Eric van Lustbader -Beli Ninja

po­sta­vljao da je to do­la­zi­lo otud­ a što se udal­a za čo­vek­ a ka‐­
kav je bio njeg­ ov otac. On se nije int­er­es­ o­vao za svoj­u decu,
o nji­ma je raz­mi­šljao samo kao o rez­ ul­ta­ti­ma seks­ ua­ ln­ og
akta, za koji je iz­gle­da bio veo­ ­ma zai­nt­er­es­ ov­ an.

Kad je So–Peng ostao sam sa majk­ om, ona mu reče:
– Sada će bar da se bace na učen­ je.
– Znač­ i li to da je što si go­vor­i­la o tanđ­ i­an­ im­ a laž? – pi­tao
je So–Peng.
– Nije ni laž ni isti­na – rek­ la je ona.
So–Peng je razm­ i­šljao malo.
– To je da­kle za­go­net­ka?
Osmehn­ ul­a se s po­nos­ om.
– Ti si tako od­ras­ tao – rek­ la je.
Osta­vi­la ga je da bi oti­šla u svo­je odaj­e. Kad je ostao sam
u kuh­ i­nji So–Peng je raz­mi­šljao o onom­ e što je ona rek­ la. A
onda je uz­nem­ i­ren­ o šet­ao kuć­ om i po­kuš­ av­ ao da reši zag­ o‐­
netk­ u koju mu je za­dal­a. Kuća je bila ogrom­na, nal­a­zi­la se u
bo­gat­aš­ kom del u grad­ a. Pre dve go­di­ne So–Peng­ ov otac je
veo­ ­ma uspeš­ no po­čeo novi tr­go­vačk­ i pos­ ao na majč­ in sav­ et.
Već je bio za­rad­ io do­sta novc­ a.
Po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a ti­ši­na u kući po­sta­la je nep­ od­no‐­
šlji­va. So–Peng pođe da po­tra­ži maj­ku. Zat­ek­ ao ju je u spa‐­
vać­ oj sobi koju je de­li­la sa njeg­ o­vim ocem. Pak­ o­val­a se.
– Kuda ćeš, majk­ o?
Okren­ ul­a se. Obraz­ i su joj bili rum­ en­ i. Uklon­ il­a je nek­ o­li­ko
vlas­ i kose s čela. Bila je veo­ ­ma lepa žena, ima­la je iz­ra­žen­ e
crte lica, bila je više nego lepa. Gla­va joj je bila uska i du‐­
gač­ka. Imal­a je vi­so­ke jab­ u­či­ce lica i čudn­ e dub­ o­ko usađ­ en­ e
oči. Uši su joj bile male i ona je bila po­nos­ na na njih. Male su
joj bile ruke i sto­pa­la.
– Kor­njač­ in oklop je pu­kao na vat­ri. Fengš­ ui čov­ ek je pro‐­
či­tao sudb­ i­nu s njeg­ a. Reč­ en­ o je da ćeš doći ovam­ o kod
mene – reče ona i zag­ le­da se ozbilj­no u njeg­ a – da nisi do­šao
zna­la bih da je fengš­ ui čov­ ek lag­ ao, da ti nisi onaj koji je iza‐­
bran.
So–Peng se zag­ le­da rad­ o­zna­lo u nju.

– Šta hoć­ eš da kaž­ eš?
Od­jed­nom mu se osmehn­ ul­a.
– Haj­de­mo neg­ de da o tome raz­go­var­a­mo – rek­ la je.
Po­vel­a ga je nap­ o­lje, u vrt. Znal­a je da će u to vrem­ e vrt
biti pra­zan. Ušli su u mek sum­ rak Sing­ a­pu­ra boje amet­i­sta.
Sed­ e­li su jed­no nas­ up­ rot drug­ om na la­kir­a­nim sto­li­cam­ a od
tr­ske.
– Još dok sam te nos­ i­la – reče ona – mo­gla sam da ose­tim
kako si po­seg­nuo za mnom, ne ruk­ am­ a, već umom. Vi­del­a
sam boje – tvo­je boje, senk­ e uma koji se tek form­ i­rao. Kad
sam te ro­di­la ose­ti­la sam sve to mnog­ o jače. Znal­a sam da
si ti nas­ led­ io moj dar. Tako sam po­čel­a da ra­zvi­jam taj dar
kod tebe, da te ve­žbam. On je rast­ao kako si ti ras­tao.
– Se­ćam se – reče So–Peng – da smo bili po­vez­ a­ni vez­ om
koju niko drug­ i nije mo­gao da deli s nama. Mog­ ao sam da
raz­go­var­am s to­bom, a da i ne otvo­rim usta, mo­gao sam da
čuj­em tvoj od­go­vor, a da i ne ko­ri­stim uši.
Li­ang je sed­ e­la na jang nač­ in, onak­ o kako bi treb­ a­lo da
sedi So–Peng­ ov otac, ali on nik­ ad­ a nije tako sed­ eo. Po­naš­ al­a
se kao da ona po­sed­ uj­e kuću i sve u njoj. So–Peng koji je sve
to po­smat­rao, shvat­io je da uopš­ te ne bi bio iz­nen­ ađ­ en kad
bi se po­kaz­ al­o da je tako.
– Još si mlad So–Peng­ e, ali okol­nos­ ti su me nat­e­ral­e da te
uvuč­ em u ovo – nad­ am se ne prer­a­no – i da ti kaž­ em punu
isti­nu o tvom daru. Ti sada mo­žda mi­sliš da je to bla­go­slov,
ali to vrlo lako može da se pret­vo­ri u pro­klet­stvo. Ako se ko‐­
ri­sti u po­greš­ ne svrh­ e – zbog za­vis­ ti, lak­ o­mo­sti, stra­sti – ta
snag­ a može da po­stan­ e vel­i­ko zlo. Ako joj do­pus­ tiš da se
oslo­bo­di ona može da poč­ne da do­mi­nir­a tvo­jim ži­vot­om.
Mo­raš da shvat­iš da ti ne mo­žeš da či­taš mi­sli dru­gim lju­di‐­
ma, kao što či­taš moje, ili kao što ja či­tam tvo­je. Po­vez­ an­ ost
je ključ: to zah­ te­va dvo­je lju­di, jed­ an niš­ ta ne znač­ i. Da li me
ra­zu­meš? – Li­ang je sač­ ek­ al­a da on klimn­ e gla­vom. – Tvoj
dar može da se ko­ri­sti i nez­ a­vis­ no od mene – kao što si bez
sumn­ je već ot­krio. Ali, to može da bude zam­ka, koja vodi u
nadm­ en­ ost – ako se nek­ ad bu­deš suv­ iš­ e oslo­nio na svoj dar,

naći ćeš se po­nek­ ad besp­ o­mo­ćan, kad ti dar neće po­moć­ i.
Po­čeć­ eš da go­vor­iš sebi ono što že­liš da čuj­eš, a ne ono što
ti dar ukaz­ u­je.

Na uli­ci, iz­van zida od opek­ a koji je okruž­ a­vao vrt, So–
Peng je čuo lupk­ an­ je konj­skih ko­pi­ta, čav­ rl­ja­nje gla­so­va. Ovi
uob­ i­čaj­e­ni šum­ ov­ i kao da su samo još više po­dvuk­ li zna­čaj
reči koje je iz­go­vo­ri­la Li­ang, kao što tamn­ i som­ ot istakn­ e sjaj
di­jam­ an­ at­a.

Li­ang, sves­ na da je duh njen­ og sina suv­ iš­ e nem­ i­ran da bi
mog­ ao da osta­ne u svet­i­li­štu vrta, po­nud­ i da pro­šet­a­ju. Išli
su tiho kroz praz­ ne uli­ce sve dok nisu do­šli do Še­tal­i­šta kra‐­
lji­ce Eli­zab­ e­te i luke.

Li­ang je neko vrem­ e po­smat­ra­la sina. Najz­ ad je od­go­vo­ri‐­
la na njeg­ o­vo nei­­zgo­vor­en­ o pit­an­ je.

– Ne mogu da ti kaž­ em kuda odla­zim, So–Peng – rek­ la je –
samo mogu da ti kaž­ em da mo­ram da idem.

On je raz­mi­šljao o slag­ al­i­ci. Znao je da je njen odla­zak
deo te slag­ al­i­ce i mi­slio je da ona mo­žda ne bi mor­a­la da
ode ako bi us­peo da je slo­ži.

Zas­ tal­i su po­red gvo­zde­ne ograd­ e koja je spreč­ av­ al­a po‐­
set­i­o­ce da se ne sruš­ e u vodu s luk­ o­bra­na. So–Peng se na‐­
slo­ni na crnu ograd­ u, zag­ le­da se u od­blje­ske uličn­ ih svet­ilj­ki
u vodi.

– Ko su tanđ­ i­an? – upit­ao je.
Li­ang se osmehn­ ul­a.
– Zaš­ to mi­sliš da bih ja to treb­ a­la da znam?
– Zato što mi­slim da ti znaš ko su oni.
Ods­ jaj lam­pi na vodi li­čio je na svet­lost lut­a­juć­ ih vat­ri u
noći i u toj mag­ ič­noj atm­ os­ fer­i So–Peng je mo­gao da za­mi­sli
po­ja­vlji­van­ je luč­kog duha – koji je bio nap­ o­la kop­ne­na ži­vot­i‐­
nja, na­po­la mors­ ko biće. Pri­čal­i su da je ta čud­na spo­do­ba
za­štit­nik Sing­ ap­ ur­a.
– Mis­ lim – reče Li­ang – da si čuo mnog­ e pri­če o mom po‐­
rek­ lu. Ja sam, ili se bar pret­po­stav­ lja, Mal­aj­ka, mož­ da del­om
Mal­aj­ka, de­lom Ki­nes­ ki­nja i to Haka, Ti­o­ću ili sam mo­žda čak

sa Sum­ at­re. Isti­na je – po­gle­da­la je svog najs­ ta­ri­jeg sina –
da niko niš­ ta ne zna o meni.

– Čak ni otac.
Ona se nas­ mej­a.
– On nar­o­či­to ni­šta ne zna.
Li­ang je ima­la tri osnovn­ a kval­i­tet­a koji su bili kar­akt­er­i‐­
stič­ni za nju. Ona je bila spremn­ a da da, bila je sim­pa­tič­na i
umel­a je da se kont­ro­li­še. Mnog­ o go­di­na kas­ ni­je, kad je još
do­sta toga nau­ č­ io, So–Peng će ot­kri­ti da što se tiče Taoa, ti
kval­i­te­ti mogu da budu sved­ en­ i na je­dan slog – Da. A, »Da«
je bio glas boga.
– Nik­ ad­ a se ne sup­ rot­sta­vljam bo­go­vim­ a – rek­ la je Lia­ ng –
niti kriv­ im one oko sebe ako greš­ e, ili ako su zli. Ja bri­nem o
svo­joj deci, a ti So–Peng si onaj o kome bri­nem najv­ iš­ e.
Mali dečk­ o is­tr­ča iz go­mi­le lju­di koja je šet­al­a Šet­al­i­štem
kral­ji­ce Eli­zab­ et­e. Pri­šao je ogra­di, pro­vuk­ ao je gla­vu kroz
gvoz­ de­ne reš­ et­ke da bi se zag­ le­dao u vodu.
– Znaš li da sam te u snu vi­del­a kao od­ra­slog dan pre
nego što ću te ro­di­ti? – reče Li­ang. – Vi­del­a sam tvoj­e lice,
raz­go­var­al­a sam sa to­bom, upoz­ nal­a sam tvo­je srce. Otud­ a
znam ko­jim će pu­tem kren­ ut­i tvoj ži­vot, kao što znam i ka‐­
kva je moja ulog­ a u tome.
Mali deč­ ak se sada po­peo na ogra­du da bi, So–Peng je
pretp­ o­stav­ ljao, bo­lje vi­deo neš­ to što je vi­deo u luci. So–Peng
opet po­mi­sli na le­gend­ arn­ og zaš­ tit­ni­ka Sing­ ap­ u­ra, pa se pi‐­
tao da li je to, to što je de­čak ugled­ ao.
Po­nov­ o je obrat­io pa­žnju na majk­ u, koja reče:
– Sada je vre­me da svu ener­gi­ju usmer­iš na učen­ je, tako
da ćeš do tri­de­set­e go­di­ne obez­bed­ i­ti kar­i­jer­u. U čet­r­des­ et­oj
više neć­ eš imat­i nik­ ak­ vih sumn­ ji o svet­u. U pe­de­set­oj ćeš
zna­ti vo­lju neba, u šez­ de­set­oj ćeš biti sprem­ an da je is­pu­niš.
U sed­ am­de­set­oj moći ćeš da pra­tiš dik­ta­te svog srca hod­ a­ju‐­
ći staz­ om pra­ved­nik­ a.
On se zag­ le­da u Lia­ ng.
– Kako ću to isp­ un­ i­ti maj­ko?

– To sve zav­ i­si od tebe – reče ona – ali, ja ću ti sada is­pri‐­
čat­i pri­ču koja može da ti po­mog­ne. U Zuđ­ i­ju, selu na sev­ e‐­
ro­i­sto­ku Kine gde sam ro­đe­na i od­gaj­en­ a, po­sto­ji man­ as­ tir u
kome stan­ uj­e po­sebn­ a vrs­ ta mo­nah­ a. Oni tvrd­ e da su po‐
tom­ci Či­eh­ a, uniš­ ti­tel­ja – kako su ga mnog­ i zva­li. Bio je to to‐­
li­ko ga­dan mo­narh da je pro­uz­ ro­ko­vao uniš­ ten­ je svo­je di­na‐­
sti­je, Hsia. Bilo je to veo­ ­ma davn­ o, sko­ro dve hji­lja­de go­di­na
pre Hri­sta, ako ide­mo po zap­ adn­ jačk­ om ra­čun­ an­ ju vrem­ en­ a.
Čiah, tako se bar mi­sli, uniš­ tio je sve do­bro što je po­sti­gao
Žuti vlad­ ar, koji je vla­dao de­vet sto­ti­na go­di­na pre njeg­ a.
Mon­ as­ i nisu bili za­in­te­res­ o­van­ i za to šta svet mi­sli o nji­ho‐­
vom osni­vač­ u. Oni su bili maj­sto­ri Tau–taua, kom­bi­nac­ i­je bo‐­
ri­lač­kih veš­ tin­ a koju je stvor­io de­kad­ ent­ni car Ćieh. Oni su
bili po­zna­ti kao tanđ­ i­an, ta­jans­ tve­ni šet­ač­ i. Ti tan­đi­an mo­na‐­
si nisu po­što­val­i boga, je­di­no u što su ver­o­val­i bio je Ćieh
bog. Neki još ver­uj­u u to – Li­ang je zas­ tal­a, kao da je žel­e­la
da pro­ver­i efek­ at svo­jih reči na sina.

– Otk­ ud­ a da ti znaš to­li­ko o tanđ­ i­an mon­ as­ i­ma? – pi­tao je
So–Peng.

– Do­bro ih znam – rek­ la je ona, – zato što sam ži­vel­a sa
nji­ma. – Po­smat­ra­la je oči svog sina, pro­uč­ av­ al­a ga, či­tal­a u
nji­ma. – Moj otac je bio tan­đi­an mon­ ah.

Čuli su slab udar­ac. Mali deč­ ak, koji je po­kuš­ av­ ao da
hoda ivi­com ograd­ e, okli­znuo se i pao u vodu luke čija je
mirn­ a pov­ r­ši­na kril­a opa­sne struj­e.

Lju­di su trč­ eć­ i sti­gli do ograd­ e, ali do vode je bilo dal­ek­ o.
Po­čel­i su uz­buđ­ en­ o da tra­že lamp­ u. Bilo je vrlo tiho dole u
vodi i po plju­skan­ ju i udar­an­ ju koje se čulo bilo je ja­sno da
de­čak ne zna da pliv­ a.

So–Peng se po­peo na ograd­ u, sprem­ an da sko­či, ali maj‐­
ka mu sta­vi ruku na rame, ob­uz­ da ga svoj­im čvrs­ tim sti‐­
skom.

– Su­vi­še je opas­ no – rek­ la je.
– Ali, maj­ko – vid­ eo je po­gled u njen­ im oči­ma i ućut­ao je.
Čuo je šap­ at vet­ra, hlad­ an i nev­ i­dljiv kako je sukn­ uo iz maj‐­
či­nog uma.

Li­ang se sada u pot­pu­nos­ ti konc­ ent­ri­sal­a na dete koje se
bo­ri­lo u vodi. So–Peng­ u se učin­ i da je na tren vi­deo kako su
joj oči si­nul­e, ali mo­žda je to bio samo ods­ jaj ulič­nih svet­ilj­ki.

Dole u vodi, dete koje se uza­lud bo­ri­lo da drži gla­vu iz­nad
vode, sada od­jed­nom isko­či na po­vrš­ i­nu kao da ga drži nev­ i‐­
dlji­va ruka is­pod vode. Ono se osvrt­e oko sebe, prep­ la­šen­ o,
ali nek­ ak­ o is­pun­ jen­ o čud­ om, dok ga je neš­ to odr­ža­val­o na
po­vr­ši­ni, pot­pu­no bez­ bed­no od opa­snih struj­a.

So–Peng je bio sves­ tan da se Li­ang prez­ no­ji­la: znoj joj se
sli­vao niz lice. Njeg­ ov um je vib­ ri­rao zbog ja­či­ne aure koju je
ona šir­i­la.

Lučk­ i čam­ ac s vel­i­kim ref­lekt­o­rom uspor­io je. Jed­ an od
mor­nar­a baci ko­nop­ ac det­et­u. Tren­ ut­ak kas­ nij­e deč­ ak je bio
na pal­ub­ i. Go­mi­la koja se okup­ i­la na keju po­čel­a je spont­a­no
da plje­ska.

Li­ang se okren­ ul­a, do­pus­ ti­la po­vet­arc­ u da joj osuš­ i znoj
sa čela. Bila je veo­ ­ma mirn­ a. So–Peng po­sta­de sves­ tan ne‐­
ver­o­vatn­ og mira koji ih je oba­vij­ao kao Sebe. Seli su na ka‐­
men­ u klup­ u bez nas­ lo­na. Lia­ ng zat­vo­ri oči.

Treb­ a­lo je da bude za­prep­ aš­ ćen onim što je njeg­ o­va maj‐­
ka uprav­ o učin­ il­a, ali nije bio. Set­io se kako je pre mnog­ o go‐­
di­na jed­na od njeg­ o­vih ses­ ta­ra bila ozbilj­no bo­le­sna. Do­šao
je lek­ ar, urad­ io je što je mo­gao. Oti­šao je od­mah­ uj­u­ći gla‐­
vom. So–Peng se seć­ ao da je šap­ at­om rek­ ao na vrat­i­ma.
»Ona će svak­ ak­ o umret­i. Neka joj bude udobn­ o i mol­i­te se.
To je sve što sada mož­ et­e da urad­ i­te.«

Sada kad je bo­lje o tome raz­mi­slio So–Peng je znao da on
nije mog­ ao da čuje dok­to­ro­ve reči. Ono što je on čuo bio je
od­jek tih reči u umu njeg­ o­ve majk­ e.

Po­smat­rao je Li­ang kako je klek­ la pred krev­ et­a i uhvat­iv­ši
si­ćuš­ nu ruku svo­je kćer­i obe­ma svoj­im ruk­ am­ a, pot­pu­no se
smir­i­la. Na kam­ i­nu je staj­ao sat iz­nad Lia­ ng­ i­nog ram­ en­ a. So–
Peng je bio ubeđ­ en da je samo tada sat pres­ tao da od­bi­ja
sat­o­ve koji su pro­la­zi­li. Oseć­ ao je da je cela kuća prep­ la­vlje‐­
na konc­ ent­rič­nim krug­ o­vim­ a to­pli­ne i svet­lo­sti, i ose­ćao je
duh svoj­e maj­ke koji se ši­rio.

Kas­ ni­je je bio si­gu­ran da je tu epi­zo­du san­ jao. Ali, ujut­ro
se njeg­ o­va ses­ tra pro­bu­di­la i nije više imal­a vis­ o­ku temp­ e­ra‐­
tu­ru. Oči su joj bile ja­sne, peč­ at­i s njen­ e kože su nes­ tal­i. Li‐­
ang, dr­že­ći još uvek ruku svo­je kćer­i, spa­val­a je či­tav taj
dan.

So–Peng je dub­ o­ko udahn­ uo, pol­ak­ o iz­dahn­ uo.
Treb­ a­lo mu je vrem­ en­ a da shvat­i prep­ li­ta­nje pro­šlo­sti i
sad­ aš­ njos­ ti, da do­pu­sti da se raz­ba­can­ i ko­mad­ i po­lak­ o po‐­
sta­ve kako val­ja.
– Ti znaš da su trg­ ov­ci ubi­jen­ i zbog tvog oca – rek­ ao je
po­sle iz­ves­ nog vrem­ en­ a So–Peng.
Li­ang otvo­ri oči.
– Zbog tvog dede – reče ona i klimn­ u gla­vom. Oči su joj
si­ja­le, u nji­ma se nisu ogle­dal­e samo svet­lo­sti uličn­ ih lam­pi
već i po­sled­nji zra­ci svet­lo­sti na nebu.
– Tau–tau – reče ona – te met­al­ne zve­zde za ba­can­ je ima‐­
ju samo tanđ­ i­an­ i. Drug­ e stva­ri, da­tum­ i na koje su tr­gov­ci
ubi­jen­ i, pra­seć­ i papc­ i u nji­hov­ im usti­ma, nisu niš­ ta drug­ o
nego iz­mi­šljo­ti­ne koje bi treb­ al­o da zbu­ne vlas­ ti. To su tra­di‐­
ci­o­naln­ i tri­ko­vi tanđ­ i­an­ a.
– Da li moj dar… – So–Peng za­sta­de zato što je to bilo te‐­
ško da pita: po­tvr­dan od­go­vor du­bo­ko bi ga po­vred­ io. Po­čeo
je po­nov­ o. – Da li je moj dar deo Tau–taua?
– Nije – reče brzo Li­ang. Oseć­ al­a je kako ga nap­ et­ost po‐­
pu­šta – dar je pren­ et od moje majk­ e, koja nije bila tanđ­ i­an
po ro­đe­nju.
– Šta tan­đi­an­ i rade u Sing­ a­pur­u?
– Tanđ­ i­an­ i su po pri­ro­di lut­a­li­ce – rek­ la je majk­ a – mnog­ i
su emi­gri­ral­i u Jap­ an pre tri sto­ti­ne go­di­na. Tanđ­ i­an­ i nisu ni‐­
kad­ a zad­ o­volj­ni, uvek su želj­ni nov­ ih ter­i­to­ri­ja. Mož­ da je to
zbog toga što ne­maj­u ni­šta svo­je lič­no.
– Šta hoć­ eš time da kaž­ eš?
Li­ang uzd­ ahn­ u.
– Tau–tau je na neki nač­ in nih­ i­li­stič­ka di­scip­ li­na. Tanđ­ i­an­ i
su nem­ i­lo­srd­ni, nem­ aj­u ose­ćan­ ja ni emo­ci­ja, onak­ ve kak­ ve ti
i ja poz­ naj­e­mo. Kao rez­ ul­tat toga oni niš­ ta ne po­sed­ u­ju, za‐­

vid­ni su zato svak­ om ko neš­ to ima. Oni su i inf­il­tra­to­ri. Oni
pri­hvat­aj­u da obav­ ljaj­u pr­lja­ve po­slo­ve za drug­ e, koji su su‐­
viš­ e ča­sni ili prev­ el­i­ke kuk­ av­ ic­ e da bi to obav­ il­i sami. Tau–
tau ih tome uči.

Mož­ da je So–Peng čuo neš­ to u gla­su svoj­e maj­ke, ili je vi‐­
deo neš­ to u njen­ im cr­ta­ma lica. U svak­ om sluč­ aj­u on reče:

– To nisu raz­ lo­zi zbog ko­jih su tanđ­ i­an­ i doš­ li u Sin­ga­pur.
Znao je da je to prav­ a isti­na čim ju je izg­ o­vor­io.
Još jed­nom je ose­tio kako se njen duh širi, bila je to tako
ogrom­na snag­ a kao da Zem­ lja udi­še i iz­di­še.
– So–Peng – reče Li­ang najz­ ad – kad si mi do­šao u snu pre
nego što sam te ro­di­la, ti si mi rek­ ao ovo: »To nisu raz­ lo­zi
zbog ko­jih su tan­đi­an­ i u Sing­ a­pu­ru«. Tvoj otac i ja tada ni‐­
smo bili u Sin­gap­ u­ru. Mi smo bili van Kua­ l­a Lump­ u­ra, u rud‐­
nic­ i­ma. Nis­ am nam­ er­a­val­a da odem iz Sin­ga­pu­ra, a po­sle
tog sna to sam že­le­la još ma­nje.
– Šta se dog­ o­di­lo?
Ona se osmehn­ ul­a.
– Do­go­dio se ži­vot So–Peng – oči su joj bile čud­ne, kao da
se voda kraj koje su sed­ el­i ogle­dal­a u nji­ma. – Vrem­ en­ om
sam shvat­i­la da ja neću biti samo ona koja daje ži­vot već ću
biti i ta koja će pren­ os­ i­ti zna­nje. Shvat­i­la sam čim sam do­šla
ovam­ o da nije bila ko­inc­ i­denc­ i­ja što sam ro­đe­na u tanđ­ i­an
po­ro­di­ci i što ću mnog­ o go­di­na kas­ nij­e ro­di­ti tebe. Bilo mi je
jas­ no da su te dve stvar­i po­vez­ a­ne. Pla­ši­la sam se te veze,
pla­ši­la sam se tren­ utk­ a kad ćeš mi reći ove reči: »To nisu ra‐­
zlo­zi zbog ko­jih su tanđ­ i­an­ i doš­ li u Sin­gap­ ur«.
Majk­ a je obo­ri­la gla­vu. Go­di­nam­ a kas­ nij­e So–Peng će se
set­i­ti da mu se tada uči­nil­o kao da je grad utihn­ uo oko njih.
Po­što je do­bro po­zna­vao Sing­ a­pur, znao je da je to nem­ og­ u‐­
će. Ipak, njeg­ o­vo seć­ an­ je mu je to go­vo­ri­lo.
– Ne – reče Li­ang – nisu to ra­zlo­zi zbog ko­jih su tanđ­ i­an­ i
do­šli u Sing­ ap­ ur. Do­šli su ovam­ o So–Peng da me vrat­e mo­joj
po­ro­di­ci u Zuđi.
So–Peng je dugo ćut­ao. Li­ang je tak­ o­đe ćut­al­a da bi on
bo­lje mo­gao da shvat­i ono što mu je rek­ la, Najz­ ad se So–

Peng po­vrat­io od šoka. Rek­ ao je:
– Ali, za­što bi tan­đi­an­ i ubi­li dva trg­ ovc­ a? Ti ih nisi po­zna‐­

val­a.
– Ne pra­vi iste greš­ ke koji svi uvek pra­ve – reče Li­ang –

nije stvar u tome koga su tanđ­ i­an­ i ubil­i nego kako su ih ubi­li.
Met­od nag­ la­šav­ a pri­sus­ tvo tan­đi­an­ a ovde. To je upo­zo­ren­ je
meni, da pos­ lu­šam ili da umrem.

– Ho­ćeš da kaž­ eš da su ubi­li dva čo­vek­ a samo zato da bi
tebe za­pla­ši­li?

– To je nač­ in tanđ­ i­an­ a – reče Lia­ ng.
So–Peng je sada bio tako za­prep­ a­šćen da je ši­rom otvo­rio
usta, a onda ih je za­tvo­rio ne iz­go­vo­rivš­ i nij­ed­nu reč. Nje­go‐­
va maj­ka nije gle­dal­a ni u njeg­ a ni po­red njeg­ a. Kao da ga je
ček­ al­a, od­bi­jaj­u­ći da nas­ ta­vi dok se on ne pri­ber­e.
Iz nek­ og skriv­ en­ og dže­pa Li­ang iz­vad­ i kut­i­ju od crn­ og so‐­
mot­a. Dr­ža­la ju je pa­žlji­vo, kao da se radi o najv­ eć­ oj drag­ o‐­
cen­ os­ ti.
So–Peng, dok mu je srce udar­a­lo kao ludo u grud­ i­ma, čuo
je majč­ i­ne reči:
– Otvor­i kut­i­ju, sine moj.
Rek­ la je to čudn­ o kao da se radi o nek­ om vers­ kom obre‐­
du, delu nek­ og sta­rog ri­tu­al­a.
So–Peng otvo­ri kut­i­ju. U njoj su bili sma­rag­di.
– Tu je šes­ nae­ st smar­agd­ a – rek­ la ja Li­ang nek­ im čud­nim,
sko­ro pe­vuck­ aj­u­ćim gla­som. – Svak­ i od njih pred­stav­ lja prin‐­
cip Tau–taua, jed­ an za svak­ og osniv­ ač­ a tan­đi­an­ a. Pri­ča se da
je nji­hov duh sad­ r­žan u ovom dra­gom kam­ en­ ju, i da je tu za‐­
peč­ ać­ en u tren­ utk­ u nji­hov­ e smrt­i.
So–Peng po­gle­da smar­agd­ e kao da su živi, kao da će mu
svak­ og tren­ a ot­ki­nut­i gla­vu. Rek­ ao je:
– To je ono što su tanđ­ i­an­ i žel­el­i.
Nije to rek­ ao ton­ om pi­tan­ ja. On je to znao.
Li­ang klimn­ u glav­ om.
– Žele da se vrat­im, žele da vrat­im smar­agd­ e. To je jed­no
isto. Smar­ag­di su moji: ne mogu da se odvo­jim od njih. Oni
su svet­i. Ja mo­ram da bri­nem o nji­ma. Oni ima­ju mnog­ o

veću vredn­ ost od one koja može da se iz­raz­ i novc­ em. Tu je
srž, srce i duh Tau–taua. Tu je do­bro i zlo, sine moj. Uz ove
dra­gul­je neć­ eš ni moći drug­ ač­ i­je da ži­viš nego kao prav­ ed‐­
nik.

– Šta su tanđ­ i­an­ i htel­i sa nji­ma, majk­ o?
– Kao što sam rek­ la i do­bro i zlo je sad­ r­žan­ o ovde: duh­ ov­ i
pr­vih tanđ­ i­an mo­nah­ a. Neki su do­bri, neki su zli. Nek­ ad­ a­šnji
tan­đi­an­ i, koji su bili vrlo si­ro­maš­ ni, trud­ i­li su da ih is­ko­ri­ste
da bi uklon­ i­li zlo. Ali, ume­sto toga oni su nas­ tra­dal­i. Tako je
do­bro pro­ter­an­ o zau­ v­ ek.
Nje­no lice je po­tamn­ el­o zbog neč­ eg­ a što su samo njih
dvoj­e mo­gli da ose­te.
– Vi­diš, u tim mi­stič­nim drag­ ul­ji­ma po­sto­ji neka vrs­ ta rav‐­
not­e­že. Ako se nji­hov broj sman­ ji, ako ih bude man­ je od de‐­
vet ravn­ ot­ež­ a će se po­rem­ et­i­ti, i zlo koje više neće biti pod
kont­ro­lom po­čeć­ e da crpi moć iz njih.
Na svet­lo­sti ulič­nih svet­ilj­ki smar­ag­di su iz­gle­da­li tamn­ i,
ili kao da su bili bez­boj­ni, tako da su ši­ri­li oko sebe neku
pretn­ ju.
Najz­ ad je So–Peng odvoj­io po­gled od sma­rag­da. Zag­ le­dao
se u lice svoj­e majk­ e i rek­ ao:
– Tanđ­ i­an­ i bi te ubi­li?
– Odb­ i­la sam nji­hov nač­ in ži­vo­ta kad sam po­beg­ la s tvo‐­
jim ocem – rek­ la je. On osluš­ nu zvuk tuge u njen­ om gla­su,
ali ga nije naš­ ao. – On je još uvek zgo­dan čov­ ek. Kako je tek
bio lep onda. Ži­veo je na vi­sok­ oj nozi. Si­gurn­ o je imao do­bar
po­sao, jer se raz­ba­ci­vao novc­ em. Mis­ lim da mi se to do­pa‐­
da­lo. Ali, još više mi se do­pad­ al­a ide­ja da odem iz hram­ a.
Bila sam kao uguš­ en­ a u njem­ u: ja nis­ am bila ro­đen­ a da bu‐­
dem tanđ­ i­an. Tvoj otac je bio neš­ to sas­ vim ra­zli­či­to od tan‐­
đi­an­ a među ko­ji­ma sam od­ras­ la i koje sam po­čel­a da prez­ i‐­
rem. On je bio tako lju­baz­ an, tako ple­men­ it – nar­avn­ o zato
stal­no gubi nov­ ac koji za­rad­ i.
Osmeh joj je bio vrag­ o­last i go­vo­rio je da ona ao­smat­ra
svog muža kao iz­ras­ lo dete, div­ni bla­go­slov toji kao než­ an
cvet za­hev­ a stal­nu paž­ nju.

– Ali, ja sam se bo­jal­a besa svog oca i imal­a sam prav­ o.
On mi ne bi do­pus­ tio da odem da sam ga pi­ta­la. Tako ga i ni‐­
sam pi­ta­la: samo sam oti­šla sa tvo­jim ocem, koji o svem­ u
tome ni­šta nije znao. Po­tru­di­la sam se da nik­ ad­ a ni­šta i ne
saz­ na. Jadn­ i­čak! Šta će to njem­ u?

Li­ang po­gle­da sina i ugled­ a ne njeg­ a već lepe crte svog
vol­je­nog muža na njeg­ o­vom licu, bilo je to kao odraz Mes­ ec­ a
na vodi.

– Ono što sam ja urad­ i­la niko nije nik­ ad­ a urad­ io. Ko­li­ko
sam samo zak­ o­na Tau–taua prek­ rš­ i­la? U pod­sves­ ti sam znal­a
da ću mo­rat­i da pla­tim za svoj­e greh­ e. Ali, drug­ i, moj snaž­ ni‐­
ji deo nad­ ao se da taj dan neće nik­ ad­ a doći. Sada je do­šao.

– I zbog toga mo­raš da odeš?
– Ne mogu da do­ved­ em u opas­ nost svo­ju po­ro­di­cu – rek­ la
je jed­nos­ tavn­ o.
Ćut­al­a je neko vrem­ e.
– Ali, vi­diš dra­gi moj, ne­mam drug­ og iz­bo­ra.
So–Peng je mi­slio Ona je u pra­vu. Ali, ja bar mogu da bi‐­
ram. Imao je oseć­ aj da ona drži neš­ to vit­al­no, skriv­ en­ o od
njeg­ a. Zato je rek­ ao:
– Kaži mi sve što znaš o tan­đi­an­ im­ a.
Li­ang mu se tuž­ no osmehn­ ul­a. Odm­ ahn­ ul­a je gla­vom.
– Ono što sam ti već rek­ la, suv­ i­še je. Opas­ nost je prev­ el­i‐­
ka.
– A šta će biti ako ti odeš, a opa­snost osta­ne i da­lje? – pi‐­
tao je So–Peng.
– To je nem­ og­ uć­ e – rek­ la je maj­ka. – Čim se vrat­im u
Zuđi, opa­snost više neće pos­ to­ja­ti.
A onda s di­rekt­noš­ ću svojs­ tven­ oj mlad­ o­sti, So–Peng reče:
– A šta ako tanđ­ i­an­ i ne žele samo tebe?
Li­ang je po­čel­a da drht­i.
– O tome ne­ćem­ o raz­go­var­a­ti – rek­ la je oštro. A onda je
do­da­la mekš­ im to­nom. – Nem­ oj da do­pu­stiš svo­joj maš­ ti da
te isk­ o­ri­šćav­ a. Ako se sada oslo­niš samo na svoj dar, svak­ a‐­
ko će te iz­da­ti.
So–Peng se pos­ lu­šno po­klon­ i.

– Žao mi je, maj­ko – reče – ipak, ja i da­lje ver­uj­em da je
san­ jan­ je snag­ a.

Po­di­gao je gla­vu u pra­vom tren­ utk­ u, tako je bar mi­slio.
On je to od nje nau­ č­ io i iz­gle­da da je usp­ eo u tome. Nji­hov­ e
oči se sret­o­še, ali bilo je mnog­ o više od po­gle­da to što je
pro­struj­a­lo iz­međ­ u njih.

Li­ang klim­nu gla­vom. Po­čel­a je da go­vor­i. Isp­ ri­čal­a mu je
sve o leg­ end­ i i stra­te­gi­ji što je zna­la o tanđ­ i­an­ u i Tau–tau.
Bilo je pri­lič­no kas­ no kad je pres­ ta­la da go­vo­ri.

Dok su bili deca So–Peng­ o­vi bra­ća i ses­ tre bez reči su se
po­vi­nov­ al­i maj­či­noj vo­lji. So–Peng je či­nio neš­ to više: on ju je
shvat­ao. Tako je bilo i kad mu je ot­kri­val­a svo­je po­rek­ lo u
koje je bila uple­ten­ a pro­šlost i fi­lo­zo­fi­ja Tau–taua. So–Peng je
odlu­čio u ci­lju da spa­se majk­ u i po­ro­di­cu, da is­tra­ži tamu.
Znao je da će u tami naći tan­đi­an­ e koji su se kret­a­li noću.
Sve zle stva­ri se do­gađ­ aj­u noću.

Put u tamu, brzo je to ot­krio, vod­ io je prek­ o zone sum­ ra‐
ka, a sum­ rak je bio si­non­ im po­vlač­ en­ ja u ko­jem uvek ima
ele­men­ at­a isti­ne. Čov­ ek ne može da bude iskren i is­pi­tuj­e
tamu i tru­le uglo­ve svet­a. Isti­na nije mo­net­a zla, koje živi u
tami. Ali, nije ni laž. Da bi ne­što po­sti­gao u tom smi­slu čov­ ek
ne sme da go­vo­ri ni isti­nu ni laž, nego neku čud­ es­ nu kom­bi‐­
nac­ i­ju jedn­ og i drug­ og.

So–Peng je oti­šao da vidi ro­đa­ka Vana, koji je či­stio po­do‐­
ve u kanc­ el­ar­i­ji bri­tan­skog šefa po­li­ci­je. Van, nije to treb­ a­lo
ni go­vor­i­ti, znao je sve što se do­ga­đal­o u po­li­ci­ji, a to je bilo
neš­ to malo više od ono­ga što je znao šef po­li­ci­je.

Van je rek­ ao:
– Zaš­ to se ras­pi­tu­ješ o tim ubis­ tvi­ma, ro­đa­če? To nisu či‐­
sta po­sla. Čak ni Bri­tan­ci neće da to is­pi­tu­ju. Oni bi više vo‐­
le­li da pus­ te da pro­šlost bude pro­šlost. Brit­an­ci su upla­šen­ i.
Sada sam i ja uplaš­ en.
Upr­kos svem­ u Van je do­pus­ tio So–Peng­ u da vidi sve što
je po­li­ci­ja sak­ up­ i­la o ova dva inc­ i­dent­a. So–Peng se konc­ en‐­
tri­sao na či­tan­ je kao da ne želi da ga Van­ ov­ a uz­nem­ i­ren­ ost
po­ko­le­ba.

– Tu se po­mi­nje oruž­je koje po­što nema adek­ vatn­ i­jeg na‐­
zi­va naz­ i­vaj­u zve­zda­ma za ba­can­ je – reče So–Peng Vanu –
da li po­li­ci­ja ima te zve­zde?

Van klimn­ u gla­vom i po­kaz­ a ih So–Peng­ u. Ovaj ih samo
po­vr­šno po­gled­ a mada je u stva­ri bio stra­šno ra­do­znao i že‐­
ljan da ih raz­gle­da bo­lje. Vrat­io se iz­veš­ ta­ju, po­stav­ io Vanu
nek­ o­li­ko be­znač­ aj­nih pi­tan­ ja koja će ga odves­ ti na po­greš­ an
prav­ ac. Onda mu je vrat­io iz­veš­ taj. Kad se Van okren­ uo da
vrat­i iz­veš­ taj na mes­ to So–Peng uze jedn­ u zvez­ du.

Sada kad je znao o ubi­stvi­ma isto onol­i­ko ko­li­ko i po­li­ci­ja,
So–Peng ose­ti da je do­ne­kle pri­prem­ ljen da ode na Stra­nu
noći.

Stra­na noći bila je samg po­lut­a­čan prev­ od čud­ne reči
koja je bila del­i­mičn­ o mal­aj­ska, del­i­mičn­ o na Ho­kin di­jal­ekt­u.
Bila je to ona oblast grad­ a koju su iz­beg­ av­ al­i Bri­tan­ci na vla‐­
sti, u koju su retk­ o kad za­la­zi­le Babe, kako su zva­li prav­ e Ki‐­
nez­ e ro­đen­ e od ovde nas­ el­je­nih ro­di­te­lja.

Stra­na noći bila je oblast sams­ eng­ a, pro­fes­ i­o­naln­ ih krim­ i‐­
nal­a­ca koji su ra­sli u tamn­ om tr­buh­ u Sing­ a­pu­ra. Oni nisu
uopš­ te pri­zna­val­i za­padn­ jačk­ e za­ko­ne. Oni su ubij­a­li, kral­i,
pro­val­ji­val­i u stan­ ov­ e. To im je bilo kao sta­lan po­sao od
osam do pet.

Po­što je So–Peng sve to znao, bilo mu je sas­ vim jas­ no da
je Stran­ a noći lo­gič­no mes­ to na kome treb­ a tra­ži­ti tan­đi­an­ e.
Stra­na noći se nal­az­ i­la duž do­ko­va. Bila je puna javn­ ih kuća,
bar­o­va, klub­ o­va koji su svi bili otvo­ren­ i do zore. Ovde su se
lili alk­ oh­ ol i opi­jum među lju­di­ma koji su malo mi­sli­li o svoj­oj
sut­ra­šnji­ci. Bila je to go­mi­la bez­bo­žni­ka, Noćn­ ik­ a, koji su vo‐­
di­li ži­vot bez ikak­ ve nade i bez ikak­ vog cil­ja.

U tu đa­vol­sku rupu je kro­čio So–Peng, bez ikak­ vog oruž­ja.
Uz­dao se samo u svoj brzi jez­ ik i znan­ je koje je nas­ led­ io od
maj­ke. Nar­avn­ o, imao je i ono što je saz­ nao iz po­li­cij­skih fa‐­
sci­kli.

U prvi mah, dok je išao iz bara u bar, niko ga nije di­rao,
kao da je neki za­nes­ en­ i Baba koji je do­lut­ao u Stra­nu noći
greš­ kom, i koji će usko­ro nes­ tat­i sam od sebe.

Kako se to nije do­go­di­lo, on je pri­vuk­ ao pa­žnju na sebe. A
kad je po­čeo da po­sta­vlja pi­ta­nja o lju­di­ma koji su ubil­i dva
trg­ ov­ca, pos­ tao je predm­ et in­ter­es­ o­van­ ja i špe­kul­ac­ i­ja.

Sam­seng po imen­ u Tik Po Tak, vođa broj­nih kin­ es­ kih ton‐­
go­va, po­sebn­ o se zai­nt­e­re­so­vao za So–Peng­ a. Tak je bio ve‐­
o­ma krup­ an čov­ ek tri­de­set­ih go­di­na, biv­ši sin­keh – emi‐­
grant, koji je vid­ eo kako mu dva ro­đen­ a brat­a umi­ru od ko­le‐­
re u kin­ es­ koj džunk­ i, koja ih je do­nel­a u Sing­ ap­ ur na kril­i­ma
mons­ uns­ kih vet­ro­va.

Tak se jed­ va iz­vuk­ ao s za­ga­đe­nog bro­da. Bio je mrš­ av i
tub­ er­kul­o­zan. Rad­ io je da­nju i noću da bi ot­pla­tio ogro­man
dug ne samo za svoj prev­ oz već i za prev­ oz svo­je bra­će.

Za man­ je od dve go­di­ne ot­pla­tio je dug i onda je kao slo‐­
bo­dan čov­ ek ušao u Stra­nu noći. Tu je s ostat­kom novc­ a na‐
ba­vio oružj­e, vrat­io se na plant­a­žu bi­be­ra na ko­joj se muč­ io
dvad­ es­ et i čet­i­ri mes­ ec­ a, i mr­tav hlad­ an ubio je svog biv­šeg
po­slo­davc­ a.

Bio je čuv­ en u Stra­ni noći i lju­di su ga se pla­ši­li. Sa­kup­ io
je najm­ oćn­ ij­i tong u Kruns­ koj ko­lo­nij­i, kako su Bri­tanc­ i zval­i
Sin­gap­ ur tih dana. Lo­kal­na bri­tans­ ka po­li­ci­ja nije mu mog­ la
niš­ ta, šta­viš­ e on se s nji­ma do­go­vor­io, nač­ i­nio je pakt o uza‐­
jamn­ om nen­ ap­ ad­ a­nju. Bri­tan­ci se nisu usuđ­ i­val­i da o ovom­ e
pret­e­ra­no go­vo­re.

Kad je bio sink­ eh, Tik Po Tak bio je hrab­ ar mlad čo­vek,
sprem­ an da ri­zi­kuj­e zbog čas­ ti i slo­bo­de. U So–Peng­ u je on
vid­ eo sebe u mlađ­ im dan­ i­ma i zato je njeg­ o­vo int­e­res­ ov­ an­ je
bilo pro­bu­đen­ o. S dru­ge stran­ e bri­nuo se. Njeg­ ov do­go­vor s
Bri­tan­ci­ma nije baš bio čas­ tan, i bilo bi tač­no ako bi se rek­ lo
da im Tak nije pret­er­an­ o ver­o­vao. Prem­ a njeg­ o­vom mi­šlje‐­
nju, bilo ko, ko je dr­žao do toga da go­vor­i isti­nu – i tako pru‐­
ža ot­por – bio je neko kome ne treb­ a ver­o­vat­i.

Tik Po Tak je po­slao Jed­noo­ ­kog Jana u bar prek­ o puta da
raz­go­var­a sa So–Peng­ om. Tako je mo­gao da po­smat­ra mlad­ i‐­
ćev­ e rea­ kc­ i­je i po­naš­ an­ je. Mog­ ao je tako da pro­cen­ i da So–
Peng nije slu­čajn­ o špi­jun koga su po­slal­i Bri­tan­ci u Stra­nu
noći.

Jed­noo­ ­ki Jan je bio ogro­man čov­ ek gro­znog tem­pe­ra­men‐­
ta koji je mo­gao da sred­ i i najp­ rg­ a­vi­jeg bri­tans­ kog ofic­ i­ra.
Ali, Jan je znao šta treb­ a da radi i Tak ni najm­ an­ je nije sum‐­
njao da će on uči­ni­ti ono što ovaj od nje­ga oček­ uj­e.

Jan reče So–Peng­ u.
– Zaš­ to si do­šao u ovaj deo Sing­ ap­ ur­a kome ti ne pri­pa‐­
daš?
So–Peng po­gle­da diva, koji je bio njeg­ o­ve vi­si­ne, ali je bio
dva puta teži od nje­ga.
– Traž­ im lju­de koji su po­či­nil­i ona ubis­ tva – reče So–Peng.
Jan se nas­ mej­a. Zav­ i­tlao je dug­ im, pr­lja­vim nož­ em is­pred
So–Peng­ o­vog lica.
– Onda si doš­ ao na pra­vo mes­ to – po­smat­rao je So–Pen‐­
go­vo lice dok je ma­hao nož­ em tamo ovam­ o. – Koje ubi­ce?
– One koji su ubi­li mus­ li­mans­ ke tr­govc­ e i ugur­a­li im svinj‐­
ske papk­ e u usta – reče So–Peng.
Jedn­ oo­ ­ki Jang jekn­ u.
– Zaš­ to že­liš da ot­kri­ješ te lju­de?
– Žel­im da raz­go­var­am s njim­ a – reče So–Peng.
Jan se isc­ er­i i pri­nes­ e prl­jav nož So–Peng­ o­vom vrat­u.
– Tvo­je tra­ga­nje je zav­ rš­ en­ o – reče tiho – ja sam je­dan od
njih. – Nagnuo se prem­ a So–Peng­ u. – Go­vo­ri.
So–Peng se nije po­mak­ ao. Znao je da ovaj džin nije tanđ­ i‐­
an: oko njeg­ a se nije ši­rio dah pret­nje koji je Li­ang opi­sal­a.
Nije bilo ni­čeg mi­stič­nog u tom jed­noo­ ­kom čov­ ek­ u. Kar­akt­er
mu je bio jedn­ os­ ta­van, prost. So–Peng je znao da zbog toga
nije niš­ ta man­ je opas­ an.
So–Peng je znao da će sada biti veo­ ­ma važ­ no kako će re‐­
ag­ o­vat­i.
– Da si to što tvrd­ iš da jesi – rek­ ao je dži­nu – ti bi znao
moje ime.
– Jel ’tako? – upit­a Jan. – Zaš­ to bih mo­rao da znam tvo­je
ime? Ti si samo skit­nic­ a.
Ko­ri­steć­ i svoj dar So–Peng po­segn­ u prem­ a njem­ u, do­ta­če
Jan­ ov duh sop­stven­ im duh­ om, oba­vij­a­juć­ i ga ose­ćan­ jem isti‐­
ne. Pro­sti pro­tiv­nic­ i su za­hte­val­i pri­mi­tiv­ne met­o­de.

Jan jekn­ u, sklon­ i nož sa So–Peng­ o­vog grla.
– Zar se ne pla­šiš da će i tebe ubit­i? – pi­tao je. – Ubi­cam­ a
je svej­ed­no ko su im žr­tve.
– Ali, ne i ovim ubi­cam­ a – reče So–Peng tako odluč­no da
je Jan zas­ tao.
Zag­ le­dao se iz­bli­za u So–Peng­ a.
– Ti znaš iden­ti­tet tih lju­di?
So–Peng klimn­ u glav­ om.
– Da.
– Mož­ eš li to da do­kaž­ eš?
– Da, mogu.
– Pođi sa mnom – reče Jan.
Po­veo je So–Peng­ a iza bara gde je Tik Po Tak ček­ ao u sen‐­
ci. So–Peng je staj­ao dok ga nisu po­zva­li da sed­ne. Po­del­io je
piće sa Tik Po Tak­ om, a da nije saz­ nao njeg­ o­vo ime. Odluč­ io
je da je to u redu. Sada su bar bili jedn­ ak­ i.
– Čuo sam da ti tra­žiš ljud­ e koji su od­go­vor­ni za dva ne‐­
davn­ a ubis­ tva – reče Tak kad su isp­ ra­zni­li čaše.
– Tako je.
– Ima ele­men­ at­a u Sing­ ap­ u­ru koji ver­uj­u da sam ja ubio
dva tr­gov­ca.
– Zaš­ to to mi­sle? – pi­tao je So–Peng.
– Zato što sam ja Tik Po Tak i imao sam po­sla sa tim tr‐­
gov­ci­ma.
– Opi­jum?
Tak po­gle­da So–Peng­ a. Is­pod sto­la je iz­vuk­ ao mal­o­kal­i‐­
bar­ski rev­ olv­ er i uper­io ga ovom­ e u stom­ ak.
– Kako se zo­veš? – pi­tao je di­rekt­no.
So–Peng mu reče.
– Moj po­sao se tebe ne tiče So–Peng­ e – reče Tik Po Tak.
So–Peng sle­že ram­ en­ im­ a, a njeg­ o­vo nonš­ al­ant­no dr­ža­nje
jed­ va je skriv­ al­o lu­đač­ko udar­an­ je srca. Mog­ ao je da oset­i da
mu Tak ne ver­uj­e.
– Ako je opi­jum u pi­tan­ ju onda nije ni čudo što Bri­tanc­ i
ver­uj­u da si ti umeš­ an u ubis­ tva.

Pro­či­tao je ime Tik Po Taka kao pr­vog osumn­ ji­čen­ og u iz‐­
veš­ ta­ju koji mu je Van po­kaz­ ao u po­li­ci­ji. Bor­io se pro­tiv toga
da ube­di Taka da je on za­i­sta onaj za koga se preds­ ta­vio, jer
je znao da će sam­seng zbog toga po­sta­ti još sum­nji­čav­ ij­i.

– Reci mi – reče Tak nagnuvš­ i se unap­ red, a ruke su mu
još uvek bile is­pod sto­la – da li sam ja taj koga tra­žiš?

– Tra­žim Ki­nez­ e po­zna­te kao tan­đi­an – reče So–Peng. –
Oni su neka vr­sta mo­nah­ a, koji imaj­u nev­ er­o­vat­ne spo­sob‐­
nos­ ti. Za njih je ubi­ja­nje nač­ in ži­vot­a: to je nji­hov Tao. Tanđ­ i‐­
an­ i slav­ e smrt – po­gled mu se sus­ reo s Tak­ o­vim i on pus­ ti
svoj duh da ga do­takn­ e. – Oni su ubil­i dva tr­govc­ a a ne ti.
Ho­ćeš li mi po­moć­ i da ih nađ­ em?

– Mo­nas­ i koji ubij­a­ju? – Tak je bio skep­ti­čan, mada je So–
Peng oset­io da njeg­ o­vo in­te­res­ ov­ an­ je ras­te. – Ko je čuo tako
neš­ to?

– Ja sam čuo – reče So–Peng. Oseć­ ao je da Tik Po Tak ima
lič­nog in­ter­es­ o­van­ ja da nađe ubic­ e. – Ja ću ih prep­ o­znat­i čim
ih uged­ am. Mis­ lim da ti mož­ eš da mi po­mog­neš da ih na‐­
đem.

So–Peng je nud­ io sar­adn­ ju. Tak je to znao. Po­vr­šins­ ki gle‐­
da­no to je bilo smeš­ no, de­čak nep­ o­zna­tog i sumn­ ji­vog po­re‐­
kla nudi sar­adn­ ju najm­ oćn­ i­jem sams­ eng­ u Sing­ ap­ ur­a. Ipak,
Tak reče:

– Reci mi neš­ to više o tim tan­đi­an­ im­ a.
So–Peng mu isp­ ri­ča ono što mu je rek­ la majk­ a.
Nar­avn­ o, nije go­vor­io o svoj­oj ili maj­či­noj vezi sa svim
tim.
– Zaš­ to že­liš da nađ­ eš te tanđ­ i­an­ e, pod pretp­ o­stavk­ om
da oni uop­šte po­sto­je?
Sada je So–Peng bio suo­ ­čen sa osnovn­ om di­lem­ om. Isti­na
ili fikc­ i­ja, šta da iza­ber­e? Odluč­ io je da ostan­ e u zoni sum­ ra‐­
ka, gde se nal­a­zio i Tak. Po­čeo je da go­vo­ri, ali je zas­ tao u
po­sled­nji tren. Neš­ to mu je u Tak­ o­vim oči­ma rek­ lo da treb­ a
da kaže isti­nu i tako je So–Peng rek­ ao sve što je znao. Po­me‐­
nuo je majč­ in strah, svo­ju žel­ju da je zaš­ ti­ti. Nije samo po‐­
men­ uo majč­ in niti svoj dar.

Tak je ćut­ao neko vrem­ e, raz­mi­šlja­juć­ i o svem­ u tome.
– Kako ćeš prep­ o­znat­i tan­đi­an­ a? – pit­ao je iz­nen­ ad­ a.
So–Peng nije znao. Rek­ ao je:
– Vi­đao sam ih i ran­ i­je – usmer­io je svo­ju moć na Taka da
bi mu ovaj pov­ er­o­vao.
Tik Po Tak je ostao na vrhu Stra­ne noći, jer je bio kraj­nje
odlu­čan, jer je imao gvo­zde­nu pes­ nic­ u i pra­vil­o koje do sada
nije nik­ ad­ a prek­ rš­ io, a to je da ne pri­hvat­a sar­adn­ ju. Veze
obič­no do­vod­ e do del­je­nja, a de­lje­nje do sman­ jen­ ja moći.
Moć je neš­ to što je Tak shvat­ao od ro­đe­nja.
Ipak, bilo je neč­ eg­ a u tom momk­ u što ga je pri­vla­či­lo. Da
bi sač­ u­vao ob­raz u Stra­ni noći, Tak je mo­rao da osvet­i lju­de
s ko­ji­ma je imao po­slov­nih veza. Bilo je oči­gled­no da mla­dić
ima nek­ ih znan­ ja koje bi Tak mo­gao da ko­ri­sti, i da je svak­ a‐­
ko deo sveg­ a ovog­ a. Oseć­ an­ je da So–Peng ima tal­en­ at koji
može do­bro da se is­ko­ri­sti, nat­e­ral­o je Tik Po Taka da ga
uzme pod svo­je okril­je. Oseć­ ao je da neko s to­li­ko znan­ ja ne
može da mu naš­ ko­di.
– Mi žel­i­mo istu stvar – reče Tak oba­zri­vo – mož­ da bi­smo
mog­ li da ne­što uči­nim­ o.
Bio je sves­ tan da So–Peng nije pi­tao za­što on želi da se
ubi­ce nađu. To je im­pres­ i­o­nir­a­lo Taka: on je imao is­kus­ tva s
part­ner­i­ma. Bili su straš­ no ra­do­znal­i. Bio je ubeđ­ en da je
mo­mak mud­ ri­ji nego što bi treb­ al­o da bude po god­ i­nam­ a.
– Naći ćemo se ovde sut­ra u svi­ta­nje – reče Tak od­jed­nom
brzo za­vr­šivš­ i raz­go­vor.

***

Sut­ra­dan, po uža­sno teš­ kom i zam­ or­nom danu, kak­ av je bio
sum­ o­ran čak i za Sing­ a­pur, So–Peng je pu­to­vao sa Tak­ om u
Ćoa Ću Kang selo, sev­ ern­ o od Ko­lo­nij­e.

– Znaš li da ruk­ uj­eš puš­ kom? – pi­tao je Tak So–Peng­ a.
Nije vred­ el­o da se laže.
– Nije važ­ no – reče Tak – ja ću te nau­ č­ i­ti.

To mu je pru­žal­o za­do­volj­stvo. Tak, koji je imao dve žene i
sedm­ or­o dece, nije bio vešt u op­šte­nju s mla­di­ma. On je
smat­rao da su njeg­ o­va deca glup­ a, len­ ja i da su prav­ o ra­zo‐
čar­an­ je.

Do­pad­ al­o mu se da uči So–Peng­ a da puca. Bio je čud­no
po­nos­ an kad je mla­dić po­kaz­ ao da je vešt. Imao je in­stink‐­
tiv­ni dar. S dru­ge stran­ e Tak je bio sumn­ ji­čav.

Bilo je do­bro što je So–Peng nau­ č­ io da brzo ko­ri­sti oruž­je,
jer su već u pod­ne bili u lovu na ti­gro­ve. Di­vlje zve­ri nisu se
sla­ga­le sa ši­ren­ jem ci­vi­li­za­ci­je na nji­hov­ oj te­ri­to­ri­ji. Već te
go­di­ne tri sto­ti­ne ljud­ i je bilo ubi­je­no van Sing­ ap­ ur­a.

Tak je bio lju­baz­ an, čak raz­go­vorl­jiv. To je bila drug­ a stra‐­
na sams­ eng­ a koju So–Peng nije ra­ni­je upoz­ nao, i sada je bio
fas­ ci­ni­ran. Tak je svog mla­dog čuv­ ar­a upoz­ nao sa svim­ a u
dru­štvu. Bili su pri­jat­elj­ski ra­spo­lo­žen­ i, raz­go­var­a­li su sa So–
Peng­ om, po­stav­ lja­li mu pi­ta­nja, od­go­var­a­li na ona koja je on
po­sta­vljao nji­ma.

Tak je preds­ ta­vio So–Peng­ a Zap­ ad­njak­ u lju­ba­znog dr­žan­ ja
po imen­ u N.H. Ri­dli. Tak je rek­ ao da će on lo­vit­i s nji­ma. Kao
da su se njih dvo­ji­ca do­bro po­zna­val­i. Bilo je čudn­ o So–Pen‐­
gu da se Tak spri­jat­e­ljio sa za­padn­ jak­ om, a njeg­ o­vo za­prep­ a‐­
šćen­ je je još više po­ras­ lo, kad je za vrem­ e od­mor­a ot­krio da
je Ri­dli di­rekt­or Sin­gap­ urs­ ke bo­tan­ ičk­ e baš­ te.

– Ja obož­ a­vam cveć­ e – smej­ao se Tak.
Šta bi ova dva čov­ ek­ a mog­ la da imaj­u zaj­ed­ničk­ o? So–
Peng­ a je muč­ i­lo to pi­tan­ je. Odm­ ah je po­pra­vio ovo pi­tan­ je i
po­stav­ io ga ovak­ o: šta to Ri­dli ima što bi Tak mog­ ao da is­ko‐­
ri­sti?
Mis­ lio je o ovo­me dok se grup­ a lo­vac­ a kret­a­la da­lje, na
čelu s mal­aj­skim dres­ er­i­ma pasa. Oni su pro­češ­ lja­val­i džun‐­
glu sa psi­ma koji su za­te­za­li uz­i­ce.
So–Peng je čuo da je vla­da obeć­ al­a nag­ ra­du za svak­ og
ubi­je­nog ti­gra koji se do­nes­ e u Sing­ a­pur. Ali, So–Peng je mi‐­
slio da ova skup­ i­na lo­vac­ a ide u lov samo zbog uzb­ uđ­ e­nja i
spor­ta. At­mo­sfer­a je bila kao u nek­ om eks­ kluz­ iv­nom mu‐­
škom klu­bu. Ki­nez­ i su se klad­ i­li, ne samo na to ko­li­ko će ti‐­

gro­va ulov­ i­ti, nego i kad će ugled­ at­i pr­vog ti­gra, kad će ubit­i
po­sled­njeg.

So–Peng je bio vrlo uz­buđ­ en. Dok su Tak i Ri­dli go­vor­i­li o
gla­si­nam­ a koje se šire Ko­lo­nij­om, So–Peng je po­smat­rao pse
– u stva­ri najb­ li­žeg sebi – sal­uk­ ij­a. Ta ži­vot­i­nja je bila mnog­ o
man­ ja nego što je So–Peng oček­ iv­ ao i pi­tao se kako to da se
baš ta vrs­ ta ko­ri­sti za bor­bu s ti­gro­vim­ a. Pas je bio crno–beo,
imao je brze, ra­do­znal­e oči i vel­i­ke tro­ug­ la­ste uši.

Ti­gar je svak­ ak­ o do­la­zio nas­ up­ rot vet­ru, jer je kli­znuo
kroz ši­blje, a da ga niko nije ose­tio. So–Peng je sko­čio, nan­ i‐­
šan­ io i u tren­ utk­ u kad je ti­gar sko­čio na psa, opa­lio je. Nje‐­
go­va pu­ška kao da je eks­ plo­di­ra­la. Nes­ prem­ an na po­vratn­ i
udar­ac, on je bio bač­ en na leđa, a cev pu­ške je ci­lja­la u
nebo.

Tak se okren­ uo, is­praz­ nio dvoc­ evk­ u. Rez­ ul­tat toga je bilo
da se svim­ a učin­ il­o da je pas, mi­nij­a­tu­ran u po­ređ­ e­nju s ti‐­
grom, jed­nos­ tavn­ o zba­cio vel­i­ku zver sa svoj­ih leđa.

Psi su url­a­li. Svi su trč­ al­i prem­ a mes­ tu gde je ti­gar lež­ ao
na stran­ i, val­ja­juć­ i oči­ma i te­ško daš­ ćuć­ i. So–Peng je sti­gao
u tren­ utk­ u kad je zver po­di­gla svoj­u ple­men­ i­tu gla­vu i rikn­ u‐­
la na one koji su mu od­uz­ e­li ži­vot. Tak je rep­ et­i­rao pu­šku i is‐­
pa­lio još jed­nu rund­ u u ti­gro­vo de­sno oko.

Nap­ ad­nut­i sal­u­ki je sed­ eo, daht­ao i krv­ ar­io sas­ vim bli­zu
ti­gra. Jadn­ a, ran­ jen­ a ži­vot­i­nja ur­lal­a je u sklad­ u sa svo­jim
dru­ga­ri­ma. Opi­rao se kad ga je dres­ er po­vuk­ ao dal­je od ubi‐­
jen­ e zver­i da bi se po­bri­nuo za njeg­ o­ve rane.

Tak je pri­šao So–Peng­ u koji je sta­jao i bu­ljio u ti­gra. Kao
da je ovo ubi­stvo imal­o neko straš­ no znač­ en­ je.

Po­smat­ra­juć­ i So–Peng­ o­ve rea­ kc­ i­je Tak klimn­ u gla­vom. Po‐­
kaz­ ao je na mal­aj­skog dres­ er­a i rek­ ao:

– Des­ am ti mnog­ o dug­ u­je jer si spas­ ao ži­vot njeg­ o­vog
psa. Te ži­vot­i­nje se teš­ ko dres­ i­raj­u, nem­ og­ u­će ih je zam­ en­ it­i.
– Pri­šao je mes­ tu gde je So–Peng bac­ io pu­šku, uzeo je i vra‐­
tio se s njom. – Do­bro si urad­ io što si brzo rea­ g­ o­vao – reče
Tak i pruž­ i mu puš­ ku.

Dva Mal­aj­ca su osta­la uz ti­gra dok su se osta­li pri­prem­ i­li
za po­kret.

Kao što se to uvek do­gađ­ a po­sle prve ulov­ ljen­ e zver­i,
dugo se nije ni­šta do­go­di­lo. Dan je spo­ro pro­la­zio vreo i vla‐­
žan. Kiša je pr­snul­a, ali je oti­šla da­lje. So–Peng je po­smat­rao
kako se sunč­ ev­ a svet­lost fil­tri­ra kroz li­šće i gra­nje.

Neko vrem­ e Ri­dli je hod­ ao uz So–Peng­ a. Go­vo­rio je lako i
za­nim­ lji­vo. Raz­ log Tak­ o­vog int­er­es­ ov­ an­ ja za Ri­dli­ja od­jed‐­
nom se po­jav­ io. Ri­dli je re­kao da Tak novč­ an­ o po­maž­ e Bot­a‐
nič­ku ba­štu, a za­uz­ vrat Ri­dli eks­ per­i­ment­i­še s mak­ om, bilj‐­
kom od koje se do­bi­jao opi­jum. Ri­dli je bio nev­ er­o­vatn­ o in­te‐­
li­gent­an za Zap­ ad­njak­ a.

So–Peng je shvat­io šta Tak želi. Kad bi Ri­dli usp­ eo da do‐­
bi­je vrs­ tu maka koja bi mog­ la da uspev­ a u ovoj obla­sti, Tak
bi mo­gao sam da ga gaji i ne bi mu treb­ a­li po­sredn­ i­ci koji su
mu odu­ z­ i­mal­i do­bit.

– To je lud san, za­i­sta – po­ver­io je Ri­dli So–Peng­ u to­kom
du­gog po­podn­ ev­ a. – Pap­ av­ er som­ni­fer­um, ili evro­az­ ij­ski
mak, je del­i­katn­ o biće. Pre sveg­ a ova bilj­ka za­hte­va svež­ i­nu
koja se ovde može naći samo na vis­ i­ni od hil­ja­du do hi­lja­du i
po met­ar­a. Nem­ o­gu­će je gaj­i­ti mak na niv­ ou mora, i nem­ o‐­
guć­ e je nač­ i­ni­ti hri­brid koji bi da­vao opij­um.

– Jes­ te li to rek­ li Taku? – pi­tao je So–Peng.
– Nis­ am – reče Ri­dli. A onda prep­ la­šen do­da­de. – Blag­ i
bože, nad­ am se da mu vi neć­ et­e reći. Isti­na je da je veći deo
novc­ a koji je on dao oti­šao na je­dan pro­je­kat za koji sam lič‐­
no go­di­nam­ a za­int­e­res­ ov­ an. Uvez­ ao sam seme Para dr­vet­a
iz Eng­ le­ske. To seme je ile­gal­no do­net­o iz obla­sti Amaz­ o­na…
Znat­e li gde je to? Ne znat­e. Ni­sam iz­nen­ ađ­ en. To je Juž­ na
Ame­ri­ka. S dru­ge stra­ne svet­a.
So–Peng je ćut­ao.
– U svak­ om slu­čaj­u iz­gle­da da će Para drvo ovde lepo ras‐­
ti. Ako mi to uspe onda će Sing­ a­pur iz­gle­dat­i drug­ a­či­je, ne
mogu baš da za­mi­slim kako. Ali, iz­gle­dać­ e do­bro, mogu da
kaž­ em bar to­li­ko. Po­men­ uo sam Para dr­već­ e go­spo­di­nu
Taku, ali on kao da ima neš­ to drug­ o na umu. Ne bi mu bilo

teš­ ko da gaji ovo dr­već­ e, ima ogrom­ne kom­pleks­ e zem­ lje iz‐­
van Sing­ ap­ ur­a.

– Zaš­ to bi treb­ a­lo da gaji to dr­već­ e? – pi­tao je So–Peng.
H.N. Ri­dli se za­gle­da u njeg­ a.
– Da li ste nek­ ad­ a čuli za gumu?
– Ni­sam – pri­znad­ e So–Peng. – Šta je to?
Ri­dli mu reče. So–Peng­ a je više int­e­res­ o­vao raz­go­vor s Ri‐­
dli­jem od lova na tig­ ro­ve.

***

Lov na ti­gro­ve bio je samo iz­go­vor za njih da bi nes­ met­a­no
mog­ li da idu prem­ a sev­ er­u, a da ne iza­zo­vu sumn­ ju i nep­ o‐­
treb­ne razg­ o­vo­re.

– Ako su ti tan­đi­an­ i bili u Sing­ ap­ u­ru – reče Tak So–Peng­ u –
ja bih to znao. To zna­či da su oni ovde neg­ de u džung­ li, s ti‐­
gro­vim­ a.

So–Peng klimn­ u glav­ om.
– Ko­li­ko sam ja mo­gao da shvat­im to se uklap­ a u nji­hov­ u
ele­ment­ar­nu fil­o­zo­fi­ju.
Nije rek­ ao niš­ ta o raz­go­vor­u koji je imao sa Ri­dli­jem. Že‐­
leo je da tu inf­orm­ ac­ i­ju sač­ uv­ a za sebe sve do određ­ en­ og
tren­ utk­ a. So–Peng je znao da u ži­vot­u čov­ ek ne mora samo
da pre­laz­ i mos­ to­ve, već je veo­ ­ma važ­ no da ih prel­az­ i u pra‐­
vo vrem­ e.
Na So–Peng­ o­vo iz­nen­ ađ­ en­ je nisu kren­ ul­i u džung­ lu kad je
lov po­čeo. Umes­ to toga oni su išli kroz gus­ to ra­sti­nje sve
dok nisu iz­bi­li na obal­u ši­ro­ke, blat­njav­ e reke s puno mea­ n‐­
da­ra. Samp­ an je ček­ ao na njih. Teš­ ko nao­ ­ruž­ a­ni lju­di bili su u
bli­zi­ni. Kad su vi­de­li da se Tak pri­bli­ža­va, po­klon­ il­i su se. On
se po­peo na pa­lu­bu i lič­no pro­ver­io kako je brod snabd­ e­ven.
Oči­gled­no zad­ o­vo­ljan, on mahn­ u So–Peng­ u da se i on pop­ne.
Sam­pan se odvo­ji od oba­le. Jed­ an od lju­di iz po­sad­ e rasp­ a­lio
je vat­ru od dr­ven­ og uglje­na. Gvo­zde­ni vok po­čeo je da se
puši.
– Koja je ovo reka? – pi­tao je So–Peng.

Tak reče:
– Orang asli su joj dali ime, ali ja ga ne znam – on je go‐­
vo­rio o do­mo­ro­ci­ma koji su ži­vel­i na po­luo­ ­str­vu – nije ni va‐­
žno. Odv­ eš­ će nas tamo gde treb­ a da ide­mo.
Čo­vek koji se ba­vio vok­ om do­neo je hran­ u: bila je to ko‐­
ko­ška u vinu, ko­mad­ i mesa kuv­ an­ i u šao šing­ u, vino od žu‐­
tog pi­rin­ča koje je bilo omi­lje­no u Šang­ aj­u. Vino je po­služ­ en­ o
rash­ lađ­ e­no s vel­i­kim ko­mad­ i­ma svež­ eg ko­ri­and­ e­ra. Vok je is‐­
praž­ njen vrlo brzo, zat­im je opet nap­ un­ jen. Sada su Tak i So–
Peng po­služ­ en­ i mla­dim jeg­ u­lja­ma din­sta­nim na ulju od sus­ a‐­
ma. Uz njih su po­slu­že­ne val­ju­ške od jama, fino peč­ en­ e i
rskav­ e.
Tak je go­vo­rio dok su jeli. Dok je go­vo­rio So–Peng­ u je si‐­
nul­o da je on u stva­ri sta­vljen na neku vrs­ tu pro­be. Mi­slio je
o ljud­ i­ma koje je upoz­ nao u toku lova. Svak­ i od njih, mada
veo­ ­ma učt­iv, bio je rad­ o­znao i že­leo je da saz­ na što više o
njem­ u, kao da su ga pro­ver­a­val­i. So–Peng­ u je sada od­jed‐­
nom po­sta­lo ja­sno da su ga oni zai­­sta pro­ver­a­val­i.
Kad je raz­mi­šljao o tome, nije se ni najm­ an­ je iz­nen­ ad­ io.
Ljud­ i Tak­ o­vog po­lo­ža­ja ima­li su pra­vo da sumn­ jaj­u u svak­ o­ga
s kim bi do­šli u kont­akt. Tak se pla­šio da se u njeg­ o­ve red­ o‐­
ve ne inf­il­tri­raj­u lju­di iz po­li­ci­je ili nep­ ri­ja­telj­skog tong­ a. Tak
ga je da­kle upo­znao sa svak­ im iz druš­ tva da bi svak­ o mo­gao
da ga pro­ver­i, i event­u­al­no do­kaž­ e da So–Peng nije ono što
je tvr­dio da je­ste.
– Ta dva trg­ ov­ca – go­vo­rio je sada Tak – bili su neš­ to po‐­
sebn­ o za mene. Svi su to zna­li. Imal­i su najb­ r­že bro­do­ve,
najb­ o­lje oso­blje, vel­i­ku žel­ju da ri­zi­kuj­u. Bilo mi je jas­ no da
bez obz­ i­ra ko ih je umor­io – tan­đi­an kako ti kaž­ eš, urad­ io je
to da bi naš­ ko­dio nek­ o­me s kime ja ra­dim. Mi smo se neš­ to
po­svađ­ al­i pre šest mes­ ec­ i i on se za­kleo da će se osvet­i­ti.
Sada se osve­tio, a ja ne smem da do­pu­stim da to ostan­ e ne‐­
kaž­ njen­ o.
Kad je to čuo So–Peng je hteo da kaže da to nije baš tako,
jer je njeg­ o­va majk­ a bila si­gur­na da je tanđ­ i­an umo­rio dva
trg­ ov­ca kao upoz­ o­ren­ je nje­noj po­ro­di­ci. Nije međ­ u­tim, ni­šta

rek­ ao. Ujeo se za je­zik. Bilo mu je ja­sno da Tik Po Tak nije
ble­sav. Ako je on ver­o­vao da su ova umors­ tva učin­ jen­ o da bi
se nje­mu odr­žal­a lekc­ i­ja, So–Peng nije smeo ola­ko da od­bac­ i
tu či­njen­ i­cu. Ko je dak­ le bio u prav­ u što se tiče mo­ti­va ubi‐­
stva, Tak ili Li­ang?

– Ref­leks­ i su ti iz­vanr­edn­ i – rek­ ao je Tak vrać­ aj­uć­ i se temi
o ubi­jen­ om ti­gru – De­sar­u je tvoj duž­ nik, on ti to neće za­bo‐­
ra­vit­ i.

– Vež­ bao sam – pri­znad­ e So–Peng. – Pre nek­ o­li­ko go­di­na
za­ra­đi­vao sam nov­ ac ta­man­ eć­ i one ogromn­ e pac­ ov­ e koji su
nap­ ad­ a­li mačk­ e u Ko­lo­nij­i. Seć­ aš li se? Vla­da je da­val­a na‐­
grad­ u za nji­hov­ e gla­ve. Jedn­ e ned­ el­je uhvat­io sam ih dvad­ e‐­
set. Oni su bili gori od ti­gro­va.

– Ipak, čuo si ti­gra kako se pri­krad­ a – reče Tak kome nije
mo­glo ni­šta da pro­makn­ e – a ja i Rid­ li ni­smo.

– Pa, nis­ am ži­veo či­ta­vog ži­vo­ta u Sing­ a­pu­ru – reče So–
Peng pro­cen­ ivš­ i da je sada pra­vi tren­ ut­ak da mu to kaže. –
Moja po­ro­di­ca se čes­ to sel­i­la. Ži­veo sam na obe oba­le po­luo­ ‐­
str­va.

Tak se nas­ mej­a.
– Dak­ le, po­zna­ješ džun­glu bo­lje od mene.
So–Peng mu reče mal­aj­sko ime reke na ko­joj su bili i od‐­
mah to za­ža­li: Tak je mog­ ao da pom­ i­sli da je on muš­ i­čav.
– Znaš li mo­žda i kuda ide­mo? – upit­a Tak sas­ vim ozbilj‐
no.
So–Peng od­mahn­ u glav­ om.
– Za to mi je po­trebn­ o da po­sed­ uj­em neš­ to više, treć­ e
oko.
– Znam nek­ o­ga ko ima treć­ e oko – reče Tak – sa njim sam
raz­go­var­ao pre nego što smo kren­ ul­i u po­hod. – Plju­nuo je u
blat­njav­ u vodu. – Rek­ ao mi je da se neću vrat­i­ti s reke.
– A ipak si odab­ rao da kren­ eš?
– Odab­ rao? – Taka kao da je iz­nen­ ad­ i­la ova reč.
Da ni­sam kren­ uo iz­gub­ io bih ob­raz. Ti trg­ ov­ci su bili kao
deo moje po­ro­di­ce. Sem toga ček­ ao sam na znak – po­kaz­ ao
je So–Peng­ a. – Ti si taj znak, mom­če. Ti po­znaj­eš ubic­ e, tan‐­

đi­an­ e. Ne ose­ćam se više kao orao u tami. Ti ćeš ih vid­ et­i
pre nas ostal­ih.

So–Peng ose­ti mučn­ i­nu u sto­mak­ u. Bio je be­san na sebe
što je ot­krio svoj dar Taku. Rek­ ao je sams­ eng­ u da je vid­ eo
tanđ­ i­an­ a i da može da ga ident­i­fi­kuj­e. Sada je Tak ra­čun­ ao
na njeg­ a da mu po­mog­ne u bor­bi s moćn­ ij­im nep­ ri­jat­el­jem.
So–Peng je bio usred rata koji nije mog­ ao sam da zav­ rš­ i niti
da iz­beg­ne.

Ipak nije smeo da pri­zna svo­ju greš­ ku u pro­cen­ ji­van­ ju –
sada svak­ ak­ o ne, po­što je znao šta se od njeg­ a tra­ži. Odj­ed‐­
nom je shvat­io da su sva njeg­ o­va ci­nič­na ose­ćan­ ja o Taku
nes­ tal­a. Tak se po­kaz­ ao kao čov­ ek koji ver­uj­e u svo­je ide­al­e
i koji je sprem­ an da umre za njih. So–Peng je mi­slio da nema
bo­lje de­fi­ni­ci­je her­o­ja.

Mo­žda nije bilo čudn­ o što je Tik Po Tak imao tak­ av efek­ at
na So–Peng­ a. Mom­ ak je ipak od­ras­ tao u po­ro­di­ci gde je otac
bio vrlo malo pri­sut­an. Nije ni čudo što se So–Peng di­vio
ovom čov­ ek­ u gvoz­ de­ne vol­je i sveo­ ­bu­hvatn­ e lič­nos­ ti. To je
pro­sto bilo ne­i­zbe­žno.

Deca iz kamp­ on­ga kraj ko­jeg su pro­šli pli­val­a su u reci,
smej­a­la se i pr­skal­a. Dva pred­ uz­ i­mlji­va deč­ ak­ a pli­val­a su uz
samp­ an dok je­dan od Tak­ o­vih lju­di nije vikn­ uo upoz­ o­ren­ je na
Bah­ as­ a jez­ i­ku, po­kaz­ uj­uć­ i na kro­ko­di­la koji je pli­vao svom
br­zi­nom. Deca krikn­ uš­ e od strah­ a. So–Peng je mog­ ao da vidi
kako im oči ko­lut­aj­u od strah­ a. Od­jed­nom se seti smrt­no ra‐­
njen­ og ti­gra koga je Tak do­krajč­ io hic­ em u oko. Deca se
okren­ uš­ e, po­kuš­ av­ aj­u­ći da se do­ko­paj­u oba­le, ali So–Peng
po­smat­ra­ju­ći kro­ko­di­la kako ih sus­ ti­že, nije ver­o­vao da će
uspet­i da se do­ko­paj­u oba­le. Kro­ko­dil, sada već sas­ vim bli­zu
dece raz­jap­ i svo­ju stra­šnu čel­just.

Jed­ an od Tak­ o­vih lju­di po­seg­nu za puš­ kom, ali So–Peng
po­stav­ i ruku na kund­ ak i reče:

– Krv će samo pri­vuć­ i drug­ e kro­ko­di­le.
Nagnuvš­ i se prek­ o ivi­ce samp­ a­na, So–Peng po­vuč­ e jaku
gred­ u, baci se iz­međ­ u prep­ la­šen­ e dece i kro­ko­di­la i zabi gre‐­
du u raz­jap­ lje­ne čel­ju­sti zve­ri. Kro­ko­dil se od­mah okret­e na

leđa, a voda se usk­ o­meš­ a od snaž­ nih udar­a­ca njeg­ o­vog
repa.

Deca, sada oslo­bo­đen­ a stra­ha po­češ­ e da vriš­ te od sme‐­
ha. Sada su do­pli­val­i do obal­e, po­pel­i se na nju, staj­al­i su tu,
dok je voda kap­ a­la sa njih. Skid­ a­li su ogromn­ e pi­ja­vic­ e sa
svo­jih mrš­ av­ ih tela i dal­je se smej­uć­ i po­kaz­ i­val­i su na po­be‐­
snel­u zver u vodi.

Tak po­vuč­ e So–Peng­ a na pa­lub­ u samp­ a­na. Brod nas­ tav­ i
plo­vid­bu.

– Gde si nau­ č­ io taj trik? – pi­tao je.
So–Peng mi­sleć­ i na Zao Hsiu, nas­ mej­a se:
– Drag­ o mi je da je uspel­o. Kad sam bio mali moj najb­ o­lji
drug je to ra­dio i to s kro­ko­di­li­ma već­ im od ovog­ a. Umeo je
sa ži­vot­i­njam­ a. Nije to bilo baš treć­ e oko, ali imao je neš­ to
slič­no tome. Ži­vo­ti­nje ga nik­ ad­ a nisu po­vred­ i­le – So–Peng
slež­ e ra­men­ i­ma – mož­ da je umeo da ih hipn­ ot­i­še.
Tak je bul­jio prek­ o reke u Ga­nang Munt­a­hak pla­nin­ u, koja
se di­za­la u pla­vet­ni­lo iz sma­ragd­no ze­le­ne džung­ le.
– Mog­ ao bih na ovom putu da ko­ri­stim spo­sob­nost tvog
pri­ja­te­lja – reče, a onda se osmehn­ u So–Peng­ u. – Do­bro je
da si s nama, mom­če. Ne znaj­u mnog­ i Ki­nez­ i mal­aj­ske oba‐­
le. To je moja sreć­ a da si doš­ ao k meni baš u ovom tren­ u.
U gus­ tom dr­već­ u vi­del­e su se raz­ne ži­vot­i­nje. Gi­bo­ni su
bili naj­broj­nij­i, ba­cal­i su se s gran­ e na gran­ u.
Vi­del­o se svet­lu­can­ je vat­re u kamp­ ongs­ i­ma. Bio je po­če‐­
tak Ra­mad­ an­ a i za Mal­aj­ce Mus­ li­man­ e nar­ed­nih tri­de­set
dana bili su određ­ e­ni za sla­vlje i mo­li­tve.
– Na­mer­no sam odab­ rao ovo vrem­ e – reče Tak dok je nje‐­
gov samp­ an uplo­vljav­ ao u pri­rod­ni za­liv na de­snoj oba­li – za
vrem­ e Ram­ ad­ a­na duh je mož­ da jak, ali je telo sla­bo.
Iza­šli su na obal­u, pod za­šti­tom noći i uz cvrč­ an­ je noćn­ ih
ins­ ek­ at­a. Svi­ci su svet­lu­ca­li u po­mrč­ i­ni koja se spuš­ tal­a i tu i
tamo vid­ el­i su se šar­en­ i lep­ti­ri, vel­i­ki kao So–Peng­ o­va gla­va,
koji su uz­i­mal­i po­sled­nje zal­o­ge tog dana pred smi­raj sunc­ a.
Ušli su u džung­ lu što su da­lje mo­gli. Onda su po­sta­vil­i lo­gor.
Nisu pal­i­li vat­ru. Pri­prem­ i­li su se za noć.

U sam cik zore kren­ ul­i su da­lje. Tak ih je vod­ io staz­ om
kroz džun­glu. Bila je za­vo­ji­ta i čudn­ a. Na mnog­ o mes­ ta se
prek­ i­dal­a. Duž sta­ze su ras­ le pap­ rat i mla­de pal­me. Int­ui­­ci­ja,
ili mo­žda seć­ an­ je od­i­grav­ al­i su najv­ eć­ u ulog­ u u ovom nap­ re‐­
do­van­ ju kroz džun­glu.

Ipak, So–Peng je bio taj koji je ukaz­ ao da je neka pa­prat
tu tek tako po­stav­ lje­na, nam­ er­no, da bi za­kuk­ ul­ji­la staz­ u.

– Da li to rade nep­ ri­jat­e­lji? – pi­tao je So–Peng.
– Mis­ lim da nisu to­li­ko pref­i­njen­ i – reče Tak od­mahn­ uvš­ i
gla­vom.
Išli su da­lje: nap­ red su išla dva te­ško nao­ ­ru­ža­na Tak­ o­va
čov­ ek­ a, onda sam Tak, pa So–Peng i na kraj­u osta­li lju­di i čo‐­
vek koji je za­ti­rao trag­ o­ve.
Ras­ ti­nje je bilo vrlo gu­sto, raz­gra­nat­o, puno vlag­ e, a u
njem­ u se kri­lo či­ta­vo bo­gat­stvo in­sek­ at­a, si­ćuš­ nih zmi­ja, ze‐­
len­ ih i plav­ ih žaba s dr­već­ a, mal­ih, vi­šeb­ oj­nih pti­ca.
Dani su bili sko­ro tiši od noći, ali isto tako opa­sni. Ko­bre,
bez­broj­ne otrov­ne zmi­je bile su stal­no pri­sut­ne. Nji­hov ujed
je bio do­vol­jan da pa­ral­i­še čov­ ek­ a u tren­ u. Jedn­ om se čo­vek
na čelu za­us­ tav­ io i po­kaz­ ao ogromn­ o biće oba­vij­e­no oko sta‐­
bla. Bio je to zmij­ski car koji je če­kao žr­tvu.
Neš­ to pre po­dnev­ a Tak na­red­ i da se zas­ ta­ne. Sta­li su da
bi neš­ to po­jel­i. So–Peng, koji je bio najb­ li­ži kuv­ ar­u po­mo­gao
je da se svim­ a raz­del­i voće. Neko je rek­ ao da se pre­ma voću
koje se pro­daj­e u Sing­ ap­ u­ru lako određ­ uj­e koje je go­di­šnje
doba.
So–Peng je baš otvo­rio ko­ko­sov orah. Bel­i­na orah­ a od­jed‐­
nom se zac­ rv­ en­ e od sjaj­nih crv­ en­ ih kap­ lji­ca. So–Peng oset­i
bo­les­ no sla­dak mi­ris svež­ e krvi i kraj­ič­kom oka vide kuv­ ar­a
kako se ruši unaz­ ad kao da je odj­ed­nom zas­ pao.
Sve je bilo tako mir­no i norm­ al­no samo se nas­ red kuv­ ar­e‐­
vih gru­di ras­cvet­a­val­a krv­ av­ a rupa, a iz nje je vir­io met­al­ni
obje­kat sa osam krak­ o­va. Bio je nap­ o­la zab­ i­jen u telo. So–
Peng je od­mah znao o ko­jem je predm­ et­u reč. Bila je to zve‐­
zda za ba­can­ je, oruž­je tanđ­ i­an­ a.

So–Peng je bio vrlo mi­ran. Oseć­ ao je kako mu se duh sku‐­
plja u tamn­ u lop­tu. Dr­žao se tla, trud­ io se da bude nev­ id­ ljiv.
Kosa u dnu vrat­a mu se nak­ o­streš­ i­la: bio je sves­ tan svoj­e ra‐­
nji­vo­sti, svo­je bes­po­moć­nos­ ti. Oček­ iv­ ao je meko šuš­ tan­ je
ba­čen­ e zve­zde, oček­ i­vao je oštro rask­ id­ an­ je mesa na svo­jim
leđ­ i­ma. Nat­e­rao je sebe da ne mi­sli ni na šta. Pla­šio se da se
po­kren­ e ili da neš­ to kaže. So–Peng je iz pri­krajk­ a po­smat­rao
kako kuv­ ar umir­e.

Sve je bilo tiho oko njih. Lju­di su jeli, ne sumn­ jaj­u­ći ni u
šta. So–Peng se po­naš­ ao kao i oni da se ne bi raz­ li­ko­vao od
ostal­ih.

Mi­slio je da zna šta tan­đi­an­ i žele. Njeg­ o­va maj­ka je po‐­
dvuk­ la nji­hov­ u zav­ is­ nost od strat­e­gi­je. Znao je da on mora
da ide na tu kar­tu, da je okren­ e u svo­ju pred­nost, da snag­ u
tanđ­ i­an­ a pret­vo­ri u nji­ho­vu sla­bost. Nije to mog­ ao da radi
ako sebe po­nud­ i kao metu. Oseć­ aj­uć­ i bol u srcu, drht­eć­ i od
strah­ a, po­jeo je ko­mad­ i­će ko­ko­sov­ og orah­ a is­pr­ska­ne kuv­ a‐­
rev­ om krv­ lju.

So–Peng je najz­ ad ustao i skren­ uo malo sa sta­ze da bi
mo­krio. Kas­ nij­e je kren­ uo par­al­el­no sa staz­ om i ušao pra­vo u
džun­glu.

Ho­dao je tako mo­žda de­set­ak min­ ut­a kad je čuo tih glas:
– Ne miči.
So–Peng se sle­dio. Nije se usud­ io čak ni da po­gle­da oko
sebe. Oseć­ ao je neš­ to iza leđa. Po­čeo je po­la­ko da shvat­a
dok mu je oseć­ aj kli­zio prek­ o ra­men­ a prem­ a grud­ i­ma.
Ček­ ao je str­plji­vo. Oset­io je da mu se neko pri­bli­ža­va sa
stran­ e. So–Peng opus­ ti mi­ši­će. Oset­io je brz po­kret, kao od‐­
sjaj, onda je čuo zvi­žda­nje noža kroz vaz­ duh. Okren­ uo se i
ugle­dao kako se zmij­ska gla­va odvaj­a od tela koje se tr­za­lo
u sam­ rt­nom grču. Crni otrov pade na tlo džung­ le i mah­ ov­ in­ a
ga od­mah upi.
So–Peng se zag­ le­da u Tik Po Tak­ o­ve oči.
– Šta mi­sliš šta to rad­ iš, momč­ e? – upit­a sams­ eng. – Mo‐­
gao si da bud­ eš mr­tav.

– Traž­ io sam tan­đi­an­ e u dr­već­ u – reče So–Peng po­smat­ra‐­
juć­ i kako Tak bri­še svoj nož. – Kuv­ ar je mrt­av.

– Znam. Po­sta­vio sam ljud­ e da straž­ a­re i kren­ uo sam da
tebe po­tra­žim. Mi­slio sam da su i tebe već ubil­i.

– Tanđ­ i­an­ i su ovde – reče So–Peng. Kako Tak ne reče ni‐­
šta, on je nas­ ta­vio. – Kuv­ ar je ubij­en is­tim oruž­jem kao ona
dva tr­gov­ca u Sing­ a­pu­ru – osmo­krak­ om zvez­ dom za ba­ca‐­
nje.

Tak je bio za­prep­ a­šćen.
– Ti si to znao i nisi nas upo­zo­rio.
– Da sam vikn­ uo ili bilo šta drug­ o urad­ io – reče So–Peng –
i ja bih već bio mrt­av. Nis­ am znao iz ko­jeg je pravc­ a zvez­ da
do­le­tel­a, ali znao sam da me pos­ mat­ra­ju.
Dok je išao kroz džun­glu iz­beg­ ao je tač­ku na koju je pa‐­
dao sunč­ ev zrak kroz uski pro­rez od li­šća. Bila je zlatn­ a ume‐­
sto blje­štav­ o zel­e­na.
– Nas love – reče So–Peng dok su se vrać­ al­i staz­ om kroz
džun­glu. Nije pri­met­io ni­šta sumn­ ji­vo. Ipak, pr­sti­ma je do­di‐­
ri­vao zvez­ du skriv­ en­ u u dže­pu pant­al­o­na, onu koju je uzeo u
po­li­cij­skoj stan­ i­ci u Sin­ga­pur­u. – Mis­ lim da tanđ­ i­an­ i žele da
nas ubi­ju jed­nog po jed­nog sve dok i po­sled­nji iz ove grup­ e
ne bude mrt­av.
Ti­ši­na je dugo vlad­ a­la, ali Tak je najz­ ad rek­ ao:
– I šta onda?
– Poj­ma nem­ am – pri­znad­ e So–Peng – mož­ da će zah­ tev­ at­i
da se poj­a­viš sam pred svoj­im nep­ ri­jat­el­jem.
Tak se zag­ le­da u So–Peng­ a.
– Neš­ to mi go­vo­ri da se neću vrat­i­ti odavd­ e – reče. – Ta‐­
kva bu­dućn­ ost je jed­na od mnog­ ih mo­gu­ćih. Sada mo­ra­mo
da dok­ až­ e­mo da je ona pog­ reš­ na.
– Ne mož­ em­ o da ostan­ em­ o na staz­ i – reče So–Peng.
– Ne, mor­a­mo da kren­ em­ o di­rekt­no u džung­ lu.
– Ko­li­ko do­bro po­zna­ješ ovu oblast?
Tak plju­nu u stran­ u.
– Mo­žda bo­lje od tan­đi­an­ a, mada ne to­li­ko do­bro kao čo‐­
vek koga treb­ a da uhvat­i­mo – gle­dao je So–Peng­ a. – Da li ti

je neš­ to palo na pam­ et?
– Mo­žda – reče So–Peng – ali, po­treb­na mi je vi­si­na da bi

to uspel­o.
Tak se osmehn­ u, i pok­ az­ a prem­ a sev­ er­u.
– Tamo – reče – ned­ al­ek­ o odav­de su Ko­taT­ ing­ i vo­do­pa­di.

Vi­so­ki su prek­ o sto me­ta­ra.
So–Peng klimn­ u glav­ om.
– Biće u redu.
Tak i So–Peng se vrat­i­še do mes­ ta gde su lju­di čuč­ al­i, kri‐­

juć­ i se. Kren­ uš­ e dal­je. So–Peng se pi­tao da li ima baš kil­o­me‐­
tar do vo­do­pad­ a.

Dru­gi čov­ ek pade u tren­ ut­ku kad se čuo huk vo­do­pa­da.
Ot­ki­nut­a ruka prel­e­te So–Peng­ u is­pred oči­ju. Kreć­ uć­ i se on je
vikn­ uo neš­ to na mal­aj­skom. On i Tak su se slo­ži­li da će se
slu­ži­ti tim di­ja­lekt­om, a ne kin­ es­ kim koji su tanđ­ i­an­ i mo­žda
ra­zum­ el­i.

Njih tro­ji­ca po­žu­ri­še prem­ a vod­ o­pa­di­ma. Išli su u kriv­ ud­ a‐­
voj li­ni­ji. Ter­en je po­čeo da se men­ ja, najp­ re nep­ ri­metn­ o, a
onda sve ja­sni­je dok su se pri­bli­žav­ al­i najn­ iž­ oj ivi­ci vod­ o­pa‐­
da.

Kad su sti­gli do pr­vih ste­na koje su okruž­ a­val­e vod­ o­pad
po­sled­nji Tak­ ov čo­vek se sruš­ i sa zve­zdom u dnu vrat­a. Slo‐­
ži­li su se da Tak siđe niz vla­žnu sten­ u i da kren­ e prem­ a gre‐­
be­nu s leve stran­ e.

So–Peng se nad­ ao da će tanđ­ i­an­ i biti umir­en­ i usp­ e­si­ma
koje su ima­li do tada i da će po­vuć­ i straž­ e. Što se njih ti­cal­o
stra­teg­ i­ja je bila uspeš­ na. Ovo je bilo najv­ až­ ni­je i dok se pe‐­
njao uz Taka, So–Peng je mi­slio da je sra­mo­ta što je to­li­ko
lju­di po­gi­nul­o da bi oni zav­ ar­a­li trag. Više mu se do­pa­da­lo
da kre­ne na tan­đi­an­ e po­sle pr­vog nap­ ad­ a, ali to bi bilo ble‐­
sav­ o i bez sumn­ je fat­al­no. Oni su si­gurn­ o dr­ža­li pod kont­ro‐­
lom više del­o­ve i kako mu je maj­ka ob­ja­sni­la bili su go­spo‐­
da­ri oko­li­ne, nau­ č­ i­li su da se spo­je sa pri­ro­dom. On ne bi
mo­gao niš­ ta da je doš­ lo do su­sret­a u džung­ li.

Sada se pen­ jao na breg. Kao što se u oku orla ref­lekt­uj­e
sli­ka miša, tako će on fiks­ i­rat­i tan­đi­an­ e u svom umu. Usko­ro

će se njih­ ov­ a sli­ka po­ja­vi­ti pred njeg­ o­vim očim­ a.
Dok se pe­njao, voda bela i za­pe­nuš­ en­ a, grm­ el­a mu je u

ušim­ a. Pti­ce su le­tel­e u vi­si­ni njeg­ o­vih ra­men­ a, a onda su
nek­ o­li­ko tren­ ut­ak­ a kas­ ni­je le­te­le is­pod njeg­ a. Kad bi po­gle‐­
dao nad­ o­le ugle­dao bi Ta­ko­vu crnu kosu kako po­skak­ uj­e iz‐­
međ­ u kam­ en­ ja i mag­ le, kao si­ćuš­ ni brod koji po­kuš­ av­ a da
nađe bez­ bed­nu luku u oluj­i.

So–Peng je za­stao, nas­ lo­nio se leđ­ i­ma na ste­ne, za­tvo­rio
je oči.

Da li je to bio strah koji su pro­uz­ ro­ko­val­i tanđ­ i­an­ i ili je
neki prk­ os u njem­ u uti­cao da ne mi­sli na maj­či­no upo­zo­ren­ je
da se ne osla­nja na svoj dar? Ko bi to mog­ ao da kaže u tom
tren­ u? U svak­ om sluč­ aj­u on je po­kuš­ av­ ao da nađe to taj­no
mes­ to u srži svog bića odak­ le je po­ti­cal­a psi­hičk­ a veza s
maj­kom. A, onda učin­ i ono što je vi­deo da ona radi, pro­ši­ri
svoj duh diš­ uć­ i u nebo.

Bilo je to čud­no is­kus­ tvo. Oseć­ ao je vet­ar kako po­staj­e
sve jači u njeg­ o­vom umu, oseć­ ao je so Juž­ nog ki­nes­ kog
mora. Mog­ ao je da vidi zve­zde kako plamt­e na nebu, mo­gao
je da oset­i stru­je nev­ id­ lji­vih čes­ ti­ca koje is­pun­ jav­ aj­u vel­i­ka
pro­stran­stva iz­međ­ u zve­zda.

Gle­dao je vel­i­čans­ tve­ni vo­do­pad, fas­ cin­ ir­an stal­nim ra­si‐­
pan­ jem kin­ et­ič­ke energ­ i­je, pi­ta­juć­ i se kao dete da li može da
nađe put do tog elem­ ent­ar­nog izvo­ra.

U tom tren­ u je oset­io zid. On se di­zao svud­ a oko njeg­ a,
za­klan­ jao je najp­ re zve­zde, sunc­ e, nebo a onda vodu koja je
di­vlje jur­i­la, čak i sten­ u na ko­joj je sada čuč­ ao, drht­eć­ i pre‐­
pla­šen, s ruk­ am­ a prek­ o oči­ju.

Nije po­slu­šao majk­ u. Odab­ rao je da nap­ u­sti nis­ ko tlo gde
je mog­ ao da ko­ri­sti svoj dar u tami. Ši­reć­ i svoj duh, naj­av­ io
se kao da je vikn­ uo:

– Ovde sam!
Sada je veza bila usp­ o­sta­vlje­na. Ali, ne sa Li­ang, koja je
bila kil­o­met­ri­ma dal­e­ko. Usp­ o­sta­vio je vezu s nek­ im ko je
po­sed­ o­vao isti dar.

U tren­ utk­ u kad su se nji­ho­vi duh­ ov­ i do­tak­ li, So–Peng je
iza­šao iz anon­ imn­ os­ ti. Ali, za­uz­ vrat je do­sta saz­ nao. Pre sve‐­
ga sada mu je bilo jas­ no da po­sto­ji samo jed­ an tanđ­ i­an koji
ih lovi. On je znao gde je taj tanđ­ i­an i što je bilo još straš­ nij­e
on je znao ko je on.

Kad je čuo da je neko vikn­ uo njeg­ o­vo ime, So–Peng je
uklon­ io ruku s oči­ju i di­gao se na vrem­ e da vidi kako se tan‐­
đi­an po­ja­vljuj­e kroz uski pro­laz među ste­nam­ a, ne da­lje od
dva met­ra.

So–Peng se za­gle­da u lice Zao Hsia, svog drug­ ar­a iz de‐­
tinj­stva.

U tom tren­ utk­ u Zao Hsia se nas­ mej­a.
– Nis­ am ti samo dru­gar iz de­tinj­stva – reče on – ja sam ti
po­lu­brat.
Kad je ugle­dao iz­raz za­prep­ aš­ ćen­ ja na So–Peng­ o­vom licu
on reče:
– Ja­sno je da ti Li­ang to nik­ ad­ a nije rek­ la. Ona je bila uda‐­
ta pre nego je srel­a tvo­ga oca. Bila je udat­a za tan­đi­an mo‐­
nah­ a koga je njen otac odab­ rao za nju.
– Jesi li ti ubio dva trg­ ovc­ a u Sing­ a­pur­u? – pi­tao je So–
Peng. Još uvek je bio u šoku zbog ot­kriv­ an­ ja pra­vog iden­ti­te‐­
ta Zao Hsie.
Zao Hsia od­mahn­ u glav­ om.
– U stva­ri ja sam bio s dru­gim tan­đi­an­ om. Treb­ a­lo je da
prep­ la­ši­mo trg­ ovc­ e i da ih nat­er­a­mo da rade za nep­ ri­ja­tel­ja
Tik Po Taka. Ali, moj pri­jat­e­lj nije kao ja. Kad su tr­gov­ci od­bi­li
da nap­ us­ te Taka, ubeđ­ i­van­ je mu je do­sad­ i­lo. Po­kuš­ ao sam
da ga za­us­ ta­vim, ali bilo je prek­ as­ no. Tr­govc­ i su već bili mr‐­
tvi. To iskren­ o ža­lim.
So–Peng je že­leo da mu ver­u­je.
– Reci mi – reče Zao Hsia – kako je naša maj­ka, ni­sam je
vi­deo go­di­nam­ a?
– Bila je do­bro – reče So–Peng još uvek se tru­deć­ i da raz‐­
luč­ i isti­nu od maš­ te. – Ali, pri­sus­ tvo tanđ­ i­an­ a u Sing­ a­pur­u, ta
ubis­ tva, veo­ ­ma su je uzn­ em­ i­ri­li.

– Razg­ o­var­a­ću s njom – reče Zao Hsia – da bih je smir­io. –
Kren­ uo je po kli­za­voj ste­ni. – Reci mi, da li si vi­deo kut­i­ju?

– Kak­ vu kut­i­ju? – srce mu je udar­al­o kao par­ni ček­ ić i sko‐­
ro je pao na tlo kad je iz­go­vor­io ove reči. Bila je to straš­ na
laž.

– Onu u ko­joj su smar­agd­ i – po­što je pri­met­io iz­raz iz­ne‐­
nađ­ e­nja na So–Peng­ o­vom licu Zeo Hsia nas­ ta­vi. – U njoj je
šes­ nae­ st smar­agd­ a, idi­o­te. Ener­gi­ja tan­đi­an­ a. Naša svet­a
isto­ri­ja je uti­snut­a u njih, mada niko sem tan­đi­an mo­nah­ a ne
može da vidi šta je nap­ i­san­ o. Smar­agd­ i su u kut­i­ji od som­ o‐­
ta. Da li si je vi­deo?

– Ni­sam.
– Da laž­ eš, ja bih to znao – reče Zao Hsia i So–Peng opet
ose­ti onaj zid kako ga obav­ ij­a.
– Zaš­ to bih la­gao?
Iz­raz na licu Zao Hsie pos­ tao je zao:
– Zato što si ti sin naše maj­ke: ćud­ ljiv, po­kvar­en, baš kao
što sam ja sin svo­ga oca, pra­vog mo­nah­ a Tau–taua, obu­čen
u svim di­sci­pli­nam­ a.
So–Peng dok mu je srce udar­a­lo u grlu, po­mi­slio je da je
zan­ i­mlji­vo što Zao Hsia nije mog­ ao da ot­krij­e da on laže. Da
li je i to bio deo nje­go­vog dara?
– Ti imaš dar – reče So–Peng. Po­mi­slio je da je ot­krio ne‐­
što, svet­lu­cav­ i uzan pro­laz u nep­ ro­boj­nom zidu. Uda­rio je tu
da vidi može li ga dal­je otvo­ri­ti. – Dar smo nas­ led­ i­li od maj‐­
ke. Sviđ­ al­o se to tebi ili ne, mi smo obo­ji­ca njen­ i sin­ ov­ i.
Od­jed­nom se dr­ža­nje Zao Hsie pro­men­ i. Mas­ ka mu skli‐­
znu s lica i po­ja­vi se mr­žnja, to­li­ko jaka da je bila sko­ro opi‐­
plji­va.
– Ne go­vo­ri mi o Li­ang – reče Zao Hsia – ona je iz­da­la
mog oca, ona je iz­dal­a mene baš kao što je iz­da­la i nač­ in ži‐­
vot­a tan­đi­an­ a. Po­be­gla je. Prek­ r­ši­la je za­kon Tau–taua.
– Onda je to tač­no… – reče So–Peng bo­reć­ i se pro­tiv blje‐­
šta­ve svet­lo­sti koja je sada si­jal­a iz puk­ o­ti­ne na zidu. – Ti si
do­šao da je odv­ ed­ eš nat­rag u Zuđi.
Zao Hsia za­bac­ i gla­vu i nas­ mej­a se.

– Ne treb­ a nju da odv­ ed­ em nego tebe, prij­at­e­lju!
So–Peng je bio tako zap­ rep­ aš­ ćen da je jed­ va usp­ eo da
kaže:
– Mene?
– Ti imaš dar, baš kao i ja. Taj dar tanđ­ i­an­ i cene. Njeg­ o­vo
ko­ri­šćen­ je je neo­ ­gran­ i­čen­ o kad je pod­vrg­nut di­scip­ li­ni Tau–
taua.
– Nem­ am žel­ju da me bilo ko ili bilo šta is­ko­ri­šćav­ a.
So–Peng je očaj­nič­ki mi­slio: kako sam mo­gao da bu­dem
tako slep da ne pri­met­im vezu svog dara sa Tau–tau? Pi­tao
se zaš­ to ga je maj­ka lag­ a­la i za­što mu nije rek­ la za tu vezu.
Ona je lag­ a­la i za Zao Hsiu i njeg­ o­vu mi­si­ju. O čemu je još
la­gal­a? Da li je sve za šta ju je opt­u­ži­vao Zao Hsia tačn­ o?
– Onda si bu­da­la – reče Zao Hsia, a lice mu se gad­no is‐­
kri­vi. Po­naš­ ao se kao glum­ ac na sunc­ em osvet­lje­noj scen­ i. –
Zar ne shvat­aš? Tvoj po­ten­ci­jal kao i moj ide van sveg­ a
onog što mož­ em­ o da za­mi­sli­mo. Ali ti nisi di­sci­pli­nov­ an, ti
nisi obuč­ en, ti nisi cent­ri­ran. Tau–tau može sve to da pro­me‐­
ni. On može da ti da snag­ u snov­ a!
So–Peng je sada shvat­io šta je nje­go­va majk­ a kril­a od nje‐­
ga. Ona je zna­la šta tan­đi­an­ i žele… nar­avn­ o da je znal­a, pa
Zao Hsia je bio njen sin! Ona je znal­a da je karm­ a da se So–
Peng i Zao Hsia sret­nu ovak­ o. Ura­di­la je sve što je mog­ la da
pri­prem­ i So–Peng­ a, da se sas­ ta­nak od­i­gra na neu­ t­ral­noj ter­i‐­
to­ri­ji gde će So–Peng ima­ti bar malo šans­ e. Ona je zna­la da
je nje­gov dar si­rov, neu­ v­ ež­ ban, nec­ ent­ri­ran, baš kao što je
Zao Hsia rek­ ao. Isto tako ona je znal­a da je dar Zao Hsie već
ob­rađ­ en sa Tau–tau.
– Neću da idem u Zuđi s to­bom – reče So–Peng, tru­de­ći
se da pro­men­ i svoj­u i Zao Hsi­o­vu kar­mu.
– Znač­ i da mi ne do­pu­štaš da bi­ram? – pi­tao je Zao Hsia.
Glas mu je bio iskren, prep­ le­ten ža­lje­njem. Ali, is­pod te sjaj‐­
ne po­vr­ši­ne So–Peng je ose­ćao ko­vi­tla­nje oseć­ an­ ja tri­jumf­a i
njeg­ ov duh se pov­ uč­ e pres­ tra­šen.
– Sla­bi­ću! – vikn­ u Zao Hsia. – Seti se kako smo kral­i kor‐­
njač­ i­na jaja. Tek uz po­moć Tau–taua ja sam shvat­io vel­i­či­nu

naš­ eg greh­ a. Mi smo ukral­i bu­dućn­ ost tih kor­njač­ a. To je uči‐­
nil­a i Li­ang. Ona je ukral­a moju bud­ ućn­ ost – baš kao što je
ukral­a tvo­ju – kad je po­beg­ la noću iz man­ as­ ti­ra. Bila mi je
po­trebn­ a, a nje nije bilo. Tebi je bila po­trebn­ a zaj­ed­nic­ a tan‐­
đi­an­ a, a ona te odvoj­i­la od nje. Ona je prav­ o zlo! Ona mora
da bude kaž­ njen­ a!

Kao ta­la­si koji udar­a­ju u oba­lu isti­na udar­i o So–Peng­ a i
on shvat­i reči tan­đi­an­ a. Zao Hsi­i­na mrž­ nja po­sta­de njeg­ o­va
mrž­ nja: Zao Hsi­i­no oseć­ an­ je nap­ u­šten­ os­ ti po­sta­de njeg­ o­vo.

– Ona ti nije niš­ ta rek­ la o tvom nas­ le­đu. Ti imaš prav­ o na
to po ro­đe­nju So–Peng! Bila je njen­ a du­žnost da ti to kaže.
Ali ona ti nije rek­ la, je li? Da li ti je rek­ la da je ukral­a svet­e
smar­ag­de od naš­ eg dede? Si­gurn­ o nije. On želi da mu se
smar­ag­di vrat­e, So–Peng. Po­treb­ni su mu. Oni su izvor nje‐­
go­ve moći. Leg­ end­ a kaže da je tih šes­ nae­ st smar­agd­ a bilo
vlas­ ni­štvo Ći­eh­ a, term­ i­nat­o­ra–uniš­ ti­te­lja, čiji je di­rekt­an na‐­
sled­nik naš deda. Po­znat­o je da je nji­hov­ a moć po­mag­ a­la Ći‐­
eh­ u da živi još de­cen­ ij­a­ma pos­ le svoj­ih is­pi­snik­ a.

So–Peng je hteo da zau­ rl­a niz uvred­ a Zao Hsii u lice, hteo
je da mu kaže da je la­žov. Ali, nije rek­ ao niš­ ta jer je znao da
bi ga te reči odal­e. Zao Hsia bi za­ključ­ io da Li­ang ima sma‐­
rag­de, a on je znao da to ne sme da ot­krij­e.

– Treb­ a da bude tako – re­kao je Zao Hsia – naš deda je
slab i bo­le­stan, ži­vot is­ti­če iz njeg­ a. Bez smar­ag­da naš deda
će nes­ tat­i – pri­laz­ io je bli­že So–Peng­ u – Li­ang to zna, a ipak
je uzel­a smar­agd­ e. Sada mora da bude kaž­ nje­na.

Za tren­ ut­ak se lič­nos­ ti dva mlad­ i­ća po­meš­ aš­ e. So–Peng
shvat­i kak­ vo užas­ no biće može da se iz­ro­di iz toga. Oset­io je
drht­aj, kao da je sama Zem­ lja za­drht­a­la od te mo­guć­nos­ ti.

Onda je ugled­ ao Zao Hsiu, ste­ne, čuo je žub­ or vod­ o­pa­da
is­pod sebe i znao je da je sam i ob­man­ ut. Bac­ io je po­gled na
moć Tau–taua. Da nije imao dar, bio bi hipn­ ot­i­san go­vor­om,
bio bi ube­đen da je sve ono što Lia­ ng gov­ o­ri tač­no.

So–Peng­ u je sada bilo sas­ vim jas­ no da samo on može da
spas­ e Lia­ ng si­gur­ne smrt­i koju joj pri­prem­ a Zao Hsia.

Uhvat­iv­ši met­al­nu zvez­ du u svom dže­pu on je is­tr­že i
baci na Zao Hsi­i­nu gla­vu. Zao Hsia se nije ni po­mak­ ao.
Samo je pod­ i­gao ruku i uhvat­io za­vit­la­nu zvez­ du u vaz­ du­hu.

– Ne znaš kako da ko­ri­stiš ovo, brat­e – reče Zao Hsia.
Okret­ao je met­al­nu zvez­ du među pr­sti­ma. – Ovo ne može da
me po­vred­ i. Ti ne mo­žeš da me po­vred­ iš. – Cer­io se. – Ali,
kad zve­zdu baci pra­vi tanđ­ i­an ona ubij­a.

Po­di­gao je ruku, zve­zda je bli­sta­la na sunc­ u. Ivi­ce oštre
kao bri­jač si­jal­e su kao da sak­ up­ lja­ju sunč­ ev­ u ener­gi­ju u
sebe.

– Kao što ti rek­ oh, brat­e – reče Zao Hsia – nisi mi ostav­ io
da bi­ram. – Zav­ i­tlao je zve­zdu. – Ovo je tvo­ja kar­ma.

U tom tren­ u So–Peng ose­ti neč­ i­je pri­sus­ tvo iza sebe. Na‐­
te­rao je sebe da se ne okreć­ e, da ne mi­sli na to ko je iza nje‐­
ga. Tak je bio pa­met­an. Ko­ri­ste­ći buku vod­ o­pa­da, on je sa‐­
krio svo­je pri­bli­žav­ an­ je. Kren­ uo je na Zao Hsiu iz jed­ i­nog
mo­gu­ćeg pravc­ a, tako da je So–Peng­ o­vo telo bilo iz­međ­ u
njeg­ a i tan­đi­an­ a.

Sve se od­i­gral­o u de­li­ću sek­ und­ e i vrlo brzo. Sa­daš­ njost
je po­sta­la bu­dućn­ ost, a bud­ ućn­ ost je zau­ v­ ek pro­men­ jen­ a.

Tak je isko­čio sa So–Peng­ o­ve des­ ne stran­ e, i bac­ io se na
Zao Hsiu. So–Peng se ta­ko­đe po­kren­ uo prem­ a brat­u. Vi­deo
je blje­sak noža koji se po­jav­ io u Tak­ o­voj des­ noj ruci. U tom
tren­ u je čuo fi­juk, zvi­žda­nje kao da se po­jav­ io ko­mar­ac. Uda‐­
rio je Taka u član­ ak nog­ om.

Zvez­ da je pro­zvi­žda­la po­red Tak­ o­ve gla­ve. Tak, lež­ eć­ i na
sten­ am­ a usp­ eo je ipak da baci nož koji je po­go­dio Zao Hsiu
u član­ ak baš u tren­ utk­ u kad ga se dok­ o­pao So–Peng.

Onog tren­ a kad ga je uhvat­io So–Peng je shvat­io da ne
može fi­zič­ki da se ob­ra­čun­ a sa svo­jim po­lub­ rat­om. Iako je
So–Peng bio pri­lič­no jak, nije bio obuč­ en u Tau–tau, a tu nije
bila do­volj­na samo snag­ a.

Nep­ ri­prem­ ljen za ovak­ av ob­rač­ un, So–Peng je po­kuš­ ao da
udar­i Zao Hsiu pes­ ni­cam­ a, ko­le­nim­ a, pe­tam­ a. Sve je bilo
uza­lud. Zao Hsia je iz­be­gav­ ao udar­ac tel­om, ili se tako izvi‐­
jao da je So–Peng samo boln­ o udar­ao po sten­ i.

Kraj­ič­kom oka So–Peng je vid­ eo da se Tak diže, da vadi
rev­ ol­ver iza po­ja­sa. Ali, dva mlad­ i­ća su bila tako prep­ le­ten­ a
da Tak nije smeo da se usud­ i da puca da ne bi ubio So–Pen‐­
ga.

So–Peng je po­kuš­ ao da se odvoj­i od po­lub­ ra­ta, ali kao da
je predo­ ­seć­ ao opas­ nost Zao Hsia ga je dr­žao čvrs­ to uza se.
Ist­o­vrem­ en­ o je usp­ eo da se do­čep­ a So–Peng­ o­vog grla. Ste‐­
zao ga je pr­sti­ma. Ste­zao ga je sve jače.

So–Peng se bo­rio što je više mog­ ao, ali znao je da je to
bez­us­ pe­šno. Zao Hsia ga neće pus­ ti­ti sve dok ga ne ubij­e.

So–Peng­ ov um je bio za­hvać­ en uža­som, tra­žio je nač­ in
izba­vljen­ ja. Nije mog­ ao da ga nađe. Znao je da će umret­i.

S tim saz­ nan­ jem on se prep­ us­ tio, opus­ tio se u du­bi­ni
svog bića i onda je ot­krio šta treb­ a da urad­ i.

Ko­ri­steć­ i te­ži­nu ne samo svog tela već i duha, on je po‐­
mak­ ao nji­hov cent­ar ravn­ ot­ež­ e. Nagnuo se na Zao Hsiu
umes­ to da po­kuš­ a da se odvoj­i od njeg­ a. Gurn­ uo ga je sna‐­
žno svoj­im du­hom.

Čuo je krik pti­ce u le­tru. Čuo je žub­ o­ren­ je vode, oset­io je
udar­an­ je vode po ste­nam­ a.

Onda su oni kli­znul­i niz sten­ je, pali u vodu. U po­sled­njem
tren­ utk­ u So–Ping je čuo kako je Tak krikn­ uo.

Dva mla­di­ća je zah­ vat­io vod­ o­pad. So–Peng­ ov dar mu je
ned­ vo­smi­slen­ o go­vor­io da mu je voda sav­ ez­ nik i da će Zao
Hsia po­pus­ ti­ti stez­ a­nje. So–Peng je daht­ao. Usta su mu bila
puna vode. Po­čeo je da se davi.

Vo­do­pad, koji se kao ele­ment­ar­na nep­ o­go­da obruš­ av­ ao
na sten­ e u dub­ i­ni, prep­ un energ­ i­je po­neo ih je obo­ji­cu sa so‐­
bom, u nep­ o­zna­tu sud­bi­nu.

Drug­ a knji­ga

Pon­ oć Šin–Ja

Ko­li­ko nas čes­ to strah od jed­nog zla

goni prem­ a mnog­ o go­rem.

Ni­ko­la Boa­ l­o–De­spro

Vi­so­vi Asa­ma /Vaš­ ing­ton/ Ist Bej Bridž/ To­kio/
Hod­ a­ka

Leto, sa­daš­ njost

– Tanđ­ i­an.
Svi su se sle­di­li kad je Tanz­ an Nang­ i iz­go­vor­io tu jed­nu je‐­

di­nu reč.
– To ne zvuč­ i jap­ ans­ ki – reče Jus­ ti­na.
– I nije jap­ ans­ ki – reče joj Nik­ o­la – mi­slim da je reč kin­ e‐­

ska.
Tanz­ an Nang­ i ozbilj­no klim­nu glav­ om.
– Pot­pun­ o si u pra­vu – obrat­io se Jus­ ti­ni, ali bilo je jas­ no

da go­vo­ri da bi i Ni­ko­la čuo. – Ran­ ij­e si me pi­tal­a ko može da
stvo­ri Širo ninđ­ u. Sada je sas­ vim jas­ no da se to do­go­di­lo Ni‐­
ko­li, ne­mam drug­ og iz­bo­ra. Mor­am da ti kaž­ em.

– Ne! – krikn­ u Nik­ o­la.
Nang­ i reče:
– Ako ima ljub­ av­ i iz­međ­ u vas, onda joj svak­ ak­ o treb­ a reći.
– Upra­vo zbog te lju­bav­ i žel­im da je dr­žim iz­van toga –
reče Nik­ o­la, slep za bol koji je pro­uz­ ro­ko­vao Jus­ ti­ni.
– Ljub­ av može sve da iz­dr­ži – reče jed­nos­ tav­no Nang­ i – to
što sebe li­šav­ aš lju­bav­ i, samo je još jed­na man­ i­fes­ tac­ i­ja Širo
ninđ­ e. – Dugo je ček­ ao da ove reči pad­nu na pred­viđ­ en­ o me‐­
sto, a onda je do­dao. – Nap­ ad koji je od tebe stvo­rio Širo nin‐­
đu prev­ az­ i­la­zi mo­gućn­ os­ ti i spo­sob­nos­ ti Cr­nog ninđ­ e. To je
čak van do­maš­ aj­a ninđ­ a sens­ ei­a. – Oči su mu si­ja­le. – To je
do­men tanđ­ i­an­ a.
Shvat­a­ju­ći da je Nik­ o­la tek do­šao iz bol­nic­ e, i da će se
lako zam­ ar­a­ti, Tanz­ an Nang­ i je že­leo da udar­i od­mah u sre‐­
di­šte stvar­i.

– Nema sumn­ je da je biće koje ste ti i žena iz po­li­ci­je vi‐­
de­li u dokt­o­ro­voj ord­ i­nac­ i­ji bilo ninđ­ a – Nang­ i je oba­zri­vo po‐­
smat­rao Ni­ko­lu. – Da li se sla­že­mo o tome?

Ni­ko­la je čuo sebe kao da mu glas do­la­zi iz ve­li­ke dal­ji­ne.
– Da, bio je nin­đa.
– Da li si mo­gao ko­jim sluč­ aj­em da ot­kri­ješ iz ko­jeg je ri‐­
jua? – Nang­ i je mi­slio na ško­lu. Za ninđ­ u Nik­ o­li­ne spo­sob­no‐­
sti nije bilo teš­ ko da raz­ a­zna ko­joj ško­li koji ninđ­ a pri­pa­da.
Lako bi to za­klju­čio po tome kako se kret­ao, koju je strat­eg­ i‐­
ju pri­men­ ji­vao, koja je oruž­ja ko­ri­stio.
– Ni­sam – reče Nik­ o­la i oset­i bol u srcu.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– To je još jed­na man­ if­es­ ta­ci­ja Širo ninđ­ e.
Kako Ni­ko­la nije ni­šta rek­ ao, Nang­ i je po­nov­ io nek­ ak­ o
ubed­ lji­vi­jim gla­som.
– Mo­raš da se suo­ ­čiš sa či­njen­ ic­ om da si Širo ninđ­ a, da si
nap­ ad­nut i da je tvoj na­pa­dač neko ko sav­ rš­ en­ o zna Tau–
tau.
– Nema do­kaz­ a za to – reče Ni­ko­la oba­zri­vo – da Tau–tau
ili tan­đi­an­ i uop­šte po­sto­je.
Nang­ i iz­vad­ i ci­gar­et­u, za­pal­i je.
– Ne mogu da pod­nes­ em dim ci­ga­ret­e – reče Ni­ko­la – ti to
do­bro znaš.
Čak mu je u sops­ tve­nim ušim­ a glas iz­gle­dao svađ­ al­ač­ki.
– Ve­ru­jem samo u ono što vid­ im – reče Nang­ i – a tako je i
sa to­bom. – Po­vuk­ ao je dim iz ci­ga­ret­e i do­pu­stio da mu dim
po­lak­ o iz­la­zi kroz noz­ dr­ve. – Ho­ćeš li me spreč­ i­ti da ne pu‐­
šim? – Jekn­ uo je s od­vratn­ o­šću. – Po­gle­daj se. Ne mo­žeš čak
ni da se dig­neš iz krev­ et­a. Nap­ ao te je ninđ­ a. Bez Gec­ um­ ei
no mi­ći­ja ti ne mo­žeš da odred­ iš kome rodu pri­pa­da, a ka‐­
mo­li da se bo­riš sa njim. Samo za­hval­ju­juć­ i bož­joj mi­lo­sti ti
si živ, pa mo­žeš da nam isp­ ri­čaš o tom suk­ o­bu. – Žmirn­ uo je
kroz dim. – Ko­li­ko si još po­dat­ak­ a pri­kup­ io?
– Gubi se odavd­ e!
Jus­ ti­na za­drht­a kad je Nik­ o­la vikn­ uo na Nang­ i­ja. Mo­žda je
to bilo ono što mu je bilo po­trebn­ o. Ogromn­ a ra­zo­čar­a­nost u

pri­jat­e­lja na tren­ ut­ak je rašč­ i­sti­la Nik­ o­lin um: tada je shvat­io
šta je Nang­ i urad­ io. Šta li je Nang­ i­ja nat­e­ral­o da po­sle to­li­ko
go­di­na nep­ u­šen­ ja sada zap­ a­li ci­gar­et­u? po­mi­slio je Ni­ko­la.
On je zbog nje­ga prek­ r­šio svoj­u za­klet­vu, a zak­ let­va mu je
mnog­ o zna­či­la. Bes koji je Nang­ i oslo­bo­dio u njem­ u raš­ i­rio je
kap­ i­je koje je Ni­ko­la dr­žao za­tvo­ren­ e svoj­im duh­ ovn­ im mo­ći‐­
ma.

Sve dok bude od­ba­ci­vao mog­ ućn­ ost po­sto­ja­nja Širo nin‐­
đe, on neće pri­hvat­at­i po­mi­sao da mu se neš­ to loše de­si­lo.
Kad bi pri­hvat­io isti­nu, mo­rao bi da shvat­i da mu je ži­vot
okren­ ut nao­ ­pak­ o. Što je još gore, mo­glo je da mu se do­go­di
da više nik­ ad­ a ne bude isti čov­ ek.

Širo ninđ­ a je bio stvarn­ ost: sada su mu ostal­i samo sma‐­
rag­di. Ni­ko­la je znao da mora da uči­ni sve što može da bi
So–Peng­ o­vu čudn­ u i dal­ek­ u mag­ i­ju sač­ uv­ ao od ruku nep­ ri­ja‐­
tel­ja.

Bilo je čudn­ o što je raz­mi­šljao o tome kao da je ži­vot da‐­
lek­ o od tih drag­ o­cen­ ih smar­agd­ a. Tek sada, kada im je za‐­
pret­i­la opa­snost, Ni­ko­la je shvat­io ko­li­ko mu oni zna­če mada
još nije imao poj­ma kako funkc­ i­o­niš­ u.

Nang­ i je bio u prav­ u. Ni­ko­la je sko­ro zaj­ec­ ao, to­li­ko se
ose­ćao besp­ o­moćn­ im i sla­bim. Tal­as očaj­an­ ja opet ga zah­ va‐­
ti. »Si­gurn­ ost očaj­a­nja skrš­ i­će te mnog­ o više nego što bi
mo­gao po­raz«.

– Žao mi je, Nang­ i–san – reče Ni­ko­la – mo­lim te opro­sti na
mo­joj ne­vas­ pi­ta­nos­ ti.

Nang­ i ugas­ i ci­ga­ret­u.
– Po­sto­ji vrem­ e kad strah može da uniš­ ti i najv­ eć­ u lju­ba‐­
znost – nagnuo se prek­ o svog šta­pa sa gla­vom zma­ja. – Pre
nego što nau­ č­ iš da po­nov­ o hod­ aš, mo­raš da pri­hvat­iš či­nje‐­
nic­ u da si bo­ga­lj. Širo ninđ­ a ti to čini. A iza Širo nin­đe nal­a­zi
se mud­ ar, smr­to­nos­ ni nep­ ri­jat­e­lj.
– Tanđ­ i­an – reče Nik­ o­la.
Jus­ ti­na upit­a.
– Ko je tan­đi­an?

Nang­ i je sa­ček­ ao da Nik­ o­la od­go­vor­i ali, kada je bilo ja­sno
da ovaj nema nam­ er­e da daje ob­jaš­ njen­ ja, Nang­ i reče:

– Sas­ vim jed­nos­ tav­no, neki ver­u­ju da su tanđ­ i­an­ i bili pret‐­
hod­nic­ e ninđ­ i: da je oštra di­scip­ li­na Tau–taua u osnov­ i ninđ­ u‐­
cua. Ali Tau–tau je mnog­ o pri­mi­tiv­nij­i, prem­ a tome mnog­ o
moćn­ ij­i na nač­ in na koji pro­fi­njen­ a di­scip­ li­na ninđ­ uc­ ua ne
može da bude.

– Tau–tau je prep­ le­ten sa mag­ i­jom – reče Nik­ o­la.
– Mag­ i­jom? – Ju­sti­na pon­ ov­ i kao eho.
– Tako neš­ to je imal­a Aki­ko – reče Nang­ i obaz­ ri­vo. – Mno‐­
ge sekt­e ninđ­ uc­ ua ko­ri­ste neke vrs­ te niže mag­ i­je ili kvaz­ i‐­
mag­ i­ju, hip­noz­ u i tome slič­no. Ali, mag­ i­ja Tau–taua pren­ os­ i­la
se verb­ al­no s gen­ er­ac­ i­je na ge­ner­a­ci­ju, to­kom vrem­ en­ a a
kroz ja­pans­ ku kul­tur­u. Tanđ­ i­an­ i su dru­gač­ i­ji. Nji­hov­ a di­scip­ li‐­
na je osta­la net­ak­nut­a, či­sta i pri­mi­tiv­na, kao što je bila ne‐­
kad­ a. Nji­hov­ a mag­ i­ja je stvar­na, veo­ ­ma moćn­ a. Aki­ko je bila
miko, veš­ ti­ca. Jas­ no je da je bila obuč­ en­ a prem­ a Tau–tau.
– Ona nije bila tan­đi­an – reče Nik­ o­la.
– Nije – slo­ži se Nang­ i – ali, ninđ­ a sa ko­jim si se suk­ o­bio
pre dva dana svak­ ak­ o jes­ te.
– Ko god da je tanđ­ i­an – reče Jus­ ti­na – ja­sno je da mu je
cilj da uni­šti Ni­ko­lu. Da li bilo ko zna za­što?
– Senk­ e uklop­ lje­ne u ninđ­ u­cu – reče Nang­ i – stva­raj­u sop‐
stve­nu opas­ nost.
Kada je ugled­ ao Jus­ ti­nin iz­gu­blje­ni pog­ led, Ni­ko­la reče:
– Nang­ i želi da kaže da taj nap­ ad ne mora uop­šte da
bude lič­ne pri­ro­de. Po­što sam pri­padn­ ik Aka–i–ninđ­ uc­ ua ja
sam neš­ to kao meta. – Onda, kao da se neč­ eg­ a set­io, Ni­ko­la
reče Nang­ i­ju. – Tomi Jak­ uz­ a­va, det­ekt­iv–na­red­nik, rek­ la mi je
da po­sto­ji mo­guć­nost nap­ ad­ a na moj ži­vot od stran­ e Crv­ en­ e
ar­mi­je.
– Šta je to? – reče Nang­ i. – Neke neo­ ­snov­ an­ e glas­ i­ne?
– Ona kaže da je njen­ o Odel­je­nje uhvat­i­lo i deš­ i­fro­val­o
neku taj­nu por­uk­ u.
– Ne mož­ eš da se bo­riš sam i nen­ ao­ ­ruž­ an pro­tiv tan­đi­an­ a
– reče Nang­ i.

– Znam to – reče Ni­ko­la. – U stva­ri, ot­kak­ o sam iz­gu­bio
Gec­ um­ ei no mići, ja znam šta treb­ a da rad­ im. To je kao… –
okren­ uo se da po­gle­da kroz pro­zor u vrt koji je to­li­ko vo­leo.
Mo­gao je da ose­ti duh svo­je tet­ke Itam­ i svud­ a oko sebe i iz
njen­ e aure mu je do­laz­ i­la hrab­ rost. –… da je neko osta­vio
tra­go­ve za sob­ om pa je svak­ i moj ko­rak obel­e­žen.

– Ili kao da je to neko ured­ io za tebe – pri­met­i Nang­ i. Za‐­
bio je vrh svog štap­ a za šet­an­ je u pod. – Ta po­ru­ka Cr­ven­ e
arm­ i­je je oči­gled­no deo takt­i­ke tanđ­ i­an­ a da po­sej­u zab­ un­ u.
Crv­ en­ a ar­mi­ja nema raz­ lo­ga da ti želi zlo.

– Znam to – reče Nik­ o­la.
Nang­ i se oštro za­gle­dao u njeg­ a.
– Reci mi kak­ vu si takt­i­ku smi­slio.
Ned­ el­ju dana kas­ nij­e, dok se pen­ jao uz pla­nin­ u, Nik­ o­la je
ose­ćao kako vaz­ duh koji udiš­ e po­sta­je sve hladn­ i­ji i od­jed‐­
nom se set­io tog raz­go­vor­a. To mu je dalo neku duh­ ovn­ u
ute­hu, neš­ to što mu je ned­ o­sta­jal­o. Blok­ ir­ao je za­vij­an­ je ve‐­
tra dok se pe­njao kroz sneg do član­ ak­ a. Na ovoj vis­ i­ni, dah
mu se kond­ enz­ o­vao is­pred lica, zam­ ag­ lji­vao mu je vid. Još je
bilo leto ali ovde u Asam­ a ko­gen­ u, na vi­so­vim­ a sev­ ern­ ih Ja‐­
pans­ kih Alpa, uvek je bilo hladn­ o.
Pri­čvrs­ tio je bo­lje nar­am­ e­nic­ e ruks­ ak­ a i, uprk­ os fi­zič­kom
bolu i klo­nul­os­ ti, nas­ ta­vio je da se pe­nje. Više ga je raz­di­rao
du­hovn­ i bol, bio je to jači bol nego bilo koji dru­gi koji je mo‐­
glo da ose­ti telo, i on ga je vuk­ ao nap­ red.
Iz­nad Asam­ e–jama, neka dva kil­o­met­ra više, Ni­ko­la za‐­
stad­ e isp­ red gra­nit­ne sten­ e. Nas­ lo­nio se le­đi­ma na nju, uži‐­
vaj­uć­ i u večn­ om pri­sus­ tvu kam­ en­ a, njeg­ o­voj elem­ ent­ar­noj
snaz­ i. Čučn­ uo je, gurn­ uo šaku sneg­ a u usta, do­pu­stio da se
is­to­pi. Sa­žvak­ ao je ko­mad suve gov­ ed­ i­ne.
Bio je umorn­ i­ji nego što je ver­o­vao. Pen­ jan­ je uz pla­ni­nu
zah­ te­val­o je iz­uz­ e­tan fi­zič­ki nap­ or. U nor­mal­noj si­tu­ac­ i­ji ova‐­
kvo pu­to­van­ je za njeg­ a ne bi bilo niš­ ta drug­ o nego pri­mer­e‐­
na vež­ ba.
Ali, ovo nisu bila nor­mal­na vrem­ en­ a, on nije više bio onaj
sta­ri Ni­ko­la Laj­nir. Shvat­io je da će mo­ra­ti da se na­vikn­ e na

tu bol­nu rea­ l­nost. Ipak je bio samo čov­ ek i u jed­nom času,
na oštroj ivi­ci Asa­ma–jama za­mal­o da se iz­gub­ io, oseć­ aj­u­ći
nev­ er­o­vat­nu po­treb­ u da jeca od strah­ a i nez­ a­do­volj­stva. Bilo
bi to neš­ to naj­go­re za njeg­ a – sam­ os­ až­ a­lje­nje. Nije u svom
nov­ om ži­vot­u imao pro­sto­ra za tu vrs­ tu ose­ćan­ ja. Ona su
samo mog­ la da pot­ko­paj­u njeg­ o­vu odlučn­ ost da uđe u boj sa
tanđ­ i­an­ om, uprk­ os tome što je sada bio Širo ninđ­ a.

Kada je sti­gao na vrh Asam­ a–jama, Ni­ko­la je po­čeo dugo
opa­sno spuš­ tan­ je u alp­sku do­li­nu, obli­ka či­nij­e, koja je bila
ob­ras­ la ras­ ko­šnim brez­ am­ a. Tu i tamo vi­de­lo bi se po neko
drvo bres­ kve, neo­ ­ček­ iv­ an­ o u ovoj oblas­ ti.

Po­gle­dao je staz­ u ko­jom je do­šao. Onda je po­gle­dao dole,
is­pred sebe, gde su se za­vrš­ av­ al­i po­sled­nji put­e­vi. Vi­deo je
nek­ o­li­ko vila od dr­vet­a i kam­ en­ a, kao pri­kuc­ an­ ih za stran­ e
pla­nin­ e. Tu su bo­ga­ti gra­đan­ i To­kij­a do­la­zi­li da pro­ved­ u vi‐­
kend­ e, osamd­ es­ et­ak kil­o­met­a­ra na sev­ er­o­i­sto­ku od met­ro‐­
po­le.

Nije on tra­žio vilu već ne­što nal­ik na zam­ ak. Dok ga je
tra­žio po­gle­dom, mi­slio je na Aki­ko, Sa­i­go­vu lju­bavn­ ic­ u, a
za­tim i svo­ju Miko. Veš­ ti­ca.

Aki­ko je opi­sal­a za­mak u Asa­mi i ob­jas­ nil­a Nik­ o­li kako se
do njeg­ a do­la­zi. Učil­a je Kan–aku ninđ­ uc­ u sa Ni­ko­li­nim ro­đa‐­
kom Sa­i­gom, u ško­li u Kum­ am­ ot­ou. Ali ovde, u Asa­ma ko­ge‐­
nu, Akik­ o je uči­la jaho, mag­ i­ju mik­ oa.

Spuš­ ta­juć­ i se niz greb­ en Ni­ko­la ga ugle­da: Jami Doki za‐­
mak, Zmaj u tami, gde je preb­ i­vao Ki­o­ki, majs­ tor ja­hoa. Ki­o‐­
ki je bio jed­ i­ni čov­ ek koji je mog­ ao da spas­ e Nik­ o­lu da ne
ostan­ e Širo ninđ­ a, jer Ki­o­ki je bio tanđ­ i­an.

Aki­ko je is­pri­čal­a Ni­ko­li sve o Ki­o­ki­ju u toku svo­jih po­sled‐­
njih čas­ o­va na zem­ lji. Ona je mo­gla da ga opi­še tako do­bro i
tako det­alj­no, da je Ni­ko­la bio ubeđ­ en da će prep­ o­znat­i tan‐­
đi­an­ a čim ga ugle­da. Aki­ko je učil­a kod Ki­o­kij­a sed­ am go­di‐­
na. To je bilo to­kom 1960. go­di­ne. Prem­ a njen­ im pro­rač­ un­ i‐­
ma, on je tada bio star čet­r­des­ et­ak go­di­na; bio je pri­lič­no
mlad da bi bio maj­stor tako moćn­ e dis­ cip­ li­ne.

Aki­ko nije ni­kad­ a iz­go­vor­i­la reč tan­đi­an da bi opi­sal­a Ki­o‐­
ki­ja. Ni­ko­la je sumn­ jao da joj je Ki­o­ki uopš­ te rek­ ao šta je. Ali,
prem­ a onom­ e što ju je nau­ č­ io, Ni­ko­li je bilo pri­lič­no ja­sno da
je Ki­o­ki tan­đi­an. Opis njeg­ o­vog iz­gle­da – di­vlje mong­ ol­sko
lice, više ki­nes­ ko nego ja­pans­ ko – samo je po­tvr­đi­val­o tu te‐­
o­ri­ju.

Ni­ko­la je sada mo­rao da ver­u­je da je Ki­o­ki tanđ­ i­an, bila je
to je­di­na njeg­ o­va nada u spas.

Kada je ugled­ ao zam­ ak koji je po­nos­ no sta­jao i iz­gled­ ao
baš onak­ o kako ga je Aki­ko opi­sal­a, oset­io je pri­liv vere da
će ovde biti iz­le­čen. Do­laz­ io je bli­že tome da ot­krij­e kak­ vu to
moć imaj­u So–Peng­ o­vi smar­agd­ i. Ovde će oni oži­vet­i: Širo
ninđ­ a će nes­ tat­i.

Po­čel­a je da pada kiša. Fine igli­ce alp­skih čet­i­nar­a lju­lja­le
su se na vet­ru, a li­šće brez­ e, po­kaz­ u­juć­ i svo­je sreb­ r­no nal­ič‐­
je, ple­sal­o je kao prem­ a nek­ oj ko­reo­ ­gra­fi­ji. Nebo je bilo belo
po­put ostri­ga, vaz­ duh je bio pun mi­ri­sa mah­ ov­ in­ e. Iz­nad vul‐­
kans­ kog visa Asa­ma–jama, vuk­ la se pla­vo–siva iz­mag­ li­ca i
po­la­ko prek­ ri­val­a do­li­nu.

Vet­ar je duv­ ao i kiša je pa­da­la sko­ro hor­i­zont­al­no. Nik­ o­la
po­gr­bi ra­men­ a, po­di­že kragn­ u svoj­e pla­nin­ ars­ ke jakn­ e, za‐­
kop­ča je oko grla. Bilo mu je hladn­ o, bio je sav pro­ki­sao, bilo
mu je neo­ p­hod­no sklon­ i­šte i prek­ o po­treb­ an odm­ or.

U toj at­mos­ fer­i Ki­o­kij­ev zam­ ak iz­gle­dao je kao da se čas
po­jav­ ljuj­e, čas nes­ taj­e. Kada je Ni­ko­la kren­ uo niz staz­ u, či­nio
mu se pri­lič­no bli­zu. Ali sada, kada se naš­ ao u do­li­ni, sve se
iz­men­ il­o. Ni­ko­la je shvat­io da treb­ a da ide mnog­ o dal­je nego
što je u prvi mah mi­slio.

Mi­slio je o svom sus­ ret­u sa ninđ­ om – tanđ­ i­an­ om – u or­di‐­
nac­ i­ji dr Ha­nam­ i­ja. Tomi Jaz­ av­ a je mi­sli­la da je to po­kuš­ aj
ubi­stva koje je nar­ed­ i­la Cr­ven­ a ar­mi­ja. Ni­ko­la je mi­slio dru‐­
gač­ i­je. Kao što je Nang­ i rek­ ao, bilo je ja­sno da se ne radi o
po­kuš­ aj­u ubi­stva i da Crv­ en­ a ar­mi­ja nema ni najm­ an­ jeg in‐­
te­res­ ov­ an­ ja za Nik­ o­lu Lajn­ ir­a. Ni Ni­ko­la nije mo­gao da smis­ li
ni je­dan je­di­ni raz­ log zaš­ to bi oni žel­el­i da on bude mrt­av.

Ipak, po­sto­jal­a je još jed­na dub­ lja mi­ste­ri­ja koju je treb­ a­lo
reš­ i­ti: za­što ga tan­đi­an nije ubio kada mu se pruž­ i­la šans­ a?

Ako umreš sada, umreć­ eš suv­ iš­ e lako, neć­ eš shvat­i­ti…
šap­ u­tao je tanđ­ i­an Nik­ o­li u uho.

Da shvat­i, šta?
Nik­ o­la nije imao poj­ma. Trud­ io se da od­stran­ i iz svog uma
ose­ćaj pot­pun­ e bes­po­moćn­ os­ ti koji je ose­tio dok ga je tanđ­ i‐­
an ste­zao. Bilo je to kao da njeg­ o­vo telo, spremn­ o i spo­sob‐­
no da od­go­vo­ri na iza­zov, čeka na pra­vu ko­mand­ u iz moz­ ga.
Ko­mand­ a nije dol­az­ i­la. Zaš­ to?
Vel­i­kim nap­ o­rom, Ni­ko­la se trg­nu iz amb­ i­sa očaj­a. Otk­ rio
je da hvat­a vaz­ duh, da mu dah iz­laz­ i kroz noz­ dr­ve, kao da je
prep­ la­šen­ a ži­vo­ti­nja. Zap­ rep­ a­šćen tim ned­ o­stat­kom kont­ro‐­
le, di­sao je po­la­ko, du­bo­ko, po­kuš­ av­ aj­uć­ i da se cent­ri­ra. Nije
po­mag­ a­lo. Uz­nem­ i­ren­ ost je nas­ ta­vil­a da se vrti kroz njeg­ ov
duh, dok je mag­ la nap­ red­ o­val­a do­li­nom.
Najz­ ad je sti­gao do zam­ka. Usko­ro će vi­det­i Ki­o­ki­ja: usko‐­
ro će stan­ je Širo ninđ­ e biti samo usp­ o­men­ a, gad­ an san koji
će rasp­ r­ši­ti Ki­o­ki­jev jaho.
Ograd­ a od ver­ti­kal­nih gvoz­ de­nih gred­ a pot­i­cal­a je iz sred‐­
njeg veka. Vi­so­ka iz­rez­ ba­ren­ a dr­ven­ a kap­ i­ja bila je nez­ a­klju‐­
čan­ a. Nik­ o­la uđe. Zas­ ta­de na pra­gu Ki­o­ki­je­vog doma, oslu‐­
škuj­u­ći ti­ši­nu unut­ar zam­ka. Mog­ ao je da oset­i dim koji se di‐­
zao sa vat­re od drva, mi­ris­ an od smol­e, pres­ eč­ en gor­kim mi‐­
ri­som uglje­na. Taj dim je go­di­nam­ a nap­ aj­ao ovaj dom. Kada
je Ni­ko­la ušao unut­ra, ose­tio je neki mi­ris koji nije mo­gao od‐­
mah da ident­i­fi­kuj­e ali se taj mi­ris ko­vi­tlao oko njeg­ a, kao
mal­o­pre mag­ la koja je si­la­zi­la sa pla­nin­ a Asam­ a, kao ona za‐­
stra­šuj­uć­ a para kroz koju je pa­dao i pad­ ao.
U tom tren­ utk­ u po­mi­sli na Jus­ ti­nu. To seć­ an­ je ga po­go­di
kao bo­dež u srce. Ned­ o­sta­ja­la mu je. To je bilo sko­ro nep­ od‐­
noš­ lji­vo. Tal­as očaj­a ga ob­uz­ e pri po­mi­sli da više nik­ ad­ a
neće moći da usp­ o­sta­vi svo­ju sta­ru vezu sa njom dok je Širo
ninđ­ a. Po­mi­sao na to nat­e­ra ga da po­žur­i sa svoj­om mi­si­jom
i da nađe Ki­o­kij­a, ubed­ i ga da is­ko­ri­sti svo­ju tanđ­ i­ans­ ku ma‐­
gi­ju da rast­e­ra ono što je tanđ­ i­ans­ ka mag­ i­ja stvo­ri­la.

Išao je iz pro­sto­ri­je u pro­sto­ri­ju. Sve su bile praz­ ne ali vi‐­
del­o se da se u nji­ma živi. U Sobi svih senk­ i, gde je jed­nom
Aki­ko kle­čal­a da bi uči­la jaho lekc­ i­je, pla­men­ ov­ i koji su li­zal­i
ba­cal­i su oštre senk­ e u svak­ i ugao pro­sto­ri­je.

Na gor­njem spra­tu Ni­ko­la uđe u Sobu s luk­ o­vi­ma. Tat­a­mi
du­šec­ i po­kri­val­i su pod. Soba je bila po­de­lje­na tra­di­ci­o­nal‐­
nom ki­nes­ kom Mes­ eč­ ev­ om kap­ i­jom. Nik­ o­la klimn­ u gla­vom u
znak raz­ um­ ev­ an­ ja. Tanđ­ i­an je u osnov­ i bila kin­ es­ ka di­scip­ li‐­
na.

Isp­ od Mes­ eč­ ev­ e kap­ i­je vi­deo se pro­laz iz­međ­ u dva ta­ta‐­
mi­ja. Pre nego što će pro­ći kroz kap­ i­ju, za­stao je. Još u pr­voj
po­lo­vi­ni sobe, klekn­ uo je, za­gle­dao se u dve tam­ne ivi­ce du‐­
šek­ a. Pri­met­io je vel­i­ki pro­stor iz­međ­ u dva duš­ ek­ a is­pod ka‐­
pi­je. Odm­ ah je pog­ le­dao gore i vi­deo da je kap­ i­ja ot­škrin­ ut­a.

Osvr­nuo se oko sebe, vid­ eo vel­i­ki pod­ni jas­ tuk, stav­ io ga
na grud­ i i pro­šao kroz kap­ i­ju.

Mač za­ši­šta kroz vaz­ duh i ra­seč­ e jas­ tuk na pola. Kada se
mač pov­ uk­ ao u svoj­e skro­vi­šte, Ni­ko­la sko­či kroz kap­ i­ju.

Hteo je da brzo pret­ra­ži pro­sto­ri­ju ali je, umes­ to toga,
sta­jao kao stat­ua. Usko­ro je oset­io sit­no po­drht­a­van­ je is­pod
kože. Mučn­ in­ u u stom­ ak­ u.

Naš­ ao je Ki­o­ki­ja, tanđ­ i­an­ a.
Ki­o­ki je lež­ ao raš­ i­ren­ ih ruku i nogu u jed­nom uglu sobe.
Bilo je to­li­ko krvi na sve stra­ne da Nik­ o­li nije bilo ja­sno kako
to da nije oset­io taj mi­ris. Onda se set­io da su na sve stran­ e
bili za­pa­lje­ni đos šta­pi­ći.
Po­la­ko, kao u snu, pri­bli­žav­ ao se lešu. Zag­ le­dao se uža‐­
snut. Ki­o­ki­je­va koža bila je iseč­ en­ a prec­ i­zno na tra­ke, svak­ i
sant­i­met­ar njeg­ o­vog tela bio je otvo­ren. Ko­mad­ i kože, sak­ u‐­
plje­ni kao krun­ a, u sred­ i­štu leša.
Tanđ­ i­an­ ov­ o lice je bilo net­ak­nut­o. Ni­ko­la nije imao pro­ble‐­
ma da prep­ o­zna Ki­o­kij­a, prem­ a onom­ e kako mu ga je Aki­ko
opi­sal­a – kao da uop­šte nije osta­rio od onog­ a doba kad je
ona učil­a kod nje­ga.
Iz ove bli­zi­ne, mi­ris smrt­i nije mo­gao da se iz­beg­ne. Upr‐­
kos tome, Ni­ko­la kleč­ e po­red leša. Očaj koji ni­kad­ a ran­ i­je

nije ose­tio sada ga je obu­ z­ eo. Ki­o­ki je bio njeg­ o­va jed­ i­na
nada, i sada mu je i ta nada bila od­uz­ et­a. Šta da urad­ i? Da li
je njeg­ o­va kar­ma ta da osta­ne Širo ninđ­ a sve dok njeg­ ov ne‐­
po­znat­i pro­tiv­nik ne dođe i ne ubi­je ga?

Ne, ne. To je nem­ og­ u­će. Nik­ o­li­ni pr­sti se steg­ o­še u pes­ ni‐­
ce. Bor­io se pro­tiv bez­nad­ e­žno­sti te si­tu­ac­ i­je. Ali onda se ja‐­
vio novi strah. Ki­o­ki je bio tan­đi­an, majs­ tor Tau–taua. A ipak
je bio živ od­ran. Ko je to učin­ io? Ko je mog­ ao da ima ta­kvu
moć?

»Nem­ am­ o moć, ako ne mož­ em­ o da ko­ri­sti­mo našu ma‐­
štu«. – Kanz­ ac­ u–san, Ni­ko­lin prvi ninđ­ a sens­ ei, mu je to re‐­
kao. – »Ako znam­ o da cel­o­vi­tost um–telo odr­žav­ a ravn­ ot­ež­ u
u ljud­skoj školj­ci, zna­ćem­ o da moć i maš­ ta mogu da nam po‐­
kaž­ u Put u ljuds­ ki raz­ um«.

Kanz­ a­cu–san, mali i snaž­ an, mi­ran kao ste­na u usk­ o­vit­la‐­
nom Ušću, gle­dao je u Ni­ko­li­nu dušu svoj­im cr­nim oči­ma,
reči su do­di­ri­val­e žice njeg­ o­vog seć­ an­ ja. »Drug­ i kažu da je
biti eks­ ces­ an isto što i biti nea­ d­ e­kvat­an. Tak­ vi sens­ ei nem­ a‐­
ju maš­ te koja je si­non­ im za eks­ ces. Da, isti­na je da u cel­o­vi‐­
to­sti um–telo eks­ ces mora da bude iz­beg­nut. Ali u od­nos­ u
moć–imag­ i­nac­ i­ja je neš­ to sas­ vim drug­ o: on nam preds­ tav­ lja
novu gru­pu za­ko­na – koje je nem­ og­ uć­ e pri­hvat­i­ti, jer mi pri‐­
znaj­em­ o samo Put – a to i nisu za­ko­ni«.

»Sada mo­že­mo da ra­zu­mem­ o po­rek­ lo hao­ ­sa zato što on
može da vlad­ a u cel­o­vit­o­sti moć–maš­ ta. To je stran­ a neo­ ­bu‐­
zda­ne moći. Maš­ ta drži haos pod kont­ro­lom znaj­u­ći da je
moć sa prem­ al­o maš­ te po­raž­ a­vaj­u­ća ne samo za onog ko je
ima već i za one oko njeg­ a. Nik­ ad­ a ne za­bo­ra­vi, Ni­ko­la, da je
ninđ­ u­cu u osnov­ i cel­o­vit­o­sti moć–maš­ ta. Oni koji is­ko­ri­šća‐­
vaj­u to učen­ je su dor­o­kus­ ai, zli­kovc­ i koje treb­ a uniš­ ti­ti«.

Uz drht­aj spo­zna­je, Ni­ko­la je shvat­io da je u or­di­nac­ i­ji dr
Ha­man­ i­ja sreo do­ro­kus­ ai­a. Ako je to bilo tačn­ o, čak ni So–
Peng­ o­vi smar­ag­di, bez Gec­ um­ ei no mići, neće mu po­moć­ i
da prež­ i­vi.

***

Da­glas Houv, preds­ edn­ ik Se­nats­ kog ko­mi­ti­et­a za oru­ža­ne
snag­ e, staj­ao je na zak­ rč­ en­ oj Vi­skons­ in aven­ ij­i iz­van grad­ske
zone Vaš­ ing­to­na. Dok je po­smat­rao oko­li­nu, njeg­ o­va kola,
tamn­ i Link­ oln kont­i­nent­al, kli­znuš­ e i sta­do­še is­pred njeg­ a i
on uđe. Link­ oln od­mah kret­e.

Houv spu­sti upak­ o­van­ i po­klon na zad­nje sed­ i­šte i reče
samo jedn­ u reč:

– Kod Nore.
Nje­gov šo­fer i te­lo­hran­ it­e­lj Majk­ i samo klimn­ u gla­vom.
Dok je ogrom­ni aut­o­mo­bil kli­zio kroz sao­ ­brać­ aj u to kas­ no
jut­ro u Vaš­ ing­to­nu, Houv se za­val­io u ko­žnim sed­ i­šti­ma. Pi‐­
smo je ček­ al­o na njeg­ a. Po­sla­to je te­lef­aks­ om iz njeg­ o­ve
kanc­ el­a­ri­je. Uzeo ga je iz maš­ i­ne.
Upa­lio je svet­lost, sta­vio na nos nao­ ­čar­e s pola stak­ la i
po­čeo da čita. Reči mu nisu niš­ ta zna­či­le. Još je raz­mi­šljao o
odel­u Luis Fero od svet­lo sive vune koje je bilo naj­a­va nove
ko­lekc­ i­je i koje je on uprav­ o po­di­gao iz radn­ je. Još pro­šle ne‐­
del­je je oda­brao to ode­lo i ono je saš­ i­ven­ o za njeg­ a kod Sak‐­
sa Žand­ el­a, prem­ a kro­jač­koj bi­sti nač­ i­njen­ oj po mer­am­ a nje‐­
go­vog tela. Čuo je da je svoj­e­vrem­ en­ o Džon Ken­ ed­ i dao da
se tak­ va ista fi­gu­ra nač­ i­ni prem­ a Mer­i­lin Monr­o, da bi po­vre‐­
men­ o mo­gao da joj kup­ uj­e po­klon­ e – hal­ji­ne, ža­ket­e ili ko­sti‐­
me.
Sa nap­ o­rom se konc­ ent­ri­sao na pi­smo. U njem­ u je bilo
reči o bro­ju nos­ ač­ a avio­ ­na koje je treb­ a­lo pred­vi­de­ti u bu‐­
dže­tu za idu­ću go­di­nu. Houv je zap­ i­sao svoj ko­ment­ar na
mar­gi­ni, pot­pi­sao ga je i vrat­io pri­ručn­ im tel­e­faks­ om u svoj­u
kanc­ el­a­ri­ju. Od­lo­žio je za­tim na­o­čar­e.
Isti­nu go­vo­reć­ i, nije njem­ u na umu bilo baš ode­lo Luis
Fero već ono što je ono preds­ ta­vljal­o: nije to bio po­klon, bila
je to nag­ rad­ a za do­bro obav­ lje­ni po­sao. Nije još znao šta će
na kra­ju iz toga da se iz­ro­di, ali bilo je do­bro da čo­vek bude
sprem­ an na sve.
Link­ oln kont­i­nent­al skret­e u uli­cu R. Osta­vljaj­uć­ i ode­lo
Luis Fero na sed­ i­štu, Dag­ las Houv na tren ose­ti kao da osta‐­

vlja deo sebe u ko­li­ma. Od­mah je preš­ ao prek­ o te sla­bo­sti i
iza­šao je u bli­sta­vo vaš­ ing­ton­sko jut­ro.

Bilo je nev­ er­ov­ atn­ o vlaž­ no i vruć­ e, što nije bilo niš­ ta novo
za grad na Po­tom­ku. Ali, Houv je kao i uvek bio ured­ an i
svež, ode­ven u crno odel­o na prug­ e, bri­ljant­nu belu ko­šul­ju
od egi­pats­ kog pam­ učn­ og plat­na, ši­ven­ u spec­ i­jal­no za njeg­ a.
Imao je ra­sko­šnu krav­ at­u od tam­ne svi­le, do­bro oda­bran­ e
šare, tako da ni najm­ an­ je nije kril­a lepo kro­jen­ o odel­o već je
uprav­ o nag­ la­šav­ al­a njeg­ ov sav­ rš­ en­ i kroj.

Houv je bio vi­so­ki muš­ ar­ac sa le­pom ko­som boje pe­ska
iz­nad vis­ ok­ og čela koje je oda­val­o mi­sli­o­ca. Lice mu je bilo
čudn­ o, ima­lo je iz­raž­ en­ u bra­du, upal­e ob­raz­ e i okrug­ le pla­ve
oči koje su int­en­ziv­no si­jal­e. Nije bio lep ali je umeo da se
op­hod­ i sa lju­di­ma od ko­jih još niko nije rek­ ao da njeg­ o­vo lice
pod­seć­ a na njuš­ ku las­ i­ce.

Šef sale kod Nore po­zdra­vi ga ši­ro­kim osmeh­ om, po­ved­ e
ga u njeg­ ov uob­ i­čaj­e­ni sto u uglu. Odat­le je imao celu salu
kao na dlan­ u.

Kroz nek­ o­li­ko tren­ ut­a­ka po­ja­vi se Blad­ i Meri na njeg­ o­vom
sto­lu. Houv po­vuč­ e dugi gut­ljaj, do­pu­sti sebi luk­suz da do­bro
po­gle­da po res­ to­ran­ u. Klim­nuo je gla­vom nek­ o­li­ci­ni lju­di koje
je po­znav­ ao i koji su ga vol­el­i. Pro­sto­ri­ja je već bila tri čet­vrt
po­pun­ jen­ a. Znao je da za de­set­ak mi­nut­a neće biti nij­ed­nog
slo­bod­nog sed­ i­šta.

Bac­ io je po­gled na svoj Polo sat. Bilo je dvan­ ae­ st i dvad­ e‐­
set osam. Bri­sling­ u je preo­ ­stal­o još samo dva mi­nut­a da pro‐­
đe kroz vrat­a res­ to­ran­ a kod Nore i sed­ne za njeg­ ov sto. Dva
mi­nut­a i od­bro­jav­ an­ je.

Houv nije mnog­ o bri­nuo o Bris­ ling­ u i ves­ ti­ma koje do­nos­ i.
Bri­sling će bez sumn­ je biti nes­ tr­pljiv da ih što pre pred­ a, da
neće seč­ ek­ at­i ni ci­vi­li­zo­van­ i pe­ri­od vrem­ en­ a da se do­nes­ e
piće i po­pi­je u miru.

Sve u svem­ u, Dej­vid Bri­sling je bio do­bar po­moć­nik. Bio
je do­volj­no pa­met­an da sam obav­ i neke po­slo­ve, ali bio je
do­volj­no glup da je Houv mog­ ao da ga kont­ro­li­še. Houv je
uvek o njem­ u mi­slio kao o pro­maš­ en­ om idi­o­tu, neš­ to što bi