Eric van Lustbader -Beli Ninja

nal­ik na vuka želj­nog lju­ba­vi, koji za­ba­cuj­e čup­ a­vu gla­vu i
za­vi­ja na mes­ eč­ i­ni.

Onda je čuo Jus­ ti­nu kako mu šapć­ e u uho.
– Spa­si me. O, spas­ i me.
Po­čeo je da drht­i od neo­ ­bja­šnjiv­ e že­lje, kao da je rek­ la:
»Uzmi me!«
Mis­ lio je na neš­ to dru­go. Na svoj­u ses­ tru sa ko­jom je de­lio
sve što je bilo važ­ no: sna­gu, greh, kaz­ nu, užas od slab­ o­sti,
sud­bi­nu. I žel­ju koja je bila kao bol što ga je raz­di­rao.
Jus­ ti­na je le­ža­la tako bli­zu njeg­ a da je mo­gao da oset­i pri‐­
ti­sak njen­ ih te­ških doj­ki, da ose­ti ubrz­ an­ o kuc­ an­ je njen­ og
srca. Lice joj je bilo po­dig­nut­o prem­ a njeg­ o­vom. Svet­lost
zvez­ da je si­jal­a na njen­ oj kosi, mes­ eč­ i­na je obas­ ja­val­a njen
vrat.
Senđ­ i­nov­ e oči do­bi­še boju bak­ ra i on u tom tren­ utk­ u opet
obav­ i ko­nop­ ac oko Jus­ ti­nin­ og vrat­a, pri­vuk­ avš­ i je prem­ a
sebi. Ste­gao je njen­ e bo­ko­ve svo­jim snaž­ nim bu­ti­nam­ a. Po‐­
kuš­ al­a je da krikn­ e ali nije mog­ la. Vi­deo je njen­ e zube kako
si­nuš­ e be­li­nom na mes­ eč­ i­ni. Zam­ i­slio je krv na nji­ma, njuš­ ku
zver­i koja za­bac­ uj­e gla­vu unaz­ ad i za­vij­a na mes­ ec. Znao je
šta želi – znao je šta mu je po­trebn­ o – da učin­ i sve da bi ona
što više li­či­la na njeg­ a, da se spo­ji sa njim kao što je on uza‐­
lud po­kuš­ av­ ao da uči­ni sa Mar­i­ko kada se trud­ io da uhvat­i
njen­ o kr­kljan­ je pred smrt, kao što se trud­ io to uvek da urad­ i
sa mnog­ im žen­ am­ a sa ko­ji­ma je bio. Žel­eo je da ih sas­ vim
po­sed­ u­je, mada nije znao kak­ vo je puno znač­ en­ je te reči.
Po­što više nije mo­gao na taj nač­ in da po­sed­ uj­e svoj­u se‐­
stru, to je otvo­ri­lo mes­ to puno stra­ha u njem­ u na koje ni
sam nik­ ad­ a ne bi oti­šao jer je tu za­do­volj­stvo po­staj­a­lo bol.
– Zad­ o­volj­stvo i bol, jin i jang, sve­tlost i tama – ša­put­ao je
Senđ­ in pro­muk­ lo. – To je vi­đen­ je svet­a, la­žna stvarn­ ost. Kši‐­
ra mi je po­kaz­ ao isti­nu: bol i za­do­volj­stvo mogu da budu jed‐­
no, ši­ri­na krug­ a, i kada se to po­stig­ne, rez­ ul­tat je nev­ iđ­ en,
vodi u sta­nje koje je iz­nad eks­ ta­ze. – Dah mu je bio grub i
vreo na njen­ om obraz­ u. – Obeć­ av­ am ti jed­ an pri­mer. Žel­eo
bih da ra­zu­meš. Sada…

Senđ­ in joj po­di­že sukn­ ju, grub­ o zde­ra njen­ o rub­ lje. Užas
se vid­ eo u Jus­ ti­nin­ im ši­rom otvo­ren­ im oči­ma, is­pu­njav­ ao je
njen­ o lice kao reka nad­ o­šla od pro­lećn­ ih kiša. Užas joj je iz‐­
laz­ io iz svak­ e pore, njeg­ ov po­sebn­ i mi­ris ter­ao ju je da širi
noz­ dr­ve. Usta su joj bila puna pljuv­ ačk­ e.

Senđ­ in je bio tako tvrd da sko­ro nije oseć­ ao svoj ud. Bio
je kao ste­na, bio je pot­pun­ o bez oseć­ an­ ja: mi­slio je na
Haha–san. Mis­ lio je i na svo­ju ses­ tru.

Mi­slio je na ses­ tru i na to kako ju je po­sed­ o­vao.
Ko­nop­ ac oko Jus­ ti­nin­ og vrat­a se usec­ ao u njen­ u belu kožu
koja je po­sta­jal­a ran­ ji­va i crv­ en­ a. Vrat je po­čeo da joj oti­če
dok se ko­nop­ ac upij­ao u njeg­ a. Po­vuk­ ao je grub­ lje ko­nop­ ac,
ovaj je po­čeo da se puni kr­vlju. Po­gled na to is­pun­ i Senđ­ i­na
snaž­ nom žel­jom i on se sko­ro sruš­ io prek­ o nje.
Po­vuk­ ao je ko­nop­ ac, sma­njio joj do­vod kis­ eo­ ­nik­ a, njen­ a
gla­va se zab­ ac­ i unaz­ ad a oči joj se ši­rom otvo­ri­še. Plju­vačk­ a
je kap­ al­a sa kraj­a usan­ a, njen­ i bo­ko­vi po­đo­še prem­ a njem­ u,
prem­ a uzd­ rht­a­lom vrhu nab­ rek­ log pen­ i­sa.
Žel­ja je sada sas­ vim prep­ la­vil­a Senđ­ i­na. Nik­ ad­ a ra­ni­je u
ži­vot­u nije ga tako brzo ob­uz­ el­o uzb­ uđ­ e­nje. Bio je kao u de­li‐­
ri­jum­ u. Žel­eo je da što pre pro­dre u nju ali znao je da mu je
bila po­trebn­ a na drug­ i nač­ in, baš onak­ o kako mu je nek­ ad­ a
bila po­treb­na Haha–san. Nje­go­vo vrel­o, očaj­ničk­ o seme pro‐­
su se u grč­ ev­ i­ma pot­reb­ e po njoj.
Senđ­ in je jekn­ uo kao ži­vo­ti­nja. Gla­va mu pade na njen­ o
rame. Uz jec­ aj, on ot­pus­ ti ko­nop­ ac sa Jus­ ti­nin­ og vrat­a. Nije
više pred sob­ om vi­deo nju nego svoj­u ses­ tru, Haha–san, ali i
nju. Bile su mu po­trebn­ e sve tri, od­jed­nom, i mrz­ eo je sebe
zbog te po­treb­ e.
Onda se te tri sli­ke raz­dvo­ji­še, svak­ a ode na svoj kraj.
Senđ­ in po­lju­bi ote­kli­nu na vrat­u koja je već tam­nel­a, li­znu je
jez­ i­kom, oset­i so na njen­ oj koži, po­vez­ a je već sa njen­ om ra‐­
nom i bol­om koji joj je iza­zvao.
Dr­žao joj je gla­vu kao što ju je dr­žao ran­ ij­e, da bi joj sma‐­
njio bol.

– Mo­raš da mi kaž­ eš – šap­ u­tao je pro­muk­ lo – mo­ram da
znam šta je nin­đa urad­ io sa smar­ag­di­ma koje je uzeo iz kut­i‐­
je. – Mog­ ao je da shvat­i da ga Jus­ ti­na nije čula pa on pri­nes­ e
usne njen­ om uhu i reče. – Mi­sli na ninđ­ u, mi­sli na svog­ a
muža u dvo­ra­ni za vež­ ba­nje, sa kut­i­jom u ruk­ am­ a. Sada ima
smar­ag­de, mo­žeš da ih vid­ iš kako si­jaj­u na svet­lo­sti. Šta
radi? Reci mi.

Jus­ ti­na, nap­ ol­a otvo­ren­ ih oči­ju, moz­ gom opi­jen­ im Tau–ta‐­
uo­ m reče:

– Seć­ am se neč­ eg­ a…
– Čega? Čega? – Ali, Senđ­ in shvat­i da to nije do­bro. Ona
nije još bila spo­sob­na da mu sve kaže. Nije još bila…
Zag­ le­dao se u njen­ o ble­do, me­seč­ i­nom okup­ an­ o lice.
…. ali, usko­ro….
Osta­vio ju je, nez­ a­vez­ a­nu na mes­ eč­ i­ni, oslo­bo­đen­ u, ali,
samo za iz­ves­ no vrem­ e.

***

Ode­ven­ a vrlo ele­gant­no u kom­plet Lui Fero koji joj je kup­ io
Da­glas Houv kod Saks­ a Džend­ e­la, Ši­sei je za­ključ­ al­a vrat­a
svo­je kuće na Foksh­ ol ro­ud­ u u Džordž­ta­un­ u i kren­ ul­a je ste‐­
pent­i­štem prem­ a cr­nom Jag­ ua­ r­u.

Brend­ ing je Bio za vo­la­nom. Mada je imao vo­za­ča koji ga
je vo­zio kroz sao­ ­bra­ćaj­ne gu­žve dok bi on oba­vljao po­sao na
zad­njem sed­ i­štu, u slo­bod­nim čas­ ov­ im­ a više je vol­eo da vozi
sam, uži­vaj­uć­ i u pred­ en­ ju i moći svog au­to­mo­bi­la.

– Iz­gle­daš pred­ iv­no – reče on dok je ona kli­znul­a u ko­žno se‐­
di­šte kraj njeg­ a. – Biću pon­ os­ an na tebe.

– Šta si pla­nir­ao za Ho­uv­ a? – pi­ta­la je nerv­ oz­ no Ši­sei. – Ili
za nas?

Brend­ ing se nas­ mej­ao i kren­ uo u vaš­ ing­tons­ ki sum­ rak.
– Ti, svak­ ak­ o, znaš ge­ner­a­la Di­kers­ o­na, Ho­uv­ og kućn­ og
mez­ im­ca u Pent­ag­ o­nu. Vau! Vau! U svak­ om slu­čaj­u, pre ne‐­
kih dvad­ es­ et­ak mi­nut­a dok se Houv obla­čio za več­ er­u, ge‐­
ner­al ga je naz­ vao na kuću. Znaš šta je smeš­ no: kod mene
radi mo­mak koji nev­ er­o­vat­no do­bro imi­ti­ra Di­kers­ on­ ov glas.
U svak­ om slu­čaj­u, ma ko da je po­zvao za­kleo se da je do­šlo
do pro­bo­ja obez­be­đen­ ja na Džon­son­ ov­ om ins­ ti­tu­tu. Ta inf­or‐­
mac­ i­ja je uža­snul­a Ho­uv­ a. Zav­ id­ni lju­di ima­ju moć pred­viđ­ a‐­
nja. Ge­ner­al, ili ma ko to bio, ins­ i­sti­rao je da se od­mah nađu
u Mer­il­end­ u, gde je inf­or­mac­ i­ja pro­cur­i­la, tako je bar Ho­uv­ u
reč­ en­ o.
Brend­ ing se gla­sno nas­ mej­a.
– Ho­uv­ u je bilo po­trebn­ o najm­ an­ je sat i po da dođe do
mes­ ta koje mu je bilo ozna­čen­ o. Mož­ da mu je treb­ a­lo i više,
jer ove noći šo­fer ima iz­laz i on je mor­ao da vozi sam. On će
sada tamo ček­ at­i, pa rec­ i­mo jed­ an sat, da bi bio si­gu­ran da
neće pro­pu­sti­ti sus­ ret s gen­ er­al­om u sluč­ aj­u da se ovaj ne‐­
gde nep­ red­ vi­đen­ o za­dr­žao. Onda će mu biti po­treb­no još de‐­
ved­ es­ et mi­nu­ta da se vrat­i nat­rag. Dr­žav­na več­ er­a će u to
vrem­ e već odavn­ o biti za­vr­šen­ a…
Bilo je već sko­ro osam čas­ o­va uveč­ e. Naj­go­ra sao­ ­bra­ćaj‐­
na gu­žva je već pro­šla. Spo­men­ ic­ i tek što su bili osvet­lje­ni.
Bilo je to mag­ ič­no doba dana. Brend­ ing je bar tako smat­rao.
Ako ste u Njuj­or­ku, uprav­ o ste kret­a­li na Bro­dvej; u Par­i­zu bi‐­
ste šetk­ al­i bul­e­var­om Osman prem­ a Ope­ri; u To­kij­u bi­ste po‐­
smat­ra­li mod­nu rev­ i­ju u Ro­pon­gi­ju dok bi­ste išli prem­ a bli‐­
stav­ im res­ to­ran­ im­ a.
Tu, u Vaš­ ing­to­nu, lju­di su išli prem­ a mes­ ti­ma moći: prem­ a
Bel­oj kući. Ta po­mi­sao bi uvek uzb­ u­di­la Brend­ ing­ ov­ o srce i
ono bi po­či­njal­o da udar­a kao ludo. Pi­tao se da li će on jed‐­

nog dana sed­ e­ti u Ovaln­ oj sobi. Čes­ to je sebe pods­ eć­ ao da
je to bio je­dan od raz­ lo­ga što je ušao u po­li­ti­ku.

Imao je vrem­ en­ a još dve go­di­ne da se pri­prem­ i do sled­ e‐­
ćih iz­bo­ra.

– Kuv­ ar­u – Les Mil­er pred­sed­nik Rep­ u­bli­kan­ ac­ a, rek­ ao mu
je pro­šle noći – nik­ ad­ a ni­sam vid­ eo da neko tako uti­če na
part­i­ju kao ti. Taj ra­čun je po­sled­nje što ćeš ti učin­ it­i. Čak su
i naši najk­ onz­ er­vat­iv­nij­i kret­e­ni im­pres­ i­o­nir­a­ni to­bom. Rek­ li
su mi da te prat­e već nek­ o­li­ko go­di­na. Sada si po­brao nji­ho‐­
vu punu pa­žnju. Mi smo svi prem­ or­en­ i zbog čov­ ek­ a u Bel­oj
kući. Ova part­i­ja nije osno­van­ a da bi je vod­ io čov­ ek koji je
veći de­mo­krat­a od svih dem­ o­krat­a. Tvoj po­sled­nji go­vor u
Se­nat­u ih je očar­ao. Mi­slim da nije prer­a­no da počn­ em­ o da
mi­sli­mo o iz­bo­ri­ma. Uprav­ o sada, or­gan­ iz­ ac­ i­ja je pola do­bi­je‐­
ne bit­ke. Što pre kren­ eš, to ću pre moći da po­kren­ em par­tij‐­
sku maš­ i­nu. To­li­ko smo mi si­gur­ni u tebe, Kuv­ ar­u.

– O, Bože – reče Ši­sei – zab­ o­rav­ i­la sam ta­šnu. Uvek mi se
to de­šav­ a. Mi­slim da je to nam­ ern­ o. Ja mrz­ im več­ ern­ je ta‐­
šne.

– Bez pro­ble­ma – reče Brend­ ing i okret­e se nat­rag prem­ a
njen­ oj kući – u svak­ om sluč­ aj­u, kada se po­jav­ im­ o sa za­ka‐­
šnjen­ jem, to će izaz­ vat­i veću paž­ nju pri­sut­nih.

Ši­sei se okret­e da ga pog­ le­da.
– Mis­ lim da je to baš ono što si hteo da iz­beg­neš.
– Po­gled­ aj se, dušo – reče on – u toj ode­ći čak bi te i sle‐­
pac pri­met­io – od­mahn­ uo je gla­vom dok je staj­ao is­pred nje‐­
ne kuće. – Stra­te­gi­ja je nek­ o­ri­sna ako ne može da se men­ ja.
A ja sam svo­ju pro­men­ io – vi­deo je njen zbu­njen­ i po­gled i
po­lju­bio ju je u usta. – Haj­de, idi uzmi ta­šnu. Inač­ e nik­ ad­ a
neć­ eš saz­ na­ti kako će se zav­ rš­ i­ti ovo veče.
Ši­sei se po­pe­la ste­pen­ iš­ tem, po­tra­ži­la je ključ u dže­pu.
Otvor­i­la je ulaz­ na vrat­a i nes­ ta­la kroz njih.
U foa­ j­eu je stav­ il­a ključ u džep i ski­nul­a ci­pe­le sa vi­so­kom
šti­klom. Samo u čar­ap­ am­ a kren­ ul­a je prem­ a svoj­oj spav­ ać­ oj
sobi.

Hod­nik je na dru­gom spra­tu bio mra­čan. Vra­ta njen­ e spa‐­
vać­ e sobe bila su ši­rom otvo­ren­ a, baš kako ih je ostav­ il­a.
Žuta svet­lost se is­kral­a u hodn­ ik.

Dr­žeć­ i se senk­ i bli­zu ge­lend­ er­a od mah­ ag­ o­nij­a, Ši­sei je
tiho pro­šla po­red po­lu­o­tvo­ren­ ih vrat­a i uzd­ r­ža­la se da bi pro‐­
vi­ri­la unut­ra. Umes­ to toga, ušla je u sobu do nje. Po­vez­ i­val­o
ih je pro­stra­no, luks­ uz­ no kup­ a­ti­lo.

Ušla je u svo­ju sobu kroz kup­ at­i­lo. Tako je mog­ la da vidi
svak­ i ugao sobe, mo­gla je da vidi to­al­et­ni sto­čić, na njem­ u
je na mer­mer­noj plo­či bila njen­ a več­ ern­ ja taš­ na, baš na
onom is­tom mes­ tu na kome ju je ostav­ il­a. Vi­del­a je fio­ ­ke sta‐­
rog hras­ to­vog orm­ an­ a. Bile su, sve do jed­ne, iz­bač­ en­ e na
sred­ i­nu sobe i njih­ ov­ a sad­ r­ži­na bila je sas­ ut­a na gom­ i­lu.

Dej­vid Bris­ ling je ko­pao po njen­ im orm­ an­ im­ a. Gur­ao je u
stran­ u njen­ u ode­ću. Usko­ro, zna­la je, po­čeć­ e da prev­ rć­ e nje‐­
ne ci­pe­le i iza ured­no slo­žen­ ih kut­i­ja naći će njen­ e sluš­ al­i­ce,
kom­pju­ter­e i svu ostal­u oprem­ u.

Preš­ la je tako tiho prek­ o sobe da je ni ži­vo­ti­nja ne bi ose‐­
ti­la. Ali nje­na senk­ a del­i­mičn­ o pade prek­ o pla­kar­a.

Kada se bac­ i­la na čov­ ek­ a, on se okren­ uo. Vi­de­la je cev pi‐­
što­lja i Bri­slin­go­vo lice u ist­om tren­ u.

Ši­sei pred­ ad­ e sve sves­ ne kont­ro­le svog tela Kši­ri: njen
um se is­praz­ ni da bi se is­pun­ io Pra­zni­nom, kont­i­nuu­ m­ om
zvu­ka–svet­lo­sti što je bio sam Kši­ra.

Njen­ a leva noga po­le­te uvis, dok se gor­nji deo tela izvi
ustran­ u. Nje­ni zgrč­ en­ i pr­sti udar­i­še Bris­ ling­ a u čla­nak ruke
gde se vez­ u­ju najo­ ­set­lji­vi­ji ner­vi.

Bris­ ling­ o­va ruka po­sta­de neo­ ­set­lji­va dok mu je moz­ ak iz‐­
dao nar­ed­bu kaž­ i­pr­stu da pov­ uč­ e obar­ač.

Pi­što­lj mu je is­pao iz ruke. Ši­sei pade, sas­ ta­vi ruke i po­di‐­
že ih prem­ a njeg­ o­voj bra­di svom si­li­nom koju je vuk­ la iz bo‐­
ko­va, svog do­njeg tr­bu­ha – hare – i pren­ es­ e je u ram­ en­ a i
ruke.

Ši­sei krik­nu, bio je to krik od koga se led­ i­la krv – kiai, glas
duha, više nego boj­ni po­klič, krik bo­ri­lačk­ e veš­ ti­ne upo­tre‐­
bljen u pra­vom tren­ u. Ist­o­vrem­ en­ o, za­bac­ i­la je Bri­sling­ o­vu

gla­vu tak­ vom si­li­nom unaz­ ad da je vrh njeg­ o­vog tem­ en­ a
udar­io o vra­ta pla­kar­a.

Tek tada se Kši­ra po­vuč­ e i tek tada se po­jav­ i Ši­sei, ona‐­
kva kak­ vu je znao Ko­ton Brend­ ing. Ona trep­nu jed­nom, i za
man­ je od ot­kuc­ aj­a srca, obuh­ vat­i po­gle­dom či­tav­ u scen­ u i
plan koji je sko­val­a pro­struj­i joj kroz gla­vu. Seć­ al­a se Bren‐­
ding­ a koji joj je rek­ ao gde će Houv biti več­ er­as: sve je bilo
sav­ rš­ en­ o. Nije mo­gla da nađe greš­ ke u tome.

Po­di­gla je te­le­fons­ ku slu­šal­i­cu. Zav­ rš­ i­la je ono što je nau­ ‐­
mi­la.

Čet­i­ri mi­nut­a kas­ nij­e, bila je u Jag­ ua­ r­u sa Brend­ ing­ om.
– Izvin­ i što sam se to­li­ko zad­ r­ža­la – rek­ la je bez daha.
– Po­čeo sam da bri­nem za tebe – rek­ ao je Brend­ ing po‐­
kren­ uvš­ i kola. – Mis­ lim da sam neš­ to čuo. Ne znam šta. Baš
sam hteo da ti kren­ em u sus­ ret.
– Nije to bilo niš­ ta – reče Ši­sei i po­lju­bi ga u usta. – Šef
me naz­ vao baš kad sam odla­zi­la. Bila je uključ­ en­ a sek­ ret­ar­i‐­
ca ali mo­ra­la sam da se ja­vim. – Sta­vi­la mu je ruku na bu­ti‐­
nu. – Još neš­ to, rek­ ao mi je da ti se za­hval­im što me vo­diš
na ovaj pri­jem. Inač­ e ne bih mog­ la da uđem a ubeđ­ e­na sam
da mogu da sklo­pim ko­ri­sna po­znans­ tva sa lju­di­ma koji će
biti na ve­čer­i.
– Do­bro – reče Brend­ ing, is­cer­ivš­ i se – mi­slim da sam da‐­
nas dov­ olj­no urad­ io što se tiče raz­gle­da­nja pri­ro­de.
– Do­bro je, Kuv­ ar­u, ali nem­ oj da mi­sliš da je do­volj­no. Mo‐­
rać­ eš da se po­trud­ iš da lju­bi­te­lji pri­ro­de zab­ ra­ne ko­ri­šćen­ je
ru­žnih reči u pol­i­ti­ci.
Pro­zo­ri su si­jal­i kao dra­gu­lji. Brend­ ing je znao da je to
samo za lak­ o­ver­ne tur­i­ste, sve je to inač­ e bila čar­ob­njačk­ a
vark­ a. Si­ro­ti­nja se nije vi­de­la, nije se vi­deo krim­ i­nal i nez­ a‐­
po­sle­nost koja je uniš­ ta­val­a, uglavn­ om, crn­ ačk­ e del­o­ve gra‐­
da. Dok su se ti­po­vi u smo­kinz­ i­ma kao što je bio on go­ji­li do‐­
brom hran­ om i moći, prav­ i Vaš­ ingt­on je gr­cao i kao nek­ on‐­
tro­li­san­ i čaj­nik pri­prem­ ao se da pok­ ljuč­ a i pro­spe vodu.
Po­li­cij­ska kola koja su kre­nul­a u drug­ om prav­cu dala su,
svo­jim trept­a­vim svet­li­ma i snaž­ nom si­ren­ om, te­ži­nu njeg­ o‐­

vim mi­sli­ma.
Brend­ ing je že­leo da bar ove noći sve to zab­ o­ra­vi.
– Kako si se za­in­te­res­ ov­ al­a za po­kret lju­bi­tel­ja pri­ro­de? –

pi­tao ju je.
– Zbog ubi­stva – reče Ši­sei. Vi­del­a je kako ju je Brend­ ing

po­gle­dao iz ugla oka. – Moji lju­di su po­čel­i nem­ i­lo­srd­no da
ubij­a­ju ki­to­ve. Suv­ i­še mal­ih foka je do­tu­čen­ o to­lja­ga­ma na
sneg­ u. Naše reke i po­to­ci su suv­ iš­ e za­gađ­ en­ i. Ljud­ i su po­čel­i
da gube raz­ um. Žel­el­a sem, mo­ra­la sam da urad­ im neš­ to.
Bilo mi je po­trebn­ o da znam da će ono što ja ra­dim neš­ to
pro­men­ it­i.

Dr­žav­na več­ e­ra bila je jed­no od onih skup­ o­va gde su pri‐­
hvat­i­lji­vi bili samo pro­to­kol i di­plo­mat­i­ja. Brend­ ing je bio
vešt i u jed­nom i u drug­ om, i usko­ro je bio je­dan od nek­ o­li­ci‐­
ne koji su okup­ lja­li lju­de da sluš­ aj­u, smej­u se i budu viđ­ en­ i.

Dr­žao je Ši­sei na oku dok je hod­ al­a kroz bal­sku dvo­ran­ u
sa čaš­ om šamp­ anjc­ a u jedn­ oj ruci, razg­ o­var­aj­u­ći sa di­plo­ma‐­
tam­ a koji su paž­ lji­vo slu­šal­i šta im ona go­vo­ri. Oni bi mud­ ro
kli­mal­i gla­vam­ a, osmeh­ iv­ al­i se, i na kraj­u bi joj dav­ al­i svo­je
vi­zit­kar­te kao da pri­nos­ e žr­tvu na olt­ar bo­gi­nji.

Jed­ an sat po­sle do­las­ ka, Brend­ ing je pri­vuč­ e k sebi. Na‐­
mig­nuo joj je.

– Do­bro se za­bav­ ljaš? – pi­tao je.
– Uspeš­ no – rek­ la je ona.
– Pri­met­io sam – isto je važ­ i­lo i za njeg­ a. Svi su mu se
obra­ćal­i i tra­ži­li sa­vet­e od nje­ga.
Jed­ i­no ga je oner­as­ po­lo­ži­la Tri­ša Ha­mil­ton, žena Hada Ha‐­
mil­to­na, sen­ a­to­ra iz Mer­i­lend­ a, do­brog pri­ja­te­lja i Brend­ ing­ o‐­
vog sav­ ez­ ni­ka. Kao gla­snik arm­ i­je koja tek do­la­zi, Tri­ša je
pri­šla Brend­ ing­ u s osmeh­ om.
– Ti si mi kav­ al­jer za več­ er­om – rek­ la je.
No­si­la je ele­gantn­ u svi­le­nu hal­ji­nu koja je, svak­ ak­ o, sta­ja‐­
la bo­gat­stvo ali u ko­joj je ona iz­gle­dal­a de­set go­di­na star­i­je.
Imal­a je, u stvar­i, 53 god­ i­ne.
Oči joj si­nuš­ e i on ugled­ a kako ona po­smat­ra Ši­sei oči­ma
zve­ri, kao što su to ima­le obi­čaj žene u Vaš­ ingt­o­nu.

– Kak­ va div­na ljup­ka dev­ ojk­ a – reče Tri­ša to­nom kao da je
rek­ la: kak­ va sav­ rš­ en­ a mala kurv­ a.

Brend­ ing se nas­ mej­a. Bio je tako do­bro ra­spo­lo­žen da
nije hteo da dop­ u­sti da ga Tri­ši­na pak­ ost one­ra­spo­lo­ži.

– Da, i pa­met­na je – dod­ ao je.
– Mogu da se klad­ im – reče Tri­ša, slat­ko se osmeh­ uj­u­ći
dok su išli prem­ a tr­pe­za­ri­ji. – Nosi za­nim­ ljiv komp­ let. Luis
Fero, zar ne?
– Poj­ma nem­ am – reče Brend­ ing – ali, iz­gle­da da je to. I
do­pad­ a mi se.
– Do­pa­da se i meni – rek­ la je kis­ el­o Tri­ša – ali ima neč­ eg
čudn­ og. Tako mi je po­znat taj kom­plet a ja znam da nema
mnog­ o kom­ple­ta Lui Fero u ovom delu svet­a. Ima ih samo
kod Saks Džend­ el­a a oni do­bi­ja­ju samo po je­dan komp­ let od
svak­ og bro­ja. Znam to, jer sam se neki dan muv­ al­a kod njih
tra­žeć­ i novu hal­ji­nu i ubeđ­ en­ a sam da sam taj komp­ let vid­ e‐­
la tamo – nagnul­a se po­verl­ji­vo prem­ a Brend­ ing­ u. – Da, to je
bio taj komp­ let. Si­gurn­ a sam. – Zag­ le­dal­a mu se u lice. – Ali
znaš, Kuv­ ar­u, taj komp­ let je kup­ o­vao sen­ at­or Houv. Sreć­ om,
Da­glas me nije vid­ eo, suv­ i­še je žu­rio. Šta kaž­ eš? Pred­ uz­ i­mlji‐­
vi mali čov­ ek, je li, Kuv­ ar­u? Po­mi­sao na to da me on do­tak­ne
nat­e­ra me da se sled­ im.
Brend­ ing reče:
– Bez ob­zi­ra šta ti kaž­ eš o Saks Džend­ e­lu, nem­ o­gu­će da
je to je­di­ni kom­plet Luis Fero u Vaš­ ingt­o­nu. Ne znam na šta
ci­ljaš, Tri­ša.
– Ja? Ni na šta. Samo ćas­ kam­ o, Kuv­ ar­u.
Tru­dio se da ga ne uzn­ em­ i­ri to što mu je rek­ la Tri­ša Ha‐­
mil­ton ali, upr­kos toj nam­ er­i, ot­krio je da samo o tome raz‐­
mi­šlja to­kom či­ta­ve več­ er­i. Kas­ nij­e nije mog­ ao da se seti šta
je jeo ili o čemu je raz­go­var­ao sa svoj­im drug­ a­ri­ma. Pred‐
sed­nik je go­vor­io, onda je go­vo­rio za­pad­non­ em­ ačk­ i kanc­ e‐­
lar, ali Brend­ ing nije obra­ćao paž­ nju na njih.
Kada su se vrać­ al­i, ćut­ao je sve vrem­ e u ko­li­ma tako da
mu Šis­ ei do­takn­ u ruku.
– Šta je bilo, Kuv­ ar­u?

Po­mi­slio je da je upi­ta oda­kle joj komp­ let Luis Fero. Da li
ga je sama kup­ i­la ili joj ga je neko po­klon­ io? Zam­ al­o da to
pita, ali je u po­sled­njem tren­ utk­ u po­vuk­ ao svoj­e reči. Či­nje‐­
nic­ a je bila da on nije že­leo da čuje njen od­go­vor jer su po‐­
sto­ja­le šans­ e da ga dob­ ro sla­že.

– Niš­ ta – reče on.
Ono što mu je Tri­ša Ha­mil­ton rek­ la, do­bro ga je uzd­ r­mal­o.
Tri­ša je vo­lel­a da ogo­var­a jer je smat­ra­la da je samo saz­ na‐­
nje mnog­ ih stvar­i o po­znat­im lju­di­ma sta­vlja u cent­ar zbi­va‐­
nja. Ali, ona je go­vor­i­la samo ono što je bilo do­bro pro­ver­e‐­
no. Ona je pu­šta­la da se dru­ge vaš­ ingt­ons­ ke žene upe­tlja­va‐­
ju u nep­ ro­ver­en­ e čin­ jen­ ic­ e i pol­u­i­sti­ne.
Ono što je najv­ i­še smet­a­lo Brend­ ing­ u bilo je to što je Tri­ša
rek­ la da je vi­de­la Da­gla­sa Ho­uv­ a kako kup­ u­je komp­ let Lui
Fero kod Sak­sa. I to je za­i­sta bilo tako, Tri­ša nije iz­mi­šlja­la.
Naj­pre je po­kuš­ ao da smis­ li neko nev­ i­no ob­ja­šnjen­ je, ali
usko­ro je di­gao ruke od te ide­je. Onda je po­čeo da raz­mi­šlja
o tome šta po­vez­ u­je Ši­sei i Ho­uv­ a, ali ni to ga nije ni­kud­ a
od­vel­o. Nije mog­ ao da smi­sli da se Ši­sei dru­ži sa Ho­uv­ om.
Neš­ to se tu nije uklap­ a­lo. Uko­li­ko Ši­sei nije bila najv­ eć­ a glu‐­
mi­ca na svet­u.
Stao je is­pred njen­ e kuće ali nije ugas­ io mo­tor.
– Zar neć­ eš da uđeš? – pit­a­la je Ši­sei.
– Mi­slim da neću. Neću noć­ as.
Ši­sei sta­vi ruku na Brend­ in­go­vu miš­ i­cu.
– Kuv­ ar­u, šta je bilo? Tvoj­e se ra­spo­lo­že­nje pro­men­ il­o u
toku več­ er­i.
Zat­vo­rio je oči na tren.
– Umor­an sam. Hoću da idem kući.
– Mo­lim te, Kuv­ ar­u – reče ona – uđi unut­ra, samo na tre‐­
nut­ak. Ne mogu da pod­nes­ em po­mi­sao da ovak­ o za­vrš­ i­mo
noć.
Brend­ ing je sač­ ek­ ao jed­ an tren­ ut­ak pre nego što je is­klju‐­
čio mot­or.
Kada su ušli u kuću Ši­sei poče da pali sva svet­la, kao
dete koje se pro­bud­ i­lo iz ko­šmar­a. Brend­ ing je po­smat­rao taj

njen rit­u­al.
– Piće?
– Rad­ i­je ne bih – reče on. Nije seo, sta­jao je usred dnevn­ e

sobe.
– Po­bog­ u, Kuv­ ar­u, zar neć­ eš da mi kaž­ eš o čemu raz­mi‐­

šljaš?
– Poj­ma nem­ am o čemu raz­mi­šljam – reče on – još ne‐­

mam pojm­ a…
– Ho­ćeš da odeš – reče ona – vid­ im ti po licu. Jed­ va ček­ aš

da iza­đeš odavd­ e.
– Nije tačn­ o.
– Nem­ oj da la­žeš – reče Šis­ ei.
Brend­ ing se sko­ro zag­ rcn­ uo: ona njeg­ a op­tuž­ u­je da laže.

Ali, to je bilo u stva­ri tač­no.
– Kako ti meni smeš da kaž­ eš da ja laž­ em, ti laž­ lji­va kuč‐­

ko? – eks­ plo­di­rao je i jurn­ uo u hodn­ ik.
Ši­sei je oseć­ al­a kako joj srce udar­a kao ludo. Da li je ot‐­

krio da je komp­ let Lui Fer­oa bio dar od Ho­uv­ a? Kako je mo‐­
gao?

Brend­ ing ju je čuo kako ga do­zi­va a onda je po­čeo da
zvo­ni te­le­fon. Iza­šao je kroz vrat­a. Noge su mu bile čud­no
ukruć­ en­ e, miš­ i­ći su mu se nap­ i­njal­i is­pod kože.

Ši­sei je po­di­gla te­lef­on i vikn­ ul­a:
– Šta? – dah joj je za­stao u grlu jer je čula glas svog bra‐­
ta.
– Senđ­ i­ne – šapn­ ul­a je – mi­slim da smo se do­go­vor­i­li…
– Do­go­vor­u je do­šao kraj – reče Senđ­ in.
– Do­vo­diš u opas­ nost, sve što smo…
– Ti­ši­na!
– Šta ti je? – Ši­sei se zab­ ri­nul­a. – Šta se do­go­di­lo?
– Do­go­dio se ži­vot – Senđ­ i­nov glas je bio nal­ik na daht­a‐­
nje par­ne lo­ko­mo­ti­ve koja će eks­ plo­di­ra­ti. – Do­go­di­lo se ne‐­
što ne­za­mi­sli­vo. Shvat­io sam da si mi po­treb­na.
– Šta ti go­vo­riš…
– Dol­az­ im – reče on – idem na Long Aj­land, Vest Bej Bridž.
Tamo ćemo se naći.

Ši­sei je baš htel­a neš­ to da mu od­go­vor­i ali veza je bila
prek­ i­nut­a. Spus­ ti­la je sluš­ al­i­cu i drht­al­a. Nes­ ves­ no je do­tak­ la
smar­agd­ni pr­sten.

Brend­ ing je na ulic­ i ušao u Jag­ ua­ r, upal­io je mo­tor.
Kada je kren­ uo mirn­ im uli­cam­ a, vi­deo je da mu ruke drh‐­
te. Srce mu je udar­al­o tako jako da ga je bol sko­ro zan­ eo.
Žud­ eo je za sav­ et­om svo­je žene: ona bi zna­la šta je prav­ o a
šta nije, fi­gu­rat­iv­no reč­ en­ o ko je u krev­ et­u s kim. Ona je to
uvek znal­a.
Po­mi­sao da je Dag­ las Houv po­slao Ši­sei na njeg­ a da bi ga
unuš­ tio, bila je gro­zna. Sve do tog tren­ utk­ a Brend­ ing nije
smeo sebi da pri­zna da voli Ši­sei. Sada je shvat­io ko­li­ko je
voli. Ona je pro­bi­la njeg­ o­vu od­bra­nu, do­tak­ la mu samu srž,
onak­ o kako to ni­kad­ a ni Meri nije uspel­a. Nije mo­gao da
shvat­i kako se to do­go­di­lo.
Oseć­ ao je kao da mu se svet okren­ uo nag­ lavc­ e, kao da je
sve ono što je do sada rad­ io bilo besk­ o­ri­sno, gore nego bes‐­
ko­ri­sno, laž­ no. Oseć­ ao se kao dete koje je preb­ ač­ en­ o u novu
ško­lu, samo da bi shvat­io da su lekc­ i­je koje je te­škom mu‐­
kom učio u star­oj ško­li, ne­tačn­ e. Oseć­ ao se glup­ o, nai­vn­ o, iz‐­
da­no od stran­ e ovog moć­nog gra­da koji je usp­ eo da ga pri‐­
hvat­i ili se samo pret­var­ao da ga je pri­hvat­io.
Mog­ ao je da čuje reči svo­je majk­ e kao da sedi po­red nje‐­
ga u Jag­ ua­ r­u. »Svet je Sa­ta­nin­ o igra­li­šte, Ko­to­ne. Ostan­ i na
uskoj sta­zi koju ti je Bog odred­ io i bi­ćeš bez­ be­dan.«
Cr­ven­ a i pla­va svet­lost koje su blje­šta­le u njeg­ o­vom re‐­
tro­vi­zo­ru i zvuk si­ren­ e, nat­e­ra­še ga da sta­ne. Um mu je bio
pun crn­ ih mi­sli. Po­li­cij­ska pat­rol­na kola sta­la su uz njeg­ a.
Brend­ ing je vi­deo dva pol­i­caj­ca u ko­li­ma.
Dugo se nije ni­šta do­gađ­ al­o. Onda se otvo­ri­še vrat­a kraj
voz­ a­ča i iza­đe po­li­caj­ac u unif­or­mi. Njeg­ ov part­ner je ostao
u ko­li­ma.
Brend­ ing spu­sti pro­zor, čuo je kako po­li­caj­ac gazi po as‐­
falt­u. Po­li­caj­ac, vrlo vi­sok i krup­ an, sta­de kraj otvo­ren­ og pro‐­
zo­ra i zag­ le­da se u Brend­ ing­ a kroz nao­ ­čar­e za sunc­ e. Bren‐­
ding se pi­tao kako vidi neš­ to kroz te na­o­čar­e noću.

– Da li bih mog­ ao da vid­ im vašu vo­začk­ u i sao­ ­brać­ aj­nu
do­zvo­lu?

– Si­gu­ran sam da nis­ am voz­ io preb­ r­zo – reče Brend­ ing.
Po­li­caj­ac ne reče ni­šta. Brend­ ing mu je pred­ ao do­kum­ en‐­
ta. Pri­met­io je da ih je po­li­caj­ac uzeo lev­ om ru­kom, des­ na
mu je bila na drš­ ci rev­ ol­ver­a.
Po­li­caj­ac mahn­ u partn­ er­u pa reče:
– Boj­im se da ću mor­at­i da vas za­mo­lim da otvo­ri­te pr­tlja‐­
žnik, sen­ at­o­re.
Brend­ ing reče:
– Šta?
Po­li­caj­ac se udal­ji je­dan ko­rak od kola.
– Mol­im vas da izađ­ et­e iz kola, sen­ at­o­re.
Brend­ ing iza­đe iz kola, pri­đe zad­njem delu Jag­ u­ar­a. Po­li‐­
caj­ac je bio iza njeg­ a. Vi­deo je da i drug­ i po­li­caj­ac iz­laz­ i iz
aut­o­mo­bi­la: dr­žao je pu­šku u ruci.
Brend­ ing reče:
– Da li bih mo­gao da pi­tam šta sve ovo znač­ i?
Po­li­caj­ac iza njeg­ a reče.
– Bud­ i­te lju­ba­zni i otvo­ri­te pr­tlja­žnik.
Brend­ ing učin­ i kako mu je nar­eđ­ en­ o. Otvo­rio je pr­tlja­žnik,
onda je ko­rakn­ uo unaz­ ad. Prvi po­li­caj­ac sinu lam­pom unu‐­
tra. Nep­ ri­ja­tan, bo­le­sno–slad­ ak mir­is is­pu­ni noć.
Po­li­caj­ac reče:
– Isus­ e.
Brend­ ing je čuo kako je škljocn­ ul­a puš­ ka koju je dr­žao
dru­gi po­li­caj­ac dok se nag­ i­njao prem­ a pr­tlja­žni­ku u kome je
le­žao sklup­čan­ i leš. Od­jed­nom mu po­zli. Sve­tlost ba­ter­ij­ske
lam­pe osvet­li­la je smr­skan­ u lob­ a­nju, krv i bled­ a lica po­li­caj­a‐­
ca.
Brend­ in­go­va maj­ka je rek­ la: »Ako skliz­ neš s te uske sta‐­
ze, sva dob­ ro­ta koju vi­dim u tebi nes­ tać­ e i umreć­ e.«
Go­spo­de Bože po­mi­slio je i sle­dio se. Ja po­znaj­em tog čo‐­
vek­ a. To je Dej­vid Bri­sling, lič­ni pom­ oć­nik Dag­ la­sa Ho­uv­ a.

***

Ni­ko­la, vis­ o­ko na Ho­dak­ i, s bra­dom na ko­joj se nah­ vat­a­lo
inje, nap­ ao je Cr­nog Žand­ ar­a. Do­ži­veo je na javi svoj san u
kome je traž­ io ne­što među žbun­ jem a nije znao šta. Naš­ ao je
oti­ske sto­pa­la u cr­noj, moč­ var­noj ze­mlji: u stva­ri, sve je to
bilo po­hran­ jen­ o u njeg­ o­vom seć­ an­ ju. Glas koji je čuo da mu
go­vor­i do­laz­ io je iz njeg­ o­vog seć­ an­ ja. Ali po­što mu je duh
bio uz­vit­lan nije mo­gao jas­ no da raz­ ab­ e­re glas i nije mog­ ao
da raz­ um­ e šta mu gov­ o­ri.

Kao što je Kanz­ a­cu rek­ ao, nije Širo ninđ­ a ob­uz­ eo njeg­ ov
duh – to je bio samo simp­tom bo­les­ ti. Ni­ko­la je već bio bo­le‐­
stan, omađ­ i­jan kad ga je tanđ­ i­an nap­ ao: već je bio sprem­ an
da pos­ ta­ne Širo ninđ­ a.

Nik­ o­la, s elem­ ent­i­ma Akš­ ar­e već pri­hvać­ en­ im, bio je još
uvek Širo ninđ­ a. To je shvat­io. Ni Kanz­ a­cu ni bilo ko dru­gi
nije mo­gao da ga iz­leč­ i od toga.

U stvar­i, nije bilo leka. Širo ninđ­ a je bilo sta­nje koje je mo‐­
ral­o da se leči iz­nut­ra. Njeg­ o­vo seć­ an­ je na bo­ri­lačk­ e veš­ ti­ne
malo je mog­ lo da mu po­mog­ne.

»Širo ninđ­ a je jed­na stvar« – rek­ ao je Kanz­ ac­ u jed­ne ve‐­
čer­i. Preg­ le­dao je oži­ljak na Nik­ o­li­noj gla­vi. – »Sta­nje u kome
si se ti naš­ ao, neš­ to je sas­ vim drug­ o.«

»Ali za­što? Glavn­ i simp­tom Širo ninđ­ e je gu­bi­tak pamć­ e‐­
nja.«

»To je tako« – reče Kanz­ a­cu – »tvoj pro­blem nije gub­ lje­nje
seć­ an­ ja, već pre nem­ og­ ućn­ ost da se nji­me služ­ iš. Ak­šar­a je
po­čel­a da raz­je­da tvoj duh, pa ipak su tvo­je po­znav­ an­ je nin‐­
đuc­ ua i Gec­ um­ ei no mi­ćia bile nem­ oćn­ e i tebi ned­ o­stup­ne.
Zato mi­slim da je to pro­uz­ ro­ko­van­ o nek­ om or­gans­ kom kom‐­
po­nent­ om.«

»Mis­ liš da je moja nem­ oć da se set­im či­sto fi­zič­ka?«
»Da. Tačn­ o tako. Ja sam ubeđ­ en da je neš­ to urađ­ e­no sa
to­bom za vrem­ e oper­ac­ i­je.«
Jeza se spus­ ti niz Ni­ko­li­nu kičm­ u.
– Mis­ liš da je hi­rurg pres­ ek­ ao neš­ to što nije treb­ al­o da
pres­ eč­ e? – po­mi­sao na neki deo njeg­ o­vog moz­ ga koji je bio

nep­ o­vrat­no uniš­ ten to­li­ko ga je pla­ši­la da nije smeo o tome
ni da razm­ i­šlja.

– Ne – reče Kanz­ ac­ u od­mah, kao da je pred­o­set­io strah
koji je ob­uz­ eo Nik­ o­lu. – O tome ne vred­ i ni da se go­vor­i jer
su mog­ uć­nos­ ti da je on po­vred­ io baš neki deo moz­ ga koji je
vez­ an za seć­ an­ je mi­nim­ aln­ e – Kanz­ a­cu je sed­ eo vrlo mirn­ o.
Oči su mu bile tamn­ e, nal­ik na dva ga­vran­ a na nji­vi žita u je‐­
sen. Bilo je u nji­ma mel­anh­ ol­i­je i snag­ e. – Go­vo­rim sada o
neč­ em drug­ om, Ni­ko­la.

Nik­ o­la je čuo kako mu srce udar­a, kako mu krv pul­si­ra u
uši­ma, zag­ lu­šuj­uć­ om sim­fo­nij­om uža­sa.

– Ali, hi­rurg…
– Mož­ da on nije bio taj koji je to urad­ io – reče Kanz­ ac­ u,
prek­ i­nuvš­ i ga – ali on je svak­ ak­ o bio umeš­ an u to.
Nik­ o­la je zam­ i­slio kr­vav­ o lice dr Ha­nam­ i­ja, njeg­ o­vo telo
slo­mlje­nih ko­sti­ju kako po­či­va na pločn­ ik­ u.
– Hi­rurg koji me je oper­i­sao – reče on – ba­čen je s pro­zo­ra
svo­je or­di­nac­ i­je.
Onda je is­pri­čao Kanz­ ac­ uu sve, od tren­ utk­ a kad mu je sa‐­
op­štio di­ja­gno­zu kao osud­ u pa sve do bor­be s tanđ­ i­an­ om u
njeg­ o­voj or­di­nac­ i­ji, šest me­sec­ i kas­ ni­je.
– Sve se sla­že – reče Kanz­ a­cu. Iz­vad­ io je Anat­om­ski atlas
i otvor­io ga na stran­ ic­ i gde se vid­ eo ljud­ski moz­ ak po­del­jen
na dve po­lu­lop­te – hajd­ e da kren­ em­ o hro­nol­o­ški. Prem­ a ono‐­
me što si mi rek­ ao, tvoj tum­ or je lež­ ao ovde – po­ka­zao je na
dru­gu po­lu­lop­tu – to je baš iz­nad hip­ o­kamp­ al­ne puk­ o­ti­ne –
po­nov­ o je pok­ az­ ao na sli­ku – ovde.
Nik­ o­la je mir­no sluš­ ao.
– Tanđ­ i­an­ i su vek­ o­vi­ma znal­i da je mo­zak neka vrs­ ta kom‐­
pjut­e­ra čije su hil­ja­de funkc­ i­ja po­del­je­ne po sekc­ i­ja­ma. Odre‐­
đe­na sekc­ i­ja mo­zga, na pri­mer, za­duž­ en­ a je za form­ i­ran­ je i
za­dr­ža­van­ je seć­ an­ ja. Ta oblast je vrlo mala. Ona je za­pad‐­
njačk­ im med­ i­cin­skim rečn­ ik­ om obel­ež­ en­ a kao hip­ o­kamp­ us.
– Moj tum­ or je bio baš iz­nad hip­ o­kamp­ u­sa – rek­ ao je Ni‐­
ko­la – može lako da se do­go­di da je dr Ha­nam­ i­ju skliz­ nuo
skal­pel.

– Konc­ ent­ri­ši se na bit­no, Ni­ko­la, i od­ba­ci ta­kve neg­ at­iv­ne
mi­sli. Hi­po­kamp­ us je dal­e­ko is­pod obla­sti gde je tvoj tum­ or
le­žao. Nem­ og­ uć­ e je da će pr­vo­klas­ ni hir­urg po­greš­ i­ti baš to‐­
li­ko. Ako je to uči­nio, učin­ io je to nam­ er­no.

Kanz­ a­cu pok­ az­ a drug­ i deo sli­ke.
– Hi­po­kamp­ us je najv­ až­ ni­ji za pam­ćen­ je. To je ot­kri­la sa‐­
vrem­ en­ a nau­ k­ a, zato što mož­ da­ne ćel­i­je imaj­u do­sta po­seb‐­
nih mo­le­kul­a, NMDA pri­jemn­ ik­ a. NMDA pri­jemn­ ik pri­ma ono
što je važ­ no da se za­bel­e­ži i smeš­ ta u ćel­i­je da bi kas­ nij­e
mo­gao da ih po­zo­ve i za­tra­ži određ­ e­ne inf­orm­ ac­ i­je. To je
mog­ u­će jed­ i­no ako su mož­ da­ne ćel­i­je – ili neu­ r­o­ni – pov­ ez­ an­ i
tako da neu­ r­o­tran­smit­e­ri rade prek­ o sin­pat­ič­kih mo­sto­va.
Ako se neš­ to umeš­ a u taj si­stem, novi po­dac­ i mogu da osta‐­
nu van do­met­a ćel­i­ja za sklad­ i­šten­ je. Ali, ako kao u tvom
slu­čaj­u, te ćel­i­je budu uniš­ ten­ e ili ako neš­ to smet­a NMDA
pri­jemn­ ik­ u, seć­ an­ je koje već po­sto­ji u mo­zgu ne može da
bude akt­i­vi­ran­ o. Rez­ ul­tat je neš­ to što ti smat­raš gu­blje­njem
pam­ćen­ ja, ali to u stvar­i nema veze sa tim.
– Šta mi se to do­go­di­lo? – pi­tao je Ni­ko­la.
– Ja mogu samo da nag­ ađ­ am – rek­ ao je Kanz­ a­cu – ali mi‐­
slim da je to nau­ čn­ o nag­ a­đan­ je. Ver­u­jem da je neko, dok je
hir­urg ra­dio na tvom moz­ gu, ubac­ io neki predm­ et u tvoj hi‐­
po­kamp­ us; mo­žda neko op­tič­ko vlakn­ o, prep­ ar­i­ra­no hem­ i­ka‐­
li­jom.
– Ali, kako to da meni nije iz­bri­san­ o sve drug­ o seć­ an­ je?
Iz­bri­san­ o mi je samo ono što se od­nos­ i na moj ninđ­ a tren­ ing.
– Tako bi i treb­ al­o da bude – reče Kanz­ a­cu–san – ali mi
sada ne go­vor­i­mo samo o tan­đi­an­ u nego o do­ro­kus­ ai­u. Baš
kao što ti mož­ eš da uti­češ na one obla­sti moz­ ga koje su za‐­
du­žen­ e za bol, tako do­ro­kus­ ai može da se ustrem­ i samo na
najd­ ub­ lje seć­ an­ je. Sem toga – do­dao je Kanz­ a­cu – tvoj um je
bio usreds­ ređ­ en samo na sta­nje Širo ninđ­ e. Mi­slim da će ti
biti te­ško, a mo­žda i nem­ o­guć­ e da iz­vuč­ eš neka du­bo­ko usa‐­
đe­na seć­ an­ ja koja si ste­kao još u det­inj­stvu.
Ni­ko­la je raz­mi­šljao o tome. Bilo je tačn­ o da nije mog­ ao
da se seti mnog­ ih de­ta­lja vez­ a­nih za det­inj­stvo. Znao je da

su tu ali, ma ko­li­ko se tru­dio, nije mo­gao da ih do­seg­ne.
Ni­ko­la od­mahn­ u glav­ om, očaj­an.
– Dr Ha­nam­ i je bio u pra­vu što se tiče sveg­ a sem ono­ga

što se od­nos­ i na do­ro­kus­ ai­a – rek­ ao je Ni­ko­la. – On je svak­ a‐­
ko mo­rao da zna šta se zbiv­ a.

Kanz­ a­cu klimn­ u glav­ om.
– To je pri­lič­no tač­no. Ali, Ni­ko­la, ako je to što mi ti kaž­ eš
isti­na, onda mo­ra­mo da raz­mo­tri­mo mog­ ućn­ ost kraj­nje sa‐­
radn­ je. Mož­ da je on bio pri­mo­ran da tak­ voj osob­ i do­pu­sti pri‐­
stup tvom mo­zgu.
Nik­ o­la je razm­ i­šljao o tome neko vrem­ e.
– Može li tan­đi­an, do­ro­kus­ ai, da bude tako uvež­ ban da
može da obav­ i tako del­i­kat­an hir­ur­ški zah­ vat?
– Da – reče Kanz­ ac­ u – može da se oček­ uj­e da jed­na tak­ va
osob­ a po­sed­ u­je vel­i­ku hi­rurš­ ku veš­ ti­nu. Kao ninđ­ a, ti tako
do­bro po­zna­ješ anat­o­mi­ju i rad uma i tela da nij­e­dan lek­ ar
ne može da se meri s to­bom.
– Ali ja ne mogu da ubac­ im op­tič­ko vlakn­ o nat­o­plje­no
otro­vom u ljuds­ ki mo­zak.
– Ali ti nisi do­ro­kus­ ai. Ti po­štuj­eš ljud­ski ži­vot, ne prez­ i­reš
ga.
Mada je Kanz­ ac­ u po­čeo da mu daje neki prah zas­ nov­ an
na pri­rod­nim tvar­i­ma da bi neu­ t­ra­li­sao otrov koji mu je pro‐­
dro u moz­ ak, Ni­ko­la je još uvek mo­rao da se oslan­ ja na Ak‐­
šar­u za svo­ju ment­al­nu di­scip­ li­nu. Bilo je to kao da po­nov­ o
uči da hoda, go­vor­i. Bilo je to neš­ to što je treb­ al­o učit­i od
po­četk­ a.
Čud­no, njeg­ o­vo telo – ne njeg­ ov um – bilo mu je najv­ eć­ i
po­moć­nik u tom pro­ces­ u. Ono je bilo tako iz­vanr­edn­ o uve‐­
žba­no da je otk­ rio da može da urad­ i što god je Ak­šar­a zah­ te‐­
val­a od njeg­ a – ni brz odg­ o­vor, ni odlučn­ ost sada više nisu
bili prob­ lem za njeg­ a. Nik­ o­la se rad­ o­vao toj pro­men­ i jer je
po­čeo da se otk­ riv­ a i da pro­nal­az­ i svo­ju sta­ru ličn­ ost.
Dok se peo uz Crn­ og Žand­ ar­a oseć­ ao je da po­staj­e sve
teži ali u isto vrem­ e i nek­ ak­ o lakš­ i. Bio je sves­ tan da mu telo
tone u crnu ste­nu, dr­žao se puk­ o­ti­na i pro­rez­ a tako da ni

snaž­ an vet­ar ne bi mog­ ao da ga ot­kin­ e. Ist­o­vrem­ en­ o je ose‐­
ćao da mu se duh oslo­ba­đa, bio je na Ge­cum­ ei no mići! Se‐­
ćan­ je ga prep­ la­vi! Telo i um opet su mu bili je­dins­ tven­ i. Moć
ga je guš­ i­la. Nije više bio Širo ninđ­ a.

Oseć­ an­ je olakš­ an­ ja je bilo tako sveo­ ­bu­hvatn­ o da je Nik­ o‐
la zab­ a­cio gla­vu unaz­ ad, vik­ ao je u vet­ar, hvat­ao obla­ke.
Haos sli­ka u njeg­ o­vom umu poče da se sređ­ u­je, da se sla­že,
da se poj­a­vljuj­e lo­gič­nim red­ om.

Tra­go­vi sto­pal­a među žbu­njem: glas seć­ an­ ja. Bio je opet
u Ki­o­kij­ev­ om zamk­ u, pro­la­zio je kroz Mes­ eč­ ev­ u kap­ i­ju u nje‐­
go­voj rad­noj sobi.

»Šta je glas rek­ ao?« – pi­tao je Kanz­ a­cu.
»Ne mogu da se se­tim« – od­go­vo­rio je Ni­ko­la.
»Da li je to bio glas mog bra­ta?«
»Nije bio nje­gov, ali izvor je bio bli­zu njeg­ a.«
Ko­li­ko bli­zu? Ak­šar­a mu dade od­go­vor: vrlo bli­zu. A sada
mu je taj glas go­vo­rio i on je raz­go­vet­no čuo svak­ u reč. Bio
je to nje­gov glas:
– Vrem­ e – rek­ ao je glas, a on je čuo kuck­ an­ je ded­ i­nog
sata kao udar­a­nje zvo­na, kao senk­ u koja se jav­ lja iz mag­ le. –
Vrem­ e je da učim, da pri­mam, vrem­ e je da po­sto­jim. Ovo je
kraj strah­ a, konf­uz­ i­je, smr­ti.
Dok mu je sev­ ern­ i vet­ar zav­ i­jao u uši­ma, dok mu je telo
bilo is­pun­ jen­ o nov­ oo­ t­kriv­ en­ om snag­ om Ak­šar­e, Nik­ o­la je mi‐­
slio:
Gde si sada do­ro­kus­ ai? Bilo gde da si, ja ću te naći. Do­la‐­
zim da te se do­čep­ am. Dol­az­ im.

Asa­ma, Ja­pan/ Zuđi, Kina/ To­kio, Ja­pan

Leto 1970 – Zima 1980

– Da li je to sve što ćeš nam reći? – pi­ta­la je mlad­ a dev­ ojk­ a.
– Obeć­ ao si da ćeš nam isp­ ri­čat­i kraj – rek­ ao je njen brat.
Sens­ ei ih po­gle­da ras­ po­lo­žen­ o.
– To je pri­ča koja nema kraj­a – reče.
– Ali, obe­ćao si – reče deč­ ak, Senđ­ in, uvek nes­ tr­plji­vij­i.
– Šta se des­ i­lo kada su pali niz vod­ o­pad? – pi­ta­la je Ši­sei,

njeg­ o­va ses­ tra.
– Ah, vo­do­pad – reče sens­ ei, kao da su ga te reči pod­set­i‐­

le zaš­ to su tu, ne samo u ovom tren­ u, nego uopš­ te na plan­ e‐­
ti.

On je bio Čo­vek reke. Bilo je to jed­ i­no ime po ko­jem su ga
Ši­sei i Senđ­ in znal­i mada su ga, kada su bili sa njim li­cem u
lice, zval­i samo sens­ ei – učit­el­j.

On im je bio kao otac, tim čudn­ im bli­zan­ci­ma. Bio im je
ment­or i drug, tu­tor i pri­ja­te­lj. Bio je brat Haha–san.

On je, jed­nom reči, bio nji­hov svet, vol­e­li su ga iz­nad sve‐­
ga, čak više nego što su vol­e­li jed­no drug­ o.

Znal­i su ga kao Čo­vek­ a reke jer ih je tamo vo­dio da ih
obu­čav­ a, u du­bi­nam­ a ze­le­nih do­li­na, na oba­le ši­ro­ke vij­u­ga‐­
ve reke. Po­znav­ ao je svak­ i de­lić ovde. Ži­veo je go­to­vo isto
to­li­ko u vodi ko­li­ko na kop­nu, kao vod­ o­ze­mac, sli­čan žab­ a­ma
koje su se sunč­ al­e na vrel­im ste­nam­ a spremn­ a da ščep­ aj­u
po­nek­ og be­za­zle­nog kukc­ a koji bi, niš­ ta ne sumn­ jaj­uć­ i, let­eo
tuda.

– Vo­do­pad je bio kao zve­zda na nebu – rek­ ao je Čo­vek
reke – od­zvan­ jao je nev­ er­o­vat­nom ener­gi­jom, bila je to pra‐­
va – maš­ i­na ži­vo­ta puna uniš­ te­nja. Kada su dva brat­a u sa‐­
mrt­nom za­gr­lja­ju pala u vod­ o­pad, neš­ to se do­go­di­lo. Univ­ er‐­

zum je zad­ rht­ao. Mo­žda je zad­ rht­ao baš u tren­ utk­ u kada je
Zao Hsia umro, dok su mu pluć­ a bila is­pun­ jen­ a le­de­nom vo‐­
dom. So–Peng ga je dr­žao snag­ om vol­je, pri­ti­snut­og uz ste‐­
ne isp­ od vod­ o­pa­da. Ili je zad­ rht­ao u tren­ utk­ u kad je So–Peng
iz­ro­nio iz vode, dahć­ uć­ i i kaš­ ljuć­ i na cr­noj blat­njav­ oj obal­i.
On je prež­ i­veo a Zao Hsia, njeg­ ov pri­ja­tel­j iz de­tinj­stva nije.
So–Peng je imao moć da spas­ e bra­ta ali je ra­di­je odab­ rao da
ga udav­ i. On je bio tu­ži­lac, po­ro­ta, sud­ i­ja i eg­zek­ ut­or na su‐­
đen­ ju Zao Hsii.

Deca su ga sluš­ al­a kao op­či­njen­ a.
– Tu nije bilo prav­de. Bar ne one, kak­ vu mi mo­žem­ o da
ra­zu­mem­ o. Pravd­ a, bez ob­zi­ra kako okrutn­ a bila, mora da se
po­štuj­e. Nije do­puš­ ten­ a osvet­a u ime pravd­ e.
Eto, tako je po­čel­o. Tu su učil­i pra­vi­la ži­vo­ta. Ali, čija pra‐­
vil­a?
Haha–san je ima­la samo tog jed­nog brat­a, sens­ ei­a, Čo­ve‐­
ka reke. Za raz­ li­ku od svoj­e ses­ tre, žene koja je ro­di­la Senđ­ i‐­
na i Ši­sei, Haha–san je odab­ ral­a da osta­ne neu­ d­ at­a. Ona je
od det­inj­stva nos­ i­la u srcu gro­znu mr­žnju prem­ a muš­ karc­ i‐­
ma.
Nije shvat­al­a seks i pla­ši­la ga se. U njem­ u je vid­ e­la sil­nu
agres­ i­ju koju oči­gled­no niko dru­gi nije vi­deo. Senđ­ in je tek
mnog­ o kas­ nij­e, kada je od­ra­stao, shvat­io da je on taj strah
nes­ ves­ no po­kup­ io od nje.
Mož­ da je u ra­noj mlad­ o­sti Haha–san bila bru­tal­no si­lo­va‐­
na. To bi mog­ lo da ob­ja­sni njen­ o mi­šlje­nje o seks­ u. Kako bilo
da bilo, ži­vot je ret­ko kada tako čist i ured­ an i isti­na je mo‐­
žda bila mnog­ o neb­ u­lo­zni­ja: Haha–san je raz­vil­a ovo ver­o­va‐­
nje neg­ de još u dal­e­kom de­tinj­stvu, tako da ni sama nije
više mog­ la da se seća da li je to bila stvarn­ ost.
Ono čega se seć­ al­a uzn­ em­ i­ra­val­o ju je, i njen­ o rea­ g­ o­va‐­
nje na ta seć­ an­ ja koja su se po­jav­ lji­val­a bila su či­sti užas.
Tada bi u či­tav­ om do­mać­ ins­ tvu vlad­ a­la nap­ e­tost.
Po­nek­ ad­ a bi Haha–san, kao da je uža­snut­a onim što je
nek­ ad­ a uči­nil­a, ščep­ al­a oba bli­zanc­ a i pri­vil­a ih uz svoj­e kao

ja­stuk meke grud­ i, lju­lja­juć­ i ih, pev­ uš­ eć­ i im uspav­ ank­ e je­zi‐­
kom koji oni nisu mo­gli da ra­zum­ ej­u.

Ta nep­ red­ vi­dlji­vost je bila kar­akt­er­i­stič­na za nji­hov­ e rane
go­di­ne. Oseć­ al­i su se bez­ bed­nim­ a samo uz sens­ ei­a na oba­li
reke.

Zar se onda treb­ a čud­ i­ti što su Ši­sei i Senđ­ in tako glad­no
pro­ždi­ra­li nje­go­ve po­duk­ e?

Tek mno­go kas­ ni­je, dok je plut­ao u tan­ku s vo­dom u hot­e‐­
lu Kan na ivi­ci To­ki­ja, ko­ri­ste­ći Kši­ru da se smes­ ti van vrem­ e‐­
na, Senđ­ in je shvat­io da je Haha–san bila ob­dar­en­ a baš kao i
on i Ši­sei.

Haha–san je bila nes­ rećn­ a osob­ a. Ro­di­te­lji su joj po­gi­nul­i
kada su Ame­ri­kanc­ i ba­ci­li atoms­ ku bom­bu na Nag­ as­ ak­ i. Le‐­
kar­i su rek­ li da je i sama Haha–san pri­mi­la smr­to­nos­ nu dozu
ra­di­ja­ci­je. Znaj­uć­ i da je i tako osuđ­ e­na na smrt, dr­žal­i su je u
svo­jim lab­ o­rat­o­ri­jam­ a i po­smat­ra­li osamn­ ae­ st čas­ ov­ a na
dan, pri­kop­čan­ u na nji­hov­ e hro­mi­ra­ne ins­ trum­ ent­e ne bi li
saz­ na­li kako ra­di­ja­ci­ja raz­ a­ra ćel­i­je i kako uniš­ ta­va ljud­ski or‐­
gan­ iz­ am.

Haha–san je od po­čet­ka odlu­či­la da i sama živo učes­ tvu­je
u ovom vivo–eks­ pe­ri­ment­u. Ona je čula raz­go­vo­re lek­ ar­a
koji su go­vor­i­li sas­ vim otvo­ren­ o, kao da joj je rad­ i­ja­ci­ja već
uniš­ ti­la sluh. Imal­a je tada des­ et go­di­na. Bila je 1945. go­di‐­
na. Haha–san je bila do­volj­no sta­ra da shvat­i šta je smrt­nost
i šta to zna­či umret­i. Rat je ubr­zao nje­no saz­ nav­ an­ je.

Ali, Haha–san je bila za­int­er­es­ o­van­ a za ži­vot a ne za
smrt. Mada su njen­ i ro­di­tel­ji i dva star­i­ja bra­ta po­gi­nul­i,
Haha–san nije bila sama. Njen­ a dve go­di­ne mlađ­ a ses­ tra
ostal­a je živa jer je tog dana kada je nebo eks­ plo­di­ral­o, sej­u‐­
ći smrt, bila van Na­gas­ ak­ ij­a.

Haha–san je shvat­i­la da je sada gla­va po­ro­di­ce, i kao ta‐­
kva mora da vodi rač­ un­ a o ses­ tri. Nije mog­ la da se oslo­ni na
vlas­ ti koje su bile u hao­ ­su pos­ led­njih dana rata.

Znal­a je da joj je po­treb­ an nov­ ac i to je bio jed­ i­ni nač­ in
da ga za­rad­ i. Pro­dal­a je sebe kao eks­ po­nat, živu lab­ o­ra­to­ri‐­
ju, nau­ čn­ i­ci­ma želj­nim da ot­krij­u du­go­ročn­ e i kratk­ o­roč­ne

po­sle­di­ce zra­čen­ ja. Do­bi­jen nov­ ac dala je ses­ tri da bi nji­me
kup­ i­la mes­ to u sel­jačk­ oj po­ro­di­ci. Se­ljak je iz­gub­ io tri sina i
bio je zad­ o­vo­ljan da neko, pa mak­ ar i tako mali, hoće da mu
po­maž­ e na pi­rin­čan­ im po­lji­ma.

Ek­spe­ri­ment je kratk­ o tra­jao. Po­sle šest mes­ ec­ i, kada se
kod Haha–san nije po­kaz­ ao nij­e­dan od oček­ iv­ an­ ih znak­ o­va
ra­di­o­akt­iv­nos­ ti, nau­ čn­ i­ci su je nap­ us­ ti­li i po­tra­ži­li su neke
drug­ e koji su prež­ i­vel­i užas.

Mnog­ o go­di­na kas­ ni­je, plo­već­ i u niš­ ta­vil­u, Senđ­ i­nu je bilo
ja­sno da je ta man­ if­es­ ta­ci­ja njen­ og dara prep­ la­ši­la Haha–
san. Šta­viš­ e, to ju je tra­um­ at­i­zo­val­o. Bila je spremn­ a da
umre a kada se čak nije ni razb­ o­le­la, duh joj se razb­ o­leo.

Mo­žda je ose­ćal­a da je treb­ al­o da umre u eks­ plo­zi­ji bom‐­
be. Oseć­ al­a je da ne za­služ­ u­je ži­vot više nego što su ga za‐­
služ­ i­val­i njen­ i ro­di­tel­ji ili njen­ a bra­ća. Ona se ose­ćal­a ned­ o‐­
volj­no snaž­ nom za za­dat­ke koje je ži­vot sta­vljao pred nju.
Neki od njen­ e sta­ri­je bra­će bio bi po­god­ni­ji za čuv­ an­ je mla‐­
đe ses­ tra nego što je bila ona.

Ipak, ona je bila ta koja je prež­ i­vel­a – ne samo pre­ži­vel­a,
ona je cvet­al­a. Haha–san je iza­šla iz la­bo­ra­to­ri­ja ruž­ i­čas­ tih
obra­za, snaž­ na, bli­stav­ e kose, sav­ r­šen­ ih zuba i nije više ni‐­
kad­ a bila bo­le­sna u živ­ o­tu.

To je bio prav­ ac ko­jim je kren­ uo njen dar. Dar njen­ e se‐­
stre kren­ uo je sas­ vim dru­gim prav­cem. Senđ­ in je, u stvar­i,
bio ubeđ­ en da njeg­ o­va maj­ka nik­ ad­ a nije ni znal­a da po­se‐­
duj­e taj dar. Nije bila njen­ a karm­ a da po­sed­ u­je dar, već da
ga pren­ es­ e svoj­oj deci: bli­zanc­ i­ma, Senđ­ i­nu i Šis­ ei.

Haha–san im je dala ime­na, baš kao što je i bri­nul­a za
njih. Nji­hov­ a maj­ka nije ima­la in­ter­es­ ov­ an­ ja ili je bila suv­ iš­ e
bo­le­sna da se bri­ne o nji­ma. Kao da je njen ži­vot imao samo
je­dan cilj: da im po­dar­i ži­vot. Po­sle toga, ona je kao mnog­ e
maj­ke in­sekt­i jed­nos­ tav­no nes­ tal­a. U stva­ri, kao da ju je uni‐­
štio njen po­rod.

Ako je Haha–san imal­a dva brat­a, i ako su obo­ji­ca po­gi­nu‐­
la, ko je bio sens­ ei, njen brat? Senđ­ in je to pi­tao Haha–san
čim je bio do­volj­no zreo da shvat­i kont­ra­dikc­ i­ju.

Haha–san se nas­ mej­a­la:
– Sens­ ei je moj brat – rek­ la je – on se po­jav­ io na prag­ u
doma vaše maj­ke go­di­nu dana po­sle njen­ og venč­ an­ ja. Ona
je već nos­ i­la tebe i Ši­sei. Tvrd­ io je da je prež­ i­veo bom­bard­ o‐­
van­ je Nag­ a­sak­ i­ja. Rek­ ao je da je sta­jao na nuli i da je bio ne‐­
po­vređ­ en, da je to urad­ io da bi pro­ver­io sebe i snag­ u svog
dara. Da nije prež­ i­veo, bilo bi sve sas­ vim u redu jer bi to
znač­ i­lo da je njeg­ ov dar slab, a on nik­ ad­ a nije mo­gao da
pod­nes­ e mi­sao da je bio niži od osta­lih svoj­e vr­ste.
– Rek­ ao je da je, kada je već vid­ eo da je prež­ i­veo, oti­šao
u Kinu, na mes­ to po­znat­o kao Zuđi da bi pro­uč­ av­ ao ment­al‐­
ne di­scip­ li­ne. Tu, u Zuđ­ i­ju, do­bio je na­ziv sens­ ei.
Oseć­ aj­u­ći to­pli­nu i pu­noć­ u hran­ e, jer je već bilo vrem­ e za
po­či­nak, Senđ­ in se za­gle­dao u njen­ o lice:
– Da li je tač­no to što ti je sen­sei rek­ ao?
Haha–san mu se osmehn­ ul­a. Mi­ri­sal­a je na mle­ko i šeć­ er,
bio je to jed­ in­stve­ni mi­ris koji će pro­gan­ jat­i Senđ­ i­na či­ta­vog
ži­vot­ a.
– Nije učt­i­vo sumn­ jat­i u reč sens­ ei­a – rek­ la je – ali, ja ni‐­
sam po­ver­o­val­a u ono što je rek­ ao o bom­bi – sleg­nul­a je ra‐­
men­ im­ a. – Mo­žda se krio u pla­nin­ am­ a ili je kont­u­zo­van va‐­
zdu­šnim tal­as­ om. Sumn­ jam da bi bilo ko mog­ ao da prež­ i­vi
na nuli ali, ja ne znam šta je isti­na. Dru­gi deo je, u svak­ om
sluč­ aj­u, isti­na. Sens­ ei je išao u Zuđi da uči. Ota­da je pro­šlo
mnog­ o go­di­na. Tvo­ja majk­ a i ja smo pro­vel­e dvad­ e­set­ak go‐­
di­na pre nego što smo ga po­nov­ o vi­del­e. Do tada mu se sva‐­
šta do­go­di­lo.
Šta je Haha–san mi­sli­la pod tim? Šta se to do­go­di­lo sen‐­
sei­u u Zuđ­ i­ju? Senđ­ in je po­kuš­ ao na raz­ne nač­ i­ne da nat­er­a
Haha–san da mu kaže (bilo je nep­ ri­stoj­no tra­ži­ti tako neš­ to
od sens­ ei­a koji je dr­žao u taj­nos­ ti svoj pri­vat­ni ži­vot) ali, sva‐­
ki put je ona uspev­ al­a da iz­beg­ne da mu odg­ o­vo­ri.
Tada je Senđ­ in shvat­io da ne može da se oslo­ni ni na jed‐­
nu osob­ u u tome da će mu od­go­vor­i­ti na sva pi­tan­ ja koja su
se go­mi­lal­a u njeg­ o­vom mo­zgu. Haha–san je mo­gla da mu
od­go­vor­i na neka pi­tan­ ja, na neka je mog­ ao da mu od­go­vo­ri

sens­ ei. Senđ­ in je ot­krio da niko od njih ne može, ili ne želi,
da mu odg­ o­vo­ri na pi­ta­nja koja su za njeg­ a bila najv­ až­ ni­ja.

Rek­ ao je samo Ši­sei šta nam­ er­a­va da učin­ i – da ot­pu­tuj­e
u Zuđi. Nar­avn­ o da je plak­ al­a. Oni su od­uv­ ek bili za­jed­no,
čak – nar­o­čit­o tada – u mat­e­ri­ci. Po­mi­sao na raz­dvaj­an­ je
uža­sav­ al­a ju je.

– Ti si sla­ba – vikn­ uo je Senđ­ in na nju – šta ti je sens­ ei re‐­
kao o ta­kvoj slab­ o­sti?

– Ne seć­ am se – rek­ la je Ši­sei kroz suze.
Senđ­ in ju je udar­io. Nije to žel­eo, nije to pla­nir­ao, što je
bilo pot­pu­no isto. Bilo je to prvi put da ju je uda­rio ali, svak­ a‐­
ko, ne i po­sled­nji put. Tek kas­ nij­e, kada je bio da­le­ko od nje,
prek­ o Juž­ nog ki­nes­ kog mora, u njoj je nas­ lu­tio eho očaj­a­nja
Haha–san. Nije mog­ ao da kaz­ ni Haha–san – u stva­ri, nije još
mo­gao da je kaz­ ni – pa je kaz­ nio nju.
Ši­sei, njeg­ o­va bli­znak­ in­ ja: njeg­ o­va drug­ a pol­o­vi­na. Ona.
Senđ­ i­na je ona pro­ga­njal­a: bila je to luđ­ ačk­ i di­fuz­ na žen‐­
stve­nost koja je do­mi­ni­ral­a njeg­ o­vim snov­ i­ma a koju je to‐­
kom bud­nih sati od­gurk­ iv­ ao iz svoj­e sves­ ti. Najp­ re je bio
ubeđ­ en da je ta žen­stven­ ost bila srž njeg­ o­ve slab­ e i omra­že‐­
ne majk­ e koja im je to pren­ el­a prek­ o pup­čan­ e vrp­ce. Kas­ nij­e
je po­čeo da sumn­ ja da je to bio deo dara Haha–san a koji je
ona smat­ra­la za­straš­ uj­u­ćim i od­bi­jaj­uć­ im pa je po­kuš­ al­a da
ga odb­ a­ci. Kas­ ni­je je mi­slo da ta žen­stve­nost sad­ r­ži neš­ to od
ta oba ele­ment­a.
To nije ima­lo ni­kak­ ve veze sa Ši­sei: a, u stvar­i, sve je bilo
po­vez­ an­ o sa Šis­ ei.
Ši­sei je po­kup­ i­la sve što je on imao, još u utro­bi.
Kao član pod­ze­mlja koji tra­ži iz­daj­nik­ a, on je sumn­ jao da
je ona nas­ le­di­la fat­al­nu slab­ ost nji­hov­ e maj­ke. To je bilo
zbog toga što nije mo­gao da pod­nes­ e po­mi­sao da on nosi
ta­kav greh, seć­ aj­u­ći se šta ja Haha–san rek­ la o sens­ ei­u: »Da
nije prež­ i­veo, to bi bilo u redu, jer bi to zna­či­lo da mu je dar
suv­ iš­ e slab, a on ne bi mog­ ao da pod­nes­ e da je inf­er­i­or­nij­i
među sebi slič­nim­ a.« Sen­đin je znao da ona isto, mož­ da, go‐­
vor­i o nje­mu.

To­li­ko se bo­rio pro­tiv bilo kak­ vog zna­ka slab­ o­sti koji bi
ukaz­ ao na majč­ i­no nas­ leđ­ e, kao što su se svo­jev­ rem­ en­ o na‐­
učn­ ic­ i bo­ri­li da ot­krij­u zra­čen­ je kod Haha–san. Njeg­ o­va pa‐­
žnja je bila usmer­en­ a na to da upij­e sve ono što je go­vo­rio
Čov­ ek reke.

Mož­ da je suv­ iš­ e lako zak­ ljuč­ i­ti da se to do­ga­đal­o zato što
nije imao oca ali, koje bi drug­ o ob­jaš­ njen­ je mog­ lo da se
nađe. Bilo je tač­no da su Senđ­ in i Ši­sei li­či­li na oca. Nji­hov­ a
maj­ka je bila žena pri­jat­nog iz­gle­da ali niš­ ta više. Nji­hov
otac, s drug­ e stra­ne, bio je kao i oni da­ro­van bli­sta­vom lep­ o‐­
tom.

Senđ­ in je od njeg­ a imao samo fo­to­gra­fi­ju. Bila je is­krz­ an­ a
po ivi­cam­ a, prel­o­mlje­na po sred­ i­ni, do­nji levi ugao bio je ot‐­
ki­nut. Ipak, to je i da­lje bila njeg­ o­va dra­go­cen­ a svo­ji­na. Na
fo­to­gra­fi­ji je bio mr­šav­ i, mag­net­ski pri­vlač­ an čov­ ek u is­pe‐­
gla­noj unif­or­mi. Voj­nič­ka bluz­ a mu je tako bila dek­ o­ri­san­ a
od­li­ko­van­ ji­ma kao da je bila nač­ i­njen­ a od met­al­a.

Šta se do­go­di­lo ocu bli­zan­ ac­ a? Niko nije znao. On je bio
vojn­ ik od kar­i­je­re, prež­ i­veo je mnog­ e straš­ ne bit­ke na Ti­hom
okea­ n­ u kada je drug­ i svet­ski rat za­vrš­ en za Jap­ anc­ e. Njeg­ o‐­
va hrab­ rost u bit­kam­ a nije do­vođ­ e­na u pi­ta­nje, baš kao ni
njeg­ o­vo mud­ ro ru­ko­vođ­ en­ je. Po­stao je nev­ i­dljiv za Amer­i‐­
kanc­ e i nji­hov­ e sud­ o­ve za rat­ne zlo­činc­ e koji su rad­ i­li od­mah
po­sle rata, pa je tako po­sta­lo ja­sno da ima pri­jat­e­lje na mno‐­
gim vi­sok­ im pol­ož­ji­ma.

Po­čeo je da radi kao probn­ i pi­lot na mlaz­ nim avi­o­nim­ a za
Mic­ ub­ i­ši i Ko­dai. Ste­kao je i tu vel­i­ka pri­znan­ ja. Let­eo je više
od bilo koga dru­gog. Onda su se po­jav­ i­li amer­ič­ki astro­nau­ t­i
i sve je pro­pal­o.

Jed­nog dana samo je nes­ tao. Mož­ da nije mog­ ao da pod‐­
nes­ e ter­et koje mu je sada bio nam­ et­nut. Ži­veo je na sam­ oj
ivi­ci, oplo­dio je majk­ u bli­za­nac­ a i po­vuk­ ao se, jer više nije
bio po­treb­ an.

Ali, nije bilo tako. Bio je po­treb­ an Senđ­ i­nu i Šis­ ei.
– Vo­do­pad – pod­set­io je Sen­đin Čov­ ek­ a reke.
– Da – reče Ši­sei – šta se do­go­di­lo po­sle vod­ o­pa­da.

Vo­do­pad. Za Čov­ ek­ a reke vo­do­pad je bio apok­ al­ip­sa, su‐­
mrak bo­go­va, Ar­mag­ e­don. Bio je is­to­vrem­ en­ o po­čet­ak i kraj.
Sve staz­ e su vod­ i­le prem­ a vod­ o­pad­ u i da­lje od nje­ga.

Mnog­ o go­di­na kas­ ni­je, bli­zan­ci su san­ jal­i o vod­ o­pa­du kao
da je živ, kao da ga vide u pol­um­ rak­ u svoj­e sobe.

– Sam­seng, vođa tong­ a, Tik Po Tak, iz­vuk­ ao je ubi­cu So–
Peng­ a iz uz­bur­kan­ e vode u dnu vod­ o­pa­da – reče Čov­ ek reke.
– Telo Zao Hsie, pri­ti­snut­o uz dno snag­ om So–Peng­ o­ve vo­lje,
nije se više po­ja­vil­o na po­vrš­ i­ni. So–Peng je tada rek­ ao:
»Tanđ­ i­an koga smo obo­ji­ca vid­ e­li sada je mr­tav.« Zli par se
vrat­io u Sin­gap­ ur, čes­ ti­ta­juć­ i je­dan drug­ om na uspeh­ u mi­si‐­
je. Ali, sve se pro­men­ i­lo za tih nek­ o­li­ko ned­ e­lja dok su oni
bili od­sutn­ i. Tak­ ov ri­val, dru­gi sams­ eng, za­uz­ eo je Stra­nu
noći u Sin­gap­ ur­u gde je Tak bio go­spo­dar. So–Peng­ o­va maj‐­
ka je nes­ ta­la. Prep­ la­šen­ a zbog po­sled­ i­ca onog što je urad­ i­la,
što je usmer­i­la jed­nog sina pro­tiv drug­ og, ona je oči­gled­no
po­beg­ la u dub­ i­nu šume ti­ko­vi­ne i sand­ al­o­vi­ne, da­lek­ o na se‐­
ver.

To nije bio kraj pri­če, bar što se ti­cal­o Čov­ ek­ a reke. Čin­ i­lo
se da on samo iza­zi­va bli­zanc­ e i oni su se trud­ i­li na sve nač­ i‐­
ne da ga nat­e­raj­u da nas­ ta­vi pri­ču. Rek­ ao im je da pri­ča
nema kraj­a ali oni nisu bili za­do­volj­ni tako neb­ ul­o­znim od­go‐­
vor­ om.

Što se tiče Senđ­ i­na, bio je to još je­dan ra­zlog zbog ko­jeg
je odluč­ io da ot­put­uj­e u Zuđi. U Kini je po­stao ubeđ­ en da će
saz­ nat­i celu pri­ču.

Ši­sei je ima­la dru­ge žel­je. Kada bi san­ jal­a o vo­do­pad­ u, on
nije bio sač­ i­njen od vode već od sjaj­nih lica. Ta lica, sva mla‐­
da i lepa, bila su okren­ ut­a prem­ a njoj. Po­smat­ra­la su je, ne
kao da je net­rem­ i­ce gle­daj­u nego kao da je obo­ža­vaj­u onak­ o
kao što se obo­žav­ aj­u slavn­ e lič­nos­ ti ili film­ske zvez­ de. A ona
nije bila ni jed­no ni drug­ o. Ali ona je zna­la – to je još bilo u
njen­ im snov­ i­ma, da je njoj po­trebn­ o to obo­ža­van­ je od šume
sjaj­nih lica kao što je cvet­u po­treb­na voda ili sunc­ e da bi
prež­ i­veo. Bez tog obo­ža­van­ ja po­sto­ja­la je samo gro­zna
tama, isp­ u­njen­ a strah­ om.

Ali, to nije bila usam­ lje­nost koje se Ši­sei pla­ši­la – ona je
najz­ ad ima­la Senđ­ i­na, uvek i zau­ v­ ek, kao deo svog duha.
Pla­ši­la se toga da nik­ ad­ a neće dob­ i­ti do­volj­no ljub­ a­vi.

Senđ­ in ju je vo­leo: a šta je bilo s dru­gi­ma? Haha–san ju je
do­ji­la, maz­ i­la je, od­go­var­a­la na njen­ e osnovn­ e žel­je. To je
bila du­žnost: ali, da li je to bila i lju­bav?

Ši­sei još nije shvat­al­a da Haha–san živi u ago­nij­i, da ta
ago­ni­ja određ­ u­je ne samo njen­ e akc­ i­je već, što je bilo mno‐­
go važ­ nij­e, ono što je lež­ a­lo is­pod akc­ i­ja. Ago­nij­a Haha–san
bila je kao živo biće, kao ži­vot­i­nja–lju­bi­mac koja se pro­zli­la ili
kao nak­ az­ nost koju je nos­ i­la svugd­ e gde bi po­šla.

Te emoc­ i­o­naln­ e bure – pro­jekc­ i­je vol­je Haha–san – ima­le
su raz­ li­či­te for­me. Za Ši­sei bi to obič­no po­či­njal­o pec­kan­ jem
u gla­vi, kao da su joj se pa­uc­ i nas­ el­i­li u moz­ gu. Onda bi je
zas­ le­pi­la jaka svet­lost, nal­ik na mun­ je. Zas­ le­pljen­ ost tom
svet­lo­šću bila bi samo po­čet­ak a, pre nego što bi shvat­i­la
po­ruk­ u, pala bi na ko­le­na ili bi, ako se igra­la, po­srn­ ul­a bol­no
prek­ o ko­mad­ a nam­ eš­ ta­ja.

Ali te pret­hodn­ e man­ if­es­ ta­ci­je bile su niš­ tav­ne prem­ a
ono­me što se tek pri­prem­ al­o. Bilo je to oži­vlja­van­ je hor­o­ra
koji je zah­ vat­io Nag­ as­ ak­ i po­sle eks­ plo­zi­je: mi­ris sag­ o­rel­og
mesa, po­gled na zgr­čen­ e le­šev­ e, ra­njen­ ik­ e koji url­aj­u od bo‐­
lo­va, šo­kantn­ i mi­ris pe­pe­la sas­ ta­vljen­ og od ljud­skog mesa i
ostat­a­ka. Sve se to fil­tri­ral­o kroz po­rem­ eć­ en­ i um Haha–san i
sve je bilo uveć­ an­ o i pren­ ag­ la­šen­ o njen­ im lič­nim uža­som, iz‐­
bez­um­ lje­njem i be­som.

Bilo je to kao da je najg­ o­re čud­ o­vi­šte iz ko­šmar­a oži­vel­o,
kao da vas gan­ ja kroz sop­stven­ u kuću, pro­laz­ i kroz zi­do­ve i
zat­vo­ren­ a vrat­a, tra­ži vas i nal­az­ i ma gde da se sak­ rij­et­e.
Zam­ i­sli­te da vas je naš­ lo, da je pro­dr­lo u vas i is­pun­ i­lo vas
gro­znim sli­kam­ a, viz­ i­ja­ma užas­ a, očaj­a i smr­ti.

Ovo psi­hič­ko nas­ i­lje ra­zli­či­to se odra­ža­val­o na decu. Sen‐­
đin bi jurn­ uo nap­ o­lje, be­san što je tako nap­ adn­ ut njeg­ ov
svet. Otud­ a je po­ti­cal­a njeg­ o­va viz­ i­ja žene–dem­ o­na, než­ ne i
za­vo­dlji­ve spo­lja a iz­nut­ra is­pu­njen­ e de­strukt­iv­nim si­lam­ a.
Po kiši i sneg­ u, pro­kli­njao bi Haha–san i zak­ li­njao se da će joj

se kad–tad osvet­i­ti. Ali Ši­sei, pot­pu­no par­a­li­san­ a straš­ nim
sli­kam­ a, nije mo­gla da se nat­e­ra da iza­đe iz kuće. Iz­gub­ i­la bi
kont­ro­lu nad so­bom, steg­ la bi se u lop­tu kao da je žel­el­a da
sama sebe uver­i u neo­ p­hodn­ ost svog ži­vot­a sa Haha–san i
sens­ ei­­om. Po­be­gla bi u svo­ju sobu i drht­a­la bi od strah­ a. Oči
bi za­tvo­ri­la dok bi se mo­li­la da svem­ u već jedn­ om dođe kraj.

Iz­dr­žal­a bi mons­ truo­ ­zni nap­ ad dok se sve ne bi po­lak­ o
smir­i­lo i dok se do­mać­ in­stvo ne bi norm­ al­i­zo­val­o. Mada je iz‐­
gle­da­lo da je sve vrać­ en­ o u nor­maln­ o stan­ je, nije bilo baš
tako: po­li­ce u kuh­ in­ ji bi i da­lje krčk­ al­e. Dugo vrem­ en­ a po­sle
zav­ r­šetk­ a na­pa­da, niko ne bi smeo da pri­đe Haha–san, čak
ni sens­ ei.

Po­step­ e­no je Ši­sei bila ubeđ­ en­ a da ti nap­ ad­ i, zas­ traš­ uj­u­ći
u svo­joj moći i nep­ red­ vi­dlji­vos­ ti, jesu rez­ ul­tat nek­ og njen­ og
ned­ o­stat­ka (za­što bi se inač­ e oko­mlja­val­i na nju, mi­sli­la je?)
i da je ona nek­ ak­ o ned­ o­stoj­na da bude vol­je­na.

Kada bi se Senđ­ in raz­bo­leo ili kada bi bio prem­ o­ren, a
kada bi ga Haha–san pri­vuk­ la na svo­je meke grud­ i, on bi je‐­
dva di­sao guš­ eć­ i se od top­ li­ne i mi­ri­sa mlek­ a i šeć­ er­a. A kad
bi se Ši­sei po­pel­a, na kril­o Haha–san i kad bi se naš­ la uz to
srce koje je tako snaž­ no udar­a­lo, zas­ pal­a bi za nek­ o­li­ko tre‐­
nut­ak­ a bez ob­zi­ra ko­li­ko uz­nem­ i­ren­ a bila. Ta nei­­zbe­žna pa‐­
siv­nost (što je do­la­zi­lo od prev­ el­i­ke Ši­sei­­ne žel­je da se do‐­
padn­ e Haha–san i tako zad­ o­bi­je njen­ u lju­bav koja joj je iz­mi‐­
cal­a) omi­li­la ju je kod Haha–san koja je, upr­kos svo­joj sprem‐­
nos­ ti na žr­tvov­ an­ je, smat­ral­a nek­ ak­ o nep­ ri­jat­nim Senđ­ i­nov­ o
vr­po­lje­nje uz svo­je doj­ke. Njen­ a du­žnost je bila da smir­i
decu, a kada to nije mo­gla, njen­ a uzn­ em­ i­ren­ ost bi opet kao
olu­ja di­gla uvis celu kuću.

Emo­ci­o­naln­ i bes Haha–san in­di­rektn­ o je do­veo do stvar­a‐­
nje lič­nog po­gle­da Ši­sei na ži­vot: bor­ba da se po­stig­ne sei­‐­
šin­šug­ i, tri­jumf moći duha nad fi­zič­kim. Dva drug­ a fakt­o­ra
su uti­cal­a na Ši­sei: strah da neće nik­ ad­ a imat­i do­volj­no da
prež­ i­vi i či­njen­ ic­ a da je bila žens­ ko, dak­ le, inf­er­i­orn­ a u od­no‐­
su na muš­ karc­ e.

Muš­ kar­ac – njen brat bli­zan­ ac Senđ­ in – bio je taj koga je
ona staln­ o po­dr­žav­ al­a u lekc­ i­jam­ a sa Čov­ ek­ om reke.

Noću bi, po­kaz­ av­ši iz­nad svoj­e gla­ve, sens­ ei rek­ ao:
– Po­gle­daj­te tamo.
Bliz­ anc­ i bi po­sluš­ no is­kri­vi­li vrat­o­ve, za­gle­da­li se u nebo
osut­o zve­zda­ma.
– Vi gle­dat­e nap­ o­lje – rek­ ao bi sens­ ei – pa ipak, vi vid­ i­te
pro­šlost. Ta svet­lost – sva ta svet­lost koja do­la­zi od zvez­ da
je sta­ra mi­li­o­ni­ma go­di­na. To­li­ko joj treb­ a da stig­ne do ove
pla­net­e. Vi gle­dat­e nap­ o­lje a vi­di­te unut­ra. To je srž Kši­re, je‐­
zi­ka kont­i­nuu­ m­ a zvu­ka–svet­lo­sti. Kši­ra ni­kad ne mi­ru­je. Nau­ ‐­
či­te nap­ am­ et lekc­ i­ju koju vam daju zvez­ de: to je srž sveg­ a
čemu ću vas ja nau­ č­ i­ti. Zvez­ de su da­lek­ o, i u dal­ji­ni i u vre‐­
men­ u. Na neki nač­ in, to su dva ista poj­ma. Pro­šlost – vaša
pro­šlost i moja – je na drug­ om mes­ tu, kao i u dru­gom vre‐­
men­ u.
Bli­zan­ci su ćut­a­li.
– Tako je isto i sa dan­ im­ a – nas­ ta­vio bi sens­ ei. – Čo­vek
ima naz­ i­ve za raz­ li­či­te dane ali Kši­ra nam kaže da po­sto­ji
samo jed­ an dan. On se vra­ća i vrać­ a i tako na njeg­ a može
da se uti­če. Po­sto­ji memb­ ra­na u ko­ko­rou – srcu stvar­i. To
nije org­ an koji kuca dum–dum, kao što kuca vaše ili moje
srce. To je po­lje ener­gi­je na koje može da se uti­če man­ ip­ ul­a‐­
ci­jom snag­ a koje po­sto­je unut­ar nas. Sta­ze su dvo­ja­ke: ri­tua­ l
i med­ i­ta­ci­ja. Ri­tua­ l­ne akc­ i­je i med­ i­ta­tiv­ne mi­sli. Obe fok­ us­ i‐­
ra­ju ener­gi­ju, konc­ ent­ri­šu je u zrak koji može da pro­bi­je
memb­ ra­nu ko­ko­roa, koji tako može da uti­če na nju. Sta­ze
mo­ra­ju nep­ res­ tan­ o da se po­nav­ ljaj­u. Što se više to radi,
memb­ ra­na ko­ko­roa više vib­ ri­ra, više se energ­ i­je stvar­a.
Ods­ jaj pla­men­ a je za­i­grao na licu Čo­vek­ a reke, men­ jaj­u­ći
njeg­ ov iz­raz sa svak­ im ti­tra­jem.
– Kao pri­mer… – po­čeo je, za­tvo­rivš­ i oči, a lice mu je po‐­
ble­de­lo.
Bliz­ an­ci su, sa čud­ es­ nim dar­om, mog­ li da ose­te zra­čen­ je
– kao što je So–Peng mo­gao da ose­ti silu svoj­e maj­ke – kon‐­
cent­rič­ne krug­ o­ve svet­lo­sti koji su nep­ res­ tan­ o si­jal­i. Vaz­ duh

je po­stao tež­ ak, vla­žan. Zvez­ de su još svet­lu­cal­e ali sada
kao da su glad­no gle­dal­e bli­zanc­ e pa je nji­hov­ a svet­lost pre‐­
tvo­ren­ a u prav­ i plju­sak.

Odj­ed­nom, zvez­ de nes­ ta­do­še. Dunu le­den­ i hlad­ an vet­ar,
poče da pada la­gan­ a kiša. Na tren­ ut­ak je stal­a. Vat­ra je po‐­
čel­a da se dimi i puck­ et­a, kao da su ko­sti ba­čen­ e na nju.

Čov­ ek reke otvo­ri oči.
– Vi­diš šta Kši­ra može – reče meko.
– Sada je noć opet čis­ ta – reče Šis­ ei.
Čov­ ek reke se osmehn­ u.
– Nis­ am ja nap­ ra­vio oblak. To je is­pod moći bilo kog ljud‐­
skog bića. Ali, Kši­ra nam kaže da uvek po­sto­je obla­ci, čak i
onda kada ih ne vi­di­mo okom. Oblac­ i su deo pri­ro­de a pri­ro‐­
da je stal­no u po­kret­u. Uvek. Obla­ci se stal­no ras­ i­pa­ju i for‐­
mi­raj­u. Uvek su tu. Sve je to isti­na. Ni­šta drug­ o nije po­treb‐­
no nego da se pri­kup­ i ener­gi­ja, da se fok­ us­ i­ra na memb­ ra­nu
ko­ko­roa, da se stvor­i akc­ i­ja da bi se do­bi­la rea­ kc­ i­ja.
Čo­vek reke zas­ ta­de.
– Ja sam ko­ri­stio samo mi­sao da usmer­im energ­ i­ju jed‐­
nom sta­zom ali vam kaž­ em da po­sto­je dve – nes­ tao je u
tami, vrat­io se, tren­ ut­ak kas­ nij­e, nos­ eć­ i her­mel­i­na. Bli­zan­ci
su čes­ to vi­đa­li herm­ el­i­ne prek­ o leta. Nji­hov­ a smeđ­ a krz­ na
nes­ taj­al­a su brzo u nis­ kom žbu­nju. Sada, zimi, krz­ no im je
bilo svi­lenk­ as­ to, belo. Bila su to divn­ a bića.
Herm­ el­in se oti­mao u ruk­ am­ a sens­ ei­a. A on, iz­vad­ iv­ši
mali nož, poče da guli ži­vo­ti­nju, po­što joj je pret­hod­no slo‐­
mio vrat iz­međ­ u pal­ca i kaž­ i­pr­sta. Nije skid­ ao kožu her­mel­i‐­
na kako je ski­da­ju lov­ci, na najb­ r­ži i naje­ f­i­kas­ nij­i nač­ in, već
ju je sek­ ao na duge, uske kai­­šev­ e. Njeg­ o­vi po­tez­ i su bili tako
sti­li­zo­van­ i da je bilo ja­sno da se radi o ri­tu­al­u.
Čak ni deca nisu ni za tre­nut­ak po­mi­sli­la da je reč o ne‐­
čem drug­ om.
Koža her­mel­i­na ski­da­la se u fi­nim krv­ av­ i­ma tra­kam­ a koje
je sens­ ei pa­žlji­vo nam­ eš­ tao kao la­ti­ce cvet­a. Senđ­ in i Ši­sei
su pri­met­i­li da su mu oči sko­ro sas­ vim za­tvo­ren­ e: samo se

vid­ e­la uska bela li­nij­a i oni su zna­li da je med­ i­ti­ra­nje, fo­kus­ i‐­
ra­nje ener­gi­je, opet po­čel­o.

Sada su dve sta­ze – ri­tua­ l­na akc­ i­ja i med­ i­ta­tiv­na mi­sao –
bile komb­ i­nov­ an­ e. Bli­zanc­ i za­drht­a­še kada ose­ti­še kako na‐­
val­a ener­gi­je po­kreć­ e vr­hov­ e dr­već­ a. Li­šće je trep­ er­i­lo na
noćn­ om vaz­ du­hu, žabe na dr­već­ u su pres­ ta­le da krek­ eć­ u.
Nije bilo ni tra­ga ni gla­sa noćn­ im ins­ ekt­i­ma: nije bilo zri­kav­ a‐­
ca, nije bilo svi­tac­ a ni noćn­ ih lept­i­ra.

Noć je po­sta­la tamn­ ij­a, kao da je ogrom­no ćebe preb­ a­če‐­
no pre­ko po­zorn­ ic­ e neba, za­klon­ ivš­ i zve­zde. Čula se reka u
bli­zi­ni. Zvuk njen­ og toka meš­ ao se sa vlaž­ nim vet­rom, oda‐­
juć­ i uti­sak kao da je čit­av­ i svet odj­ed­nom zah­ vać­ en buj­i­com.

Tren­ ut­ak kas­ ni­je, bli­zanc­ i su čuli di­vlji udar gro­ma. Puk­ lo
je sko­ro tačn­ o iz­nad nji­hov­ ih gla­va. Nije bilo mun­ ja koje bi
mog­ li da vide ali gr­mlja­vi­na se pro­duž­ a­val­a, oštra i krat­ka,
veo­ ­ma bli­zu, veo­ ­ma glas­ na.

Po­stal­i su sves­ ni neke tkan­ in­ e, mo­žda same memb­ ra­ne
ko­ko­roa koju im je Čo­vek reke opi­sao, njen­ ih tamn­ ih vib­ rac­ i‐­
ja koje su se oseć­ al­a kao udar­a­nje bubn­ ja, koje se pro­nos­ i­lo
rečn­ om dol­i­nom.

Tek kada je po­čeo gro­zan plju­sak, oči Čov­ ek­ a reke ši­rom
se otvor­i­še. Isc­ er­io se prem­ a njim­ a.

– To je vaša moć – reče sens­ ei – moć Kši­re, Puta dve sta‐­
ze.

***

Vrem­ e je pro­laz­ i­lo, Senđ­ in je san­ jar­io o Zuđ­ i­ju. Usko­ro je
Haha–san poč­ el­a svoj­u obu­ku. Učil­a ih je stra­nim jez­ i­ci­ma na
ko­ji­ma im je pe­val­a uspav­ ank­ e kad su bili mlađ­ i. Re­kla im je
da je to je­zik tanđ­ i­an­ a.

Senđ­ in je sada po­čeo da shvat­a cilj svog nap­ or­nog rada.
Op­ses­ i­ja mu je po­stal­o trag­ an­ je za kraj­em pri­če o dva bra­ta,
So–Peng­ u i Zao–Hsii.

Čo­vek reke je bli­zan­ci­ma pren­ eo fi­lo­zof­sku, po­li­tič­ku, teo­ ‐­
lo­šku, mor­al­nu i etič­ku mi­sao. U to su bili uključ­ en­ i najv­ eć­ i

umov­ i Zap­ a­da i Isto­ka.
Bli­zan­ci su pro­ždi­ral­i li­te­ra­tur­u. Nas­ ta­vi­li su svoj­e iz­uč­ a‐­

van­ je Kši­re. Ali Senđ­ in je usko­ro shvat­io da neš­ to nije u
redu.

On je mi­slio da će aut­o­mats­ ki biti bo­lji u svem­ u od deč­ a‐­
ka svoj­ih go­di­na. Ali nije bilo tako, i to ga je do­tuk­ lo. Nije
mo­gao da shvat­i kako može da bude tako pa­met­an i tako ta‐­
lent­o­van u nek­ im obla­sti­ma, a pot­pun­ o nes­ po­sob­ an u dru‐­
gim.

Senđ­ in je naš­ ao knjig­ u franc­ us­ kog mor­al­i­ste iz XVI veka
Žoz­ e­fa Žub­ er­a. U toj knjiz­ i je naš­ ao svoj put – on će biti se‐
pa­rat­i­sta, neš­ to po­seb­no, je­di­ni koji će ko­mot­no ži­vet­i u dru‐­
štvu obič­nih lju­di.

»Vel­i­ki umov­ i su oni koji krij­u svo­je mo­gućn­ os­ ti« – pi­sao
je Žub­ er. Otad­ a je Senđ­ in ži­veo prem­ a tom pra­vi­lu.

Pres­ tao je da in­si­sti­ra da se takm­ i­či u svem­ u već se rad­ i­je
dr­žao svog­ a po­lja u ko­jem je bio najb­ o­lji i sebi bi, po­vrem­ e‐­
no, do­pu­stio da iz­gub­ i kako ne bi pri­vuk­ ao prev­ iš­ e pa­žnje.
Otk­ rio je, na svoj­e iz­nen­ a­đe­nje, da nema že­lje da po­stan­ e
vođa među svoj­im vrš­ njac­ i­ma, jed­nos­ tav­no zbog toga što
mu oni nisu bili zan­ im­ lji­vi. Rad­ i­je je vež­ bao svo­je bo­ri­lač­ke
veš­ ti­ne, či­tao ili di­skut­o­vao o fi­lo­zo­fi­ji sa sens­ ei­­em ili je vo‐­
dio duge raz­go­vo­re o mor­a­lu sa Ši­sei.

Te raz­go­vor­e sa ses­ trom vod­ io je kas­ no noću, kada bi bili
u krev­ et­u. Ili bi on oti­šao u njen krev­ et ili bi ona do­šla u nje‐­
gov. Mo­gli su da raz­go­var­aj­u dugo, ko­li­ko su hte­li, a da ne
smet­a­ju Haha–san koja je bila nav­ i­kla na njih i koja je bila
sves­ na svak­ og nji­hov­ og stan­ ja čak i kad je spa­val­a.

Vrem­ en­ om, bli­zan­ci su shvat­i­li da uži­vaj­u u to­pli­ni svo­jih
tela. Senđ­ in je ot­krio da voli da bude uz nju, uz njen­ o meko
telo a Ši­sei je ot­kri­la da joj gode njeg­ o­vi čvrs­ ti mi­ši­ći. Njeg­ o‐­
vo telo je pruž­ al­o ot­por svem­ u i ona je čes­ to san­ jal­a o tome
kako je on šti­ti od nes­ lu­ćen­ ih opa­snos­ ti. Čes­ to su, kada bi
tako zas­ pal­i, sa­njal­i isti san.

Ali ta to­pli­na nije bila fi­zič­ka. Ši­sei je mog­ la u svo­joj srži
da pri­met­i ču­dan oseć­ aj, kao da joj neko mas­ i­ra kič­mu i mo‐­

zak. Mnog­ o kas­ nij­e, biće za­prep­ aš­ ćen­ a kada to isto oseć­ an­ je
koje je ko­lal­o njen­ im ven­ am­ a ot­krij­e u tren­ uc­ i­ma or­ga­zma.

U to­ploj bez­o­blič­noj zoni koju su stvor­i­li od svoj­ih energ­ i‐­
ja, bli­zanc­ i su do du­bo­ko u noć raz­go­var­a­li o do­bru i zlu.
Stvar­al­i su sop­stve­ne boje, puš­ ta­li su svet­lost bez osvet­lje‐­
nja: top­ li­na njih­ ov­ a dva dara se stap­ a­la.

Bili su bo­go­vi a da to nisu zna­li. Ni do­bro ni zlo ih još nije
do­ta­klo (tako su mo­gli da raz­mi­šlja­ju sa retk­ om vrs­ tom
objekt­iv­nos­ ti) ali, sve ih je to ček­ al­o iza ugla, na pra­gu vrat­a
koja su se pol­ak­ o otvar­a­la prem­ a zrel­o­sti.

Senđ­ in je mi­slio da se do­bro i zlo men­ jaj­u, da var­i­ra­ju od
lič­nos­ ti do lič­nos­ ti: rek­ ao je da je to end­ em­ ičn­ o za pri­ro­du
čo­vek­ a. To je čak po­red­ io sa kaž­ njav­ an­ jem: za­pad­njačk­ i kon‐­
cept pr­vog greh­ a nav­ o­dio ga je da kaže da su do­bro i zlo bili
pre prv­ og greh­ a nep­ ro­menl­ji­vi.

S dru­ge stra­ne, Ši­sei je ver­o­val­a da su do­bro i zlo od­uv­ ek
bili i da će biti nep­ ro­menl­ji­vi prin­ci­pi. Zbog toga je čo­več­ an‐­
stvo i bilo smrt­no, smat­ra­la je ona, ra­zli­ko­val­o se od bo­go­va
ili od Bude koji je mog­ ao da raz­dvo­ji do­bro od zla kao lu­ko­ve
svet­lo­sti koji će se pov­ i­nov­ at­i nje­go­voj vol­ji.

– Mi smo po­ni­že­ni od stra­ne bo­go­va, od pri­ro­de – čak i od
ži­vot­i­nja – koje su bli­že duh­ ov­ i­ma, ener­gi­ji koja po­kreć­ e uni‐­
verz­ um, nego što ćemo mi ikad­ a biti – rek­ la je Šis­ ei.

– Nije li to ono čemu nas je sens­ ei učio, ono što preds­ ta‐­
vlja Kši­ra? – rek­ ao je Senđ­ in. – On nas je nau­ č­ io kako da ma‐­
nip­ ul­i­šem­ o ener­gi­jom da bi­smo do­ta­kii memb­ ra­nu ko­ko­roa.

– U tome je pro­blem sa to­bom – reče Ši­sei – ti sve vid­ iš u
term­ i­nim­ a man­ ip­ ul­a­ci­je. Sens­ ei nas uči da shvat­i­mo naš
svet kao što mo­žem­ o da shvat­i­mo sebe.

– Ti to još uvek ne vid­ iš – reče Senđ­ in – sve ra­zum­ ev­ an­ je
je ilu­zi­ja, raz­ u­mev­ an­ je sebe je najv­ eć­ a ilu­zi­ja od svih. A znaš
li za­što? Jer mi ne že­li­mo da zna­mo kak­ vi slep­ i crvi pužu u
srcu naš­ ih duša.

– Ne znaš ko­li­ko greš­ iš. »Lepi duh­ ov­ i su oni koji su uni­ver‐­
zal­ni, otvo­ren­ i i spremn­ i da pri­hvat­e sve stva­ri« – rek­ la je Ši‐­
sei, pa­raf­raz­ i­raj­uć­ i Mi­šel­a de Mont­e­nja.

Senđ­ in se nas­ mej­ao.
– Greš­ ka sveg­ a toga je – reče on – što mi ne ži­vim­ o u le‐­
pom svet­u.
– Zaš­ to je to tako – pi­ta­la je ona – da ti sve vid­ iš nao­ ­pa‐­
ko?
Senđ­ in nije imao od­go­vo­re za nju. Umes­ to toga, po­seg‐­
nuo je prem­ a njoj i do­tak­ ao ju je.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Ši­sei uz­dahn­ u.
– To je pri­jat­no.
Du­gač­kim nokt­om na sred­njem pr­stu, on je jo­vuk­ ao li­ni­ju
na njen­ im le­đi­ma – sve dok nije bri­znul­a krv.
– A ovo? – pi­tao je. – Kako ti se ovo čini?

***

Dve go­di­ne kas­ ni­je, kada mu je bilo sed­ amn­ ae­ st go­di­na,
Senđ­ in je nes­ tao. Ši­sei je, nar­avn­ o, znal­a kuda je oti­šao: u
Zuđi. Ali nije to ni­ko­me rek­ la, čak ni Haha–san koja je bila iz‐­
bez­um­ lje­na od bri­ge. Zna­la je da bi, kad bi Haha–san saz­ na‐­
la kuda je oti­šao, od­mah pos­ lal­a Čov­ ek­ a reke da ga do­ved­ e.

Ši­sei je ose­ćal­a odla­zak brat­a kao ubod nož­ em. Krev­ et joj
je bio hlad­ an i praz­ an. Nije ose­ćal­a onaj tvr­di met­al­ni krug
koji je zra­čio iz njeg­ a i okruž­ i­vao je. Oseć­ al­a se ma­nje nev­ i‐­
nom kada je on oti­šao, kao da je to pred­sta­vljal­o prel­a­zak iz
nai­v­nos­ ti mla­do­sti u ra­zo­čar­an­ je zrel­o­sti.

Nije bilo ti­nejd­ žer­skog doba u raz­ vo­ju bli­za­nac­ a. Nji­hov
oštri tren­ ing, osamn­ ae­ st čas­ ov­ a na dan, sed­ am dana u ne‐­
de­lji, iza­zvao je neki horm­ o­naln­ i ra­zvoj koji ih je izo­lo­vao i
udal­jio od norm­ aln­ og raz­ vi­ja­nja nji­hov­ ih vrš­ njak­ a.

Oni su ži­vel­i u sop­stve­nom raju gde su teš­ ko ra­di­li i gde
su učil­i sve i svaš­ ta, kao da su jed­ i­ni nas­ led­nic­ i im­per­at­o­ra.

Ši­sei je oset­i­la gu­bi­tak brat­a, kao što je on svoj­ev­ rem­ en­ o
ose­tio gu­bi­tak majk­ e. Ši­sei nije ose­ćal­a da ju je maj­ka nap­ u‐­
sti­la. Ona ni­kad­ a nije raz­mi­šlja­la o svo­jim ro­di­te­lji­ma, a kad i
jes­ te to je bilo kao da su par iz fil­ma. Samo ih je po­smat­ra­la.

Imal­a je Haha–san koja je bila maj­ka i Čo­vek­ a reke koji je bio
otac.

Senđ­ i­nov odlaz­ ak ju je po­tres­ ao iz ko­ren­ a svet­a sna u
kome je do tada ži­vel­a Ši­sei. Od­jed­nom je shvat­i­la da je po‐­
stal­a ista kao Haha–san, za­tvo­ren­ a herm­ et­ič­ki u istu oko­li­nu,
hran­ eć­ i se sam­ om sob­ om. To ju je uzn­ em­ i­rav­ al­o. Njen­ o uče‐­
nje sei­­šin­šug­ i­ja, tri­jumf­a du­hovn­ og nad fi­zič­kim, bilo je mo‐­
žda po­kren­ ut­o saz­ nan­ jem ko­li­ko je slab­ a. Da, imal­a je Kši­ru,
i sa tim je mo­gla da urad­ i mnog­ e stva­ri. Ali to nije mog­ lo da
joj da gru­bu snag­ u. Zbog toga će uvek za­vi­si­ti od osta­lih.
Znal­a je da joj je po­trebn­ o da nađe put da to učin­ i, ne ri­zi­ku‐­
juć­ i da neko njom za­go­spo­da­ri.

U ti­ši­ni noći, sama u krev­ et­u, pri­ti­skaj­u­ći ogrom­ni ja­stuk
uz gru­di, mi­sli­la je na Sen­đi­na, svog brat­a, svog bli­zanc­ a, i o
tome ko­li­ko za­vi­si od njeg­ a, kako želi da on njom­ e zag­ o­spo‐­
dar­ i.

Jedn­ a jed­ i­na suza zad­ rht­a­la joj je u oku.

***

Da Čo­vek reke nije det­alj­no opi­sao Zuđi, Senđ­ in bi svak­ ak­ o
zav­ rš­ io na po­greš­ nom mes­ tu. Jed­ i­ni Zuđi za koji su lju­di znal­i
bio je grad na nek­ ih ped­ es­ et kil­o­met­a­ra juž­ no od Hangč­ o­ua,
koji su rev­ o­luc­ i­o­narn­ o ras­ po­lo­že­ni Ki­nez­ i sada zva­li Hag­zou.

Taj grad u kome se pro­i­zvo­di­la svi­la i zel­e­ni čaj Zmaj­sko
vrel­o, bio je u mo­čvarn­ oj ravn­ ic­ i u ze­mlji jez­ e­ra na jug­ o­i­sto‐­
ku Kine a Senđ­ in je bio ubeđ­ en da je Zuđi koji on tra­ži mno‐­
go ma­nji pla­nins­ ki grad ili selo na sev­ er­o­za­pad­ u.

Naj­zad je naš­ ao Zuđi tanđ­ i­an­ a na sev­ er­u od pro­vinc­ i­je
He­nan, u Tai­­hang Šanu, pla­nin­ i ped­ es­ et kil­o­met­a­ra na za­pad
od Ani­ang­ a, ko­levk­ e kin­ es­ ke civ­ il­i­za­ci­je.

Ovde su čak i pla­nin­ e iz­gled­ a­le kao da imaj­u pa­ti­nu vre‐­
men­ a. Zuđi, useč­ en u srce Šana, bio je prep­ un hram­ o­va.
Kao zrna soli raz­bac­ an­ a na sve stra­ne, hram­ o­vi su bili iden‐­
tič­ni, raz­ba­can­ i po pla­nins­ kim ko­si­nam­ a.

Nije samo opis Zuđ­ i­ja koji je dao Čov­ ek reke do­veo Senđ­ i‐­
na na žel­je­ni cilj, već je tu po­mog­ la i Kši­ra. Kši­ra je omo­guć­ i‐­
la Senđ­ i­nu da »vidi« Zuđi u pro­šlo­sti: prek­ o raz­dal­ji­ne i vre‐­
men­ a. Kada je sti­gao u Zuđi, skriv­ en u pla­nin­ am­ a Tai­­hang­ a,
vi­deo je da tu nema ni Mao sak­ oa, ni iz­luđ­ u­ju­će bi­ro­krat­i­je
sav­ rem­ en­ e Kine, ni ko­mun­ is­ tič­kih ki­nes­ kih slo­gan­ a, po­ster­a,
pe­sam­ a, niti nee­ f­i­kas­ ne vlas­ ti koju je po­sta­vio Pek­ ing.

Senđ­ i­nov­ o pri­sus­ tvo je nag­ o­veš­ te­no zvonc­ i­ma njeg­ o­ve
aure. Či­tav Zuđi je znao da do­laz­ i dok je još išao pod­nožj­em
Tai­­hang Sana. Kao rez­ ul­tat toga, star­i­ji tan­đi­an­ i već su bili
na seo­ ­skom trgu kad je Senđ­ in ušao u selo s istok­ a.

Po­zdra­vil­i su ga je­zi­kom koji ga je nau­ č­ i­la Haha–san. Po‐­
zdra­vljen je kao iz­gu­blje­ni sin, a to je on za­i­sta i bio. Su­tra,
čim je iza­šlo sunc­ e, po­čeo je svoj­u služ­ be­nu obuk­ u u Tau–
tau.

Sta­ri­ji tanđ­ i­an koji je određ­ en da nadz­ i­re Senđ­ i­nov­ u obu‐­
ku zvao se Mub­ ao. Bio je vis­ ok i vi­tak čo­vek. Pod­seć­ ao je
Senđ­ i­na na sok­ o­la.

Senđ­ in je od­ved­ en u sobu, kam­ en­ u ćel­i­ju oblo­žen­ u tr‐­
skom. Pla­men je go­reo na og­nji­štu jer je bilo hladn­ o u to
doba go­di­ne u Tai­­hang Šanu. Kroz mali pro­zor bez stak­ la,
Senđ­ in je mo­gao da vidi oblačn­ o nebo obo­jen­ o crv­ en­ im zra‐­
ci­ma iz­laz­ eć­ eg sunc­ a.

Mub­ ao ne reče ni­šta. Nije ga ni po­gle­dao. Seo je za svoj
sto od bamb­ us­ a i za­ba­vljao se neko vrem­ e pap­ i­ri­ma na nje‐­
mu, kao da sa njim nema nik­ o­ga u sobi.

Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a, Senđ­ in se po­mač­ e. Mub­ ao je
već ustao i znao je šta se do­go­di­lo. Senđ­ i­nov prvi ins­ tinkt je
bio da is­ko­ri­sti svoj dar. Po­slao je svoj tam­ni met­al­ni oval
aure da bi zbu­nio čo­vek­ a.

Na svoj užas, on shvat­i da je nem­ o­ćan, okruž­ en zi­dom,
nep­ o­mič­nim kao večn­ ost smrt­i. U tom tren­ utk­ u nep­ o­kretn­ o‐­
sti, Mub­ ao ga do­hvat­i. Uda­rivš­ i snaž­ nom ruk­ om u bazu Sen‐­
đi­nov­ og vrat­a Mub­ ao od­bac­ i de­čak­ a na drug­ i kraj pro­sto­ri­je.
Gla­va mu se zabi u vat­ru.

Pla­men­ ov­ i su igra­li pred Senđ­ i­nov­ im oči­ma, dim je pret­io
da će ga uguš­ i­ti. Lice mu je po­sta­ja­lo sve vrel­i­je, oseć­ ao je
da neš­ to gori i onda je shvat­io da su mu spal­je­ne obrv­ e.

Mub­ ao je najz­ ad uklon­ io nje­go­vu gla­vu da­lje od vat­re ali
nije ot­pu­stio nje­go­vu par­a­li­san­ ost.

– Do­šao si ovam­ o aro­gant­an, neo­ ­bra­zo­van – reče Mub­ ao
du­bo­kim gla­som koji je vib­ ri­rao – sprem­ an da ko­ri­stiš svoj
dar nek­ až­ njen­ o, nek­ ont­ro­li­san­ o. Ti si se­bi­čan, ohol, pog­ reš­ no
si­gu­ran u sebe. Ti si opa­snost po nas i po sebe sam­ og. Imaš
li bilo šta da kaž­ eš u svoj­u odb­ ra­nu?

On skren­ u pog­ led i spu­sti gla­vu.
– Ne mogu da se bra­nim – šapn­ uo je pro­muk­ lo – pred li‐­
cem isti­ne.
Nije njeg­ a skromn­ ost pro­men­ i­la, već za­vist i žud­nja. On
je žel­eo moć koju je Mub­ ao oči­gled­no po­sed­ o­vao i za­kleo se
da će je se dom­ oć­ i, bez ob­zi­ra šta mo­rao da učin­ i.
– Kad je tako – reče Mub­ ao – sada ću ti reći neš­ to. Ti ćeš
obri­jat­i gla­vu i osta­ćeš tako bez kose da bi javn­ o po­kaz­ i­vao
ko­li­ko si bez­vred­ an, sve dok ti se ne nar­ed­ i da se pro­men­ iš.
Rad­ i­ćeš u kuh­ i­nji i tamo ćeš i spav­ at­i. Bić­ eš po­moćn­ ik po‐­
moćn­ ik­ a. Slu­šać­ eš nji­hov­ a nar­eđ­ en­ ja bez po­go­vor­a. Mo­ra­ćeš
da rad­ iš sve što ti na­red­ e i da ideš kuda ti kažu.
– A šta je sa moj­om obu­kom u Tau–tau?
– Već je po­čel­a – od­go­vor­io je Mub­ ao.

***

Neću dop­ us­ ti­ti da me po­niz­ e mi­slio je Sen­đin.
Bilo je teš­ ko odr­žat­i to obeć­ an­ je. Po­moćn­ ic­ i u kuh­ i­nji su

ga mrz­ el­i – on je, ipak, bio Jap­ an­ ac. Ismev­ al­i su ga, ti glu­pi
de­čac­ i bez određ­ en­ e aure i za­o­sta­lih umov­ a. Senđ­ in ih je
mrz­ eo dok je udo­vo­lja­vao nji­hov­ im bez­broj­nim za­htev­ im­ a.
Ter­a­li su ga da nosi trul­o đub­ re, da ruk­ am­ a pro­si­pa iz­met ži‐­
vo­ti­nja po baš­ ti. Jedn­ om su mu čak nar­ed­ i­li da is­ko­pa novu
jamu za nuž­ nik. Dok je on još ko­pao u rupi, oni su se sak­ up­ i­li
iz­nad njeg­ a i po­čel­i su da urin­ ir­aj­u prek­ o njeg­ a. Jed­nom je

naš­ ao iz­met u krev­ et­u. Uvek je pro­nal­az­ io raz­ne bube u svo‐­
joj hra­ni: jeo bi ih s vel­i­kim uži­van­ jem i pra­vio pred­stav­ u od
toga.

Sva ta po­ni­ža­van­ ja treb­ a­lo je da od njeg­ a nač­ i­ne bo­lju
osob­ u ali ni­šta nije bilo od toga. Senđ­ in je bio sves­ tan da
Mub­ ao, želi da on drži ogle­dal­o u kome će, kad tad, mor­at­i
da se ugle­da. Bilo je to kao da je Senđ­ in mit­ski vamp­ ir koji
ne može da se vidi u ogle­dal­u.

Kako su samo greš­ i­li i kako su bili ob­man­ ut­i. Oni su, pre
sveg­ a, po­greš­ i­li što su se prem­ a Senđ­ i­nu po­naš­ al­i kao pre‐­
ma bilo kom po­čet­nik­ u koji po­či­nje da uči Tau–tau. Senđ­ in je
bio dru­gač­ i­ji od osta­lih ali, tanđ­ i­an­ i su vrem­ en­ om po­stal­i to‐­
li­ko sam­ o­uv­ e­ren­ i zbog svo­je moći koja je za­di­vil­a čak i
Maoa. Kako su mog­ li da nas­ lu­te da će obi­čan deč­ ak iz­be­ći
nji­hov­ im met­o­da­ma? Pri­mi­li su guju u svoj dom i nisu mo­gli
da vide šta se krij­e is­pod bli­sta­ve fas­ ad­ e.

Senđ­ in je ret­ko kada spa­vao više od sat–dva noću. Prek­ o
dana je bio po­slu­šni rob kuv­ ars­ kih po­moćn­ ik­ a koji su ga mr‐­
zel­i. Noću bi se pred­ a­vao Mub­ ao­ u ili bilo ko­jem tan­đi­an­ u koji
bi ga obu­čav­ al­i raz­nim faz­ a­ma Tau–taua.

Nije to bila Kši­ra, oblik Tau–tau ko­jem ga je nau­ č­ io Čo­vek
reke, mada je bilo sas­ vim ja­sno da je bilo nek­ ih slič­nos­ ti u
tome. Senđ­ in je od­mah shvat­io kako di­scip­ li­na, upr­kos naj‐­
bo­ljim nam­ er­am­ a, po­sta­je neš­ to sup­ rot­no od onog­ a što se
njom žel­e­lo po­sti­ći i kako se po­vi­nuj­e po­treb­ am­ a i za­htev­ i‐­
ma jap­ ans­ ke kult­u­re.

Koja su to bila pi­ta­nja na koja nisu mo­gli da od­go­vo­re ni
Haha–san ni Čo­vek reke i koja su ga nat­e­ra­la da dođe čak
ovam­ o? Kada je do­šao ovam­ o, Senđ­ in je žel­eo da saz­ na šta
je bilo sa Čov­ ek­ om reke u Zuđ­ i­ju? Da li se može nau­ č­ i­ti ne‐­
što više od mi­sli mrt­vih lju­di koji su sada pren­ oš­ en­ i kao fi­lo‐­
zo­fi­ja? Gde je isti­na? I, naj­zad, do­šao je da po­tra­ži od­go­vor­e
na univ­ erz­ al­na pi­ta­nja: zaš­ to sam ovde, kuda idem, šta će
biti sa mnom kas­ nij­e?

Senđ­ in je znao da mu je po­treb­no da zna čak i više od
toga. Zaš­ to sam be­san? nep­ res­ ta­no je po­sta­vljao sebi to pi‐­

ta­nje dok je ra­dio najt­e­že po­slo­ve. Zaš­ to sam stal­no raz­go‐­
ro­pađ­ en? pi­tao je, dok je jeo crkn­ ut­e bube u hran­ i. Zaš­ to be‐­
snim? pi­tao se, kleč­ eć­ i u noći dok je njeg­ o­va tamn­ a met­al­na
aura staj­a­la čvrs­ to oba­vi­jen­ a oko njeg­ a.

Ni Mub­ ao ni dru­gi tanđ­ ia­ n­ i nisu obrać­ al­i pa­žnju na to
kada ih je Senđ­ in is­pi­ti­vao o Čo­vek­ u reke i njeg­ o­vom bo­rav‐­
ku u Zuđ­ i­ju. Već je neko vrem­ e tra­gao za tim kako da nađe
pri­li­ku da ih nat­e­ra da se otvo­re, kada mu se to od­jed­nom
ukaz­ a­lo, i to sa­svim iz­nen­ ad­ a.

Po­sto­jal­a je stro­ga za­bra­na druž­ e­nja mlad­ i­ća i dev­ o­ja­ka.
Vi­đa­li su se samo za vrem­ e obro­ka. Ipak, tu i tamo, mla­di­ći i
de­vojk­ e bi pro­naš­ li pri­li­ku da budu zaj­ed­no. Senđ­ in nije znao
da li su ti taj­ni sas­ tanc­ i bili odo­bra­van­ i od star­i­jih ili su i oni
bili deo obu­ke Tau–taua.

Do­go­di­lo se da je tu bila i dev­ ojk­ a koja je bila sva zbu­nje‐­
na onim što je uči­la. Ona kao da nije uvek sas­ vim shvat­al­a
lekc­ i­je ili nije bila spremn­ a da is­pun­ i ono što su joj nar­eđ­ i­va‐­
li. Rez­ ul­tat toga je bio da su joj se pod­smev­ al­i i muč­ i­li je, baš
kao i Senđ­ i­na.

Njen­ o ime je bilo Ksu. Bila je veo­ ­ma lepa. Imal­a je kožu
kao por­cul­an i lice lut­ke. Bila je sav­ r­šen­ a. Bilo je neo­ ­bič­no
što je tako fi­zič­ki sav­ rš­ en­ a a tako nes­ premn­ a da uči. Senđ­ in,
već i tada iz­vež­ ba­ni laž­ lji­vac, ubed­ io je sam­ og sebe da ga
ona pri­vla­či zato što je tako sav­ rš­ en­ a a njeg­ a je sav­ rš­ ens­ tvo
odu­šev­ ljav­ al­o. Sebe je vid­ eo kao vaj­a­ra a Ksu kao gli­nu od
koje je mog­ ao da nač­ i­ni rem­ ek–delo. Isti­na je bila da u tom
čudn­ om druš­ tvu on nije mo­gao da pod­nes­ e pot­pun­ u izo­lac­ i‐­
ju. Nije mo­gao sebe da nat­er­a da pri­zna da je taj unut­ra­šnji
bol nat­er­ao i njeg­ a da po­tra­ži nek­ o­ga sebi slič­nog: od­ba­če‐­
nog, po­niž­ e­nog, prel­ep­ og auts­ ajd­ e­ra. Njeg­ o­va žel­ja za dru‐­
že­njem zak­ lo­nil­a mu je po­gled na njen­ u slab­ ost koju bi, ina‐­
če, u nor­mal­nim pri­li­kam­ a, od­bac­ io i mrz­ eo. Bio je sves­ tan
samo njen­ e de­gra­dac­ i­je i u njen­ om licu je vid­ eo sop­stven­ i
odraz.

Naj­pre je po­smat­rao njen­ o po­niž­ av­ an­ je kao i ostal­i, mada
nije u tome uži­vao kao oni. Ali usko­ro je malt­ret­i­ra­nje po­sta‐­

lo tako bol­no da je mor­ao da int­er­ven­ i­še. Po­smat­rao je kako
grup­ a de­voj­a­ka mal­tret­i­ra Ksu. Najp­ re su je vređ­ a­le reč­ i­ma a
onda su po­čel­e da je gur­aj­u i udar­aj­u. Po­srt­a­la je po kam­ e‐­
nom tlu dok najz­ ad nije pala u rupu koju je on ko­pao.

Senđ­ in je zas­ tao s ko­pa­njem, nagnuo se i, s ru­kam­ a na
ko­len­ im­ a, po­zvao Ksu. Jedn­ a dev­ ojk­ a plju­nu na njih: plju­vač‐­
ka pade Senđ­ i­nu na ob­raz. De­vojk­ e po­češ­ e da se smej­u kao
lude.

– Pog­ le­daj­te – vi­kal­e su – govn­ ar! Nis­ mo vid­ el­e da tu ko‐­
paš, govn­ ar­u! – Suze su im se od smeh­ a po­ja­vi­le na obra­zi‐­
ma.

Senđ­ in po­gle­da Ksu koja je drht­a­la, gle­daj­uć­ i u plju­vačk­ u
na njeg­ o­vom licu. Vide suze koje se trud­ i­la da po­ti­sne. Pla‐­
kal­a je zbog nje­ga, mada nije mog­ la da pla­če zbog sebe.

Senđ­ in je za­tvo­rio oči, naš­ ao je u svoj­oj dub­ i­ni mes­ to gde
se kri­la njeg­ o­va met­al­na aura. To mes­ to je bilo da­lek­ o i u
pro­sto­ru i u vrem­ en­ u ali bli­zu memb­ ran­ e ko­ko­roa. Senđ­ in je
po­čeo da emit­u­je tal­a­se svoj­e aure i usko­ro je memb­ ran­ a
ko­ko­roa po­čel­a da vi­bri­ra.

Po­kren­ uo je svoj­u snag­ u, ščep­ ao je auru i zav­ it­lao je u
pro­stor i vrem­ e. Tren­ ut­ak kas­ ni­je, ze­mlja je za­drht­al­a kao što
zad­ rht­i di­vlji me­dved kada ga strel­a po­go­di u kičm­ u.

Senđ­ in je čuo kri­ke, po­met­nju, i kada je otvo­rio oči vid­ eo
je da se zem­ lja otvo­ri­la pod nog­ am­ a bez­o­bra­znih de­voj­a­ka.
Lež­ a­le su na dnu du­bo­ke rupe a on je sta­jao iz­nad njih. Vri‐­
šta­le su i je­cal­e od užas­ a.

On se nas­ mej­a i baci ašov.
– Vidi, Ksu – reče – moj jut­arn­ ji po­sao je za­vr­šen. Nova
jama je is­ko­pa­na.
Ksu ga je po­smat­ra­la ši­rom otvo­ren­ ih oči­ju. Po­smat­rao je
za­do­volj­no kako Ksu diže sukn­ ju i čučn­ uvš­ i otva­ra novu
jamu u ko­joj su lež­ al­e de­vojk­ e koje su je malt­ret­i­ral­e.
Ksu ga spu­stiv­ši sukn­ ju i po­vrat­iv­ši do­sto­jans­ tven iz­raz
lica, uhvat­i za ruku i po­ved­ e kriv­ ud­ av­ om sta­zom bez reči.
Di­vok­ o­ze su ih po­smat­ra­le kako pro­laz­ e. Zeč­ ev­ i su iskak­ al­i
is­pred njih a jedn­ om su ugled­ a­li ra­sko­šni rep li­si­ce.

Vo­di­la ga je do­sta dugo tom staz­ om dok nisu do­šli do
usam­ lje­ne sten­ e. Iza sten­ e su naš­ li malo ravn­ o me­sto puno
tra­ve. Bilo je zak­ lo­njen­ o sa svih stran­ a.

– Ot­kud znaš za ovo mes­ to? – pi­tao je Sen­đin.
– Do­la­zim ovam­ o kada že­lim da bud­ em sama, kada više
ne mogu da podn­ es­ em muč­ en­ je i iza­zi­van­ je.
– Neć­ eš više mor­a­ti da bri­neš zbog njih.
– Niko to ne bi urad­ io za mene – rek­ la je Ksu i od­mah je
po­crv­ en­ el­a.
– I sama si to mo­gla da urad­ iš – rek­ ao je Senđ­ in – nis­ am ti
bio po­treb­ an ni ja niti bilo ko drug­ i.
– Bio si mi po­treb­ an – reče ona i skren­ u pog­ led.
– Ovde je tako lepo – dub­ o­ko je udahn­ ul­a vaz­ duh. – Va‐­
zduh je ovde sas­ vim drug­ ač­ i­ji, tako je sla­dak, kao beb­ in dah.
Senđ­ in je imao drug­ e mi­sli na umu. Po­smat­rao ju je i pi‐­
tao se kako da je pro­me­ni da bi po­sti­gla sav­ r­šens­ tvo. Ali
onda mu tuž­ na mi­sao pro­let­e kroz gla­vu: ako ikad­ a bude us‐­
peo da je pret­vo­ri u rem­ ek–delo, onda će mor­at­i da je uniš­ ti.
Ščep­ ao ju je za čla­nak:
– Zaš­ to si me do­vel­a ovam­ o?
– Zaš­ to? – bila je zbu­njen­ a kao da ju je ter­ao da po­kaž­ e
svoj dar. – Da po­del­im ovo sa to­bom.
– Šta da po­de­liš?
– Pa, sve ovo – Ksu po­di­že ruke da bi obuh­ vat­i­la sve oko
njih.
– Taj ko­mad zem­ lje i ste­na isti su kao i sve drug­ o.
– Nisu – reče Ksu i za­gle­da se u njeg­ a – ovo je dru­ga­či­je,
neš­ to po­seb­no. Baš kao što si ti – uhvat­i­la ga je za ruke –
zato što je ovo moje.
Senđ­ in tada prvi put ose­ti njen dar. Mis­ lio je da je veo­ ­ma
slab ali kas­ ni­je, mnog­ o kas­ nij­e, kada je nap­ us­ tio Zuđi, po­čeo
je da shvat­a da je ona bila maj­stor u skriv­ an­ ju svog dara od
drug­ ih tan­đi­an­ a i žal­io je što je nije bo­lje upo­znao.
U tom tren­ ut­ku samo je žal­io slab­ ost jed­ne aure ko­joj je
po­treb­no da se sas­ vim usam­ i da bi se po­kaz­ al­a. Ipak, to je
bilo lepo, baš kao i lice Ksu. Okruž­ io je njen­ u auru met­al­nim

krug­ o­vim­ a svo­je aure i od­mah je shvat­io ono što je Ksu re‐­
kla: ovo mes­ to je bilo lepo zbog pro­jekc­ i­je njen­ e vol­je.

– Kažu da si do­šao iz Asam­ e – rek­ la je Ksu i za­gle­da­la se
u njeg­ o­vo lice. – Je li to isti­na?

– Jes­ te. – Oseć­ ao je nap­ et­ost u telu i odlu­čio je da joj do‐­
pus­ ti da mu po­stav­ i sva pit­an­ ja koja želi.

– Po­zna­ješ li tan­đi­an­ a iz tog kraj­a po ime­nu Aići?
– Ne – Senđ­ in in­stink­tiv­no oset­i da je po­greš­ io. – Kako iz‐­
gle­da?
Ksu je opi­sal­a Čo­vek­ a reke.
– Znam ga – reče Senđ­ in – on mi je dugo god­ i­na bio otac.
– Tvoj otac! – uz­vikn­ ul­a je Ksu.
Senđ­ in joj je ob­jas­ nio kako su Čo­vek reke i Haha–san po‐­
di­zal­i nje­ga i se­stru, i kako mu je on bio prvi sen­sei.
– Onda to sve ob­ja­šnjav­ a – rek­ la je Ksu – sada mi je jas­ no
zaš­ to se star­i­ji boje tebe.
– Mub­ ao i ostal­i me se boje? – Senđ­ in nije mo­gao da ve‐­
ru­je. – Zaš­ to su me onda uzel­i?
– Mo­ral­i su da te pri­hvat­e – rek­ la je ona – nisu imal­i dru‐
gog iz­bo­ra. Ti si tanđ­ i­an i ne mogu da te od­bi­ju. Ali, po­što
do­laz­ iš iz Ai­ći­ja, čov­ ek koji je po­kuš­ ao da ukrad­ e smar­agd­ e
od tan­đi­an­ a…
– Če­kaj – reče Senđ­ in – mi­slim da je šes­ nae­ st di­jam­ an­ at­a
ukral­a pre mnog­ o go­di­na žena izd­ aj­nik po imen­ u Lia­ ng.
– Po­sto­ja­la su dvad­ es­ et i čet­i­ri smar­ag­da – rek­ la je Ksu –
osam je još uvek ovde. To su smar­ag­di koje je taj iz Ai­ći­ja
po­kuš­ ao da ukrad­ e.
– Šta se do­go­di­lo?
– Uhvać­ en je – reče Ksu – bilo mu je suđ­ en­ o, osuđ­ en je i
kaž­ njen. Sada vi­dim da se vrat­io u Asam­ u i da je po­čeo da
uči svoj­u verz­ i­ju Tau–taua. To je stro­go za­bra­njen­ o.
– Ali, to ga nije spreč­ i­lo.
– Oči­gled­no – reče Ksu.
Onda mu neš­ to po­sta­de sumn­ ji­vo.
– Taj za­kon koji si po­men­ ul­a, za­kon koji obav­ ez­ u­je tanđ­ i­a‐­
ne da me prim­ e… šta je to? Ni­kad­ a nis­ am čuo za njeg­ a.

– On pos­ to­ji, uver­av­ am te.
Neš­ to u njen­ im oči­ma nat­e­ra ga da oštro kaže:
– Ali, to nije sve – on je pro­jekt­o­vao svoj­u vol­ju.
– Ne – reče Ksu – to nije sve. Zak­ on se od­nos­ i samo na
tan­đi­an­ e koji do­la­ze iz prve li­ni­je.
Senđ­ in je bio za­prep­ aš­ ćen.
– Ho­ćeš da kaž­ eš da ja…
– Ti si di­rekt­an po­to­mak Zao–Hsie, muč­ en­ ik­ a koji..
– Koga je udav­ io Sao–Peng pod vo­do­pad­ om.
– Da – sunc­ e je obas­ ja­lo Ksu. Oči su joj bile čudn­ e. Lice joj
je bilo kao od zla­ta. Nas­ lo­nil­a mu se na grud­ i.
Oset­io je po­mi­can­ je. Met­al­ni krug­ o­vi njeg­ o­ve aure za­tvo‐­
ri­li su njen­ u auru. Oseć­ ao je kako se širi, oseć­ ao je rit­mič­ko
puls­ i­ra­nje koje ga je isp­ un­ jav­ al­o za­do­volj­stvom.
Senđ­ in je već ot­krio da može da uži­va u nek­ oj čud­noj vr‐­
sti sek­sa bez do­di­ri­van­ ja sa svoj­om ses­ trom. Za njeg­ a, ako
ne i za nju, to je bila neka vr­sta igre, maj­stor­stva, do­mi­nac­ i‐­
je. Uži­vao je da ose­ća kako se vol­ja Ši­sei topi pod njeg­ o­vom
aur­om, kako njeg­ o­vi mas­ iv­ni krug­ o­vi okruž­ a­vaj­u njen­ e sve
dok njen­ o za­do­volj­stvo nije bilo to­li­ko da je po­čel­o da se pre‐­
si­pa na njeg­ a.
Ali, ovo je bilo neš­ to sas­ vim drug­ ač­ i­je. Ovo mu se do­ga‐­
đal­o izn­ ut­ra prem­ a spo­lja. To oseć­ an­ je je bilo tako snaž­ no da
je, u jed­nom tren­ utk­ u, bio sas­ vim dez­ o­ri­jent­i­san. Nije znao
gde je u vrem­ en­ u i pro­sto­ru. Nije imao kont­ro­le, za­us­ tav­ io je
sve po­kret­e i pot­či­nio se toj dru­goj vol­ji koja je omog­ uć­ i­la da
čak i pi­ta­nja koja su go­rel­a u njem­ u nes­ ta­nu zbog ovog no‐­
vog uži­van­ ja.
Kada je sve bilo go­to­vo, Senđ­ in je bio tako po­tres­ en da
nije mo­gao da sto­ji na nog­ a­ma. Kli­znuo je niz Ksu i uhvat­io
ju je za člank­ e na nog­ a­ma. Zat­vo­rio je oči i u jed­nom bli­sta‐­
vom tren­ utk­ u bio je mi­ran. Onda su pi­ta­nja opet po­čel­a da
se go­mi­laj­u i da vlad­ a­ju, njim i on je opet bio onaj sta­ri.
Senđ­ in i Ksu se nik­ ad­ a više nisu vrat­i­li na to mes­ to na Tai­‐­
hang Šanu: ni­kad­ a više nisu bili zaj­ed­no na taj nač­ in. Mož­ da
je ona to i že­lel­a ali, Senđ­ in joj nije dav­ ao pri­li­ke da to iz­ra­zi.

Jed­ an njeg­ ov deo uži­vao je u si­lo­van­ ju (nije bilo drug­ e reči
ko­jim bi opi­sao to što se do­go­di­lo), u di­vljem uži­van­ ju koje
mu je ona dar­i­val­a. Ali dru­gi, dub­ lji, snaž­ ni­ji nje­gov deo
ostao je tako prep­ la­šen tim do­ži­vljaj­em i gu­blje­njem kont­ro‐­
le, da mu je bran­ io da se tako neš­ to opet do­go­di.

Tri mes­ ec­ a po­sle do­la­ska u Zuđi, Senđ­ in je vid­ eo da isti­na
Čov­ ek­ a reke nije bila isti­na. Tri go­di­ne kas­ nij­e shvat­io je da
isti­na Tau–Taua nije uopš­ te isti­na.

Onda je mi­slio na Ši­sei. O njoj nije dugo raz­mi­šljao. Seć­ ao
se nji­hov­ og raz­go­vo­ra, kada ga je ona za­pi­ta­la: »Za­što ti sve
vi­diš nao­ ­pa­ko?« Nije umeo da joj tada od­go­vor­i ali mi­slio je
da bi sada mog­ ao da joj od­go­vo­ri. Žel­eo je da je upi­je svim
čul­i­ma, svo­jom met­al­nom aur­om i, dok se sta­pa sa njom, da
joj kaže: »Ja sve vid­ im nao­ ­pak­ o zato što znam da u ovom­ e
svet­u nema isti­ne, već samo pretp­ o­sta­vljen­ e isti­ne. Svak­ i
čov­ ek ima svo­je isti­ne i zato je ži­vot zas­ nov­ an na konf­likt­i‐­
ma.«

***

Tri go­di­ne i tri mes­ ec­ a po­sle Senđ­ i­nov­ og učen­ ja Tau–taua u
Zuđ­ i­ju, sta­ri­ji su bac­ i­li rune. Bio je to neo­ ­lit­ski ri­tua­ l koji se
iz­vo­dio ned­ e­lju dana. Bila je to ned­ el­ja stal­nih rep­ et­i­ci­ja, pe‐­
van­ ja. Senđ­ in je ose­ćao kako memb­ ra­na ko­ko­roa vib­ ri­ra,
kako se stva­ra ener­gi­ja koja od­zvan­ ja u njeg­ o­vim ušim­ a kao
krik. Treb­ a­lo je po­bed­ i­ti ko­ko­ro.

Najz­ ad su se star­i­ji sak­ up­ i­li usred kam­ en­ og hram­ a ukle‐­
san­ og u pla­nin­ u. Žene su zap­ al­i­le ogrom­nu vat­ru koju su
stal­no po­dr­ža­val­e. Kad su ga tu do­vel­i, Senđ­ in je mo­gao da
vidi zve­zde kroz rupu na kro­vu.

Sta­ri­ji su ra­di­li upis­ uj­uć­ i po­ruk­ e runa na kor­njač­ i­ne oklo‐­
pe. Senđ­ in se set­io pri­če Čov­ ek­ a reke o tome kako su So–
Peng i Zao Hsia kao deč­ ac­ i kral­i korn­ jač­ i­na jaja i jeli ih na
obal­i Rant­au Abang­ a.

Te po­ruk­ e su bile pi­ta­nja na koja su tan­đi­an­ i žel­el­i da do‐­
bi­ju od­go­vor­e u bud­ uć­nos­ ti. Kada su zav­ rš­ i­li pi­san­ je, ned­ e­lju

dana dug ri­tua­ l zav­ rš­ io se ba­can­ jem oklop­ a u vat­ru. Pev­ an­ je
je do­sti­glo kreš­ end­ o a onda se sve po­la­ko smir­i­val­o.

Kas­ ni­je su žene iz­vuk­ le kor­njač­ i­ne oklop­ e iz vat­re i star­i­ji
su po­čel­i da či­ta­ju bud­ ućn­ ost prem­ a tra­go­vi­ma vat­re koja je
nag­ o­rel­a ono što je bilo nap­ i­san­ o.

Mub­ ao je do­bio svoj oklop i mahn­ uo je Senđ­ i­nu da mu
pri­đe. Kada je Senđ­ in čučn­ uo por­ed Mub­ ao­ a, tanđ­ i­an reče:

– Ovo je tvoj­a bu­duć­nost.
Senđ­ in se zag­ le­da u oklop ali na njem­ u nije vid­ eo niš­ ta
sem fin­ ih puk­ o­ti­na koje su pres­ ec­ al­e is­pi­san­ e reči.
– Šta mi predv­ i­đaj­u? – pi­tao je.
– Po­pla­vu, buru, bes olu­je, de­to­nac­ i­ju ener­gi­je – rek­ ao je
Mub­ ao. – A po­sle sveg­ a po­top, ksin. – Pod ksin je pod­ra­zu‐­
mev­ ao srce stvar­i – ko­ko­ro.
Senđ­ i­nov­ o srce je snaž­ no udar­a­lo.
– Da li me za­i­sta to čeka?
Mub­ ao klim­nu glav­ om.
– Jed­nim de­lom – njeg­ ov gru­bi pal­ac tr­ljao je oklop. –
Smrt je sna­žna. Njen ton nas vodi. Smrt i samo smrt.
Mub­ ao­ v prst se za­dr­že na jed­noj tač­ki oklop­ a. Zag­ le­da se
u Senđ­ i­na i reče:
– Mor­aš da odeš odavd­ e. Ist­e­klo je naše vrem­ e.

***

Senđ­ i­nu nije bilo teš­ ko da nap­ us­ ti Zuđi. U stvar­i, njem­ u je
ško­lo­van­ je već do­sad­ i­lo. Upio je sve što su Mub­ ao i dru­gi
mog­ li da mu pren­ es­ u. Sve ono što je nau­ č­ io bilo je bes­ko­ri‐­
sno, on ni tren­ a nije sumn­ jao da je to la­žno. Sa­zna­nje ga je
po­go­di­lo kao udar gro­ma.

Niš­ ta nije bilo isti­na: niš­ ta nije bilo svet­o. U tom sluč­ aj­u
nije bilo ni Za­ko­na.

Tako se Senđ­ in vrat­io u Ja­pan. Bio je star dva­des­ et go­di­na
i bio je do­ro­kus­ ai. Da bi zad­ o­vol­jio i svo­je ose­ćan­ je jin–jang­ a
i iro­ni­je, po­stao je po­li­caj­ac u To­kij­skoj grad­skoj po­li­ci­ji.

Nije se vrat­io u Asam­ u gde su Haha–san i Čo­vek reke,
kao smrt, ček­ al­i na njeg­ a. Nije se vrat­io u Asa­mu gde ga je
ček­ al­a Ši­sei. To i nije bilo važ­ no: srel­i su se u To­ki­ju na bli­sta‐­
voj Gin­zi, gde su dži­novs­ ki neo­ ns­ ki znac­ i rek­ lam­ i­ra­li firm­ e
kao što su Soni, Ma­cuš­ i­ta, To­ši­ba, To­jo­ta.

Bili su pri­vuč­ en­ i jed­no dru­gom u toj elekt­rons­ koj džung­ li,
konc­ ent­rič­nim krug­ o­vi­ma koji su ih pri­vla­či­li još dok su bili
deca, bili su do­ved­ e­ni jed­no drug­ om kao nek­ im star­ins­ kim
par­fem­ om.

Nji­hov sus­ ret je bio pun ra­do­sti, mada niko ko bi ih po‐­
smat­rao sa stran­ e to nije mo­gao da pri­met­i. Na nji­hov­ im li­ci‐­
ma nije bilo ni­kak­ vog iz­raz­ a: sve je bilo u nji­ma. I sve je bilo
smir­en­ o i tiho.

Ili je bar Ši­sei tako mi­sli­la.
Senđ­ in se pres­ el­io u stan svoj­e ses­ tre koji se nal­az­ io u
najo­ t­men­ i­jem delu gra­da.
– Ja sam ta­le­nat – rek­ la je Ši­sei. – Naj­us­ peš­ nij­a pev­ ač­ i­ca
Jap­ a­na.
Senđ­ in sko­ro da nije mog­ ao da shvat­i šta je to.
– Ja sam med­ ij­ska zve­zda – rek­ la je Ši­sei – malo pev­ am,
malo igram. Prav­ i di­le­tants­ ki za­bav­ ljač. Imam konc­ ert­e, biću
zve­zda jed­ne sap­ uns­ ke oper­e, snim­ am rek­ lam­ e za vel­i­ke
komp­ a­nij­e. Rad­ im sve i svaš­ ta. Man­ ek­ enk­ a sam…
– Da li si srećn­ a? – pi­tao je Senđ­ in.
Bio je za­prep­ a­šćen njen­ om slik­ om, zlat­nom i plav­ om, koja
je ple­sal­a po ekran­ u. Gle­dao je kako je mi­luj­u TV kam­ er­e.
Bio je ubeđ­ en da je rež­ i­ser zal­ju­bljen u nju.
– Svi su za­ljub­ lje­ni u mene – rek­ la je Ši­sei – pu­bli­ka, teh‐­
nič­ko osob­ lje, no­vi­nar­i, pro­du­cent­i. Na­ro­či­to pro­duc­ ent­i. Veo­ ‐­
ma sam srećn­ a zbog toga – lice joj se smrač­ i­lo. – Ali, ma
kako to bio di­van oseć­ aj, ja znam da to ne može da po­tra­je.
Zvez­ da koju obo­ža­vaj­u mora da bude mlad­ a, da bude svež­ a
kao rosa, nev­ in­ a. Vrem­ e je moj najg­ o­ri nep­ ri­ja­tel­j.
– Ali kako se to do­go­di­lo? – pi­tao je Sen­đin.
I on i ona su že­le­li da zna­ju sve što se svak­ om od njih do‐­
gađ­ a­lo ot­kak­ o su se rast­al­i. Senđ­ in, nes­ tr­plji­vij­i, bio je žel­jan

da sa Ši­sei po­de­li kraj pri­če o So–Peng­ u koju je Čov­ ek reke
po­čeo pre mnog­ o go­di­na.

– Bio sam u prav­ u što sam ot­pu­to­vao u Zuđi – rek­ ao joj je
jed­ne noći. – Oni znaj­u šta se tamo dog­ o­di­lo i rek­ li su mi to.

Senđ­ in joj je tada is­pri­čao da je Tik Po Tak saz­ nao kuda će
njeg­ ov ri­val, koji ga je razb­ es­ neo jer mu je preu­ z­ eo ter­i­to­ri­ju
Stra­ne noći, oti­ći da se za­ba­vi. Upao je u bur­del­j i po­ub­ i­jao
pre zore riv­ al­a, njeg­ o­va tri čuv­ ar­a, i njih­ ov­ e ljub­ avn­ i­ce.

Tako je bar mi­sli­la sing­ ap­ ur­ska po­li­ci­ja. Mada su bili
spremn­ i da i ovog puta opro­ste Taku, ovo je ipak bilo prev­ i‐­
še. Po­čel­i su da ga pro­ga­njaj­u. Po­mag­ a­li su im lju­di iz ri­val‐­
skog ta­bo­ra.

So–Peng je imao ro­đa­ka Vana koji je či­stio po­li­cij­ske pro‐­
sto­ri­je u glav­nom šta­bu. Nek­ o­li­ko dana po­sle po­četk­ a lova
na Tik Po Taka, je­dan nov­ i­nar je ot­krio da je tong umeš­ an u
ono što je li­či­lo na po­li­cij­sku is­tra­gu ubis­ tva. Skand­ al je po‐
tres­ ao Sin­ga­pur. Bri­tan­ski šef po­li­ci­je od­bio je da pri­zna da
među njeg­ o­vim lju­di­ma ima kri­mi­nal­ac­ a. Ali inf­or­mac­ i­ja je
bila su­viš­ e dob­ ra i šef pol­i­ci­je mor­ao je da ot­pus­ ti masu lju‐­
di. Zato nije imao vrem­ en­ a da lovi da­lje Tik Po Taka koji se,
ver­o­vatn­ o, vrat­io na Stra­nu noći, učvrs­ tio svo­ju moć i pro­ši‐­
rio je.

Tak sada, u svak­ om sluč­ aj­u, nije bio sam. Imao je So–Pen‐­
ga iza scen­ e koji ga je vo­dio. Sta­ri­ji tanđ­ i­an­ i u Zuđ­ i­ju rek­ li su
da je So–Peng iza sveg­ a. On je bio taj koji je po­kaz­ ao do­bro
čuv­ an­ i burd­ e­lj, pot­pla­tio kuh­ injs­ ki pers­ on­ al, nap­ io sams­ eng­ a
i njeg­ o­ve čuv­ ar­e, daj­uć­ i im vino sa dro­gom.

So–Peng je dao svom ro­đa­ku taj­ne do­kum­ ent­e koje je na‐­
šao u kanc­ el­a­ri­ji šefa po­li­ci­je. So–Peng je bio taj koji se pri­ja‐­
vio u po­li­ci­ju kada se ukaz­ a­lo mes­ to.

So–Peng je bio de­čak, jed­ va neš­ to sta­ri­ji od Senđ­ i­na u to
vrem­ e, ali njem­ u je po­mog­ lo to što je šefu po­li­ci­je bio po­tre‐­
ban ta­kav čo­vek. Šef je mo­rao da usp­ o­sta­vi red da bi po­ka‐­
zao šta mogu bri­tan­ski slu­žbe­nic­ i i mor­ao je da stekn­ e po­ve‐­
ren­ je svo­jih služ­ be­ni­ka. Već je dva puta bio kod gu­ver­ner­a.
Ovaj mu je pret­io da će ga naj­ur­i­ti i vrat­i­ti u En­gles­ ku. Niko

dru­gi se nije jav­ ljao za mes­ to šefa po­li­ci­je, niti njeg­ o­vog za‐­
men­ i­ka.

Tako je So–Peng od­mah pri­mljen za za­men­ ik­ a šefa pol­i­ci­je
mada nije imao ni dana isk­ us­ tva na tom po­slu. Ali So–Peng­ u
nije bilo po­trebn­ o is­kus­ tvo, on je imao svoj dar. A imao je i
Tik Po Taka za po­moć­nik­ a.

So–Peng­ ov plan je bio bri­ljant­an. Ko­ri­steć­ i po­li­ci­ju Sin­ga‐­
pu­ra, preu­ z­ eo je Tak­ ov po­sao i nat­e­rao Tak­ o­ve ri­val­e da rade
za njeg­ a. Dru­gi sams­ eng­ i nisu mog­ li niš­ ta drug­ o nego da se
po­vi­nuj­u Tak­ o­vim nar­ed­ba­ma.

Na taj nač­ in je za­ved­ en red u Stra­ni noći. Za man­ je od
dve ned­ el­je, uhvać­ en je vi­novn­ ik kr­vop­ ro­li­ća u burd­ e­lju. Bilo
je veo­ ­ma in­te­res­ antn­ o što to nije bio Tak, već je­dan suv­ iš­ e
amb­ i­ci­o­zni član ri­vals­ kog tong­ a. Do­kaz­ i pro­tiv njeg­ a bili su
straš­ ni. Šef po­li­ci­je i guv­ er­ner su se po­trud­ i­li da se suđ­ en­ je
obav­ i što pre a isto tako i eg­ze­kuc­ i­ja. Tako su građ­ a­ni mog­ li
da pres­ tan­ u da bes­ ne i da se plaš­ e.

Mes­ ec dana po­sle za­po­šlja­van­ ja So–Peng­ a, ži­vot u Sin­ga‐­
pu­ru se nor­mal­i­zo­vao. So–Peng, koji je tada imao dvad­ es­ et
go­di­na, pos­ tao je najč­ uv­ en­ ij­i čo­vek u Ko­lo­nij­i.

Ko­ri­stio je svoj dar da bi sak­ rio ubis­ tvo svog po­lub­ rat­a
koje je sam po­či­nio a sak­ rio je i pla­nir­a­nje mnog­ ih ubi­stav­ a.

So–Peng je sav­ et­o­vao Taku da počn­ e da za­rađ­ u­je na opi‐­
jum­ u. Po­čeo je da Tak­ o­vim novc­ em kup­ uj­e zem­ lju sev­ ern­ o
od Ko­lo­nij­e. Zap­ o­slio je H.N. Ri­dli­ja, di­rekt­o­ra Sing­ ap­ ur­skog
bo­ta­ničk­ og vrta koga je upo­znao u lovu na ti­gro­ve, gde ih je
po­veo Tak da bi srel­i tan­đi­an­ a koji je bio Zao Hsia.

So–Peng je pu­stio Ri­dli­ja da sadi svo­je omi­lje­no Para dr‐­
već­ e i usko­ro su ima­li za­čet­ak najv­ eć­ e plan­ta­že gume u
obla­sti. So–Peng se pot­pu­no po­svet­io po­slo­vi­ma. Unajm­ io je
mlad­ i­ća koga je sreo na uli­ci kraj svoj­e kuće. Uskor­o su po‐
stal­i bli­ski kao brać­ a. Po­zvao je svoj­u bra­ću da rade za nje‐­
ga. Otac mu je umro od di­zen­te­ri­je na Javi. O majc­ i se ni­šta
nije znal­o, mada je So–Peng dao do­sta novc­ a ne bi li je na‐­
šao.

Vrem­ e je pro­la­zi­lo. Plant­a­ža je ra­sla. So–Peng je, ko­ri­steć­ i
i dal­je Tak­ ov nov­ ac, kup­ ov­ ao drug­ e fir­me i po­slo­ve uvek u
najb­ o­lje vrem­ e – po najb­ o­ljim ce­nam­ a.

Upo­znao je i ože­nio se Ki­nes­ kin­ jom i ona je kao maš­ i­na
po­čel­a da rađa svak­ e go­di­ne po jed­no žens­ ko dete. Ali, So–
Peng nije bio za­do­vo­ljan. Tanđ­ i­an­ i su rek­ li da se po­ja­vio jaz
iz­međ­ u So–Peng­ a i Taka oko toga kako da se vode po­slo­vi.
Jaz je bi­vao sve veći, nes­ ug­ la­si­ca sve češ­ će. Tak je žel­eo da
iza­đe iz po­sla i oči­gled­no je bilo da je So–Peng odlu­čio da
mu u tome pom­ og­ne.

Vla­sti su naš­ le leš Tik Po Taka kako plut­a po za­li­vu jed­nog
jut­ra. Svak­ a is­tra­ga je od­mah obus­ ta­vljen­ a. Mada je nap­ u‐­
stio pol­i­ci­ju, So–Peng je zad­ r­žao čvrs­ te veze sa oni­ma koji su
ga nas­ le­di­li…

– Ali, šta je bilo sa onim najv­ až­ ni­jim – prek­ i­nul­a je Ši­sei
dugu pri­ču – šta se dog­ o­di­lo sa smar­agd­ i­ma tanđ­ i­an­ a?

– Ah, smar­ag­di tanđ­ i­an­ a – reče Senđ­ in – pa, do­go­di­lo se
da tanđ­ i­an­ i nisu bili obaz­ ri­vi za vrem­ e učvrš­ ćiv­ an­ ja moći nji‐­
hov­ ih nep­ ri­ja­te­lja. Po­što se Zao Hsia nije vrat­io, oni su po­sla‐­
li drug­ e. Vi­de­li su gde su po­greš­ i­li. Bili su ubeđ­ en­ i da sin iz‐­
da­ji­ce Li­ang može da ubed­ i maj­ku da vrat­i smar­ag­de tanđ­ i­a‐­
nim­ a, koje je ukral­a od oca. Mi­sli­li su da će Zao Hsia uspet­i
da ubed­ i po­lu­brat­a da se vrat­i sa njim u Zuđi kako bi po­čeo
da na prav­ i nač­ in pro­uč­ av­ a Tau–tau, što je bilo njeg­ o­vo pra‐­
vo i njeg­ o­va duž­ nost.

Umes­ to toga, samo su pro­uz­ ro­ko­val­i nove smrt­i u nam­ er­i
da za­bo­ra­ve i opro­ste.

Još su oklev­ al­i da po­kaž­ u svo­ju punu moć. Li­ang i So–
Peng su bili tanđ­ i­an­ i. Šta­vi­še, bili su iz prve nas­ ledn­ e li­ni­je i
mor­al­i su da osta­nu živi po svak­ u cenu, mada je sve ukaz­ i‐­
val­o da treb­ a da bude sup­ rot­no.

Tako su tan­đi­an­ i sla­li emis­ ar­e da nađu Li­ang i njen­ o bla‐­
go. Sve im je pro­pa­lo. Nisu naš­ li ni nju ni smar­agd­ e. So–Peng
i čla­nov­ i po­ro­di­ce dr­ža­ni su na oku ne bi li se ot­kril­o da li
znaj­u neš­ to o smar­agd­ i­ma, ali nije bilo nik­ ak­ vog znak­ a da
zna­ju, niti da su bilo kada zna­li. Čak su dr­ža­li na oku i mlad­ i‐­

ća koga je So–Peng po­kup­ io sa uli­ce a koji je sada bio uprav‐­
nik plant­až­ e kau­ č­ uk­ a. Vi­de­li su kad je umrl­a So–Peng­ o­va
žena. Znal­i su da se ože­nio dru­gom žen­ om i da je ona po­če‐­
la da mu rađa si­nov­ e, jed­nog za dru­gim. Njeg­ o­ve kćer­i su
umrl­e jed­na za drug­ om kada je Mal­aj­skim po­luo­ ­str­vom za‐­
vlad­ a­la kuga.

Tanđ­ i­an­ i su dr­ža­li So–Peng­ a na oku ali se nisu meš­ al­i.
Samo su ček­ al­i na neki znak da se po­jav­ i i da vide ima li ne‐­
gde smar­agd­ a. Šta je dru­go treb­ a­lo da rade?

Zao Hsia je rek­ ao isti­nu. Nje­gov deda, i So–Peng­ ov, umi‐­
rao je po­lak­ o. Bila mu je po­trebn­ a snag­ a smar­ag­da koji su
bili kao lupa ili po­kret­ač mant­re: oni su uz­i­mal­i ener­gi­ju
memb­ ra­ne kok­ o­roa i zad­ r­ža­val­i je u sebi. U tim smar­agd­ i­ma
bila je ener­gi­ja mi­len­ i­ju­ma i ra­sla je i ra­zvi­jal­a se, udar­aj­uć­ i
od jedn­ e stran­ e do drug­ e, udar­a­juć­ i od jed­nog kam­ en­ a do
drug­ og, po­sta­ju­ći sve snaž­ ni­ja.

Broj de­vet je bio veo­ ­ma zna­čaj­an jer se po­mo­ću njeg­ a
utro­stuč­ av­ al­a energ­ i­ja memb­ ra­ne ko­ko­roa. Bilo koji broj is‐­
pod de­vet stvor­io bi dru­gi oblik, čiji bi uglo­vi nap­ al­i memb­ ra‐­
nu, odu­ z­ el­i joj ener­gi­ju i ko­načn­ o za­pret­i­li nje­nom tki­vu…

– Šta bi bilo da se po­ki­da memb­ ra­na ko­ko­roa? – pit­a­la je
Ši­sei.

Senđ­ in se zag­ le­dao u nju.
– Do­go­di­la bi se smrt – rek­ ao je. – Čuli bi­smo njen ton koji
sada odj­ek­ uj­e kao eho. Smrt, i još više smr­ti.

***

Ši­sei se sa nek­ im sas­ ta­ja­la. To je bio pra­vi šok za Senđ­ i­na.
Nije mog­ ao da po­ver­u­je da se neš­ to pro­men­ il­o ot­kad je on
bio u Zuđ­ i­ju. On je bio to­lik­ o okren­ ut sebi da mu je bilo teš­ ko
da pov­ er­uj­e da se neš­ to do­ga­đal­o dok je on bio od­sut­an.

Senđ­ in nije nik­ ad­ a rek­ ao nij­ed­nu reč pro­tiv Ši­sei­­nog deč‐­
ka: nije ni mo­rao. Ona je ose­ćal­a njeg­ o­vu met­al­nu auru kako
pada po­put noći i kako se skup­ lja kada god bi Đei­­đi bio u bli‐­
zi­ni.