn­ jev­ a nije niš­ ta čula.

Po­kuš­ al­a je da otvo­ri vrat­a. Bila su za­ključ­ an­ a. Bilo joj je
do­volj­no da uvuč­ e kart­i­cu iz­međ­ u vrat­a i do­vratk­ a i da ih
otvo­ri.

Tomi du­bo­ko udahn­ u i ugled­ a vla­snik­ a po­red tel­ef­o­na.
Jurn­ ul­a je prek­ o pro­sto­ri­je. Njeg­ o­ve oči se ši­rom otvo­ri­še. U
nji­ma se na tren­ ut­ak ogled­ a­lo oklev­ an­ je što je njoj bilo do‐­
volj­no da se baci prek­ o za­krč­ en­ og sto­la i do­čep­ a se sluš­ al­i­ce
pre nego što je sti­gao da je spus­ ti.

– Koga si zvao? – pi­ta­la je Tomi.
Gaz­ da ne reče niš­ ta. Lice mu je bilo ble­do. Zak­ o­val­a ga je
na stol­i­cu na ko­joj je se­deo.
– Moši – reče ona u sluš­ al­i­cu ali nije se niš­ ta čulo.
Ostav­ il­a je otvo­ren­ u li­nij­u a onda je, sa drug­ og apa­ra­ta
po­zva­la te­lef­ons­ ku komp­ a­nij­u. Dala je svoj­e ime, ti­tul­u, broj i
rek­ la im šta bi že­le­la da zna.
Za samo pet mi­nut­a ja­vio joj se teh­nič­ ar.
– Sa tog bro­ja po­zvan­ a je pol­i­cij­ska stan­ ic­ a…
Zav­ la­da­la je duga ti­ši­na, tako duga da se teh­nič­ ar sa dru‐­
ge stra­ne žice ogla­sio:
– Halo? Nar­edn­ ič­ e, jes­ te li tu?
– Da – reče Tomi pro­muk­ lo – da. – Pri­bra­la se. – Mož­ et­e li
da mi kaž­ e­te koja je po­li­cij­ska stan­ ic­ a poz­ va­na?
– Samo malo – reče tehn­ ič­ ar – naz­ van je Ućib­ o­ri­do­ri štab,
glavn­ i kvart.
Bila je to sta­nic­ a u ko­joj je ra­di­la Tomi.
Pot­pun­ o ošam­ uć­ en­ a, Tomi je za­hval­i­la teh­ni­čar­u, spu­sti­la
je tel­ef­ons­ ku sluš­ al­i­cu. Bor­i­la se da se pri­ber­e ali nije ni­kak­ o
mo­gla. Gaz­ da je oči­gled­no bio nerv­ o­zan kad se ona po­ja­vil­a.

Kada je pred­sta­vi­la Nang­ i­ja kao nov­ og igra­ča u is­tra­zi, ga‐­
zda je po­stao vid­no nerv­ oz­ an. A onda, neš­ to što je on rek­ ao,
udar­i­lo ju je kao grom. »Mi­slio sam da je taj slu­čaj za­klju‐­
čen.« Kako je on to mog­ ao da zna uko­li­ko nije bio u vezi sa
grad­skom po­li­ci­jom?

Tomi, dr­sko za­gle­dan­ a u gaz­ du, upi­ta:
– Koga si zvao?
– Majk­ u.
– Tvo­ja majk­ a radi u pol­i­ci­ji?
– Da. Čis­ ta­či­ca je. Ona izn­ os­ i vaše đub­ re.
Tomi je dugo mi­ro­val­a. A onda br­zi­nom mun­ je, šče­pa ga‐­
zdu za ko­šul­ju i baci ga na zid. Sta­kla zad­ rht­a­še na pro­zo­ri‐­
ma.
Tomi mu se tako unes­ e u lice da mu se sve za­mag­ li­lo
pred očim­ a.
– Reći ćeš mi – rek­ la je – koga si zvao ili neć­ eš nap­ us­ ti­ti
ovu sobu.
– Vel­i­ke reči – reče gaz­ da.
Tomi ga pri­ti­snu tako jako da je krikn­ uo. Krv poče da lije
iz njeg­ o­vih ran­ jen­ ih leđa u koja su se za­bi­li ko­mad­ i stak­ la od
raz­bi­je­nog pro­zo­ra.
– Reci mi koga si zvao?
Ga­zda poče da pla­če. Znoj se sliv­ ao niz njeg­ o­vo lice.
– O, Bože – jec­ ao je – ne smem… ne mogu. Zar ne shva‐­
tat­e da će me ubit­i?
– Neće mu se pru­ži­ti pri­li­ka – reče di­vlje Tomi. Sta­klo se
zabi du­blje u nje­go­va leđa.
– U redu – reče on, gr­čeć­ i se i izvi­ja­juć­ i od bola.
– Ali, mo­ra­ćet­e da me šti­ti­te.
– Koga si zvao? Reci mi.
– Zah­ tev­ am zaš­ ti­tu!
– Nisi u po­lo­žaj­u da za­htev­ aš bilo šta – reče Tomi. – Ali, vi‐­
deć­ u šta mogu da urad­ im. Koga si zvao? Kome ćeš reći za
pro­fes­ or­a Nang­ i­ja?
Ga­zdi­ne oči sko­ro iz­let­e­še iz gla­ve.
– Nije to baš tako lako, pro­klets­ tvo! – daht­ao je.

– Pro­klet­nik je ko­mand­ ant te sta­nic­ e. God­ i­nam­ a je do­laz­ io
ovam­ o kada je do­šao u ovaj kraj. Do­go­vo­ri­li smo se o po­slu.
Ja sam mu do­pus­ tio da se slo­bod­no slu­ži mo­jim de­voj­ka‐­
ma… o, Bože, kako to boli… tako da je mog­ ao da radi sa nji‐­
ma šta je hteo. Ja, ja nik­ a­da nis­ am pi­tao šta im radi. Nis­ am
že­leo da znam. A onda se to do­go­di­lo sa… o, Bože… sa Ma‐­
ri­ko, i ja sam prem­ ro od stra­ha. Ni­sam že­leo da bu­dem ume‐­
šan u njen­ u…

– Zar ti meni hoć­ eš da kaž­ eš da je ko­mand­ ant po­li­cij­ske
sta­nic­ e muč­ io, si­lo­vao i ubio Mar­i­ko? – Tomi je tek sada po‐­
sta­la sves­ na da užas­ no viče. Nije se bri­nul­a zbog toga.

Gaz­ da klim­nu glav­ om.
– D…da.
Mar­i­ko mi­sli­la je či­ta­vog ži­vot­a nisi ima­la nik­ o­ga. Sada
imaš mene. Osvetn­ ic­ u.
– Ko je to bio? Ko ju je ubio? – tres­ la ga je kao list. Ad­re‐­
nal­in je ko­lao njen­ im ven­ am­ a, dav­ ao joj snag­ u. Onda se od‐­
jed­nom set­i­la neč­ eg­ a što joj je stal­no bež­ a­lo iz pa­met­i: pri‐­
guš­ en­ a svet­lost, mali pla­kar u po­li­cij­skoj sta­nic­ i, njen­ o telo
prep­ le­ten­ o sa Senđ­ i­nov­ im. Njen­ a usta koja ga do­di­ruj­u, nje‐­
gov ukus…
– Ko je ubio Mar­i­ko? Reci mi, pro­klet da si, ili ti se kun­ em
da neć­ eš iza­ći iz ove sobe živ! – bila je be­sna kao ris. Bes joj
je zam­ ag­ lji­vao um, neš­ to joj je do­laz­ i­lo iz seć­ an­ ja ali ni­kak­ o
nije mo­gla ja­sno da shvat­i šta je to. Mis­ li­la je na ono što je
Nang­ i rek­ ao: »Do­ro­kus­ ai će ko­ri­sti­ti spec­ i­fič­nu met­o­do­lo­gi­ju,
sam­ o­gu­šen­ je, to­kom seks­ ua­ l­nog čina. To je deo njeg­ o­ve
obuk­ e. On to red­ ov­no vež­ ba…«
– Ko je ubio Mar­i­ko? – Tomi je sve snaž­ ni­je nab­ i­jal­a ga­zdu
na slo­mlje­ne šilj­ke sta­kla na pro­zo­ru. Bes je po­sta­jao sve du‐
blji. »Mar­i­ko, uhvat­i­la sam ga zbog tebe.« Od­jed­nom se ne‐­
čeg­ a set­i­la: Senđ­ i­na kako vodi lju­bav sa njom u pla­kar­u,
kako mu je ona skin­ ul­a krav­ at­u i ot­kop­čal­a ko­šul­ju da bi mo‐­
gla da ga lju­bi po grud­ i­ma. Tada je vi­de­la da je njeg­ ov vrat
ošte­ćen. Kao da je imao rane. Rane na vrat­u.

»Do­ro­kus­ ai će ko­ri­sti­ti spec­ i­jal­nu met­o­du, sam­ o­gu­šen­ ja.
On to red­ ov­no vež­ ba…«

Ko­mand­ ant po­li­cij­ske sta­nic­ e u ko­joj je ona ra­di­la bio je
tanđ­ i­an, do­ro­kus­ ai. Blag­ i Bože on me je za­vo­dio na svak­ i
mog­ u­ći nač­ in na koji muš­ kar­ac za­vod­ i ženu: on me je odre‐­
dio da vod­ im is­tra­gu u slu­čaj­u ubis­ tva u kome je on ubic­ a i
ko­ord­ i­nat­or rada. On me je ko­ri­stio kao dr­ven­ og ko­nja da bih
sled­ i­la Nik­ o­lu Lajn­ ir­a jer je znao da bi bilo sumn­ ji­vo da sam
počn­ e da ga sle­di. Uzeo me je, kao ži­vo­ti­nju, u svoj­oj kanc­ e‐­
la­ri­ji gde je nez­ am­ i­sli­vo čak da se ko­le­ge po­lju­be. Nat­er­ao
me je da prek­ r­šim sva dru­štve­na prav­ il­a i sva moja prav­ il­a.
Nat­e­rao me je da se oseć­ am srećn­ om i bed­nom, is­to­vrem­ e‐­
no. Ko­ri­stio je svo­ju tamn­ u erot­sku mag­ i­ju da bi mi ušao u
um i telo, da se uvuč­ e u mene, da me ko­ri­sti i ko­ri­sti. A ja
sam bila bes­po­moć­na, kao što je bila i Mar­i­ko.

Po­niž­ en­ je, bes i strah su je razd­ i­ra­li.
– Ko je ubio Mar­i­ko!
Šta mi je samo urad­ io… po­vred­ e na njeg­ o­vom vrat­u…
Šta je ura­dio s njom…
– Ko je ubio Mar­i­ko?
Ko­li­ko je samo žena ubio, mes­ io ih kao krp­ en­ e lut­ke?
Bože, ko­li­ko još žr­ta­va?
– Ko je ubio Mar­i­ko?
– Omuk­ e! – krikn­ u ga­zda s uža­som i olakš­ an­ jem. – Ko‐­
mand­ ant Senđ­ in Omuk­ e.

***

Kada je Ki­lan iza­šla iz Ni­pon Keio zgra­de nek­ o­li­ko čas­ o­va po‐­
što je ušla u nju, nije se uopš­ te po­sta­vljal­o pi­ta­nje šta će Pak
Rat sada da radi. Pra­tio ju je. Ona je bila ključ, bio je si­gur­an
u to, enig­ma čije će reš­ en­ je ba­ci­ti jas­ nu svet­lost na sve što
je čuo do tada.

Noć je bila okup­ an­ a mes­ eč­ i­nom, vaz­ duh nep­ ri­rod­no čist i
tih, po­sle svih tih dana kiše, izm­ ag­ li­ce i benz­ in­skih isp­ a­ren­ ja.

Pak Rat je lako sled­ io Ki­lan dok je prel­az­ i­la prek­ o grad­ a i išla
u Asak­ us­ u, do Skand­ rel­o­ve usag­ i­go­je.

Pak Rat neće do­pu­sti­ti da ga sada osta­ve nap­ o­lju. Do­bro
je pro­ver­io Skand­ rel­a i ot­krio je, s iz­nen­ ađ­ en­ jem, da je Skan‐­
drel član oso­blja koje radi u Nak­ an­ o ind­ u­stri­jam­ a na raz­ vo­ju
i is­traž­ i­van­ ji­ma. On je bio i pri­ja­tel­j Ki­lan Oro­ši. Šta je to njih
dvoj­e smer­al­o? Bilo je jas­ no da je Ki­lan žel­el­a da bude u Na‐­
kan­ ou, ne u Ći­o­di. Ali, zaš­ to? Pak Rat je nam­ er­a­vao da to ot‐­
krij­e.

Preg­ le­dao je hod­nik. Na jed­noj stran­ i od Skand­ rel­o­vog
stan­ a bilo je ste­pen­ iš­ te, a s drug­ e stra­ne dru­gi mali stan.
Pak Rat je naj­pre oti­šao na ste­pe­niš­ te. Prer­ač­ un­ ao je gde bi
mo­gao da bude zid koji se oslan­ jao na zid Skand­ rel­o­vog sta‐­
na. Klekn­ uo je, iz­vad­ io mi­nij­a­turn­ u oprem­ u za pri­sluš­ kiv­ an­ je.
Nije čuo niš­ ta. Sta­vio je ruku na zid. Tu se svak­ ak­ o nal­a­zi­lo
građ­ e­vins­ ko gvož­ đe. To mi blo­ki­ra pri­jem.

Izaš­ ao je opet u hodn­ ik. Pri­šao je sus­ edn­ om sta­nu i oslu‐­
ški­vao, uhom pri­slo­njen­ im na vrat­a. Onda je iz­vad­ io svo­ju
elekt­rons­ ku oprem­ u, pa je sluš­ ao pom­ oć­ u nje. Niš­ ta. Ti­ši­na.

Bilo mu je po­trebn­ o pet­nae­ st se­kund­ i da otvo­ri bra­vu.
Obaz­ ri­vo je gur­nuo vrat­a, tek to­li­ko da se pro­vuč­ e po‐­
stranc­ e. Stan je bio pra­zan i Pak Rat se baci na po­sao. Klek‐­
nuo je po­red zida koji se oslan­ jao na zid sus­ ed­nog stan­ a. Pri‐­
slo­nio je elekt­rons­ ko uho uz zid.
Odm­ ah je čuo Ki­lan. Glas joj je bio kris­ tal­no ja­san. Vi­bri‐­
rao mu je u ušim­ a:
–… ži­vot više neće biti isti bez tebe, Skand­ rel­e – go­vo­ri­la
je. – Ti si jed­ i­na oso­ba koja me stvar­no vidi. Sve žene koje
znam me prez­ i­ru, a svi muš­ kar­ci koje upoz­ nam žele da me
tu­caj­u. Sem tebe. Ti hoć­ eš da sluš­ aš ono što imam da ka‐­
žem…
– I onda hoću da te tuc­ am – reče muš­ ki glas koji je, bez
sumn­ je, pri­pa­dao plat­i­nas­ to ofarb­ an­ om Skand­ rel­u.
Ki­lan se nas­ mej­a.
– Ti si je­di­ni koji može da me nat­er­a da se smej­em, znaš
li to? To je po­seb­ an dar, kao što je tvo­ja veš­ ti­na rada sa

komp­ ju­te­ri­ma.
Kao što je rad­ io i u kanc­ e­la­ri­ji Nam­ i­ja, Pak Rat je i ovde

sve pa­žlji­vo sni­mao, ra­du­juć­ i se Ki­lan­ in­ om gla­su kao da će
mu to omog­ u­ći­ti da je uhvat­i kao lep­ti­ra u teg­ li.

– Po­gle­daj samo svu tu oprem­ u – reče Ki­lan – ja se iskre‐­
no nad­ am da ćemo neš­ to učin­ it­i sa tim. Jesi li si­gu­ran da je
ta stvar sa vir­u­som moćn­ a kao što kaž­ eš?

– Mo­žeš da se klad­ iš u to. Još i više nego moćn­ a. MANT­ IS
je je­din­stven­ i vi­rus koji svrd­ la i pro­bi­ja, on nap­ ad­ a svak­ i pro‐­
gram nap­ adn­ o­šću vi­rus­ a. On pro­ždi­re si­stem od­bra­ne sva‐­
kog pro­gram­ a, men­ jaj­uć­ i ga tako da se ovaj okre­će pro­tiv
sam­ og sebe. MANT­ IS je ve­o­ma mud­ ar.

Ki­lan se glas­ no nas­ mej­a.
– Slu­šaj ga samo! Ti si ge­nij­e u lab­ o­rat­o­ri­ji ali u stvarn­ om
ži­vot­u bio bi iz­gu­bljen. Kad si mi prvi put pri­čao o tome, nisi
imao poj­ma šta bi sa tim mog­ lo da se poč­ne.
– Tako je – reče Skand­ rel, nek­ ak­ o kao da se bra­ni – meni
je reč­ en­ o da je MAN­TIS pro­je­kat nam­ en­ jen is­ključ­ i­vo za vla‐­
di­nu upot­reb­ u.
– A ja sam rek­ la da vlad­ a od­jeb­ e – reče Ki­lan. – Rek­ la
sam: hajd­ e da to lič­no ko­ri­sti­mo. Nap­ rav­ i­ćem­ o bo­gat­stvo.
Znaš li ko­li­ko bi zap­ adn­ jačk­ ih kong­ lo­mer­a­ta dalo love da
mogu da upadn­ u u si­stem­ e svo­jih konk­ ur­en­ at­a? Hri­ste,
samo na ame­rič­kom tr­ži­štu mo­žem­ o za ovaj vi­rus da za­ra­di‐­
mo mi­li­o­ne dol­ar­a.
– Ako po­ži­vim­ o do­volj­no dugo – reče Skand­ rel.
– A može da nam se desi da nam se ži­vot­i okonč­ aj­u mno‐­
go ra­ni­je nego što mi­sli­mo. Ni­sam baš si­gur­an da je ovo do‐­
bro što rad­ i­mo, Ki­lan. Ovo je stvar­ni svet. Sem toga, MANT­ IS
nije usav­ r­šen do kraj­a.
– Stvar­ni svet. Blag­ i Bože, sluš­ aj ga samo! – reče Ki­lan. –
Sle­deć­ a stvar o ko­joj ćemo di­skut­o­vat­i biće o tome kako
ćemo se venč­ at­i, imat­i decu, koje ćemo pel­en­ e kup­ o­vat­i. Bi‐­
ćem­ o mrt­vi. Ili, ne­što još gore, bić­ em­ o sah­ ran­ jen­ im sa kata –
gro­znim pra­vi­li­ma naš­ eg dru­štva.

– Ah, Ki­lan, več­ i­ta rev­ ol­uc­ i­o­nark­ a – reče Skand­ rel nek­ ak­ o
čudn­ im gla­som. – Rev­ o­luc­ i­je su vel­i­ke stva­ri kad se o nji­ma
raz­mi­šlja. Ali one ne po­sto­je u naš­ em svet­u. U sva­kom slu‐­
čaj­u, bile su samo dve rev­ o­luc­ i­je koje su neš­ to zna­či­le, jed­na
je bila u Ame­ri­ci dru­ga u Franc­ us­ koj. Sve drug­ o je bilo šala,
par­o­di­je koje su samo smen­ ji­val­e jed­nog dikt­at­o­ra da bi po‐­
sta­vil­e drug­ og. One čak ne zas­ lu­žu­ju ni to ime.

Pak Rat nije obra­ćao pa­žnju na raz­go­vor o rev­ o­luc­ i­ja­ma:
pus­ tio je da njeg­ o­ve maš­ i­ne sni­maj­u raz­go­vor. Bio je pot­pu‐­
no konc­ ent­ri­san na či­njen­ ic­ u da taj pla­ti­nas­ to ofarb­ a­ni kom‐­
pjut­er­ski gen­ ij­e, pri­ja­te­lj Ki­lan Oro­ši koji radi u Nak­ an­ o in­du‐­
stri­ja­ma, radi na raz­ vo­ju sup­ er­kom­pjut­er­skog vir­us­ a. Bio je
to vi­rus sli­čan onom koji je nap­ ao bank­ u Sato Int­er­neš­ en­ el­a.
Da li je to bio Skand­ rel­ov MANT­ IS? Sa­mom sebi je po­stav­ ljao
to pi­tan­ je. Znao je da se mnog­ i vir­us­ i nal­az­ e svak­ og dana.
Prem­ a Mik­ ij­u, kome je dao zad­ at­ak da da svo­je struč­no mi‐­
šlje­nje o vir­us­ u, rad­ i­lo se o vir­us­ u krt­i­ci a ne uniš­ ti­tel­ju kak­ vi
su bili drug­ i. Da li je MANT­ IS bio te vrs­ te? Skand­ rel ga je na‐­
zvao bu­ši­li­com. Da li je to zna­či­lo da će on mož­ da po­vez­ at­i
apar­a­te? Pak Rat to još nije znao. S dru­ge stran­ e, Skand­ rel
je bio ona vrs­ ta ge­ni­ja koga je Miki opi­sao kad je raz­go­var­ao
sa Pak Rat­om o stvar­ao­ ­ci­ma vir­us­ a.

Pak Rat je imao čud­ an oseć­ aj da je sve ovo već jed­nom
vid­ eo, kao da se zat­vo­rio puni krug: Nang­ i i Skand­ rel­ov
MAN­TIS; Nang­ i i Ikuz­ a; Ikuz­ a i Ken Oro­ši; Ken Oro­ši, Ikuz­ a i
Nang­ i; Ikuz­ a i Ki­lan Oro­ši; Ki­lan Oro­ši i Skand­ rel. Kao da je
po­sto­ja­la neka čvr­sta veza iz­međ­ u svih njih ali on još nije
mo­gao da je shvat­i. Znao je da je veza tu neg­ de i srce mu je
zbog toga udar­a­lo snaž­ ni­je. Nang­ i će to ot­krit­i. Znao je da
mora sve ovo odm­ ah da iz­nes­ e Nang­ i­ju.

Bio je to­li­ko konc­ ent­ri­san da u prvi mah nije pri­met­io
geo­met­rij­sku fi­gu­ru koja se po­jav­ il­a na zidu iza nje­ga. Onda
je shvat­io da je to mog­ la da nač­ i­ni samo svet­lost koja bi do‐­
la­zi­la kroz ot­škri­nut­a vrat­a iz hodn­ ik­ a. Do­bro je znao da je
pa­žlji­vo za­tvo­rio vra­ta za so­bom kad je ušao.

Svet­lo­sti nes­ tad­ e. Po­nov­ o za­vla­da tama. Pak Rat je znao
da je neko u stan­ u sa njim.

Nije se po­kret­ao: je­dva je di­sao. Po­lak­ o je skin­ uo sluš­ al­i‐­
ce, pus­ tio je mag­net­o­fon da i dal­je snim­ a raz­go­vor kroz zid.

Vla­da­la je ti­ši­na. Čuli su se samo tihi zvu­ci kao što je i uo‐
bi­čaj­e­no u stam­ben­ oj zgra­di, a s uli­ce su do­laz­ i­li pri­guš­ en­ i
zvu­ci noćn­ og ži­vot­a… Niš­ ta više.

Pa, ipak…
Šuš­ ta­nje sta­re nov­ in­ e na koju je neko zga­zio od­jekn­ ul­o je
kao eks­ plo­zi­ja u njeg­ o­vim ušim­ a.
Pak Rat brzo pri­slo­ni sluš­ al­i­ce uza zid a onda se brzo
odvoj­i od svo­je oprem­ e, kao što bi maj­ka prep­ e­lic­ a uči­nil­a
odva­jaj­u­ći se od gnez­ da da spas­ e svo­je pti­će. Pak Rat je
znao da mora da za­šti­ti po svak­ u cenu ono što je snim­ io.
Mora to da pred­ a Tanz­ an Nang­ i­ju.
Dok se kret­ao kroz stan, iz­vuk­ ao je bo­dež čije je seč­ i­vo
obli­ko­van­ o na kom­pju­ter­u. Bod­ ež je bio do­volj­no ta­nak da je
mog­ ao da se kri­je is­pod odeć­ e, a ipak do­volj­no opa­san da
nan­ es­ e smrt­o­nos­ nu pov­ red­ u.
Senk­ e su igra­le po zi­do­vi­ma i po podu, prek­ o raz­ba­can­ og
đub­ ret­a, osvet­lja­vaj­u­ći iš­čup­ an­ e žice za stru­ju i te­lef­on.
Pak Rat ga je ose­tio da do­la­zi mnog­ o pre nego šta ga je
ugled­ ao. Zviž­ da­nje vaz­ du­ha koji men­ ja mes­ to bilo je tako je‐­
zi­vo da mu se nak­ o­streš­ i­la dla­ka u dnu vrat­a. On je do­bro
po­znav­ ao taj zvuk, sav­ io se u lop­tu, ba­cio se unap­ red, pre‐­
ma mes­ tu oda­kle je do­la­zio nap­ ad, zna­juć­ i da mu je to sada
jed­ i­na nada.
Ono što je Pak Rat oset­io bio je zvuk te­cub­ oa koji je za­vi‐­
tlan. Tren­ ut­ak kas­ ni­je, kao da želi da po­tvr­di njeg­ o­vu sum‐­
nju, či­tav deo be­tons­ kog poda na kome je on mal­o­pre staj­ao
eks­ plo­di­ra uz užas­ no pr­šta­nje ko­mad­ i­ća bet­o­na i praš­ i­ne.
Tec­ ub­ o–đucu je vi­so­ko spec­ i­jal­i­zo­van­ a bo­ri­lačk­ a veš­ ti­na,
pre sveg­ a zbog toga što je sam tec­ ub­ o – gvo­zde­na šip­ka sa
za­de­blja­lim kraj­e­vi­ma – veo­ ­ma tež­ ak. Ovo oruž­je je raz­ vi­je‐­
no pre mnog­ o vek­ o­va i ko­ri­sti­li su ga oklop­nic­ i. Ratn­ ik bi se
za­let­eo na nep­ ri­ja­te­lja vi­tla­juć­ i gvoz­ de­nom šip­kom, otvar­a‐­

juć­ i njom nji­hov oklop ili lo­meć­ i mu noge ako je nep­ ri­jat­el­j
bio na ko­nju.

Da­nas se te­cub­ o–đucu ko­ri­sti samo iz jed­nog ra­zlo­ga: da
se slo­mi­je pro­tiv­nik. S ovim oruž­jem nema po­lo­vič­nih reš­ e‐
nja.

Pak Rat se ispra­vi iz sav­ ij­e­nog sta­va, udar­i nag­ o­re. Kao
da se sud­ a­rio sa pla­nin­ om. Tec­ ub­ o je zah­ tev­ ao vel­i­ku fi­zič­ku
snag­ u i veš­ ti­nu. Mo­gao je da ga ko­ri­sti samo iz­uz­ et­no kru‐­
pan čo­vek. Mada nije vi­deo lice, a nije ni mo­rao, Pak Rat je
znao ko ga je sled­ io iz kanc­ el­a­ri­ja Nam­ i­ja do ovog pra­znog
stan­ a: Kus­ und­ a Ikuz­ a.

Udar­ac Pak Rata je od­bi­jen i on prel­e­te sobu za­vit­lan sna‐
žnom pes­ nic­ om ulje­za. Uda­rio je o zid ali se usp­ rav­ io. Mo­gao
je da čuje zvi­žda­nje tec­ ub­ oa dok je let­eo prem­ a njem­ u. Čuč‐­
nuo je. Tec­ ub­ o udar­i o zid, rask­ o­mad­ a ga, ko­mad­ i be­to­na
po­kriš­ e Pak Rata.

Da bi iz­beg­ ao suki, sla­bost od­bran­ e, koja je mog­ la da
dođe od tec­ ub­ o–đu­cua Ikuz­ a je mo­rao da udar­a Pak Rata
brzo i učes­ ta­lo. To je mog­ lo da bude nap­ or­no čak i za tak­ vog
sum­ oa kak­ av je bio Ikuz­ a.

Ali, Pak Rat je znao da ne može da se nosi sa njim u ova‐­
ko skuč­ en­ om pro­sto­ru. Mo­žda će se sklon­ it­i na po­greš­ nu
stra­nu, ili će se spot­ać­ i i Ikuz­ a će mu raz­ mr­skat­i lo­ba­nju.

On zato učin­ i jed­ i­nu stvar koja mu je pala na um, pri­đe
što je mo­gao bli­že Ikuz­ i. Mi­slio je da će gvo­zde­na šip­ka ima­ti
man­ je efekt­a na mal­oj raz­dal­ji­ni.

Ikuz­ a po­di­že slo­bod­nu ruku, Pak Rat je od­bac­ i ustran­ u,
nap­ ad­ e ga bo­dež­ om. Čuo je kako je met­al cikn­ uo, oset­io je
kako se za­ba­da u meso i po­mi­slio je da ima šans­ e da se spa‐­
se.

Ikuz­ a is­pus­ ti te­cub­ o, do­čep­ a Pak Rata. Pak Rat je bio
sprem­ an i udar­i ga lakt­om snaž­ nim ate­mi­jem. Okret­e se,
čučn­ u i za­po­če kruž­ ni poč­ etn­ i po­kret a onda pret­vo­ri levu
pe­snic­ u u gvo­zde­ni malj. Po­čeo je aik­ id­ o po­lo­žaj jo–vaza,
okreć­ uć­ i se prem­ a spolj­noj stra­ni, prem­ a mes­ tu sa ko­jeg je

do­šao, oseć­ aj­u­ći Ikuz­ i­nu te­ži­nu kako juri nap­ red, kako on
gubi ravn­ ot­e­žu. Pak Rat je po­mi­slio: »Sada ću se spas­ ti.«

Kli­znuo je le­vom nog­ om nap­ red, iz­men­ ivš­ i osu oslon­ca
svog tela, zav­ r­šav­ aj­uć­ i jo–vazu koja je treb­ al­o da za­vit­la
ogrom­nu Kus­ und­ i­nu te­ži­nu na pod. U tom tren­ utk­ u, užas­ an
udar­ac po­go­di ga u glav­ u, sa stran­ e.

Po­srn­ uo je, vid mu se zam­ ag­ lio. Uda­rao je nas­ lep­ o bo­de‐­
žom, pro­maš­ i­vao, vrt­eo se bes­po­moćn­ o.

Onda je čuo zvi­žduk, u stvar­i, vid­ eo je gvo­zde­nu šip­ku
koja je le­tel­a prem­ a njem­ u. Po­kuš­ ao je da uklon­ i gla­vu, ali
nije usp­ eo.

Uda­rac nal­ik na udar gro­ma gurn­ u ga s ivi­ce ovog svet­a.
Vrem­ e, po­sto­jan­ je, ži­vot, tako krhk­ i kao pla­men sveć­ e, ne‐­
sta­li su.

***

Kada je Senđ­ in do­tak­ ao Jus­ ti­nin sto­mak nad­ la­ni­com ruke,
reče joj:

– Trud­na si, zar ne?
Kao da je rek­ ao: »Mr­tva si, zar ne?« U prvi mah Jus­ ti­na je
čak i po­mi­sli­la da je to rek­ ao. Ali onda je shvat­i­la da je to
samo neki glas koji se ja­vio iz du­bi­ne njen­ e duše.
– O, Bože – rek­ la je i sruš­ i­la se na njeg­ a – la­gal­a sam.
Senđ­ in je pus­ tio svi­le­ni ko­nop­ ac, dr­žao ju je sada tako
než­ no kao da je krhk­ a pti­ca slo­mlje­nog kril­a. Vi­deo je kako
joj mes­ eč­ i­na pada prek­ o lica, kako osvet­lja­va njen­ e crte: ta‐­
jans­ tven­ e oči, snaž­ an nos, vis­ ok­ e jab­ uč­ i­ce, pune, po­mal­o
otvo­ren­ e, usne. Njen­ a kosa je u po­lu­ta­mi li­či­la na oblak koji
obe­ćav­ a is­pod ko­jeg su se spu­šta­le i di­za­le doj­ke dok je di‐­
sal­a ubrz­ a­no i plit­ko. Snaž­ na mes­ eč­ i­na je nač­ i­nil­a pur­purn­ e
senk­ e, stva­raj­uć­ i dve drug­ e fi­gu­re na prag­ u, iz­duž­ en­ e, ljud‐­
skog obli­ka, ali to nisu bili lju­di, sa kri­li­ma na leđ­ i­ma, niti su
bili an­đe­li.
– Lag­ a­la sam muža sve vrem­ e, la­ga­la sam tebe kad sam
rek­ la da sam išla na sea­ ns­ e kod Honi zato što sam mrz­ e­la

sebe. Zai­­sta sam mrz­ el­a samu sebe. To je­ste isti­na. Ali, nije
to sve, ni pri­bli­žno.. Bila sam… kako bih to rek­ la da me
shvat­iš? Nis­ am htel­a da od­ra­stem. Pla­ši­la sam se da od­ra‐­
stem. Pro­ži­vel­a sam ži­vot sa maj­kom koja nije imal­a nik­ ak­ ve
snag­ e ni vo­lje za ži­vo­tom. Bilo mi je jas­ no da je ona, ro­div­ši
mene i moju ses­ tru sa svim so­ko­vi­ma svog tela, pren­ el­a za‐­
jed­no sa mlek­ om i svoj očaj na nas. Osta­rel­a je pre vrem­ e‐­
na, bila je iz­bo­ra­na, uvek umorn­ a, uvek bo­les­ na – ima­la je
gla­vob­ o­lje, bo­lel­a su je leđa, imal­a je grč­ ev­ e. Sve to ju je
spreč­ av­ al­o da učes­ tvu­je u najj­ed­nos­ tavn­ ij­im po­ro­dič­nim
oba­vez­ a­ma. Ret­ko kada je išla na pri­je­me, nik­ ad­ a nije do­la‐­
zi­la na sveč­ an­ os­ ti na kra­ju škol­ske go­di­ne ni kod mene ni
kod moje ses­ tre. Sla­la je obič­no dvo­ji­cu lju­di iz po­slug­ e u
koje je ima­la po­ver­en­ ja. Mi­sli­la je da će broj za­me­ni­ti njen­ o
od­sus­ tvo­van­ je. Nije, nar­avn­ o, nik­ ad­ a išla na po­gre­be – to je
za nju bile su­vi­še emo­ci­o­naln­ o nap­ e­to – nik­ ad­ a nije išla po‐­
red bol­ni­ce, nik­ ad­ a nije ni ušla u jed­nu sve do onog dana
kada je umrl­a. Ja sam, pak, oček­ iv­ al­a da ću ta­kva biti kada
od­ra­stem i čemu sam onda ima­la da se nad­ am u go­di­nam­ a
koje su do­la­zi­le? Mo­žeš li da za­mi­sliš kako sam se ose­ćal­a
dok sam raz­mi­šlja­la o tome kako će to biti kad bu­dem imal­a
svo­ju bebu? Mo­gla sam samo da vi­dim sli­ku svoj­e nap­ a­ćen­ e
maj­ke, po­si­ve­log lica, prem­ or­en­ u, raz­net­u svim vrs­ tam­ a bo‐­
lo­va i bo­les­ ti od ko­jih su pat­i­le žene mnog­ o sta­ri­je od nje. »Ti
nisi kao tvo­ja maj­ka« – ubeđ­ i­val­a me je Honi. Ali, to nije bilo
do­volj­no. Bože, kako sam se muč­ i­la sve ove go­di­ne. Pro­li­la
sam to­li­ko suza, ne bi ni po­ver­o­vao ko­li­ko. Naj­zad sam mi­sli‐­
la da je sa tim go­to­vo. Po­mi­sli­la sam da znam da se neću
pret­vo­ri­ti u svo­ju maj­ku. Ali, onda sam do­šla ovam­ o u Jap­ an,
sa muž­ em. Ostal­a sam trud­na i moja mala kćerk­ a je umrl­a.
Pro­šla sam kroz sve to kao od­ra­sla osob­ a. Bila sam po­nos­ na
na sebe. Bila sam uz svog muža kada je imao pro­ble­ma. A
onda sam opet zat­rud­nel­a i sve je eks­ plo­di­ral­o. Kao da mi se
celi ži­vot okren­ uo nao­ ­pač­ke. Kao da sam se po­nov­ o naš­ la u
or­di­nac­ i­ji kod Honi, prep­ la­šen­ a da ne po­stan­ em kao moja
majk­ a. Ne znam da li že­lim tu bebu. Ne znam da li mogu da

se suo­ ­čim s od­go­vorn­ oš­ ću. Oseć­ am kao da se pret­var­am u
svo­ju majk­ u, da sam jedn­ os­ tav­no nem­ oćn­ a da to urad­ im. To‐­
li­ko sam po­sti­đen­ a i zga­đe­na nad sob­ om da to ne mogu da
pod­nes­ em. A ja ne žel­im da bud­ em kao moja majk­ a. Ne že‐­
lim!

Dr­žeć­ i je i da­lje veo­ ­ma než­ no, Senđ­ in je ose­ćao kako joj
se telo tres­ e od je­caj­a. Ćut­ao je. I ja sam mrz­ eo maj­ku po­mi‐­
slio je. To je znal­a samo moja ses­ tra a i ona to nije shvat­i­la
dok joj nis­ am ob­jas­ nio, ne reč­ i­ma već akc­ i­jom. Moja ses­ tra
je tvr­do­gla­va, žena jake vo­lje. Ona uvek do­bi­je ono što želi.
Samo joj ja odo­lev­ am. Po­kuš­ ao sam da je iz­leč­ im od njen­ ih
ned­ o­stat­a­ka. Mo­žda sam del­i­mič­no, ipak, usp­ eo. Ali, mor­am
da pres­ ta­nem da je ispra­vljam. Vi­deo sam da će se ako
odem pred­ al­e­ko, ona slo­mi­ti pre nego što će se sav­ it­i. Ne
bih men­ jao njen duh, mada je taj duh nes­ av­ rš­ en, čak opa‐­
san. Ona je moja ses­ tra, nije moja majk­ a. Ja bih men­ jao maj‐­
ku, da mi se pru­ži­la pri­li­ka za to. Moja majk­ a je kao i ova
žena, bila slab­ a, po­pus­tlji­va. Bilo bi joj po­trebn­ o leč­ en­ je i
snaž­ e­nje. Mis­ lim da sam či­tav ži­vot po­svet­io tome da po­sta‐­
nem snaž­ an u svak­ om smi­slu. Ne mogu da do­pu­stim sebi
čak ni tren­ utn­ u slab­ ost. To je suv­ i­še. Ne mogu čak ni po­mi‐­
sao na to da tr­pim. Da li se slab­ ost nas­ le­đu­je, da li pro­la­zi
kroz pup­čan­ u vrpc­ u kao otrov?

Oseć­ ao je Jus­ ti­ni­ne usne na vrat­u, njen­ e doj­ke su se pri­ti‐­
skal­e o njeg­ o­va mi­ši­ćav­ a prsa, njen­ e bu­ti­ne su bile pri­ti­snu‐­
te uz njeg­ o­ve. Senđ­ in je mi­slio da ne ose­ća ni­šta, baš kao
što pije oseć­ ao ni onda kada je gle­dao nago telo lepe Mar­i­ko
is­pod sebe, kao ni onda kad je od­uz­ eo nev­ in­ ost Tomi, ko­ri‐­
ste­ći Tau–tau da je zav­ ed­ e u kanc­ el­ar­i­ji. Nije ose­ćao niš­ ta
kao ni kad je pro­di­rao u hi­lja­de žena koje su bile po­put nek­ ih
zna­ka u njeg­ o­voj pro­šlo­sti. Ako nije mi­slio na Haha–san, nije
mog­ ao da oset­i ni najm­ an­ je pu­ten­ e že­lje niti vo­lje da do­tak‐­
ne žens­ ko telo.

Int­e­lekt­u­al­no je uži­vao u svak­ om od­nos­ u, pred­ a­noš­ ću
krip­to­graf­a koji ot­kri­va novu ši­fru. Sve dru­go bilo je samo