Eric van Lustbader -Beli Ninja

Houv mo­gao da stvor­i u svoj­oj la­bo­ra­to­ri­ji u XXI veku da je
bio ge­nets­ ki in­žen­ jer.

Bilo je još tri­des­ et sek­ und­ i do predv­ i­đen­ og vrem­ en­ a i tač‐­
no tada se po­jav­ io Dej­vid Bris­ ling, žur­eć­ i ka šefu sale. Dok
su Bri­slin­ga vod­ i­li prem­ a njeg­ o­vom sto­lu, Houv po­mi­sli da bi
u neko drug­ o vrem­ e njeg­ ov po­moćn­ ik mog­ ao da bude i
agent CIA. Bris­ ling­ a je bilo teš­ ko opi­sat­i, bio je to čo­vek iz
Sredn­ je Amer­i­ke, čov­ ek čvrs­ te gra­đe. So Ze­mlje.

Dej­vid Bri­sling sede za sto bez po­zdra­va i po­mal­o zad­ i­ha‐­
no reče:

– Mis­ lim da imam od­go­vor.
– Zdra­vo, Dej­vi­de – Dag­ las Houv je veo­ ­ma dr­žao do va‐­
spi­tan­ ja i ci­vil­i­zac­ ij­skih man­ ir­a. Za njeg­ a su oni bili si­non­ i­mi
za di­sa­nje, za ži­vot. Kao sin sel­ja­ka, nije do­bio ni jed­no ni
dru­go ali se po­trud­ io da ih stekn­ e tok­ om ži­vo­ta.
Samo po­nek­ ad­ a bi mu palo na um da je njeg­ o­vo nep­ ri­ja‐­
telj­stvo prem­ a Ko­to­nu Brend­ ing­ u del­i­mičn­ o po­ti­cal­o i od
toga što je Ko­ton imao sve ono što Houv neće nik­ ad­ a ima­ti:
Brend­ ing je do­laz­ io iz prav­ e po­ro­di­ce, di­plo­mi­rao je na pra‐­
vim univ­ erz­ i­tet­i­ma, imao pra­ve pri­jat­e­lje, prav­ e veze, imao
je pri­stup u pra­ve klub­ o­ve. Unut­ra­šnji krug­ o­vi moći otvar­a­li
su se samo eli­ti koja je to bila po ro­đen­ ju, po novc­ u i star­im
po­ro­di­cam­ a. Ti lju­di – kao što je bio i Brend­ ing – imal­i su sve
pred so­bom od tren­ utk­ a kada su ro­đe­ni, dok su jad­ni­ci kao
što je bio Houv mo­ral­i da se tuku za svak­ u mrvu i nev­ er­o­vat‐­
no po­ni­ža­vaj­u da bi neš­ to po­sti­gli. Pa ipak, vrat­a – važ­ na
vrat­a moći unut­ra­šnjeg krug­ a – osta­ja­la su uvek zat­vo­ren­ a.
Bri­sling klim­nu glav­ om Ho­uv­ u, zaš­ uš­ ta nek­ im pa­pi­ri­ma.
– Mi­slim da smo do­bi­li ono što smo žel­el­i od Džons­ to­no‐­
vog ins­ ti­tu­ta.
Go­vo­rio je o stu­di­ji koja će im dati po­dat­ke o pro­jekt­u Ko‐­
šni­ca: čet­i­ri mi­li­jar­de do­la­ra vlad­ i­nog novc­ a oti­šlo je u vet­ar
zbog pro­klet­e Ist­ra­ži­vačk­ e kom­pjut­er­ske agenc­ i­je Kuv­ ar­a
Brend­ ing­ a. Trag­ a­nje za Sve­tim gra­lom komp­ jut­e­ra koji raz‐­
mi­šlja bilo je teo­ ­rij­ski do­bro, ali za neku pri­vatn­ u fir­mu. Ali,
uvuć­ i vlad­ u u to, nat­er­at­i je da tra­ži nov­ ac po­res­ kih ob­vez­ ni‐­

ka a onda tro­ši­ti na tra­gan­ je za veš­ tačk­ om int­el­i­genc­ i­jom
bilo je, prem­ a Ho­uv­ ljev­ om mi­šlje­nju san koji se otrg­ ao raz­ u‐­
mu i sve je to bilo ludo.

– Pro­či­taj­te ovo.
Oklev­ aj­uć­ i da sta­vi na oči svoj­e po­lun­ ao­ ­čar­e, Houv reče:
– Isp­ ri­čaj mi ukratk­ o.
Bri­sling je ot­krio da dvoj­i­ca od pet­nae­ st lju­di koji su ra­di­li
u timu na Džons­ to­nov­ om ins­ ti­tu­tu nisu baš si­gur­ni da je pro‐­
jek­ at do­bar. Jed­ an od njih je lič­no di­rekt­or Ins­ i­ti­tu­ta, dr Ru‐­
dolf.
Bio je to sjaj­an po­da­tak za ko­jim je Houv tra­gao. Bio je to
nač­ in da se obo­ri uža­sno vis­ ok­ i ra­čun. Znao je da će mu biti
po­trebn­ o još či­njen­ ic­ a i da će mo­rat­i da ang­ a­žuj­e tim is­tra­ži‐­
vač­ a da mu ih nađu. Dve stva­ri su bile veo­ ­ma važ­ ne: pre
sveg­ a, Houv nije hteo da se lič­no umeš­ a u to is­tra­ži­van­ je u
slu­čaj­u nek­ ih po­sle­di­ca a zat­im, bio je su­vi­še nes­ tr­pljiv.
Str­plje­nje je bilo jed­na od glavn­ ih od­li­ka Kuv­ ar­a Brend­ in‐­
ga. Bila je to vrl­i­na koju Houv nije mog­ ao da ot­kri­je u sebi i
zbog toga je još više mr­zeo Brend­ ing­ a, jer ju je ovaj po­sed­ o‐­
vao. Brend­ in­go­va stra­teg­ i­ja sas­ to­jal­a se u tome da čeka
svog pro­tiv­ni­ka – bez ob­zi­ra ko to bio – da vidi kako će ovaj
nač­ i­ni­ti greš­ ku a onda da udar­i. Bila je to stra­teg­ ij­a koja je
mog­ la da bude uspeš­ na samo ako je ko­ri­sti čov­ ek koji je is‐­
to­vrem­ en­ o i str­pljiv i bez ikak­ vih drug­ ih mana. Za tak­ vog čo‐­
vek­ a, to je bila moć­na stra­teg­ i­ja. Ali, ako se tak­ av čo­vek ika‐­
da sap­ le­te – i to javn­ o – to će zna­či­ti ne samo opa­snost po
njeg­ o­vu kar­i­jer­u nego će ona sas­ vim oti­ći u par­amp­ arč­ ad.
Kuv­ ar Brend­ ing je bio ta­kav čov­ ek. Houv se trud­ io da sa‐­
ple­te Brend­ in­ga što bo­lje može.
Houv po­tap­ša iz­veš­ ta­je iz Džon­so­nov­ og ins­ ti­tu­ta. Osmeh‐­
nu se i reče:
– Mor­am da pri­znam da si dob­ ro obav­ io po­sao, Dejv­ id­ e.
Hval­i­ti Bris­ ling­ a i slat­i ga na Brend­ ing­ a, to je bilo kao da
se šal­je tren­ i­ran­ a buva da do­ved­ e be­snog bika. To bi bilo sa‐­
svim pri­hvat­lji­vo, sve dok buva ne bi po­sta­la sves­ na svog

stat­us­ a po­mi­slio je Houv i vrat­io do­kum­ ent­ac­ i­ju svom po‐­
moćn­ ik­ u.

– Čuv­ aj to – reče mu – do­daj sve u do­kum­ ent­ac­ i­ju o Bren‐­
ding­ u koju smo već sak­ up­ i­li. I do­bro pro­ver­i da sve bude na
si­gur­nom. To je sada stro­go po­verl­ji­vo.

Bri­sling klim­nu glav­ om i sklon­ i sve fas­ cik­ le.
– Sada bih hteo da nađ­ eš nač­ in da bo­lje is­ko­ri­stiš te inf­or‐­
mac­ i­je. Ko­paj malo du­blje po ži­vo­ti­ma tih nau­ čn­ ik­ a, vidi koji
bi od njih mo­gao da bude najl­akš­ i plen, onaj najr­an­ ji­vij­i. –
Po­što je vid­ eo Bri­sling­ ov po­gled, do­dao je da ga raz­uv­ er­i. –
Ne bri­ni, Dej­vid­ e. To rad­ i­mo zbog do­bre stva­ri a ne zbog zla.
To će nam pos­ lu­ži­ti da naj­zad do­đem­ o do naš­ eg ci­lja.
U tom tren­ utk­ u, šef sale se po­ja­vio, do­neo te­le­fon i uklju‐­
čio ga po­red njih­ ov­ og sto­la.
– Tel­ef­ons­ ki po­ziv za vas, sen­ at­o­re Houv – reče on i stav­ i
tel­e­fon na sto.
Houv pri­nes­ e sluš­ al­i­cu uhu.
– Da? – reče u sluš­ al­i­cu.
– Jesi li po­čeo da jed­ eš? – pi­ta­la je Ši­sei.
Houv se osmehn­ uo, kao da je mog­ ao da vidi njen iz­raz
lica.
– Ni­sam – reče – ali nam­ er­av­ am da to brzo oba­vim.
– Žurb­ a je moj omi­lje­ni pur­ga­tiv – reče Ši­sei, ali on je to
već znao.
– Gde si?
– U te­lef­ons­ koj go­vorn­ ic­ i – reče ona, da­juć­ i mu na znan­ je
da je li­nij­a bez­ bed­na.
– Kako ide tvoj obrok? – pi­tao je Houv.
– Sjaj­no – odg­ o­vo­ri­la je Ši­sei.
– Do­bro. Žel­im da se vrat­iš za če­trd­ e­set osam čas­ o­va.
– Ali, rek­ ao si mi…
Houv spus­ ti slu­šal­i­cu. Po­zvao je kel­ner­a i, ne haj­uć­ i za to
da pita Bri­sling­ a da li je sprem­ an, nar­uč­ io je ruč­ ak. Zab­ o­ra‐­
vio je sada na svoj­u odlu­ku da sve bude brzo.

***

Tomi Jaz­ av­ a je oti­šla u po­li­cij­sku sta­nic­ u čim je puš­ ten­ a iz
bol­ni­ce. Neko je sed­ eo za njen­ im pi­sać­ im sto­lom. Jed­ an od
po­li­caj­ac­ a u unif­orm­ i reče joj da je čov­ ek Tanz­ an Nang­ i čeka
više od jed­nog sata.

Zas­ ta­la je kraj kuh­ in­ ji­ce, pri­prem­ i­la je dve šo­lji­ce čaja i
od­nel­a ih na svoj sto. Po­klo­nil­a se dok se pred­sta­vlja­la. Izvi‐
nil­a se što ju je Nang­ i tako dugo ček­ ao.

On pri­hvat­i čaj od nje i neko vrem­ e su obo­je pili u ti­ši­ni.
Nang­ i se ras­pi­ti­vao za njen­ o zdra­vlje. Pili su da­lje čaj.

Vla­dal­a je mr­tva ti­ši­na.
Po­sle pro­pi­san­ og vrem­ en­ a, Tomi reče:
– Šta mogu da uči­nim za vas, gos­ po­di­ne Nang­ i? To što ste
me to­li­ko dugo ček­ al­i po­kaz­ u­je mi da je vaša mi­si­ja veo­ ­ma
hit­na.
– Mi­slim da je­ste – reče Nang­ i – ali, ne onak­ o kako vi mi‐­
sli­te. Dok se go­spo­din Laj­nir opo­ra­vlja, vo­leo bih da sak­ up­ im
što mogu više in­for­mac­ i­ja o čov­ ek­ u koji vas je nap­ ao u ord­ i‐­
nac­ i­ji dr Ha­nam­ i­ja.
Tomi za­drht­a.
– Ali, vi ste svak­ ak­ o raz­go­var­al­i sa go­spo­di­nom Laj­nir­om.
On vam je sig­ ur­no dao sve mog­ u­će čin­ jen­ ic­ e.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– Nar­avn­ o da sam raz­go­var­ao sa go­spo­di­nom Lajn­ ir­om o
inc­ i­dent­u. On je još bio u šoku. Sem toga, on nije obuč­ en da
kao pol­i­cij­ski služ­ be­nik prik­ up­ i i za­pam­ti određ­ en­ e inf­orm­ ac­ i‐­
je. De­tekt­iv kao što ste vi ima po­seb­nu obuk­ u koju…
Tomi je ćut­al­a. Samo je po­smat­ra­la Nang­ i­ja i tru­di­la se da
saz­ na za čim on tra­ga. Poš­ to nije naš­ la ključ svo­jih sumn­ ji ni
u njeg­ o­vim reč­ i­ma, ni u njeg­ o­vom iz­ra­zu, ona reče:
– Smem li da vas pi­tam šta će vama tak­ va inf­orm­ ac­ i­ja?
– Žel­im da ot­kri­jem ko je ta oso­ba.
– Zar ne mi­sli­te da je bo­lje da to prep­ u­sti­te grad­skoj po­li‐­
ci­ji, go­spo­di­ne Nang­ i.
– Pa i nije – reče Nang­ i. – Ta osob­ a je ninđ­ a. Sta­vi­še, ja
ver­uj­em da je on tan­đi­an. Da li vam je po­znat taj iz­raz, de‐­
tek­ti­ve Jaz­ av­ a? Neki smat­ra­ju da su tanđ­ i­an­ i pret­eč­ e ninđ­ i.

Oni su obu­čen­ i u tak­ vim veš­ ti­nam­ a da niko od nas ne može
čak ni da zam­ i­sli tako neš­ to.

– Ma hajd­ e, go­spo­di­ne Nang­ i.
– Raz­mi­sli­te samo o nap­ ad­ u na go­spo­di­na Lajn­ ir­a i na
vas, de­tek­ti­ve Jaz­ av­ a. Da li je bilo neš­ to neo­ ­bič­no u tome?
Da li vas je sav­ lad­ ao sa teš­ ko­ćom ili sas­ vim lako? Raz­mi­sli­te
o tome kako su dva lek­ ar­a ubij­e­na. Da li je bilo ne­čeg neo­ ‐­
bič­nog u tome?
– Sve je bilo neo­ ­bič­no – pri­znal­a je Tomi. – Ali to za mene
nije niš­ ta novo. Mi­slim da bi­ste vi bili za­prep­ a­šćen­ i svim
onim što ja svak­ o­ga dana do­bi­jem na pi­sać­ i sto. To je deo
mog po­sla, go­spo­di­ne Nang­ i – ona po­di­že fas­ cik­ lu, otvo­ri je
da bi on vid­ eo šta je unut­ra. – Po­gle­daj­te ovo, na pri­mer. Tu‐­
žna i bi­zarn­ a kro­ni­ka o Mar­i­ko, ple­sač­ i­ci u Svi­le­nom putu,
zna­te jed­nom od onih to­kud­ a­ši sal­o­na. Bila je mlad­ a lepa
de­vojk­ a – nek­ ad­ a. Sada je po­gle­daj­te. – Po­kaz­ al­a je jez­ i­ve
sli­ke Mar­i­ki­nog unak­ až­ en­ og leša.
Mo­žda zbog svog ras­ po­lo­žen­ ja ili zbog same po­mi­sli da je
taj uob­ ra­že­ni jed­noo­ ­ki go­spo­din hteo da pra­ti sumn­ jivc­ a,
ono što nije uspev­ al­o ni snaž­ nim po­li­cajc­ i­ma, Tomi je oda‐­
bral­a da mu pok­ až­ e baš ovaj do­si­je ne bi li ga šo­kir­al­a. Mada
je Senđ­ in nar­ed­ io da se taj do­si­je sklon­ i, ona je ipak sves­ no
prek­ rš­ i­la nar­ed­bu.
Na njen­ o iz­nen­ ađ­ e­nje i tugu, Nang­ i nije ni trep­nuo niti uz‐­
dahn­ uo pri po­gle­du na te gro­zne sli­ke. Umes­ to toga, po­ka‐­
zao je na jed­ an deo njen­ og iz­veš­ ta­ja.
– Šta je to? – pi­tao je.
– To je prep­ is, ru­kom nap­ i­san­ e, be­leš­ ke koju smo naš­ li
gur­nut­u u Mar­i­kin­ a usta. Na njoj jo pi­sal­o: »Ovo je mog­ la da
bude i vaša žena«. Po­ruk­ a je bila is­pi­san­ a krv­ lju.
– Da li bih mo­gao da vid­ im ori­gi­nal?
Tomi sle­že ram­ en­ im­ a, prel­i­sta do­kum­ ent­e u fas­ ci­kli, sti­že
do kraj­a i nađe ono što je on tra­žio. Pru­ži­la mu je ko­mad­ ić
pa­pi­ra i onda ga je po­sma­tra­la, fas­ cin­ ir­a­na kako ga on okre‐­
će na jedn­ u i drug­ u stra­nu.
– Po­sto­je rupe na pap­ i­ru – reče on.

– Znam, prim­ et­i­la sam.
– Hteo sam da kaž­ em da je pap­ ir iseč­ en kada su reči upi‐­
si­van­ e – po­kaz­ ao je – vi­dit­e, ovde… i ovde… Zan­ im­ lji­vo. Od‐­
mah se vidi da po­ruk­ a nije pi­san­ a četk­ ic­ om. Iz­gle­da da nije
pi­san­ a ni obič­nim per­om – za­gle­dao se u nju, a njeg­ ov jed‐­
noo­ ­ki po­gled ju je na tren zbu­nio. – Mi­slim da je in­strum­ ent
ko­jim je Mar­i­ko oder­an­ a po­slu­žio mons­ trum­ u da nap­ i­še po‐­
ru­ku.
– Da? – Tomi nije zna­la kuda to vodi.
Nang­ i spu­sti pa­pir na sto.
– Zar ne vid­ i­te?
– Da vi­dim, šta?
Ćut­ao je neko vrem­ e, a onda je rek­ ao:
– Rec­ i­te mi, de­tekt­i­ve Jaz­ a­va, šta zna­či ta reč­ en­ i­ca: »Ovo
je mo­gla da bude i vaša žena«, mi­slim, šta zna­či za vas?
– To je po­ru­ka – reče Tomi. To­li­ko puta je preg­ le­da­la tu do‐­
kum­ ent­a­ci­ju da je sada go­vor­i­la kao da je to sni­mlje­no na
tra­ci. – Nam­ en­ jen­ a, oči­gled­no, nek­ o­me ko je bio po­vez­ an sa
Mar­ i­ko.
– Nek­ o­me? Kome?
– Ni­kad­ a ni­smo mog­ li sa si­gur­noš­ ću da utvrd­ i­mo njeg­ ov
iden­ti­tet. Jas­ no da je to bio neko sa kim se Mar­i­ko viđ­ a­la.
– Ah – reče Nang­ i – sada mi je sve ja­sno.
– Šta je tu ja­sno? – pi­tal­a je Tomi.
– Tren­ ut­ak ran­ i­je vi ste ovo krv­ av­ o črčk­ an­ je naz­ va­li po­ru‐­
kom.
Tomi klim­nu glav­ om sa sig­ urn­ oš­ ću pol­i­caj­ca.
– Pa to i je­ste po­ruk­ a.
– Nije – reče Nang­ i – to je upoz­ o­ren­ je. »Ovo je mo­gla da
bude i vaša žena« nap­ i­san­ o je kr­vlju, po­mo­ću met­al­nog se‐­
či­va. Šta mi­sli­te, šta to znač­ i? Tu je pret­nja i tu ima neč­ eg
mnog­ o više nego što je nag­ la­šen­ o. Mi­slim – opro­sti­te što ću
to reći – da ste se vi po­greš­ no’usmer­i­li. Igrač­ i­ca Mar­i­ko nije
ubij­en­ a u besu ili zbog ljub­ o­mor­e. Nje­na smrt je bio do­bro
pro­stud­ i­ra­ni šah­ ovs­ ki po­tez, samo je­dan u obi­lju dru­gih. Ta
pret­nja, to upo­zo­ren­ je: »Ovo je mo­gla da bude i vaša žena«

nam­ en­ jen­ o je samo jed­noj osob­ i. Ona treb­ a da bude cent­ar
vaš­ eg is­tra­ži­van­ ja i int­er­es­ ov­ an­ ja, mis Jaz­ a­va. Mar­i­ko je bila
samo pion koji je ko­ri­šćen da bi se iz­vrš­ io pri­ti­sak na tu oso‐­
bu. Zaš­ to?

Tomi je po­lak­ o od­lo­ži­la krv­ lju is­pi­san­ u po­ru­ku u do­si­je, za‐­
tvo­ri­la ga je. Bila je bes­ na. Ne zbog Tanz­ a­na Nang­ i­ja koji je,
ipak, samo ukaz­ ao na isti­nu. Bila je be­sna na sebe što nije
vi­del­a ono što je bilo to­li­ko oči­gled­no. Ona je bila to­li­ko ob­u‐­
zet­a jad­nom Mar­i­ko i njen­ om sud­bi­nom da joj je pro­mak­ lo
da vidi tako neke oči­gled­ne stva­ri. Ugra­di­la je sebe u ogrom‐­
nu slag­ al­i­cu i onda je objekt­iv­no pos­ ta­lo su­bjek­tiv­no.

Po­kaz­ uj­uć­ i Mar­i­kin sluč­ aj, Tomi je pla­ni­ra­la da od Nang­ i­ja
nap­ ra­vi bu­dal­u koja po­kuš­ av­ a da se igra det­ekt­i­va. Umes­ to
toga, uz­vrat­io joj je njen­ om stra­teg­ i­jom i ubed­ io je u svo­ju
int­e­li­genc­ i­ju i dub­ lje po­i­man­ je stvar­i.

– Kako vi že­li­te – reče Tomi tiho. Njen ai­kid­ o sens­ ei nau­ č­ io
ju je kako da po­štu­je one koji mogu da je po­be­de. Malo se
nak­ lo­nil­a. – Šta je to što vi, u stvar­i, že­li­te da zna­te?

***

Nik­ o­la je znao za tanđ­ i­an još od de­tinj­stva. Nji­hov­ o po­sto­ja‐­
nje je gur­nuo du­bo­ko u pod­svest, kao neku vr­stu sam­ oo­ d‐­
bra­ne.

Pre mnog­ o go­di­na, kada je bio mali, Ćeo­ ng je rek­ la svom
sinu: »Nik­ o­la, moj otac, So–Peng, je imao mnog­ o dece. Ali,
do­sta čud­no, svi su bili muš­ kar­ci. Imal­a sam tri go­di­ne kada
me je usvoj­io. Treb­ al­o je da se ose­ćam kao neko po­seb­no
biće među svim tim muš­ karc­ i­ma – bilo je sed­mo­ro brać­ e –
ali, So–Peng me je već pri­mor­ao da se oseć­ am po­seb­no
zbog nje­ga sam­ og. On je bio najn­ eo­ ­bič­nij­i čov­ ek koga sam
upo­znal­a«.

Ni­ko­la je sluš­ ao sa vel­i­kom pa­žnjom. Već je tada znao da
njeg­ o­va maj­ka nije do­bro pro­cen­ ji­val­a lju­de. Za nju je »naj‐­
neo­ ­bič­nij­i« bio vrh­ uns­ ka poh­ val­a.

»Tvoj deda je ško­lo­van na mnog­ im mes­ ti­ma. Bio je u ško‐­
lam­ a u Sin­gap­ u­ru, u To­kij­u, u Pek­ ing­ u. Go­vor­io je nev­ er­o­vat‐­
no tečn­ o svak­ i jez­ ik i svak­ i di­ja­lekt koji se ko­ri­stio u Azi­ji.
Kad sam ja do­šla u njeg­ o­vu kuću, bio je tr­go­vac ba­krom na
Mald­ i­vi­ma. Tu je zar­a­dio bo­gat­stvo. Veći deo novc­ a po­tro­šio
je na bor­bu pro­tiv lo­vac­ a nos­ or­o­ga na Born­ eu i pro­tiv pi­ra­ta
na Cel­e­bes­ u: tra­žio je naft­u u Kal­i­mant­an­ u, tu je tak­ o­đe za‐­
ra­dio prav­ o bo­gat­stvo: ko­pao je ugal­j i zla­to na Su­mat­ri, bio
je tamo vlas­ nik go­to­vo svih plant­a­ža gume, kao i ogromn­ ih
šuma ti­ko­vi­ne, sand­ a­lo­vin­ e i abon­ os­ a sev­ ern­ o od Sing­ a­pur­a.
Ali, iz­nad sveg­ a toga staj­al­o je to što je on imao moć da
shvat­i. Zbog toga je bio je­dins­ tven. On nije po­smat­rao žene
kao ro­bo­ve ili inf­er­i­or­na bića. Kako sam ra­sla, mi­sli­la sam da
je to zbog toga što je do­sta put­o­vao. Ali, kada sam od­ra­sla,
shvat­i­la sam da je njeg­ o­vo ra­zum­ ev­ an­ je lju­di po­ti­cal­o iz nje‐­
go­vog bića. Čak i da nije nig­ de pu­to­vao on bi to po­sed­ o­vao,
mak­ ar da je ostao u Sing­ ap­ u­ru či­ta­vog ži­vot­a. Svo­je obra­zo‐­
van­ je do­bi­la sam uglavn­ om od njeg­ a. Ško­le nisu bile do­bre
tamo gde smo mi ži­vel­i i, u svak­ om sluč­ aj­u, So–Peng je že‐­
leo da me ličn­ o po­duč­ av­ a. Mo­gla bih sve da ga pi­tam i on bi
mi od­go­vor­io. Se­ćam se da sam ga jed­nog dana pi­tal­a kako
to da ima samo muš­ ku decu. Nije rek­ ao ni­šta ali lice mu je
po­stal­o tuž­ no i bore koje nik­ ad­ a ra­nij­e nis­ am pri­met­i­la sada
su se po­jav­ i­le na njeg­ o­vim obraz­ i­ma. Mnog­ o mes­ ec­ i kas­ nij­e,
rek­ ao mi je: »Mi smo u boju, Še­ong, ti i ja. Ja sam ti dao sve
što vre­di. Nisu to moja naft­na po­lja, niti moje plant­a­že gume
ili moji iz­voz­ ni po­slo­vi, čak ni iman­ je i kuću. Oni ne tra­ju
dugo, zato mogu nji­ma da uprav­ ljaj­u moji si­nov­ i koji su pa‐­
met­ni i koji mogu do­bro da pro­cen­ e kar­akt­er. Ova bit­ka u ko‐­
joj smo ti i ja nas­ tav­ ić­ e se, čak i onda kad mene i tebe dav‐­
no ne bude. Tako treb­ a da bude. U svak­ om sluč­ aj­u, to nam
je kar­ma. Jed­nom sam imao kćerk­ e i mi­slio sam da će mi se
pri­druž­ i­ti u toj bici ali, na ža­lost, njih više nema. Ali, ja sada
imam tebe. Ti si moja rad­ ost i moj spas­ i­lac. Ti ćeš nas­ tav­ it­i
bit­ku, kao što će je nas­ ta­vit­i i tvo­je dete«.

Majk­ a je malo zas­ ta­la pa je nas­ ta­vil­a da go­vo­ri.

Bila sam sas­ vim mla­da. Njeg­ o­ve reči su me pres­ traš­ i­le.
»Ali, oče« – rek­ la sam – »žel­im da imam mnog­ o dece. Si­gur‐­
na sam – mogu to da predo­ ­set­im, da će svak­ o za koga se
bud­ em udal­a žel­et­i da imam­ o mnog­ o dece«. So–Peng je re‐­
kao: »Ti ćeš is­pun­ i­ti svo­ju duž­ nost, Ćeo­ ng. Ro­di­ćeš dete. Mo‐­
raš time da se za­do­vo­ljiš, jer će ono biti jed­no i jed­ i­no. Bit­ka
je po­čel­a davn­ o i zav­ r­ši­će se sa njim«.

»Da li će to dete po­bed­ i­ti tan­đi­an­ a?« – pi­ta­la sam oca.
Odg­ o­vor­io je: »To ne mogu da ti kaž­ em. Ljud­ska bića ne
mogu da znaj­u tak­ ve stva­ri unap­ red, čak ni ona ljud­ska bića
koja su kao mi«.

Nje­ne reči su pres­ traš­ i­le Nik­ o­lu.
»Zaš­ to mi to go­vo­riš, maj­ko?« – vikn­ uo je.
Ugle­davš­ i iz­raz strah­ a na njeg­ o­vom licu, pri­vuk­ la ga je na
grud­ i, po­čel­a je da ga lju­lja nap­ red–naz­ ad. Mog­ ao je da čuje
udar­an­ je njen­ og srca, da oset­i to­pli­nu koja je si­pi­la u njeg­ a.
»Go­vo­rim ti to da bih te pri­prem­ i­la« – rek­ la je Će­ong –
»za oluj­u koja do­la­zi. Žel­im da imaš predn­ ost, svu koju
mogu da ti dam«.
Ni­ko­la se sveg­ a toga seć­ ao, sada dok je bul­jio u Ki­o­kij­ev
leš. Nije mog­ ao da otrg­ne pog­ led od tog gro­znog pri­zo­ra. Bio
je to loš znak, znao je, to ga samo tera da kli­zne još du­blje u
stan­ je Širo ninđ­ e. Nik­ o­la je ludo mi­slio da će, ako osta­ne uz
Ki­o­kij­a, nek­ ak­ o čak i od njeg­ a mr­tvog do­bi­ti znak koji će mu
ukaz­ a­ti put spa­sen­ ja.
Lud­ i­lo.
Ni­ko­la je znao da je to lud­ i­lo, ipak, ludo se dr­žao te nade
u spas­ en­ je i iz­nen­ adn­ o reš­ en­ je pro­ble­ma. A onda, kao u snu,
on uhvat­i sebe kako kleč­ i kao po­kajn­ ik po­red unak­ až­ en­ og
tela, sa ko­mad­ i­ma kože nam­ eš­ te­nim u obli­ku krun­ e. Bilo je
to tako straš­ no da je sada si­gur­no znao da je sas­ vim iz­gu‐­
bljen.
Nagnuo se unap­ red, sve dok nije čel­om do­ta­kao svoj­e bu‐­
ti­ne. Njeg­ ov um nije mo­gao da obuh­ vat­i bez­i­zla­znost i užas
ove si­tua­ c­ i­je. Bez Ge­cum­ ei no mići koji je treb­ al­o da ga vodi,

nije umeo da odred­ i prav­ ac. To ga pod­set­i na Kanz­ ac­ u–sana,
njeg­ o­vog pr­vog nunđ­ uc­ u sens­ ei­a.

Ni­ko­la je bio sup­ rot­sta­vljen svom ro­đa­ku Sa­i­gou u do­đou,
u Kaz­ anc­ uo­ ­voj ninđ­ a ško­li. Prvi put kada su se srel­i, Nik­ o­la je
po­bed­ io svog ro­đa­ka. Po­što je Sai­­go bio duže u do­đou, po­što
je već bio odm­ ak­ ao sa obu­kom, taj po­raz ga je sta­jao gu­blje‐­
nja obra­za ne samo pred dru­gim učen­ ic­ i­ma, što je već bilo
stra­šno samo po sebi, već i pred sam­ im Kanz­ a­cuo­ m.

Taj po­raz Sai­­go nije nik­ ad­ a mog­ ao da mu za­bo­ra­vi. Otad­ a
je nep­ res­ tan­ o pla­nir­ao kako će da po­niz­ i Ni­ko­lu. Onda je Ni‐­
ko­lin otac, puk­ ovn­ ik Laj­nir, ubio Sai­­go­vog oca pa je osvet­a
bila zap­ eč­ ać­ en­ a kr­vlju. To­li­ko vrem­ en­ a, iz­gub­ lje­nog, da bi se
do­šlo do kraj­a.

Kao tamn­ a stran­ a Go Rin No Šoa – Knji­ge Pet pr­sten­ ov­ a,
sta­rog vo­di­ča Mi­ja­mo­to Mus­ aš­ i­ja kroz bo­ri­lač­ke veš­ ti­ne, koji
je Kanz­ a­cu dao Nik­ o­li da pro­uč­ i kada je prvi put do­šao u
dođo. Kada ga je Kanz­ ac­ u pi­tao šta mi­sli o toj fi­lo­zo­fi­ji, Nik­ o‐­
la je rek­ ao: »Ima di­hot­o­mi­je u njoj. S jed­ne stra­ne, sas­ vim je
ja­sno da je či­sto­ta njen krajn­ ji cilj i njen­ a krajn­ ja snag­ a. S
drug­ e stran­ e, sas­ vim je jas­ no da ta fi­lo­zo­fja ima dah mo­no‐­
man­ ij­e. I zbog toga ima neč­ eg veo­ ­ma opas­ nog u tome«.

Nik­ o­la nije to onda znao ali ver­o­vatn­ o je već tada go­vo­rio
o Sa­i­gou.

Kanz­ a­cu–san, čija je oštra kosa već po­be­le­la mada nije
mog­ ao da ima više od čet­rd­ e­set go­di­na, nau­ č­ io je Nik­ o­lu da
ko­ri­sti ha­ra­gei, što je preth­ odn­ ik Gec­ um­ ei no mić­ ia.

Po­sto­ja­la je veza iz­međ­ u njih ali ni najm­ an­ je sumn­ je
nema da je to bila veo­ ­ma čudn­ a veza. Ni­ko­la je bio Sa­i­gov
spar­ing part­ner u lekc­ i­ji Ute­ki – Ki­šna kap. Bila je to veo­ ­ma
teš­ ka vež­ ba koja je treb­ a­lo da po­kaž­ e kako da se onem­ og­ u­ći
pro­tiv­nik na veo­ ­ma mal­om pro­sto­ru a da on toga ne bude
sves­ tan.

Kas­ nij­e, kada se dođo is­praz­ nio, Ni­ko­lu se po­zva­li u Kan‐­
zac­ uo­ v stu­dio. Oček­ iv­ ao je da će sens­ ei imat­i ra­zum­ ev­ an­ ja
za njeg­ o­va ose­ćan­ ja ne samo zbog gu­bit­ka, već zbog po­ni‐­

žen­ ja i pod­smeh­ a koji je ro­đak otvo­ren­ o po­kaz­ i­vao prem­ a
njem­ u.

Nik­ o­la je još mo­gao da oset­i ukus po­ra­za, ali tada nije
mog­ ao da pov­ ež­ e sve kroz šta je pro­šao.

»Tama i svet­lost« – rek­ ao mu je Kanz­ a­cu – »nisu kao što
bi svak­ o po­ver­o­vao, dve stra­ne is­tog novč­ i­ća. Tama i sve‐­
tlost su dve odvo­je­ne sfer­e. One su kao par­a­lel­ne prečk­ e na
merd­ e­vi­nam­ a koje su se pri­bli­ži­le. U jed­noj tačk­ i vrem­ en­ a
po­staj­e nev­ er­o­vatn­ o lako preć­ i iz jed­ne sfer­e u drug­ u. Po
čemu se ra­zli­kuj­u tama i svet­lost? Po tome što nji­ma vlad­ a­ju
raz­ li­či­ti za­ko­ni. Samo oni koji su bli­že tami i koji su nau­ č­ i­li da
je ko­ri­ste – a i ona njih ko­ri­sti – mogu to da shva­te«.

Kanz­ a­cu, u tami, kao zmaj u po­lju ili prečk­ a na merd­ ev­ i‐­
nam­ a. »Vi­diš, Ni­ko­la, oni koji su na svet­loj stran­ i nisu bez
mana. Mnog­ i ver­uj­u da nji­hov­ e vr­li­ne sak­ riv­ aj­u mane. Drug­ i
su po­nos­ ni na svoj­e vlad­ a­nje svet­lo­šću, sav­ rš­ en­ o su si­gurn­ i
u svo­je mes­ to u svet­u i na to da se nal­a­ze iz­nad onih u tami.
To je nji­hov greh. Po­nos je ono što uniš­ ta­va her­o­je, Nik­ o­la.
Ako ne za­dr­žiš ni­šta od onog­ a čemu sam te nau­ č­ io, za­dr­ži
bar ovo«.

Ni­ko­la je sada znao da je veći deo njeg­ o­vog očaj­a po­ti­cao
iz njeg­ o­vog po­nos­ a. Upr­kos lekc­ i­je koju mu je dao Kanz­ ac­ u,
pao je u zam­ku po­nos­ nih. Zam­ i­šljao je sebe kao her­o­ja, po‐­
stao je za­vis­ tan od toga, od te za­mi­sli. Sada kad više nije
imao nik­ ak­ ve moći, nije više mo­gao da bude her­oj. Ostav­ ljen
bez te po­dr­ške, gur­nut je prem­ a amb­ i­su. Pad­ ao je kroz ma‐­
glu, kroz paru. Pad­ ao je, besk­ o­načn­ o je pad­ ao…

Nik­ o­la po­di­že gla­vu i, uz vel­i­ki nap­ or, sklon­ i se od po­sled‐­
njih ostat­a­ka Ki­o­ki­ja, tanđ­ i­an­ a. Okren­ uo je po­gled i po­čeo je
da pret­ra­žuj­e sobe. Nije baš tač­no znao šta tra­ži. Mo­žda se
još uza­lud­no nad­ ao da će mu Ki­o­ki, iako mrt­av, nek­ ak­ o po‐­
mo­ći. Ma kak­ av da je bio njeg­ ov mo­tiv, odlu­čio je da ne na‐­
pu­sti za­mak dok ne isp­ i­ta sve ćoš­ ko­ve.

Pret­ra­žio je Ki­o­ki­jev pi­sać­ i sto, pret­ra­žio je i dru­gi tans­ u u
tom delu sobe. Iz­nad njeg­ a je vis­ io svit­ak sa fi­nom kal­i­graf­i‐­

jom. Stih je gla­sio: Grom, po ved­ rom danu, do­nos­ i mi­sli o
po­vrat­ku kući.

La­ki­ran­ a kut­i­ja za pi­san­ je iz XVII­I veka lež­ a­la je na po­vrš­ i‐­
ni tans­ ua. Ni­ko­la ju je otvo­rio. Nije se di­vio radu na kut­i­ji već
je isp­ i­ti­vao svak­ i njen deo. Ker­am­ ič­ka vaza u ko­joj nije bilo
cveć­ a pri­vuč­ e njeg­ o­vu paž­ nju. Prev­ r­te je nao­ ­pa­ko. Ni­čeg nije
bilo u njoj. Isp­ ao je samo jed­ an sas­ uš­ en si­ćuš­ an list. Zap­ al­io
je sveć­ u koju je naš­ ao u tan­su i is­pi­tao unut­ra­šnjost vaze. U
njoj nije bilo ni­čeg­ a.

S dub­ o­kim uzd­ a­hom, od­vra­tio je po­gled. Čin­ il­o se da se
svit­ak iz­nad tans­ ua tal­as­ ao na kam­ en­ om zidu. Neš­ to uhvat­i
njeg­ ov po­gled. Da li je to bila bez­boj­nost svit­ka na nek­ im
mes­ ti­ma? Toga, svak­ ak­ o, nije bilo malo ra­nij­e.

Nik­ o­la po­gle­da malo pa­žlji­vij­e. Pri­bli­ži sveć­ u svit­ku. Uz
vel­i­ko uz­bu­đen­ je, shvat­i da je pla­men sveć­ e pro­uz­ ro­ko­vao
hem­ ij­sku rea­ kc­ i­ju. Slo­va, do tada nev­ i­dlji­va, od­jed­nom se
po­ja­vi­še, jas­ ni­ja od ki­šoa, sti­ha o pov­ ratk­ u kući.

Ni­ko­la pro­či­ta:
– Gen­ši, moj brat. Crni žand­ ar. Hod­ a­ka.
On po­mi­sli Blag­ i Bože, samo ne Žand­ ar. Ali, znao je da
tako mora da bude. Crni žand­ ar je bio tamo gde je, u čet­r­na‐­
es­ toj go­di­ni, umro Ni­ko­la Laj­nir.

***

– Pre nego što do­pu­stim da me is­pi­tuj­et­e – reče Tomi Nang­ i‐­
ju – že­le­la bih da shvat­i­te da vam ne ver­uj­em ni reči koju ste
mi rek­ li po­vod­ om svog int­er­es­ ov­ an­ je za ubis­ tvo dr Ha­nam­ i­ja
– po­di­gla je obe ruke. – Mo­žda je sve u redu, mož­ da ja i ne
treb­ a da znam zaš­ to vas int­er­es­ uj­e to ubis­ tvo. Ali ja znam
sas­ vim do­volj­no o Nik­ o­li Laj­nir­u da znam da on ima tak­ av
um i da će se set­i­ti sva­kog de­ta­lja ve­za­nog za nap­ ad.

Nang­ i klim­nu glav­ om:
– Opro­sti­te mi, ali ono što sam rek­ ao o šoku Laj­nir–sana
je tač­no. Ja sam si­gu­ran da se on seća svak­ og de­tal­ja svog

suk­ o­ba sa tanđ­ i­an­ om ali mi­slim da je sada u ta­kvom stan­ ju
da ne može da mi pom­ og­ne.

Se­tiv­ši se Senđ­ i­nov­ e nar­edb­ e o tome da nađe sve što
može o Laj­ni­ru, Tomi brzo reče:

– Jes­ te li sada u vezi sa go­spo­di­nom Lajn­ ir­om?
– Ni­sam – reče Nang­ i.
– Znat­e li gde je?
– Ne znam.
Tomi je bila skep­tič­na.
– Nang­ i–san, mor­am da vam kaž­ em da u ovom Odel­je­nju
još bri­nem­ o zbog one pretn­ je Crv­ en­ e arm­ i­je.
– Zab­ o­rav­ it­e na tu pretn­ ju – reče Nang­ i – to je bila samo
la­žna uz­bun­ a koju je ko­ri­stio tanđ­ i­an da bi usmer­io našu pa‐­
žnju dal­je od pra­ve pret­nje.
– Moj šef ne mi­sli tako. Pret­nja do­la­zi di­rektn­ o iz po­ruk­ e
koju smo uhvat­i­li i de­ši­fro­val­i.
– Ne sumn­ jam da vam se učin­ il­o da je po­ruk­ a pra­va –
reče Nang­ i – ipak, ver­u­jem da vaš šef… kako mu je ime?
– Kap­ e­tan Senđ­ in Omuk­ e.
– Do­bro, mi­slim da je, u tom sluč­ aj­u, kap­ e­tan Omu­ke za‐­
ved­ en na po­greš­ nu stra­nu. Nema ra­zlo­ga da Crv­ en­ a ar­mi­ja
želi da ubi­je Nik­ o­lu Laj­nir­a.
Tomi je neko vrem­ e razm­ i­šlja­la.
– Rec­ i­te mi, Nang­ i–san, po­što vi znat­e gde je sada Nik­ o­la
Lajn­ ir, da li bi­ste mi kaz­ a­li kako da stup­ im u vezu s njim?
– Drag­ a moja mis Jaz­ av­ a – reče Nang­ i – ja sam mi­slio da
smo se mi dog­ o­vo­ri­li da mi vi kaž­ et­e što mo­že­te o tan­đi­an­ u.
Tomi od­mahn­ u glav­ om.
– Vo­lel­a bih da se do­go­vo­ri­mo oko neč­ eg­ a – tuž­ no se
osmehn­ ul­a – mor­a­te da shvat­i­te da ja rad­ im na ovom sluč­ a‐­
ju. Ako imat­e bilo kak­ vu in­form­ ac­ i­ju koja bi po­mo­gla toj is‐­
tra­zi, a ja mi­slim da imat­e, mogu da vam pro­či­tam svoj­a
pra­va prem­ a ko­ji­ma imam ovla­šćen­ je da vas pro­gla­sim zna‐­
čajn­ im sved­ o­kom ili čak osumn­ ji­čen­ im. U tom sluč­ aj­u bi­ste
pro­vel­i mnog­ o više vrem­ e­na u ovoj kući od­go­var­a­juć­ i na pi‐­
tan­ ja nego što bi vama to prij­al­o.

– Por­ed ostal­og – reče Nang­ i sas­ vim mir­no – ja sam baš u
preg­ o­vo­ri­ma sa Kus­ und­ om Ikuz­ om. Mi­slim da Nami ne bi bio
baš za­do­vol­jan da me str­pat­e u za­tvor, bez ob­zi­ra na vašu
is­tra­gu.

Bul­ji­li su le­den­ o jed­no u dru­go neko vrem­ e. Najz­ ad, Tomi
reče:

– U redu, ukrs­ ti­li smo mač­ ev­ e i kuda nas je to od­vel­o?
Oči­gled­no, svak­ o od nas ima neš­ to što onaj dru­gi želi.

Nang­ i klim­nu glav­ om.
– To je pri­lič­no jas­ no.
Bio je to tež­ ak tren­ ut­ak za njeg­ a. Znao je da će nač­ i­nit­i
greš­ ku ako joj do­pu­sti da vidi ko­li­ko je za njeg­ a važ­ no da od
nje do­bi­je inf­orm­ ac­ i­ju o tan­đi­an­ u. S drug­ e stran­ e, sumn­ jao
je da će je izg­ ub­ i­ti – i bez ob­zi­ra šta mu rek­ la – uko­li­ko joj sa‐­
svim jas­ no ne stav­ i do znan­ ja da ne želi da ode odavd­ e bez
određ­ e­ne inf­or­mac­ i­je.
– Ono što ja znam je to – reče Nang­ i – da tan­đi­an može
da ima neke veze sa Ni­ko­lom Laj­nir­om koji je, si­gur­an sam
da su vam vaši kom­pjut­e­ri to rek­ li, ninđ­ a. I tan­đi­an­ i su neka
vrs­ ta ninđ­ i – veo­ ­ma spe­ci­jal­i­zo­van­ i i veo­ ­ma opa­sni. Nji­hov­ e
veš­ ti­ne su pri­mi­tiv­ni­je i mnog­ o moćn­ ij­e nego one koje znaj­u
ninđ­ e. Tanđ­ i­an je mnog­ o opas­ ni­ji pro­tiv­nik nego što bilo ko
može da za­mi­sli.
Nang­ i za­stad­ e da bi do­pu­stio Tomi da se suo­ ­či sa stvar­no‐­
šću. Po­sle iz­ves­ ne pau­ z­ e on reče:
– Sum­njam – mada ne znam zas­ i­gur­no – da je taj tanđ­ i­an
neko iz pro­šlo­sti Lajn­ ir–sana. Ako je tako, onda treb­ a da vam
bude jas­ no zaš­ to je neo­ p­hodn­ o da što pre ot­kri­jem­ o njeg­ ov
iden­ti­tet. Osvet­a ne može tako lako da se po­stig­ne. Smrt
Lajn­ ir–sana nije neš­ to što tan­đi­an želi sada, u ovom tren­ u,
mada ver­u­jem da je to njeg­ ov krajn­ ji cilj. Ako bih mo­gao da
saz­ nam njeg­ ov iden­ti­tet, imao bih pri­li­ke da ot­krij­em njeg­ o‐
vu strat­e­gi­ju i nač­ in na koji bih mu se najb­ o­lje sup­ rot­stav­ io.
Tomi je sve to paž­ lji­vo sluš­ al­a.
– Da se ni­sam sama suk­ o­bi­la sa tim tan­đi­an­ om – rek­ la je
– i da nis­ am čula ono što je rek­ ao Laj­ni­ru, mi­sli­la bih da je

vaša pri­ča su­vi­še fant­a­stičn­ a i da je teš­ ko u nju po­ver­o­vat­i –
po­smat­ra­la je Nang­ i­ja kao da joj je ri­val. – U redu, mi­slim da
se nal­az­ i­mo pred vel­i­kom opas­ noš­ ću – rek­ la je – pred­ u­zeć­ u
sve što mogu da ot­kri­jem po­dat­ke o tanđ­ i­an­ u. Imam već
prev­ i­še ner­eš­ en­ ih sluč­ aj­e­va pa da do­dam još je­dan neće mi
ni najm­ an­ je smet­at­i. Ne znam ni šta da rad­ im sa Crv­ en­ om
arm­ i­jom. Sem toga, to je spe­ci­jal­nost ko­mand­ ant­a Omuk­ ea.
– Sme­sti­la se udobn­ i­je iza sto­la. – Ho­ćet­e li još čaja? Ne? Šta
bih mo­gla još da vam kaž­ em o nap­ ad­ u tanđ­ i­an­ a a što vam
Lajn­ ir već nije rek­ ao?

– Da li ste mu vi­del­i lice? – pi­tao je Nang­ i.
– Ni­sam.
– Da li je bio mu­škar­ac ili žena?
– Muš­ kar­ac.
– Da li to na­ga­đat­e, da li vam se to čini ili je to či­njen­ i­ca?
Tomi je raz­mi­šlja­la neko vrem­ e.
– Najp­ re sam po­sta­la sves­ na da je tu, vid­ e­la sam ga kao
senk­ u. Upao je kroz pro­zor kao da je is­pal­jen iz luka. Svak­ a‐­
ko je vis­ io sa spolj­ne stra­ne… nač­ in na koji je sko­čio u or­di‐­
nac­ i­ju i snag­ a ko­jom se ba­cio na mene nes­ umn­ ji­vo go­vor­e
da je u pi­tan­ ju muš­ kar­ac.
– Šta se onda do­go­di­lo?
– Iz­vuk­ la sam rev­ ol­ver ili sam po­kuš­ al­a da ga iz­vuč­ em. Ali
je on tako brzo udar­io, tako nev­ er­o­vat­no brzo. Udar­i­la sam o
zid, bila sam gro­gi. Ali bilo mi je jas­ no da nis­ am ja ta koja ga
zan­ im­ a. Njeg­ a je int­e­res­ ov­ ao Lajn­ ir.
– Da li vam se čini da je mog­ ao da ubi­je Laj­nir–sana?
– Da.
– Ali nije ga ubio.
– Nije.
– Da li zna­te za­što?
– Mi­slim da je najp­ ri­bli­žni­je isti­ni ako kaž­ em da nije žel­eo
da ga ubi­je, bar ne u tom tren­ utk­ u, bilo bi to neš­ to suv­ iš­ e la‐­
gan­ o. Kao da nije že­leo da Laj­nir–san umre tako jed­nos­ tavn­ o
i lako.

– Da li vi mi­sli­te da je to tako ili se neš­ to po­sebn­ o do­go­di‐­
lo?

– Pa, ja sam bila u nes­ ves­ ti­ci neko vrem­ e. Seć­ am se da
sam otvo­ri­la oči, da sam ga vi­de­la kako vuče Lajn­ ir–sana
prem­ a unut­raš­ njo­sti ord­ i­nac­ i­je, vrać­ ao ga je unut­ra, nije
hteo da ga gurn­ e kroz pro­zor. Rek­ ao je: »Ako sada umreš,
umro bi suv­ i­še lako, ni­kad­ a ne bi shvat­io«.

Nang­ i je sed­ eo sav­ r­šen­ o mi­ran.
– Jes­ te li si­gur­ni da je baš to rek­ ao? – reče najz­ ad.
Tomi klim­nu glav­ om:
– Seć­ am se toga. Go­vo­rio je još neš­ to ali mi­slim da je to
bio smi­sao njeg­ o­vih reči. Ja sam po­kuš­ av­ al­a da se do­ko­pam
svog rev­ ol­ver­a, ali opet me je uhvat­i­la nes­ ves­ ti­ca. Čula sam
zvuk, neš­ to kao pri­gu­šen­ i smeh. Ja sam tada svu ener­gi­ju
konc­ ent­ri­sal­a na to da se do­čep­ am svog rev­ ol­ver­a. Po­nov­ o
sam ose­ti­la užas­ an bol i nič­ eg­ a se više ne seć­ am. Samo
znam da sam se pro­bu­di­la u bol­nic­ i, na Ode­lje­nju za hit­ne
slu­čaj­e­ve – pok­ uš­ al­a je da pro­či­ta neš­ to sa Nang­ i­jev­ og lica. –
Znat­e li šta zna­či tanđ­ i­an?
Nang­ i nije znao, bar ne do det­a­lja. Ali po­da­tak­ a je bilo
sve više. Sada je bilo sve jas­ ni­je da je tanđ­ i­an imao veo­ ­ma
sta­ru, raz­rađ­ en­ u strat­e­gi­ju. A od njeg­ o­ve stra­te­gi­je di­zal­a se
kosa uvis.
Kako je Nang­ i­ju sada ned­ o­sta­jal­o Nik­ o­li­no po­znav­ an­ je
strat­eg­ i­ja. Bez Ni­ko­le, pret­nja koja se nadn­ el­a nad ko­bun
Sfinks komp­ jut­er–či­po­vi bila je sve pri­sut­nij­a. Sudb­ i­na či­ta­ve
Sato in­ter­neš­ en­ el or­gan­ i­za­ci­je bila je u opas­ nos­ ti. Nang­ i­ju je
bio neo­ p­hod­ an Nik­ o­lin živ um u ovoj kriz­ i. Bilo je ja­sno da je
Nik­ o­la onem­ o­guć­ en i da ne može da po­mog­ne. On nije bio
mrt­av ali, nal­a­zio se u ta­kvom sta­nju koje je bilo gore od
smr­ti. Bio je živ ali je bio nem­ oć­ an i ned­ o­sti­žan. To, svak­ ak­ o,
nije bila ko­in­ci­denc­ i­ja.
Nang­ i je znao da ni on ni Nik­ o­la ne mogu sami da po­bed­ e
tan­đi­an­ a. Bili su po­trebn­ i jed­ an drug­ om ali tan­đi­an­ ov­ a stra‐­
te­gi­ja, i ko­ri­šćen­ je sta­tus­ a Širo ninđ­ e, raz­dvo­ji­la ih je: Nik­ o­la
je bio pot­pu­no nek­ o­ri­stan Nang­ i­ju u svom sad­ a­šnjem stan­ ju.

A kako su sati pro­laz­ i­li, pretn­ ja Sfinks­ u po­staj­al­a je sve akut‐­
nij­a i sve veća.

U tom tren­ utk­ u, Tomi po­gle­da prem­ a vrat­i­ma, za­prep­ a‐­
šćen­ a.

– Ko­mand­ ant Omuk­ e!
Senđ­ in koji je do­šao da osta­vi neke fas­ cik­ le na njen sto,
na putu prem­ a svo­joj kanc­ el­a­ri­ji, po­klon­ io se nek­ ak­ o ukruć­ e‐­
no, skor­o form­ al­no. Po­no­vio je isti nak­ lon kada ga je Tomi
pred­sta­vi­la Nang­ i­ju.
– Mor­al­i bi­ste od­mah da po­gle­da­te ove do­si­jee – reče
Senđ­ in Tomi. – Mol­im vas da vaše pri­medb­ e budu spremn­ e
za sas­ ta­nak sut­ra ujut­ro.
Nang­ i je po­smat­rao i nju i njeg­ a i vid­ eo je da se tu neš­ to
krij­e. Pri­met­io je neku čudn­ u sti­dlji­vost kod Senđ­ i­na Omu‐­
kea, što je bilo go­to­vo nez­ a­mi­sli­vo za grad­skog po­li­caj­ca.
Isto se od­mah vi­del­o da čo­vek nema hara, ži­vot­nu ener­gi­ju.
Nang­ i­ju se učin­ i­lo da Omuk­ e neš­ to nam­ ern­ o skriv­ a tim sta‐­
vov­ im­ a. Kao da je njeg­ ov esenc­ i­jal­ni deo time bio do­bro po‐­
kri­ven.
Ali, na tren­ ut­ak, Nang­ i je bio više za­ba­vljen Tomi. Nema
sumn­ je da je ona bila uz­nem­ i­ren­ a nag­ lim Omuk­ eo­ ­vim do­la‐­
skom. Nang­ i­ju se či­ni­lo da njih dvoj­e neš­ to krij­u, mo­žda ro‐­
mant­ič­nu vezu. Mož­ da je ta zab­ ra­njen­ a mo­gućn­ ost bila ra‐­
zlog što su se kril­i is­pod ne­kih po­vrš­ ins­ kih rea­ kc­ i­ja.
Senđ­ in učt­i­vo po­zdra­vi pa iza­đe. Kad je on oti­šao, Tomi
reče:
– O čemu razm­ i­šlja­te?
Nang­ i­ju je bio po­treb­ an dugi tren­ ut­ak da se vrat­i na ono
o čemu su do mal­o­pre njih dvo­je raz­go­var­a­li. Zan­ im­ lji­vo mi‐­
slio je oči­gled­no da Omuk­ e uti­če i na mene.
Sa nap­ o­rom je vrat­io mi­sli na tanđ­ i­an­ a i Nik­ o­lu.
– Ubi­stva dva lek­ ar­a iz­vuk­ la su na vid­ el­o mnog­ o više pi­ta‐­
nja nego što je od­go­vo­ra dato – rek­ ao je. – Na pri­mer, sa‐­
svim je ja­sno da je dr Han­ am­ i ubij­en da bi se Nik­ o­la nam­ a‐­
mio nat­rag u ord­ i­nac­ i­ju. Ali, zaš­ to je ubij­en dr Muku? Kako
da se to ob­jas­ ni?

– Mož­ da je čuo da mu je ko­leg­ a ubi­jen…
– Da li su se dva le­kar­a po­zna­val­a? Da li su imal­i za­jed‐­
ničk­ e pac­ i­jent­e?
– Imal­i su nek­ o­li­ko zaj­ed­ničk­ ih pa­ci­je­nat­a – reče Tomi. –
Oči­gled­no je Han­ am­ i prep­ o­ru­čio neke svo­je pa­ci­jent­e Muk­ uu
za psi­hi­ja­trij­sko sav­ et­o­van­ je pre i po­sle oper­a­ci­ja. Ali tu
nema nič­ eg­ a. Sve sam sama pro­ver­i­la.
– Onda bi­smo mo­gli da po­ver­uj­e­mo da je veza iz­međ­ u
njih tanđ­ i­an. On ih je poz­ nav­ ao obo­ji­cu.
– Ili je tan­đi­an po­zna­vao samo dr Muk­ ua – reče Tomi. – On
je, ipak, gan­ jao Laj­ni­ra. Teš­ ko bi mog­ ao da saz­ na da je Lajn­ ir
bio pa­ci­jent dr Ha­nam­ i­ja.
– Su­viš­ e pri­čam­ o – reče Nang­ i i ustad­ e. – Su­viš­ e raz­mi‐­
šlja­mo o raz­nim mog­ ućn­ os­ ti­ma. Mi, za sada, nem­ am­ o niš­ ta
čvr­sto od čega bi­smo mog­ li da kren­ em­ o. Dak­ le, mor­a­mo
najp­ re da nađ­ e­mo jaki oslon­ ac.
– Ako je taj tanđ­ i­an samo upo­la tako pa­met­an kao što vi
kaž­ e­te da jes­ te – reče Tomi – on je već iz­bri­sao svak­ i trag za
so­bom.
– Mož­ da – reče Nang­ i – ali ja mi­slim da je vrem­ e da ot­kri‐­
je­mo ko­li­ko je pam­ et­an.

***

Ši­sei nije že­lel­a da nap­ us­ ti Ko­to­na Brend­ ing­ a, ali je nav­ ik­ la
da bude u lanc­ i­ma pa je po­slu­šno urad­ i­la ono što se od nje
oček­ iv­ al­o. Bilo je nem­ o­gu­će ne po­vi­nov­ at­i se. Patn­ ja nije
bila ne­što novo za nju. Baš nap­ ro­tiv, pat­nja je bila njen stal‐­
ni pra­ti­lac ot­kak­ o je mog­ la da se seća, bila je osnov­ a njen­ og
ži­vo­ta kao što je bilo di­san­ je ili je­den­ je.

Iz­mi­sli­la je pri­ču o svom po­slu u Vaš­ ing­to­nu. Nije žel­el­a
da je on pra­ti u Vaš­ in­gon, u stva­ri nije žel­e­la da to po­men­ e.
Bilo bi mnog­ o bo­lje za njih­ ov­ u vezu da je on sam do­šao na
tu po­mi­sao.

Kad se vrat­i­la za nji­hov sto u Lob­ster rolu, otvo­ren­ om re‐­
sto­ran­ u u Nap­ i­gu gde su ruč­ al­i, i sela prek­ o puta Brend­ ing­ a

lice joj je oda­val­o iz­raz za­bri­nut­o­sti.
Pro­men­ a ras­ po­lo­žen­ ja bila je do­volj­na da Brend­ ing pita:
– Neš­ to nije u redu?
– Zovu me da se vrat­im u Vaš­ ingt­on.
– Kada?
Nije ga gle­da­la.
– Najk­ as­ ni­je sut­ra.
Do­pu­sti­la je da se ti­ši­na širi kao mr­lja prek­ o po­pod­nev­ a.

Po­čel­a je da gric­ka peč­ en­ e lig­nje. Nije imal­a apet­i­ta. Bila je
za­do­volj­na zbog toga jer je znal­a da će Brend­ ing to pri­met­i‐­
ti. On je pri­meć­ i­vao sve što je bilo u vezi s njom. Po­smat­rao
je pro­men­ e njen­ og ras­ po­lo­že­nja kao što neki lju­di po­smat­ra‐­
ju pro­men­ e Mes­ ec­ a, i to tak­ vom konc­ ent­ra­ci­jom da se to
njoj po­nek­ ad či­ni­lo za­stra­šuj­uć­ im.

Njen strah nije po­ti­cao – kao što bi to bio sluč­ aj kod dru‐­
gih da su bili na njen­ om mes­ tu – iz step­ en­ a pa­žnje koji je on
njoj po­klan­ jao. Bila je nav­ ik­ la na to, neko bi čak rek­ ao da joj
je bilo sas­ vim ugod­no što je okruž­ e­na to­li­kom pa­žnjom.
Osnov­ a njen­ og strah­ a po­či­val­a je u tome što je po­čel­a da se
nav­ i­kav­ a na njeg­ o­vu ob­uz­ et­ost njom. Nije mog­ la pot­pun­ o da
ver­uj­e da je to stvarn­ o pa ipak je njen­ a nav­ i­ka na to po­sta­ja‐­
la opas­ na. Ši­sei se ose­ćal­a slab­ om, ra­nji­vom. Go­di­nam­ a je
bila uvež­ ba­van­ a da ta ose­ćan­ ja iza­zi­va kod drug­ ih lju­di.
Sada su se stvar­i okren­ ul­e. Oseć­ an­ je da je sada ona preš­ la u
je­dan drug­ a­či­ji svet koji joj nije od­go­var­ao bilo je je­zi­vo.

Brend­ ing ispi pivo do kra­ja.
– Zar nisi glad­na? – upit­a.
Osmehn­ ul­a se, gurn­ ul­a ta­njir prek­ o sto­la ka njem­ u.
– Evo ti, po­je­di ih ti.
Po­gle­dom je pra­ti­la po­kret­e njeg­ o­vih ruku, po­smat­ra­la
kako se njeg­ o­vi pr­sti po­kreć­ u dok je uzi­­mao jed­nu po jed­nu
pe­čen­ u lign­ ju. Ši­sei sta­vi gla­vu na skrš­ te­ne ruke i reče:
– Vo­lim da te po­smat­ram dok je­deš.
– Za­i­sta? – Bio je iz­nen­ ađ­ en kao da mu to niko nik­ ad­ a ra‐­
nij­e nije rek­ ao. – Zaš­ to?

– Hran­ je­nje je pri­mi­tiv­no – reče ona – kao tuc­ an­ je. Znaš li
ko­li­ko se stva­ri o nek­ o­me ot­kriv­ a dok ga po­smat­raš kako
jede? To je kao da gle­daš kako se film njeg­ o­vog det­inj­stva
od­vi­ja pred to­bom, kao da vid­ iš kako je od­ga­jan i vas­ pi­tan.

– Je li? – bio je skep­ti­čan. – A kako sam ja po­di­zan i vas­ pi‐­
ta­van?

– Vo­leo si maj­ku – reče ona. – Pretp­ o­sta­vljam da je ona
jela isto kao ti, prec­ i­znim zal­o­gaj­i­ma pu­nim za­do­volj­stva.
Tvoj otac ili nije bio za­int­er­es­ ov­ an za hran­ u ili ga je mnog­ o
više int­er­es­ o­val­o piće.

Brend­ ing ose­ti le­de­nu kug­ lu koja se stez­ a­la u njeg­ o­vom
sto­mak­ u. Odm­ ah je pres­ tao da jede a Ši­sei se nas­ mej­a.

– Iz­gle­daš kao da te isp­ i­tuj­e psi­hij­at­ar – reče ona.
– Još neš­ to? – upi­ta on nap­ et­o.
– Mmmmm, da – Ši­sei je nas­ ta­vi­la da go­vo­ri kao da nije
sves­ na njeg­ o­ve nap­ e­to­sti. – Imao si najm­ an­ je dva brat­a ili
ses­ tre. Znam to ne samo po tome što vol­iš da da­ješ i del­iš
već i zbog nač­ i­na na koji del­iš. Svak­ ak­ o si bio najs­ tar­i­je
dete.
– Bio sam – reče on i za­gle­da se u nju – i sve ostal­o što si
rek­ la man­ je–više je tačn­ o.
Osmehn­ ul­a se:
– Ja tu nik­ ad­ a ne pog­ reš­ im.
– Nisi psi­hij­a­tar?
Oset­i­la je da je zab­ ri­nut.
– Ni­sam – reče Ši­sei jer je to on hteo da čuje. – Ja sam
samo vešt pos­ mat­rač ljud­skog po­naš­ an­ ja.
– Pa – on obri­sa usne pap­ irn­ at­om sal­vet­om da bi do­bio
vrem­ en­ a da se po­vrat­i – sada znaš mnog­ o više o meni nego
što ja znam o tebi.
Od­mahn­ ul­a je glav­ om.
– To nije tačn­ o. Ja ne znam nij­ed­nu tvo­ju taj­nu a ti znaš
moju, jed­ i­nu.
Znao je da go­vo­ri o dži­novs­ kom pa­uk­ u koji se ši­rio prek­ o
njen­ ih leđa. Bilo je te­ško za­mi­sli­ti, kad bi je čov­ ek vid­ eo ova‐­

ko odev­ en­ u, uža­sni is­te­to­vi­ra­ni cr­tež na njen­ om telu koji joj
je unak­ az­ io div­nu kožu.

– Ali ja ne znam niš­ ta o tome, čak ni to kako si stek­ la tu
taj­nu.

– Vrem­ e je da odem – reče ona brzo i sak­ ri po­gled od nje‐­
ga.

– Ši­sei – sta­vio je ruku na njen­ u, za­us­ ta­vio je. – Izvi­ni, ako
sam te oner­as­ po­lo­žio.

– Kuv­ a­ru – okret­e šaku i uhvat­i njeg­ o­vu ruku svoj­om – ni‐­
šta što ti urad­ iš ne može da me oner­a­spo­lo­ži. – Zag­ le­da­la se
u njeg­ o­ve oči, kao da u nji­ma tra­ži neš­ to što samo ona može
da vidi. – Ako že­liš, reći ću ti sve o tome – reče – kad se vra‐­
tim iz Vaš­ ingt­o­na.

Brend­ ing nije že­leo da čeka neko neo­ ­dređ­ en­ o vrem­ e. U
stva­ri, ot­krio je da ne želi da čeka ni tren.

– Kad će to biti?
Njen­ o ćut­a­nje dalo mu je odg­ o­vor koga se pla­šio.
– Imam ide­ju – reče – za­što ne prek­ in­ em od­mor? Io­nak­ o
po­staj­em već uz­nem­ i­ren. Biće do­bro da se vrat­im. Ljud­ i u
Džon­son ins­ ti­tu­tu tra­že da do­đem i vi­dim ko­li­ko je nap­ red­ o‐­
vao Pro­je­kat Ko­šni­ca. Isto po­sto­je i neki ra­čun­ i koje ja mo‐­
ram da pro­ver­im i odo­brim. A onda, kraj­em mes­ ec­ a je za­ka‐­
zan­ a več­ er­a sa zap­ ad­non­ em­ ačk­ im kanc­ el­ar­om.
– A šta je bilo sa sen­ at­or­om Ho­uv­ om? Rek­ ao si da on
može našu vezu da isk­ o­ri­sti pro­tiv tebe.
Nagnuvš­ i se prek­ o sto­la Brend­ ing joj sta­vi prst na usne.
– Prep­ u­sti se­nat­o­ra Hou­ v­ a meni – reče on.
Ši­sei se opus­ ti i osmeh­nu se.

***

Tanz­ an Nang­ i je bez­broj puta pres­ luš­ ao raz­go­vor koji je taj­no
sni­mio za vrem­ e sus­ ret­a sa Kus­ und­ om Ikuz­ om u Ša­kuš­ i fu‐­
rou. Sada je već znao svak­ u reč, svak­ u int­o­nac­ i­ju. Dok je
staj­ao na kiši, na ivi­ci park­ a Uego, ček­ aj­uć­ i na Ikuz­ u, po­no‐­
vio je još jed­nom u mis­ li­ma čit­av tok raz­go­vo­ra.

Do­šao je u park nek­ o­li­ko mi­nut­a ran­ ij­e da bi se upo­znao
sa za­vo­ji­tim staz­ a­ma, treš­ njev­ im dr­već­ em, uredn­ im red­ o­vi‐­
ma aza­le­ja i pa­tu­lja­stih ro­do­dend­ ro­na. Žel­eo je da po­stan­ e
deo tog pej­sa­ža, da se sto­pi s njim, da ose­ti da je to njeg­ o­va
ter­i­to­ri­ja. On je čes­ to do­te­ri­vao svak­ i det­a­lj u ovak­ vim iza‐­
zov­nim sit­ua­ c­ i­ja­ma i ni­šta nije prep­ uš­ tao slu­čaj­u.

Tru­dio se da ne mi­sli o či­njen­ ic­ i da je Kus­ und­ a Ikuz­ a bio
pro­tiv­nik kak­ vog do sada nije imao. Mo­rao je da se konc­ en‐­
tri­še na ono što ga je ček­ al­o. U da­nim­ a koji su preth­ od­ i­li sa‐­
stank­ u Nang­ i je po­mi­slio da je naš­ ao put iz di­lem­ e. Ali isto je
znao da mora da bude besk­ raj­no pam­ et­an ako želi da po‐­
stig­ne neki uspeh.

Vi­deo je krupn­ u Ikuz­ i­nu fig­ u­ru kako kli­zi sta­zam­ a, kao da
je besk­ rajn­ o lak i vit­ak čo­vek. Nang­ i je pro­veo tri­des­ et se‐­
kund­ i tru­deć­ i se da uspor­i udar­a­nje srca i pro­dub­ i di­san­ je.
Bilo je neo­ ­bič­no važ­ no da mu um bude besk­ rajn­ o bi­star.

Dva muš­ karc­ a se nak­ lon­ iš­ e jed­ an dru­gom, iz­men­ jaš­ e uo‐­
bi­čaj­en­ e po­zdra­ve što nat­er­a Nang­ i­ja da steg­ne zube. Ikuz­ a
nije imao raz­ lo­ga da pro­laz­ i kroz ove for­mal­nos­ ti drug­ i put,
sem ako to nije nam­ er­no ko­ri­stio kao pro­vok­ ac­ i­ju. Nang­ i­ju je
bar to pro­šlo kroz mi­sli.

Nji­hov­ i ki­šo­bran­ i su po­skak­ iv­ al­i u određ­ e­nom rit­mu dok
su išli kroz park.

– Mo­žem­ o da odem­ o neg­ de – reče lju­baz­ no Ikuz­ a – ako
vam se to više do­pad­ a.

Nang­ i nije hteo da pri­met­i da Ikuz­ a mi­sli na njeg­ o­vu fi­zič‐­
ku slab­ ost pa zato reče:

– Ja uži­vam u kiši. Ona osvež­ a­va cveć­ e koje je let­nja vru‐­
ći­na sko­ro ubi­la.

Ikuz­ a klim­nu gla­vom kao što bi po­zdra­vio do­bro pla­si­ran
udar­ac na ten­ i­skom igra­li­štu.

– Žel­eo sam da go­vor­im sa vama o si­tu­ac­ i­ji koja se raz­vi‐­
la po­sle naš­ eg pos­ led­njeg raz­go­vo­ra – reče Nang­ i.

– Da li se radi o itek­ ij­u Nik­ o­li Laj­ni­ru?
Sada kad je već kren­ uo tom opas­ nom staz­ om, Nang­ i ose‐­
ti kako mu srce pres­ ko­či je­dan udar­ac, upr­kos tome što se

do­bro pri­prem­ io za ovo.
– Samo in­di­rekt­no – reče. – Kad jed­nom bu­dem pres­ ek­ ao

veze sa Tomk­ in in­du­stri­jam­ a biće mi po­trebn­ a po­moć da vo‐­
dim ko­bun Sfinks kom­pju­ter­skih čip­ o­va.

– Ako žel­i­te moj sa­vet – reče Ikuz­ a – za­tvo­ri­te taj ko­bun.
– Rado bih to učin­ io – reče Nang­ i. Sada je mor­ao da bude
obaz­ ri­vi­ji nego kada bi ho­dao kroz mins­ ko po­lje. – To sam i
imao na umu. Oset­io sam da mi vi ne daj­et­e drug­ i iz­bor.
– Pot­pun­ o ste u prav­ u.
– Da bih vas po­slu­šao – reče Nang­ i – ja sam prel­i­stao po‐­
slov­ne knjig­ e ko­bu­na. Zar­a­da je nev­ er­o­vat­na. Cif­re su astro‐­
noms­ ke.
Nang­ i ućut­a. Ovo je sada bila znač­ ajn­ a prek­ retn­ ic­ a, Dva
bi­zni­smen­ a, to­li­ko slič­na, nal­ik na dva ga­vran­ a, pro­jur­i­li su
po­red njih, mo­žda pro­kli­njuć­ i svo­ju odlu­ku da kren­ u preč­ i‐­
com kroz park.
– O kak­ vim bro­je­vi­ma je reč? – upi­ta Kus­ und­ a Ikuz­ a, nal­ik
aj­kul­i glat­ke kože koja je kli­znul­a iz du­bi­na da bi ščep­ a­la do‐­
bar za­lo­gaj.
Kiša je kli­zi­la niz nji­hov­ e kiš­ o­bran­ e i s ivi­ce se oba­ral­a na
bet­on staz­ e koju su odab­ ral­i. Nang­ i mu reče ci­fru za koju je
već ran­ i­je odlu­čio da će je otk­ rit­i.
Ikuz­ a dunu vaz­ duh kroz nap­ u­ćen­ e usne.
– Bilo bi sas­ vim ner­az­ umn­ o da za­tvo­ri­mo tako do­bru fa‐­
bri­ku.
– To sam i ja mi­slio – reče skruš­ en­ o Nang­ i – ali šta da ra‐­
dim? Lju­di Ni­ko­le Laj­ni­ra su vr­huns­ ki stručn­ jac­ i. Vi mi kaž­ et­e
da mo­ram da rad­ im bez njih – sle­že ram­ en­ im­ a. – Imam svo‐­
jih oba­vez­ a, bez ob­zi­ra ko­li­ko ih mrz­ im.
Ikuz­ i­ne usne se izv­ i­še.
– Vaša ose­ćan­ ja me ni najm­ an­ je ne zan­ im­ aj­u – zar­ež­ a. –
Zan­ im­ a me međ­ ut­im, pro­fit. Bilo bi ble­sav­ o da se ukin­ e
Sfinks ko­bun.
– Kako da onda nas­ tav­ im? – pi­tao je Nang­ i.
Vel­i­ki čov­ ek je neko vrem­ e raz­mi­šljao o tom pro­ble­mu.
Nang­ i je sko­ro mog­ ao da oset­i šuš­ tan­ je njeg­ o­vog duha dok

je traž­ io reš­ en­ je. Ćut­ao je, tra­žio gde da se sak­ rij­e i tu je če‐­
kao tih i nep­ o­mi­čan, kao li­si­ca koja vreb­ a plen.

– Evo šta ja pred­ la­žem – reče Kus­ und­ a Ikuz­ a. – Sa­ček­ ajt­e
dok ne zap­ o­sli­te vr­huns­ ke stručn­ jak­ e, ne ot­met­e ih od Lajn­ i‐­
ra iz Tomk­ in­ ov­ ih ind­ u­stri­ja. Tako ćete moći da nas­ ta­vit­e sami
da pro­i­zvo­di­te taj ču­des­ ni čip.

Nang­ i nač­ i­ni ta­kav iz­raz lica da je bilo jas­ no da raz­mi­šlja
ozbilj­no o ovoj lu­kav­ oj idej­i. Nije mu, nar­avn­ o, bilo ni na kraj
pam­ et­i da izda svog pri­jat­e­lja niti mu je pa­da­lo na pa­met da
ras­ ki­ne kong­ lo­mer­at.

– Ima neč­ eg­ a u tome što pred­ la­že­te – reče Nang­ i – ali, uz
vaše do­puš­ ten­ je, ja bih po­nud­ io i al­tern­ at­i­vu. – Shvat­io je
ćut­a­nje drug­ og čo­vek­ a kao odo­bra­van­ je. Rek­ ao je. – Neka
Lajn­ ir i njeg­ o­vi lju­di osta­nu neko vrem­ e na svo­jim mes­ ti­ma.
Time ćemo iz­be­ći nep­ ri­jat­nos­ ti i vuč­ en­ je po sud­ o­vim­ a a
obez­be­di­ćem­ o do­bre pri­hod­ e od Sfinks ko­bun­ a. – Pus­ tio je
da Ikuz­ a raz­mi­sli o ovom­ e a onda je nas­ ta­vio. – Umes­ to
toga, ja pred­ la­žem jed­no drug­ o spaj­an­ je: treb­ a po­vez­ at­i
Sfinks sa ko­bu­nom van mog kei­­rec­ ua, s komp­ a­nij­om koja
ima is­kus­ tva u pro­i­zvod­nji či­po­va. Tako nji­hov­ i obuč­ en­ i lju­di
mogu lako da nau­ č­ e T–PRAM pro­ces a da ne bude nič­ eg
sumn­ ji­vog.

– A šta će biti sa Laj­ni­rom? On to neće tek tako do­pu­sti­ti.
Mož­ da će se bun­ it­i.

– Ako bude po­sta­vljao nez­ god­na pi­ta­nja, reći ću mu da
nam je neo­ p­hodn­ o pro­ši­ren­ je. Čim ga bud­ em ubed­ io da će
za­ra­da biti iz­uz­ et­na, on se neće bun­ it­i.

– Ni najm­ an­ je mi se ne dop­ a­da ide­ja da Laj­nir i dal­je osta‐­
ne u po­slu – Ikuz­ in ton je bio odlu­čan, ra­to­bo­ran, tako da je
Nang­ i na tren po­mi­slio da je po­greš­ no pro­cen­ io stvar. – U
sluč­ aj­u da vam pred­ log bude pri­hvać­ en Nami će biti taj koji
će oda­bra­ti od­go­var­a­ju­ću elekt­rons­ ku firm­ u s ko­jom ćete se
spo­ji­ti. Na taj nač­ in ćemo biti si­gurn­ i u odan­ ost onih koji
budu rad­ i­li.

– Ja sam tako i mi­slio – reče Nang­ i i iz­vad­ i iz dže­pa sav­ ij­e‐­
ni pap­ ir. Pru­žio ga je Ikuz­ i. – Bio sam slo­bo­dan da nap­ i­šem

imen­ a fir­mi za koje ja mi­slim da bi nam od­go­var­a­le u ovom
tren­ utk­ u.

– Mi­slim da se Nami neće slo­ži­ti sa tim da vi dikt­i­rat­e
uslov­ e – reče Ikuz­ a.

Nang­ i sle­že ra­men­ im­ a.
– Raz­ um­ em. Mož­ da, ipak, mož­ e­te da po­gle­da­te li­stu i da
mi kaž­ et­e ako sam neg­ de po­greš­ io u pro­cen­ i.
To se do­pa­lo Ikuz­ i­nom egu. Bac­ io je po­gled na li­stu. Pre‐­
šao ju je po­gle­dom tri puta pre nego što je rek­ ao, s vel­i­kim
iz­nen­ ađ­ en­ jem koje se čak nije ni pot­rud­ io da sa­krij­e.
– Sas­ vim slu­čajn­ o, na ovoj li­sti se nal­az­ i firm­ a koju bi
Nami mo­gao da pri­hvat­i. Nak­ an­ o ind­ u­stri­je se nal­a­ze na Na‐­
mi­je­voj li­sti či­stih kei­­rec­ ua. Ako mo­že­te da ubed­ i­te pred­sed‐­
nik­ a u dob­ ro­bit za­jed­ni­ce, Nami se neće pro­ti­vit­i uje­di­njen­ ju.
Po­mi­sliv­ši Po­bed­ io sam, Nang­ i reče glas­ no:
– Mož­ da bi bilo do­bro, Ikuz­ a–san, da vi lič­no raz­gov­ ar­at­e
sa pred­sedn­ ik­ om Nak­ an­ o ind­ u­stri­ja.
– Ken Oro­ši je moj du­go­go­di­šnji po­zna­nik – reče Ikuz­ a. –
Go­di­nam­ a igra­mo golf. – Klim­nuo je gla­vom. – Vi­de­ću šta
mogu da učin­ im.
Pri­bi­žav­ al­i su se kraj­njoj stra­ni par­ka. Nang­ i je mo­gao da
vidi crni Merc­ ed­ es kako sija na za­pa­du, ček­ aj­uć­ i na Ikuz­ u.
Vel­i­ki čo­vek se okret­e Nang­ i­ju:
– Loše sam vas pro­cen­ io, Nang­ i–san. Vaš pred­ log je do‐­
bar. Do­pad­ a mi se. Nami se slaž­ e sa vaš­ im mi­šlje­njem. Za‐­
hval­an vam je za loj­al­nost.
Ikuz­ a se brzo po­vuk­ ao po­sle ovih reči. Tek kad je seo u
kola i kada su kola kren­ ul­a i umeš­ al­a se u sao­ ­brać­ aj Nang­ i je
odahn­ uo i ose­tio olakš­ an­ je, do­pus­ tio sebi da uži­va u teš­ ko
iz­vo­jev­ an­ oj po­bed­ i.

***

Jus­ ti­na je le­žal­a na le­đi­ma i bul­ji­la u senk­ e koje je dr­već­ e ba‐­
cal­o na pla­fon s gred­ a­ma. Kao da je celi je­dan svet oži­veo
iz­nad njen­ e glav­ e u ovim prv­ im jut­ar­njim čas­ o­vi­ma. U star­im

da­ni­ma To­kug­ av­ a šog­ un­ at­a, Nik­ o­la joj je jed­nom pri­čao, nin‐­
đe koje je šog­ un lič­no ang­ a­žo­vao da bi se obez­bed­ io – iako
je to bilo pro­tiv onih koji su sle­di­li buš­ i­do – Put sam­ ur­aj­a – vi‐­
si­li su u gred­ am­ a nal­ik na ove, ček­ aj­uć­ i da nji­hov­ a žr­tva uto‐­
ne u san. A onda bi se, kao neč­ ujn­ i slep­ i mi­šev­ i, obru­šav­ al­i
na tat­a­mi, iz­vlač­ i­li svi­len­ e gaj­ta­ne, oba­vi­ja­li bi ih oko vrat­a
žr­ta­va ili bi ih ones­ veš­ ći­val­i i ras­par­al­i te tako za­vrš­ i­li sa nji‐­
ma.

To je bio Jap­ an XVII veka. Ali neke stva­ri – Jus­ ti­na je to
shvat­i­la, nisu se pro­men­ il­e. To je bila osnovn­ a raz­ li­ka iz­me‐­
đu Jap­ a­na i Amer­i­ke. U Amer­i­ci se sve staln­ o men­ jal­o.

Ovde su ninđ­ e još po­sto­ja­le. Jus­ ti­na je to bar treb­ a­lo da
zna. Bila je udat­a za jed­nog.

Ni­ko­lu.
To ime je bilo do­volj­no da se ras­pla­če. Obri­savš­ i suze s
obra­za sela je i po­vuk­ la po­kri­vač­ e sve do brad­ e, pro­klel­a je
sebe zbog to­li­ke slab­ o­sti. Njen otac je že­leo si­nov­ e. Umes­ to
toga, žena mu je ro­di­la dve kćer­i. Da sam ro­đen­ a kao mu‐­
škar­ac mi­sli­la je Jus­ ti­na mo­žda ne bih bila tako slab­ a. Ali već
to, samo po sebi, bila je bed­na mi­sao i do­kaz slab­ o­sti. Čak
joj je i Ja­pan­ ac Nang­ i to rek­ ao.
Po­čel­a je da uživ­ a u njih­ ov­ im sas­ tanc­ i­ma dva puta ned­ elj‐­
no kad joj je on go­vor­io o Ja­pa­nu. Nang­ i joj je go­vor­io o tome
kako Jap­ ank­ e drže novč­ an­ ik u kući, čak određ­ uj­u dže­pa­rac
muž­ e­vi­ma. Pri­čao joj je o tome kako je po­ro­di­com vlad­ a­la
svek­ rv­ a koja je odlu­či­val­a o tome šta će ra­di­ti žena i deca
njen­ og sina. Pri­čao joj je o gej­šam­ a koje su pruž­ al­e pri­li­ku
najm­ oćn­ i­jim i naju­ t­i­cajn­ ij­im lju­di­ma Jap­ a­na da se opi­ju, raz­u‐­
lar­e i rade irac­ i­o­naln­ e stvar­i, da pla­ču na žen­skim grud­ i­ma
kao što su ra­di­li nek­ ad­ a kada su bili mali. Nang­ i joj je rek­ ao
da je samo gej­ša mog­ la da sluš­ a sa pot­pun­ om objekt­iv­noš­ ću
za­pe­tlja­ne pro­ble­me raz­nih po­slo­va, po­nek­ ad bi čak dala
mud­ ar sav­ et kli­jent­u koji je pla­kao na njen­ im grud­ i­ma.
Po­lak­ o je po­či­njal­a da shvat­a Jap­ an, a uz to i lju­de koji su
ži­vel­i na ovim ostr­vim­ a. Bila je za­hvaln­ a Nang­ i­ju na po­duč­ i i
za­prep­ aš­ ćen­ a ko­li­ko je on oset­ljiv zbog nje­ne nes­ i­gur­nos­ ti.

Znal­a je da je ovde za­dr­ža­vaj­u samo Nang­ i i čas­ o­vi koje
je pro­vod­ i­la sa njim. Ni­ko­la je oti­šao – sam go­spod zna kuda
i zbog čega. Po­kuš­ ao je da joj to ob­jas­ ni, ali ona nije mo­gla
da shvat­i šta on to go­vo­ri, kao da je iz­gu­bi­la moć da shvat­a
eng­ le­ski. Znal­a je samo jed­no: njeg­ a je neko nap­ ao i on se
nal­az­ i u ži­vot­noj opas­ nos­ ti. Ali ko ga je nap­ ao?

Tanđ­ i­an.
Zad­ rht­al­a je od te reči. Ni­ko­la i Nang­ i su rek­ li da je Aki­ko
bila neka vr­sta tanđ­ i­an­ a ali da je ovaj – do­ro­kus­ ai – bio mno‐­
go moć­nij­i.
»O, Niki« – šapn­ ul­a je – »kako mol­im boga da te čuva«.
Oti­šla je u crk­ vu zato što je od­jed­nom ose­ti­la da ne može
da bude bez­ bed­na uz Nang­ i­ja i njeg­ o­ve čas­ ov­ e. Neš­ to se do‐
go­di­lo.
Čes­ to je tu vi­đal­a Nang­ i­ja pa je ver­o­vat­no zato odluč­ i­la
da ode na misu u Sv. Ter­ez­ u, mada je bilo cr­kav­ a koje su joj
bile bli­že. Misa je bila neka vrs­ ta po­vratk­ a u pro­šlost, kao
kada je bila mala i sa majk­ om išla u crk­ vu. Tada nije oseć­ al­a
niš­ ta drug­ o do to­pli­nu koja ju je šti­ti­la i tek kas­ nij­e je to
shvat­i­la. Majk­ a je vod­ i­la nju i ses­ tru Gil­du u crk­ vu iz duž­ nos­ ti
i zato što je smat­ra­la da to tako treb­ a. Jus­ ti­nin­ a maj­ka nije
ose­ćal­a niš­ ta u crk­ vi, ni u pri­sus­ tvu boga, pa su ver­o­vatn­ o i
njen­ a deca kren­ ul­a njen­ im sto­pa­ma.
Sada, u ovom sta­nju očaj­an­ ja, Jus­ ti­na se vrat­i­la crk­ vi ne
bi li u ri­tu­al­u koje je bog pro­pi­sao svo­joj deci, naš­ la neku
uteh­ u. Ali, cr­kva je bila hladn­ a, za­tvo­ren­ a i ner­az­ um­ lji­va za
nju i sada kao što je bila u de­tinj­stvu.
Čes­ to bi ot­kril­a da ne sluš­ a paž­ lji­vo misu: že­le­la je samo
da kli­zne u klec­ al­o po­red Nang­ i­ja da mu šapć­ e u uho. Bilo joj
je očajn­ ičk­ i po­treb­no da sa nek­ im raz­go­var­a ali nije mog­ la
da nat­e­ra sebe da razg­ o­var­a sa njim.
Ovde u Jap­ an­ u, gde joj se či­nil­o da je sa svih stran­ a oba‐­
vi­ja tama, sa Ni­ko­lom koji je bio u vel­i­koj opa­snos­ ti, sama sa
svo­jim lič­nim strah­ ov­ i­ma, Jus­ ti­na nije imal­a niš­ ta za šta bi se
čvrs­ to uhvat­i­la.

Osta­li su joj samo strah i seć­ an­ ja na Nik­ o­lu pre nego što
je kren­ uo u Alpe. Po­što joj je Nik­ o­la opi­sao kako mora da
nađe sens­ ei­a koji je obu­čio Aki­ko za koga je sada ver­o­vao da
je bio tanđ­ i­an, po­što je Nang­ i oti­šao, Jus­ ti­na je ostal­a sama
sa tim stra­hom i usp­ o­men­ am­ a.

Ni­ko­la i Jus­ ti­na. I nap­ et­ost iz­međ­ u njih koja je ra­sla kao
pri­kaz­ a u sum­ rak.

Mis­ li­la je na to kako su se gled­ a­li.
»Jesi li gla­dan?« – pi­tal­a ga je tada.
Od­mahn­ uo je glav­ om.
»Kako iz­gle­dam?«
»Ho­ćeš isti­nu?« – Kad je on po­tvrd­no klimn­ uo gla­vom,
ona je sela na ivi­cu krev­ et­a i rek­ la. – »Iz­gle­daš gro­zno ali i
lepo«.
On je tada zat­vo­rio oči kao da su ga njen­ e reči fi­zič­ki pri‐­
ti­sle.
»Imam­ o nek­ ih nez­ av­ r­šen­ ih pos­ lo­va, zar ne?«
»Mis­ lim da to sada nije važ­ no…«
»Nije« – njeg­ o­va ruka na njen­ oj mi­ši­ci pres­ ek­ la je njen­ u
reč­ en­ ic­ u. – »Ja mi­slim da je to veo­ ­ma važ­ no, Jus­ ti­na. Otk­ ak­ o
sam po­sumn­ jao da sam Širo ninđ­ a, bio sam tako prep­ la­šen,
tako op­sedn­ ut strah­ om, tako užas­ nut da ćeš ti, ako bud­ eš uz
mene po­sta­ti ta­ko­đe za­tro­van­ a. Mis­ lio sam samo na to kako
da te od­gurn­ em što dal­je od sebe, da bud­ eš što da­lje od
kont­am­ i­ni­ran­ e zone«.
»Niki« – šap­nul­a je ona, ose­ćaj­uć­ i kako joj se srce sla­ma –
»a mene je najv­ i­še prep­ la­ši­lo to što si me ti od­ba­ci­vao od
sebe. Sve to o čemu go­vo­ri­te, mag­ i­ja, tanđ­ i­an, Širo ninđ­ a,
nek­ ak­ o mi je i jas­ no i mogu da pri­hvat­im«. – Žur­i­la je da
kaže sve što joj je bilo na duši, ne da­juć­ i sebi vrem­ en­ a da
raz­mi­šlja o onom­ e što go­vor­i, niti pi­ta­juć­ i samu sebe da li
go­vor­i isti­nu. I ona je bila svim tim prep­ la­šen­ a ali nije htel­a
da njem­ u da pri­li­ku da shvat­i isti­nu, jer bi to samo po­ja­čal­o
njeg­ o­vu žel­ju da nju čuva što dal­je od sebe. – »U svem­ u
ovo­me, najv­ až­ ni­ji smo ti i ja. Bez ob­zi­ra šta se do­go­di­lo, mi

ima­mo jed­no dru­go. Ti si mi sas­ vim do­vo­ljan, dra­gi moj, od‐­
uv­ ek si bio, uvek ćeš biti«.

Tada ju je po­lju­bio i ona mu je bila to­li­ko za­hvaln­ a što je
opet oset­i­la njeg­ o­ve snaž­ ne ruke oko svog tela da je zaj­ec­ a‐­
la. Nisu prek­ i­dal­i po­lju­bac čak ni kada ju je Nik­ o­la po­vuk­ ao
na krev­ et, ni kada je odr­ven­ el­im pr­sti­ma ot­kop­čav­ ao njen­ u
blu­zu, skid­ ao far­mer­ke.

Raš­ i­ri­la je noge, obu­hvat­i­la njeg­ o­ve uske bo­ko­ve. Oseć­ a‐­
la je njeg­ o­ve ruke na doj­kam­ a. Spu­sti­la se na njeg­ ov nab­ re‐­
kli ud. Nik­ o­la je zaj­e­čao dub­ o­ko, iz grla.

Vo­di­li su lju­bav, dugo, po­lak­ o, kao u eks­ ta­zi. Jus­ ti­na je za‐­
dr­ža­val­a svoj or­gaz­ am, ne že­le­ći nik­ ak­ o da se ovo uži­van­ je
zav­ r­ši. Ni­ko­la je pri­veo sve kraj­u. Njeg­ o­vo pra­žnjen­ je pod‐­
sta­klo je i nju da se prep­ us­ ti ogrom­nom tal­a­su uži­van­ ja,
daht­al­a je, čvr­sto sti­snut­ih oči­ju, ose­ćaj­uć­ i ga du­bok­ o u sebi.
Znal­a je da tog tren­ utk­ a ne želi niš­ ta drug­ o do samo to ose‐­
ćan­ je, taj tal­as koji joj je mra­čio um i Nik­ o­lu, Nik­ o­lu…

Kako joj je sada Ni­ko­la ned­ o­sta­jao. Jus­ ti­na, lež­ e­ći u nji­ho‐­
vom krev­ et­u, od­jed­nom sede. Nas­ lo­ni­la je ob­raz na po­dig­nu‐­
to ko­le­no i po­čel­a je da se ljul­ja nap­ red–naz­ ad u ovo sivo, ra‐­
nji­vo vrem­ e noći kad je svak­ o nei­­zbe­žno stra­hov­ it­o sam.

Ali, Jus­ ti­na nije bila sama i to je bilo ono što ju je pla­ši­lo.
Bila je uža­snut­a svo­jim stra­hom i onim što može da se iz­ro­di
iz nje­ga.

Mo­gla je da ose­ti neke po­kret­e u svoj­oj utro­bi, ili je to
samo uob­ raž­ av­ al­a. Sto­ič­ki se diže i, sa puno oseć­ an­ ja du‐­
žno­sti, pod­vrž­ e se te­stu za rano ot­kriv­ an­ je trud­noć­ e koji je
nab­ av­ il­a pre nek­ o­li­ko dana. Pet mi­nut­a kas­ nij­e ima­la je re‐­
zul­tat. Bio je isti kao i pre nek­ o­li­ko dana i saz­ na­nje je bilo
isto kao ono koje joj je dao le­kar koji je usta­nov­ io trud­noć­ u.

Bul­ji­la je zad­ i­han­ o u ko­mad­ ić pap­ i­ra: po­zi­tiv­no. Bila je
trud­na. Kako se to do­go­di­lo? Kada? Nar­avn­ o da je zna­la
kada. Ona i Nik­ o­la su sada, pos­ le njeg­ o­ve oper­a­ci­je, tako ne‐­
red­ ov­no i retk­ o vo­di­li lju­bav, da je mo­gla da preb­ ro­ji sve kad
su bili za­jed­no. Njen lek­ ar, Amer­i­kan­ ac, jer je ona jed­nim de‐­

lom sebe još od­bi­ja­la sve što je u vezi sa Jap­ an­ om, smej­ao
se njen­ om zap­ rep­ aš­ ćen­ ju.

»Do­volj­no je samo jed­nom, Jus­ ti­na« – rek­ ao je. – »Mi­slim
da ste do­volj­no odr­as­ li da bi­ste to shvat­i­li«.

»Kad bi samo Niki sada bio ovde« – mi­sli­la je Jus­ ti­na. –
»Mo­gla bih sa njim da raz­go­var­am, mog­ la bih da mu ob­ja‐­
snim svoj strah, on bi ga oda­gnao«. Zad­ rht­a­la je kao da joj
je hlad­no. Znal­a je da to što ga to­li­ko želi nije niš­ ta dru­go do
strah da se Ni­ko­la neće vrat­i­ti s Alpa i da će taj si­ćuš­ ni ži­vot
u njoj biti jed­ i­no što joj je preo­ ­sta­lo. Užas se po­no­vo vrat­i,
sko­ro je sav­ lad­ a.

Kako je bilo nep­ o­šten­ o što ju je ovak­ o osta­vio, što je
samo nes­ tao u noći. Zar ga ona nije uvek ček­ al­a, uvek bila
spremn­ a da ga pri­hvat­i kad god mu je bilo teš­ ko? Ali mu‐­
škar­ci su to oček­ i­val­i od svo­jih žena: ali zar žene nisu ima­le
pra­vo da oček­ uj­u neš­ to i od svoj­ih muš­ kar­a­ca? Zaš­ to su ulo‐­
ge dva pola tako ra­zli­či­te?

Mrz­ el­a je Ni­ko­lu što ju je ostav­ io sada kada joj je bio naj‐­
po­treb­nij­i. Nije mog­ la da spreč­ i suze da joj se ne ko­tr­lja­ju niz
ob­raz­ e. »Ne mogu ovo da pod­nes­ em sama« – mi­sli­la je. –
»Moj svet se ruši, sve se otim­ a kont­ro­li«.

Um joj je bio is­pun­ jen po­greb­nom muz­ i­kom, mi­ri­som cve‐­
ća koje vene na mal­om sand­ uk­ u, mi­ri­som kiše u vaz­ du­hu,
tek prek­ o­pan­ om ze­mljom. Mi­sli­la je na mali sand­ uk koji spu‐­
šta­ju u zem­ lju, mi­sli­la je na ope­lo…»pe­peo pep­ e­lu, prah pra‐­
hu….«, mi­sli­la je na pri­guš­ en­ o je­can­ je onih koji su do­šli na
po­greb….Smrt je vi­si­la u vaz­ du­hu kao neki zag­ uš­ uj­u­ći mi­ris.

Po­kuš­ al­a je da samu sebe pri­mor­a da mi­sli na neš­ to dru‐­
go. Po­kuš­ al­a je da se otrgn­ e od tih gro­znih mi­sli od smrt­i ali
nije uspe­val­a. Nije uspel­a čak ni da spreč­ i samu sebe da joj
se sa usan­ a ne ot­kin­ e tiha mol­i­tva za dušu njen­ e male kćer­i.
Zaš­ to sada nije mo­gla da za­bo­rav­ i sve to i rad­ u­je se nov­ om
ži­vot­u koji je no­si­la?

– Drag­ i Bože – šapn­ ul­a je u ti­ši­ni nji­hov­ e spav­ ać­ e sobe –
mol­im te, spa­si me od mene same.

***

Dag­ las Houv je imao kuću na Se­damn­ ae­ s­ toj uli­ci, u srcu se‐­
ver­o­zap­ ad­nog Vaš­ ingt­o­na. Bila je to zgra­da na čet­i­ri sprat­a,
u fed­ e­ral­nom sti­lu. Na pr­vom spra­tu su bile kanc­ el­ar­i­je, na
dru­gom su bili apart­man­ i za važ­ ne go­ste, a treć­ i i čet­vr­ti
sprat sta­jal­i su na rasp­ o­la­gan­ ju Dag­ la­su Hou­ v­ u.

Kuća, koja je vred­ el­a či­ta­vo bo­gat­stvo, nal­az­ i­la se jed­ an
blok da­lje od Umet­nič­ke gal­e­ri­je Kork­ o­ran, čiju su vel­i­čan‐­
stven­ u fas­ ad­ u več­ i­to čuv­ al­i uspav­ an­ i kam­ en­ i lav­ ov­ i. Frenk
Lojd Rajt je svoj­ev­ rem­ en­ o opi­sao kuću Kork­ o­ran kao najb­ o­lje
za­mi­šlje­nu kuću u Vaš­ ingt­o­nu. Houv je, iz­međ­ u ostal­og, i
zbog toga od­uč­ io da bi bilo do­bro biti u kom­ši­luk­ u ta­kve zna‐­
men­ it­o­sti.

Ši­sei se pri­bli­žav­ al­a Ho­uv­ oj kući pri­lič­no uzn­ em­ i­ren­ a. Vre‐­
me koje je pro­vel­a sa Ko­to­nom Brend­ ing­ om uti­cal­o je na nju
tako da sada nije oseć­ al­a baš neku pret­e­ra­nu žel­ju da urad­ i
ono zbog čega je bila unajm­ lje­na. Samo je još jed­ an muš­ ka‐­
rac osta­vio na nju tak­ av uti­sak kak­ av je ostav­ io Kuv­ ar Bren‐­
ding – ali to se nije ra­čun­ al­o.

Bila je obu­če­na da emit­u­je emoc­ i­je kao što TV ekran emi‐­
tuj­e sli­ke: a nam­ er­a je bila ja­sna, da pri­vuč­ e pa­žnju drug­ ih.
Da bi čov­ ek bio uspeš­ an u tome, mo­rao je da bude obu­čen
da ne ose­ća niš­ ta. Objekt­iv­nost pre sub­ jek­tiv­nos­ ti bila je ne
prav­ il­o već zak­ on.

Ši­sei je sada sa Brend­ ing­ om preš­ la li­nij­u, prek­ r­ši­la za­kon.
U po­četk­ u nes­ ves­ no, ali sas­ vim si­gurn­ o, ona je preš­ la li­nij­u.
Sada je bila ob­uz­ et­a sop­stven­ im oseć­ an­ ji­ma a to je bilo opa‐­
sno – nar­o­či­to kada je u pi­tan­ ju bio Da­glas Houv za koga su
ose­ćan­ ja bila samo žet­o­ni u po­ker­u što se sak­ up­ lja­ju i ko­ri‐­
ste u prav­ om tren­ utk­ u.

Se­kret­ar otvo­ri vrat­a i, prep­ o­znavš­ i je, od­ved­ e je u bi­bli­o‐­
te­ku koja je bila u sklo­pu Hou­ v­ ov­ ih kanc­ el­ar­i­ja.

– Sen­ at­or će vam se usko­ro pri­dru­ži­ti – reče pre nego što
ju je osta­vio sa najv­ eć­ im umov­ im­ a isto­ri­je.

Za tren­ ut­ak je pr­sti­ma prev­ la­či­la prek­ o ko­žnih po­vez­ a. Iz‐­
vad­ i­la je jed­ an tom Ni­čea, pro­či­ta­la nas­ um­ i­ce od­lom­ ak i se‐­
ti­la se kako su nac­ i­sti pok­ uš­ al­i da is­ko­ri­ste njeg­ o­ve mi­sli o
nadč­ o­vek­ u za svoj cilj, pren­ ab­ reg­ av­ aj­uć­ i či­njen­ ic­ u da je on
go­vor­io o mo­raln­ im a ne fiz­ ič­kim kval­i­te­ti­ma nadč­ o­vek­ a.

Ši­sei je znal­a da je uze­la knjig­ u samo da ne bi raz­mi­šlja­la
o Kuv­ ar­u Brend­ in­gu. Po­mi­sli­la je da bi Niče bio bli­zak Bren‐­
ding­ u jer su obo­ji­ca bila mo­ra­li­sti. Ali, Kuv­ ar je bio uža­snut
tra­gan­ jem nem­ ačk­ og fi­lo­zo­fa za mor­al­nom perf­ekc­ i­jom, ve‐­
ruj­u­ći da tak­ vo sav­ r­šens­ tvo pri­pa­da samo Bogu. Na taj na‐­
čin, kao i mnog­ i dru­gi, Kuv­ ar je bio ti­pi­čan Istočn­ jak. Jap­ a‐­
nac, tak­ o­đe, zna da sav­ rš­ ens­ tvo ide iz­nad ljuds­ kih mog­ uć­no‐­
sti.

Ši­sei nai­­đe na reč­ en­ i­cu koja ju je za­prep­ as­ ti­la: »Sva­ki ide‐­
al­i­zam je laž­ an« – pi­sao je Niče – »pred li­cem neo­ p­hod­no‐­
sti«. To je bila srž Da­gla­sa Ho­uv­ a. To je pod­set­i na ci­tat fran‐­
cus­ kog fi­lo­zo­fa mat­e­ri­ja­li­zma De­nis­ a Di­droa koji je Houv ve‐­
o­ma cen­ io. »Nema mor­al­nog rec­ ept­a u kome nema neč­ eg
neo­ d­go­var­a­ju­ćeg«.

Vrat­i­la je knjig­ u na po­li­cu i uzal­ud tra­ži­la neko delo o
Taou. U stva­ri, nije se ni nad­ a­la da će ga naći. Su­vi­še je do‐­
bro po­zna­val­a Ho­uv­ o­vu psi­hu da bi oček­ iv­ al­a da će biti spre‐­
man da pro­uč­ av­ a mi­stič­ni Tao. Niče i Di­dro su bili neš­ to što
je mo­gao da pri­hvat­i, so­lid­ni, odlučn­ i, Zap­ ad­njac­ i – pre sve‐­
ga, rac­ i­o­naln­ i i prag­mat­ič­ni.

Okren­ ul­a je gla­vu kada je čula da se vrat­a otva­raj­u. Ugle‐­
da­la je Dej­vi­da Bris­ ling­ a, Ho­uv­ o­vog po­moćn­ i­ka.

– Se­na­tor će vas sada pri­mi­ti – Bri­sling­ ov glas je bio le‐­
den, pom­ al­o prez­ riv.

Ši­sei se osmehn­ u svoj­im glum­ ačk­ im osmeh­ om. Sve je
jed­nos­ tav­ni­je kada niš­ ta ne ose­ćam pom­ i­sli­la je, a onda se
set­i­la svo­jih nov­ ih emo­ci­ja koje su se ogle­dal­e kao u ogle­da‐­
lu.

Nos­ i­la je krat­ku belu svi­len­ u sukn­ ju, crnu bluz­ u bez ru­ka‐­
va od krepd­ eš­ i­na sa vis­ ok­ om, mand­ a­rins­ kom, kragn­ om. Oko

struk­ a je ima­la ši­ro­ki som­ ot­ski po­jas s ogromn­ om zlat­nom
kop­čom čudn­ og obli­ka. Bris­ ling je gle­dao prav­ o kroz nju.

Houv ju je ček­ ao u svo­joj kanc­ el­ar­i­ji. Pro­sto­ri­ja je bila sva
u ti­ko­vi­ni, na zi­do­vi­ma su bile mes­ ing­ an­ e lam­pe, ogrom­na
ko­žna sofa sta­ja­la je uz je­dan zid. U uglu je sta­jao vel­i­ki iz­re‐­
zba­ren­ i eng­ le­ski sto i od­go­var­aj­uć­ i or­man. Dve eng­ le­ske an‐­
tik­ne crne sto­li­ce sta­ja­le su is­pred pi­sać­ eg sto­la kao psi ču‐­
var­i. Sjaj­na slik­ a Ro­ber­ta Mad­ er­vel­a vis­ i­la je iz­nad sofe.

Ši­sei uzv­ rat­i Ho­uv­ u pra­zan osmeh ko­jim ju je on do­ček­ ao
a onda pređ­ e prek­ o sobe.

Pro­ver­i­la je da li su vrat­a u drug­ u kanc­ el­ar­i­ju, gde se po‐­
vuk­ ao Bris­ ling, otvo­ren­ a. Sela je u jed­nu od crn­ ih eng­ le­skih
sto­li­ca. Po­čel­a je da smiš­ lja šta da mu kaže da bi bio za­do‐­
vo­ljan a da ne otk­ ri­je prev­ i­še.

– Ka­sniš – rek­ ao je Houv i ne po­gle­davš­ i na sat – oček­ i­vao
sam te ran­ ij­e.

Ši­sei sle­že ram­ en­ i­ma:
– Kada je neko ang­ až­ o­van na neč­ em­ u, on ne može da
rasp­ o­la­že svo­jim vrem­ en­ om.
– Sač­ uv­ aj glu­mu za nek­ o­ga ko će to zna­ti da ceni. Ko­li­ko
du­bo­ko je Brend­ ing uplet­en? – Dag­ las Houv je to rek­ ao tako
obič­nim gla­som ko­jim bi nar­ed­ io da mu daju vezu sa nek­ im
vi­šim služ­ be­nik­ om.
– Zal­ju­bljen je u mene – reče iskren­ o Ši­sei. – Fas­ cin­ i­ran je
mo­jim po­naš­ an­ jem, mo­jom lič­noš­ ću – oči su joj si­nul­e i sada
su imal­e boju sko­ro pra­i­sto­rij­skog ći­li­ba­ra.
– Da li ti ve­ruj­e? – pi­tao je Houv.
Znao je kako da po­go­di u srce stva­ri. Ši­sei je to znal­a.
Gla­sno reče:
– Po­li­ti­čar te­ško po­klan­ ja po­ver­en­ je, nar­o­či­to onaj ko je
upet­ljan u bor­bu na ži­vot i smrt sa svoj­im najg­ o­rim nep­ ri­ja‐­
tel­jem.
Houv zau­ r­la:
– Da li sum­nja da sam te ja ang­ až­ o­vao?
– Ne, ne sumn­ ja u mene – reče Ši­sei iskren­ o – ali znam da
mu je to pro­šlo kroz mi­sli.

– Ot­kud­ a znaš?
– Rek­ ao mi je.
– Rek­ ao ti je? – Houv nije mo­gao da ver­u­je svo­jim ušim­ a.
– Onda je on idio­ t?
Ši­sei ne reče niš­ ta.
Houv se lupk­ ao olov­kom po usnam­ a, raz­mi­šlja­juć­ i.
– Gde nam­ er­a­va da me nap­ adn­ e?
– Ne znam.
– Pa šta si, onda, rad­ i­la kada to nisi ot­kril­a?
– Stvar­al­a sam op­sedn­ ut­ost – reče Ši­sei – a to se po­sti­že
str­plje­njem i odluč­noš­ ću. Niko ne rea­ g­ uj­e na žurb­ u. Svak­ o će
žurb­ u po­vez­ at­i sa nei­­skren­ oš­ ću.
– To mi baš mnog­ o ne po­maž­ e – reče oštro Houv – ne‐­
mam vrem­ en­ a na bac­ an­ je. – Po­čeo je da gric­ka olov­ku. – Ja
sam te iz­najm­ io da pro­dreš do Brend­ ing­ a, da me snabd­ eš
do­brim inf­or­mac­ i­jam­ a. Baš me bri­ga da li te on voli ili se
samo nap­ al­io na tebe. Ja samo že­lim inf­or­mac­ i­je koje mogu
da ko­ri­stim pro­tiv njeg­ a. Kaž­ eš da je Brend­ ing op­sed­nut to‐­
bom. Daj da ti ja kaž­ em neke stva­ri. Dok si se ti igral­a Mata
Hari, Brend­ ing je bio vred­ an mali mom­ ak. Zag­ rej­ao je tel­e‐­
fons­ ke žice, zo­vuć­ i sve mo­guć­ e po­li­ti­čar­e. Nap­ ra­vio je sjaj­ne
veze na Kap­ i­to­lu. Blok­ i­rao me je sa svih stra­na. On će uspet­i
da ostvar­i svoj­u nam­ er­u, uprk­ os mo­jim nas­ to­ja­nji­ma da ga
osuj­e­tim. Pro­je­kat Ko­šni­ca je veo­ ­ma živ i snaž­ an i sprem­ an
je da po­je­de do­bar deo dr­žavn­ og bu­dže­ta. To će se des­ i­ti
ako do kraj­a mes­ ec­ a ne uspeš da sred­ iš Ko­to­na Brend­ ing­ a.
Tada će njeg­ ov­ i rač­ un­ i biti odo­bren­ i, Ist­ra­ži­vačk­ a kom­pju­ter‐­
ska agenc­ i­ja do­bi­će po­dr­šku fed­ er­al­ne vlad­ e, Ko­ton Bren‐­
ding će ima­ti do­volj­no moći da se kand­ i­duj­e za preds­ edn­ ik­ a
Sje­di­njen­ ih Dr­žav­ a u roku od dve go­di­ne i da pob­ ed­ i.
Houv je bio od­vrat­an kada je bio ovak­ av. Mog­ ao je da do‐­
ved­ e sebe do bel­og usij­an­ ja koje je zah­ tev­ al­o eks­ plo­zi­ju da
bi se smi­ri­lo.
– Znaš li ti šta to zna­či? – ur­lao je Houv na nju.
Znam, i to suv­ i­še do­bro mi­sli­la je Ši­sei ali po­sluš­ no nije
rek­ la niš­ ta.

– Ja znam dok­ le su sti­gli sa pro­jekt­om Ko­šnic­ a – nas­ tav­ io
je Houv. – Već su usav­ r­ši­li pro­klet­i kom­pjut­er. Či­tav­ a vlad­ a
će biti na Brend­ in­go­voj stra­ni zbog tog pro­klet­og kom­pjut­e‐­
ra. A on će sve taj­ne ove ze­mlje da str­pa u njeg­ a. U mem­ o­ri‐­
ji Ko­šni­ce biće sve ono što znaj­u vlad­ i­ni agent­i svih or­ga­ni‐­
za­ci­ja. Si­ro­ti Brend­ ing je po­stao opa­san po be­zbed­nost ove
zem­ lje. On ne vidi ri­zik koji je u tom si­ste­mu a to ne vide ni
mnog­ i dru­gi lju­di. Sve što zna­mo, sve što smo saz­ nal­i o stra‐­
nim si­la­ma sada će biti ubač­ en­ o u mem­ o­ri­ju Ko­šni­ce. Nar­av‐­
no, to može da reši naše pro­ble­me od­bra­ne, da stvo­ri ini­ci­ja‐­
ti­ve koje će biti hi­lja­du puta brže osmi­šlje­ne nego da ih smi‐­
šlja bi­ro­krat­i­ja. Ali, pro­je­kat Ko­šnic­ a ima mnog­ e ned­ o­stat­ke.
Niko ne zna da li se u taj si­stem može pro­dret­i. Nje­go­va teh‐­
nol­o­gi­ja je tako nova, tako rev­ ol­u­ci­o­narn­ a da svak­ o pretp­ o‐­
stav­ lja da će njeg­ o­ve ta­ko­zva­ne prep­ rek­ e biti nep­ ro­boj­ne.
Brend­ ing je to­li­ko si­gur­an u tu teh­nol­o­gi­ju da se već rad­ uj­e
po­bed­ i. Ali, raz­mi­sli malo šta će se des­ i­ti ako u taj komp­ ju‐­
ter­ski sis­ tem pro­dre neka nep­ ri­jat­elj­ska sila.

Bila bi to pro­past nez­ a­mi­sli­vih pro­por­ci­ja. To bi pot­ko­pa­lo
same te­mel­je ove zem­ lje, sve i svak­ o bi bio u opas­ nos­ ti. –
Ho­uv­ ov­ e oči su sev­ al­e. – Pro­klet­stvo! Mor­a­mo da zau­ s­ tav­ i‐­
mo Brend­ in­ga! – Ustao je i ispra­vio svoj­a teš­ ka ra­men­ a ulič‐­
nog bor­ca. – Bože, što mr­zim to ko­pi­le sa to­li­ko pri­vil­eg­ i­ja!
Po­gle­daj samo šta mu je po­ro­di­ca obez­bed­ i­la. On je ovde
upao zato što je Brend­ ing, zato što njeg­ ov sta­ri ima do­bre
veze. A ko sam ja? Aut­sajd­ er, si­ro­maš­ ak, dete sa sela, neko
ko mora da se bori i gre­be za svak­ u vezu – od­jedn­ om je
shvat­io da se suv­ iš­ e ot­kriv­ a, da po­staj­e suv­ iš­ e be­san, da
gubi ra­zum.

Zać­ ut­ao je, okren­ uo se, nas­ uo čaš­ i­cu burb­ o­na. Kada je
opet po­gle­dao u Šis­ ei bio je sas­ vim mi­ran.

Ši­sei ga je neko vrem­ e po­smat­ra­la. Najz­ ad je rek­ la:
– Pos­ to­ji neš­ to što treb­ a da znam. Gde je gran­ ic­ a? Ko­li­ko
da­le­ko smem da idem da bih sred­ i­la Brend­ ing­ a?
Houv se opet tres­ ao od besa.

– Zar ti to još nije jas­ no? – rek­ ao je. – Učin­ ić­ u sve što je
po­trebn­ o da ga uniš­ tim. Ovo nije nik­ ak­ va igra. Mis­ lim da si
me shvat­i­la.

– Nar­avn­ o.
– Onda mi reci šta si to shvat­i­la. Reci mi šta žel­im da
znam – nagnuo se nad nju. – Obav­ es­ ti me za­što bih te još
pla­ćao ako već Bri­sling radi za mene na Džon­son ins­ ti­tut­u i
sprem­ a se da disk­ red­ i­tu­je lju­de koji rade na Ko­šnic­ i?
Ši­sei se nas­ mej­a­la.
– To je ćors­ ok­ ak. Ti lju­di su sas­ vim či­sti. Ako prip­ rem­ iš
skand­ al, Brend­ ing će uzv­ rat­i­ti va­trom.
– Neću ja biti opr­ljen – reče Houv – ja sam sebe sas­ vim
odvoj­io od te ope­rac­ i­je. To je neš­ to o čemu bri­ne Bris­ ling. Ja
imam pri­hvat­ljiv ali­bi.
– Ipak, gub­ iš vrem­ e sa tim.
– Ne pla­ćam te da me kri­ti­kuj­eš – reče Houv bes­ no. – Mo‐­
lim te, po­uč­ i me kako da ne gub­ im vrem­ e.
Ši­sei nije niš­ ta ose­ćal­a. Do­pal­o joj se to što je opet kli­znu‐­
la u svoj­u met­o­do­lo­gi­ju. Nije više bila zbu­njen­ a, ran­ ji­va, ve‐­
zan­ a. Sve je opet bilo ja­sno: nor­maln­ ost Am­bi­sa ju je oba­vi‐­
ja­la, kao ruke ro­di­tel­ja pun­ og ljub­ av­ i.
– Pa, slaž­ em­ o se u jed­noj stva­ri – rek­ la je – Bri­sling je
upot­reb­ ljiv. Da li znaš za več­ er­u kraj­em mes­ ec­ a? – Ši­sei je
go­vo­ri­la o več­ er­i za za­pad­non­ em­ ačk­ og kanc­ el­a­ra koju je
Brend­ ing po­men­ uo. – Po­tru­di­ću se da me Brend­ ing po­ved­ e
sa sob­ om. – Po­gle­dal­a je Ho­uv­ a. – Mor­aš da urad­ iš neš­ to.
Ubed­ i Bri­sling­ a da radi pro­tiv mene. To neće biti te­ško: ja ću
mu dati ini­ci­ja­ti­vu. Uči­ni što­god hoć­ eš ali po­tru­di se da pro‐­
val­i u moju kuću one noći kad bude več­ er­a. Žel­im da upad‐­
ne u moju kuću nep­ o­sred­no pos­ le mog od­las­ ka.
Houv ju je dugo pos­ mat­rao.
– Naći ćeš nač­ i­na da mi pom­ og­neš, zar ne? – rek­ ao je naj‐­
zad. – Ti shvat­aš da ja mor­am da uniš­ tim Ko­to­na Brend­ in­ga,
Ši­sei, ili će pro­je­kat Ko­šnic­ a po­sta­ti stvarn­ ost. – Od­mahn­ uo
je gla­vom. – Hri­ste, kako je to sve brzo. Več­ er­a će biti samo
nek­ o­li­ko dana pre nego što Brend­ ing treb­ a da pod­nes­ e rač­ u‐­

ne Se­nat­u. To je moja po­sled­nja šans­ a da ga uniš­ tim – glas
mu je bio pun mrž­ nje.

Houv to nije po­kaz­ i­vao ali bio je veo­ ­ma za­do­vol­jan. Kao i
obič­no, ot­krio je da njeg­ o­va nap­ a­dač­ka, si­le­džij­ska takt­i­ka
uspev­ a. Ljud­ i mnog­ o bo­lje obav­ lja­ju svo­je po­slo­ve ako im se
grub­ o kaže gde im je mes­ to.

Do­du­še, lju­di vole da im se odaj­e pri­zna­nje ali, ako ih su‐­
vi­še maz­ i­te, po­staj­u len­ ji i po­či­nju da se žale. Houv je znao
da po­dređ­ e­ne treb­ a dr­ža­ti u po­sluš­ nos­ ti, na vr­hov­ im­ a pr­sti‐­
ju, da budu spremn­ i da pol­e­te kad ga­zda kaže.

Houv je odlu­čio da je Ši­sei za­služ­ i­la nag­ ra­du. Po­kaz­ ao je
na stol­i­cu i ona ugled­ a divn­ o odel­o Lui­­sa Fer­oa.

– Tvo­je je – reče Houv. – Ja umem da nag­ ra­dim one koji
rade za mene.

Ši­sei do­ta­če odel­o. Za tren­ ut­ak je uži­val­a u do­di­ru div­ne
vun­ en­ e tkan­ in­ e. A onda joj se to­li­ko smuč­ i da je sko­ro htel­a
da po­vrat­i. Kako je to bilo ti­pič­no za tog muš­ karc­ a: kup­ io joj
je neš­ to skup­ o, čemu se on di­vio, a nije ni po­mi­slio da li će
ona to žel­et­i da nosi. Nije mu palo na pa­met da će se ona
užas­ nut­i pri po­gle­du na ras­ ko­šnu sto­lu od li­si­ce koja je išla
uz to odel­o. Nije mu palo na pa­met da se seti da je ona
ogor­čen­ i pro­tiv­nik ubij­a­nja ži­vot­i­nja da bi se od nji­hov­ og kr‐­
zna pra­vi­la ode­ća za raz­maž­ e­ne ljud­ e.

Pro­mr­mlja neko izvi­njen­ je i ode u kup­ a­ti­lo. Po­gle­da se u
ogle­da­lu. Po­trud­ i­la se da sebe vidi onak­ o kako ju je vid­ eo
Dag­ las Houv. Po­mi­sli­la je da bi on mo­gao da po­stan­ e opa­san
ako počn­ e da sam­ o­stal­no raz­mi­šlja.

Pro­klel­a je dan kada je sti­gla u Vaš­ ingt­on i dan kada je
po­čel­a da zad­ o­bi­ja po­ver­en­ je Dag­ la­sa Ho­uv­ a. Neo­ ph­ od­nost i
oba­vez­ a, giri, to je bilo uvek prvo u njen­ om umu. Ali, preč­ e‐­
sto je Da­glas Houv imao nač­ i­na da oba­vlja­nje du­žnos­ ti nek­ o‐­
me nač­ i­ni bol­nim.

Kuv­ ar Brend­ ing nije bio ta­kav.
Po­tru­di­la se da ot­krij­e zaš­ to opet mi­sli na Brend­ in­ga. Gle‐­
da­la je svoj odraz u ogle­da­lu. Šta nije u redu? pi­tal­a je samu
sebe.

Odg­ ur­nul­a je u stran­ u ovo pi­ta­nje i konc­ ent­ri­sal­a se na
ono šta treb­ a da oba­vi. Sada je bila usmer­en­ a: sto­pa­la su joj
sta­ja­la čvrs­ to na staz­ i. Više nije bilo po­vratk­ a.

***

Kus­ und­ a Ikuz­ a je imao po­mal­o obesh­ rab­ ruj­u­ću sklo­nost ka
kin­ es­ koj hran­ i: po­seb­no mu se do­pa­dao jed­ an res­ to­ran u
Šin­duk­ u.

Sve ove či­njen­ ic­ e Pak Rat je čuv­ ao u svom komp­ ju­ter­u.
Kada je ušao u Toh–Lij­ev res­ to­ran na vrhu zgra­de No­mur­a
Sek­ jur­i­ti od ped­ e­set sprat­o­va, niko ne bi rek­ ao da je sa tim
čov­ ek­ om Nang­ i raz­go­var­ao u Aki­hab­ a­ri. Pak Rat je iz­gle­dao
kao obel­ež­je do­bro sto­jeć­ ih služ­ be­nik­ a Jap­ a­na. Njeg­ o­vo tam‐­
no ode­lo je bilo besp­ rek­ or­no skro­jen­ o, ko­šul­ja mu je bila za‐­
slep­ lju­ju­će be­li­ne, ci­pel­e tako iz­glan­can­ e da je mo­gao da se
ogle­da u njim­ a.

Do­go­di­lo se tako da je šef sale bio pri­ja­tel­j nek­ og njeg­ o‐­
vog pri­ja­tel­ja, pa je Pak Rat do­bio sto bli­zu sto­la koji je rez­ er‐­
vi­sao Kus­ und­ a Ikuz­ a.

Ikuz­ a još nije bio sti­gao u res­ to­ran ali za njeg­ o­vim sto­lom
je sed­ eo oman­ ji snaž­ an muš­ kar­ac koji se tu oči­gled­no sa‐­
svim do­bro oseć­ ao. Nar­uč­ io je mar­ti­ni i po­čeo je da čita
»Asah­ i šim­bun«.

Pak Rat ga nije po­zna­vao. Ali, to nije ni bilo važ­ no. Pak
Rat je bio na sed­mom nebu. On je ži­veo za opas­ nost: niš­ ta
man­ je nije vol­eo od­go­vorn­ ost.

Kada mu je Tanz­ an Nang­ i dao nal­og da nek­ ak­ o komp­ ro‐­
mi­tuj­e Kus­ und­ u Ikuz­ u, Pak Rat je bio oduš­ ev­ ljen. Uži­vao je u
tak­ vim za­dac­ i­ma jer su u sebi sad­ r­žav­ ah te­ško brem­ e opa‐
snos­ ti. Pak Rat je bio kao mit­ski Atlas: što je više tež­ i­ne dr‐­
žao na pleć­ i­ma, bo­lje se oseć­ ao.

Kad su se on i Nang­ i raz­i­šli i Aki­hab­ a­ri, pro­veo je sled­ eć­ ih
čet­r­de­set pet mi­nut­a pro­ver­a­vaj­uć­ i da li je či­ta­va oblast či‐­
sta. Kada se najz­ ad uver­io da je sve u redu, kren­ uo je da
nađe Hana Kav­ ad­ oa.

Han Kav­ ad­ o je bio je­dan od najb­ o­ljih čla­nov­ a Pak Rat­o­vog
tima; vol­eo je da tako raz­mi­šlja o nji­ma. Ali, Pak Rat je vol­eo
mlad­ i­ća. On je oda­brao Kav­ ad­ a da pra­ti Jus­ ti­nu, što je tak­ o‐­
đe za­htev­ ao Tanz­ an Nang­ i.

Pak Rat se sreo sa Kav­ ad­ om u baru kod Mame.
– Tra­žim ključ za raz­ um­ ev­ an­ je ovog momk­ a – rek­ ao je Pak
Rat, kliz­ nuvš­ i na sto­li­cu po­red Hana Kav­ ad­ a. Mis­ lio je, nar­av‐­
no, na Kus­ und­ u Ikuz­ u. – Na ža­lost, ne treb­ a mi ključ nego ši‐­
fra. Kap­ i­je Ikuz­ e Kus­ und­ e mor­a­ju da se otvo­re nep­ ri­metn­ o,
bez nas­ i­lja. Tek tako bi­smo mog­ li da ot­krij­em­ o njeg­ o­vu slab­ u
tačk­ u.
– Lov je opas­ na di­sci­pli­na – pri­met­i Han Kav­ ad­ o – pri­ča se
da Ikuz­ a–san ne ver­u­je ni ro­đen­ oj majc­ i. Zam­ i­sli­te samo to!
– Jan Kav­ ad­ o od­mahn­ u glav­ om.
Pak Rat je pro­či­tao kal­i­graf­i­ju koja je vi­si­la iza bara.
»Oblac­ i, bez te­ži­ne, nes­ taj­u kao čov­ ek, ostaj­u mis­ li.«
Han Kav­ ad­ o obri­sa lice.
– Šta znat­e o psi­hi Kus­ und­ e Ikuz­ e?
– Moja kom­pju­ter­ska bank­ a po­da­tak­ a sad­ r­ži či­njen­ i­ce,
nema ni­kak­ ve veze sa psi­hom – reče Pak Rat – ali, sve uka‐­
zu­je na to da je on pro­klet­o pun vrl­i­na, da ga je nem­ og­ u­će
bilo kako komp­ ro­mi­to­vat­i. No, meni nije po­treb­ an kom­pju­ter
da saz­ nam ono što već znam o Kus­ und­ i Ikuz­ i. On je mlad čo‐­
vek, aro­gant­an, pun moći. I zato je ran­ jiv.
Sada, ned­ e­lju dana po­sle tog raz­go­vor­a, Pak Rat se na‐
šao u kin­ es­ kom res­ to­ran­ u.
U tom tren­ utk­ u, Kus­ und­ a pro­đe kroz vrat­a. Čo­vek koji je
pio mar­ti­ni savi nov­ i­ne, od­lo­ži ih u nes­ es­ er od kro­ko­dil­ske
kože. Usta­de.
To­plo se po­zdra­vi­še. Pak Rat je ind­ i­rekt­no upoz­ nao Kena
Oro­ši­ja, pred­sed­ni­ka Nak­ an­ o ind­ u­stri­ja.
– Oro­ši–san – reče Ikuz­ a, sed­ a­juć­ i – kako su vam žena i
deca^
– Svi su do­bro, Ikuz­ a–san – reče Oro­ši – šal­ju vam svo­je
po­zdra­ve i blag­ o­slo­ve.

Oro­ši se po­klo­nio mnog­ o dub­ lje, pri­met­io je Pak Rat. Iako
je Nami bio veo­ ­ma moć­ an, ipak je bilo čudn­ o da Oro­ši, koji
je bio si­gur­no dvad­ e­set go­di­na sta­ri­ji od Ikuz­ e, ovom ukaz­ u‐­
je to­li­ko po­što­van­ je. Obi­čaj – da se ne pom­ i­nje etik­ ec­ i­ja – na‐­
lag­ ao je da se Ikuz­ a, kao mlađ­ i čov­ ek, du­blje po­klo­ni Oro­ši­ju,
da mu po­kaž­ e svo­je po­što­van­ je. Ali, umes­ to toga, do­go­di­lo
se u stvar­i ne­što su­prot­no.

Dva čov­ ek­ a su po­čel­a da go­vor­e o gol­fu – to je bila man­ i‐­
ja jap­ ans­ kih po­slov­nih lju­di. Ken Oro­ši je mor­ao da da čet­i­ri
mi­li­o­na do­lar­a da bi se pri­ključ­ io Ko­ga­nei kant­ri klub­ u, naj‐­
bo­ljem u zem­ lji, gde je član­ ar­i­na sta­jal­a tri hil­ja­de do­lar­a
mes­ ečn­ o. Tek na Ikuz­ i­no ins­ i­sti­ra­nje, Oro­ši je pres­ ko­čio sto
imen­ a na lis­ ti če­kan­ ja i pos­ tao je član Klub­ a.

Razg­ o­vor se vuk­ ao o obič­nim stvar­i­ma, niš­ ta neo­ ­bič­no
nije isko­či­lo. Pak Rat je osmo­trio pro­sto­ri­ju u ko­joj su mah­ om
bili bi­zni­smen­ i ozbilj­nih lica. Bilo je i tur­i­sta: Ame­ri­kan­ ac­ a
krupn­ ih vrat­o­va i Nem­ ac­ a crv­ en­ ih obraz­ a.

Po­gled Pak Rata za­dr­ža se na licu mla­de žene, u stvar­i,
neš­ to star­i­je ti­nejd­ žer­ke. Mada je bila odev­ en­ a veo­ ­ma pro­fi‐­
njen­ o i veo­ ­ma skup­ o, njen­ o glat­ko lice jas­ no je po­kaz­ i­val­o
da još nije nap­ u­ni­la dvad­ e­set go­di­na.

I ona je, kao i Pak Rat, sed­ e­la bli­zu Ikuz­ i­nog sto­la. Ken
Oro­ši joj je bio okren­ ut le­đi­ma. Pak Rat u jed­nom tren­ utk­ u
pri­met­i sa zap­ rep­ a­šćen­ jem da se njen po­gled suk­ o­bio sa
Ikuz­ i­nim. Neš­ to kao mel­o­di­ja za­ple­sa de­vojč­ i­nim li­cem i od‐­
jed­nom je iz­gle­dal­o kao da ima više go­di­na nego što je, u
stva­ri, ima­la. Ikuz­ i­no lice nije po­kaz­ i­val­o niš­ ta drug­ o sem uč‐­
ti­ve pa­žnje prem­ a Kenu Oro­ši­ju ali blje­sak njeg­ o­vih oči­ju u
dev­ ojč­ i­nom prav­cu bio je Pak Ratu do­vo­ljan da počn­ e da po‐­
mnij­e po­smat­ra de­voj­ku.

Imal­a je crnu ko­žnu sukn­ ju, crnu bluz­ u i belo–crni bo­ler­o.
Struk je steg­ la ši­ro­kim zlat­nim kai­­šem. Na nog­ a­ma je ima­la
zlat­ne sand­ al­e.

Nje­na gus­ ta sjaj­na kosa bila je nam­ az­ a­na že­leo­ m, usne
su joj bile male, u obli­ku luka, bli­sta­le su nam­ az­ a­ne cr­ven­ im
kar­mi­nom. Imal­a je lice koje bi bilo obič­no da nije bilo ve‐­

štačk­ ih do­da­ta­ka – po­mi­slio je Pak Rat. U svak­ om sluč­ aj­u,
njen­ e su oči bile pune ži­vot­a i int­el­i­genc­ i­je. Pak Rat je to pri‐­
met­io jer je bilo važ­ ni­je od toga kako je bila odev­ en­ a, ili
kako je bila gra­đe­na.

Kada su im do­nel­i hran­ u koja se pu­ši­la, Ikuz­ a pro­men­ i
temu razg­ o­vo­ra. Nije više pri­čao o golf­u.

– Mis­ lim da bih mo­gao da reš­ im vaše fis­ kal­ne pro­ble­me.
– To bi bilo do­bro, samo da o tome ne saz­ na ši­ro­ka jav‐­
nost – reče Ken Oro­ši. – Mi već dugo uspeš­ no krij­e­mo naše
te­ško­će.
– Imam­ o raz­ lo­ga da čuv­ am­ o taj­nu s obe stran­ e – reče Iku‐­
za, vad­ e­ći ri­blju kost iz usta – a ovaj plan do­neć­ e vam veo­ ‐­
ma raz­rađ­ e­nu novu teh­nol­o­gi­ju za iz­ra­du komp­ ju­ter­skih či‐­
po­va.
– Šta je to? – Ken Oro­ši upi­ta, smej­u­ći se. – Da nije Sfinks
T–PRAM?
– Da – reče Kus­ und­ a Ikuz­ a. – Upra­vo to.
Ken Oro­ši spu­sti šta­pi­će.
– Zar nam­ er­av­ at­i da mi kaž­ et­e da je Nami usp­ eo da pre‐­
ot­me kont­ro­lu nad tehn­ ol­o­gi­jom Sfinks­ a?
– Nije baš tako – reče Ikuz­ a – nije još za­do­bio kont­ro­lu. –
Uzeo je još jed­ an ko­mad ribe, pren­ eo ga na ta­njir. – Tanz­ an
Nang­ i je sada pod pri­ti­skom. On mora da spo­ji Sato in­ter­ne‐­
šen­ el sa nek­ om firm­ om. U toku raz­go­vo­ra sa njim, po­men­ u‐­
to je i vaše ime kao bu­du­ćeg mog­ uć­ eg part­ner­a. Ja sam uti‐­
cao na to da Nami to prih­ vat­i.
– Ali, Nang­ i–san ne preds­ ta­vlja sam Sfinks. T–PRAM teh‐­
nol­o­gi­ja nije njeg­ o­vo vlas­ niš­ tvo. Ona pri­pa­da Tom­kin in­du‐­
stri­ja­ma a nji­hov vlas­ nik je Nik­ o­la Laj­nir. Šta će biti sa njim?
Sumn­ jam da će se on slo­ži­ti oko bilo kak­ vog spaj­an­ ja.
– Lajn­ ir nije znač­ aj­an u ovo­me – reče Ikuz­ a, sta­vljaj­u­ći ko‐­
mad ribe u usta – vi treb­ a da oba­vit­e po­sao sa Tanz­ a­nom
Nang­ i­jem.
Raz­go­vor se sada po­veo o sas­ tanc­ i­ma s advo­kat­i­ma, o
tome šta treb­ a imat­i na umu kada se budu vo­di­li preg­ o­vo­ri o

spa­jan­ ju. Pak Rat po­nov­ o obrat­i pa­žnju na de­voj­ku koja je
gu­tal­a čaj, kao što bi la­vi­ca kid­ al­a ko­mad di­vljač­ i.

To mu je bilo čud­no, sve dok nije shvat­io da je ona svoj­u
punu paž­ nju po­klo­nil­a onom­ e što se zbi­val­o iz­međ­ u dva mu‐­
škarc­ a. Čak i kada je raz­go­vor za­šao u ner­az­ u­mlji­ve vode o
nov­ oj tehn­ ol­o­gi­ji, njen int­er­es nije po­pu­štao. Lice joj je po­ka‐­
zi­val­o tak­ vu zai­n­te­res­ ov­ an­ ost kak­ va se vidi samo po­nek­ ad
na li­ci­ma gled­ al­ac­ a u poz­ o­ri­štu.

Ruč­ ak je zav­ r­šen. Čaj je po­pi­jen, reč­ en­ o je sve što je tre‐­
ba­lo da se kaže o po­slu. Muš­ karc­ i su ustal­i, po­klon­ i­li se je‐­
dan drug­ om. Ken Oro­ši po­žu­ri da iza­đe iz res­ to­ra­na, nos­ eć­ i
svoj šik nes­ es­ er uz bok.

Kus­ und­ a Ikuz­ a se zav­ al­i nat­rag u sto­li­cu i nas­ ta­vi da za‐­
mi­šlje­no srk­ uć­ e čaj. Pak Rat je pla­tio svoj ra­čun i, u tom tre‐­
nu, pri­met­i da se dev­ oj­ka diže i kreć­ e prem­ a vrat­i­ma. Ikuz­ a
oštro po­gle­da, tamn­ e oči mu si­nuš­ e. Njeg­ ov po­gled se opet
suk­ o­bi s de­voj­či­nim.

Da li se Pak Ratu to samo učin­ il­o ili je de­voj­ka malo za‐­
stal­a kraj njeg­ o­vog sto­la pre nego što je kren­ ul­a prem­ a vra‐­
ti­ma?

Pet min­ ut­a kas­ nij­e, Ikuz­ a je pla­tio ra­čun i iza­šao. Pak Rat
je kren­ uo za njim.

Na tren­ ut­ak je iz­gub­ io Ikuz­ u u holu a onda ga je opet
ugled­ ao nap­ o­lju. Bio je sa dev­ ojk­ om koja je mal­o­pre sed­ el­a
u res­ to­ran­ u bli­zu njeg­ o­vog sto­la. Osmeh­ iv­ al­a mu se.

Pak Rat iz­vad­ i mali mi­kro­fon i pri­ti­snu dugm­ e na kas­ et­o‐­
fon­ u. Ikuz­ a se osmehn­ u kao la­si­ca, po­kaz­ a zube, što je ti­pič‐­
no za zver­i.

– Vo­leo bih da pres­ tan­ eš da to rad­ iš – rek­ ao je.
– To nije pam­ et­no – reče de­vojk­ a, imi­ti­ra­juć­ i njeg­ ov glas.
Okren­ ul­a je gla­vu. – Ja ni­sam pa­met­na. Zato si ti pa­met­an.
Jing i jang, Kus­ und­ a. Mi smo uravn­ ot­ež­ e­ni.
Pak Rat je bio za­prep­ a­šćen što je de­vojk­ a tako mir­no ko­ri‐­
sti­la Ikuz­ i­no lič­no ime. – Ko­li­ko ja vid­ im, nema nič­ eg uravn­ o‐­
te­žen­ og u toj vezi – reče Kus­ und­ a Ikuz­ a. – Ona je zas­ nov­ an­ a
na uzaj­amn­ oj po­treb­ i a po­treb­ a nije nik­ ad­ a uravn­ ot­ež­ en­ a.

– To je kao da se jaše na leđ­ i­ma zmaj­a.
– Igraš se opa­snim stvar­i­ma, Ki­lan. Po­nek­ ad mi­slim da ti,
kada rad­ iš ovak­ ve stva­ri i ne žel­iš niš­ ta drug­ o nego da ti se
otac okren­ e i ugled­ a te.
Srce Pak Rata udar­a­lo je kao ludo. Jed­ va da je mo­gao da
po­ver­u­je u ono što je čuo. Ken Orošr­i je imao tro­je dece –
dva sina od dvad­ es­ et go­di­na i kćerk­ u star­u osamn­ ae­ st go­di‐­
na. Prem­ a komp­ jut­er­i­ma Pak Rata, de­vojč­ i­no ime je bilo Ki‐­
lan. I sada je ona bila tu, od krvi i mesa, uvuč­ en­ a u neku bi‐­
zarn­ u tajn­ u igru sa Kus­ und­ om Ikuz­ om. Šta se to zbi­val­o?
U tom tren­ utk­ u Ikuz­ a ode i, bez ijed­ne reči više, i Ki­lan
nes­ tad­ e u go­mi­li.

***

Crna ogromn­ a sten­ a par­a­la je nebo svoj­om moćn­ om sil­i­nom.
Pre ko­li­ko li je eona zem­ lja iz­blju­val­a tu sten­ u uz obi­lje vat­re
i gasa? Iz tog po­bes­ nel­og pak­ la, Ho­dak­ a je iz­bio ši­ban ve‐­
trom, okiv­ an sneg­ om i le­dom.

Mas­ iv Ho­dak­ a bio je mo­žda najo­ ­pa­sni­ja oblast u cel­om Ja‐­
pan­ u. Od Ni­ši­ja na zap­ ad­ u do Okua na sev­ er­o­i­sto­ku, Ho­da­ka
je bio sas­ tav­ ljen od, kao bri­jač oštrih, ste­na, amb­ i­sa, tamn­ ih
gran­ it­nih ko­si­na po­kri­ven­ ih le­dom. To­kom sur­o­vih zim­skih
mes­ ec­ i ste­ne su puc­ al­e i stvar­a­le nap­ r­sli­ne kao rane na sna‐­
žnoj ruci rat­nik­ a–vet­er­a­na.

Iz­braz­ da­ni zid po­znat kao Tak­ i­da­ni, Do­li­na vod­ o­pa­da, to‐­
kom go­di­na je do­bio drug­ o ime koje niko od pla­ni­nar­a nije
hteo da po­men­ e ne že­le­ći da se seća dru­ga­ra koji su nes­ tal­i
u uza­ludn­ om nap­ o­ru da sav­ lad­ a­ju ovaj uspon. Drug­ o ime Ta‐­
ki­da­ni­ja bilo je: Đa­vo­lje gro­blje.

Isp­ od Tak­ id­ an­ ij­a, uz­di­zao se kao ogromn­ i džin, ned­ o­dir­ljiv
i neu­ s­ traš­ iv, Crni Žand­ ar, vel­i­čans­ tve­na ste­na prep­ le­te­na
pla­vim led­ om. Bio je to pret­e­ći, najo­ ­pas­ nij­i deo Jap­ ans­ kih
Alpa. Iz­gle­dal­o je kao da se ta ste­na diže iz sam­ og srca Ze‐­
mlje.

Kanz­ a­cu–san je na ovo mes­ to do­veo Nik­ o­lu kao ti­nejd­ že­ra
da bi zav­ r­šio njeg­ o­vu obuk­ u, da bi Nik­ o­la najz­ ad shvat­io da
je bo­lji od Sa­i­goa.

Mož­ da je zato umro na Đa­vo­ljem Gro­blju, dok mu se Crni
Žand­ ar smej­ao svo­jom nad­moćn­ oš­ ću.

Nije do­bro nau­ č­ io svoj­e lekc­ i­je: aro­ganc­ i­ja ga je nav­ el­a
na po­mi­sao da je njeg­ o­vo vla­da­nje ninđ­ u­cuo­ m mnog­ o veće
nego što je, u stva­ri, bilo. Srce mu nije bilo či­sto. Umes­ to da
se konc­ ent­ri­še da do­stig­ne sta­nje uma/neu­ m­ a, što je bio
Am­bis, staz­ a prem­ a shva­ta­nju, on je bio usmer­en samo na
to da se po­kaž­ e da je bo­lji od Sa­i­goa.

Sada je vi­deo da su on i Sa­i­go bili jed­nak­ i. Nji­hov­ o ri­val‐­
stvo je po­stal­o za njih same mon­ om­ an­ ij­a – kao što je Knji­ga
Pet Pr­sten­ ov­ a bila za Mi­jam­ ot­o Mus­ aš­ i­ja – meš­ al­i su svoj­e
pro­uč­ av­ an­ je bo­ri­lač­kih veš­ ti­na sa lič­nim mot­i­vi­ma. Srca su
im bila na­čet­a a onda zat­ro­van­ a ist­im greh­ om: mrž­ njom.

To ot­kri­će ga je po­tres­ lo do srži: po­stao je nes­ i­gu­ran zbog
toga i nije ni znao da li želi da do­ved­ e do kraj­a ovaj opa­san
put. U stva­ri, poj­ma nije imao ko­li­ko dugo je taj­na po­ruk­ a
bila is­pi­san­ a na Ki­o­ki­jev­ om svit­ku niti šta je ona sa­dr­žav­ al­a.
Čak iako je Gen­ši, tanđ­ i­an­ ov brat, ži­veo neg­ de na Crn­ om
Žand­ a­ru, mog­ ao je da bude mrt­av.

Ni­ko­la je znao da to nik­ ad­ a neće saz­ na­ti, uko­li­ko ne na‐­
sta­vi da ide do kraj­a. Za njeg­ a neće biti spa­sa, iz­gub­ i­će sve
– Jus­ ti­nu, po­ro­di­cu, Tomk­ in ind­ u­stri­je – jer, on je mog­ ao da
ot­kri­je le­den­ i breg koji kli­zi is­pod vode, mo­gao je da nas­ lut­i
kako se on pol­ak­ o ras­pad­ a.

»Uz shvat­a­nje će doći i si­gur­nost očaj­a.«
Širo ninđ­ a.
Sta­za od Niši Vrha do Đa­vo­ljeg gro­blja bila je tako opa­sna
i smr­to­nos­ na da se tek nek­ o­li­ko alp­ i­nis­ ta odvaž­ i­lo po­sle ne‐­
sreć­ a 1981. i 1982. da kren­ u po­nov­ o tuda. Upr­kos tome što
je u tim nes­ reć­ am­ a de­set­ak lju­di iz­gub­ i­lo ži­vot­e, Đav­ ol­je
gro­blje je i da­lje pri­vlač­ i­lo pla­nin­ ar­e.
Sada, kada je raz­mi­šljao o svem­ u što se do­go­di­lo u pro‐­
šlo­sti, bilo mu je ja­sno da je Kanz­ a­cu odab­ rao Ho­da­ku kao

mes­ to na kome će Ni­ko­la di­plo­mi­rat­i i na kome će odvoj­i­ti
mla­di­ća – sves­ no i nes­ ves­ no – od svog ri­vals­ tva sa Sa­i­go­om.
Nik­ o­la nije mog­ ao da za­mi­sli koji bi bili drug­ i raz­ lo­zi zbog ko‐­
jih je Kanz­ a­cu odab­ rao ovo mes­ to.

Crni Žand­ ar je bio mes­ to smr­ti: to nije bilo mes­ to za ti­nej‐­
dže­ra.

Bio je mes­ ec dec­ emb­ ar. Čak su i u To­ki­ju bile ogromn­ e
go­mi­le sneg­ a, iako su ekip­ e nep­ res­ ta­no raš­či­šćav­ al­e ko­lo­vo‐­
ze. Sneg je bio crn od raz­nih isp­ a­ren­ ja.

Bila je to najh­ lad­ni­ja zima kada je Kanz­ a­cu po­veo Nik­ o­lu
na sev­ er­o­i­stok, na Ho­dak­ u. Sneg je bio dub­ ok do bo­ko­va:
pla­nin­ a je bila pret­vo­ren­ a u le­de­nu pu­sti­nju. Teš­ ko su di­sal­i,
dah im se kris­ ta­li­sao isp­ red lica. Nebo je bilo boln­ o bli­stav­ o.

Nik­ o­la je bio bos jer je Kanz­ a­cu rek­ ao: »Led i strah od
smrt­i su jed­no i isto. Kad nau­ č­ iš da ne oseć­ aš jed­no, neć­ eš
se plaš­ i­ti dru­gog.«

Ni­ko­la se živo seć­ ao kako je bilo svet­lo kada su si­la­zi­li niz
Ho­dak­ u. Još do dan­ aš­ njeg dana nije mog­ ao da se seti ot­kud­ a
je do­šla oluj­a. Lan­ ac je imao moć­ne kan­ jon­ e, ogromn­ e vr­ho‐­
ve. Kan­ jon­ i su de­lo­val­i kao tu­nel­i i usmer­a­val­i su elem­ ent­e
po­jač­ av­ aj­u­ći nji­hov­ u snag­ u, nji­hov bes. Ovde gore, kada je
si­jal­o sunc­ e, zra­ci su mog­ li da spa­le kožu na licu i ruk­ am­ a.
Ot­kri­ven­ a koža je mog­ la da nas­ trad­ a i usred led­ e­ne oluj­e.

Nik­ o­la je baš ugle­dao Crn­ og Žand­ ar­a kada se oluj­a obru‐­
ši­la svom si­li­nom. Pro­šao je mo­žda po­lo­vi­nu pro­gram­ a koji ja
Kanz­ a­cu za­mi­slio da ga is­pi­ta. Ni­ko­la je nep­ res­ ta­no mi­slio o
tome kao o ner­eš­ i­voj zag­ o­netk­ i, kako to da se oluj­a po­ja­vil­a
baš u tom tren­ u, kao da je bila deo is­pi­ta.

Isti­na je bila da se Ni­ko­la bo­rio sa har­a­gej­om – šes­ tim ču‐­
lom koje ga je Kanz­ ac­ u nau­ č­ io da nađe u sebi. Ha­ra­gei je bio
pret­hod­nic­ a Ge­cum­ ei no mi­ći­ja i taj ose­ćaj je mog­ ao da
bude za­stra­šuj­uć­ i za one koji nisu nav­ ik­ li na njeg­ a. Bilo je
mnog­ o teže kont­ro­li­sat­i ga nego ga pro­nać­ i. Ni­ko­la nije do‐
bro poz­ nav­ ao sam­ og sebe. Zato je imao pro­ble­ma u man­ i‐­
pul­i­san­ ju har­ag­ ej­om: har­ag­ ei je kont­ro­li­sao njeg­ a.

Sneg i led koji kao da su pa­dal­i s neba slo­mi­li su ga svo‐­
jom te­ži­nom. Oluj­a je vi­tla­la iz­nad njeg­ a, tama i hladn­ oć­ a su
ga oba­vi­le i to od­jed­nom. Naj­pre ga je za­hvat­i­la pa­ni­ka. Po‐­
kuš­ ao je da diše i, kada je ot­krio da ne može, um mu je bio
zah­ vać­ en hao­ ­som.

Kao blje­sak mun­ je, pan­ ik­ a je brzo nes­ tal­a. Ti­ši­na mu je
od­zva­njal­a u ušim­ a. Mo­gao je da čuje ot­kuc­ aj­e svog srca,
mog­ ao je da oset­i kako mu krv kola ven­ am­ a, a sve je bilo
po­ja­čan­ o di­menz­ i­ja­ma njeg­ o­vog gro­ba. Čud­no, ali to ga je
oži­vel­o. »Živ sam« – mis­ lio je.

Neš­ to, neki star­i ins­ tinkt, tako je bar ver­o­vao – nar­ed­ io
mu je da se usred­sred­ i. S tim je do­šao har­a­gei. Po­segn­ uo je
umom i ot­krio svet van svog gro­ba. Odm­ ah je po­stao sve‐­
stan pri­sus­ tva Kanz­ a­cua i odm­ ah je oset­io olak­šan­ je.

Oluj­a ga udar­i u lice kada se po­jav­ io kao pile iz ja­jet­a,
kao nov­ or­o­đenč­ e iz utro­be. Daht­ao je, pio vaz­ duh dug­ im
udi­saj­i­ma dok ga je Kanz­ a­cu – po­što ga je iz­vuk­ ao iz go­mi­le
leda i sneg­ a – za­gr­lio snaž­ nim ruk­ am­ a i po­vuk­ ao u sklon­ iš­ te
is­pod nak­ ri­vljen­ e crne sten­ e…

Ni­ko­la je, sada po­nov­ o na Ho­dak­ i, bu­ljio u Cr­nog Žand­ a‐­
ra. Bilo je to sad­ a­šnje vrem­ e, pro­šlost je bila samo seć­ an­ je
koje se kao para vuk­ lo iz­nad njeg­ o­ve gla­ve, kao rask­ i­da­na
rat­na za­sta­va koju su raz­nel­i oštri pla­nins­ ki vrh­ ov­ i. Jed­ an
njeg­ ov deo nije mo­gao da ver­uj­e da se stvar­no nal­az­ i tu gde
se nal­a­zi. Bio je ubeđ­ en da nik­ ad­ a neće po­nov­ o da stan­ e no‐­
gom na Hod­ a­ku.

Ali, sada je bio Širo ninđ­ a i sve je bilo dru­ga­či­je.
Nebo je bilo sko­ro belo i zbog toga mu se či­nil­o da je od‐­
seč­ en od osta­log svet­a ili da se nal­az­ i u nek­ om sas­ vim dru‐­
gom svet­u. Uda­lje­no url­a­nje go­vor­i­lo mu je da je vet­ar oja‐­
čao: ja­vil­e su se prve kapi kiše. Bile su de­bel­e i teš­ ke, jed­ va
su mu očeš­ al­e ob­raz­ e kao nez­ a­do­vo­lje­na ljub­ avn­ i­ca.
Ni­ko­la se uko­či. Kao što se do­go­di­lo pre mnog­ o go­di­na i
sada se zbi­val­o isto: pri­bli­ža­val­a se oluj­a. Bila mu je za leđ­ i‐­
ma. Brzo se kret­a­la na sev­ er. Čula se grm­ lja­vin­ a. Nebo se
otvo­ri­lo blje­šta­vom svet­lo­šću mun­ je.

Za tren­ ut­ak je do­šla kiša, bila je po­meš­ an­ a sa grad­ om
koji je po­čeo da udar­a po njem­ u. Naš­ ao je za­klon is­pod crne
sten­ e. Po­mi­slio je da bi to mog­ lo da bude ono isto mes­ to na
kome ga je Kanz­ ac­ u dr­žao bez­ bed­nog i uto­plje­nog pre mno‐­
go go­di­na.

Ni­ko­la je zad­ rht­ao. Bio je bes­krajn­ o umor­an. Telo ga je
svud­ a bo­lel­o, tako da više nije mo­gao da odred­ i jed­no odre‐­
đen­ o bol­no mes­ to. Gla­va mu je od­zvan­ jal­a i ose­ćao je neš­ to
kao kuc­ an­ je tamo gde je bila rana. Nes­ ves­ no je do­tak­ ao tač‐­
ku isp­ od ple­te­ne kape. Upr­kos to­ploj par­ki i nas­ la­ga­ma to­ple
odeć­ e, bilo mu je hlad­no. Zubi su po­čel­i da mu cvok­ o­ću.

Nije mo­gao ni­šta da vidi iz svog plit­kog sklon­ iš­ ta. Vi­sio je
na stran­ i Ho­dak­ e, u po­lo­ža­ju zlo­srećn­ og Crn­ og Žand­ a­ra, be‐­
zna­čaj­an kao ins­ ekt na slo­nov­ im le­đi­ma. Pred li­cem te pla­ni‐­
ne i te vel­i­čans­ tven­ e ele­ment­ar­ne nep­ o­go­de, bio je niko i ni‐­
šta, bio je neš­ to man­ je od del­i­ća vrem­ en­ a, neš­ to što će biti
od­mah zab­ o­rav­ ljen­ o.

Zat­vo­rio je oči, po­čeo da se uljulj­kuj­e. Bilo bi tako lako da
sada zas­ pi, usred olu­je, sklupč­ an na Ho­dak­ i, naj­star­i­jem
delu zem­ lje. Mog­ ao je da za­spi več­ i­tim snom, da se nik­ ad­ a
više ne pro­bu­di. Tak­ av san bio bi kraj stra­hu, bor­bi, Širo nin‐­
đi.

Čuo je krik si­ren­ e i jed­ an njeg­ ov deo od­go­vor­io je na taj
krik. Pri­šao je bli­že ivi­ci. Smrt je opet do­laz­ i­la po njeg­ a, bila
je než­ na i zav­ od­ lji­va kao lju­bavn­ ic­ a, bila je spremn­ a na me‐­
lanh­ ol­ič­no i uz­bu­dlji­vo ujed­ i­njen­ je.

Odj­ed­nom se pro­bud­ io. Grlo mu je bilo suvo kao da je
udis­ ao otrov­ni gas a ne kis­ eo­ ­nik. Trep­tao je ubrz­ an­ o. Ni­šta
nije mog­ ao da vidi iz za­klo­na u kome je čuč­ ao. Nije više mo‐­
gao da oset­i svo­je noge. Ste­gao je pes­ nic­ e. Po­čeo je da uda‐­
ra sti­snut­im pe­sni­cam­ a po bu­ti­nam­ a. Sve je bilo odr­ven­ el­o.
Pot­pu­no odrv­ en­ el­o.

Znao je da umir­e. Čak i da je žel­eo da se po­dig­ne i po­tr­či
– a da li je to že­leo? kuda bi tr­čao? – nije mo­gao. Oluj­a je be‐­
snel­a sve više: noć se spuš­ ta­la kao te­žak ogrt­ač, tama je pa‐­
dal­a, noć je bila bez mes­ eč­ i­ne.

Znao je da ako sada za­spi nik­ ad­ a se neće pro­bu­di­ti. Ve‐­
žbao je svoj um, iz­vlač­ io je iz njeg­ a seć­ an­ je za seć­ an­ jem,
pro­pu­štao ih je kroz mi­sli, trud­ e­ći se da se seti svak­ og det­a‐­
lja. Bio je tako umor­an. Ko­sti su ga bo­lel­e. Bilo mu je hladn­ o.
Očni kapc­ i su mu pad­ a­li i jed­nom ili dva puta trg­nuo je gla‐­
vom, srce mu je di­vlje udar­al­o uz saz­ nan­ je da će mo­rat­i da
zad­ rem­ a.

Bio je prep­ laš­ en, ne samo zato što je gub­ io sves­ nu kon‐­
tro­lu nad te­lom, ne samo zato što je bio besp­ o­moć­ an, već
zato što je znao da je­dan njeg­ ov deo želi smrt. Bor­io se pro‐­
tiv tog svog dela, kao što se pre mnog­ o go­di­na bo­rio pro­tiv
har­ag­ e­ja.

Mi­slio je o Nang­ i­ju, svom pri­ja­te­lju. Mi­slio je o Luu Kro­ke‐­
ru, pri­ja­tel­ju koga je od­bac­ io zbog sop­stve­ne kriv­ ic­ e. Mi­slio
je o svo­joj ma­loj mr­tvoj kćer­i, o njen­ om be­lom licu is­pod pla‐­
stič­nog šat­o­ra, o tome kako nije mog­ ao da je odr­ži u ži­vot­u.
Mi­slio je o Ju­sti­ni, o tome ko­li­ko ju je mnog­ o vo­leo.

Srce mu se tada slo­mi­lo i on gor­ko za­pla­ka, kris­ tal­nim su‐­
za­ma. Sle­di­le su mu se na kapc­ i­ma, na obraz­ i­ma, na usna‐­
ma. Suze su mu nav­ i­ra­le ta­kvom si­li­nom da se pi­tao ot­kud­ a
to­li­ko suza u njem­ u.

Najz­ ad je pres­ tao s pla­kan­ jem. Obu­ z­ e ga mir.
Praz­ ni­na.
Niš­ ta­vil­o.
Sa suz­ am­ a, još uvek sle­đe­nim na licu, Ni­ko­la je uton­ uo u
san. Pad­ ao je kroz iz­mag­ li­cu, pad­ ao…
Sve dok Smrt nije kren­ ul­a prem­ a njem­ u.

***

– Da je vr­li­na sama sebi cilj – rek­ ao je Tanz­ an Nang­ i Pak Ratu
– ona ne bi bila ljud­ska osob­ i­na. Ona bi pri­pa­da­la samo bo‐­
go­vim­ a.

Buka i svet­lost koje su dol­a­zi­le od pać­ ink­ o maš­ i­na bile su
gro­zne. Ali, to im je od­go­var­a­lo: Pak Rat je znao da su ovde
be­zbed­ni.

– Go­vor­io sam o Kus­ und­ i Ikuz­ i.
Nang­ i klim­nu glav­ om.
– I ja sam go­vo­rio o njem­ u. Ako se čini da je Ikuz­ a pun vr‐­
li­na, to je samo otud­ a što se to po­kaz­ a­lo ko­ri­snim za njeg­ a.
– A nije ko­ri­sno za sam Nami? – pi­tao je Pak Rat.
– Mo­ram­ o pa­žlji­vo sve da is­pi­ta­mo. Nije norm­ al­no da je‐­
dan čo­vek, tako bli­zak moći, iz­ra­ža­va to­li­ki alt­rui­­zam. Sve
ono što je či­sta form­ a sumn­ ji­vo je a utol­i­ko je sumn­ ji­vij­e što
se jav­ lja kod čov­ ek­ a koji se za sve bo­rio.
Nap­ o­lju je pad­ al­a kiša. Gin­za je iz­gle­da­la čud­ e­sno. Ovde
u sal­o­nu pa­ćin­koa sve je bilo kao i uvek. Ni­šta se nije men­ ja‐­
lo ni da­nju ni noću. Sve je bli­sta­lo od neo­ ns­ kog osvet­lje­nja,
sve je bilo vlaž­ no i nap­ e­to od ljud­skih emo­ci­ja. To mes­ to se
nije ni­kad­ a zat­va­ra­lo. Pak Rat je rek­ ao da ga zbog toga voli.
Čes­ to je tu do­la­zio. Nang­ i je to znao. Znao je i to da Pak Rat
igra pa­ćink­ o dok se bavi pro­ble­mi­ma upad­ a u kom­pju­ter­ske
si­ste­me, u nadg­ le­dan­ je i drug­ o. Bile su to sve nij­ans­ e jed­nog
za­nat­ a.
– Raz­mi­šljao sam o vir­us­ u koji je nap­ ao vaše komp­ ju­ter­e
– reče Pak Rat.
– To je veo­ ­ma neu­ g­ od­no. Moji lju­di nisu niš­ ta urad­ i­li –
reče Nang­ i.
Pak Rat klim­nu glav­ om.
– Ident­i­fi­ko­van­ je izvo­ra vir­u­sa po­sta­lo je moja jed­ i­na od‐­
go­vor­nost. Mo­ram da vam kaž­ em, Nang­ i–san, da se to po­ka‐­
za­lo kao veo­ ­ma te­žak pro­blem. Njeg­ o­va gra­đa mi je sas­ vim
stra­na.
Mada su mno­ge pa­ćin­ko maš­ i­ne bile slo­bod­ne, Pak Rat je
ček­ ao samo na jed­nu. Pać­ ink­ o, neka vrs­ ta nac­ i­o­naln­ og lu­di­la
u Jap­ a­nu, slič­na je amer­ič­kom fudb­ a­lu ali se igra na vert­i­kal‐­
nom po­lju. To je star­a igra ali sada su je Jap­ anc­ i do­ter­a­li do
sav­ rš­ ens­ tva svoj­om vis­ ok­ om tehn­ ol­o­gi­jom. Neke od najn­ ov­ i‐­
jih maš­ i­na oprem­ lje­ne su čak mal­im TV ekran­ im­ a, tako da
igrač može da prat­i svoj omi­lje­ni pro­gram dok igra.
– Uvek igram na ovoj maš­ i­ni – rek­ ao je Pak Rat Nang­ i­ju i
po­kaz­ ao mu šes­ tu maš­ i­nu u sedm­ om redu.

– Da li čuv­ aj­u Jus­ ti­nu Laj­nir? – pi­tao je Nang­ i, dok je po‐­
smat­rao Pak Rata kako se pri­prem­ a za igru.

Bilo je čudn­ o ali Pak Rat je kup­ io samo jed­ an žet­on od ka‐­
si­ra na ulaz­ u u sal­on. Nan­gi se pi­tao da li je Pak Rat stvarn­ o
tako do­bar igrač. Svak­ a po­bed­ a mu je do­nos­ i­la besp­ lat­ne
žet­o­ne koje mu je maš­ i­na sama izb­ ac­ i­val­a.

Pak Rat sta­vi ruke na maš­ i­nu, klimn­ u glav­ om.
– Kao što ste tra­ži­li, dao sam taj za­dat­ak svom najb­ o­ljem
čov­ ek­ u, Hanu Kav­ ad­ u. Mol­im vas nem­ oj­te da bri­net­e o njoj.
– To je samo pred­ o­stro­žnost – reče Nang­ i. – Ja još ne
znam na šta se taj do­ro­kus­ ai usmer­io ali čov­ ek nije nik­ ad­ a
do­volj­no oba­zriv. Žel­im da si­gur­nost bude zag­ ar­ant­o­van­ a i
stal­na.
Pak Rat klim­nu gla­vom. Po­čeo je da igra. Po­bed­ io je u pr‐­
voj igri ali ne vel­i­kim rez­ ul­ta­tom. Do­bio je samo jed­ an žet­on.
Po­čeo je drug­ u igru.
– Da se vrat­i­mo na Ikuz­ u – reče – vi­deo sam njeg­ a i Ki­lan
Oro­ši zaj­ed­no. Mogu od­mah da vam kaž­ em da nema nič­ eg
čas­ nog u toj vezi.
Nang­ i jekn­ u.
– Ima još neš­ to čudn­ ij­e u od­nos­ u iz­međ­ u Kena Oro­ši­ja i
Ikuz­ e. Oro­ši je bar dvad­ e­set go­di­na sta­ri­ji od njeg­ a, a ipak je
on taj koji se dub­ lje kla­nja.
– Oro­ši­jev­ a kom­pan­ i­ja, Nak­ an­ o ind­ us­ tri­je, nal­az­ i se u gro‐­
znom fi­nans­ ij­skom stan­ ju – reče Nang­ i.
– Da, to sam čuo.
– Samo nek­ ol­i­ko lju­di zna za to – reče Nang­ i. – Oro­ši je
po­kren­ uo nebo i ze­mlju da bi sač­ uv­ ao tu taj­nu. Iskren­ o go‐­
vor­eć­ i, ja ne znam kako to da njeg­ o­va komp­ a­nij­a još op­sta‐­
je. On sada ima samo Odel­jak za is­tra­ži­van­ je i raz­ voj koji do‐­
bro radi. Dao bih svoj­u levu ruku za neke od njeg­ o­vih struč‐­
njak­ a. Mi­slim da sada ot­pri­li­ke znam zaš­ to je Ikuz­ a po­čeo da
me pri­ti­ska. Nak­ an­ o je bio prva kom­pa­nij­a na mo­joj li­sti. Na‐­
dao sam se da će je Ikuz­ a odab­ ra­ti. Kad se spo­ji­mo, ja ću da
počn­ em da dik­ti­ram svoj­e uslov­ e. Tada ću ja biti vlas­ nik Na‐­
kan­ oa. Ja ću se pro­ši­ri­ti, uzeć­ u glav­no oso­blje, ima­ću ogrom‐­