Eric van Lustbader -Beli Ninja

– Zar je nisu Jap­ anc­ i stvo­ri­li?
– Nisu. Mi Jap­ anc­ i ne ume­mo baš da stva­ra­mo. Naša sna‐­
ga je u po­bolj­šav­ an­ ju. Naš jez­ ik i veći deo naše kult­ur­e vode
po­rek­ lo iz Kine. Uzel­i smo, na pri­mer, ki­nes­ ki je­zik, do­ter­al­i
ga, po­bolj­šal­i ide­o­gram­ e. To je ja­pans­ ki. Tako je i sa ninđ­ u­cu‐­
om. On vodi po­rek­ lo iz Kine, mada, ko­li­ko ja znam niko ne
zna tačn­ o ot­kud­ a po­ti­če ili koji ga je sens­ ei raz­vio. Ninđ­ u­cu
je više sint­ez­ a mnog­ ih sta­rih di­scip­ li­na koje su do­ter­a­ne. Po‐­
bolj­šan­ e. Njeg­ o­va vel­i­ka sta­rost je na pri­mer njeg­ o­va moć. S
drug­ e stra­ne ele­men­ at mi­sti­ci­zma koji po­sto­ji u njem­ u pri‐
mor­a­va čov­ ek­ a da od njeg­ a stvor­i ži­vot­ni po­ziv – osmehn­ uo
se. – Da bih to ob­ja­snio na zap­ adn­ jačk­ i nač­ in reći ću vam da
je to kao da Merl­in ostav­ i svoj po­sao čar­ob­njak­ a i poč­ne da
se bavi ze­mljo­rad­njom.
Jus­ ti­na se nije ose­ćal­a ubeđ­ en­ om. Nap­ ro­tiv, či­nil­o joj se
da se smrz­ av­ a.
– Kad bi­smo zna­li više o ninđ­ uc­ uu mo­žda bi­smo mo­gli da
po­mog­nem­ o Ni­ko­li.
– Ali to je nem­ o­guć­ e go­spo­đo Laj­nir. Vi tra­ži­te da saz­ nat­e
neš­ to što ne može da se saz­ na.
Jus­ ti­ni se či­ni­lo da su svi u vel­i­koj ned­ o­um­ i­ci. Sma­tra­la je
da mora da po­sto­ji iz­laz.
– Po­me­nul­i ste Cr­ven­ i i Crni ninđ­ u­cu čija su pra­vil­a stro­ži‐­
ja od pra­vil­a kat­o­lič­kih sveš­ te­nik­ a – Jus­ ti­na ga je po­smat­ra­la
a onda reče. – Mo­žda Ni­ko­la može da se pro­men­ i, da više ne
bude Cr­ven­ i… Ima li uopš­ te drug­ ih obli­ka ninđ­ u­cua?
– Ne – reče Nang­ i kao da će nas­ ta­vi­ti, ali onda za­stad­ e.
Jus­ ti­na je neš­ to ose­ti­la.
– Mo­žda učen­ i­ku ne može da se da suv­ i­še zna­nja od­jed‐­
nom – rek­ la je po­smat­ra­juć­ i ga i učeć­ i od njeg­ a – ali žena
mo­žda ima više pri­vi­le­gi­ja nego što to učen­ ik može da ima.
Nang­ i kao da je od­jed­nom osta­reo. Po­mi­slio je da ju je
mož­ da pot­cen­ io. Snag­ om svog in­tel­ekt­a i int­u­i­ci­je ona je do‐­
pr­la do same srži stva­ri. On klim­nu gla­vom i lice mu se opet
nađe u senc­ i.

– Do­bro – rek­ ao je – rek­ ao sam isti­nu kad sam iz­ja­vio da
po­sto­je samo dva obli­ka ninđ­ u­cua, Cr­ven­ i i Crni. Ali po­sto­ji i
iz­raz Širo ninđ­ a. To znač­ i Beli ninđ­ a.

Zav­ lad­ a ti­ši­na. Jus­ ti­na se je­dva pri­bra­la da bi mo­gla da
pita:

– Beli ninđ­ a? Šta je to?
– To je – reče Nang­ i s vel­i­kim bo­lom – ninđ­ a koji je iz­gu­bio
svo­ju moć.
Nije hteo još sve da joj kaže o tome. Nije hteo još da joj
sao­ p­šti da Širo ninđ­ a preds­ ta­vlja tra­gič­nu fi­gu­ru za koju je
gub­ lje­nje snag­ e sek­ und­ arn­ o, a za koga je mnog­ o straš­ nij­e
gu­blje­nje vere.
Jus­ ti­na pom­ i­sli da je po­čel­a da shvat­a Ni­ko­li­no po­naš­ an­ je.
– Da li me je Ni­ko­la zbog toga iz­bac­ io iz svog ži­vo­ta?
– Mo­guć­ e – klim­nu gla­vom Nang­ i – za nek­ o­ga kao što je
Ni­ko­la, Širo ninđ­ a je ostva­ren­ je najg­ o­reg ko­šmar­a. U tom
sluč­ aj­u nije ni čudo što on ne želi da bud­ et­e bli­zu njeg­ a.
– Zaš­ to? Ja mogu da mu po­mog­nem. On je sada sam, po‐­
vuč­ en u sebe.
Nang­ i­jev po­gled je lut­ao nav­ o­som, pret­ra­ži­vao dr­ven­ a
klec­ al­a.
– Mo­lim vas da po­kuš­ at­e da shvat­i­te, go­spo­đo Laj­nir. On
je sada ran­ jiv, nes­ po­so­ban da se od­bra­ni od nap­ ad­ a. Sa­svim
je pri­rod­no što ne želi da ste u ovak­ vim tren­ uc­ i­ma bli­zu nje‐­
ga.
– Nap­ ad? – Jus­ ti­na je oset­i­la kako se led­ e­na zmij­a od­vij­a u
njen­ oj utro­bi. – Sai­­go i Akik­ o su mr­tvi. Ko bi sada že­leo da ga
po­vred­ i?
Nang­ i ne reče niš­ ta.
Jus­ ti­na, nap­ e­tih ner­av­ a oset­i neš­ to.
– Neš­ to mi kri­jet­e. Nang­ i–san, mol­im vas rec­ i­te mi. Mo‐­
ram da znam. Moj živ­ ot se rasp­ ad­ a, a ja ne znam za­što. Da li
vi znat­e?
Nang­ i je bul­jio u nju zdra­vim okom. Po­gled mu je bio uko‐­
čen.

– Go­spo­đo Lajn­ ir, Širo ninđ­ a, Beli ninđ­ a je nam­ er­no stvo‐­
ren­ o stan­ je. Da li me ra­zum­ et­e? To je pref­i­njen nač­ in nap­ a‐­
da. To je nap­ ad koji je iz­veo neko tako mo­ćan, kao što je
neko obu­čen u Kan–aka–na–ninđ­ u­cuu, Crn­ om ninđ­ u­cuu.

– Dak­ le po­sto­ji još neko: još jed­ an nep­ ri­jat­e­lj. Crni ninđ­ a
sens­ ei.

Nang­ i za­tvo­ri na tren zdrav­ o oko.
– Čak ni Crni ninđ­ a sens­ ei nema dov­ olj­no znan­ ja da izaz­ o‐­
ve stan­ je Širo ninđ­ e, go­spo­đo Laj­nir.
Jus­ ti­na je jed­ va mo­gla da go­vo­ri. Nik­ ad­ a ra­nij­e nije oset­i‐­
la to­li­ki užas. Zad­ rht­a­la je, kao da se od­jed­nom naš­ la usred
zime.
– Pa ko bi to onda mo­gao da bude? – šap­ at joj je bio pro‐­
muk­ ao i za­stra­šuj­uć­ i.

– To je neš­ to o čemu se ne go­vo­ri – reče Nang­ i – to je do­ro‐­
kus­ ai, neš­ to što do­laz­ i iz ne­po­zna­tog.

– Šta je to po­bo­gu, Nang­ i–sane, rec­ i­te mi!
– Str­plje­nja – čudn­ im ge­stom Nang­ i sta­vi na kratk­ o svo­ju
ruku prek­ o nje­ne – hajd­ e da nađ­ em­ o Nik­ o­lu, go­spo­đo Laj­nir.
Haj­de da mu kaž­ em­ o šta se do­go­di­lo. Ako je on zai­­sta Širo
ninđ­ a, onda ćete mo­ra­ti sve da saz­ nat­e.

***

Ko­ton Brend­ ing i Ši­sei su jeli ja­sto­ge pe­čen­ e na ga­snom ro‐­
šti­lju, sit­no seck­ an­ o po­vrć­ e, koje je Ši­sei is­pe­kla u elekt­rič‐­
nom voku, koji je naš­ la. Bilo je tu ze­le­ne sal­a­te i deb­ e­lih kri‐­
ški ita­li­jans­ kog hleb­ a. Ona je svu tu hran­ u tako ukus­ no raz‐­
mes­ ti­la da je Brend­ ing po­že­leo da to sve sli­ka. Tako lepo
aranž­ i­ran­ a hran­ a bila je ukus­ ni­ja.

Pili su pivo iz konz­ er­vi. On je baš kren­ uo prem­ a fri­ži­der­u
da uzme još šest konz­ er­vi piva, kad mu neš­ to sinu u mi­sli‐­
ma.

Brend­ ing je znao da je on očar­an – seks­ om, hran­ om, pi‐­
vom – ali najv­ i­še sa Ši­sei. Nije že­leo da ona nek­ ud­ a ode. Po‐­
mi­slio je da bi bio za­do­vo­ljan da ona do kraj­a ži­vo­ta hoda
samo od krev­ et­a do kuh­ i­nje i nat­rag. Bio je to samo san, na‐­
ravn­ o, sreć­ an san, san pun eks­ ta­ze i Brend­ ing je uži­vao u
njem­ u. Iskren­ o go­vo­reć­ i, Ši­sei je bila suv­ i­še do­bra da bi bila
stvar­na. Či­njen­ ic­ a da se po­ja­vil­a u njeg­ o­vom ži­vot­u baš u
ovom tren­ utk­ u uko­pal­a se u njeg­ o­vu psih­ u i ras­ tuć­ i kao bi­ser
u školj­ki, drm­nul­a ga i vrat­i­la u stvar­nost kad je stan­ je ek‐­
staz­ e po­čel­o po­mal­o da po­pu­šta. Oček­ iv­ ao je da Ši­sei poč­ne
da go­vo­ri o ci­lju njeg­ o­vog po­sla i pre sveg­ a o po­li­tič­koj bor­bi
s njeg­ o­vim lič­nim pro­tiv­nik­ om Dag­ la­sam Ho­uv­ om.

Nije bilo ni čudo što je po­stao pa­ra­noi­­čan. Brend­ ing je
sumn­ jao da ga se Da­glas Houv najz­ ad do­čep­ ao. Džon­son­ ov
ins­ ti­tut je pet go­di­na is­tra­ži­vao, a onda ob­jav­ io, da je Ist­ra­ži‐­
vačk­ a kom­pjut­er­ska agen­ci­ja Odel­je­nja od­bra­ne do­bi­la bu‐­
džet od čet­i­ri mi­li­jar­de do­la­ra da bi fi­nans­ i­ra­la Pro­jek­ at Ko‐­

šni­ca. Brend­ ing, kao pred­sed­nik Fi­skal­ne ko­mi­si­je Sen­ at­a,
treb­ a­lo je da prvi vidi taj iz­veš­ taj i da rea­ g­ u­je.

Pro­je­kat Ko­šni­ca je predv­ iđ­ ao kons­ trukc­ i­ju komp­ ju­ter­a
koji ne bi bio za­snov­ an na jed­ ins­ tve­nom pro­ces­ o­ru, kak­ vi su
bili konv­ enc­ i­o­naln­ i kom­pjut­er­i, već na is­prep­ le­ten­ oj mrež­ i
nal­ik na kom­pleks­ nost pčel­i­njeg po­naš­ an­ ja – otu­da i ime
pro­jekt­a Ko­šni­ca.

Taj kom­pjut­er bi treb­ a­lo da mi­sli. Ko­ri­ste­ći ra­dar, so­nar i
Lo­ran – tako je pi­sal­o u izv­ eš­ ta­ju Džon­so­nov­ og ins­ ti­tut­a – on
bi mo­gao da raz­ li­kuj­e pri­jat­el­ja od nap­ a­da­ča. Mo­gao bi da
odab­ e­re sta­zu oruž­ja i prom­ en­ i je u tren­ utk­ u, uko­li­ko do­bi­je
tak­ vo nar­eđ­ en­ je: on bi mo­gao da prep­ o­zna ljud­ski go­vor i da
od­go­var­a na njeg­ a. Mog­ ućn­ os­ ti pri­men­ e bile su besk­ o­načn­ e.

Dag­ las Houv, preds­ ed­nik Sen­ at­ske ko­mi­si­je oruž­ an­ e slu‐­
žbe bio je pro­tiv ovo­ga jer je smat­rao da je pro­jek­ at suv­ iš­ e
skup. Rek­ ao je da ne želi da bude sved­ ok još jed­nog pro­pa‐­
log pro­jekt­a stvar­an­ ja veš­ tačk­ e in­tel­i­genc­ i­je. Čet­i­ri sto­ti­ne
mi­li­o­na do­la­ra bilo je ba­čen­ o u kri­lo is­tra­ži­vač­ i­ma, a oni nisu
zna­li šta će sa tim pa je nov­ ac nes­ tao. Brend­ ing je znao da
Houv ne rez­ o­nuj­e do­bro.

Borb­ a koja je po­čel­a najp­ re bla­gim to­nov­ im­ a, sada je sti‐­
gla do tač­ke ključ­ an­ ja. Mno­gi lju­di na Kap­ i­tol Hilu smat­ra­li su
to lič­nom osvet­om, jer se Houv bio nam­ er­a­čio da onem­ og­ uć­ i
Brend­ ing­ a u Sen­ at­u, ili bar da ga obo­gal­ji.

Sve žeš­ ći suk­ ob po­stao je neš­ to više od bor­be iz­međ­ u de‐­
mok­ rat­e i rep­ ub­ li­kanc­ a, ili li­ber­al­a pro­tiv konz­ er­vat­ivc­ a. Bor‐­
ci su sada bili nao­ ­ru­ža­ni do zuba i odlučn­ i da samo bo­lji pre‐­
ži­vi u fin­ aln­ om ob­ra­čun­ u.

Ali, Ši­sei je i da­lje nas­ ta­vljal­a da ga iz­nen­ ađ­ u­je kao onda
kad su se srel­i kod Tipi Nort. Nije po­sta­vljal­a pi­ta­nja o njeg­ o‐­
vom radu, nego je go­vo­ri­la o onom­ e što ju je iz­gle­da najv­ iš­ e
int­e­res­ o­val­o na svet­u: o seks­ u i eko­lo­gi­ji. Brend­ ing je po­či‐­
njao da shvat­a kak­ va je Ši­sei i kak­ av joj je kar­akt­er. Vi­deo je
da je ona op­sedn­ ut­a zdra­vljem: zdrav svet, zdrav ži­vot. Za
nju je po­mam­ an seks­ ua­ l­ni ži­vot bio int­e­gral­ni deo zdra­vog

ži­vo­ta kao što je bilo uz­i­man­ je pra­ve hran­ e ili sva­kod­nevn­ o
vež­ ba­nje.

Iz kuće se čuo glas Džor­dža Ši­rin­ga koji je pev­ ao neku la‐­
gan­ u pes­ mu. Brend­ ing po­lak­ o, snen­ o za­tvo­ri oči. Čuo je u
po­lus­ nu kako Ši­sei kaže da ide da se is­tu­ši­ra.

Džordž Ši­ring je zać­ ut­ao i tren­ ut­ak kas­ nij­e čuo se greš­ ni
vok­ al Grejs Džons, koji se uklap­ ao u neu­ m­ or­ni šum ta­las­ a.
Brend­ ing se seti po­pod­nevn­ og eks­ tat­ič­kog vođ­ en­ ja lju­bav­ i.
Ustao je, sves­ tan da su se njeg­ o­ve ši­ro­ke, bele, plat­nen­ e
pant­a­lo­ne zat­e­gle oko šli­ca. Gur­nuo je vrat­a. Glas Grejs
Džons se obru­ši na njeg­ a. Se­ćan­ je mu nije dalo mira. Čuo je
plju­skan­ je vode. Otvor­io je vra­ta na kup­ a­ti­lu.

Unut­ra je bilo puno pare, bilo je vrlo to­plo. Brend­ ing ot‐­
kop­ča pant­al­o­ne, ski­de ih. Odb­ a­ci tan­ku ko­šul­ju. Mo­gao je
da vidi Ši­sei, njen­ o nago telo, tam­ni oblik koji se po­kreć­ e iza
po­lu­pro­vid­ne zav­ es­ e. Bila mu je okren­ ut­a leđ­ i­ma, ruke su joj
bile po­dig­nut­e u vis, šak­ am­ a je uhvat­i­la tuš, onak­ o kako je
mal­o­pre hvat­al­a njeg­ a.

Oseć­ ao je da će eks­ plo­di­ra­ti. Ud mu je bio tvrd. Oseć­ ao je
pul­si­ran­ je među nog­ a­ma. Teš­ ko je di­sao. Oseć­ ao se kao sek‐­
sua­ ln­ a maš­ i­na. Či­ni­lo mu se da opet ima dvad­ es­ et i pet go‐­
di­na.

Dok je po­smat­rao kako se Ši­sei pere, Brend­ ing se osmeh‐­
nuo, seć­ aj­u­ći se kako nije htel­a da mu okren­ e leđa. Sada je
mo­gao da je uzme s leđa, mo­gao je da je za­sko­či kao ži­vot­i‐­
nja. Brend­ ing to nik­ ad­ a nije ra­dio sa Meri, niti sa bilo ko­jom
drug­ om že­nom s ko­jom je bio in­ti­man.

Drht­ao je od žel­je. Po­gled na nju, na njen­ o telo koje se
ocrt­a­val­o iza vlaž­ ne, po­lup­ ro­zirn­ e za­ves­ e, šuš­ ta­nje vode,
sve ga je to iz­lu­đi­val­o…

Brend­ ing jed­nim za­mah­ om uklon­ i pla­stič­nu za­ves­ u za tu‐­
ši­ra­nje, od­ba­ci je u stran­ u. Zas­ ta­de kao po­ko­šen, za­gle­dan u
Ši­sei­­na leđa.

Bio je to jed­ an od onih tren­ ut­ak­ a u ži­vot­u koji ne tra­ju
duže od de­set­i­ne sek­ und­ e, ali koji vam se čine da tra­ju kao
ži­vot – sli­ka osta­je uti­snut­a u že­nic­ u, zab­ el­e­žen­ a u mo­zgu za

sva vrem­ en­ a. Bilo je nek­ o­li­ko ta­kvih tren­ ut­ak­ a u Brend­ ing­ o‐­
vom ži­vot­u: kao onda kad je saz­ nao da njeg­ o­va kćerk­ a ne
može da go­vo­ri, kao onda kad mu je po­sta­lo jas­ no da Meri,
žena koju je vo­leo, ni najm­ an­ je ne uživ­ a u seks­ u. To su nep­ o‐­
nov­ lji­vi tren­ u­ci u ži­vo­tu jed­nog čov­ ek­ a – ali puni moći i ne‐­
sumn­ ji­vo men­ jaj­u ži­vot.

Kao svi tak­ vi tren­ uc­ i i ovaj je bio hao­ ­ti­čan.
Brend­ ing je bu­ljio u leđa Ši­sei, tač­nij­e u jed­ an gro­zan de‐­
tal­j na nji­ma u sav­ rš­ en­ o is­tet­o­vir­a­nog pa­uk­ a. Pauk je bio
ogro­man, pok­ ri­vao je njen­ a či­ta­va leđa. Bio je crn, a njeg­ o‐­
vih osam cr­ven­ ih oči­ju sab­ la­sno je svet­lu­cal­o na njeg­ o­voj
mal­oj gla­vi. Vi­deo je tačn­ o dva zuba kroz koje se štr­ca otrov
koji pa­ra­li­še žr­tvu, vi­deo je osam čup­ a­vih nogu koje su se
pro­te­zal­e od jed­ne lo­pa­ti­ce do drug­ e, od jed­nog guza do
drug­ og.
Onda je Ši­sei rea­ g­ o­val­a. Nje­na gla­va se okret­e s trz­ aj­em,
ona po­gle­da prek­ o ra­men­ a. Njen gorn­ ji deo se po­kret­e, a
kako se po­kren­ uš­ e mi­ši­ći na njen­ im le­đi­ma tako oži­ve i pauk
ple­šuć­ i u kad­ enc­ i s greš­ nim gla­som Grejs Džons.
Brend­ ing krik­nu.

***

Ja sig­ urn­ o lud­ im mis­ li­la je Tomi.
Noć je do­šla s ki­šom. Kiša se spu­šta­la kao zav­ es­ a na

svet, kao na po­zorn­ ic­ u, na ko­joj su glum­ci igra­li po­sled­nji
čin. Kiša je bila crv­ en­ a, ili pla­va za­vis­ no od toga po­red ka‐­
kvog je neo­ ns­ kog zna­ka pro­laz­ i­la.

Tomi se vrać­ al­a s po­sla kući. Ušla je u bri­ljant­no osvet­ljen
pač­ ink­ o sal­on. Noge su joj bile skroz mok­ re. Bila je umor­na
od po­kret­a gu­sen­ i­ce koja je gmi­za­la ulic­ am­ a.

Rad­ i­la je dan­ as do­sta. Trud­ i­la se da saz­ na što više o Nik­ o‐­
li Lajn­ i­ru. Naj­pre je te­le­fon­ ir­al­a u njeg­ o­vu kanc­ el­a­ri­ju u Sato
Int­ern­ eš­ encl­u. Oni nisu imal­i poj­ma gde bi mog­ ao da bude.
Tel­e­fon je u nje­go­voj kući zvo­nio i zvo­nio, ali se niko nije ja‐­

vljao. Po­nov­ o je naz­ val­a fir­mu Sato, tra­ži­la je pot­preds­ ed­ni‐­
ka. Tada je saz­ nal­a zaš­ to nema Ni­ko­le i od­jed­nom se set­i­la
da pita za ime njeg­ o­vog hir­urg­ a. Onda je naz­ val­a ord­ i­nac­ i­ju
ki­rur­ga. Imal­a je malo više sreć­ e. Obav­ es­ ti­li su je da Nik­ o­la
ima sas­ tan­ ak sa dr Han­ am­ i­jem sut­ra ujut­ro u des­ et sati.
Tomi je odlu­či­la da tada ode tamo i raz­go­var­a s njim.

Isti­ni za vol­ju, nije ona tol­i­ko bila op­sed­nut­a Ni­ko­lom Laj‐­
nir­om. Više ju je op­sed­ ao Senđ­ in Omuk­ e. Sve je više do­mi­ni‐­
rao njom i to joj je stra­šno smet­a­lo. Da je mog­ la da naz­ re
kraj tome, Tomi je mi­sli­la da bi vrem­ en­ om mog­ la da se nosi
s tim pro­ble­mom i po­svet­i du­žnos­ ti.

Či­njen­ i­ca da je njen­ a ind­ i­vi­dua­ ln­ ost po­čel­a da se po­vi­ja
prem­ a fi­gu­ri Senđ­ i­na, bila je zai­­sta za­straš­ uj­uć­ a. Senđ­ in
Omuk­ e nije bio samo njen ko­mand­ ant, i zato zab­ ran­ jen, on
je bio Senđ­ in in­di­vi­dua­ l­i­sta, Tamn­ i čov­ ek. To je bio njeg­ ov
nad­ i­mak van po­li­cij­ske stan­ ic­ e. On je bio neš­ to dal­ek­ o od ju‐­
nak­ a. Nje­ga su se pla­ši­li: pri­čal­o se da su ga se plaš­ i­li čak i
oni koji su mu pom­ og­ li da se do­mog­ne vis­ ok­ og po­lo­žaj­a.

Tomi je bila uz­nem­ i­ren­ a što je pri­vlač­ i ta­kav čov­ ek. Zato
je i odlu­či­la te ki­šne noći da ode i po­set­i Skand­ rel­a.

Skand­ rel, po­znat kao Seđi Hi­ko­ko, bio je njen najb­ o­lji pri‐­
ja­tel­j. Upo­znal­i su se u ško­li. Skand­ rel je bio taj koji ju je po‐­
dr­žao u njen­ oj nam­ er­i da ras­ kin­ e s po­ro­di­com i da pro­men­ i
či­tav nač­ in ži­vo­ta. Kao rez­ ul­tat sveg­ a toga, ja­vil­a se jed­na
int­im­na veza iz­međ­ u njih dvo­je, kak­ vu Tomi nije ni­kad­ a ni sa
kim ima­la, a nar­o­či­to ne sa član­ ov­ im­ a po­ro­di­ce.

Skand­ rel je imao usag­ i­go­ju – do­slov­ce prev­ ed­ e­no zeč­ju
rupu – kako Jap­ anc­ i naz­ i­vaj­u sta­nov­ e u sav­ rem­ en­ om To­kij­u.
Bio je to mal­en­ i, zgrč­ en pro­stor, sko­ro bez vaz­ du­ha. Ipak, to
je bilo me­sto na kome je mog­ lo da se spa­va i radi.

Skand­ rel je bio kod kuće. Ali, on je uvek bio kod kuće u
ovo doba. Rad­ io je na svom komp­ jut­er­skom ter­mi­nal­u koji je
sada bio dva–tri puta brži nego kad ga je kup­ io. Skand­ rel
nije nik­ ad­ a kup­ o­vao niš­ ta što nije mog­ ao da po­boljš­ a. U ti­ši‐­
ni svog doma, on je vol­eo da usav­ rš­ av­ a ono što su dru­gi
urad­ i­li. Na taj nač­ in mog­ ao je da ra­zvi­ja svoj duh, a da ne

po­vred­ i svoj ego. Tomi je zna­la da je to Zen vež­ ba. Na taj
nač­ in on je po­sti­zao određ­ e­no sta­nje, koje je ona po­sti­zal­a
svo­jim bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a. Njen­ o int­e­res­ ov­ an­ je je bilo
više fi­zič­ka di­sci­pli­na, ona je to zna­la, ali je isto tako bila
puna odric­ an­ ja.

Čula je glas Bili Aj­do­la kad je išla hodn­ ik­ om. Kad je Skan‐­
drel otvo­rio vrat­a, zvuc­ i ro­ken rola su je sko­ro obo­ri­li.

– Blag­ i bože, kako mož­ eš da raz­mi­šljaš u svoj toj gal­am­ i?
– zau­ rl­a­la je ostav­ lja­ju­ći u stran­ u cip­ e­le i ki­šo­bran.

– Zato što ta muz­ i­ka ne zna­či niš­ ta – is­cer­io se Skand­ rel i
po­vuk­ ao je unut­ra, za­tvo­rivš­ i vrat­a za njom. – Mogu da se
konc­ ent­ri­šem kad to slu­šam.

Stan je bio kao i uvek u ner­ed­ u. Na sve stra­ne bili su raz‐­
bac­ an­ i kom­pju­ter­ski di­sko­vi koji su lež­ a­li kao le­še­vi na boj‐­
nom po­lju. Bilo ih je na sto­li­cam­ a, na sofi, na tel­ev­ i­zo­ru. Na
te­le­vi­zo­ru se pri­kaz­ i­vao neki film sa Har­i­so­nom For­dom koji
je di­vljao kroz fut­u­ri­stič­ki pejz­ až Los Anđ­ el­e­sa.

Muz­ ič­ki stub je svet­lu­cao cr­ven­ im i zel­en­ im si­jal­i­cam­ a po‐­
ja­čav­ aj­uć­ i efek­ at gla­sa Bi­li­ja Aj­do­la. Kao Bili Aj­dol, Skand­ rel
je ofarb­ ao svoj­u kosu u pla­ti­nas­ to. Sta­jal­a mu je na tem­ en­ u
kao bli­stav­ a šuma, bila je duža na vrhu, krać­ a sa stran­ e. Kao
i Tomi i on je bio star tri­de­set­ak god­ i­na. Ali, dok je ona sa­zre‐­
la i nije više bila za­nes­ en­ i ti­nejd­ žer kak­ va je bila nek­ ad­ a, on
je i dal­je još bio nal­ik na ti­nejd­ že­ra čije telo još nije obli­ko­va‐
no. Bio je kao suv­ i­še iz­ras­ lo šte­ne, koje ima gad­ne nav­ i­ke,
ali koje mor­at­e da vo­li­te.

Tomi je staj­al­a, a kiša se ced­ i­la s nje pra­već­ i ba­ri­ce na
podu. Skand­ rel­u to kao da nije smet­a­lo. Bilo je tren­ ut­a­ka
kad je Tomi že­le­la da po­beg­ne od svet­a u kome je vlad­ ao
muš­ kar­ac. Mo­ral­a je da po­beg­ne od stal­nog pri­ti­ska i strah­ a
da ne iz­gu­bi ob­raz. Ovde je mog­ la da se sak­ rij­e usred ove
gu­žve i krša i da učes­ tvu­je u Skand­ rel­o­vom stva­ran­ ju. Ona
je bila spremn­ a da mu po­mog­ne bez ob­zi­ra na čemu je ra‐­
dio. Naj­važ­ ni­je je bilo da se ose­ća ko­ri­snom i da je pri­hvat­a.
Noć­ as je treb­ a­lo da raz­mi­šlja pa ga je zam­ ol­i­la da prek­ in­ e
svoj po­sao i iza­đe neg­ de s njom na več­ er­u.

Oti­šli su tamo gde su obič­no išli u Ko­ja­nag­ i, nji­hov omi­lje‐­
ni ši­tam­ ać­ i, sta­rin­ski res­ to­ran po­slovn­ ih lju­di. Tu bi kao po
prav­ il­u nar­uč­ i­val­i unag­ i, kuv­ an­ u je­gul­ju, koja je bila spe­ci­jal­i‐­
tet kuće.

– Na čemu sada ra­diš? – pi­tal­a je Tomi kad su se smes­ ti­li i
srkn­ ul­i prve gu­tlja­je Sap­ o­ro piva.

– Ma, znaš ti mene – Skand­ rel se deč­ ačk­ i osmehn­ u – uvek
neš­ to muv­ am unao­ ­ko­lo. Sada ra­dim na »buš­ i­li­ci«, kom­pju‐­
ter­skom soft­ver­u koji može da pro­dre u sve pro­gram­ e koji su
zbog be­zbed­nos­ ti ši­fro­van­ i.

– Zar već nem­ aj­u ta­kve stvar­i?
– Hak­ er­i ima­ju. Ima nek­ o­li­ko baš gad­nih pro­gra­ma te vr‐­
ste. Kad bi vlad­ a ot­kril­a ko ih ko­ri­sti, bac­ i­la bi ih u za­tvor
gde bi ostal­i do sled­ eć­ eg svet­skog rata – po­nov­ o se is­cer­io –
ali ovaj pro­gram na kome ja rad­ im je neš­ to drug­ o. On se
zove MANT­ IS, što je skrać­ en­ ic­ a za Ljud­skom ruk­ om nač­ i­njen
tak­tič­ki ras­ tur­ač.
Skand­ rel­o­vo lice se pret­vo­ri­lo u ogro­man osmeh.
– Ime mu je suv­ i­še dug­ ačk­ o, pa sam smis­ lio skrać­ en­ ic­ u –
rek­ ao je – Mant­is, inač­ e na svoj sop­stven­ i nač­ in može da
raz­mi­šlja. Svak­ i pro­gram ima svoj­u ind­ i­vi­dua­ l­nu odb­ ra­nu. Da
bi je pro­bi­la, mo­raš da imaš spec­ i­jal­i­zo­van pro­gram. Moja
buš­ i­li­ca je smiš­ lje­na tako da može da nap­ ad­ne sva­ku od­bra‐­
nu i da pro­đe kroz nju.
Tomi se nas­ mej­al­a. Njeg­ o­va pam­ et ju je čes­ to zbu­nji­val­a.
– Bol­je da vla­da ne saz­ na na čemu rad­ iš.
– Neće. Nem­ aj­u ni­kak­ ve šans­ e – reče on i srkn­ u pivo.
– Neš­ to mi nije ja­sno – reče Tomi od­jed­nom za­int­er­es­ o­va‐­
na – ti ra­diš za Nak­ an­ o in­du­stri­ju, jed­ an od najv­ eć­ ih elek‐­
trons­ kih kei­­rec­ ua u ze­mlji. Vla­da mora da nadg­ le­da Nak­ an­ o,
kao što nadg­ le­da sve vel­i­ke komp­ a­ni­je u ze­mlji.
– I nadg­ le­da. Ljud­ i iz MITI–a nep­ res­ ta­no sede na naš­ im
sas­ tanc­ i­ma – Skand­ rel zas­ ta­de i is­kri­vi vrat pa poče da bul­ji
po res­ to­ran­ u. Taj gest je bio tako do­bra imi­tac­ i­ja špi­jun­ a na
delu, da je ona mo­ral­a da se za­kik­ o­će. – Či­njen­ ic­ a je – reče
on po­nov­ o se zag­ le­davš­ i u nju – da je moj šef, gaz­ da Ode­lje‐­

nja za is­tra­ži­van­ je i raz­ voj u Nak­ an­ ou. Ono čime se mi ba­vi‐­
mo, gola je te­o­ri­ja, pa mi je po­ver­io da su ga lju­di iz MITI–a
osta­vil­i na miru.

Skand­ rel je za­vr­šio pivo, nar­u­čio još jed­nu turu.
– Moj šef je pot­preds­ ed­nik Nak­ an­ oa. Rad­ im za tog mom‐­
ka go­di­nu i po dana. On je naš­ ao neg­ de po­dat­ke o meni i
do­vuk­ ao me iz Odel­je­nja za in­že­njer­ing. Celu ned­ el­ju dana
je raz­go­var­ao sa mnom. Ver­o­vatn­ o sam po­lag­ ao tes­ to­ve u
to vrem­ e. U svak­ om slu­čaj­u pre šest mes­ ec­ i se slo­žio da
mogu da rad­ im na ovoj »bu­ši­li­ci«, pro­jekt­u o kome sam sa‐­
njao koji nije niš­ ta drug­ o nego teo­ ­rij­ski pro­je­kat. U stvar­i taj
pro­jek­ at je sada sprem­ an da se ra­zvi­ja – is­cer­io se – ne bi
treb­ a­lo da o tome pri­čam bilo kome, ali mi­slim da se to ne
od­nos­ i na tebe.
To baš liči na Skand­ rel­a po­mi­sli Tomi on u hodu stvar­a
pra­vil­a.
– Hej – reče on od­jed­nom – seć­ aš li se kad sam otiš­ ao sa
sta­rog po­sla?
– Kako bih to mo­gla da zab­ o­ra­vim? – reče Tomi smej­uć­ i
se. – Ja sam pri­prem­ i­la zab­ a­vu koja je tra­jal­a či­tav­ og vik­ en‐­
da. Se­ćaš li se one žene iz moje sta­nic­ e, koja je čit­av­ e noći
pri­čal­a pri­če o duh­ ov­ im­ a?
– Šal­iš se? Do­bro je da se seć­ am svog imen­ a po­sle sveg­ a
što sam tada do­ži­veo. Po­pi­li smo sand­ uk Sant­o­ri vis­ kij­a, se‐­
ćaš se?
Tomi klim­nu glav­ om.
– Po­red osta­lih sand­ uk­ a pića – osmi­hiv­ al­a se – to su bili
dani.
Skand­ rel, is­kap­ iv­ši Sa­po­ro pivo, po­smat­rao je kako s nje‐­
nog lica nes­ ta­je osmeh­ a kao što nes­ ta­je boje s cvet­o­va tre‐­
šnje.
– Vid­ im da si teš­ ka noć­ as – za njeg­ a je te­ži­na bila si­non­ im
tuge, a la­ko­ća si­non­ im sreć­ e. – Ako žel­iš da pla­češ na neč­ i‐­
jem ram­ en­ u, naš­ la si pra­vog čov­ ek­ a. Ko je okač­ io kam­ en
oko tvog vrat­a?
– Više bi pri­sta­jao iz­raz oko mog srca – reče Tomi.

– A, tako! Ljub­ avn­ a pri­ča! Mo­lim vas izlo­ži­te svo­je pro­ble‐­
me, mad­ am.

Tomi je mo­ral­a da se nas­ mej­e.
– Ti se šal­iš sa svim i svač­ im, je li?
– Svak­ ak­ o. Ceo ži­vot je šala, Tomi. Ili si bila stal­no suv­ i­še
za­po­slen­ a da bi to pri­met­i­la?
– Mi­slim da sam u po­sled­nje vrem­ e bila stvarn­ o suv­ iš­ e
zau­ z­ e­ta.
Nam­ ig­nuo je.
– Usko­ro ćemo te iz­ves­ ti na pra­vi put. Haj­de, sada mi sve
is­pri­čaj. Nem­ oj niš­ ta da kri­ješ. Ja sve mogu da pod­nes­ em.
Obe­ćav­ am da se neću ones­ ves­ ti­ti.
To je bilo baš ono što je Tomi že­le­la. Ali, sada je oklev­ al­a,
pi­taj­u­ći se da li bi ima­lo smi­sla da is­pri­ča Skand­ rel­u sve o
Senđ­ i­nu Omuk­ eu. To je ipak za nju bila vrlo ozbilj­na stvar,
dok je za Skand­ rel­a to već bila lju­bavn­ a pri­ča, si­tua­ c­ i­ja koju
je on od­mah bio sprem­ an da pret­vo­ri u smej­ur­i­ju.
– U redu – reče on i prek­ rs­ ti ruke na grud­ i­ma – vi­dim te
dve ver­ti­kal­ne li­ni­je iz­nad tvog nosa. Znam te do­volj­no do‐­
bro da bi mi bilo ja­sno da se one po­jav­ ljuj­u samo onda kad si
prev­ iš­ e za­bri­nut­a. Da­kle, bez šale – nač­ i­nio je znak krs­ ta na
srcu – kun­ em se, čas­ na reč.
Tomi oset­i olakš­ an­ je i poče da pri­ča o svo­jim zbu­njuj­uć­ im
emoc­ i­jam­ a, o pri­vlačn­ os­ ti i nel­ag­ od­nos­ ti, o svom po­dređ­ e‐­
nom po­lo­žaj­u žene–po­li­cajc­ a i o njen­ om strah­ u od mor­al­nih
rep­ erk­ us­ i­ja.
Kad je zav­ r­šil­a, po­smat­ra­la je lice pred sob­ om da bi vid­ e‐­
la kako Skan­drel rea­ g­ uj­e na sve to. Ali, on je zab­ io lice u
svo­ju čašu s piv­ om, pa nije mog­ la ni­šta da vidi.
Naj­zad Skand­ rel reče:
– Ti oči­gled­no že­liš sav­ et od mene, pa ću ti ga i dati,
mada mi­slim da ti se neće do­pa­sti ono što ću ti reći – is­pra‐­
znio je čašu s pi­vom. – To je vrlo jed­nos­ tav­no. Zab­ o­ra­vi na
tog momk­ a. Prem­ a onom­ e što si mi rek­ la, on nije za tebe.
Ali, čak i da jes­ te, on je tvoj šef. Si­tu­ac­ i­ja je to­li­ko opa­sna da
ne vre­di ni raz­go­var­at­i o njen­ om da­ljem ra­zvo­ju – od­lo­žio je

svo­ju pra­znu čašu – a sada ću da zać­ ut­im, mi ćemo lepo ve‐­
čer­at­i, a ti ćeš moći da saž­ vać­ eš ono što sam ti rek­ ao uz
unag­ i.

Dok je jela, Tomi je po­kuš­ av­ al­a da sred­ i svo­ja oseć­ an­ ja.
Znal­a je da bi treb­ a­lo da oset­i olakš­ an­ je zbog ono­ga što je
Skand­ rel rek­ ao. Ona je u njeg­ o­vom sav­ et­u prep­ o­znal­a eho
ono­ga što je i sama nas­ luć­ i­val­a već od sam­ og po­četk­ a. Naj‐­
bo­lje za nju je bilo da sak­ ri­je svo­ja ose­ćan­ ja prem­ a Senđ­ i­nu
Omuk­ eu, da nas­ tav­ i svoj ži­vot i da se po­naš­ a kao da joj je
on samo šef.

Ali, ona nije bila od onih koji će slep­ o kren­ ut­i onim put­em
na koji gura duž­ nost. U tom za­stra­šuj­uć­ em tren­ utk­ u njen­ og
rask­ id­ a s po­ro­di­com, ona je obe­ćal­a sam­ oj sebi da će od tog
tren­ a ona biti iskren­ a prem­ a sebi i svo­jim žel­ja­ma. To je tre‐­
bal­o da po­sta­ne glav­ni cilj njen­ og ži­vo­ta ili inač­ e njen vel­i­ki
gest, od­bac­ i­van­ je tra­di­ci­o­naln­ og ži­vot­a, ne bi imao nik­ ak­ vog
zna­čen­ ja.

– Žel­el­a bih da mogu da pri­hvat­im tvoj sa­vet – reče Tomi.
Skand­ rel sle­že ram­ en­ i­ma.
– Sa­vet je jeft­in, čak i tu gde je sve skup­ o.
– Znam, ali ja ga cen­ im jer je od tebe.
Nagnuo se prem­ a njoj. Lice mu je bilo mrko.
– Onda po­sluš­ aj moj sav­ et. Počn­ i da iz­laz­ iš. Zab­ a­vljaj se.
Nađi fraj­e­ra. Po­trebn­ o ti je da se zab­ av­ iš. – Po­nov­ o se ves­ el­o
is­cer­io. – Ti si su­vi­še ozbilj­na.
Sta­vi­la je ruku na njeg­ o­vu.
– Hval­a ti, Seđi. Ti si do­bar pri­jat­e­lj. Tvo­je srce je iskren­ o.
Skand­ rel, koga je mož­ da zbu­nio ovaj komp­ li­ment, iz­vuč­ e
svo­ju ruku isp­ od njen­ e. Po­smat­rao je njen­ o ozbilj­no lice.
– Haj­de­mo – reče i baci nek­ o­li­ko jena na sto – da se za­ba‐­
vi­mo. Znam klub u Ro­pon­gi­ju gde ves­ el­je tra­je da­nju i noću.
Igra­ćem­ o, nap­ i­ćem­ o se i po­sla­ti sve do­đav­ o­la!
Tomi, po­nov­ o do­bro ras­ po­lo­že­na do­pus­ ti­la mu je da je iz‐­
ved­ e na kišu i u noć. Mo­gla je da bar na tren­ ut­ak od­ba­ci
svo­ju uzn­ em­ i­ren­ ost dok se prep­ u­šta­la Skand­ rel­u da je vodi u
njeg­ o­vu zem­ lju več­ i­te za­ba­ve.

***

Ko­ton Brend­ ing je sed­ eo na ivi­ci por­cul­ans­ ke kade, po­krio je
gla­vu ru­kam­ a. Ši­sei je sta­ja­la is­pred njeg­ a. S nje je kap­ a­la
voda na njeg­ o­ve bose noge. Iza njeg­ a je tuš škro­pio najl­on‐­
sku zav­ es­ u s nas­ li­kan­ im lju­bi­či­cam­ a tako da se či­nil­o da one
igra­ju na vet­ru.

– Tako – reče Ši­sei – sada kada si me celu vi­deo, pon­ aš­ aš
se kao i svi osta­li. Tvo­ja žel­ja se pret­vo­ri­la u gađ­ e­nje.

– To nije tač­no.
– Da mož­ eš samo da se vid­ iš. Ne mož­ eš čak ni da me gle‐­
daš.
Prez­ ir u njen­ om gla­su raz­bio je čar­o­li­ju užas­ a koja ga je
obav­ i­la. Po­di­gao je glav­ u, zag­ le­dao se u nju.
– Ni­šta se nije pro­men­ il­o, Ši­sei.
– Mo­lim te. Po­šte­di me svo­jih mal­ih laži po­li­ti­čar­a. Vi­dim
ti lice. Sve se pro­men­ i­lo.
– Nije sve – reče on. Pro­tr­ljao je ruke, kao da mu je po‐­
treb­no da se zag­ rej­e. – Daj mi samo tren­ ut­ak da se pri­be‐­
rem, mol­im te. – Ustao je. – Mi smo za­prep­ a­sti­li – mo­žda pre‐­
pla­ši­li jed­no dru­go. Najm­ an­ je što mož­ e­mo da urad­ i­mo je da
se pov­ uč­ em­ o u naše neu­ t­ral­ne uglov­ e pre nego što kren­ em­ o
u sle­de­ću rund­ u – osmehn­ uo joj se – a mo­žda neće ni biti
sled­ e­će rund­ e.
Ši­sei je zad­ rht­a­la, on joj pruž­ i pe­škir.
– Hval­a ti – reče ona i obav­ i peš­ kir oko sebe.
Brend­ ing is­ključ­ i tuš. Reče:
– Mi­slim da sam u jed­noj je­di­noj noći prež­ i­veo sve šo­ko­ve
za koje sam čuo da pos­ to­je.
– Šok – reče ona tu­žno – je ono što već­ i­na lju­di do­ži­vi. Ali
to nije sve. Taj is­te­to­vi­ra­ni cr­tež ih ras­po­mam­ i, raz­bes­ ni.
Brend­ ing je bio iz­nen­ ađ­ en.
– Ako ti je stal­o do mi­šlje­nja drug­ ih lju­di za­što si do­pu­sti­la
da ti to na­crt­aj­u?
Zag­ le­da­la se u njeg­ a.
– Hlad­no mi je – rek­ la je – žel­im da se obu­čem.

Pruž­ io joj je nje­nu kućn­ u hal­ji­nu, ali ona reče:
– Ne, žel­im ne­što tvo­je.
On joj do­nes­ e gor­nji deo svoj­e pi­dža­me. Dade joj ga. To
joj je bilo po­trebn­ o: sez­ ao joj je do po­lo­vin­ e bu­ti­na. Zak­ op­ča‐­
la se, a nokt­i su joj si­jal­i. Pi­dža­ma je vis­ i­la s njen­ ih ram­ en­ a
kao da je tako baš po­trebn­ o.
Ogromn­ a kuća kao da je od­jed­nom po­sta­la mala, ili kao
da su je nap­ un­ il­i ot­pa­ci suv­ uš­ e jak­ ih oseć­ an­ ja, ose­ti­li su ne‐­
o­do­lji­vu pot­reb­ u da iza­đu nap­ o­lje.
Iz­nad nji­hov­ ih gla­va nebo je bilo bez oblačk­ a, po­sut­o zve‐­
zda­ma, tvr­dim, hlad­nim, sjaj­nim koje su raz­di­ra­le tamn­ u tka‐­
nin­ u neba svoj­im pla­vi­čas­ tim, žu­tim i be­lim svet­lo­sti­ma.
Seli su na sofu. Ni­ska lamp­ a pro­si­pal­a je to­plu, pri­guš­ en­ u
svet­lost. Kao da se ono užas­ no ot­kri­će od mal­o­pre i nije do‐­
go­di­lo, ili da je to bilo samo ne­što što su oni iz­mi­sli­li.
Šoka je nes­ ta­lo. A šta je ostal­o? Brend­ ing je žel­eo da to
ot­kri­je.
Nas­ uo je brend­ i u male čaš­ i­ce za sebe i nju i sada su sr‐­
kut­al­i žes­ to­ko piće sed­ e­ći na sofi, shvat­a­ju­ći da im je neo­ p‐­
hod­no da pov­ rat­e svo­ju ravn­ ot­e­žu.
Ši­sei­­na kosa, sjaj­na i još uvek vlaž­ na, pod­seć­ al­a ga je na
kal­uđ­ er­ski ogr­tač. Ostat­ak pla­ve senk­ e na kapc­ i­ma či­nio ju
je još nek­ ak­ o ran­ ji­vij­om. A onda, kao da ga je neko po­lio le‐­
de­nom vod­ om on se set­io is­te­to­vi­ra­nog pau­ k­ a prek­ o njen­ ih
leđa i po­mi­slio je To je neš­ to stra­šno.
– Ši­sei – reče Brand­ ing pre nego što je ona mog­ la da pro‐­
go­vo­ri – ne žel­im da bu­dem kao osta­li.
Ona je dugo ćut­a­la. Oči su joj bile tam­ne, kao noć. Pri­ko‐­
val­a je po­gled za nje­ga.
– Da li to iz tebe pro­go­var­a po­li­ti­čar ili čov­ ek? – pit­a­la je
najz­ ad.
– Čov­ ek, nad­ am se. Žel­im da to bude čov­ ek – reče Bren‐­
ding iskren­ o.
Ši­sei na kratk­ o za­tvo­ri oči.
– A ja že­lim da ti ver­u­jem – spu­sti­la je svoj­u čaš­ i­cu – pre‐­
pla­šio si me Kuv­ ar­u kad si nas­ rn­ uo onak­ o na mene. Ni­sam

bila spremn­ a. Isti­na je da još ni­sam bila smi­sli­la do­bar nač­ in
kako da ti to kaž­ em, ili kako da ti po­kaž­ em svo­je celo telo.

– Da li je to tako straš­ no?
Ši­sei srkn­ u rak­ i­ju. Brend­ ing ot­kri da je ra­nji­va. Pla­šio se
da to ot­kri­je.
– Ti mi reci – reče ona.
– Crt­ež je za­straš­ uj­uć­ i – uhvat­io je blje­sak besa u njen­ im
oči­ma dok ga je po­gle­da­la. Set­io se svo­je kćer­i kad je bila
mala. Ona je čes­ to tako gle­da­la u njeg­ a, kad bi joj neš­ to od‐­
bio. Ali to bi pro­šlo i opet bi ga vo­lel­a, lju­bav prem­ a njem­ u
bila je jača.
– Ne vo­lim baš mnog­ o pa­uk­ e – reče Brend­ ing – mi­slim da
ih niko ne voli. – Go­vor­io je po­lak­ o sves­ tan da treb­ a da joj da
vrem­ en­ a da raz­mi­sli, a da is­to­vrem­ en­ o i on mora da raz­mi‐­
sli. – Ali s dru­ge stran­ e to je is­tet­o­vir­a­no, to je umetn­ ičk­ o
delo. – Pri­met­io je da je za­drht­a­la. – I zato što je na tvom
telu mo­ram da pri­znam da me je zai­nt­er­es­ ov­ al­o. Ho­ćeš li mi
reći kako je do­šlo do toga da to imaš? To je za­hte­val­o do­sta
dugo vrem­ en­ a da se izv­ ed­ e.
– Dve go­di­ne – rek­ la je Ši­sei kao da je to neš­ to na šta čo‐­
vek treb­ a da bude po­nos­ an.
– Do­sta dugo.
On je hteo da to zvuč­ i kao ohrab­ ren­ je. Ali, ona je neš­ to
nas­ lu­ti­la u njeg­ o­vom gla­su pa je samo pri­nel­a čaš­ i­cu usti­ma
i is­kap­ i­la je. Pro­gu­ta­la je tečn­ ost, sko­ro se za­da­vivš­ i ja­kim
pi­ćem. Oči joj zas­ uz­ i­še i ona ih obris­ a nad­ la­nic­ om.
– Kuv­ ar­u, ti ne mož­ eš ni da shvat­iš ko­li­ko je to dugo.
– Da li je bilo bol­no?
– Duša me go­di­nam­ a bo­le­la po­sle toga – reče Ši­sei. –
Dru­gi bol je bio niš­ ta u po­ređ­ en­ ju s tim. On je nes­ tao kao
mag­ la na sunc­ u.
– Žel­im da znam šta se dog­ o­di­lo.
– Mi smo se do­go­vo­ri­li da su mnog­ e teme tabu – Ši­sei
nasu još ra­ki­je, popi je ali sada mnog­ o spo­ri­je. Onda reče. –
Kuv­ ar­u, šta si rad­ io kad ti je žena umrl­a, kad te je to to­li­ko
bo­le­lo, da si mi­slio da nik­ ad­ a neć­ eš moći da za­bo­ra­viš? Zar

pra­zni­na nije či­ni­la dane besk­ o­načn­ im? Zar nisi noć­ i­ma če‐­
kao smrt da dođe? Nisi li je čuo kako diše kraj tebe? Nisi li
vid­ eo cr­ven­ e oči smrt­i kako kao lamp­ e vise u tami? Nisi li
po­seg­nuo za zab­ o­rav­ om koji je smrt dr­žal­a u ruk­ am­ a kao
nag­ rad­ u?

Brend­ ing je bio za­prep­ a­šćen si­li­nom njen­ ih oseć­ an­ ja.
Znao je da ona opi­suj­e sebe, ne njeg­ a. Nik­ ad­ a nije oset­io ta‐­
kvo du­bo­ko očaj­an­ je kak­ vo je sada ona opi­si­val­a, čak ni kad
je prvi šok po­sle Mer­i­ne smr­ti malo pro­šao. Znao je da mora
da pazi šta će od­go­vo­ri­ti Ši­sei. Ona je bila na ivi­ci da se
otvo­ri i on je znao da po­sed­ uj­e moć da je gur­ne na jed­nu, ili
drug­ u stran­ u.

– Čov­ ek­ o­va pri­ro­da je ta­kva da ži­vot mora da se nas­ tav­ i
bez ob­zi­ra na dub­ i­nu očaj­an­ ja koje neko ose­ća – reče Bren‐­
ding. – Ja sam, da bud­ em sas­ vim iskren, nis­ am baš sas­ vim
si­gu­ran šta sam vid­ eo ili čuo po­sle Mer­i­ne smrt­i. Znam samo
da sam vi­deo kola, da su bila prev­ r­nut­a, da su se puš­ i­la. Čuo
sam TV rep­ or­te­ra kako go­vo­ri o njen­ oj smr­ti is­tim gla­som,
bez uzb­ u­đen­ ja kao što je go­vo­rio o ra­njen­ ic­ i­ma u Vi­jet­nam­ u,
ili o po­gi­bi­ji amer­ič­kih mar­i­nac­ a u Bejr­ut­u. Vi­deo sam nos­ i­la,
njen­ o telo s ćeb­ e­tom prek­ o gla­ve. Mis­ lio sam na to da smrt
ne treb­ a da bude to­li­ko deg­ ra­di­ra­na, niti to­li­ko bez­lič­na ili
sved­ en­ a na najn­ iž­ i nivo TV ve­sti.

Ši­sei je uzd­ ahn­ ul­a, a to joj se sa­ti­ma nije dog­ o­di­lo.
– Neć­ eš me od­ba­ci­ti, Kuv­ ar­u, onak­ o kako su me drug­ i od‐­
ba­ci­li – rek­ la je. – Sada mi je to jas­ no.
Nas­ lo­nil­a je gla­vu na nas­ lon sofe i li­či­la je na tuž­ nu, malu
dev­ oj­či­cu tako da Brend­ ing oset­i kako mu srce brže kuca.
Hteo ja da je za­gr­li, da je za­šti­ti, da joj kaže da će sve biti u
redu.
Ali, znao je da neće niš­ ta od toga da urad­ i. Mo­gao je da
ose­ti da su njih dvo­je dos­ eg­ li neku vr­stu nad­ i­ra – najn­ iž­ e
tačk­ e i kao dva in­sekt­a za­sta­li su kao obeš­ en­ i u vaz­ du­hu, s
tim da u sled­ e­ćem tren­ u odluč­ e kuda će kren­ ut­i.
– Ne mo­žeš da shvat­iš šta mi to zna­či, Kuv­ ar­u – njen­ i pr‐­
sti su bili iz­gub­ lje­ni u gu­stoj kosi, po­vuk­ la ju je snaž­ no kao

da je i bol deo njen­ e kaz­ ne. – Sa mnom su straš­ no po­stup­ a­li:
mene su is­ko­ri­šćav­ al­i. Vo­le­la sam i bila sam kaž­ njen­ a za tu
lju­bav.

Brend­ ing je bul­jio u nju, kao da je vidi prvi put. Ona je
bila kao led­ en­ i breg. Pi­tao se ko­li­ko se nje krij­e is­pod po­vrš­ i‐­
ne tam­ nog, ust­al­a­san­ og mora.

– Prež­ i­vel­a si, Ši­sei – rek­ ao je on. – Na kraj­u, nije li to naj‐­
važ­ ni­je?

– Da li si nek­ ad­ a bio u za­tvo­ru? – upit­a Ši­sei kao da želi
da mu kaže da on poj­ma nema o njen­ om ži­vot­u.

– Ja sam bila – po­di­gla je ruke iz­nad gla­ve is­ti­ču­ći biće
koje je po­stal­o deo nje. – Ovaj pauk je moja kaz­ na i moja na‐­
grad­ a.

Brend­ ing je još jed­nom po­kuš­ ao da ot­krij­e sve vid­ o­ve nje‐­
ne lič­nos­ ti koji bi po­nek­ ad kao mun­ ja si­nul­i u tami, a od­mah
za­tim ne­sta­li.

– Ši­sei – reče on – boj­im se da ni­šta ne raz­ u­mem.
Ali, ona se nagnul­a nap­ red i po­čel­a je da jeca za­klo­nivš­ i
lice ru­kam­ a. Kad je najz­ ad čuo njen glas, ose­tio je kako mu
se jeza spuš­ ta niz kič­mu.
– Kuv­ a­ru – šapn­ ul­a je – mo­li­ću se bogu da nik­ ad­ a i ne
shvat­ iš.

***

Tanz­ an Nang­ i je ži­veo u nev­ er­o­vatn­ o pro­stran­ oj dr­ven­ oj kući
koja je po­ti­cal­a s prek­ ret­nic­ e vek­ o­va. Imp­ res­ iv­na, ši­ro­ko po‐­
sta­vlje­na struk­tur­a bila je smeš­ te­na usred ra­sko­šnog vrta u
kome su ra­sle treš­ nje, pa­tul­ja­sti ja­vor i dr­već­ e jap­ ans­ kog ke‐­
dra. Ravn­ o kam­ en­ je, neko veće, neko man­ je, bilo je uko­pa­no
u zem­ lju iz­međ­ u pa­prat­i, ras­ ko­šnih aza­lea i purp­ ur­nih ro­do‐­
dend­ ro­na. U kući su glav­ni pro­la­zi bili za­sta­kljen­ i, tako da se
čov­ ek i po ruž­ nom vrem­ en­ u oseć­ ao kao da je usred vrta.

Nang­ i je sed­ eo sam i kroz stak­ lo bu­ljio u mes­ ec koji se
po­kaz­ i­vao i skriv­ ao iza obla­ka boje in­di­ga.

Nep­ res­ ta­no je mi­slio na uzn­ em­ i­ruj­uć­ i raz­go­vor koji je vo‐­
dio sa Jus­ ti­nom Laj­nir. Mo­rao je da pri­zna da joj je bio zah­ va‐­
lan. On je sada sas­ vim ja­sno vid­ eo da će se usko­ro naći u
nez­ av­ id­noj si­tu­ac­ i­ji, is­to­vrem­ en­ o i zas­ traš­ uj­uć­ oj.

Ako je Ni­ko­la zai­­sta bio Širo ninđ­ a, to je zna­či­lo da ga je
neko nap­ ao. Ali ko i zaš­ to? Nang­ i je rek­ ao Jus­ ti­ni da čak ni
Crni ninđ­ a sens­ ei nema moć da stvor­i Širo ninđ­ u kod pri­vrž­ e‐­
nik­ a, tako obu­čen­ og kao što je bio Ni­ko­la. Nang­ i zad­ rht­a na
po­mi­sao kak­ va se konc­ ent­ri­san­ a đav­ ol­ska zla sila mo­žda kri‐­
je neg­ de u noći, čuč­ eć­ i, spremn­ a da ubij­a. Ako je tak­ va vrs­ ta
elem­ ent­ar­ne moći bila usmer­en­ a na njih, onda je samo Nik­ o‐­
la mo­gao da ih spas­ e. A sada, sud­ eć­ i prem­ a onom­ e što je Ju‐­
sti­na gov­ o­ri­la Ni­ko­la je bio bez moći.

Ins­ tinkt je go­vo­rio Nang­ i­ju da se po­vuč­ e. Ge­ner­al koji se
nađe pred voj­skom koja ima jaču snag­ u po­vla­či se sa boj­nog
po­lja jer je njem­ u najv­ až­ nij­a bez­ bed­nost njeg­ o­vih voj­ni­ka.
On mora da se po­vuč­ e ili da ot­krij­e dru­gu, neu­ o­ ­bi­ča­jen­ u sta‐­
zu ka po­be­di, jer mu je jas­ no da će front­al­ni suk­ ob da se za‐­
vr­ši njeg­ o­vim po­raz­ om.

Nang­ i je čuo neko šuš­ kan­ je iza sebe, ali se nije okren­ uo.
Blag mi­ris ja­smi­na koji cvet­a noću is­pun­ jav­ ao je sobu. On
nasu još jedn­ u šol­ju čaja.

Uz šuš­ tan­ je svi­le, Umi pređ­ e prek­ o du­šek­ a. Onda kleč­ e
sas­ vim tiho uz njeg­ a, pri­mi šo­lju zel­e­nog čaja. Nang­ i je bio
sves­ tan njen­ ih ogrom­nih, tamn­ ih oči­ju koje su ga po­smat­ra‐­
le čak i dok je srk­ ut­al­a čaj.

Umi reče:
– Bilo mi je hladn­ o u krev­ et­u kad ti nisi bio uz mene. Sa‐­
njal­a sam da je kuću zah­ vat­i­la oluj­a. Otvo­ri­la sam oči i shva‐­
ti­la sam da sam sama.
Nang­ i se osmehn­ u u tami. Bio je nav­ ik­ ao da se Umi po­et‐­
ski iz­ra­žav­ a. Ona je bila igra­či­ca i bez ob­zi­ra koji nač­ in iz­ra‐­
žav­ an­ ja odab­ ral­a, on je bio pun dvos­ mi­sle­nih znač­ en­ ja.
– Ni­sam hteo da te pro­bud­ im – reče on. Shvat­io je da
time što po­mi­nje olu­ju, ona mi­sli da joj je duh bio zah­ vać­ en
nem­ i­rom.

Sta­vi­la je ruku na njeg­ a. Umi, čije je ime znač­ i­lo more,
tako ga je smi­ri­val­a, vrać­ al­a ga na mes­ to gde ima vode, gde
može da se raz­mi­šlja, gde može da se po­vrat­i snag­ a u sen‐­
kam­ a i ti­ši­ni.

Nang­ i reče:
– Muz­ i­ka pro­di­re tako dub­ o­ko čak i kad se ne sluš­ a, ali ti
si mu­zi­ka dok muz­ i­ka traj­e.
Bila je tako lepa, ne samo njen­ o lice, već i njen­ o telo. Telo
joj je bilo vit­ko, gra­ci­o­zno, greš­ no i snaž­ no kao mla­do drvo
koje je odo­lev­ al­o ki­šam­ a, vet­ro­vim­ a i sneg­ u.
– Tamo po­sto­ji tama – reče Umi – gora od noći. – Hvat­aj­u‐­
ći svak­ i njeg­ ov prst go­vor­i­la je. – Pra­zni­na i haos. Sta­bil­nost
svet­a je ugro­že­na. Žena pauk zove i osa se okreć­ e. Led do‐­
laz­ i.
Nang­ i je znao da je ona go­vo­ri­la o Ame­rind­ i­jan Hopi mitu
stva­ran­ ja – smr­ti Drug­ og svet­a, pre krea­ c­ i­je ovo­ga, osuđ­ e‐­
nog na več­ i­ti led pro­klet­stvom Žene pau­ k­ a, koja peva Pe‐­
smu stvar­an­ ja. Do toga do­laz­ i zbog zla uko­ren­ jen­ og u sta‐­
novn­ i­ci­ma.
Žena pauk se ja­vlja zbog uža­snog zla koje ne može da se
ob­uz­ da. To je Umi i nam­ er­av­ al­a da kaže. Nang­ i oset­i kako
mu se ježi koža. Bilo je da­kle isti­na. Nep­ ri­jat­e­lj veo­ ­ma zlih
nam­ er­a oda­brao je Nik­ o­lu za metu. Strah je eks­ plo­di­rao u
njeg­ o­vom umu. Žel­eo je da se moli bogu, ali nije mog­ ao. Bio
je ot­se­čen od njeg­ a zbog sop­stve­nih greh­ ov­ a, nije mo­gao da
nađe ute­hu. Odj­ed­nom je shvat­io da je i on nem­ oć­ an, baš
kao i Nik­ o­la. Gu­bi­tak vere bio je za njeg­ a stra­šan udar­ac koji
je on po­ti­snuo u pod­svest zbog tek­ uć­ e kriz­ e. Ali on je sada
shvat­io da je i to deo kri­ze.
Blag­ i bože mi­slio je iz­gu­blje­ni smo.
Kao da je čula njeg­ o­ve mis­ li, Umi reče:
Mada je Put po­znat, mnog­ i greš­ e, kao da imaj­u drug­ u pa‐­
met.
Put je znač­ io Tao. Kao da je čuo od­jek He­ra­kli­ta u njen­ im
reč­ i­ma i to ga je smi­ri­lo. To ga je pod­set­i­lo da on do­bro po‐­
znaj­e klas­ ič­nu fi­lo­zo­fi­ju. Mis­ leć­ i na He­ra­kli­ta, on je ta­ko­đe

mi­slio i na Sun Cu, Umet­nost ra­to­van­ ja: na Jag­ i­ju Mun­ en­ or­i‐­
ja, sin­tez­ u mača i uma, ići­ri, Jed­ an prin­cip, odluč­nost koja
nag­ o­ni nek­ o­ga da se ne po­vuč­ e pred nap­ ad: sint­e­zu univ­ er‐­
zum­ a: Tao.

Na taj nač­ in je po­be­dio haos u svoj­oj gla­vi koji je strah
uzv­ it­lao, po­no­vo se vrat­io u ravn­ ot­e­žu. Nije to bio samo Širo
ninđ­ a o čemu je on raz­mi­šljao kad je Nik­ o­la bio u pi­ta­nju.
Kus­ und­ a Ikus­ a i Nami pret­i­li su njeg­ o­vom či­tav­ om po­slov‐­
nom od­nos­ u sa Ni­ko­lom. Sada se pi­tao da li su ova dva na‐­
pa­da raz­dvoj­en­ a ili su mud­ ar, konc­ ent­ri­san nap­ ad iz dva ra‐­
zli­či­ta pravc­ a.

Par­a­noj­a ili isti­na? Nang­ i, is­pruž­ en na sreb­ r­noj mes­ eč­ i­ni,
sed­ eć­ i bli­zu mora, znao je da ne može to da otk­ rij­e.

***

Nik­ o­la je sut­ra­dan oti­šao na sas­ ta­nak sa hir­urg­ om. Put­o­vao
je vo­zom, jer nije imao pov­ er­en­ ja u sebe da vozi, a svak­ ak­ o
nije hteo da ga vozi Jus­ ti­na, mada je jed­ an njeg­ ov deo mo‐­
žda čez­ nuo za tim.

Krat­ko je raz­go­var­ao sa Nang­ i­jem i ob­jas­ nio mu da je za‐­
kaz­ ao po­set­u le­kar­u za to jut­ro. Zav­ is­ no od toga kako će se
ose­ćat­i po­sle te po­set­e vrat­i­će se u kanc­ el­ar­i­ju ili će oti­ći
kući. Nang­ i­je­va uzd­ r­ža­nost nerv­ ir­al­a je Ni­ko­lu, što je bio
samo još je­dan znak pog­ or­šan­ ja njeg­ o­vog emo­ci­o­naln­ og
stan­ ja.

Než­ na pes­ ma trač­nic­ a podsc­ti­la ga je na uspav­ ank­ e koje
mu je maj­ka pev­ al­a kad bi ga nek­ ud­ a vod­ i­la vo­zom, najč­ e‐­
šće u po­set­u tet­ki Itam­ i. Ćeo­ ng je smat­ra­la Itam­ i ses­ trom,
mada je ona u stvar­i bila ro­đen­ a ses­ tra njen­ og pr­vog muža,
jap­ ans­ kog ofi­ci­ra, koji je ubij­en u Sing­ ap­ ur­u za vrem­ e rata.
Tako su se Ćeo­ ng i pu­kovn­ ik Den­ is Lajn­ ir srel­i: za vrem­ e rata
u Sin­gap­ u­ru. Puk­ ov­nik je spa­sio ži­vot Ćeo­ ng i za­lju­bio se u
nju.

Bilo je to vrem­ e opas­ nos­ ti, udal­je­no i pro­ži­vlje­no. Ali Ni‐­
ko­la je mi­slio o tom vrem­ en­ u, dr­žao ga uza se kao ta­li­sman

s ko­jim je mog­ ao da po­bed­ i očaj­an­ je koje je nar­a­stal­o u nje‐­
mu.

Ali, to mu nije ko­ri­sti­lo. Nje­gov bes i nes­ tr­plji­vost prep­ la‐­
vil­i su neo­ d­go­var­a­ju­ći sud u koji je to bio smes­ tio. Prec­ en­ io
je vel­i­či­nu i snag­ u. Žel­eo je sada da bude mi­ran za ovaj raz‐­
go­vor, da ko­ri­sti str­plje­nje, po­klon koji mu je dar­o­val­a majk­ a
da bi shvat­io šta može da urad­ i s gu­bit­kom pamć­ en­ ja. Nije
že­leo da na br­zi­nu do­nos­ i za­ključk­ e. Se­deć­ i sada u rash­ lađ­ e‐­
nom vozu, drht­e­ći od nav­ al­e ad­ren­ al­i­na pla­šio se da je neke
odlu­ke već prer­an­ o don­ eo.

To­kio je bio sreb­ rn i siv. Na sve stra­ne su si­jal­e ne­ons­ ke
rek­ lam­ e u Šinđ­ uk­ u. Oblak­ o­der­i su bili kao pres­ eč­ en­ i u ko­len­ i‐­
ma i trul­i kao zubi sta­rog čov­ ek­ a.

Ord­ i­nac­ i­ja dr Han­ am­ i­ja bila je na dvad­ e­set­om sprat­u
ogro­mnog obla­ko­ders­ kog komp­ leks­ a s hodn­ ic­ i­ma u plek­si‐­
gla­su i unut­ra­šnjim vr­to­vi­ma. Iza iz­gla­čan­ ih, bronz­ an­ ih vrat­a
uzd­ i­za­la su se tri vel­i­ka bela i crna mor­ska kam­ en­ a mal­og
kam­ en­ og vrta.

Ni­ko­la je ček­ ao pola sata u sivo ofarb­ a­noj pro­sto­ri­ji, a
onda je čuo da je rec­ epc­ i­o­nerk­ a pro­zva­la njeg­ o­vo ime.

Dokt­or Han­ am­ i je bio oman­ ji, pun čo­vek, star ne više od
ped­ es­ et­ak go­di­na. Imao je br­ko­ve, čel­ič­no sivu kosu zal­i­za‐­
nu bri­ljant­i­nom. Na sebi je imao beli lek­ ars­ ki mant­il, nav­ u‐­
čen prek­ o ode­la na prug­ e. Or­di­nac­ i­ja je bila puna dima od
ci­ga­ret­ e.

Po­vuk­ ao je po­sled­nji dim, a onda brzo ugas­ io pi­kav­ ac u
već prep­ un­ oj pe­pe­lja­ri. Mahn­ uo je Nik­ o­li da sedn­ e. Po­vin­ o‐­
vao se ran­ ij­e iz­raž­ e­noj Ni­ko­li­noj že­lji i nije puš­ io u njeg­ o­vom
pri­sus­ tvu, ali nije bio sves­ tan da je njeg­ o­va ord­ i­nac­ i­ja to­li­ko
smr­de­la na dim, da je Ni­ko­la čim bi do­šao od njeg­ a kući sve
skid­ ao sa sebe i dav­ ao na čiš­ ćen­ je i pran­ je.

– Dak­ le – reče dr Han­ am­ i – kako ide? – rek­ ao je to na en‐­
gle­skom. Dr Han­ am­ i koji je najr­ad­ i­je za ruč­ ak jeo Big Mek iz
obli­žnjeg Mekd­ o­nalds­ a, smat­rao je sebe vel­i­kim po­zna­vao­ ‐­
cem amer­ič­kog nač­ i­na ži­vot­a i go­vo­ra.

Ni­ko­la sede na sivu, met­al­nu stol­i­cu i za­gle­da se u njeg­ a.

Dr Han­ am­ i se igrao upal­jač­ em, okret­ao ga u krug iz­međ­ u
pal­ca i kaž­ i­pr­sta.

– Pri­met­io sam da ovo nije uob­ i­čaj­e­na po­set­a – otvo­rio je
Ni­ko­lin kar­ton – ovde sve iz­gle­da sjaj­no. Rent­gens­ ki snimc­ i,
la­bo­rat­o­rij­ski te­sto­vi. Ne može da bude bo­lje – pog­ le­dao je
Ni­ko­lu. – Imat­e neki pro­blem?

– Da – reče Ni­ko­la jed­ va se uz­dr­ža­vaj­uć­ i da ne sko­či sa
sed­ i­šta. – To bi mo­glo tako da se naz­ o­ve.

– Hm. A smem li da upit­am u čemu je taj pro­blem? – ne‐­
pres­ ta­no je vr­teo upal­jač, a njeg­ o­vo tamn­ o lice kao da je si‐­
ja­lo.

Nik­ o­la više nije mo­gao da iz­dr­ži da sedi, pa je sko­čio. S
vel­i­kom buk­ om koja je za­prep­ as­ ti­la dr Ha­nam­ i­ja, Nik­ o­la po‐­
di­že met­al­nu ro­let­nu i pri­ti­snu lice uz pro­zor­sko stak­ lo. Ose‐­
tio je mi­ris iz­go­rel­og ben­zi­na.

– Rec­ i­te mi dr Han­ am­ i – reče Ni­ko­la ne okreć­ uć­ i se – da li
ste nek­ ad­ a bili u okru­gu Nara?

Po­sle male pau­ z­ e dr Ha­nam­ i reče:
– Jes­ am, pre čet­i­ri go­di­ne. Po­veo sam ženu na vi­kend u
ban­ ju u Nari. To­ple mi­ner­al­ne kup­ke…
– Onda znat­e kako je tamo lepo.
– Da, svak­ ak­ o. Čes­ to raz­mi­šljam o tome da bi treb­ a­lo da
se vrat­i­mo tamo. Ali, nar­avn­ o nik­ ad­ a nem­ am vrem­ en­ a.
Ni­ko­la se okret­e: nije imao ra­zlo­ga da da­lje bul­ji kroz pro‐­
zor i pro­duž­ av­ a agon­ i­ju.
Dok­to­re, da li ste se nek­ ad­ a za­pi­tal­i kak­ av bi vam ži­vot
bio da više ne mo­že­te da ope­ri­šet­e?
Dr Ha­nam­ i je bio zbu­njen.
– Pa, pri­rod­no kad se penz­ i­o­niš­ em, mo­ra­ću da dig­nem
ruke od ope­rac­ i­ja…
– Ne – reče Ni­ko­la a nes­ tr­plje­nje se oset­i u njeg­ o­vom gla‐­
su – mi­slim kako bi bilo da sada, od­mah, više ne mož­ et­e da
oper­i­šet­e – puc­nuo je pr­sti­ma – samo tako, da vam nes­ tan­ e
te spo­sob­nos­ ti.
– Ne bih mog­ ao da kaž­ em…

– Da vam od­mah kaž­ em, neš­ to bez čega ne mogu da ži‐­
vim to je le­po­ta Nare, gde sam i učio bo­ri­lačk­ e veš­ ti­ne. Nije
to ona le­po­ta koju ste vi­de­li vi i vaša žena kad ste išli da se
kup­ at­e. Ta le­po­ta je obič­na. Ja go­vor­im o lep­ o­ti koju sam na‐­
uč­ io da gle­dam kroz Gec­ um­ ei no mići. Da li znat­e šta je to?
Mes­ eč­ ev­ a staz­ a…

Dr Ha­nam­ i klim­nu glav­ om.
– Nar­avn­ o, čuo sam o tome. Ali nis­ am znao… – neš­ to na
Nik­ o­li­nom licu ili neki gest nat­er­a hir­urg­ a da zač­ ut­i. – Vi ste
dan­ as nek­ ak­ o drug­ ač­ i­ji – reče – šta vam se do­go­di­lo?
Ni­ko­la, oseć­ aj­u­ći kako mu srce udar­a, za­val­i se unaz­ ad i
zag­ le­da se u dr Ha­nam­ i­ja, ali sada je bio pri­ko­van za ivi­cu
sto­li­ce, nag­ i­njao se unap­ red tako da su mu glav­ a i gorn­ ji deo
tela bili veo­ ­ma nap­ e­ti. Pro­tr­ljao je ruke, za­prep­ a­šćen što se
tako zno­je.
Pi­ta­li ste me u čemu je pro­blem pa ću vam reći – reče on
i za­gle­da se u lice dr Ha­nam­ i­ja dok su emoc­ i­je pret­i­le da ek‐­
splo­di­raj­u, sada kad je odlu­čio da se više ne kont­ro­li­še. Po‐­
kaz­ ao je na stra­nu svo­je lo­ba­nje, gde je rana još uvek za­ra‐­
sta­la po­sle ope­ra­ci­je. – Ja više ne mogu da se set­im ni­čeg­ a
od onog­ a što sam nau­ č­ io o bo­ri­lačk­ im veš­ ti­nam­ a. Sve je ne‐­
stal­o, iz­gub­ i­lo se, kao da nik­ ad­ a niš­ ta nis­ am ni znao. Bio
sam bu­dan či­ta­ve noći i pi­tao sam se kako je tako neš­ to mo‐­
glo da mi se do­go­di. I nep­ res­ ta­no sam do­laz­ io na isti od­go‐­
vor, dokt­o­re. To je je­di­ni od­go­vor koji mi se čini ra­zumn­ im –
sko­čio je na noge, a ruk­ am­ a je ste­gao ivi­cu sto­la dr Ha­nam­ i‐­
ja. – Vi i vaš mali skal­pel, kome to­li­ko ver­uj­et­e, urad­ i­li ste mi
to. Ot­sek­ li ste mi suv­ iš­ e vel­i­ki ko­mad, mo­žda ste po­vred­ i­li
neko dra­go­cen­ o tki­vo, ne znam koje. Ali, jed­ i­no što znam to
je da ja nem­ am više seć­ an­ ja i vi ste kriv­ i za to.
U te­škoj ti­ši­ni koja je za­vlad­ a­la dr Han­ am­ i reče na jap­ an‐­
skom:
– Mis­ lim da je sada prav­ i tren­ ut­ak da pop­ i­je­mo čaj.
Kad se čo­vek suo­ ­či s nek­ im teš­ kim pro­ble­mom po­mi­sli
Ni­ko­la vrać­ a se star­im tra­di­ci­ja­ma. Bes ga je ob­uz­ i­mao to­li‐­
kom sil­i­nom da je po­čeo da drht­i. Vi­deo je kako dr Ha­nam­ i

po­zi­va nek­ o­ga prek­ o in­ter­fon­ a i nar­u­čuj­e čaj. Hi­rurg ot­pu­sti
sek­ ret­a­ri­cu koja je unel­a čaj na crn­ om la­ki­ra­nom po­služ­ avn­ i‐­
ku i poče sam da ga pri­prem­ a, ko­ri­steć­ i met­li­cu od tr­ske.
Uzeo je nek­ o­li­ko iseck­ an­ ih zel­e­nih li­sto­va, spu­stio ih u vrel­u
vodu, a onda je met­li­com od tr­ske po­čeo da udar­a po vodi
okreć­ uć­ i si­ćuš­ ne por­cul­ans­ ke šol­ji­ce na sve stra­ne da bi
obez­bed­ io pra­vil­no ko­ri­šćen­ je li­sto­va čaja.

Bilo je neč­ eg umi­ru­ju­ćeg u tom pro­ces­ u. Red, ned­ o­stat­ak
spon­tan­ os­ ti, for­mal­nost, sti­li­zo­van­ i po­kret­i, sve je to vo­di­lo
ka nor­mal­nom – str­plji­vi pro­ces koji se kret­ao od pro­šlo­sti
prem­ a sad­ aš­ njo­sti – ka čvrs­ ti­ni.

Nik­ o­la je ose­ćao da se opuš­ ta, uža­san pri­ti­sak koji se
stvor­io prek­ o noći nes­ taj­ao je kao vaz­ duh iz pro­buš­ en­ e
gume. On se pon­ ov­ o spus­ ti na sto­li­cu.

U tom tren­ utk­ u dr Han­ am­ i po­slu­ži čaj. Kad su obo­ji­ca is‐­
pra­zni­li šo­lji­ce, hir­urg reče:

– A sada idem­ o iz po­četk­ a, rec­ i­te mi sve.

***

– Žel­eo bih da raz­go­var­am­ o o nek­ im de­ta­lji­ma isto­ri­je osum‐­
nji­čen­ og koji su mi sve do sada iz­mi­cal­i – reče dr Muku, čim
se Senđ­ in spus­ tio na sto­li­cu.

Nije bilo uob­ i­čaj­en­ o da dr Muku po­kren­ e ini­ci­ja­ti­vu na
ovim psi­hoa­ n­ al­i­tič­kim ses­ i­ja­ma. Senđ­ in je bio nal­ik na one
čud­ne i zas­ traš­ uj­uć­ e ribe koje žive na dnu mora, koje vide
bez svet­lo­sti i čes­ to nem­ aj­u oči. Znao je bez nek­ ih vid­nih
znak­ o­va da je dr Muku bio na najb­ o­ljem putu da ot­krij­e pra‐­
vu isti­nu.

Senđ­ in je bio ubeđ­ en da je psi­hij­at­ar po­čeo da sumn­ ja da
nema ni­kak­ vog psi­hičk­ i po­rem­ eć­ en­ og sumn­ jivc­ a, ili da je taj
mit­ski sumn­ ji­vac, niko dru­gi nego sam Senđ­ in.

Bilo je nar­avn­ o mnog­ o opas­ nos­ ti u svem­ u tome. Ali, čak
da je i sada Senđ­ in iz­nen­ a­da ustao i pri­znao sve, dr Muku bi
malo šta mo­gao da urad­ i. Nar­avn­ o, njeg­ a je oba­vez­ i­val­a Hi‐­
po­krat­o­va zak­ let­va da ne kaže bilo šta o čemu se razg­ o­var­a‐­

lo u ord­ i­nac­ i­ji. Sen­đin je već pril­i­kom pr­vog sus­ ret­a ja­sno na‐­
gla­sio da će sve in­for­mac­ i­je koje budu iz­men­ jen­ e ovde u or‐­
di­nac­ i­ji biti stro­go po­verl­ji­ve i neće moći da se ko­ri­ste van
pro­sto­ri­je u ko­joj su iz­go­vor­en­ e.

Dr Muku se spremn­ o – sad kad je mi­slio o tome re­kao bi
ble­sav­ o – slo­žio sa tim, kao što je Senđ­ in i oček­ i­vao. Sada je
nji­hov­ a veza do­bi­la novi smer i, prem­ a Senđ­ i­nov­ om mi­šlje‐­
nju, sve uz­bu­dlji­vi­je di­menz­ i­je. Po­sto­ja­la je fina bor­ba za
prev­ last koja se stva­ra­la iz­međ­ u njih dvo­ji­ce, neka vrs­ ta li­ni‐­
je koja je još bila neo­ ­dređ­ e­na i koja se prem­ a tome men­ jal­a.

Bilo je to kao da je ži­veo na sam­ oj ivi­ci amb­ i­sa, dok je dr
Muku svoj­im pu­načk­ im ru­či­cam­ a za­tez­ ao ko­nop­ ac oko nje‐­
go­vog vrat­a, dok su se dva muš­ karc­ a okret­al­a jed­ an oko
drug­ og u smr­to­nos­ nom ple­su. Senđ­ in ose­ti da ga ovak­ vo
raz­mi­šlja­nje uzb­ u­đu­je i da mu ud po­staj­e tvrd. Puls u slep­ o‐­
očn­ ic­ am­ a tuk­ ao mu je kao lud u rit­mu njeg­ o­ve uzav­ rel­e krvi.
Ova vrs­ ta let­al­ne igre bila je ono zbog čega je on ži­veo.

– Na pri­mer – reče dr Muku – kak­ vo je vas­ pi­ta­nje sumn­ ji‐­
vac dob­ io? Da li mu je po­ro­di­ca bila norm­ aln­ a?

– Šta zna­či nor­mal­na? – Senđ­ in nije mo­gao da sak­ rij­e ton
prez­ i­ra u svom gla­su. – Zar psi­hol­o­gi­ja ne od­ba­cuj­e ter­min
norm­ al­an kao laž­ an?

– Mo­žda ga psi­hol­o­gi­ja od­ba­ci­je – reče dr Muku ozbilj­nim
to­nom – ali psi­hot­er­ap­ i­ja ne može da ga od­ba­ci. Sve zav­ is­ i –
on se osmehn­ u Senđ­ i­nu tako zna­lačk­ i da je ovaj mog­ ao da
shvat­i da to može da zna­či samo jed­no: »Vi bi­ste bar mo­ra­li
to da zna­te. Vi nis­ te nor­mal­ni Senđ­ i­ne, zar ne?«, ali dr Muku
je nas­ tav­ io ljub­ az­ no: – Od mnog­ ih stva­ri i vi ste u prav­ u. U
ap­strakt­nom smis­ lu – to je sta­ti­stič­ki do­kaz­ a­no po­sto­ji uvek
neka norm­ a. Ipak, stvar­ni svet je drug­ a­či­ji; čes­ to se do­ga­đa
da psi­ho­za ima ko­ren­ e u ran­ om ži­vot­u u po­ro­di­ci. A sada za
cilj naš­ eg raz­go­vor­a mo­žem­ o da ko­ri­sti­mo reč norm­ al­an, jer
sam ja sprem­ an da se za­kun­ em da naš sumn­ ji­vac nije imao
nor­maln­ o det­inj­stvo i da nije norm­ aln­ o rast­ao.

Senđ­ in se nagnu unap­ red.
– Na koji na­čin?

Dr Muku slež­ e ra­men­ i­ma.
– Mo­žda mu je majk­ a bila kurv­ a, ili je on ver­o­vao da je
nap­ u­šten na neki nač­ in. Otu­da njeg­ o­va op­ses­ i­ja sa Ki­jo­hi­me
ili de­mons­ kom že­nom – dr Muku opet slež­ e ra­men­ i­ma. Sed­ e‐­
li su u mal­oj ord­ i­nac­ i­ji, dr Muku je bio leđ­ i­ma okren­ ut pro­zo‐­
ru pa mu je lice bilo u po­lus­ enc­ i. Zbog te meke svet­lo­sti lice
kao da mu je bilo nač­ i­nje­no od uglač­ an­ og cem­ ent­a. – Naš
sumn­ ji­vac je mož­ da čak ga­jio inc­ es­ tuo­ ­zne nam­ er­e prem­ a
maj­ci. Oseć­ an­ je kri­vi­ce mo­glo je da bude suv­ iš­ e teš­ ko za
psi­hu de­te­ta koje se raz­ vi­ja. Sas­ vim je pri­rod­no što je žel­eo
da se otres­ e tih než­ el­je­nih ose­ćan­ ja iz­bac­ uj­uć­ i ih iz sebe
okren­ uvš­ i se u neš­ to dru­go, u zlo koje je vi­deo nas­ tan­ jen­ o u
svak­ oj ženi. On bez sum­nje ver­uj­e da je njeg­ o­va majk­ a pro­u‐­
zro­ko­val­a ta seks­ ua­ ln­ a oseć­ an­ ja – oči dr Muk­ ua si­jal­e su iza
okrug­ lih nao­ ­čar­a. – Da li vam to neš­ to go­vor­i? Da li vam je
neš­ to u tome po­znat­o?
– Ot­kud­ a bih ja to znao? – reče Senđ­ in mirn­ o.
– Pa vi više znat­e o sumn­ jivc­ u od mene.
– Mis­ li­te? – Senđ­ in po­di­že obr­ve. – Po­či­njem da se pi­tam
da li bilo ko od nas zna dov­ olj­no o njem­ u.
Dr Muku se pom­ ač­ e u stol­i­ci.
– Zaš­ to to go­vo­ri­te Senđ­ in–sane?
– Pa, zbog jed­ne stva­ri, mi­ste­ri­je seks­ a. Ko­li­ko ja znam
sumn­ ji­vac nije sil­o­vao nij­ed­nu žrt­vu.
– Mada su sve bile žene, da, tako je.
– Da, sve su bile žene – lag­ ao je Senđ­ in.
– Sve su bile mla­de i lepe – reče dr Muku kli­maj­uć­ i gla‐­
vom na ono što je rek­ ao Senđ­ in. – Pa, ali mora da je bli­zu
tome. Vrlo bli­zu. Samo je pi­ta­nje vrem­ en­ a kad će po­čet­i da
pro­si­pa seme po nji­ma – dr Muku se za­gle­da u Senđ­ i­na kao
da je on taj koji će to rad­ i­ti usko­ro – vi­di­te, naš pri­jat­el­j mora
da mi­sli da je eja­kul­ac­ i­ja isto što i po­vla­čen­ je okid­ ač­ a. On će
svoj ejak­ ul­at shvat­a­ti kao met­ke.
Senđ­ in je sed­ eo nep­ o­mič­no.
– Veo­ ­ma ste si­gurn­ i u ono što go­vor­i­te, dokt­o­re.
Dr Muku slež­ e ra­men­ im­ a.

– Ni­šta nije si­gur­no na mom po­lju, Senđ­ in–sane. Ja samo
po­kuš­ av­ am da do­đem do nek­ ih za­ključ­ ak­ a. Kao de­tekt­iv ja
pa­žlji­vo hod­ am među ruš­ ev­ i­nam­ a psi­he. Ja se po­naš­ am slič‐­
no vama kad se nađ­ et­e na mes­ tu zlo­či­na. Oboj­i­ca tra­ži­mo
do­kaz­ e koji će nam do­pus­ ti­ti da do­đe­mo do toga ko je i za‐­
što iza­zvao tra­ged­ i­ju. Da bi­smo reš­ i­li mi­ster­i­ju, mi ne okle‐­
vam­ o da po­nek­ ad ver­u­jem­ o u neš­ to u što ne bi treb­ a­lo da
ver­ uj­e­mo.

Senđ­ in je prep­ o­znao pra­vac u kome se sada kret­ao nji­hov
raz­go­vor. Ne samo da je dr Muku po­čeo njeg­ a da is­pi­tuj­e,
umes­ to da bude drug­ ač­ i­je, već je psi­hi­ja­tar di­rektn­ o uvlač­ io
Senđ­ i­na u raz­go­vor. »Mi smo obo­je…« »Zar i vi sami po­ne‐­
kad­ a…« Bio je to met­od koji je ko­ri­stio mud­ ar isled­nik da na‐­
ved­ e osumn­ ji­čen­ og da go­vor­i isti­nu i da ja­sno od­go­var­a na
njeg­ o­va pi­tan­ ja.

Senđ­ in reče:
– Ot­krio sam da je ned­ o­sta­tak po­ver­en­ ja sjaj­an u fil­mov­ i‐­
ma i knjig­ a­ma gde aut­or kont­ro­li­še sudb­ i­nu svih ličn­ os­ ti.
Dr Muku nak­ riv­ i gla­vu i zag­ le­da se is­pi­ti­vačk­ i u Senđ­ i­na.
– Ali zar nije isto u stvarn­ om ži­vot­u? Ži­vot kont­ro­li­še našu
kar­mu. Jas­ no je da naša sudb­ i­na nije u naš­ im ru­kam­ a.
Senđ­ in se osmehn­ uo. Ravn­ ot­ež­ a moći po­mal­o se po­re‐­
met­i­la. Što je više dr Muku nas­ ta­vljao svo­je is­pi­ti­van­ je sve je
bio si­gurn­ ij­i u sebe, sve više je ot­kriv­ ao svoj­u strat­eg­ i­ju i što
je man­ je pret­io po­staj­ao je sve man­ je gos­ po­dar si­tua­ c­ i­je.
»Vrem­ e je« – po­mi­sli Senđ­ in – »da još više oba­ves­ tim dr
Muk­ ua«.
– Muku–san – reče on – da li ste ne­kad­ a čuli za Kši­ru?
– Ni­sam. Mis­ lim da ni­sam.
– Kši­ra je oblik ment­al­ne i fi­zič­ke di­sci­pli­ne – reče Senđ­ in
– ali ona je sveo­ ­buh­ vatn­ ij­a nego sama fi­lo­zo­fi­ja. Ona je sop‐­
stve­na rea­ ln­ ost. Kši­ra je je­zik zvuk­ a svet­lo­sti u stal­nom na‐­
sta­vlja­nju.
Dr Muku trep­nu.
– Mol­im?

Senđ­ in zap­ a­li ci­ga­ret­u, ali kao da nije vuk­ ao dim, kao da
je nije čes­ to pri­nos­ io usnam­ a.

– Nas­ ta­vljan­ je zvuk­ a–svet­lo­sti – po­nov­ io je Senđ­ in – sva‐­
kak­ o ste čuli za ki, skri­ven­ u energ­ i­ju svih stvar­i i bića. Imaj­u
je lju­di, ži­vo­ti­nje, more, šume, sama ze­mlja. Kši­ra sens­ ei je
ot­krio neš­ to zna­čaj­no, a to je da po­sto­je raz­ni obli­ci kia.
Upo­znavš­ i ih i po­red­ avš­ i ih u ser­i­je, može da se stvor­i
ogromn­ a snag­ a psi­hič­ke i fiz­ ič­ke energ­ i­je.

Senđ­ in je vi­deo da je dr Muku skept­i­čan. To nije bilo iz­ne‐­
nađ­ u­juć­ e. Kad se rad­ i­lo o ljud­skom umu, dr Muku je bio za‐­
tvo­ren u krug­ u mod­ er­ne anal­i­tič­ke mi­sli. On je, prem­ a Sen‐­
đi­nov­ om mi­šlje­nju bio pat­et­ič­ni bo­ga­lj, nes­ po­so­ban da shva‐­
ti bilo šta sem onog­ a što je učio u ško­li.

– Ono što treb­ a znat­i o Kši­ri – reče Senđ­ in iz­nen­ ad­ a se
nagnuvš­ i unap­ red – je da je ona bez­gra­ničn­ o pri­menl­ji­va.

Po­vuk­ ao je dim iz svoj­e ci­gar­et­e i ona poče da se usi­jav­ a,
a pep­ eo joj je bio čudn­ o pla­vič­ as­ to–beo.

Senđ­ i­nov­ a leva ruka po­kri lice dr Muk­ us­ a pre nego što je
ovaj mo­gao da rea­ g­ u­je. Senđ­ i­nov pal­ac ski­de Muk­ uo­ ­ve nao­ ‐­
čar­e s nosa.

Senđ­ in tada zab­ o­de usij­a­ni vrh svo­je ci­gar­et­e pra­vo u
Muk­ uo­ ­vo levo oko. Nje­go­va leva ruka s pr­sti­ma raš­ i­ren­ im
kao pa­uk­ o­vi pip­ci prek­ o dokt­o­ro­vog lica, dr­ža­la je ovog pri‐­
ko­van­ og na mes­ tu.

Ruke dok­to­ra Muk­ ua uzal­ud su udar­al­e po Senđ­ i­nu dok je
fos­fo­rom pre­pa­ri­ra­na ci­ga­ret­a ugor­ev­ al­a sve dub­ lje u njeg­ o‐­
vu očnu dup­ lju. Po­čeo je da za­vij­a, bio je to čud­ an glas koji
je do­la­zio od ne­kud­ a iz du­bi­ne njeg­ o­vog grla.

Po­smat­ra­juć­ i ga, kao da je sli­ka na TV ekran­ u, Senđ­ in se
osmehn­ u.

– Sumn­ ji­vac – reče Senđ­ in u uvo dr Muk­ ua – nije samo
ubi­jao žene. Mlad­ e žene, lepe žene – sada je ga­đao psi­hij­a‐­
tra njeg­ o­vim reč­ i­ma. – Po­greš­ i­li ste, dokt­o­re. Po­greš­ i­li ste
kad sam ja u pi­tan­ ju, po­greš­ i­li ste i sa svim osta­lim. – Ose‐­
ćao se užas­ an smrad koji je do­laz­ io iz dr Muk­ ua. Senđ­ in ra‐­

sta­vi usne i iz­međ­ u njih se po­ja­vi je­zik, koji se bla­go izvi na‐­
go­re, pa nad­ o­le, kao da oseć­ a taj mi­ris. Bio je to mi­ris smr­ti.

Senđ­ in se zag­ le­da u ši­rom otvo­ren­ o de­sno oko dr Muk­ ua
koje se kao ludo okret­al­o u dup­ lji. Suze su se sli­val­e iz tog
oka. Senđ­ in ih obri­sa jed­nim pr­stom. Zen­ ic­ a je bila tako raš­ i‐­
ren­ a kao da je psi­hij­at­ar bio dro­gi­ran. Senđ­ in je že­leo da mu
dr Muku kaže kak­ av je ose­ćaj kad neko ose­ća bol i strah.
Njeg­ ov anal­i­tič­ki mo­zak mo­gao je da ras­ ta­vi bes od tih ose‐­
ćan­ ja i mo­gao bi da ih opi­še.

– Muku–san, šta je to? – pi­tao je Senđ­ in. – Šta vam se to
do­gađ­ a?

Či­tav svet se nal­az­ io u tom jed­nom uplak­ an­ om oku, koje
je de­fi­ni­sal­a ago­ni­ja, koje je sad­ r­žav­ al­o sve saz­ nan­ je svet­a u
tren­ utk­ u pri­bli­ža­van­ ja smrt­i.

Onda se to oko fik­si­ral­o na neš­ to što čak ni sam Senđ­ in
nije mo­gao da vidi.

Dr Muku iz čije se gla­ve još pu­ši­lo, jer je fosf­or sag­ o­rev­ ao
u njeg­ o­voj lo­ba­nji sada je le­žao zav­ al­jen na leđa i del­o­vao je
nek­ ak­ o smir­en­ o. Bar je Senđ­ in mi­slio da tako del­uj­e.

Senđ­ in po­segn­ u prek­ o leša, otvo­ri prvu fi­jo­ku sto­la. Jek‐­
nuo je i iz­vuk­ ao mini mag­net­o­fon iz fi­jo­ke. Tra­ka se po­lak­ o
okret­al­a, ver­no be­lež­ e­ći svak­ u reč, svak­ i zvuk koji se čuo u
ord­ i­nac­ i­ji. Senđ­ in je po­sumn­ jao da je dokt­or po­čeo da snim­ a
nji­hov­ e raz­go­vo­re od onog tren­ utk­ a kad mu je sam dao do‐­
volj­no in­di­ci­ja da bi on lič­no mo­gao da bude taj sumn­ ji­vac o
kome su gov­ o­ri­li.

Senđ­ in pri­ti­snu dug­me za za­us­ ta­vljan­ je, sta­vi mag­net­o‐­
fon u džep. Onda je po­gle­dao u dr Muk­ ua.

– Ni­kad­ a neć­ et­e sa­znat­i ko­li­ko ste po­greš­ i­li – reče.
Zag­ le­da se svo­jim du­hovn­ im oči­ma u seć­ an­ je i poče da
se seća svih zbi­van­ ja po­sle svak­ e preds­ ta­ve »Mus­ um­ e Do‐­
đo­đi­ja« u Kab­ u­ki tea­ t­ru. Seć­ ao se kako bi vod­ io dev­ oj­ku s
ko­jom je iza­šao na skup­ u več­ er­u, kako bi je ohrab­ ri­vao da
raz­go­var­aj­u o psi­hol­o­škim aspekt­i­ma dva glavn­ a lika. I kako
bi onda za­do­vo­ljan tim raz­go­vo­rom, kao nek­ im aper­i­ti­vom,

po­čeo da se pri­prem­ a za glav­nu stvar, bol­nu, la­ga­nu, spo­ru,
erot­sku di­scip­ li­nu umir­an­ ja.

Senđ­ in spu­sti za­ves­ e da za­klon­ i sunc­ e, nagnu se, lup­nu
leš po ra­men­ u. Na neki nač­ in po­mi­slio je baš mi je žao što dr
Muku više ne može da od­go­var­a na moja pi­tan­ ja. Ali, dr
Muku je treb­ al­o da oba­vi još jed­nu – mnog­ o važ­ ni­ju – uslug­ u.

***

Bilo je sas­ vim jas­ no da mu dr Ha­nam­ i ne ver­uj­e. Nik­ o­la je
zav­ r­šio iz­lag­ an­ je, po­čev od čudn­ og ose­ćan­ ja nel­a­god­nos­ ti
koje je oseć­ ao u bol­ni­ci pos­ le ope­rac­ i­je, njeg­ o­vog nap­ o­ra da
uklon­ i post­o­pe­rat­iv­ni bol, sve do do­ga­đaj­a od pre dvad­ es­ et i
čet­i­ri časa, što je nes­ umn­ ji­vo do­kaz­ a­lo da je iz­gu­bio Gec­ u‐­
mei no mići i sve drug­ e veš­ ti­ne vez­ a­ne za bo­ri­lač­ku umet‐­
nost koje je uz mnog­ a odri­can­ ja učio tok­ om go­di­na.

Dr Han­ am­ i se zav­ al­i u stol­i­ci, prep­ le­te pr­ste i reče odluč‐­
no:

– Ali dra­gi moj go­spo­di­ne Laj­nir, ono što go­vo­ri­te i čega
se pla­ši­te, je jed­nos­ tavn­ o nem­ og­ u­će. Vi mo­že­te da mi­sli­te
da ste iz­gu­bi­li neke spo­sob­nos­ ti, ali ja vas uver­av­ am da ih
nis­ te iz­gub­ i­li.

Iz­vuk­ ao je rentg­ ens­ ke snimk­ e iz Ni­ko­li­ne fas­ cik­ le, nam­ e‐­
stio ih na osvet­lje­ne bok­so­ve na zidu iza svog sto­la. Upal­io
je svet­lost u bok­so­vi­ma.

– Pog­ le­daj­te ovam­ o – rek­ ao je i po­kaz­ ao jed­nu senk­ u – tu
je lež­ ao tum­ or. Vi­di­te lepo li­nij­e. – Onda je obra­tio njeg­ o­vu
paž­ nju na drug­ i sni­mak. – A ovo je sni­mlje­no po­sle oper­a­ci‐­
je. Kao što vid­ i­te sav­ rš­ en­ o se sve uklap­ a. Niš­ ta ni­smo di­ra­li
van tu­mo­ra. Ne mož­ et­e da sumn­ jat­e u naš rad, go­spo­di­ne
Lajn­ ir.

– Pa šta se onda dog­ o­di­lo, dokt­o­re?
Dr Ha­nam­ i je raz­mi­šljao neko vrem­ e o tome. Uga­sio je
bok­so­ve, sklon­ io snim­ke, vrat­io ih u fas­ ci­klu. Onda je za­tvo‐­
rio fa­scik­ lu i plje­snuo ruk­ om po njoj.

– Te­ško je biti si­gur­an u ovim sluč­ aj­e­vim­ a, ali iz­gle­da da
ne treb­ a pi­tat­i šta vam se do­go­di­lo nego šta vam se sada
do­ga­đa – dr Han­ am­ i se ohrab­ ru­juć­ e osmehn­ uo. – Po­sle teš­ ke
ope­rac­ i­je ove vr­ste nije neo­ ­bič­no da pa­ci­jent počn­ e da sum‐­
nja da mu je ot­seč­ en i ko­mad zdra­vog tki­va sa tu­mo­rom –
gurn­ uo je mali blok prem­ a njem­ u, nap­ i­sao je ime i broj tel­e‐­
fo­na. Otc­ ep­ io je pa­pi­rić i dao ga Ni­ko­li.

– Šta je to?
– Dr Muku je najb­ o­lji na po­lju psi­hot­er­a­pi­je, go­spo­di­ne
Laj­nir. Njeg­ o­va or­di­nac­ i­ja je prek­ o…
– Mi­sli­te da mi je to po­trebn­ o? – Nik­ o­la je pi­tao ne ver­uj­u‐­
ći. – Psi­hi­jat­ar?
– S ob­zi­rom na vaše sad­ a­šnje sta­nje, mi­slim da bi bilo sa‐­
svim u redu…
– Ni­ste još sas­ vim si­gurn­ i u to, dokt­o­re? – Ni­ko­la nije hteo
tako lako da se pred­ a. – Neko, mo­žda baš vi, urad­ io je neš­ to
sa mnom dok sam bio na oper­a­ci­o­nom sto­lu. Po­bo­gu rec­ i­te
mi šta se dog­ o­di­lo!
– Laj­nir–san, mo­rat­e da se smir­i­te – reče dr Ha­nam­ i, po­či‐­
njuć­ i još jed­nom star­i ri­tu­al da bi ote­rao sav­ rem­ en­ e dem­ on­ e
koji su nas­ el­ja­val­i njeg­ o­vu ord­ i­nac­ i­ju – te eks­ plo­zi­je gnev­ a
ne čine vam do­bro. Kad se po­vrat­i­te u norm­ aln­ o stan­ je, sve
ćete vi­de­ti mno­go ja­sni­je.
– Neć­ et­e da mi kaž­ e­te, jel’da?
– Laj­nir–san, uver­a­vam vas da nem­ am šta da vam kaž­ em
– po­nov­ o je bac­ io po­gled na do­kum­ ent­a­ci­ju koju je sak­ up­ io o
Nik­ o­li – vaša oper­ac­ i­ja je uspel­a u svak­ om smi­slu. Što se tiče
vaš­ ih te­go­ba, ja ne mogu da nađ­ em med­ i­cins­ ko oprav­da­nje
za njih…
Dr Ha­nam­ i je za­stao. Po­gle­dao je na mes­ to gde je do ma‐­
lo­pre sed­ eo Nik­ o­la Lajn­ ir, ali ovog više nije bilo u or­di­nac­ i­ji.

***

Nik­ o­la je sas­ vim iz­gu­bio veru. U jed­nom nev­ er­o­vatn­ o ja‐­
snom tren­ utk­ u shvat­io je da je sve njeg­ o­vo učen­ je i tren­ ir­a‐­

nje bilo uzal­ud­no. Shvat­io je da bez Gec­ um­ ei no mi­ćia nije
niš­ ta. Njeg­ ov duh je sada nes­ tao jer mu je bilo onem­ o­guć­ e‐­
no da bude int­i­man sa svet­om oko sebe, snag­ a ga je nap­ u‐­
šta­la. Bio je usk­ rać­ en za vezu s univ­ erz­ um­ om koja ga je odr‐
žav­ al­a u najb­ ol­ni­jim tren­ uc­ i­ma, koja mu je po­mag­ a­la da se
odr­ži kao po­slov­ni čo­vek i kao gla­va po­ro­di­ce. Sada se ose‐­
ćao kao bro­do­lom­nik koga su tal­a­si iz­ba­ci­li na neku nep­ o‐­
znat­u i nep­ ri­ja­telj­sku obal­u.

Mi­slio je na svo­ju maj­ku Ćeo­ ng. Znao je da po­sto­ji samo
jed­na stvar koju sada može da urad­ i. U mi­sli­ma se preb­ a­cio
unaz­ ad u vrem­ en­ u u onu stra­šnu 1963. go­di­nu, kada se bez‐­
nad­ e­žno zal­jub­ io u Juk­ io i tako iza­zvao mr­žnju svog ro­đa­ka
Sa­i­goa.

»Ni­ko­la« – rek­ la mu je Ćeo­ ng – »tvoj deda, So–Peng bio je
vrlo mud­ ar čov­ ek. On je bio taj koji je rek­ ao da čov­ ek ni­kad­ a
nije zai­­sta sam u Azi­ji«. Ćeo­ ng je do­nel­a ba­karn­ u kut­i­ju. Ni‐­
ko­la je vid­ eo tu kut­i­ju već jed­nom ra­ni­je, kad mu ju je po­ka‐­
zao njeg­ ov otac. Bilo je to neš­ to što su nas­ le­di­li od dede So–
Peng­ a. Na la­kir­a­nom i ukraš­ en­ om po­klop­cu bio je vel­i­čan‐
stven­ i zmaj u zag­ r­lja­ju sa tig­ rom.

Paž­ lji­vo, sko­ro po­bo­žno, Ćeo­ ng je otvo­ri­la kut­i­ju. Unut­ra
su bila čet­i­ri reda bli­sta­vih smar­agd­ a. Bilo ih je ukupn­ o pet‐­
nae­ st.

»Mo­žeš da upo­treb­ iš šest smar­agd­ a« – rek­ la je ona tada
– »mo­žeš da ih pret­vo­riš u nov­ ac, ako tvo­ja po­treb­ a bude
veo­ ­ma jaka. Nek­ ad­ a je bilo de­vetn­ ae­ st smar­agd­ a u kut­i­ji. Je‐­
dan je pro­dat, da bi se kup­ i­la ova kuća«. – Dub­ o­ko je udah‐­
nul­a. – »Nik­ ad­ a ne sme da bude man­ je od dev­ et dij­am­ an­ at­a
u ovoj kut­i­ji. Ni­kad­ a. Bez ob­zi­ra koji je ra­zlog, ne smeš da
ko­ri­stiš više od šest di­jam­ an­ at­a«.

Nik­ o­la se seć­ ao majč­ i­nih reči.
»Kao što znaš, Nik­ o­la, moj otac, So–Peng, dao je meni i
tvom ocu ovu kut­i­ju kad smo odla­zi­li iz Sing­ a­pur­a. To je mi‐­
stič­na kut­i­ja. Ona ima određ­ e­ne moći« – za­sta­la je kao da
čeka… – »Vi­dim da se ne osmeh­ uj­eš. Do­bro. Ja ver­uj­em u
moć ove kut­i­je, u moć de­vet smar­ag­da, kao što je ver­o­vao i

So–Peng. On je bio sjaj­an i mud­ ar čov­ ek, Nik­ o­la. On nije bio
bu­dal­a. On je znao da na azij­skom kont­i­nent­u po­sto­je mno‐­
ge stva­ri i pri­li­ke koje ne mogu da budu pod­vrg­nut­e lo­gič­noj
anal­i­zi: neš­ to što mož­ da ne pri­pad­ a sav­ rem­ en­ om svet­u. One
pot­pa­daj­u pod drug­ u vrs­ tu za­ko­na: one su van vrem­ en­ a« –
než­ no se osmehn­ ul­a. – »To i ja ver­uj­em. Ako i ti ver­uj­eš onda
će moć koja će ti biti po­treb­na jed­nog dana, biti u ovoj kut­i‐­
ji«.

Ni­ko­la je ver­o­vao u nas­ leđ­ e svog dede, u moć pet­nae­ st
smar­ag­da u mi­stič­noj kut­i­ji. Sklo­nio je to bla­go, sa­krio ga u
svo­joj kući, kad su se on i Jus­ ti­na vrat­i­li u Jap­ an. Na tren­ ut­ak
je nam­ er­av­ ao da nik­ ad­ a ne ko­ri­sti smar­ag­de, ali hteo je da
budu uz njeg­ a, mog­ ao je da oset­i nji­hov puls u svom srcu,
kao što neko ose­ća da sunc­ e zag­ rev­ a kožu.

Od­jed­nom je shvat­io da mora da stig­ne što pre kući.
Sada mu je bilo jas­ no da je doš­ ao tren­ ut­ak da pro­ver­i mag­ i­ju
smar­agd­ a i da je pu­sti da de­luj­e.

Bilo je jas­ no da ako je on bio Širo ninđ­ a, za to nije mog­ ao
da bude od­go­vo­ran dr Ha­nam­ i, jer on nije mog­ ao da bude
kriv za gub­ i­tak njeg­ o­vog pam­ćen­ ja: to uop­šte nije bio med­ i‐­
cins­ ki pro­blem. Sko­ro da se okren­ uo kad je to shva­tio, i oti‐­
šao do dr Ha­nam­ i­ja da se izvi­ni, ali je bio suv­ iš­ e ob­uz­ et sop‐­
stven­ im strah­ om.

Neg­ de u To­kij­u je imao nep­ ri­ja­te­lja, nek­ o­ga ko je imao ta‐­
kvu moć da je to prev­ az­ i­laz­ i­lo svač­ i­ju maš­ tu. Ko bi to mog­ ao
da bude? Zaš­ to je bio ne­mo­ćan? Zaš­ to je po­stao Širo ninđ­ a?

Nik­ o­la, drht­e­ći, zam­ i­sli sebe u okvir­i­ma svog noćn­ og ko‐­
šmar­a i stres­ e se. Zam­ i­šljao je da će moć smar­ag­da moći da
ga spa­se da ne po­to­ne u bez­boj­nu paru iz svog sna. Da ne
padn­ e i ne udav­ i se. Jed­ an njeg­ ov deo mož­ da je čak i sum‐­
njao da je njeg­ ov deda So–Peng znao da će doći taj dan pa
ga je i pri­pre­mio za to i obez­bed­ io je sve da on do­bi­je kut­i­ju
sa smar­ag­di­ma na vrem­ e, baš kao što su je u prav­ o vrem­ e
do­bi­li Če­ong i Puk­ ovn­ ik.

So–Peng. Ćeo­ ng mu je do­sta pri­čal­a o svom ocu, ali sada
kad je po­čeo da raz­mi­šlja o njem­ u, Nik­ o­la je shvat­io kako u

stva­ri malo zna o tom čo­vek­ u i njeg­ o­vom ži­vot­u. Mnog­ o je
više znao o eng­ le­skim ro­di­te­lji­ma svog oca. Nje­gov deda je
bio lond­ ons­ ki bank­ ar, pri­padn­ ik sredn­ je klas­ e, veo­ ­ma po‐­
šten, do­sto­jans­ tven. Baka mu je bila bo­gat­a Jev­ rejk­ a koja
upr­kos novc­ u, nik­ ad­ a nije bila pri­hvać­ en­ a u eng­ le­skom dru‐­
štvu. Imal­a je tam­nu kosu, ze­le­ne oči, bila je tem­pe­ram­ ent‐­
na, rad­ o­znal­a i veo­ ­ma pa­met­na. Imal­a je dva sina, od ko­jih
je jed­ an, Vi­li­jem, umro od vel­i­kih bo­gi­nja. Tri go­di­ne kas­ nij­e,
u zimu 1915. god­ i­ne, ona je ro­di­la Den­ i­sa, Nik­ o­li­nog oca.

Ni­ko­la je bio to­li­ko ob­uz­ et mi­sli­ma o pro­šlo­sti, da nije pri‐­
met­io mlad­ u ženu koja je išla prem­ a ord­ i­nac­ i­ji dr Ha­nam­ i­ja,
iz koje je on uprav­ o iza­šao. Su­dar­i­li su se, mada je ona po­ku‐­
šal­a da ko­rakn­ e u stra­nu u po­sled­njem tren­ utk­ u. Zap­ rep­ a‐­
šćen, Nik­ o­la se izvi­nio i kren­ uo prem­ a lift­o­vim­ a.

– Laj­nir–sane!
Okren­ uo se i vid­ eo da ga mlad­ a žena prat­i.
– Vi ste Ni­ko­la Laj­nir.
Nije bilo pi­tan­ ja u njen­ im reč­ i­ma: ona je to znal­a. On reče
da je­ste.
– Zdrav­ o. Ja sam Tomi. Nar­edn­ ik det­ek­tiv iz Odelj­ka za
ubis­ tva To­kij­ske po­li­ci­je – po­kaz­ a­la mu je svoj­e is­prav­ e koje
je on po­gle­dao s in­te­res­ o­van­ jem i ra­do­znal­o­šću s ko­jom je
gle­dao nas­ lo­ve u nov­ in­ am­ a.
– Do­bar dan, mis Jaz­ av­ a – reče on – ot­kud­ a to da znat­e ko
sam?
– Traž­ im vas, go­spo­di­ne Lajn­ ir.
– Za­i­sta. Mož­ da bi­smo mog­ li da raz­go­var­am­ o u neko dru‐­
go vrem­ e. Sada baš nije tren­ ut­ak…
Vra­ta lift­a se otvo­ri­še. Nik­ o­la uđe. Tomi uđe za njim.
– A, upor­ni ste – reče Nik­ o­la. Njeg­ o­ve mi­sli su bile da­lek­ o
od Tomi Jaz­ av­ e i onog­ a što je ona žel­e­la od njeg­ a. Bez ob­zi­ra
šta je to bilo to je mo­glo da sa­ček­ a.
– Uporn­ ost je jed­na od di­sci­pli­na koje se uče na Akad­ e­mi­ji
– reče Tomi.
Ako je Nik­ o­la to shvat­io kao šalu nije po­kaz­ ao da je to
tako shvat­io. Sve što je sada žel­eo bilo je da se spus­ ti do pri‐­

zem­ lja i ode odav­de.
– Mogu da pri­hvat­im da ovo nije do­bro mes­ to ni do­bro

vrem­ e za vas – reče Tomi – ali ja mor­am da od­mah raz­go­va‐­
ram s vama.

Ni­ko­la pri­me­ti da u ruci gu­žva neki ko­mad pa­pi­ra. Odvi
ga i vide da je na pa­pi­ru dr Han­ am­ i nap­ i­sao ime i tel­ef­on dr
Muk­ ua, psi­hij­a­tra. Pi­tao se na krat­ko zaš­ to nije nap­ i­sao i
adres­ u. Onda je vid­ eo broj ord­ i­nac­ i­je i shvat­io je da dr Muku
ima or­di­nac­ i­ju u is­toj ogromn­ oj zgra­di. »Baš zgod­no« – po‐­
mi­slio je. Pi­tao se ko­li­ko li pa­ci­jen­ at­a oni iz­men­ jaj­u u toku
dana. Mis­ lio je o dvo­ji­ci lek­ ar­a kao o igra­či­ma ten­ is­ a koji ša‐­
lju pa­ci­jent­e kao lop­ti­ce levo–des­ no prek­ o mrež­ e. Bes­ no za‐­
rež­ avš­ i on zgu­žva pap­ i­rić i pret­vo­ri ga u lop­ti­cu koju baci o
met­al­ni zid lif­ta.

– Go­spo­di­ne Lajn­ ir…
Vrat­a ogro­mnog lif­ta se otvo­ri­še. U pro­stra­nom holu vid­ e‐­
la se ogromn­ a skulpt­ur­a od crn­ og kam­ en­ a, vod­ o­pa­da i zel­e‐­
nih bi­lja­ka. Nik­ o­la po­ju­ri nap­ o­lje.
Tomi se saže i po­di­že zguž­ van­ i ko­mad­ ić pap­ i­ra. Imal­a je
samo tren da baci po­gled na pap­ i­rić pre nego što je po­žur­i­la
za njim. Uhvat­i­la ga je na aut­o­mats­ kim vrat­i­ma. Vrat­a su
bila bronz­ an­ e boje tako da sunč­ ev­ i zra­ci nisu pro­di­ral­i u hol.
– Go­spo­di­ne Lajn­ ir, mo­lim vas…
– U neko dru­go vrem­ e nar­ed­nič­ e Jaz­ a­va – reče Nik­ o­la i
pro­đe kroz vra­ta.
Na ulic­ i Tomi odluč­no reče:
– Mor­am od­mah da go­vor­im s vama. Radi se o ži­vot­u i
smr­ti. Vaš­ em ži­vo­tu. I vaš­ oj smr­ti. – Ovo je bilo reč­ en­ o s to­li‐­
ko ubeđ­ e­nja da je on zas­ tao i ona je to od­mah is­ko­ri­sti­la. –
Hte­la sam da vam to kaž­ em na fi­nij­i nač­ in, ali vi mi nis­ te
pru­ži­li mog­ ućn­ ost. Prem­ a ko­mi­nik­ eu koji smo uhvat­i­li i deš­ i‐­
fro­val­i kas­ no si­noć, vi ste određ­ en­ i da bud­ e­te ubi­jen­ i u roku
od ned­ e­lju dana. Ja sam…
Tomi umukn­ u, jer je užas­ an krik pres­ eč­ e u pola reči. Sun‐­
ce je po­tamn­ el­o za tren, za­klon­ jen­ o nek­ im ned­ ef­i­nis­ an­ im
obli­kom koji se sru­šio de­set­ak met­a­ra dal­je od njih.

– Kri­ste! – jek­nu Nik­ o­la. – Skak­ ač!
Tomi se odvo­ji­la od njeg­ a i krč­ i­la je put kroz go­mi­lu koja
se već okup­ i­la. Ni­ko­la je išao za njom. Vi­deo je da kleč­ i kraj
neke muš­ ke pri­li­ke. Čo­vek je pao na leđa. Noge i kič­ma su
mu bili slo­mlje­ni na to­li­ko mes­ ta da njeg­ o­vo telo nije imal­o
nik­ ak­ ve slič­no­sti sa ljud­skim te­lom. Krv je lila na sve stran­ e i
pro­sti­ral­a se po ploč­nik­ u kao pa­uk­ o­va mrež­ a. Ko­mad­ i­ći sta‐­
kla si­ja­li su tu i tamo na bet­o­nu, bili su ruž­ i­čas­ ti, crv­ en­ i i
smeđ­ i.
Tomi po­seg­nu prem­ a lešu i po­lak­ o okret­e gla­vu prem­ a
sebi. Leđa su bila sas­ vim smr­skan­ a ali lice, mada prek­ riv­ en­ o
kr­vlju mog­ lo je da se prep­ o­zna.
– Blag­ i bože – reče Nik­ o­la a Tomi po­di­že po­gled prem­ a
njem­ u.
– Po­zna­je­te li ovog čo­vek­ a, gos­ po­di­ne Lajn­ ir?
Nik­ o­la klim­nu glav­ om.
To je dr Ha­nam­ i, hir­urg koji me ope­ri­sao – po­gle­dao je
gore i ugled­ ao kako zja­pi ta­man pro­zor na ord­ i­nac­ i­ji dr Ha‐­
nam­ i­ja.
Tomi i Ni­ko­la se pro­bi­še kroz uz­buđ­ e­nu go­mi­lu. Kad su
ušli u zgra­du Tomi po­kaz­ a svo­je is­pra­ve unif­orm­ i­san­ om slu‐­
žbe­ni­ku. Reče mu šta se do­go­di­lo i nar­ed­ i mu da po­zo­ve po‐­
li­ci­ju. A onda ona i Nik­ o­la po­žu­ri­še prem­ a lif­to­vi­ma.
– Prem­ a svim prav­ i­li­ma – reče Tomi – ne bi treb­ al­o da ide‐­
te sa mnom. Poj­ma nem­ am­ o šta se gore dog­ o­di­lo.
Ni­ko­la ne reče niš­ ta, samo se zag­ le­da u nju.
– Mož­ da je sko­čio – nas­ ta­vi­la je Tomi – ili su ga gurn­ ul­i.
– Zaš­ to bi neko že­leo da ubij­e hir­urg­ a? – pi­tao je Nik­ o­la.
– Osve­ta zbog lo­šeg leč­ en­ ja? – Tomi sle­že ra­men­ im­ a. –
Zaš­ to Cr­ven­ a arm­ i­ja želi vašu smrt?
Ni­ko­la ju je gle­dao.
– Poj­ma nem­ am. Vi to meni rec­ i­te.
– Do­pus­ ti­la sam vam da po­đet­e sa mnom – reče Tomi za‐­
vr­šav­ aj­uć­ i preth­ od­nu mi­sao – zato što su mene odred­ i­li za
vaš­ eg čuv­ ar­a. Ja sam na scen­ i po­tenc­ i­jal­nog zlo­či­na i mo‐­
ram da vid­ im o čemu je reč. Vi mo­ra­te da po­đet­e sa mnom.

– Inač­ e bi­ste me spreč­ i­li?
– Da – reče Tomi – spreč­ i­la bih vas.
– Kako? – Nik­ o­la se nagnu prem­ a njoj. Nije bio ra­spo­lo­žen
za ova­kvu vrs­ tu raz­go­vo­ra s nek­ im koga nije do­volj­no do­bro
po­znav­ ao.
Vrat­a lif­ta se otvo­ri­še i om jurn­ uš­ e hodn­ ik­ om prem­ a or­di‐­
nac­ i­ji dr Han­ am­ i­ja. Ule­tel­i su kroz vrat­a i sko­ro nal­et­el­i na
preb­ le­del­u sek­ ret­a­ri­cu koja je ši­rom otvo­ren­ ih oči­ju bu­lji­la u
njih. Dr­ža­la je u nar­učj­u skrh­ an­ u ženu, oči­gled­no pa­ci­jentk­ i‐­
nju koja je jec­ al­a.
– Po­zval­a sam po­li­ci­ju – reče sek­ ret­ar­i­ca ne obrać­ aj­u­ći se
nik­ om po­sebn­ o, ali klim­nu gla­vom Tomi kad joj ova po­kaz­ a
is­prav­ e. – Uđi­te. Ovo je dokt­o­ro­va or­di­nac­ i­ja.
– Ko je bio po­sled­nji dokt­o­rov pac­ i­jent? – pi­tal­a je Tomi.
– Pa, on – reče sek­ ret­a­ri­ca i pok­ az­ a Ni­ko­lu.
– Da li je neko bio u ord­ i­nac­ i­ji sa dokt­o­rom kad je Laj­nir–
san izaš­ ao iz nje?
– Ne znam – reče sek­ ret­a­ri­ca – dokt­or me za­mol­io da ga
ostav­ im je­dan sat na miru.
– Ni­ste nik­ o­ga vid­ e­li da je ušao u ord­ i­nac­ i­ju po­sle go­spo‐­
di­na Lajn­ ir­a?
– Nis­ am.
– Ostan­ it­e tu – reče Tomi Ni­ko­li.
– E, baš hoću – reče on dr­sko, ali kad je ugled­ ao rev­ olv­ er
u njen­ oj ruci ustukn­ uo je.
Tomi uhvat­i brav­ u i ši­rom otvo­ri vrat­a. Vet­ar je čang­ r­ljao
s met­al­nom ro­let­nom koja je bila iš­čup­ a­na iz le­ži­šta. S leve
stran­ e od pro­zo­ra bio je Ha­nam­ i­jev sto prek­ riv­ en pa­pi­ri­ma,
njeg­ o­va sto­lic­ a s vi­sok­ im nas­ lo­nom, okren­ ut­a od njih kao da
je s nje sko­čio kroz pro­zor. Pri­met­i­li su da je sto­li­com raz­bi­je‐­
no sta­klo na pro­zo­ru, jer su pro­zo­ri zbog erk­ ond­ i­šna bili her‐­
met­ič­ki zat­vo­ren­ i.
– Jed­na stvar je jas­ na – reče Ni­ko­la – ovo nije bio nes­ re‐­
ćan sluč­ aj.
Tomi je preš­ la prek­ o ord­ i­nac­ i­je do vra­ta na drug­ om kraj­u.
– Šta je ovde?

Po­di­gla je rev­ ol­ver, otvo­ri­la vrat­a.
– Ova vrat­a vode pra­vo na hodn­ ik – rek­ la je po­gle­davš­ i
nap­ o­lje. – Ako je dr Ha­nam­ i ubij­en, onda je ubic­ a do­šao ovu‐­
da, pa nije ni čudo što ga sek­ ret­a­ri­ca nije vid­ el­a.
Tomi je za­tvor­i­la vrat­a, pri­šla raz­bi­je­nom pro­zo­ru, po­tra­ži‐­
la krv, neku be­leš­ ku, ili bilo koji drug­ i znak koji bi ukaz­ i­vao
da se dr Ha­nam­ i sam ubio i da nije bilo reči o ubis­ tvu.
Gle­dal­a je kroz raz­bi­jen­ i pro­zor u grad u mag­ li is­pod
sebe.
– Bože, dal­e­ko je do ploč­nik­ a.
– Nar­ed­nič­ e.
Tomi se trže zbog Nik­ o­li­nog gla­sa koji nije bio jak, ali je
ipak pri­vuk­ ao njen­ u paž­ nju. Po­gle­da­la je u njeg­ o­vom pravc­ u
i vid­ el­a je u šta on bul­ji. Iz tog ugla on je mog­ ao da vidi dru‐­
gu stran­ u vi­so­ke sto­li­ce dr Han­ am­ i­ja. Jed­na ruka staj­al­a je
na nas­ lo­nu.
Tomi nač­ i­ni tri brza ko­ra­ka, okret­e sto­li­cu prem­ a nji­ma. U
njoj je bio oman­ ji čo­vek, sredn­ jih go­di­na, sive kose u prug­ a‐­
stom odel­u. Nje­go­va du­gačk­ a kosa str­šal­a je u vis s tem­ en­ a
kao da ga je udar­i­la elekt­rič­na struj­a. Nao­ ­čar­e s met­al­nim
okvi­rom bile su mu po­dig­nut­e na čelo kao da je zam­ i­šljen.
Tomi je teš­ ko uz­dahn­ ul­a kad je pri­met­i­la kako leš bul­ji u
nju svoj­im po­crn­ el­im, iz­go­rel­im le­vim okom.
– Hri­ste – reče Nik­ o­la – ko je to?
– Šta mu se do­go­di­lo? – pi­tal­a je Tomi zag­ le­daj­u­ći gro­znu
ranu. – Ovo je gro­zno. – Oseć­ ao se gro­zan mi­ris iz­go­rel­og
mesa. – On je spal­jen neč­ im mal­im i ve­o­ma vrel­im.
– To je neš­ to što je pro­di­ral­o u njeg­ a – reče Nik­ o­la.
Tomi ko­rakn­ u unaz­ ad, uze olovk­ u sa stol­a i po­di­že deo sa‐­
koa. Izv­ ad­ i­la je novč­ an­ ik iz dže­pa. Bac­ i­la ga je na sto i otvo‐­
ri­la ga pom­ oć­ u olovk­ e.
– Dr Jugo Muku – pro­či­ta­la je s voz­ ač­ke do­zvo­le. Pog­ le­da‐­
la je u Ni­ko­lu. – Samo malo. – Iz­vad­ i­la je ko­mad­ ić pa­pi­ra koji
je neš­ to ra­ni­je Ni­ko­la ba­cio u lift­u. Raz­vi­la ga je i rek­ la. – Laj‐­
nir–sane vi ste ima­li za­pi­san­ o ime dr Muk­ ua – po­gle­da­la ga
je.

– Dr Han­ am­ i mi je dao tu ced­ ul­ji­cu – reče Nik­ o­la. Bul­jio je
u unak­ až­ en­ o lice dr Muk­ ua. – On je mi­slio da mi je po­treb­na
po­moć psi­hi­jat­ra.

– Tu je i te­le­fons­ ki broj – reče Tomi – još je­dan broj, ali
nema adres­ e.

– To je broj ord­ i­nac­ i­je – reče Nik­ o­la – Muk­ uo­ ­va je bila tak­ o‐­
đe u ovoj zgrad­ i.

– Mis­ lim da bi­smo mor­a­li da ode­mo da po­gle­dam­ o – reče
Tomi. Pro­šla je po­red pro­zo­ra. Pri­met­i­la je neš­ to na ko­mad­ i‐­
ću preo­ ­stal­og sta­kla. Pri­šla je bli­že i za­gle­dal­a se u to.

– Laj­nir–sane – rek­ la je jed­ va di­šuć­ i – kak­ ve je boje bila
kosa dr Han­ am­ i­ja?

Bilo je suv­ iš­ e krvi i raz­bi­jen­ og moz­ ga da bi to mog­ la da
zak­ lju­či dole, na ploč­ni­ku.

– Siva – reče Nik­ o­la i pri­đe bli­že – i ko­ri­stio je bri­ljant­in. –
Sada je i on gle­dao u tač­ku koja je pri­vuk­ la To­mi­nu pa­žnju.
Nek­ o­li­ko čup­ e­rak­ a sive kose, kao vla­žne, vis­ i­lo je na oštroj
ivi­ci ko­mad­ i­ća stak­ la. – Izg­ le­da da je to njeg­ o­va kosa.

– A to može da zna­či – reče Tomi – da je on kroz proz­ or iz‐­
ba­čen gla­vom nad­ o­le. Niko to ne bi ra­dio čak ni da želi da se
sam ubij­e.

– Znač­ i da vi mi­sli­te da je njeg­ a neko ba­cio.
Tomi je sak­ up­ lja­la čup­ er­ke kose u plas­ tič­nu kes­ i­cu.
– To mi se sve više čini da je isti­na. Tu je onda i smrt dr
Muk­ ua….
Kraj­ič­kom oka ugle­dal­a je neku senk­ u. Bul­ji­la je otvo­ren­ ih
usta kao u snu kad čov­ ek zna da mu se opa­snost pri­bli­žav­ a,
po­kuš­ av­ a da krikn­ e ali krik ne izl­az­ i iz grla.
Crna senk­ a se pret­vo­ri­la u ljud­sku fi­gur­u. Bila je sas­ vim
ode­ven­ a u crno. Tomi nije mo­gla da vidi lice ulje­za. Mo­zak joj
je bio sle­đen od šoka. Ta ljuds­ ka pri­li­ka je bila na fas­ ad­ i zgra‐­
de, s drug­ e stra­ne pro­zo­ra.
Tomi je znal­a da je tako neš­ to nem­ og­ u­će. Ipak, njen mo‐­
zak je rea­ g­ o­vao na ovo što su oči vi­del­e. Pri­li­ka se po­jav­ il­a u
de­li­ću sek­ un­de. Tomi oset­i kako joj srce sta­je. Či­ni­lo joj se

kao da je u suv­ i­še br­zom lift­u. Sto­mak joj ote­ža, utro­ba joj
se usk­ o­meš­ a.

Vrem­ e je pro­laz­ i­lo. Pri­li­ka se baci na nju ta­kvom si­li­nom
da iz­ba­ci sav vaz­ duh iz njen­ ih pluć­ a. Ona po­le­te unaz­ ad, na‐­
le­te na sto od ked­ ro­vi­ne i skid­ e te­šku stak­ len­ u ploč­ u s njeg­ a.

Gor­njim del­om kič­me udar­i­la je o zid, gla­va joj se za­nes­ e
unaz­ ad, pred oči­ma joj zai­­graš­ e svct­la­ci, uža­san bol je nat­e‐­
ra da zau­ rl­a. Ali taj ur­lik je bio iz­gu­bljen u lo­mlje­nju stak­ la sa
sto­la. Po­lu­o­nes­ veš­ ćen­ a, Tomi je po­kuš­ al­a da se dig­ne, ali je
te­ško pala unaz­ ad. Bo­ri­la se za vaz­ duh.

Sve to nije tra­jal­o više od sek­ und–dva. Bilo je to do­volj­no
za Ni­ko­lu da se okren­ e, ocen­ i si­tua­ c­ i­ju i počn­ e da raz­mi­šlja o
tak­ti­ci ko­jom će smr­vi­ti nep­ o­zna­tog nap­ ad­ ač­ a.

Ali, Ni­ko­la više nije bio onaj sta­ri. Nje­gov um nije bio cen‐­
tri­ran, nije imao moć da po­to­ne, nije imao pri­stup Gec­ um­ ei
no mi­ćiu, nije mo­gao da rea­ g­ uj­e niti ko­ord­ i­nir­a svo­je po­kret­e
da bi po­mo­gao Tomi.

On je shvat­io da je onaj ko je ubio dr Muk­ ua, ba­cio i dr
Ha­nam­ i­ja kroz pro­zor. Znao je i to da je ta osob­ a vis­ i­la na fa‐­
sad­ i, s dru­ge stran­ e pro­zo­ra, kao muva na čel­ič­no–sta­klen­ oj
po­vrš­ i­ni oblak­ o­der­a. Sumn­ jao je da­lje, prem­ a dr­sko­sti nap­ a‐­
da na Tomi, da je ubi­ca mirn­ o ček­ ao da se njih dvo­je po­ja­ve.

Nik­ o­la je mo­gao da raz­mi­šlja, ali nije mog­ ao da razm­ i­šlja‐­
nja pret­vo­ri u akc­ i­ju. Ta moć mu je bila od­uz­ et­a.

Sada je pred so­bom imao pri­li­ku u cr­noj ode­ći. Bilo mu je
ja­sno da je pred njim ninđ­ a. Samo ninđ­ a može da is­pla­ni­ra i
obav­ i tako dva bi­zarn­ a ubis­ tva. Samo ninđ­ a može da visi na
glat­koj po­vrš­ i­ni obla­ko­der­a, dvad­ e­set spra­to­va iz­nad ploč­ni‐­
ka. Samo ninđ­ a može da onem­ o­guć­ i is­tren­ ir­a­nog po­li­caj­ca u
del­i­ću sek­ und­ e.

Nik­ o­la ose­ti le­de­ni strah u utro­bi. Znao je da ovo nije ko‐­
inc­ i­denc­ i­ja. Nije bilo sluč­ aj­no što se on suo­ ­čav­ a sa ninđ­ om u
tren­ u kad on više nije bio ninđ­ a.

Da­kle, njeg­ o­va sumn­ ja je sada bila po­tvr­đe­na. On je bio
Širo ninđ­ a. Nije mog­ ao da se bran­ i, a bio je nap­ ad­nut. To je

znač­ i­lo da je ovaj čo­vek pred njim bio više nego ninđ­ a. Ne‐­
što više i neš­ to ma­nje.

Ni­ko­la reče tihu mol­i­tvu.
Pri­li­ka koja je za tren bila tiha i nep­ o­kretn­ a, od­jed­nom ek‐­
splo­di­ra u prav­ om vrt­lo­gu po­kret­a. Ni­ko­la je prep­ o­znao po‐­
kret­e, znao je da je on to ne­kad­ a mog­ ao da urad­ i.
Po­kuš­ ao je da se pri­prem­ i za do­laz­ e­ći nap­ ad što je bo­lje
mog­ ao, ali pri­li­ka je bila na njem­ u pre nego što je on mo­gao
da smi­sli šta da urad­ i.
Bol eks­ plo­di­ra duž ner­av­ a u njeg­ o­vim grud­ i­ma, u sto­ma‐­
ku. Oseć­ ao je kako gubi kont­ro­lu nad po­je­di­nim de­lo­vim­ a
tela pod prec­ i­znim udarc­ i­ma u određ­ e­ne nervn­ e cent­re. Bol
nije bio lo­kal­i­zo­van na mes­ to udarc­ a, već je ob­uz­ i­mao či­tav­ o
njeg­ o­vo telo.
Mi­ši­ći su mu se gr­či­li, iz­dav­ al­i ga. Nije mog­ ao nji­ma da
vlad­ a, jer je nji­ma ovlad­ ao bol.
Nap­ ad je bio met­o­di­čan, sko­ro nau­ čn­ o pro­uč­ en, na nač­ in
kako je de­lio telo na del­o­ve. Nik­ o­la je znao da ne može ni­šta
da urad­ i. Bila je ovo dem­ ons­ tra­ci­ja to­tal­ne do­mi­nac­ i­je. Nik­ o‐­
lin duh je po­to­nuo u besp­ o­močn­ os­ ti i bez­nad­ e­žnos­ ti. Nije
mo­gao da ko­ri­sti ninđ­ uc­ u. Pi­tao se kako će da­lje ži­vet­i kao
Širo ninđ­ a.
Od­go­vor je oči­gled­no bio ja­san. On i neće ži­vet­i. On će
usko­ro umret­i.
Bila je ovo po­sled­nja lekc­ i­ja nev­ er­o­vat­nog nap­ ad­ a.
Tomi je lež­ a­la uza zid. Po­čel­a je da se opo­ra­vlja. Dahć­ uć­ i,
trud­ eć­ i se da se otres­ e vrt­o­gla­vi­ce koja ju je ščep­ al­a, po­sta‐­
la je sves­ na da nema više rev­ olv­ er u ruci.
Bila je sves­ na da je pri­li­ka u cr­nom nap­ a­la Ni­ko­lu i očaj‐­
nič­ki je po­čel­a da tra­ži rev­ olv­ er. Lež­ ao je nek­ o­li­ko met­ar­a
da­lje od nje, na podu. Po­čel­a je da gmi­že prem­ a rev­ olv­ er­u
uz užas­ ne bo­lo­ve. Nje­ni pr­sti do­ta­ko­še rev­ olv­ er, a onda se
zgr­či­še oko njeg­ a. Tren­ ut­ak kas­ nij­e ci­lja­la je cr­noj pri­li­ci u
gla­vu. Baš je htel­a da po­vuč­ e okid­ ač kad u po­sled­njem del­i‐­
ću sek­ und­ e shvat­i da ona cil­ja u Nik­ o­lu.

– Sran­ je! – sikn­ ul­a je a onda vikn­ ul­a iz sveg gla­sa. – Ski‐­
daj se s njeg­ a, ili pu­cam!

Pri­li­ka se okret­e tako da su sada Ni­ko­li na gla­va i gorn­ ji
deo tela bili iz­međ­ u Tomi i nje.

– Samo nap­ red – reče grub­ im gla­som koji je pod­seć­ ao na
škrip­ an­ je nokt­i­ju po sta­klu. – Puc­ aj u mene. Ili ćeš ipak pu­ca‐­
ti u njeg­ a.

Tomi od­jed­nom ose­ti da joj se kratk­ a kosa na vrat­u ko‐­
streš­ i. Znal­a je da se ta pril­i­ka smej­e iza ma­ske.

Onda ugled­ a blje­sak tank­ og noža pod Ni­ko­li­nim grl­om.
– Spus­ ti oruž­je – reče od­vrat­ni glas – ili ću ga sada zak­ la‐­
ti.
Kao do­kaz da se ne šali on pus­ ti Ni­ko­li krv.
Tomi spu­sti rev­ ol­ver.
– Šut­ni ga dal­je od sebe – reče glas.
Uči­ni­la je kako joj je nar­eđ­ en­ o i od­mah je zaž­ a­li­la. Po­sma‐­
tra­la je kako pri­li­ka oslo­bađ­ a Nik­ o­lu. A onda se pri­li­ka po­di‐­
gla kao onda iza pro­zo­ra. Kao da se nije ni po­kren­ ul­a pri­li­ka
se nad­ ul­a.
Tomi je shvat­i­la da je pri­lik­ a preš­ la pro­stor iz­međ­ u njih na
neki čud­ an nač­ in kret­a­nja koji ona nije mog­ la da shvat­i. Ose‐­
ti­la je da je vuče neka sila koju nije mo­gla da shvat­i ni ob­ja‐­
sni. A onda je vrh njen­ e gla­ve udar­io o zid. Njen krik zap­ re‐­
pa­šćen­ ja i užas­ a pres­ eč­ en je jer se ones­ ves­ ti­la.
Pri­li­ka je is­pu­sti i okret­e se. Nik­ o­la je puz­ ao prem­ a rev­ ol‐­
ver­u. Bio je to samo do­kaz njeg­ o­vog krajn­ jeg očaj­a­nja. Po‐­
segn­ uo je za meh­ an­ ič­kim oruž­jem a on je imao či­tav ars­ en­ al
u svom umu i telu.
U jed­nom tren­ utk­ u pri­li­ka po­di­že Nik­ o­lu isto onak­ o lako
kao što je mal­o­pre po­di­gla Tomi. Pri­li­ka za­vi­tla Ni­ko­lu prek­ o
ord­ i­nac­ i­je. Ni­ko­la pade na pi­sać­ i sto, kli­znu niz njeg­ o­vu po‐­
vrš­ i­nu a onda se sruš­ i na pod iz­međ­ u sto­la i raz­bi­jen­ og pro‐­
zo­ra.
Pri­li­ka obi­đe oko sto­la, kreć­ uć­ i se la­ga­no, bez ikak­ ve žur‐­
be. Po­di­gla je Ni­ko­lu i kren­ ul­a prem­ a pro­zo­ru.

Ni­ko­la je shvat­io šta ninđ­ a nam­ er­av­ a i urad­ io je jed­ i­no
što je mog­ ao. Raš­ i­rio je ruke i noge da bi spreč­ io ninđ­ u da
ga iz­bac­ i na pločn­ ik dvad­ e­set spra­to­va niže.

Čuo je kako se ninđ­ a smej­e. Bio je to gro­zan zvuk, kao da
je neko udar­ao nek­ o­ga po go­loj koži.

– Mis­ liš da će te to spa­sti?
Nik­ o­la za­url­a kad se je­dan straš­ an udar­ac spus­ ti na nje‐­
go­vo des­ no rame. Ruka mu se is­tog tren­ a umrt­vi, pade sa
stran­ e. Sle­deć­ i udar­ac po­go­di Ni­ko­lu u levo rame. Nje­go­va
leva ruka pade bes­po­moć­no. Ni­ko­la se ujed­ e za do­nju usnu
da ne bi zap­ la­kao od bola. Sle­deć­ a je bila de­sna noga pa
onda leva noga. Bio je nem­ o­ćan. Biće izb­ a­čen kroz pro­zor.
Ipak, on se i da­lje bo­rio, kao što se ver­o­vat­no bori svak­ i
or­gan­ i­zam kad oset­i da mu se pri­bli­žav­ a kraj. Iako je bio
sko­ro par­al­i­zo­van, Nik­ o­la se uvrt­ao i tr­zao, bo­reć­ i se da se
za­dr­ži na ra­gas­ to­vu pro­zo­ra.
Ko­ri­steć­ i ram­ en­ a i bu­ti­ne, on se zag­ la­vio u pro­zo­ru, pri‐­
mor­av­ aj­uć­ i ninđ­ u da ga gura kroz otvor. Teš­ ki udarc­ i spuš­ tal­i
su se na njeg­ o­va ram­ en­ a, na bu­ti­ne. Ig­nor­i­sao ih je. Samo je
usred­sred­ io pa­žnju na to da ostan­ e nep­ o­mi­čan.
Onda je opet dob­ io uda­rac u glav­ u, bliz­ u tač­ke koja je već
po­čel­a da po­pu­šta od bola. Bilo je to prev­ i­še. Nje­go­vo telo,
nap­ regn­ ut­o van svih moći, poče da po­puš­ ta i da pro­la­zi kroz
otvor.
Obla­ko­de­ri To­ki­ja, jed­ va vid­ lji­vi u iz­mag­ li­ci bili su nek­ ak­ o
nes­ tvarn­ i, kao da se sprem­ aj­u da ga pri­hvat­e. Nik­ o­la je ose‐­
ćao kako mu srce udar­a u grud­ i­ma. Udar­a­nje njeg­ o­vog pul­sa
bilo je zag­ lu­šuj­uć­ e, li­či­lo je na za­vi­jan­ je vet­ra koje je čuo u
ušim­ a.
Vi­sio je ra­zap­ et, dvad­ es­ et spra­to­va iz­nad ploč­ni­ka To­kij­a.
Već je mo­gao da za­mi­sli tren­ ut­ak kad će po­le­te­ti kroz va‐­
zduh, prev­ rć­ uć­ i se prek­ o gla­ve, jur­eć­ i prem­ a ploč­ni­ku koji će
jur­i­ti prem­ a njem­ u. Biće to ostvar­en­ je njeg­ o­vog sna, pa­da­će
zai­­sta bes­krajn­ o dugo kroz paru, kroz iz­mag­ li­cu. Samo ovog
puta se neće pro­bu­di­ti.

Bul­je­ći u užurb­ a­nost i vrel­i­nu Sind­ u­kua, Nik­ o­li se učin­ i da
čuje po­sled­nji, tu­žni plač svo­je male kćer­i. Pri­prem­ io se da
umre.

A onda, pre nego što je mog­ ao da shvat­i šta se dog­ a­đa,
uvuč­ en je nat­rag u ord­ i­nac­ i­ju. Pri­li­ka s mas­ kom na licu nag­ i‐­
njal­a se nad njeg­ a.

– Ako bi sada umro, umro bi suv­ i­še lako – sikt­a­la je pri­li­ka
– nik­ ad­ a ne bi shvat­io šta se zbi­va. Ali, uz ra­zum­ ev­ an­ je svog
sta­nja do­šao bi do si­gurn­ os­ ti očaj­a­nja. To bi te uniš­ ti­lo više
nego fiz­ ič­ka smrt.

Pri­li­ka udar­i Ni­ko­lu u vrat.
Mag­ la poče da se diže kao zmaj­ski jez­ ik, skriv­ aj­u­ći u sebe
taj­ne i užas­ e.
Tama.

***

Po­sle krat­kog bo­ravk­ a u bol­nic­ i, po­sle iz­veš­ ta­ja koji je mo‐­
gao da da po­li­ci­ji, najz­ ad su sti­gli Jus­ ti­na i Nang­ i. Ona je bila
ble­da, za­hvać­ en­ a pan­ ik­ om. Sreć­ om nije pla­kal­a. Pro­vel­a je
be­san­ u noć u bol­nic­ i. Poš­ to je za­do­vo­ljio Jus­ ti­nu i Nang­ i­ja
od­go­vor­iv­ši na neka pi­ta­nja, Nik­ o­la se najz­ ad ob­reo kod
kuće.

Pi­tao je za Tomi još u bol­ni­ci. Otk­ rio je da je ona samo do‐­
bro pro­tres­ en­ a. Nije imal­a nek­ ih ozbilj­nij­ih po­vred­ a kao on.

U bol­ni­ci su zah­ tev­ al­i da on zbog mnog­ ih po­vred­ a, od ko‐­
jih su neke bile ozbilj­ne ostan­ e najm­ an­ je ned­ e­lju dana u bol‐­
nic­ i. Že­lel­i su da ga is­pi­tu­ju i sve još jed­nom snim­ e. Nik­ o­la je
zah­ tev­ ao da od­mah iza­đe iz bol­nic­ e. Naš­ li su kom­pro­mis:
pri­stao je da osta­ne samo jed­nu noć da bi ipak bio pod kon‐­
tro­lom. Sni­mi­li su ga još jed­nom na sken­ er­u. Očig­ led­no da
se nisu vi­del­e dal­je kom­pli­kac­ i­je, jer je već sle­de­ćeg dana, u
pod­ne, Nik­ o­la bio kod kuće.

Jus­ ti­na je rek­ la da je Tomi do­laz­ i­la dva puta da ga obi­đe,
ali da je on uvek spa­vao. Zam­ ol­i­la je Jus­ ti­nu da je po­zo­ve
kad od­ved­ e Nik­ o­lu kući, pa će doći da ga obiđ­ e.

Kod kuće, Nik­ o­la je oti­šao pra­vo u salu za vež­ ba­nje. S na‐­
po­rom, dok mu je sve zvo­nil­o u gla­vi, on gurn­ u gred­ u. Iz­vu‐­
če ta­ta­mi i uklon­ i neka mala vrat­an­ca na podu. Isp­ od poda
bila je čel­ič­na ko­mor­a koju je Nik­ o­la iz­gra­dio čim su se on i
Jus­ ti­na usel­i­li u ovu kuću. Iz čel­ič­ne ko­mor­e on iz­vuč­ e ba­kar‐­
nu kut­i­ju. Na lak­ i­ran­ om po­klop­cu, gr­li­li su se brat­ski, zmaj i
ti­gar. Bio je to dar koji je njeg­ ov deda So–Peng dao pu­kov­ni‐­
ku Den­ is­ u Lajn­ i­ru i koji je sada pri­pad­ ao Nik­ o­li.

Drht­av­ im pr­sti­ma Ni­ko­la otvo­ri kut­i­ju. Unut­ra je bilo še‐­
snae­ st udub­ lje­nja u tam­no pla­vom so­mo­tu, svak­ o za po je‐­
dan mi­stič­ni smar­agd. Jed­ an smar­agd je is­ko­ri­šćen da bi Pu‐­
kov­nik kup­ io svo­ju kuću u Jap­ an­ u.

»Seti se, Ni­ko­la« – čuo je glas svo­je maj­ke – »ne sme ni‐­
kad­ a da bude man­ je od dev­ et smar­ag­da u kut­i­ji«.

– Ahhhhh…
Bilo je to­li­ko olakš­ an­ ja u Nik­ o­li­nom gla­su da je Jus­ ti­na do‐­
tr­čal­a da vidi šta se zbi­va.
– Nik, šta je bilo? – pi­tal­a je. – Šta ti se do­go­di­lo?
– Pet­nae­ st smar­agd­ a je još uvek ovde – di­sao je teš­ ko Ni‐­
ko­la. Onda ju je po­gle­dao i zat­vo­rio kut­i­ju. Jus­ ti­na, ne smeš
nik­ ad­ a nik­ o­me da kaž­ eš, čak ni Nang­ i­ju ovo što si sada vid­ e‐­
la. Ovi smar­agd­ i su po­seb­ni, mi­stič­ni. To sam nas­ led­ io od
dede So–Peng­ a. Njih ne smem da ko­ri­stim niti da go­vo­rim o
nji­ma. – Sta­vio je sve na svo­je mes­ to. – Obe­ćaj mi, Jus­ ti­na
da ćeš ćut­at­i.
– Obeć­ av­ am.
Ni­ko­la je ustao. Se­tio se ninđ­ e. Pi­tao se za­što ga nije
ubio? Pi­tao se kak­ vu mu je sudb­ i­nu nam­ en­ io.

Sin­ga­pur/pol­u­o­str­vo Ma­lez­ i­ja

Leto, 1889

So–Peng, deda Ni­ko­le Laj­nir­a, bio je ro­đen u po­ro­di­ci kin­ e‐­
skog tr­gov­ca. Svi u po­ro­di­ci su bili vred­ni lju­di, nisu se li­bi­li
po­sla, te­ško su rad­ i­li či­ta­vog ži­vot­a, a da se nik­ ad­ a nisu obo‐­
ga­ti­li.

Njeg­ o­va majk­ a je bila neš­ to sa­svim dru­go.
Pri­čal­o se da je po­ro­di­ca So–Peng na po­luo­ ­str­vu Mal­ez­ i­ja
od 1400. go­di­ne, da su trg­ o­val­i svi­lom, kor­njač­ i­nim oklop­ i‐­
ma i slo­nov­ a­čom. Po­čet­kom 1800. go­di­ne pres­ el­i­li su se u
Kua­ l­a Lump­ ur, na zap­ adn­ oj obal­i po­lu­o­str­va, pri­vuč­ en­ i pri­ča‐­
ma o la­kom sti­can­ ju bo­gat­stva. Ogrom­ne sume nov­ ac­ a koje
su za­ra­di­li usko­ro su nes­ ta­le, na kock­ i, u lo­šim inv­ e­sti­ci­jam­ a
ili su po­krad­ e­ne.
Ipak, oni su za­dr­žal­i vrl­i­nu u svoj­im gen­ im­ a i pren­ e­li su je
na So–Peng­ a.
So–Peng je pr­vih des­ et go­di­na ži­vo­ta pro­veo bli­zu Pah­ an‐­
ga, na istoč­noj oba­li gde je njeg­ ov otac imao unos­ an po­sao
uvoz­ ni­ka svi­le i cr­nog čaja iz Kine. So–Peng se nije prev­ iš­ e
int­e­res­ ov­ ao za trg­ o­vi­nu i nije že­leo da bude pret­er­a­no bo‐­
gat. Bio je mnog­ o pa­met­ni­ji od oca i ujak­ a, bio je to­li­ko mu‐­
dar u svo­joj dev­ etn­ ae­ s­ toj go­di­ni, kao njeg­ o­va maj­ka u tri­de‐­
set i čet­vr­toj.
So–Peng je bio kao njeg­ ov­ a majk­ a, Li­ang. Ona se udal­a
još kao dete, njeg­ a je ro­di­la kad je ima­la pet­nae­ st go­di­na.
Niko nije znao kak­ vo joj je po­rek­ lo – nisu znal­i da li je Ho­kin,
kao što je bio So–Peng­ ov otac, ili je pra­va Ki­nes­ kin­ ja, a po‐­
nek­ ad­ a su go­vor­i­li da je sa Sum­ at­re. Ona nik­ ad­ a nije go­vor­i‐­
la o svom por­ek­ lu, a So–Peng­ ov otac nik­ ad­ a je iz po­što­van­ ja
nije o tome pi­tao, mada je čes­ to go­reo od ra­do­znal­o­sti.

So–Peng­ o­va majk­ a je bila vrlo pam­ et­na. Ona je znal­a sve
što je bilo pot­rebn­ o. Ljud­ i su joj čes­ to du­go­val­i mnog­ e uslu‐­
ge. So–Peng je znao da je ona bez­broj puta spa­sla oca od
pro­pa­sti svo­jim čud­ es­ nim int­er­venc­ i­jam­ a. Uspe­val­a je da to
uvek urad­ i, a da joj muž ne izg­ ub­ i ob­raz.

Do 1889. go­di­ne, kad je nap­ un­ io dev­ et­nae­ st go­di­na, So–
Peng je po­sti­gao mnog­ e stva­ri. Znao je do­sta azij­skih i star­ih
ind­ o­ev­ rop­skih jez­ i­ka i di­ja­lek­ at­a. Pro­veo je go­di­ne ško­lo­va‐­
nja u Sin­gap­ ur­u, Lav­ ovs­ kom gra­du kako se Sing­ a­pur zvao
pre mnog­ o vek­ o­va. Imao je najb­ o­lje učit­el­je u Mal­ez­ i­ji, ali i
sve ono što može da se nau­ č­ i na uli­ci. On je učio od Ki­nez­ a,
Mal­aj­ac­ a, Ind­ i­jac­ a i lju­di sa Sum­ at­re.

Rad­ io je na do­ko­vim­ a, na pi­jac­ am­ a, u ba­ro­vi­ma, res­ to­ra‐­
nim­ a i hot­el­i­ma. Čak je šest mes­ ec­ i pro­veo na jed­nom od
nov­ ih par­o­bro­da koji su sve češ­ će za­men­ ji­val­i sta­re bro­do­ve
ot­kak­ o je 1869. otvo­ren Sue­ ck­ i kan­ al koji je sman­ jio raz­da­lji‐­
nu iz­međ­ u Evro­pe i Azi­je. On je od­mah shvat­io ono što su
drug­ i shvat­i­li mnog­ o kas­ ni­je: poj­a­va bro­do­va na paru učin­ i­će
da Sing­ ap­ ur po­sta­ne veo­ ­ma zna­čaj­na luka. Da­kle, sve će od
tada za­vi­si­ti od po­mor­ske trg­ o­vi­ne. U ja­nua­ r­u i feb­ rua­ r­u du‐­
val­i su mons­ uns­ ki vet­ro­vi i po­go­do­val­i su džunk­ am­ a koje su
do­laz­ i­le iz Ši­ja­ma i Kine. Šest mes­ ec­ i kas­ ni­je, u je­sen, vet­ro‐­
vi bi se okret­al­i i tada su bro­do­vi plo­vil­i sa Mal­aj­skog po­luo­ ‐­
str­va. Bro­do­vi bi oslo­bo­di­li Sing­ a­pur, a tr­go­vi­na je mog­ la da
se vodi to­kom cele go­di­ne.

So–Peng je po­kuš­ ao da radi raz­ne po­slo­ve i ni u jed­nom
nije po­stao majs­ tor. U de­vet­nae­ s­ toj go­di­ni, mada je imao
mnog­ a znan­ ja nije imao pro­fes­ i­ju. A što je još gore, bio je
bez novc­ a.

Iz de­tinj­stva je nos­ io mnog­ e usp­ o­men­ e. Najd­ ra­že su se
od­nos­ i­le na majs­ ke noći koje je pro­vod­ io sa svo­jim najb­ o­ljim
pri­jat­e­ljem Zao Hsi­om kad bi se iz­vuk­ li noću iz kuća i sed­ e­li
na obal­i Rant­au Abang­ a.

So–Peng se seć­ ao da su gled­ a­li pla­vo–bele, plav­ o–zel­en­ e i
cr­ven­ e zvez­ de ras­ ut­e po nebu. Dva de­čak­ a bi sed­ el­a pot­pu‐­
no za­čar­an­ a zvez­ da­ma i krek­ et­an­ jem žaba sa dr­već­ a, kric­ i‐­

ma noćn­ ih pti­ca, cvr­čan­ jem ins­ ek­ at­a, po­mi­can­ jem pal­mi­nih
li­sto­va.

Ali, ma ko­li­ko da su vol­el­i ove noćn­ e iz­let­e, So–Peng i Zao
Hsia nisu ovam­ o do­la­zi­li da bu­lje u zve­zde, ili u bro­do­ve koji
pro­laz­ e. Nisu dol­az­ i­li ni da pli­vaj­u.

Usko­ro bi se nji­hov­ i po­gle­di pren­ el­i sa zve­zda­nog neba na
sreb­ r­ne tal­as­ e koji su lju­lja­li Juž­ no kin­ es­ ko more. Gle­da­li su
ta­la­se kako do­la­ze iz tame, kako nap­ ad­ aj­u oba­lu da bi se
opet po­vuk­ li s ogrom­nom snag­ om.

Naj­zad bi ugled­ a­li kako iz sla­ne vode iz­laz­ e crni, nad­ u­ti
obli­ci. To je ono što je njih za­nim­ al­o. Obli­ci su bili ogrom­ni
kad bi se iz­vuk­ li iz ta­las­ a na obal­u. Kad bi se do­ko­pa­le be‐­
zbed­nog pe­ska te tam­ne senk­ e bi pres­ ta­le da se kreć­ u. Bio
je to kraj maja, po­čet­ak sez­ o­ne dži­novs­ kih kor­njač­ a. Deč­ ac­ i
su ovde do­šli taj­no. Korn­ jač­ e iz ove obla­sti veo­ ­ma su cen­ i­li
Mal­aj­ci i Ki­nez­ i iz mnog­ o ra­zlo­ga, ne samo zbog oklo­pa koji
je bio jed­ an od glavn­ ih roba za iz­voz s po­luo­ ­str­va, već i zbog
ukus­ nog mesa. Ono što su deč­ ac­ i ovde ra­di­li bilo je stro­go
za­bran­ jen­ o – har­am. Zao Hsia koji je po­znav­ ao mnog­ o Mus­ li‐­
man­ a rek­ ao bi da je to gra­đans­ ki obi­čaj, a ne rel­i­gi­o­zni za‐­
kon. Da su ih uhvat­i­li ba­ci­li bi ih u za­tvor. So–Peng je nas­ luć­ i‐­
vao da čak ni njeg­ o­va majk­ a ne bi mog­ la da uspeš­ no in­ter‐­
ven­ iš­ e u tom sluč­ aj­u.

Na obal­i bi već bilo kor­njač­ a. Po­lak­ o, deč­ ac­ i su se iz­vlač­ i­li
iz sklo­niš­ ta od li­šća, vi­jug­ a­juć­ i kao zmi­je na tr­bu­si­ma. Kad bi
sti­gli do kor­njač­ e, Zao Hsia bi do­ta­kao njen tvr­di oklop. So–
Peng je po­smat­rao kao zač­ ar­an na mes­ eč­ i­ni kako njen­ a gla‐­
va i noge nes­ ta­ju u školj­ci oklop­ a. Kor­njač­ a je tada bila ne‐­
do­dir­lji­va. Prev­ r­nul­i bi je na leđa i uze­li jaja koja je po­čel­a da
is­pu­šta.

Brzo su se vrać­ al­i u be­zbed­nost senk­ i i pa­prat. Otvor­i­li su
jaja i po­pi­li sve što je bilo u nji­ma. Mljack­ al­i su usnam­ a dok
su uživ­ al­i u tim za­bra­njen­ im del­i­kat­e­si­ma.

Kad je So–Peng nap­ u­nio jed­ a­nae­ st go­di­na, njeg­ o­va po­ro‐­
di­ca se pres­ el­i­la u Sin­gap­ ur. On se kas­ nij­e čes­ to pi­tao šta li
se do­go­di­lo sa Zao Hsi­om i da li će njih dvo­je još nek­ ad­ a le‐­

žat­i u nes­ i­gur­nim senk­ am­ a Rant­au Abang­ a, ček­ aj­u­ći na za‐­
bran­ jen­ o da se poj­a­vi i kren­ e prem­ a njim­ a.

Bilo je čudn­ o što u Sin­gap­ u­ru gde se svaš­ ta do­gađ­ a­lo,
So–Peng nije nik­ ad­ a bio uvuč­ en u bilo šta ile­gal­no. Ono što
je još čudn­ i­je bilo je to da su ubis­ tva nav­ el­a So–Peng­ a da
odab­ e­re svoj­u vok­ ac­ i­ju.

Dva trg­ ovc­ a su ubi­jen­ a u raz­mak­ u od de­set dana. Bili su
najt­o­pli­ji dani leta. Niko se nije seć­ ao da je leto bilo tako to‐­
plo. Usi­ja­no sunc­ e za­grej­al­o je čak i uvek mračn­ e kej­o­ve Sin‐­
gap­ u­ra. Okea­ n je le­žao rav­ an i tih. Ni da­šak vet­ra ga nije po‐­
mer­ao. Vent­i­lat­o­ri su samo meš­ al­i to­pao vaz­ duh u kuć­ am­ a.

Ubi­stva su uža­snul­a ceo grad koji je inač­ e bio neo­ ­set­ljiv
prem­ a smr­ti. Bri­tan­ske vlas­ ti rek­ le su da je to delo krij­umč­ a‐­
ra i da je među njim­ a rat. Po­što su se ubis­ tva do­go­di­la čet­vr‐­
tog i čet­rn­ ae­ s­ tog dana u mes­ ec­ u, a čet­i­ri je broj smrt­i, Ki­ne‐­
zi su bili ubeđ­ e­ni da su ubi­stva neka vr­sta osvet­e za neke
pro­šle greh­ ov­ e. I Mal­aj­ci su isto mi­sli­li da je u pi­ta­nju osvet­a.
U usti­ma oba ubi­jen­ a čov­ ek­ a nađ­ e­ni su svinjs­ ki pap­ci – a
znal­o se da je svi­njet­i­na har­am za Mus­ li­man­ e. Mno­gi su bili
ubeđ­ en­ i da su ubic­ e Zap­ ad­njac­ i jer nij­ed­ an Mus­ li­man, a ka‐­
mo­li Bu­di­sta, ne bi tako nas­ r­nuo na prav­ i­la tuđe rel­i­gi­je.

Li­ang, So–Peng­ o­va maj­ka ima­la je drug­ u teo­ ­ri­ju. Ona je
pri­met­i­la čud­ne osmok­ rak­ e zvez­ de od met­al­a koje je po­li­ci­ja
iz­vuk­ la iz grla leš­ ev­ a. Jedn­ e več­ er­i kad se po­ro­di­ca okup­ i­la
za več­ er­om ona je rek­ la da su ubic­ e tanđ­ i­an­ i.

Obj­as­ ni­la je da tanđ­ i­an nema boga, da ne po­štuj­e ni­ka‐­
kvu veru i zato nema ni­kak­ ve bo­ja­zni da se po­naš­ a bo­go­hul‐­
no. Tan­đi­an­ i, prem­ a njen­ im reč­ i­ma, stva­ra­ju sop­stven­ e zak­ o‐­
ne, pri­mer­en­ e nji­hov­ im po­treb­ am­ a, koji se ra­di­kaln­ o raz­ li­ku‐­
ju od onog­ a što druš­ tvo za­htev­ a. Oni su dr­ža­va sami za
sebe, oni su stan­ ovn­ i­ci noći i po­što­vao­ ­ci svak­ og zla koje iz­bi‐­
ja iz tame.

Sve ovo je go­vo­ri­la, nar­avn­ o, da bi za­pla­ši­la So–Peng­ o­vu
brać­ u i ses­ tre. Li­ang je ima­la jang – muš­ ki kval­i­tet. Znal­a je
kako da ko­ri­sti strah da bi di­scip­ li­nov­ al­a decu. Nju su njen­ a
deca int­e­res­ ov­ al­a više od bilo čega dru­gog. So–Peng je pret‐­