Eric van Lustbader -Beli Ninja

koju je moj deda iz­gra­dio ni iz čega. Uniš­ tio si mu ži­vot, ba‐­
cio ga u bla­to, i sve to s osme­hom nev­ i­naš­ cet­a.

Ikuz­ a je zad­ rht­ao.
– Mi­slio sam da mrz­ iš svog oca. I to je bila laž, je li?
– Bio si suv­ iš­ e pun sebe da bi shvat­io da mrz­ im tebe
mnog­ o više nego što sam ikad­ a mrz­ el­a oca – najs­ mej­a­la se
Ki­lan. – Znaš da si mi, u stvar­i, učin­ io uslug­ u, kret­e­nu. Do­pu‐­
stio si mi da vi­dim oca u pra­voj svet­lo­sti. Vi­del­a sam šta je
on po­sti­gao, vid­ e­la sam šta mu zna­či kom­pa­nij­a. U njeg­ o‐­
vom por­az­ u, u njeg­ o­voj tugi, ja sam najz­ ad nau­ č­ i­la da ga vo‐­
lim.
– Jadn­ a uteh­ a za tvoj­u smrt – reče Ikuz­ a.
– Neću ja biti ta koja će umret­i.
Ikuz­ a kren­ u prem­ a njoj, Ki­lan pri­ti­snu okid­ ač. On se za­ne‐­
se unaz­ ad. Ali, onda kren­ u opet prem­ a njoj. Ona opa­li još
jed­nom. Neš­ to što je Ikuz­ a dr­žao u lev­ oj ruci udar­i o njen­ o
levo rame.
Ki­lan krikn­ u jer joj bol raz­der­a ruku. Krv joj nat­o­pi ode­ću.
I Ikuz­ a je strah­ ov­ i­to krv­ ar­io. Jed­ an met­ak mu se zab­ io u
gru­di, dru­gi u bok. Nije obra­ćao pa­žnju na bol, staj­ao je čvr‐­
sto na nog­ a­ma, ne mi­čuć­ i se sa staz­ e koju je sebi odred­ io
kada je prvi put čuo za iz­bi­jan­ je skand­ al­a.
Ki­lan ga je gurn­ ul­a na dno amb­ i­sa. Ki­lan mu je od­uz­ e­la
moć, ob­raz, tat­em­ e. Shvat­io je da je je­di­na njeg­ o­va greš­ ka
bila ta što se udruž­ io sa njom.
Sta­vio je šake na njen vrat a ona ga je udar­i­la prek­ o lica
rev­ olv­ er­om. Krv linu, zas­ le­pi ga. Nisu mu bile po­trebn­ e oči
da bi ura­dio ono što je na­mer­a­vao.
Ikuz­ a je steg­ ao njen vrat. Ki­lan je krikn­ ul­a. Krik joj zas­ ta‐­
de u grlu, zaj­ed­no sa vaz­ du­hom. Ikuz­ a je ugle­da kako skač­ e
kao kr­pe­na lut­ka. Nje­ni mi­ši­ći su se grč­ ih kao da imaj­u sop‐­
stven­ u vol­ju. Otvor­i­la je usta, onda ih je za­tvo­ri­la. Zubi joj
škljocn­ uš­ e.
Po­la­ko, kao bal­on – ba­lon koji je ned­ avn­ o bio pun – Ikuz­ a
poče da iz­vlač­ i vaz­ duh iz nje. Ikuz­ a je oseć­ ao da je tež­ ak

kao olo­vo. U uši­ma mu je bubn­ jal­o. Krv mu se sled­ i­la. Puls
mu je udar­ao u ušim­ a u pol­a­ga­nom rit­mu.

Vi­deo ja da joj ruke drht­e, da joj je lice ble­do, da su joj oči
iz­bu­lje­ne. Žel­eo je da je ubi­je, da bude mr­tva, nije žel­eo ni‐­
šta dru­go. Vi­deo je cev rev­ olv­ er­a ali nije ver­o­vao da ona ima
do­volj­no snag­ e da pov­ uč­ e oroz. Na­smej­ao joj se u lice.

Ki­lan za­rež­ a, adr­en­ al­in je ko­lao njen­ im krv­ o­to­kom. Jed­ va
je mog­ la da se po­kreć­ e i vidi. Ali to lice – to lice – koje joj se
smej­al­o, koje ju je po­ni­ža­val­o, koje je mrz­ el­a, is­pu­njav­ al­o je
njen vi­dik kao pun mes­ ec nebo u vrem­ e žet­ve. Neće do­pu‐­
sti­ti da je po­be­di, da je po­niz­ i.

Ruke su joj to­li­ko drht­al­e da je po­mi­sli­la da neće moći da
puca. Ali, neće mu dati to zad­ o­volj­stvo… Urad­ i­la je jed­ i­no
što je mo­gla – po­vuk­ la je okid­ ač.

Ek­splo­zi­ja je bila veo­ ­ma snaž­ na. Rev­ olv­ er koji joj je Skan‐­
drel dao kao da je eks­ plo­di­rao u njen­ im ruk­ am­ a i ona je bila
snaž­ no od­bač­ en­ a unaz­ ad. Po­kuš­ al­a je da krikn­ e ali, kao u
ko­šmar­u, nije mog­ la da pus­ ti ni zvuk.

Bila je na ko­len­ im­ a. Njen­ a leva stran­ a bila je pot­pu­no pa‐­
ral­i­san­ a. Oseć­ al­a je neku vla­gu, kao da je puc­ al­a u sebe.
Krvi je bilo na sve stra­ne. Isp­ red nje je sta­jao čo­vek ogro‐­
man kao drvo, oči­ju iz­bul­je­nih u plaf­on.

Ki­lan po­sta­de sves­ na uža­sne nap­ e­to­sti u sobi. Na prag­ u
se po­ja­vi­še lju­di. Lica su joj bila po­znat­a: Skand­ rel i Tomi Ja‐­
zav­ a.

Isp­ un­ jen­ a bol­om i očaj­a­njem, Ki­lan po­sta­de sves­ na da
tiho jeca. Po­kuš­ al­a je da pres­ ta­ne ali nije mo­gla. Iz­gu­bi­la je
kont­ro­lu nad sob­ om. Po­gle­da­la ih je bes­po­moćn­ o.

Oset­i­la je da je dižu, da je lju­di gle­da­ju. Nije raz­ u­mel­a šta
go­vo­re, nije že­le­la da shvat­i. Žel­e­la je samo da jeca i da vri‐­
šti. Po­čel­a je da vriš­ ti.

***

U Senđ­ i­nov­ om umu još uvek je gor­el­a vat­ra: opa­sni puck­ et­a‐­
vi pla­men­ ov­ i pu­ni­li su vaz­ duh. Pla­men je bukt­ao i bukt­ao.

Do­kle?
Bio je Senđ­ i­nov ro­đend­ an. Imao je dvad­ es­ et i dev­ et go­di‐­

na. Samo je jed­na oso­ba mog­ la da obe­lež­ i taj dan: Ši­sei. Po‐­
zvao ju je, ostav­ io po­ruk­ u na tra­ci njen­ e te­le­fons­ ke sek­ ret­a‐­
ri­ce ali nije rek­ ao ime. Već je kas­ ni­la. Oček­ iv­ ao je da će je
za­teć­ i u Vest Bej Brid­ žu. Zaš­ to nije bila tamo? Bio je tako si‐­
gur­an da će vid­ et­i njen­ o lice, da će je steg­nut­i, da će se nji‐­
hov­ i umov­ i prep­ le­sti, da će se sto­pi­ti kao što su se stap­ a­li
pre mnog­ o go­di­na.

Žud­ eo je da po­gle­da sli­ku koju je nač­ i­nio na njen­ im le­đi‐­
ma, da prep­ le­te mi­sli sa njen­ im­ a, da po­de­le ono što su je­di‐­
no oni mog­ li da dele. Ro­đend­ ans­ ki dar.

Senđ­ in nik­ ad­ a nije imao ro­đend­ ans­ ku pro­slav­ u: nije bilo
po­ro­dič­nih ručk­ o­va, nije bilo sak­ up­ lja­nja pri­ja­tel­ja, nije bilo
da­ro­va, čak ni ro­đend­ ans­ kih kar­a­ta. Dan­ as je Senđ­ in mi­slio
da bi treb­ al­o da sebi neš­ to po­klon­ i.

Sada je po­či­njao kraj, treb­ a­lo je da pređ­ e nek­ o­li­ko po­sled‐­
njih ko­rak­ a na putu koji je sebi odred­ io. Sens­ ei ga je prep­ re‐­
mio za taj tren­ ut­ak mada je on mi­slio da nik­ ad­ a neće doći.
Njeg­ o­vom umu je ned­ o­sta­jal­o vas­ pi­ta­nja, ned­ o­staj­al­o mu je
lju­bav­ i. Sens­ ei je mož­ da bio tan­đi­an, mož­ da je imao dar, ali
nije bio do­ro­kus­ ai, nije čak ni znao šta bi to mo­glo da znač­ i.

S drug­ e stra­ne, Senđ­ in je sumn­ jao da je Haha–san to zna‐­
la. Se­ćao se dana kada ga je po­vel­a u grad. Bio je to tež­ ak
put, du­ga­čak i do­sad­ an. On je više vol­eo da ostan­ e sa sen‐­
sei­­em. Ali, sens­ ei je oti­šao na jed­no od svo­jih ta­jans­ tven­ ih
pu­to­van­ ja koje je po­vrem­ en­ o pred­ uz­ i­mao a Ši­sei je oti­šla da
oba­vi neki pos­ ao za Haha–san.

Haha–san je oti­šla pra­vo u bank­ u. Tu su seli is­pred čo­ve‐­
ka sa be­lom ko­šul­jom i on je po­sta­vljao Haha–san raz­na pi‐­
ta­nja, a njen­ e od­go­vo­re je za­pi­si­vao na kar­to­nu. Dao joj je
da is­pu­ni form­ ul­ar i Senđ­ in je pri­met­io da je u rub­ ri­ci odre‐­
đen­ oj za dat­um ro­đen­ ja ona zap­ i­sal­a dan ro­đe­nja njeg­ ov i
Ši­sei­n, a ne svoj.

Kas­ nij­e, na ulic­ i, pi­tao ju je za to.

– Stvarn­ o sam to urad­ i­la? – iz­nen­ ad­ i­la se Haha–san.
Osmehn­ ul­a se. – Po­greš­ i­la sam, ali nije ni čudo. Dan vaš­ eg
ro­đe­nja je najž­ i­vlji dan u mom seć­ an­ ju, i najv­ až­ ni­ji.

Tek mno­go go­di­na kas­ nij­e, Senđ­ in je shvat­io šta je time
htel­a da kaže. Ona je to­li­ko bila ob­uz­ et­a po­di­za­njem dece –
to­li­ko je bila pro­žet­a nji­hov­ im ži­vot­i­ma – da su oni po­stal­i
njen iki­gai, smi­sao ži­vo­ta. Ali, is­to­vrem­ en­ o, za­sul­a ih je svo‐­
jim stra­hom, be­som, usam­ lje­noš­ ću i agon­ ij­om: slab­ o­sti­ma
koje su već uniš­ ti­le njen živ­ ot.

Senđ­ in stav­ i ruke u dže­po­ve. Pr­sti mu se oba­viš­ e oko
smar­agd­ a u pap­ i­ru. Bili su tu, ček­ al­i su. Nji­hov­ a moć je pul‐­
si­ra­la u njeg­ o­voj ruci. Bilo ih je šest: loš broj, opas­ an, neu­ ‐­
ravn­ ot­e­žen broj. Znao je da mnog­ o ri­zi­kuj­e što ih nosi sa so‐­
bom. Oni bi mo­gli da stvor­e Škorp­ i­ju, jed­nu od sli­ka uniš­ te‐­
nja. Samo njeg­ o­va ogromn­ a moć sput­a­val­a je nji­hov­ u opa‐­
snost.

Bilo mu je po­treb­no da sta­vi smar­ag­de zaj­ed­no, da nač­ i­ni
novu sli­ku sa dev­ et kam­ en­ ov­ a. Samo oni mogu da is­pun­ e
njeg­ o­vu sudb­ i­nu. Po­sled­nja veza sa večn­ oš­ ću. Nep­ o­bed­ iv,
bes­ mrt­an, on će hod­ at­i prek­ o svet­a, sav­ i­ja­juć­ i ga prem­ a
svo­jim že­lja­ma.

Sada, dok je po­smat­rao zgra­du sa zel­en­ im vrat­i­ma na
Grin uli­ci, Senđ­ in je znao da je svak­ ak­ o bli­zu mi­stič­nih sma‐­
rag­da.

On je zbog toga i doš­ ao. Do­šao je i zato a i da Nik­ o­li Laj­ni‐­
ru nač­ i­ni pak­ ao od ži­vo­ta, pre nego što ga ubi­je.

Ali, u tom tren­ utk­ u, Senđ­ i­nov um je samo per­i­fern­ o bio
zab­ a­vljen Ni­ko­lom. Konc­ ent­ri­sao se na Jus­ ti­nu. Bio je ubeđ­ en
da će mu Jus­ ti­na reći gde se nal­az­ e smar­agd­ i. Bilo mu je po‐­
treb­no samo des­ et mi­nut­a sa njom da bi od nje iz­vuk­ ao tu
taj­nu. A kada to do­bi­je od nje, za­kuc­ ać­ e je kao ins­ ekt­a uza
zid.

Po­kri­ven senk­ am­ a, Senđ­ in je sta­jao mi­ran i nep­ o­kret­an.
Vi­deo je vlas­ nik­ a sta­na, čet­vr­ta­stog Jap­ anc­ a opa­snog iz­gle‐­
da, Ko­ni­ja Tan­ ak­ u, kako iz­laz­ i kroz vrat­a, skreć­ e des­ no i ide
uli­com Hjus­ ton gde je za­us­ ta­vio tak­si.

De­set mi­nut­a kas­ ni­je, Nik­ o­la Laj­nir je otvo­rio zel­e­na vra‐­
ta, lako sle­teo niz ste­pen­ iš­ te, kren­ uo na jug peš­ i­ce. Senđ­ in
je bio za tre­nut­ak rast­r­zan iz­međ­ u dve žel­je. Mož­ da ne bi
bilo loše da saz­ na kuda je kren­ uo Ni­ko­la ali, suv­ iš­ e je bilo
pri­mam­ lji­vo ono što je bilo unut­ra u zgra­di. Pre dva dana,
Senđ­ in je vid­ eo Ni­ko­lu kako ide u zgra­du Tom­kin in­dus­ tri­je a
onda se vrać­ a u Tan­ ak­ in dođo.

Senđ­ in je znao za Ni­ko­li­ne veze s ovom ško­lom, kao i za
sva drug­ a mes­ ta u Njuj­or­ku na koja je ovaj odla­zio: komp­ ju‐­
ter to­kij­ske grad­ske po­li­ci­je bio je veo­ ­ma efik­ as­ an i mog­ ao
je da pru­ži sve mo­guć­ e po­dat­ke, čak i one naji­nt­im­nij­e.

Tan­ ak­ a je od­veo Senđ­ i­na u ovu kuću, bilo je lo­gič­no što je
on pret­po­sta­vio da je Ni­ko­la i Jus­ ti­na ko­ri­ste kao bazu. Da li
su u toj kući bili sa­kri­ven­ i smar­ag­di?

Sada, tri dana po­sle do­la­ska Nik­ o­le i Jus­ ti­ne na Men­het­en
iz Vest Bej Bri­dža, Senđ­ in je bio na oprez­ u. Uzeo je sobu u
hot­e­lu u cent­ru grad­ a ali sko­ro nik­ ad­ a nije bo­rav­ io u njoj.
Bila je to adres­ a koju je dao Ši­sei kada su se njeg­ o­vi pla­nov­ i
iz­nen­ ad­ a pro­men­ il­i. Vat­ra je bila za­pal­je­na, pla­men je li­zao
vis­ ok­ o u nebo. Ni­šta nije ostal­o od kuće u Vest Bej Bri­džu. Ni
za Nik­ o­lu ni za Senđ­ i­na.

Senđ­ in nije ski­dao po­gled sa zel­e­nih vrat­a. Tan­ ak­ a iza­đe,
a onda i Ni­ko­la. To je zna­či­lo da je Jus­ ti­na još unut­ra jer je,
dva sata ra­nij­e, Senđ­ in vid­ eo kako njih tro­je ulaz­ e u zgra­du.
Nije bilo dru­gih iz­la­za ni ulaz­ a: dob­ ro je pro­ver­io.

Sada nije bilo važ­ no da li je Jus­ ti­na bila sama ili ju je neko
čuv­ ao – sada je bila stvar u tome ko­li­ko će krvi biti pro­li­ve‐­
no.

Nije se po­mi­cao sa svog­ a mes­ ta dok je Ni­ko­la nes­ taj­ao
među lju­di­ma na uli­ci. Bac­ io je po­gled na sat. Gde si Ši­sei?
Zaš­ to nisi do­šla?

Nije bilo mnog­ o lju­di na uli­ci – bar za To­kio. Kam­ i­o­net Kon
Edi­son bio je par­ki­ran neš­ to dal­je. Vi­del­a se žuta tra­ka na
ko­joj je pi­sal­o: Opas­ nost! Gole žice! Ne do­di­rujt­e! Zadn­ ja
vrat­a su bila ši­rom otvo­ren­ a. Kam­ i­o­net je bio pra­zan. Senđ­ in

je vi­deo kako su tri radn­ i­ka iza­šla iz kam­ i­o­net­a i kren­ ul­a ne‐­
kud za pos­ lom.

Bilo je dva sata po­sle pod­ne. Senđ­ in je imao do­volj­no vre‐­
men­ a da upo­zna zgra­du i oko­li­nu i da ode do gvož­ đa­re u bli‐­
zi­ni.

Iza­šao je iz senk­ i, preš­ ao uli­cu. Čuo je gla­sov­ e rad­ni­ka
koji su po­prav­ lja­li neki kvar.

Senđ­ in se brzo po­peo u kam­ i­o­net. Tren­ ut­ak kas­ nij­e, iza­đe
odev­ en u pla­vo radn­ ič­ko ode­lo. Pri­šao je zgra­di po­red Tan­ a‐­
kin­ e i ot­ključ­ ao vrat­a. Mo­gao je da za­zvo­ni na bilo koje od
dvan­ ae­ st zvo­nac­ a, da se preds­ tav­ i kao rad­nik Kon Eda ali
mog­ lo je da se desi da mu neko tra­ži do­kum­ ent­e.

Po­peo se ogrom­nim lift­om, pu­nim pra­ši­ne, do po­sled­njeg
spra­ta. Brzo je preš­ ao hod­ni­kom do met­al­nih vrat­a kroz koja
se iz­laz­ i­lo na krov. Na nji­ma je bio za­le­pljen crv­ en­ i nat­pis: Iz‐­
laz samo u slu­čaj­u opa­snos­ ti! Ne otva­raj­te! Vrat­a su pod si‐­
ste­mom alar­ma!

Senđ­ in kleč­ e, vide gde su žice, nač­ i­ni vezu, pri­klju­či po‐­
mo­ću ali­gat­or­skih kop­či dva kraj­a žice. Pres­ eč­ e pra­vu žicu
alarm­ a i otvo­ri vrat­a ko­li­ko mu je žica do­pu­šta­la. Pro­vuk­ ao
se i za­tvo­rio je vra­ta za sob­ om. Niko ne bi pri­met­io žicu.

Bilo je vrel­o na kro­vu. Crni asf­alt se ras­to­pio. Bio je sko­ro
lep­ ljiv. Senđ­ in je is­pi­ti­vao krov kao da je nep­ ri­ja­telj­ska ter­i­to‐­
ri­ja. Njeg­ o­ve oči su upi­ja­le svak­ i oblik, svak­ u boju, duž­ i­nu
svak­ e senk­ e, iz­gled asf­al­ta. Ovde je asf­alt bio drug­ a­či­ji, bio
je po­kri­ven pla­vi­čas­ tim šljunk­ om. Po­što je sve do­bro osmo‐­
trio, preb­ a­cio se u opas­ nu zonu.

Sle­dio se is­to­ga tren­ a. Neš­ to mu je pri­vuk­ lo po­gled. Ne‐­
što je blje­snu­lo na sunc­ u; bila je to žica, zat­eg­nut­a svud­ a
ukrug po kro­vu u vis­ i­ni čla­nak­ a. Da je nač­ i­nio samo jed­ an
ko­rak, uključ­ io bi alarmn­ i si­stem neg­ de u zgra­di.

Pi­tao se šta li je još sak­ riv­ en­ o na ovom opas­ nom kro­vu.
Od­mah je vid­ eo o čemu se radi: elekt­rons­ ke oči su bile mu‐­
dro sak­ ri­ven­ e ali on ih je naš­ ao. Bile su po­sta­vljen­ e u vis­ i­ni
grud­ i. Nije imao nač­ i­na da ih ugas­ i. Nji­hov moz­ ak je ver­o­vat‐­
no bio neg­ de u kući, van njeg­ o­vog do­maš­ aj­a.

Senđ­ in iz­vad­ i ko­nop­ ac iz dže­pa. Nije to bio obi­čan ko­no‐­
pac. Bio je nač­ i­njen od žens­ ke kose i sko­ro da nije imao tež­ i‐­
nu. Bilo ga je prakt­ič­no nem­ og­ uć­ e prek­ in­ ut­i. Onda iz­vad­ i ne‐­
što što je li­čil­o na obi­čan ko­mad dr­vet­a. Mahn­ uo je ruk­ om i
ko­mad dr­vet­a se pret­vo­ri u ši­nob­ i kum­ ad­ e – kand­ že za pe‐­
njan­ je.

Na dru­gom kraj­u ko­nopc­ a bila je kuka. Senđ­ in je baci na
drug­ i kraj kro­va, ona se za­kač­ i. Leg­ ao je na leđa i stav­ ljaj­uć­ i
ruku isp­ red ruke pro­šao je is­pod elekt­rons­ kih oči­ju. Nije mu
treb­ al­o mnog­ o da, po­moć­ u oštrog noža, otvo­ri vrat­a na kro‐­
vu Tan­ ak­ in­ e zgra­de. Naš­ ao se na neč­ em­ u što je li­či­lo na na‐­
pu­šte­ni tav­ an. Nek­ ad­ a su ovde, bez sumn­ je, staj­al­e neke
maš­ i­ne. Sada je ta­van ko­ri­šćen kao osta­va nep­ o­treb­nih
stvar­ i.

Senđ­ in nađe ste­pen­ i­šte koje je vo­di­lo na do­nji sprat. Slu‐­
šao je is­pred za­tvo­ren­ ih vrat­a. Nije niš­ ta čuo. Otvo­rio ih je
malo, po­nov­ o je oslu­šnuo. Po­gle­dao je. Onda je otvo­rio vrat­a
tek to­li­ko da može da kli­zne kroz njih. Zat­vo­rio je vrat­a za
so­bom.

Bio je na nep­ ri­ja­telj­skoj te­ri­to­ri­ji. Bio je bli­zu Jus­ ti­ni.

***

– Ne znam zaš­ to sam do­pus­ tio da me do­vuč­ et­e ovam­ o –
reče Nang­ i.

Čuli su gr­mlja­vin­ u kako od­je­kuj­e po kan­ jon­ im­ a To­kij­a. Od‐­
je­kiv­ al­a je čak i ovde, u Svet­oj Ter­ez­ i.

– Ne oseć­ am niš­ ta kad sam ovde. Niš­ ta.
Kiša je lu­pal­a po pro­zo­ri­ma tako da se či­nil­o da Majk­ a
Božj­a i Isus na krs­ tu drht­e od uža­sa.
– Šššš – šapn­ ul­a je Umi – ome­taš misu.
– Kak­ ve veze ima misa sa mnom? – pi­tao je Nang­ i. – Ja
sam si­ro­če u kući Božj­oj.
– Nisi ti si­ro­če – reče Umi sas­ vim bli­zu njeg­ a, tako to­pla –
ti si samo slep.

– Šta ti znaš o Bogu? – pi­tao je. – Ti pro­uč­ av­ aš mit­o­ve a
bog ne voli mi­to­ve. Mit­o­vi su za drug­ e rel­i­gi­je, zam­ en­ a za
pra­ve bog­ o­ve.

– Kao Buda?
Nang­ i je shvat­io da mu se ona pod­smev­ a ali nije bri­nuo
zbog toga. Imal­a je prav­ a da bude ci­ničn­ a zbog njeg­ o­vih
vers­ kih ubeđ­ en­ ja. On nije bio do­bar kat­o­lik, shvat­io je to sa
tu­gom.
– Nem­ oj da meš­ aš met­af­o­re – reče Nang­ i krat­ko – Buda
nije Bog. On je idea­ l.
– Ili mit – reče Umi. – Kao Isus, sin Božj­i.
– A šta je bilo sa tvo­jom Žen­ om pau­ k­ om koja ple­te svoj­u
mrež­ u prek­ o vek­ o­va Hopi Ind­ i­jan­ ac­ a? Da li je i ona mit? Ti
kao da ver­u­ješ u nju?
– Ja ver­u­jem u ono što je stvarn­ o – reče Umi – ne u ono
što mogu da vi­dim svo­jim oči­ma ili što mogu da ose­tim ru‐­
kam­ a, nego u ono što moj um, ob­uz­ et ko­smo­som, može da
pri­hvat­i. Ima nek­ ih več­ i­tih isti­na, lju­bav­ i. Po­sto­ji ko­smičk­ i sat
koji ne meri pro­laz vrem­ en­ a – jer je vrem­ e samo ljud­ska ilu‐­
zi­ja – već uvek uzn­ em­ i­ren­ u ravn­ ot­ež­ u iz­međ­ u reda i hao­ ­sa.
Na kraj­u svi mor­am­ o da do­nes­ em­ o odlu­ku: na ko­joj ćemo
stra­ni osta­ti? – Umi ga uhvat­i za ruku. – Kada je jedn­ om ta
odlu­ka do­net­a, moći ćemo da po­gle­da­mo u Božj­e oko. I kad
prep­ o­zna­mo od­sjaj koji u njem­ u vi­di­mo, mi ćemo moći da
shvat­i­mo znač­ en­ je naše egz­ i­sten­ci­je.
– Zar ho­ćeš da kaž­ eš da smo mi samo njeg­ ov od­sjaj? – pi‐­
tao je Nang­ i.
Umi ste­že ruku.
– Ne shvat­aš po­ent­u. Mi smo man­ if­es­ ta­ci­ja reda ili hao­ ­sa.
Sve ostal­o je ilu­zi­ja koja nas šti­ti od isti­ne. Ako po­sto­ji Bog,
dušo, on je taj koji živi u nama.
Nang­ i je prep­ o­znao u njen­ im reč­ i­ma pra­vi opis ljud­skog
sta­nja. Pro­tr­ljao je nogu koja ga je bo­le­la po vla­žnom vrem­ e‐­
nu. Bio je nek­ ak­ o mir­ni­ji, Umi je ima­la dar za njeg­ a. Naj­zad
je obo­rio gla­vu i poč­ eo je da se moli.
Kada je zav­ rš­ io, rek­ ao je:

– Vo­leo bih da znam gde je Nik­ o­la u ovom tren­ utk­ u. Bio
bih nek­ ak­ o mir­ni­ji.

– On i ja smo raz­go­var­a­li o tome kuda mora da ide – reče
Umi. – Rek­ ao mi je da ti ne pri­čam o tome. Rek­ ao je da bi
samo nep­ o­treb­no bri­nuo.

– Ja bri­nem sada – reče Nang­ i i za­gle­da se u nju.
– Dao mi je te­le­fons­ ki broj – Umi ga reče. – Na tom bro­ju
je čov­ ek koji zove Ni­ko­lu Tik–Tik.
– Da, Koni Ta­nak­ a – Nang­ i klimn­ u gla­vom. – Ni­ko­la mi je
pri­čao o njem­ u.
Umi reče.
– Mis­ lim da bi treb­ al­o da kaž­ eš mo­li­tvu za Ni­ko­lu.
– On je uvek u mo­jim mol­i­tva­ma – reče Nang­ i – on je dete
koje ja nik­ ad­ a nis­ am imao. On je uvek u mo­jim mi­sli­ma, kao
moja sop­stven­ a krv i meso.
– Onda moli za njeg­ a, Nang­ i–san. Moli da te nadž­ i­vi –
Umin glas je bio čud­ an – do­ro­kus­ ai je kren­ uo za njeg­ a. To je
kraj o ko­jem se pri­ča u mnog­ im kult­u­ram­ a. Pre nego što sve
bude got­o­vo, biće smr­ti, i još više smr­ti.

***

Senđ­ in je bio u Tan­ ak­ in­ om sta­nu. Di­sao je teš­ ko, do­puš­ tao je
umu da radi. Nje­gov dar. Uz njeg­ o­vu po­moć, pret­raž­ io je či‐­
ta­vu kuću a da se nije ni po­kren­ uo sa jed­nog mes­ ta. Sta­jao
je na vrhu step­ en­ iš­ ta koje je vo­di­lo sa ta­van­ a.

Ot­krio je gde je Jus­ ti­na. Po­kren­ uo se. Nik­ o­ga nije bilo u
kući ali se čuo glas.

Glas Ni­ko­le Lajn­ ir­a.
Spu­stiv­ši neš­ to tam­no i teš­ ko, Senđ­ in je prat­io glas odlu‐­
čan da ot­kri­je njeg­ ov izvor, kao što is­tra­ži­vač tra­ži izvor
reke.
Senđ­ in učvrs­ ti pr­ste u nek­ o­deu. Bila je to rat­na ko­žna ru‐­
kav­ ic­ a koju su pre mnog­ o vek­ o­va ko­ri­sti­le ninđ­ e. Bila je
puna met­al­ni kli­nov­ a. Bila je tako čvr­sta da je mo­gla da zau­ ‐­
sta­vi mač u zal­e­tu.

Si­šao je niz step­ en­ i­šte.

»Duh je sada u tebi, duh žud­nje. Tvoj duh se pri­klan­ ja

sudu Neba, spuš­ ta se na ze­mlju. Tež­ ak je od gra­vit­ac­ i­je že‐

lje. Čuju se gla­so­vi svet­lo­sti. Ruke zvu­ka su na tvom telu.

Ovo je sud Neba: vez­ uj­em te gvo­zde­nim lanc­ i­ma.«
Ni­ko­lin glas je po­nav­ ljao tu li­ta­nij­u kao da je mol­i­tva ili

pe­sma. Senđ­ in se sled­ io. On je ovde po­mi­slio je i je ne mogu
da ga uniš­ tim. On za­zi­va ko­ko­ro, srce tanđ­ i­an­ a. On usmer­a‐­

va Tau–tau mag­ i­ju pro­tiv mene. Kak­ va mi je strat­e­gi­ja?

»Sada je duh u tebi, duh žudn­ je.«

Senđ­ in od­ba­ci pi­tan­ ja na koja nije bilo od­go­vo­ra. Konc­ en‐­

tri­sao se na Jus­ ti­nu, si­šao u hol, spus­ tio se niz još jed­no ste‐­

pe­niš­ te.

»… teš­ ko od gra­vi­ta­ci­je žel­je.«

Naš­ ao ju je na drug­ om spra­tu.

»Iza­zov večn­ os­ ti ras­te…«

Jus­ ti­na je le­ža­la na kau­ č­ u, spa­val­a je. Soba nije bila pre‐­

vel­i­ka. Bila je prep­ la­vljen­ a senk­ am­ a. Senk­ e su bile obo­jen­ e

Ni­ko­li­nim glas­ om: »Gla­so­vi svet­lo­sti se čuju…«

Senđ­ in, i sam senk­ a, sta­jao je kao na izvo­ru reke, do­šavš­ i

uzv­ od­no ko­li­ko je da­lje mo­gao. Teš­ ke zav­ es­ e su se spu­šta­le

od pla­fo­na do poda. Pod je bio dr­ven­ i par­ket. Prek­ o njeg­ a su

bili pro­str­ti per­sij­ski tep­ i­si. Dva ste­reo zvučn­ ik­ a bila su sko­ro

nev­ id­ lji­va u uglo­vi­ma sobe. Iz njih je izvi­rao Ni­ko­lin glas kao

reka iz svog izvo­ra.

»Ruke zvuk­ a leže na tvom telu…«
On ipak nije ovde po­mi­sli Senđ­ in. On je po­stav­ io ovu li­ta‐­
nij­u Ak­šar­e, je­zik večn­ os­ ti, za čuv­ ar­a, dok je on od­sut­an. Na‐­
či­nio je ko­rak prem­ a usnul­oj Jus­ ti­ni i po­mi­slio: Zaš­ to ju je
osta­vio samu?
Zas­ tao je tako bli­zu nje da je mo­gao da vidi kako joj se
gru­di po­mer­aj­u dok je di­sal­a. Ona stvarn­ o spav­ a po­mi­slio je.
Ali, ona ne može da bude sama, mora neko da je čuva…

»Ovo je sud Neba…«
Onda se set­io svih prep­ rek­ a koje je mo­rao da pređ­ e, pa
po­mi­sli: Ver­uj­u da je do­bro čuv­ an­ a, da je be­zbed­na, da joj ja

ne mogu niš­ ta »Vez­ uj­em te gvo­zde­nim lanc­ i­ma…«
Jus­ ti­na otvor­i oči. Po­gle­da Senđ­ i­na, sede.
– Po­zna­jem te – reče.
»… duh je u tebi, duh žud­nje…«
Jus­ ti­na reče:
– Zaš­ to si me pra­tio dov­de, čak do Amer­i­ke?
– Ti me se ne seć­ aš – reče Senđ­ in i kren­ u prem­ a njoj kao

duh – ti si me san­ jal­a, iz­vuk­ la si me iz svog­ a bola, usam­ lje‐­
nos­ ti i že­lje.

–… le­tiš – reče Jus­ ti­na –…kao usam­ lje­ni oblak iz­nad gu­sto
nas­ el­je­ne zem­ lje.

Senđ­ in je do­tač­ e, ona zad­ rht­a.
»Tvoj duh pri­klan­ ja se pred sud­ om Neba, spu­šta se na ze‐­
mlju.«
– Taj glas – reče Senđ­ in, dok se njeg­ o­va ruka ši­ri­la iz­nad
nje – mož­ eš li da ga is­klju­čiš?
– Ja ne čuj­em nik­ ak­ av drug­ i glas, sem tvog i mog – reče
ona.
»Nap­ e­tost več­nos­ ti ras­te, hran­ i se gran­ i­cam­ a vrem­ en­ a.«
Senđ­ in ju je na tren osta­vio, za­šao iza svak­ og zvučn­ i­ka,
iz­vuk­ ao gajt­an­ e.
»Gla­so­vi svet­lo­sti se čuju. Ruke zvuk­ a leže na tvom telu.«
Ni­ko­lin glas se i dal­je čuo: kao da je iz­laz­ io iz zi­do­va, iz
pla­fo­na, iz poda, kao da je nas­ tan­ ji­vao samu sobu.
– Šta je to? – pi­ta­la je Jus­ ti­na. – Šta je to što vid­ im na
tvom licu?
Senđ­ in sta­vi ruke na nju.
– Gde su smar­a­gad­ i? Gde je tvoj muž sak­ rio smar­agd­ e? –
pi­tao je to is­tim to­nom gla­sa ko­jim je pi­tao pro­davc­ a u pro‐­
davn­ ic­ i da li ima određ­ e­ne stva­ri a koje je za­tim uzeo i ured‐­
no pla­tio za njih.
– Zav­ i­jen­ i su u kut­i­ji – reče Jus­ ti­na.
– Gde je kut­i­ja? Šta je urad­ io sa njom? Da li ju je zak­ o‐­
pao? – pi­tao je Senđ­ in, pri­bli­žav­ aj­uć­ i se još više.
– Ne. Po­slao ju je.
– Kuda?

Nab­ ral­a je obr­ve.
– Ne znam. Ja…
– Ali, znaš, mo­raš da znaš, vid­ el­a si adres­ u.
– Ni­sam.
– Raz­mi­sli.
Po­sko­či­la je kada se pro­men­ io njen glas.
»Duh je sada u tebi…«
– Jus­ ti­na, ti znaš!
– Da – reče ona – mi­slim da znam. Moj muž ima star­og
pri­ja­tel­ja, prij­a­te­lja kome ver­uj­e. Zove se Luis Kro­ker. Živi u
Mark­ o Aj­land­ u, u Flo­ri­di. Ima ri­bar­ski brod. On…
Pr­šlje­nov­ i kren­ uš­ e u Senđ­ i­nov­ om vrat­u kada je okren­ uo
gla­vu.
»Nap­ et­ost več­nos­ ti ras­te, oslo­bo­đen­ a gran­ i­ca vrem­ en­ a.«
Čuli su se glas­ o­vi. Neko je bio na gor­njem spra­tu. Otk­ ril­i
su gde je ušao.
Senđ­ in zat­vo­ri Jus­ ti­ni­ne oči pal­čev­ im­ a. Spus­ tio ju je na
kauč. Brzo je preš­ ao sobu, bac­ io je ustra­nu zas­ to­re. Iza njih
nije bilo pro­zo­ra, samo nji­hov­ e la­žne sli­ke kroz koje su se vi‐­
de­li nas­ li­kan­ i franc­ us­ ki pejz­ a­ži.
Senđ­ in se okren­ uo, pri­šao vrat­i­ma, pro­šao kroz njih, ušao
u senk­ e hodn­ ik­ a i ugled­ ao samo crne zi­do­ve. Nik­ o­la!
Okren­ uo se, jurn­ uo niz step­ en­ i­šte.
Nes­ tao je u tami. Senđ­ in je sta­jao nep­ o­mič­no, njeg­ o­va
čula su is­pi­ti­val­a oko­li­nu u krug­ o­vim­ a koji su se ši­ri­li. Ign­ or­i‐­
sao je zvuk­ e koje je mo­gao da ot­kri­je samo on, a koji su po‐­
kaz­ i­val­i da je neko iz­nad njeg­ a. Ni­ko­la je do­la­zio: ali, on je
najp­ re hteo da is­pi­ta oko­li­nu. Žud­ eo je za ovim kraj­njim su‐­
sret­om sa Ni­ko­lom ali žel­eo je da se on od­i­gra na ter­i­to­ri­ji
koje je neu­ t­ral­na.
Naš­ ao je izvor svet­lo­sti, akt­i­vi­rao ga. Bio je okruž­ en svo‐­
jim sli­kam­ a. Onda mu se prik­ ljuč­ i Ni­ko­la.
»Duh je sada u tebi, duh žudn­ je.«
Bila su pe­to­ri­ca, Ni­ko­la, šes­ to­ri­ca. Nav­ i­kao da se oslan­ ja
na svoj dar, Senđ­ in je bio iz­gub­ ljen. Po­što nije mog­ ao da
ose­ti Ni­ko­lin um, nije mog­ ao da zna koja je sli­ka prav­ a.

Okren­ uo se, i Ni­ko­la se okren­ uo. Ili je to bila sli­ka Nik­ o­le?
Po­sto­jao je samo jed­ an nač­ in da to ot­krij­e.

»Tvoj duh se klan­ ja pred sud­ om Neba, spu­šta se na ze‐­
mlju.«

Senđ­ in čučn­ u. Nje­gov član­ ak se okret­e, jed­nom, dva
puta, tri puta. Sta­klo puče dok je je­dan po je­dan nož let­eo
prem­ a Nik­ o­li­nim gru­di­ma, prem­ a sli­ci Nik­ o­le u ogle­da­li­ma.

»Čuo se glas svet­lo­sti.«
Samo je­dan Nik­ o­la: samo jed­ an Senđ­ in.
– Ovde sam – reče Ni­ko­la, dru­gač­ i­ji od ono­ga koji je ne‐
pres­ ta­no iza­zi­vao vi­bra­ci­ju ko­ko­roa, srca stva­ri, tanđ­ i­ans­ ko
po­lje energ­ i­je koje može da bude po­kren­ ut­o ri­tu­al­nim akc­ i­ja‐­
ma i med­ i­ta­ci­jom.
– To je ono što že­liš.
Senđ­ in sko­či, udar­i u ogled­ al­o. Hi­lja­de sto­ti­na svet­lo­snih
ta­čak­ a sju­ri se niz njeg­ a, pra­vi vo­do­pad zvu­ka i sli­ke. Onda
ose­ti kako se okren­ uo. Drug­ e ruke su bile na njem­ u: do­dir
tan­đi­an­ a.
»Ruke zvuk­ a leže na tvom telu.«
Sada je ra­zu­meo Ni­ko­li­nu stra­teg­ i­ju. Nije obra­ćao pa­žnju
na pev­ uš­ en­ je. Ipak, zaz­ i­van­ je memb­ ra­ne ko­ko­roa nije treb­ a‐­
lo da bude ig­nor­i­san­ o. Snim­ lje­no po­jan­ je ga je za­nel­o. On je
to vi­deo samo kao di­verz­ i­ju. Žel­eo je da se do­čep­ a Ni­ko­le,
nije ga zan­ i­mao njeg­ ov sni­mlje­ni glas.
Ipak, glas je imao istu moć kao da je Nik­ o­la sam go­vo­rio.
Memb­ ra­na ko­ko­roa je od­go­var­a­la na po­nav­ ljan­ je reči i mol­i‐­
tvi.
»Ovde je sud Neba…«
Senđ­ in gurn­ u nogu iz­međ­ u Nik­ o­li­nih, nač­ i­ni Zmij­u i nap­ a‐­
de. Iz tog po­lo­žaj­a je ko­ri­stio Di­žu­ći oblak, udar­ac koji je kre‐­
tao od jed­nog ko­len­ a. Udar­ac je bio cent­ri­ran u dnu leđa,
delu tela sup­ rot­nom od hara, mes­ ta nis­ ko u tr­buh­ u. Cent­ri‐­
rao je svu energ­ i­ju, po­vuk­ ao se. U kleč­ eć­ em po­lo­žaj­u, noge i
bo­ko­vi su besk­ o­ri­sni, otu­da taj ot­por tor­zoa.
Ni­ko­la se iz­nen­ ad­ io što Senđ­ in ko­ri­sti udar­ac Di­žuć­ i oblak
iz sto­jeć­ eg sta­va. Mo­gao je da oset­i kako nes­ ta­je oklev­ an­ je

kod njeg­ o­vog pro­tiv­ni­ka dok je udar­io ko­ri­ste­ći lakt­o­ve, ko­sti
čla­nak­ a i stran­ e ruku.

Nik­ o­la po­sr­nu a Senđ­ in preu­ z­ e ini­ci­ja­ti­vu i uspe da zada
Ni­ko­li udar­ac u gor­nji deo ruku. Senđ­ in nije nam­ er­a­vao da
brzo ubi­je Ni­ko­lu, mada je ose­ćao da to može da učin­ i is­tog
tren­ a. Po­la­gan­ a smrt – ones­ po­so­blja­van­ je, ubij­a­nje najb­ li­žih,
onda žene, pa tek na kraj­u Ni­ko­le – bio je cilj kome je Senđ­ in
te­žio.

Sa dva snaž­ na udar­ca ini­ci­jat­i­va se pro­men­ i. Ni­ko­la raz­bi
Senđ­ i­nov nap­ ad Unak­ rs­ nim vet­rom koji iz­nen­ ad­ i Senđ­ i­na.

Senđ­ i­nov od­go­vor je bio ta­kav što je prat­io Ni­ko­lu do
poda, da bi smi­rio njeg­ ov nap­ ad i da mu ne bi dop­ u­stio da
se dign­ e. Nik­ o­la je ko­ri­stio Du­plu ogra­du ko­ri­steć­ i slab jin
po­lo­žaj kao ods­ koč­nu tačk­ u.

Ni­ko­la spu­sti ruke a Senđ­ in ih je prat­io, kao što su svi tan‐­
đi­an­ i bili obu­čen­ i da prat­e ruke a ne izvi­ja­nje ra­men­ a, okre‐­
tan­ je gla­va, blje­sak oka, jer sve to može da bude laž­ no.
Tamo gde se nal­a­ze ruke, biće izvor nar­edn­ og nap­ ad­ a.

Nji­hov­ e se ruke do­ta­ko­še, bi­jes­ nu var­ni­ca energ­ i­je. Nik­ o­li‐­
ne ruke po­kri­še Senđ­ i­nov­ e a Senđ­ in ih od­ba­ci ustra­nu. Ono‐­
ga tren­ a kada je to urad­ io, Ni­ko­li­ne ruke se raz­dvo­ji­še i uda‐­
ri­še o Senđ­ i­nov­ e nez­ a­šti­ćen­ e grud­ i.

Senđ­ in se zan­ es­ e unaz­ ad. Gla­va mu udar­i o zid gde je
sta­jal­o po­sled­nje ogle­dal­o koje se raz­bi i jed­ an ko­mad, oštar
kao bri­jač, ras­ eč­ e mu levo uho. Okren­ uo je gla­vu ustran­ u ali
Nik­ o­la spus­ ti dva kratk­ a oštra udarc­ a u njeg­ ov stern­ um, ba‐­
civš­ i ga po­nov­ o unaz­ ad. Ko­mad ogled­ a­la po­nov­ o ga ras­ eč­ e.

Nik­ o­la ga po­nov­ o udar­i ali sada Senđ­ in više nije obra­ćao
paž­ nju na bol. Sve­tlo­sti su blje­šta­le u njeg­ o­voj gla­vi i jed­ va
je di­sao. Bilo mu je po­trebn­ o do­sta vrem­ en­ a da sman­ ji bol i
kr­var­en­ je, da se njeg­ ov um po­nov­ o uključ­ i u Tau–tau.

Iz­vio se tako da mu je levo rame bilo prem­ a Ni­ko­li i, kada
je Nik­ ol­a nap­ ao rame, on je po­di­gao njeg­ o­ve ruke a is­to­vre‐­
men­ o des­ nim ko­len­ om snaž­ no je udar­io Ni­ko­lu u mali trb­ uh.

Ni­ko­la pade na ko­le­na, Senđ­ in sko­či na njeg­ a, pres­ ko­či
ga, jur­nu step­ e­niš­ tem tamo gde je lež­ a­la Jus­ ti­na, omađ­ i­jan­ a

Tau–tau mag­ i­jom. Ona je bila Senđ­ i­nov štit, njeg­ o­va moć
nad Nik­ o­lom.

»… vez­ u­jem te gvo­zde­nim lanc­ i­ma…«

***

Nang­ i reče:
– Žel­eo bih da raz­go­var­am sa tim čov­ ek­ om, Skand­ rel­om.

On je ključ, mada sumn­ jam da on to zna.
Tomi klimn­ u gla­vom. Po­ve­la je Nang­ i­ja u sobu za is­pi­ti­va‐­

nje u po­li­cij­skoj zgra­di usred To­kij­a. Pro­šla su tri dana ot­kak­ o
je Kus­ und­ a Ikuz­ a nap­ ao Ki­lan Oro­ši u hot­el­skoj sobi.

– Sve što vam je po­treb­no naći ćete u toj sobi – reče Tomi
i ode da do­ved­ e Skand­ rel­a.

Um joj je još uvek bio is­pun­ jen sli­kam­ a Ki­lan Oro­ši i Ikuz­ e.
U tren­ utk­ u kada je upal­a u hot­el­sku sobu, prva po­mi­sao joj
je bila bez­ bed­nost njen­ e pri­jat­e­lji­ce. Nije treb­ al­o da do­pus­ ti
Skand­ rel­u da pođe sa njom. Njeg­ o­ve lič­ne že­lje nisu bile va‐­
žne pred ta­kvom opas­ noš­ ću. Ki­lan je bila njeg­ o­va od­go­vor‐­
nost. Nije hteo da je osta­vi, pre sveg­ a, ali njen­ a ant­i­pa­ti­ja
prem­ a Tomi je prev­ ag­ la. Ki­lan je od­bi­la da pođe sa njim da
pred­ aj­u vrpc­ u i da daju izj­a­vu Tomi.

Jadn­ a Kil­an. Po­gled na njen­ o krv­ av­ o lice, njen­ i kric­ i pro­ga‐­
njal­i su Tomi. Bilo je vrem­ e da kaže Skand­ rel­u šta se do­go­di‐­
lo.

Lice mu je bilo ble­do i skam­ en­ jen­ o kada je ugled­ ao da
ona ide prem­ a njem­ u.

– Mr­tva je? Ikuz­ a je se dom­ og­ ao.
– Po­ku­šao je – reče Tomi, klimn­ uvš­ i gla­vom čuv­ ar­u da
otvo­ri vra­ta ćel­i­je.
Skand­ rel iza­đe u hodn­ ik pun odj­e­ka.
– Ho­ćeš da kaž­ eš da je živa? Ki­lan je živa? – žmir­kao je na
fluo­ ­res­ centn­ oj svet­lo­sti.
– Da.
Vra­ta ćel­i­je zat­vo­ri­še se za njim i on po­sko­či. Pus­ ti krat­ak
nerv­ o­zni smeh. Iz­gle­dao je užas­ no, kao nark­ o­man ili kao čo‐­

vek osuđ­ en na smrt.
– Sve se stra­šno pro­men­ i­lo ot­kak­ o si ovde – reče on, kad

su kre­nul­i hodn­ ik­ om – znam da si me ovde zat­vo­ri­la da bi
me zaš­ ti­ti­la, ali, po­sle onog­ a što sam urad­ io, mog­ ao bih
ovde i da bu­dem stvar­no za­tvo­ren – te­ško je pro­gu­tao kne‐­
dlu koja mu je zas­ ta­la u grlu. – Šta će biti sa mnom, Tomi?

– Za­vis­ i – reče Tomi, sa iz­ra­zom očaj­a­nja na licu. Do­tač­ e
ga po ram­ en­ u. – Samo pol­ak­ o, ne znam koje si za­ko­ne prek­ r‐­
šio i da li si ih uopš­ te prek­ r­šio.

– Mor­al­no…
– To je sas­ vim dru­go pi­ta­nje – prek­ id­ e ga Tomi. – Pol­i­cajc­ i
nem­ aj­u tu moć da hap­se zbog toga.
Skand­ rel dub­ o­ko udahn­ u, pro­vuč­ e pr­ste kroz svo­ju ukru‐­
ćen­ u plat­i­nas­ tu kosu.
– Šta si hte­la da kaž­ eš tim »za­vi­si«?
– Tu je čo­vek koji treb­ a da go­vo­ri sa to­bom. Zove se Tan‐­
zan Nang­ i. Znam da si čuo za njeg­ a – is­kriv­ i­la je usne na po‐­
seb­ an nač­ in. Nar­avn­ o da je Skand­ rel čuo za Tanz­ a­na Nang­ i‐­
ja. On je nap­ ao Nang­ i­je­ve komp­ jut­er­e u Sato int­er­neš­ en­ el­u
MANT­ IS vir­us­ om. – Mis­ lim da će, na kraj­u, Nang­ i–san biti taj
koji će odlu­či­ti tvo­ju sudb­ i­nu.
Skand­ rel jekn­ u, obes­ i gla­vu.
Tomi po­ved­ e pri­ja­te­lja u sobu za is­pi­ti­van­ je. Nang­ i is­ključ­ i
mali magn­ et­o­fon. Okret­e se da po­gle­da Seđ­ i­ja Ki­ko­koa.
– Upra­vo sam pres­ lu­šao tra­ku – reče.
Nang­ i se okret­e. Gurn­ uo je ustran­ u magn­ et­o­fon, pri­vuk­ ao
la­ki­ran­ i po­slu­žavn­ ik na kome su bili čajn­ ik, dve por­cul­ans­ ke
šo­lji­ce i met­li­ca. Nang­ i uze met­li­cu.
– Pri­prem­ io sam zel­e­ni čaj. Mi­slio sam da ćete biti žed­ni.
Bor­a­vak u za­tvo­ru je gad­no is­kus­ tvo – ruke su mu se ves­ to
po­kret­a­le vr­te­ći met­li­cu po vodi, meš­ aj­uć­ i li­sto­ve čaja. Kada
se po­ja­vi­la svet­lo­ze­le­na pena on je jed­nu šol­ji­cu gur­nuo pre‐­
ma Skand­ rel­u.
– Haj­de, Ki­ko­ko–san – rek­ ao je­Nang­ i lju­ba­zno – sed­ i­te, pij‐­
te, od­mo­ri­te se. Imam­ o to­li­ko toga da pro­di­skut­uj­em­ o, vi i
ja.

***

Nas­ toj­ni­ca ho­te­la u koji je do­šla po Senđ­ i­nov­ om nal­o­gu dala
joj je po­ru­ku: »Se­stro, gde si? Gde si bila? Ček­ am na tebe.
Po­trebn­ a si mi.«

Ši­sei je to pro­či­ta­la. Bila je tu i adres­ a hot­el­a na Grin uli­ci,
nap­ i­san­ a na kraj­u be­le­ške. Ona baci bel­e­šku u to­al­et i po­vu‐­
če vodu.

Onda je Ši­sei tri dana ži­vel­a u hot­el­skoj sobi koju je rez­ er‐­
vis­ ao njen brat bli­za­nac. Lež­ a­la je tri dana u krev­ et­u i bul­ji­la
je u pla­fon. Ili je sed­ e­la na ivi­ci krev­ et­a s iz­gu­žvan­ im čarš­ a‐­
vi­ma u kril­u, slu­šaj­uć­ i prig­ uš­ en­ e gla­so­ve, kao da je neko ži‐­
veo svoj­im ži­vot­om tu ne­gde, kraj nje.

Po­vrem­ en­ o, kada bi joj palo na pam­ et, po­zva­la bi rum–
ser­vis i nar­uč­ i­la plje­skav­ ic­ e, pom­frit, koka–kolu. Dvad­ es­ et
mi­nut­a kas­ ni­je bi sve po­vrat­i­la, jer nije mog­ la da svar­i tu ne‐­
uk­ us­ nu hran­ u. Bol joj je bio jed­ i­ni dok­ az da je još uvek živa.

»Se­stro, gde si? Gde si bila? Če­kam te. Po­trebn­ a si mi.«
Giri. Duž­ nost i nez­ a­vi­snost su se bo­ri­li u Ši­sei­­noj gla­vi.
Senđ­ i­nu je bila po­trebn­ a. Nik­ ad­ a se ran­ ij­e nije deš­ av­ al­o da
se ne javi kada bi je on po­zvao. Ali, sada je bilo drug­ a­či­je.
Kada se nađe sa njim li­cem u lice, on će znat­i sve o Ko­to­nu
Brend­ ing­ u a da ne iz­go­vor­i ni­jed­nu reč. Senđ­ in neće do­pu‐­
sti­ti da se ta veza nas­ tav­ i. On će naći nač­ i­na da je okonč­ a,
kao što je okonč­ ao njen­ u vezu sa stu­dent­om pra­va Đei­­đi­jem
i to na najg­ o­ri mo­gu­ći nač­ in.
Ši­sei je ustal­a, oti­šla je u kup­ a­ti­lo. Tamo su bila dva ogle‐­
dal­a, jed­no je bilo dug­ ačk­ o, do poda, a drug­ o malo, za šmin‐­
kan­ je. Mo­gla je da po­sta­vi ogle­dal­a da budu okren­ ut­a jed­no
prem­ a dru­gom. Tako je mog­ la da po­gle­da svo­ja leđa na ko­ji‐­
ma se pom­ i­cao vel­i­ki pauk.
Senđ­ i­nov pauk: njeg­ ov ko­šmar i njeg­ ov spas. Pri­čal­o se
da Žena dem­ on iz jap­ ans­ kog mita ima ta­kvog pau­ k­ a na leđ­ i‐­
ma. De­mon žena je bila ote­lo­tvo­ren­ je Senđ­ i­nov­ og strah­ a.
Obe­le­živ­ši tako svo­ju ses­ tru bli­zna­kin­ ju, Senđ­ in je jed­nim

udar­cem uklon­ io pret­nju Žene de­mon­ a i vez­ ao svo­ju ses­ tru
za sebe.

»Pri­ča se« – rek­ ao joj je Senđ­ in jed­nom kada su se spa­jal­i
– »da je Dem­ on žena nek­ ad­ a bila ri­bar­ev­ a sup­ rug­ a. Ri­bar i
njeg­ ov otac su do­bro rad­ i­li. Imal­i su vel­i­ki čam­ ac i po­sad­ u
na nje­mu. Du­žnost žene je bila da se svak­ o­ga jut­ra diže u
dva sata da obi­đe kuće svih član­ ov­ a po­sad­ e i da pro­ver­i da
su svi spremn­ i da dođu na brod koji je treb­ al­o da is­plo­vi u tri
sata.

Po­vrem­ en­ o, leti, sa mes­ eč­ i­nom koja je svet­lu­cal­a na vodi,
bilo je nak­ rat­ko pri­jat­no da se šeta noću, čak je mog­ la da
sebe zam­ i­šlja kao mors­ ku si­ren­ u koja sedi na ste­nam­ a. Ali,
obič­no se pla­ši­la mrak­ a dok je hod­ a­la mors­ kom oba­lom i
oslu­škiv­ al­a huj­a­nje vet­ra u bo­ro­vim­ a. Kada bi vrem­ e bilo
loše, ona ne bi sti­gla da sve obi­đe. Po kiši je njen obi­laz­ ak
bio opas­ an, sten­ e su bile kli­za­ve, hvat­ao se i led. Ona bi če‐­
sto pa­da­la. Mnog­ o puta je ras­ ek­ la ruke i noge. Neko vrem­ e
bi lež­ a­la na sten­ i, op­hr­van­ a bo­lom. A onda bi saz­ na­nje da će
za­kas­ nit­i blje­snul­o u njen­ om umu i ona bi sak­ up­ lja­la snag­ u,
di­za­la se i nas­ ta­vlja­la put.

Kada bi za­kas­ nil­a, znal­a je da će je gr­di­ti muž ili svek­ ar.
Oni su vik­ al­i na nju, udar­a­li su je. Da li je bila glu­pa ili je bila
len­ ja? Zaš­ to nije mo­gla da oba­vi i najj­ed­nos­ tav­nij­i za­da­tak?
Jedn­ e noći muž ju je pro­bu­dio, be­san što je za­spal­a. Bila je
oluj­na noć. Kiša je udar­al­a o pro­zo­re koji su po­drht­av­ al­i.
Žena je mo­li­la muža da ne iz­laz­ i bro­dom na pu­či­nu po tako
opa­snom vre­men­ u. »Zar si i ti ri­bar?« – za­url­ao je on na nju.
– »Po­treb­ an nam je nov­ ac od ulov­ a. Kako bi­smo, inač­ e, ži­ve‐­
li? Ho­ćeš li ti da nas iz­dr­ža­vaš? Len­ ja ženo! Ti samo hoć­ eš
da osta­neš u svom to­plom krev­ et­u a da mi rad­ i­mo sve dru‐­
go. Haj­de, kren­ i!« Žena je po­srt­a­la po oluj­i, trč­ eć­ i do prve
kuće. Već je bila za­kas­ ni­la. Već je obi­šla po­lo­vi­nu kuća kada
je od­jed­nom ugled­ al­a nek­ o­ga na sten­ am­ a.

Srce joj je za­trep­ e­ri­lo u gru­di­ma. Hte­la je da se okren­ e i
vrat­i. Ali, giri ju je pri­ko­vao na mes­ tu. Šta bi muž i svek­ ar re‐­
kli da se vrat­i­la kući a da nije pro­bu­di­la sve član­ ov­ e po­sad­ e?

Nije mo­gla sebe da nat­er­a da pri­đe toj fi­gu­ri. Kren­ ul­a je
zato du­žom sta­zom koja je vod­ i­la dal­je od obal­e. Fig­ u­ra ju je
prat­i­la kroz šumu. Oseć­ aj­uć­ i pri­sus­ tvo te osob­ e, po­žur­i­la je.
A onda, prep­ la­šen­ a, po­čel­a je da trči. Spo­ta­kla se o neki ko‐­
ren, pala u blat­o.

Okren­ ul­a se, po­kuš­ al­a da ustan­ e. Ali fi­gur­a se već nag­ i‐­
njal­a nad njom. Bila je ogromn­ a. Kada se kap­ ul­ja­ča po­ma‐­
kla, ona je ugled­ al­a bra­da­to mons­ truo­ ­zno lice.

Vet­ar je lju­ljao dr­već­ e, kiša ju je udar­a­la po licu. Kao da
se naš­ la usred stad­ a kurj­a­ka. Čulo se daht­an­ je na sve stran­ e
oko nje, čulo se njuš­ kan­ je. Neš­ to se ko­pr­cal­o u njoj i ba­cal­o
je levo–des­ no. Pala je u nes­ vest.

Mnog­ o kas­ nij­e, žena je bol­no iz­ba­ul­ja­la iz šume. Po­di­gla
je gla­vu, vi­del­a je more. Pala je na po­znat­e sten­ e. Mun­ ja
osvet­li njen­ o iz­ub­ i­jan­ o lice, njen­ o nago telo prek­ ri­ven­ o mo‐­
dri­cam­ a. Usta su joj bila ši­rom otvo­ren­ a dok je daht­a­la kao
riba iz­ba­čen­ a na suvo. Krv joj je cur­i­la iz mnog­ ih po­sek­ o­ti­na
po ste­nam­ a. Upi­ja­la se u zem­ lju i kam­ en.

Mnog­ o sati kas­ nij­e, ri­bar i njeg­ ov otac su is­plo­vil­i svo­jim
bro­dom iako je olu­ja bi­val­a sve jača. Bili su sami jer su čla‐­
nov­ i po­sad­ e od­bi­li da kren­ u po nev­ rem­ en­ u.

Sko­ro su za­vr­ši­li sa lo­vom kada su pri­met­i­li fi­gur­u odev­ e‐­
nu u belo kako im se pri­bli­ža­va. Kada je pri­šla sas­ vim bli­zu,
s uža­som su zak­ ljuč­ i­li da je to naga žena. Koža joj je bila
bela kao sneg, nije ima­la nig­ de ni­jed­nu dla­ku na telu, čak ni
među nog­ a­ma. Nje­na crna kosa vij­o­ri­la je za njom kao da je
sač­ i­njen­ a od zmi­ja. Lice joj je bilo de­mons­ ko, sa ši­rom otvo‐­
ren­ im ogromn­ im oči­ma. Kad im je pri­šla, okren­ ul­a im je leđa
i oni na nji­ma ugled­ a­še ogro­mnog pau­ k­ a. Dok su oni zan­ e‐­
mel­o po­smat­ra­li, biče oži­ve i spu­sti se niz leđa i bu­ti­ne de‐­
mons­ ke žene. Pauk je bio ogro­man. Kada je sti­gao do pa­lu‐­
be, sko­čio je na njih i pro­gu­tao ih u jedn­ om zam­ ah­ u.

Zad­ o­vol­jan, in­sekt se vrat­io na ženu i po­peo joj se na
leđa. Onda se ona okren­ ul­a i, snag­ om de­set­o­ri­ce muš­ kar­a‐­
ca, od­gur­nul­a je brod dal­e­ko do oba­le.

Usko­ro je olu­ja ščep­ a­la brod i raz­bi­la ga o tamn­ e sten­ e
na oba­li. Brod je po­to­nuo. Da li je to vet­ar tako tuž­ no zav­ ij­ao
kroz bo­ro­ve? Kada su se ta­la­si sklop­ i­li iz­nad bro­da, Dem­ on‐­
ska žena čije su oči si­jal­e kao žer­a­vic­ e okren­ ul­a se. Ujut­ro,
po­sle iz­la­ska sunc­ a, vi­del­a se samo ble­da mag­ la koja je vis­ i‐­
la na ste­nam­ a i koju nije mo­gla da ras­te­ra čak ni to­pli­na
dana.«

Lež­ eć­ i u krev­ et­u Ši­sei je osluš­ kiv­ al­a gla­sov­ e iza zi­do­va,
oslu­ški­val­a je udar­an­ je svog­ a srca, ose­ćal­a se pra­znom kao
iz­mag­ li­ca.

Ovde, u či­sti­li­štu, pres­ ta­la je da po­sto­ji. Ovde su samo
po­sto­jal­i gla­so­vi u tami, stran­ci koji su se kret­a­li, go­vo­ri­li,
vol­e­li, mr­zel­i, smej­a­li, pla­kal­i iza zi­do­va njen­ e tamn­ e sobe,
svet­le­ći duh­ ov­ i koje bi ona po­vrem­ en­ o pri­met­i­la, koji su ži‐­
vel­i za nju.

»Se­stro, gde si? Gde si bila? Če­kam te. Po­treb­na si mi.«
Giri.
Žena de­mon se uko­pa­la u njen­ o meso. Senđ­ i­nov­ o meso.
Zar to nije bilo pra­ved­no? Nije li joj to rek­ ao kada je ubio Đe‐­
i­đi­ja, nje­nog lju­bavn­ ik­ a na ri­tua­ ln­ i nač­ in Tau–taua koji je po‐­
kren­ uo memb­ ran­ u ko­ko­roa? Bio je to ri­tu­al koji je ojač­ ao nji‐­
hov­ u snag­ u.
»Ura­dio sam to za tebe, Ši­sei« – rek­ ao je. – »Vo­lim te. Po‐­
treb­na si mi. Uvek ćemo ostat­i za­jed­no.«
Ali, ubiv­ši Đe­i­đi­ja, nije li ubio njen­ u bud­ ućn­ ost?
Giri.
Dem­ ons­ ka žena.
Ši­sei je ustal­a, čarš­ av joj pade oko član­ ak­ a. Gla­so­vi iza zi‐­
do­va se više nisu čuli.
Pauk se pok­ ren­ uo.

***

Kada se Senđ­ in vrat­io u sobu sa la­žnim pro­zo­ri­ma, Jus­ ti­ne
više nije bilo. Kauč je staj­ao usred sobe, kao da mu se pod‐­

smev­ a. Žice zvučn­ ik­ a koje je iš­čup­ ao iz zida vij­ug­ al­e su kao
zmi­je po per­sij­skim te­pi­si­ma.

Senđ­ in se uhvat­i za gla­vu, ose­ti to­pli­nu sop­stven­ e krvi,
ubrz­ an­ o lup­ a­nje srca. Pri­šao je kau­ č­ u, le­gao na njeg­ a. Mo‐­
gao je da oset­i Jus­ ti­nin mi­ris, čak i vr­tlog njen­ e to­pli­ne. Do‐­
pu­stio je da se te stvar­i pret­o­če u njeg­ a, da ga hran­ e, kao
što je do­pus­ tio Mar­i­ki­nim je­caj­i­ma da mu daju snag­ u i zad­ o‐­
volj­stvo. Ali, to mu nije bilo do­volj­no. Da je mo­žda bila ovde,
Jus­ ti­ni­ni jec­ aj­i bi mu dali do­volj­no snag­ e za po­sled­nji okr­šaj
sa Nik­ o­lom Laj­ni­rom. Mož­ da.

On će sada mo­rat­i da do­dir­ne memb­ ran­ u ko­ko­roa. Mo­ra‐­
će da poč­ne med­ i­ti­ra­nje a neće moći da iz­ved­ e ri­tua­ ln­ u ak‐­
ci­ju koju će po­ja­čat­i nje­go­vo po­jan­ je.

Senđ­ in je usmer­io svoj um na ko­ko­ro i po­čeo. Za tren­ u‐­
tak, njeg­ o­vo kuc­ an­ je srca se uspo­ri­lo. Oslo­bo­dio je um od
bola. Neš­ to kas­ nij­e, krv pres­ tad­ e da lije iz njeg­ o­vih rana.
Poče da se form­ i­ra skram­ a.

Pro­ces zar­as­ tan­ ja je bio ubrz­ an, po­čeo je da sak­ up­ lja
moć, da kan­ al­i­še vi­brac­ i­ju energ­ i­je koju je iz­vlač­ io iz ko­ko‐­
roa, cent­ra stvar­i.

To sak­ up­ lja­nje nije još bilo zav­ r­šen­ o, kada mu se oči ši‐­
rom otvo­ri­še.

Ši­sei!
Bila je ovde. Ona je do­šla!

***

Koni Tan­ ak­ a čučn­ u, ugle­da svoj odraz u hil­ja­du raz­bi­jen­ ih ko‐­
mad­ a ogle­da­la. Vi­deo je tam­ne pro­sto­re iz­međ­ u.

– Vi­dim krv – reče Koni – da­kle, to se do­ga­đa kada se se‐­
dam smar­agd­ a sklo­pi u mač.

Ni­ko­la, le­đi­ma okren­ ut prem­ a zidu, reče.
– Nije bilo do­volj­no – sve ga je bo­lel­o, psi­hičk­ a bor­ba je
bila gora od fi­zič­ke. – Da li je Jus­ ti­na u redu?
Koni klimn­ u glav­ om.
– Izv­ eo sam je iz sobe. Bez­ bed­na je.

– Iz­vuk­ ao je iz nje više nego što sam oček­ iv­ ao – reče Ni‐­
ko­la očajn­ o. – Dao sam mu suv­ i­še vrem­ en­ a sa njom. Bio je
to gro­zan ri­zik ali mor­ao je da bude izlo­žen po­ja­nju sa tra­ka
koje sam ti dao. Meni je treb­ a­lo vrem­ en­ a a on je to is­ko­ri‐­
stio.

– Kao da ga je to oslab­ i­lo – reče Koni – baš kao što si i
sumn­ jao.

– Ali, on sada zna gde se nal­a­ze po­sled­nji So–Peng­ o­vi
smar­agd­ i – Ni­ko­la nas­ lo­ni gla­vu na zid. – Ne mogu da do­pu‐­
stim da tek tako ode.

Koni po­gle­da Ni­ko­lu.
– Nisi ni imao ta­kvu nam­ er­u – reče mirn­ o.
Nik­ o­la klim­nu glav­ om.
– Sa­svim si u pra­vu ali ni­sam hteo da se suo­ ­čim sa tim
ako već po­sto­je šans­ e da se to za­vrš­ i nek­ ak­ o dru­ga­či­je.
Sada znam da ja mor­am da ubij­em njeg­ a ili će on ubit­i
mene.
– Ko­li­ko si te­ško po­vređ­ en?
– Prež­ i­već­ u – reče Ni­ko­la – za sada. – Bac­ io je po­gled po
step­ e­ni­cam­ a. Bilo je nep­ ri­rod­no mir­no u zgra­di. – Šta li radi
tamo, pi­tam se?
Ali, već je mog­ ao da ose­ti tam­ne vib­ ra­ci­je ko­ko­roa i znao
je da je sa njim go­to­vo. Imao je tako malo is­kus­ tva sa mem‐­
bra­nom tanđ­ i­an­ a da, u tom te­at­ru smr­ti, nije imao ni­kak­ ve
šans­ e i bilo je ja­sno da će ga Senđ­ in po­be­di­ti. Za Ni­ko­lu je to
bilo po­lje smr­ti i on je mor­ao po svak­ u cenu da ga rašč­ i­sti.
Mora da pos­ to­ji neki dru­gi na­čin mi­slio je.
– U redu – reče Koni i pro­tr­lja ruke – kak­ av je Plan B?
Ni­ko­la po­gle­da pri­ja­te­lja, osmehn­ u mu se.
– Mož­ da nema pla­na. Nem­ am više ide­ja. Ta ba­rab­ a neće
tek tako da odus­ ta­ne a ja nem­ am nam­ er­e da se zau­ s­ tav­ im.
– Mor­aš da se odm­ o­riš – reče Koni.
– Ako kren­ e na mene – reče Nik­ o­la – ima­ću sve vrem­ e na
svet­u da se od­mar­am.
Koni pri­đe bli­že, pru­ži Ni­ko­li hlad­ an čaj.

– Neš­ to se u međ­ u­vrem­ en­ u do­go­di­lo – reče on. – Naz­ vao
me je tvoj pri­ja­te­lj Tanz­ an Nang­ i. On je imao neš­ to da mi
kaže.

Koni nasu još čaja. Po­smat­rao je kako ga Ni­ko­la is­kap­ lju‐­
je. Nije smat­rao da treb­ a da kaže Nik­ o­li da je umeš­ ao neke
tra­ve u njeg­ a. Daće mu snag­ u a is­to­vrem­ en­ o će uspo­ri­ti nje‐­
gov me­tab­ o­li­zam, olakš­ ać­ e mu med­ i­tac­ i­ju i form­ ul­a­ci­ju stra‐­
teg­ i­je. Usko­ro će po­čet­i da ose­ća njih­ ov­ o de­lo­van­ je.

– Naj­pre ovo, Kus­ und­ a Ikuz­ a je mr­tav. Naš­ li su tra­ku koju
je Ikuz­ a sni­mio sa gla­so­vi­ma Ikuz­ e, Ki­lan Oro­ši i onog kom‐­
pjut­er­skog ge­ni­ja Skand­ rel­a. Iz­gle­da da je Skand­ rel smis­ lio
sup­ erv­ ir­us koji nap­ ad­ a pro­gra­me obez­beđ­ en­ ja. On se uvlač­ i
u sof­tver kao kr­ti­ca i men­ ja ga. Saz­ nao sam da ste ti i Nang­ i
mi­sli­li da Nami hoće da uzme Sato zbog T–PRAM čipa. To je
bilo spo­red­no. Njih je int­e­res­ o­vao pro­jek­ at Ko­šnic­ a. Prem­ a
Skand­ rel­u plan je bio sle­de­ći: kada se Nami jed­nom do­ko­pa
kont­ro­le nad Sat­o­om, oni će ubac­ i­ti MAN­TIS sup­ erv­ ir­us u
komp­ o­nent­e. On će rea­ g­ o­vat­i kao bom­ba, biće nea­ kt­i­van
sve do određ­ en­ og vrem­ en­ a, niš­ ta neće moći da ga ot­krij­e.
Kada dođe određ­ e­ni tren­ ut­ak, MANT­ IS će oži­vet­i i po­čeć­ e da
šal­je po­dat­ke Nam­ i­ju.

Nik­ o­la je bul­jio u pri­jat­el­ja.
– Blag­ i Bože. Ko­šnic­ a treb­ a da bude ins­ ta­li­ra­na u sve de‐­
lo­ve amer­ič­ke vlad­ e: u Pent­ag­ on, u CIA, u Min­ is­ tar­stvo spolj‐­
nih pos­ lo­va, u FBI. To bi znač­ i­lo da bi Nami imao u ruk­ am­ a
sve agenc­ i­je i sva min­ i­stars­ tva i sve vlad­ i­ne punkt­o­ve.
Koni klimn­ u glav­ om.
– Pri­lič­no do­bro, a? Ni­kad­ a se ne bi ot­kril­o o čemu se radi.
Bez­ bed­nost SAD bi bila ugro­žen­ a – Koni srkn­ u malo čaja. – A
sada do­la­zi ono najv­ až­ ni­je. Nami je najm­ io dva čo­vek­ a da
po­mog­nu da se ovo ostva­ri. Jed­ an je sada gore, ver­o­vatn­ o
krv­ ar­i na mome kau­ č­ u. Nje­gov zad­ a­tak je bio da te traj­no
osla­bi, tako da ne mož­ eš da se umeš­ aš. Nami se na smrt
pla­ši od tebe. Drug­ a osob­ a koja radi na tome je njeg­ o­va se‐­
stra bli­znak­ i­nja. Nje­no ime je Ši­sei. Po­slat­a je ovam­ o da se
nek­ ak­ o po­vež­ e sa sen­ at­o­rom Brend­ ing­ om koji treb­ a da pro‐­

gur­a pro­gram Ko­šni­ca kroz Se­nat i da obez­be­di da ga pri‐­
hvat­i Kong­ res.

Ni­ko­la klimn­ u glav­ om. Bio je zam­ i­šljen.
– To sko­ro sve obj­aš­ njav­ a. Sko­ro, sve, sem onog sluč­ aj­a: a
to je – zaš­ to me Senđ­ in nije ubio kada smo se prvi put srel­i?
Ako ga je Nami najm­ io da me ubij­e, imao je šans­ e a nije je
is­ko­ri­stio. Zaš­ to?
»Ako umreš sada, umreć­ eš suv­ i­še lako, nik­ ad­ a neć­ eš
shvat­i­ti« – to mu je Senđ­ in rek­ ao u ord­ i­nac­ i­ji dr Ha­nam­ i­ja.
Šta je treb­ al­o da shvat­i? Ni­ko­la poj­ma nije imao. Bilo je
jed­ i­no jas­ no da Senđ­ in gaji lič­no nep­ ri­jat­elj­stvo prem­ a Nik­ o­li.
Nik­ o­la je bio si­gur­an da nije po­znav­ ao tog čov­ ek­ a, da ga nije
nik­ ad­ a ran­ i­je sreo pre sus­ ret­a u ord­ i­nac­ i­ji dr Ha­nam­ i­ja.
Dok je po­kuš­ av­ ao da reši ovu mi­ste­ri­ju, Ni­ko­la po­to­nu u
Gec­ um­ ei no mići. Mi­slio je na Senđ­ i­nov­ u stra­teg­ i­ju: Širo nin‐­
đa, ubi­stvo dr Ha­nam­ i­ja, hir­ur­ga koji mu je omo­gu­ćio da pri‐­
sus­ tvuj­e Ni­ko­li­noj oper­ac­ i­ji: ubis­ tvo dr Muk­ ua, kli­nič­kog psi‐­
hij­at­ra koji je lo­gič­no mog­ ao da ot­krij­e šta je Senđ­ in urad­ io
sa tom mal­om sekc­ i­jom Nik­ o­li­nog mo­zga: ubis­ tvo Ki­o­ki­ja,
tanđ­ i­an­ a koji je mo­gao da pom­ og­ne Nik­ o­li.
Nisu sve te akc­ i­je ima­le od­li­ke nap­ ad­ a nez­ a­vis­ nog ninđ­ e
najm­ lje­nog da reši neke vel­i­ke stvar­i na pla­nu međ­ un­ ar­od­ne
špi­jun­ až­ e. Ovo je bila strat­e­gi­ja čov­ ek­ a koga raz­di­ru mrž­ nja,
strat­eg­ i­ja čov­ ek­ a koji je žel­eo da onem­ o­guć­ i, da uniš­ ti drug­ o
ljud­sko biće.
Ni­ko­la za­hval­i vel­i­kom Bogu sreć­ e koji ga je po­veo u Kan‐­
zac­ u. Bila je karm­ a da Senđ­ in nije znao za Ki­o­kij­ev­ og brat­a
koji živi vi­so­ko u Alp­ i­ma, isp­ red Cr­nog žand­ ar­a.
Senđ­ i­nov­ a strat­eg­ i­ja sad­ rž­ a­val­a je dru­ge elem­ ent­e po­red
Ni­ko­li­nog uni­šte­nja: on je, iz­nad sveg­ a, že­leo So–Peng­ o­ve
smar­ag­de. Da li su oni veza izm­ eđ­ u nas? pi­tao se Ni­ko­la. Že‐­
leo je da saz­ na neš­ to više o svom dedi.
Oset­i Ko­nij­e­vu ruku na ram­ en­ u i otvor­i oči.
– Nik, je li sve u redu? – pi­tao je Koni. – Mi­slio sam na tre‐­
nut­ak da si pres­ tao da di­šeš.
– Neko do­la­zi – reče Nik­ o­la i ustad­ e.

Koni baci po­gled na ste­pen­ iš­ te.
– Ne otud­ a – reče Nik­ o­la i pri­đe ulaz­ nim vra­ti­ma.
Otvor­i ih i za­gle­da se u jedn­ o prel­e­po lice.
– Zdra­vo, Ši­sei. Ja sam Ni­ko­la Laj­nir – reče on – ali, mi­slim
da ti to već znaš.
Ši­sei po­gle­da Nik­ o­lu.
– Zdra­vo, nep­ ri­ja­tel­ju – reče – mi­sli­la sam da će srce pre‐­
stat­i da mi kuca kada te sretn­ em.
Go­vo­ri­li su ja­pans­ ki, kao da je ta ko­mun­ ik­ ac­ i­ja bila suš­ tin‐­
ska za spor­az­ u­mev­ an­ je na nek­ om niv­ ou.
– Uđi – reče Nik­ o­la. Nije joj okret­ao leđa. Pred­stav­ io joj je
Ko­nij­a.
Koni opso­va neš­ to na jap­ ans­ kom.
– Ti znaš ko je ona, Nik? Zaš­ to si je pu­stio da uđe?
– Mi­slim da ni­sam mo­gao da je za­dr­žim – reče Ni­ko­la i
odvoj­i po­gled od Ši­sei. – Koni, nem­ am­ o više čaja.
Kada su ostal­i sami, Ni­ko­la reče:
– Vi­diš da si ugle­dal­a lice Med­ u­ze ali si još živa.
Nisu pres­ ta­ja­li da se kreć­ u. Obi­laz­ i­li su je­dan oko drug­ og,
staj­u­ći na ko­mad­ e raz­bi­je­nih ogle­dal­a, dok su se nji­hov­ e sli‐­
ke bez­broj puta umnož­ a­val­e.
– Okol­no­sti su se iz­men­ i­le – reče Ši­sei – nis­ am do­šla ova‐­
mo da te uniš­ tim čak ni da po­mog­nem brat­u.
– Zaš­ to si onda do­šla? – pi­tao je Ni­ko­la.
– Da spa­sem samu sebe – reče Šis­ ei.
Iz­međ­ u njih je bilo ne­čeg više, sem obič­nog raz­go­vor­a. Iz‐­
međ­ u iz­men­ jen­ ih reči, pa­uz­ a, nji­hov­ e su se vol­je srel­e usred
sobe, stva­ra­juć­ i psi­hič­ki vr­tlog. Kada se Koni vrat­io sa ča‐­
jem, oset­io je ta­kvu vrt­o­gla­vi­cu da je sko­ro sve isp­ us­ tio.
Nik­ o­la je čuo lupk­ an­ je, kao što sreb­ ro lupk­ a pri­li­kom ze‐­
mljo­tres­ a, pa reče.
– Drži se po­dal­je, Koni. Osta­vi čaj ali nem­ oj više da ulaz­ iš
u ovu sobu dok sve ne bude got­o­vo.
– Ali, Nik….
– Urad­ i kao što sam ti rek­ ao, pri­jat­e­lju – reče Nik­ o­la – ne
žel­im da Ju­sti­na sada bude sama.

– On je sjaj­an pri­jat­el­j – reče Ši­sei, kada je Koni izaš­ ao –
za­vid­ im ti.

– Vo­leo bih da imam­ o više vrem­ en­ a da se upoz­ nam­ o.
– Da, šte­ta – reče Ši­sei – ali, imam­ o do­volj­no vrem­ e­na da
se slo­ži­mo. Čuj­em eho ko­ko­roa, ose­ćam snaž­ ne vib­ rac­ i­je.
Usko­ro će moj brat imat­i svu moć koju želi.
– Ukrao je moj­ih šest sma­rag­da.
– Kada se do­mog­ne svih – reče Ši­sei – biće nep­ o­be­div. On
će stvor­i­ti određ­ e­nu fi­gur­u od de­vet smar­agd­ a. Ogrom­na
moć će biti njeg­ o­va. Zem­ lja će zad­ rht­a­ti. On će biti jed­no sa
Večn­ oš­ ću, hod­ ać­ e sa bo­go­vi­ma. To je od­uv­ ek i žel­eo – kret­a‐­
la se, i nep­ res­ tan­ o se kre­ta­la, a njen­ o telo je bilo nem­ irn­ o,
baš kao i njen­ a psi­ha. Ni­ko­la se pi­tao da li ona ne ver­uj­e nje‐­
mu ili sam­ oj sebi. – Ti smar­ag­di su stal­no krad­ e­ni. Naj­pre ih
je ukrao So–Peng…
– Moj deda nije ni­kad­ a ni­šta ukrao u živ­ o­tu!
– Mož­ da – reče Ši­sei – mo­žda nije. Isti­na sada i nije važ­ na.
Najv­ až­ ni­je je sada to što moj brat ima na umu. On i ja smo
po­tom­ci Zao Hsie, čo­vek­ a koga je So–Peng udav­ io is­pod vo‐­
do­pa­da, bli­zu Gan­ ang Mant­a­hak­ a, pre sko­ro jed­nog veka.
– Nap­ a­da me pro­šlost koju ne poz­ na­jem.
– Moj brat je ta­lac te iste pro­šlo­sti.
– Ne oček­ uj­eš valj­da da ga saž­ a­lje­vam?
– Ne – reče Ši­sei – ali, sada je najv­ až­ ni­je ra­zu­mev­ an­ je.
Neće biti do­volj­no da ga samo sretn­ eš u Tau–tau. On je oti‐­
šao da­lje od Tau–taua. On je stvo­rio sop­stve­ni si­stem mag­ i­je
koji čak ni meni sa­moj nije po­znat.
– Da li te pla­ši onak­ o kao mene? – Nik­ o­la je ose­ćao tamn­ o
puls­ i­ra­nje, pu­ko­ti­nu u pro­jekc­ i­ji njen­ e vol­je i znao je da Sen‐­
đin pla­ši svoj­u ses­ tru. Rek­ ao je. – Kako mož­ eš da ga vol­iš
kada ga se plaš­ iš?
– Ne mogu da se toga oslo­bo­dim – rek­ la je Ši­sei na ivi­ci
suza. – On mi je brat bli­za­nac. On je meso moga mesa.
– Ali, nje­gov um nije tvoj.
– Mi smo kao kri­stal­ne lant­ern­ e – reče Ši­sei – go­ri­mo u
tami. To sam shvat­i­la tek dan­ as.

– Mi­slim da si to shvat­i­la mnog­ o ra­nij­e – reče Ni­ko­la – tre‐­
bal­o ti je samo do­sta vrem­ en­ a da to pri­hvat­iš.

Ši­sei i Ni­ko­la su i da­lje bili uhvać­ en­ i u krug­ u koji su sami
stvo­ri­li. Jin i jang, tama i svet­lost, muš­ ko i žen­sko, meko i
tvrd­ o ali, sada su de­fi­ni­ci­je bile sve za­mag­ lje­nij­e.

– Mo­žeš li da mi kaž­ eš zaš­ to on ubij­a? – pi­tao je Nik­ o­la. –
Da li ga to odu­šev­ ljav­ a na neki gro­zan nač­ in?

– Ubi­stvo je neš­ to što za njeg­ a ima drug­ o zna­čen­ je – reče
Ši­sei – on ubi­ja ri­tu­al­no, kao što je nau­ č­ en. Zato i guli kožu
sa svoj­ih žr­tav­ a. Akc­ i­ja je kom­bi­nov­ an­ a sa po­jan­ jem, da bi
se memb­ ran­ a ko­ko­roa nat­er­al­a da za­vi­bri­ra. Tako on do­bi­ja
moć, tako ona rast­e i po­sta­je sve veća.

Ni­ko­la za­drht­a.
– On mora da bude zau­ s­ ta­vljen, Ši­sei – reče on – nema
drug­ og na­či­na.
– Zato sam ja ovde.
Ni­ko­la reče.
– Ja sam po­čet­nik u Tau–tau. Bez tvo­je po­moć­ i tvoj brat
će me, svak­ ak­ o, po­bed­ i­ti.
– Znam.
Ši­sei zas­ tad­ e i okret­e se tako da su joj leđa bila okren­ ut­a
prem­ a njem­ u. Ot­kop­čal­a je svo­ju bluz­ u. Pus­ ti­la je da joj pad‐­
ne do struk­ a. Isp­ od nije ni­šta nos­ i­la.
– Ovo sam ja – rek­ la je ona i, okren­ uvš­ i mu leđa, pok­ az­ a­la
je vel­i­kog pa­uk­ a. – To mi je brat učin­ io. To je ono čega se on
pla­ši. Žene dem­ on­ a.
Ni­ko­la pri­đe po­slu­žav­nik­ u koji je Koni osta­vio, do­nes­ e čaj i
za nju i za njeg­ a. Se­de­li su prek­ r­šten­ ih nogu, gle­da­ju­ći se u
lice i pili su ćut­e­ći, za tren­ ut­ak. Pau­ z­ a je bila veo­ ­ma zna­čaj‐­
na, obel­e­ža­val­a je novu fazu njih­ ov­ og ang­ až­ o­van­ ja.
Nik­ o­la spus­ ti pra­znu šol­ji­cu.
– Mor­aš da ideš sa mnom da se suo­ ­čiš sa Senđ­ i­nom.
– Ne – reče Ši­sei – to je samo tvoj za­dat­ak. Ja ne mogu
sada da mi­slim samo o sebi. Imam nek­ o­ga do koga mi je ve‐­
o­ma stal­o i koga mo­ram da zaš­ ti­tim.

Ni­ko­la nije pi­tao ko bi to mog­ ao da bude. Nije ni mo­rao.
On je bio u njen­ im mi­sli­ma: Ko­ton Brend­ ing.

– Mo­ram da ti kaž­ em – reče Nik­ o­la – da je go­to­vo sa Na‐­
mi­jem. Kus­ und­ a Ikuz­ a je mr­tav. Vi­rus MANT­ IS više nije pod
njeg­ o­vom kont­ro­lom.

Oset­io je kako kroz Ši­sei pro­laz­ i olakš­ an­ je, mnog­ o dub­ lje
nego što bi mo­glo da se iz­raz­ i reč­ i­ma.

– Dođi ova­mo – reče ona.
Kada je Ni­ko­la pri­šao sas­ vim bli­zu, ona otvo­ri taš­ nu, iz­va‐­
di ta­šni­cu sa šmin­kom. Brzo, si­gur­nim po­kret­i­ma, ona ga na‐­
šmink­ a. Imal­a je na umu sli­ku Žene dem­ o­na koja hoda noću
po sten­ am­ a, tra­že­ći da se osvet­i muš­ karc­ i­ma koji su je tret­i‐­
ra­li kao ži­vot­i­nju. Ali, dok ga je šmink­ al­a, mi­sli­la je i na svoj­u
pri­ja­te­lji­cu Kiku, onak­ vu kak­ va je bila one noći kada se ma‐­
ski­ral­a u sam­ ur­a­ja, kada se Ši­sei zal­ju­bi­la u sav­ r­šen­ og mu‐­
škar­ca u koga se pret­vo­ri­la Kiku.
Kada je zav­ rš­ i­la, rek­ la je.
– Do­bro iz­gle­daš: iz­gle­daš za­stra­šuj­uć­ e. Kosa bi mo­ral­a
da ti bude dru­ga­či­ja.
– Sa­če­kaj – reče Ni­ko­la. Nes­ tao je i vrat­io se po­sle tri­de‐­
set sek­ und­ i.
Bio je ode­ven u ko­stim Kab­ uk­ i glumc­ a. Na gla­vi je imao
ra­sko­šnu per­i­ku. Seo je isp­ red Ši­sei koja mu nam­ es­ ti per­i­ku
na gla­vu, učvrs­ ti je. Kada je zav­ rš­ i­la, iz­vad­ i malo ogle­da­lo i
po­kaz­ a mu njeg­ ov novi lik.
– Sav­ r­šen­ o – reče Nik­ o­la. – Gde si to na­uč­ i­la?
– Znaš li za ško­lu Zlat­ni oblak?
– Ki­o­ki Ucuk­ uš­ i­ku Kanz­ an – reče Nik­ o­la – znam za to. –
Zag­ le­dao se u svoj odraz u ogle­dal­u. – Stvar­no sam po­stao
Čist, Sa­vrš­ en, Lep.
Zvuc­ i su se poj­a­čav­ al­i.
– On dol­az­ i – reče Nik­ o­la – ja mo­ram da odem.
– Sada znaš čega se on pla­ši – reče Ši­sei. Ali, ona još nije
sas­ vim iz­da­la svoj­u dru­gu tam­nu po­lo­vin­ u, svo­ju lju­bav,
svog tamn­ i­čar­a, svo­ju smrt, i to je zna­la. Nije mo­gla samo

da sedi i po­smat­ra. To je zak­ ljuč­ i­la u noć­ i­ma i da­nim­ a koje je
pro­vel­a u hot­el­skoj sobi svog bra­ta.

Kad se Nik­ o­la okren­ uo da pođe, zau­ s­ ta­vil­a ga je mis­ li­ma.
– Po­sto­ji još neš­ to – reče ona i plje­snu ruk­ am­ a – ne­što što
mo­ram da ti dam, neš­ to po­red mog zna­nja i veš­ ti­ne. Ose‐­
ćam da ovo neće za­us­ ta­vi­ti mog brat­a. On je već po­stao su‐­
vi­še jak.
Sa pr­sta je ski­nul­a pr­sten sa smar­agd­ om koji joj je Senđ­ in
dao onog­ a dana kad je ubio Đe­i­đi­ja, njen­ og ljub­ avn­ ik­ a.
– Ovo je smar­agd tan­đi­an­ a – reče ona – to je jed­ i­no što
mi je brat ikad­ a dao. Dao mi ga je na ro­đend­ an ali nije ni­ka‐­
da bio moj. Sum­njal­a sam to tada, a sada to znam.
Ni­ko­la uze pr­sten sa blje­šta­vim kam­ en­ om po­sta­vljen­ im u
pla­ti­ni, i u tom tren­ u oset­i ono što je oseć­ al­a Ši­sei: moć
Žene dem­ on­ a.
Okren­ uvš­ i se gra­ci­o­zno kao žena, kao što bi se okren­ ul­a
Ši­sei, on ode hodn­ ik­ om, pope se ste­pen­ iš­ tem da po­gle­da
smr­ti u lice.

***

Energ­ i­ja ko­ko­roa obo­ri se na Senđ­ i­na, okup­ avš­ i ga kao što
majk­ a kupa bebu. U jed­nom tren­ utk­ u oset­io je još neč­ i­je pri‐­
sus­ tvo u ko­ko­rou, cent­ru stva­ri, po­segn­ uo je prem­ a tome
sko­ro kao Bog, zra­čuć­ i moć Boga, i pri­sus­ tva te drug­ e oso­be
nes­ ta­de.

Senđ­ in je znao da je to Nik­ o­la Lajn­ ir koji je pro­dro u ko­ko‐­
ro. Sada, kada ga je odvoj­io od energ­ i­je Tau–taua, Senđ­ in je
bio si­gur­an u svoj­u pob­ e­du.

Senđ­ in sede. Vi­brac­ i­je ko­ko­roa od­zvan­ jal­e su mu u umu,
u telu, te­ral­e ih da vi­bri­ra­ju. »Čak su i sta­ri­ji tanđ­ i­an­ i u Zuđ­ i‐­
ju bili li­šen­ i ove moći koju ja imam: nisu uvek mog­ li da ko­ri‐­
ste ko­ko­ro« – mi­slio je. Znao je da su oni bili prep­ la­šen­ i da
pro­baj­u, znao je da nisu smel­i da suv­ i­še pri­ti­skaj­u memb­ ra‐­
nu pla­šeć­ i se da to ne iza­zo­ve pu­ko­ti­nu koja bi nač­ i­nil­a haos

u cel­om svet­u. »Ja nem­ am taj strah« – mi­slio je – »ja ko­ri‐­
stim ko­ko­ro onak­ o kako žel­im.«

Po­seg­nuo je umom da bi oba­vio Ši­sei kao što je rad­ io sa
ko­ko­ro­om, tako da bi i ona mog­ la da se pri­dru­ži uži­van­ ju u
njeg­ o­vom po­be­di. Žel­eo je da ona bude ovde, po­zi­vao ju je
da mu se pri­druž­ i jer je sada do­šao tren­ ut­ak da tra­ži dar koji
joj je dao: smar­agd tanđ­ i­an­ a koji joj je sta­vio na prst.

Ši­sei je bila čuv­ ar tog smar­agd­ a a da to nije ni zna­la.
Kada ga je ukrao pre nego što je oti­šao iz sela tanđ­ i­an­ a Zu‐­
đi­ja, znao je da ne sme da ga za­dr­ži – ne sme da bude u nje‐­
go­vim ru­kam­ a. Tanđ­ i­an­ i bi ko­ri­sti­li moć da ga sled­ e ako
smar­agd bude kod njeg­ a. Ši­sei nije nik­ ad­ a bila u Zuđ­ i­ju, ni‐­
kad­ a nije nau­ č­ i­la Tau–tau. Oni ga ne bi naš­ li ako smar­agd
bude kod nje.

Senđ­ in je mo­gao da ose­ti njen­ o pri­sus­ tvo, ose­ćao je po‐­
treb­ u da bude uz nju, da se spo­ji sa njom još jed­nom, kada
mu bude dala smar­agd tanđ­ i­an­ a. Da li ju je Nik­ o­la nek­ ak­ o
spreč­ io da mu ga da?

On iza­đe iz sobe sa la­žnim pro­zo­ri­ma. Njeg­ o­vi pr­sti su
zra­či­li pla­ve pla­men­ ov­ e koje je samo on mo­gao da vidi: moć
ko­ko­roa.

Senđ­ in zas­ ta­de na vrhu step­ en­ i­šta. Čuo je meko lupk­ an­ je
ko­rak­ a. Oset­io je samo zid. Nik­ o­la Lajn­ ir.

Ši­sei je bila bli­že. Osmeh­ iv­ ao se dok je sil­a­zio.
Sve­tlost pade na njeg­ a, bila je ind­ i­rekt­na ali je po­stal­a
sve jača. Sen­đin se pri­prem­ i, set­iv­ši se tri­ka s ogled­ a­li­ma.
Svet­lost je bila je­di­ni sav­ e­znik Ni­ko­le Lajn­ ir­a. Senđ­ in je reš­ io
da ga liši nje, da ga baci u tamu pre nego što mu odu­zme ži‐­
vot.
Senđ­ in, koji se sprem­ ao na svoj kraj­nji tri­jumf, žel­jan da
oslo­bo­di Zao Hsiu pro­klet­stva po­ra­za i ubij­e po­kvar­en­ og po‐­
tom­ka So–Peng­ a, nađe se suo­ ­čen sa svoj­im najg­ ro­zni­jim ko‐­
šmar­ om.
Žen­ om dem­ o­nom.
Di­gla se iz svet­lo­sti, oba­vij­e­na njom, ra­sla je dok mu se
pri­bli­žav­ al­a: oči su joj bile tam­ne, ogrom­ne, po­nos­ ne i maj‐­

čins­ ke, erot­ske i osvet­o­lju­bi­ve.
Bilo je to lice Haha–san.
Senđ­ in je krikn­ uo ili vikn­ uo, nije znao šta je to iz­let­el­o iz

njeg­ o­vog grla. Ovo nije bila Žena de­mon sa poz­ or­ni­ce.
Ovo je bila stvar­nost. Žena dem­ on je najz­ ad do­šla da se

ob­ra­čun­ a sa njim.
Šok prep­ o­zna­van­ ja traj­ao jo mo­žda se­kund­ u. Ali, to je bilo

do­volj­no Ni­ko­li da nap­ adn­ e. Bio je to zas­ le­plju­juć­ i psi­hičk­ i
nap­ ad uz po­moć Ak­šar­e, je­zi­ka Večn­ os­ ti, kome ga je nau­ č­ io
Kanz­ a­cu, tanđ­ i­an sens­ ei.

»Akš­ ar­a je cent­ar univ­ erz­ um­ a« – rek­ ao mu je Kanz­ a­cu –
»to je ti­ši­na, tako kom­plet­na u sam­ oj sebi, da ona oba­vij­a či‐­
tav uni­verz­ um. Kad se neko iz­raž­ a­va po­mo­ću Akš­ ar­e u pra‐­
vom smis­ lu, njem­ u nije po­treb­ an jez­ ik. Akš­ ar­a je po­sto­jal­a
mnog­ o pre nego što nam je bio po­treb­ an je­zik. Da bi­smo ko‐­
ri­sti­li Akš­ ar­u, mor­a­mo da bu­dem­ o jed­no sa univ­ erz­ al­nim
snag­ a­ma.«

Iako je Senđ­ in bač­ en unaz­ ad na step­ en­ iš­ te si­li­nom Ak­ša‐­
re i par­al­i­san pog­ le­dom na Ženu dem­ o­na, nije bio i uniš­ ten.

Kao što je Ši­sei rek­ la, već je bio suv­ iš­ e moć­ an. Ni­ko­la je
znao da je dugo ček­ ao, da je do­pus­ tio Sen­đi­nu da prik­ up­ i su‐­
viš­ e snag­ e ko­ko­roa, da je sada čak i Akš­ ar­a bila nem­ oć­na da
ga za­us­ tav­ i.

Senđ­ in udar­i o zid ste­pen­ iš­ ta, skliz­ nu niz nek­ o­li­ko step­ e‐­
nik­ a. Sada se njeg­ ov um po­vrat­io od pr­vob­ it­nog šoka, on
pro­duž­ i svo­ju vol­ju i obo­ri zid koji mu je bran­ io pri­sutp Ni­ko­li‐­
noj po­sled­njoj od­bra­ni – njeg­ o­vom umu. Senđ­ in je pro­dro u
Nik­ o­lin um, po­kuš­ ao je da mu razd­ e­re psih­ u.

Kraj se pri­bli­ža­vao mnog­ o brže nego što je Nik­ o­la mo­gao
da za­mi­sli. Pao je na ko­le­na. Ko­stim mu se ra­ski­nuo, per­i­ka
mu je pala sa glav­ e.

Nije mo­gao da diše, nije mo­gao da se po­kren­ e. Tama se
spu­štal­a na njeg­ a.

Ali, jed­na svet­lost je plam­tel­a u tami: kris­ tal­na lant­ern­ a,
srž koju mu je Šis­ ei dala…

Dođi sada k meni, moja ses­ tro, moja bli­znak­ in­ jo, moja lju‐­
bav­ i mis­ lio je Senđ­ in sada si mi po­treb­na. On dot­akn­ u Ni­ko­li‐­
nu psi­hu svo­jom vo­ljom. Zid više nije bio u ruš­ ev­ i­nam­ a. Nje‐­
go­va ses­ tra bli­znak­ in­ ja ga je po­pra­vi­la. Ona je ustal­a da se
sus­ retn­ e sa njim. Kada je Senđ­ in po­segn­ uo prem­ a njoj, sreo
sa sa vrt­lo­gom ma­gle i osvet­e.

Ši­sei! – krikn­ uo je njeg­ ov um.
Nik­ o­li­ni pr­sti bili su teš­ ki kao olo­vo dok je pret­ur­ao po
dže­po­vim­ a. Bol ga za­hvat­i: oseć­ ao je kako mu srce udar­a te‐­
ško u grud­ i­ma, kao da će svak­ o­ga tren­ a da prs­ ne.
Onda je smar­agd tan­đi­an­ a koji mu je dala Ši­sei bio u nje‐­
go­voj ruci, na vrh­ ov­ i­ma pr­sti­ju. Iz­vuč­ e ga po­sled­njim ato­mi‐­
ma vol­je.
Oset­io je nag­ o­mi­lav­ an­ je snag­ e koja ga je pri­bli ža­val­a
Senđ­ i­nu, kao da su se pri­vlač­ i­la dva neo­ ­bič­no snaž­ na mag‐­
net­ a.
Do­tak­ li su se…
Senđ­ in oset­i pra­zni­nu u umu. Vi­deo je Ši­sei u dal­ji­ni, znao
je da je nap­ uš­ ten, da ga je iz­dal­o biće koje je stvo­rio. Njeg­ o‐­
va jed­ i­na ljub­ av. Njeg­ ov po­sled­nji ko­šmar.
Žena dem­ on. Šis­ ei.
Kao da je smar­agd po­stao mač i kada je do­ta­kao Senđ­ i‐­
nov­ e gru­di, ras­ ta­vio ih je, pres­ ek­ ao mu je kožu, mi­ši­će, hr‐­
skav­ ic­ u, kost.
Krv linu, po­pr­ska Ni­ko­lu, step­ en­ iš­ te, zi­do­ve. Sen­đi­nov­ o
telo zat­eg­nu se kao luk. Oči mu se is­ko­lač­ i­še, usta mu se
otvo­ri­še bez krik­ a. Onda sav ži­vot i svet­lost nes­ tad­ o­še iz
njeg­ a, kao da je neka bož­ ans­ ka ruka ugas­ i­la ži­šku.

***

Ši­sei je krikn­ ul­a, okren­ ul­a se. Uhvat­i­la se za ši­ro­ka ra­men­ a
Ko­nij­a Tan­ ak­ e da se ne bi sruš­ i­la. Oseć­ al­a je smrt svog brat­a
bli­zanc­ a, kao što ze­mlja oset­i eklip­su sunc­ a.

Dahn­ ul­a je jed­nom, te­ško. Oseć­ al­a je da se neš­ to kida u
njoj, kao da je ras­ po­ren­ a okrut­nim hir­urš­ kim skal­pe­lom i kao

da je iz nje iz­vađ­ e­no ono što je do­bi­la ro­đen­ jem.
Tama, jeza, bes­kraj­na noć. A onda se, kao čud­ om, po­ja­vi‐­

še to­pli­na i svet­lost.
Jed­no srce je kuc­ al­o umes­ to dva – dum–dum, dum–dum.

Vla­da­la je ti­ši­na tamo gde je nek­ ad­ a bilo int­i­me. Ši­sei je di‐­
sal­a. Naj­zad je bila oslo­bo­đe­na tam­nih met­al­nih krug­ o­va
Senđ­ i­nov­ e vol­je.

– Šta je bilo? Kako vam je? – zab­ ri­nuo se Koni.
– Do­bro mi je – uspel­a je da kaže Ši­sei – sada će mi biti
sas­ vim dob­ ro.

***

Nik­ o­la je is­tog tren­ a ose­tio kako nes­ ta­je bol koji mu je raz­di‐­
rao telo. Telo Senđ­ i­na Omuk­ ea, do­ro­kus­ ai­a, lež­ al­o je pro­str­to
na step­ e­ni­štu, bilo je nep­ o­mičn­ o, bilo je sivo kao pep­ eo. Vi‐­
bra­ci­je su se sman­ ji­val­e dok najz­ ad nisu pres­ ta­le.

Čuli su se odj­ec­ i a onda je zav­ la­da­la ti­ši­na.
Ko­ko­ro se smi­rio.

Mark­ o Aj­land/ To­kio/ Vaš­ ing­ton

Leto –je­sen, Sa­daš­ njost

Sunc­ e je si­jal­o u ju­go­za­pad­noj Flo­ri­di kada su Nik­ o­la i Jus­ ti­na
preš­ li na Mark­ o Aj­land.

Treb­ a­lo je da ih Lu Kro­ker i Aliks sač­ ek­ aj­u na aerod­ ro­mu
Fort Mej­ers ali oni su bili na svom bro­du.

Nik­ o­la skret­e bu­lev­ ar­om Ko­li­je i usmer­i kola prem­ a doku
gde je bila pri­vez­ a­na Kro­ker­o­va jaht­a. Pro­šli su po­red div­nih
po­ro­dič­nih kuća okruž­ e­nih trop­skim ra­sti­njem i od ko­jih su
mnog­ e imal­e svoj­a pri­vat­na pri­sta­niš­ ta. To­ple vode Meks­ ič‐­
kog za­li­va zap­ lju­ski­val­e su obal­u.

Ni­ko­la zau­ s­ tav­ i kola, is­ključ­ i mot­or. Jedn­ o vrem­ e niko od
njih se ne pok­ ren­ u. Osluš­ kiv­ al­i su huj­an­ je vet­ra u palm­ am­ a,
kri­ke gal­eb­ o­va, po­smat­ra­li su pel­i­kan­ e koji su se zab­ a­da­li u
sreb­ r­nas­ te tal­as­ e u pot­ra­zi za hra­nom.

– Jus­ ti­na – reče Ni­ko­la – žao mi je. U po­čet­ku svih ovih
zbi­van­ ja ja sam tebe iz­dvo­jio. Mis­ lio sam da je to jed­ i­na pra‐­
va stvar koju mogu da urad­ im, da mor­am da te za­šti­tim od
ono­ga što se meni do­ga­đa – uhvat­io ju je za ruku. – Ali, isti‐­
na je da sam te ja odav­no odvo­jio od sveg­ a. Bio sam sreć­ an
što sam se vra­tio u Jap­ an i nik­ ad­ a mi nije palo na pa­met da
ti, mo­žda, oseć­ aš drug­ a­či­je – da ti mor­aš da oseć­ aš drug­ a­či‐­
je. Nisi znal­a je­zik, obi­čaj­i su ti bili stran­ i, imal­a si samo ne‐­
ko­li­ko pri­jat­e­lji­ca tvo­jih go­di­na. Svak­ ak­ o da ti je ned­ o­staj­a­la
kuća…

– Nik…
– Nem­ oj, ček­ aj da za­vrš­ im – po­smat­rao je kako se slan­ i
vet­ar igra njen­ om ko­som, kako je baca na njen­ o lice. – Iro­ni‐­
ja je što sam te po­nov­ o ot­krio prek­ o Senđ­ i­na, da sam tek
sada shvat­io srž naš­ eg udal­ja­van­ ja. Ali, onda sam te opet iz‐­

dao. Ko­ri­stio sam te kao mam­ ac da bih se do­čep­ ao Senđ­ i­na,
da bih sman­ jio njeg­ o­vu moć koja je iz sata u sat bi­val­a sve
jača. Do­veo sam tvoj ži­vot u opa­snost. Bio je to pro­rač­ un­ at
ri­zik, pri­znaj­em, zato što sam te sta­vio u cent­ar tea­ t­ra koji
sam sam smis­ lio. Ali…

Jus­ ti­na pri­nes­ e ruku njeg­ ov­ im usnam­ a, zau­ s­ ta­vi ga. Sun‐­
ce je si­ja­lo u njen­ im oči­ma. Po­sta­le su živo ze­le­ne. Cr­ven­ e
flek­ e pli­val­e su u njim­ a kao plam­ ičc­ i vat­re.

– Nik, mo­raš da znaš ko­li­ko te dub­ o­ko vol­im. Reči ne zna‐­
če ni­šta. Mo­žeš da po­gle­daš u moj um – znam to po­sle svih
ovih do­gađ­ aj­a po­sled­njih dana. Mo­žeš da oset­iš šta oseć­ am
prem­ a tebi.

Pri­nel­a je njeg­ o­vu ruku usnam­ a, po­lju­bi­la ga je u dlan.
– Zah­ val­ju­jem bogu što si mi rek­ ao šta se do­go­di­lo i da to
nije ono čega sam se ja plaš­ i­la. Nik, dugo vrem­ en­ a sam mi‐­
sli­la da me mrz­ iš jer me okri­vlju­ješ za smrt naše male kće‐­
ri…
– Jus­ ti­na, kako si mo­gla…
– Pssst, ćuti sada. Pus­ ti da ti kaž­ em. Pla­ši­la sam se, jer
sam mi­sli­la da je sve to moja kriv­ i­ca. Preb­ ac­ i­la sam je na
tebe dok smo se sve više udal­ja­val­i jed­no od dru­gog. Ti to
nik­ ad­ a nisi saz­ nao, jer ja ni­sam mo­gla sebi da pri­znam da se
u stvar­i pla­šim da imam dete. I, kada je naša kćerk­ a umrl­a,
po­mi­sli­la sam da ju je ubio moj strah.
Sklo­nil­a je kosu sa čela.
– Što se tiče Senđ­ i­na, ti si urad­ io ono što si mo­rao da ura‐­
diš. Nisi me ti uvuk­ ao u sve ovo – Senđ­ in me je uvu­kao. Ti si
samo rea­ g­ o­vao na je­di­ni nač­ in na koji si mog­ ao da rea­ g­ u­ješ.
Niko dru­gi nije mog­ ao da ga zau­ s­ ta­vi, si­gurn­ a sam u to. –
Po­lju­bi­la ga je stra­sno, dub­ o­ko. – Sada je sve za­vr­šen­ o. Novi
ži­vot je u meni. Naše dete, Nik. I ja se više ne pla­šim. Ja ga
že­lim isto to­li­ko ko­li­ko žel­im tebe. I, usko­ro ćete mi biti po‐­
treb­ni obo­je i znam da će to biti div­no oseć­ an­ je.
Spus­ ti­la mu je gla­vu na rame. Oseć­ al­a je kako je njeg­ o­ve
snaž­ ne ruke grle.
– Ko­li­ko te samo vol­im – šap­nul­a je.

Kro­ker­o­va jaht­a se baš okret­a­la prem­ a obal­i.
Vi­del­i su Aliks kako pri­nos­ i ruku oči­ma, tru­di se da ih vidi.
Mahn­ ul­i su joj, Aliks se osmeh­nu i od­mahn­ u im.
Des­ et mi­nut­a kas­ ni­je, jaht­a je pri­sta­la. Aliks je po­žur­i­la
da ih obo­je zag­ r­li. Lu Kro­ker je po­mag­ ao svo­jim go­sti­ma da
uzmu ulov.
Iz­gle­dao je sada nek­ ak­ o drug­ a­či­je: bio je vi­tak, u do­broj
kond­ i­ci­ji. Sunc­ e Flo­ri­de dalo mu je onaj zdra­vi iz­gled. Oči su
mu si­jal­e a kosa mu je bila neš­ to duža nego kada je bio de‐­
tek­tiv u Njuj­or­ku.
– Zdra­vo, Nik.
– Lu.
Ruk­ o­val­i su se, a onda snaž­ no za­gr­li­li.
Kas­ ni­je, na jaht­i »Kap­ et­an Sumo«, Lu Kro­ker reče:
– Kako bi bilo da odem­ o malo dal­je da pe­cam­ o? Di­van je
dan.
Ni­ko­la od­mahn­ u glav­ om.
– Ne, hval­a, od­mar­ao bih se rad­ i­je na dru­gi nač­ in. Do­sta
mi je ubi­ja­nja za neko vrem­ e.
Kro­ker žmir­nu prem­ a njem­ u.
– Nad­ am se da se nisi u Jap­ a­nu pret­vo­rio u nek­ og ble­sa‐­
vog veg­ et­ar­i­janc­ a?
Ni­ko­la se nas­ mej­a.
– Isus­ e, Lu, što vol­im što te po­nov­ o vid­ im.
– Da, a bilo je tren­ ut­a­ka kada sam mi­slio da se više ni­ka‐­
da neć­ em­ o vid­ et­i.
– Pri­ja­tel­ji su suv­ iš­ e dra­go­cen­ i da bi mo­gli da se iz­gu­be –
reče Nik­ o­la.
– Hej, dru­gar, že­liš li neš­ to? – Kro­ker do­nes­ e dve konz­ er‐­
ve piva. Baci jed­nu Ni­ko­li a drug­ u po­di­že lev­ om ruk­ om do
usta. Met­al­na veš­ tačk­ a ruka nije del­o­val­a čak ni jez­ i­vo. Kro‐­
ker reče da je neko vrem­ e nos­ io ruk­ av­ i­cu ali onda ju je od­ba‐­
cio, samo mu je sme­ta­la.
– Gle­daj!
Kro­ker ste­že konz­ er­vu veš­ tačk­ om ruk­ om. Pivo po­let­e
uvis, po­pr­ska ih. Konz­ er­va je bila sas­ vim splje­skan­ a.

Lu Kro­ker se nas­ mej­a kada je ugled­ ao iz­raz Ni­ko­li­nog lica.
– Mo­žda je to neš­ to što čak ni ti ne mo­žeš da urad­ iš –
reče on dob­ ro­ćudn­ o.
U kab­ i­ni, Aliks reče Jus­ ti­ni.
– Po­gle­daj ih, kao deca. Lepo je što ste do­šli ti i Nik, Jus­ ti‐­
na. Ko­li­ko dugo mo­že­te da osta­net­e?
Jus­ ti­na pog­ le­da dva muš­ karc­ a i reče:
– Neć­ em­ o ostat­i dugo. Ne mož­ e­mo.

***

Ki­lan se pro­bu­di u sum­ rak koji je do­laz­ io kroz otvo­ren­ i pro‐­
zor. Tečn­ ost je kap­ a­la u njen­ u venu. Vi­del­a je nek­ o­ga na sto‐­
li­ci. Nije mo­gla da vidi lice te osob­ e ali Ki­lan je prep­ o­znal­a
star­e čvor­nov­ at­e šake kada je svet­lost pala na njih. Pr­sti su
iz­gu­bi­li svo­ju elas­ tič­nost i mu­či­li su se dok su sav­ i­jal­i pi­rinč­ a‐­
ni pap­ ir. Usko­ro su ruke drž­ a­le ko­nja u trku. Po­lak­ o okren­ uvš­ i
gla­vu, Ki­lan ugle­da niz ori­gam­ i ži­vo­ti­nja na pro­zor­skoj da­sci
koje je sa puno lju­bav­ i nap­ ra­vi­la njen­ a baka.

– Žed­na sam – rek­ la je čudn­ o pro­muk­ lim gla­som.
Baka je ustal­a, pri­nel­a porc­ ul­ans­ ku šol­ji­cu Kil­a­nin­ im usna‐­
ma. Ki­lan oset­i čaj, mlak, di­van. Pila je s uži­van­ jem.
Ki­lan zat­vo­ri oči i za­spa.
Kada se po­nov­ o pro­bu­di­la, jut­ro je si­pal­o zlat­nu svet­lost
kroz pro­zor. Baka je sed­ e­la na is­tom mes­ tu a njen­ i pr­sti su
se mi­cal­i i mi­cal­i. Bilo je još više ži­vo­ti­nja na pro­zor­skoj da‐­
sci. Ki­lan oset­i neki po­kret kraj sebe. Po­la­ko okret­e gla­vu.
Otac je sta­jao iz­nad nje.
– Žed­na sam – reče opet pro­muk­ lim gla­som.
Ki­lan­ i­na baka ustad­ e ali Ken Oro­ši reče:
– Neka, ja ću.
Dade joj čaja i Ki­lan ga ispi do kraj­a.
Ken Oro­ši reče.
– Se­ćam se kako sam ti da­vao mlak­ i čaj kada si bila beba,
isto ovak­ o. Imal­a si vis­ ok­ u tem­pe­ra­tur­u. Majk­ a je po­lud­ el­a
od bri­ga.

Spu­stio je šo­lji­cu.
– Lek­ ar­i su mi rek­ li da ti kaž­ em da si ovde već ned­ e­lju
dana – reče kada je vid­ eo da je ona po­pi­la čaj. – Rek­ li su da
ćeš mož­ da biti malo dez­ or­i­jent­i­san­ a kad se pro­bu­diš. – Nje‐­
go­ve oči su is­pi­ti­val­e njen­ o nad­ uv­ en­ o iz­ra­njav­ ljen­ o lice. –
Po­li­ci­ja mi je sve rek­ la.
Nije sve po­mi­sli­la je Ki­lan i za­tvo­ri­la oči.
– Le­kar­i su mi rek­ li da su te nak­ ljuk­ al­i le­ko­vim­ a pro­tiv bo‐­
lo­va.
– Ne znam – reče ona čud­nim gla­som – ja niš­ ta ne ose‐­
ćam. – Pi­tal­a se kako to da joj se glas tol­i­ko pro­men­ io.
Pi­tal­a se šta se iz­men­ il­o sada, kada je Kus­ und­ a mrt­av. Da
li je komp­ a­ni­ja Nak­ an­ o osta­la či­ta­va?
– Mis­ lim da je to do­bro – reče Ken Oro­ši – bar za sada. Ve‐­
ro­vatn­ o se pi­taš ot­kud­ a ti ta pro­muk­ lost. Po­vređ­ e­ne su ti
gla­sne žice.
– To mi ne smet­a – reče ona – čak mi se do­pa­da ovak­ av
moj glas.
On proč­ i­sti grlo i Ki­lan se upit­a šta je to što on želi. Uvek
je neš­ to žel­eo kada bi raz­go­var­ao sa njom, čak i kada bi se
bu­nio pro­tiv nje­nih rev­ o­lu­ci­o­narn­ ih prij­a­te­lja.
– Ned­ avn­ o mi je palo na pam­ et da se nik­ ad­ a nis­ am pre‐­
ma tebi op­hod­ io onak­ o kao prem­ a tvo­joj bra­ći. Ti si mi kćer‐­
ka, to je u redu, i mi­slio sam da tako treb­ a da bude. Žene
ima­ju svo­je mes­ to u druš­ tvu, važ­ no mes­ to, ali ono nije pod‐­
jed­nak­ o znač­ aj­no kao mes­ to muš­ kar­ca. To mi je nek­ ad­ a bilo
veo­ ­ma jas­ no.
Di­gao se na noge, kao da mu je od­jed­nom neu­ g­ od­no u
njen­ om pri­sus­ tvu.
– Žel­im da ti kaž­ em neš­ to što će te si­gur­no ob­rad­ o­vat­i.
Tanz­ an Nang­ i, koji je kup­ io Nak­ an­ o, pri­ti­snuo je Nami. Otk­ a‐­
ko je iz­bio skand­ al sa Ikuz­ om, po­lo­žaj Nam­ i­ja se sas­ vim pro‐­
men­ io. Car se ne sla­že sa nji­hov­ om po­li­ti­kom, pot­pun­ o im je
od­uz­ eo svak­ u moć. Nami nema dru­gi iz­bor osim da ra­skin­ e
ugo­vor koji je Nang­ i pot­pi­sao. Kao po­sled­ i­ca toga, Nang­ i je

kup­ io sav Nak­ an­ o uključ­ ivš­ i čak i Ode­lje­nja za raz­ voj i is­tra‐­
ži­van­ je. Tra­žio je od mene da bu­dem preds­ edn­ ik Nak­ an­ oa.

Nang­ i će biti glav­ni di­rekt­or i ja ću biti njem­ u di­rektn­ o od‐­
go­vo­ran. Ali, ubed­ io me je da ću biti pri­lič­no sam­ o­stal­an.
Moći ću da ang­ až­ u­jem svo­je lju­de, na pri­mer. Po­nov­ o ose‐­
ćam komp­ a­ni­ju kao svoj­u i to prvi put po­sle to­li­ko go­di­na.

Ki­lan je ose­ti­la neš­ to novo u gla­su svog­ a oca. Pi­tal­a se da
li je to po­niž­ en­ je.

– Kada već go­vo­ri­mo o iz­najm­ lji­van­ ju – reče Ken Oro­ši –
kada se bud­ eš oseć­ al­a bo­lje, vo­leo bih da odeš do pro­sto­ri­ja
Nak­ an­ oa i da ih po­gle­daš. U stva­ri, sam ću te po­ves­ ti da ih
vi­diš. Mi ćemo do tada biti u naš­ im nov­ im pro­sto­ri­jam­ a u
zgra­du Šinđ­ uk­ u Si­ri­ju gde je Sato in­ter­neš­ en­ el. Odel­je­nje za
ra­zvoj i is­tra­ži­van­ je do­bi­će celi sprat. I to ću ti po­kaz­ at­i. A
onda ćemo, po­sle, oti­ći da za­jed­no ru­čam­ o. To bih tako vo‐­
leo, Ki­lan.

Ki­lan je gled­ a­la u očev­ e oči, klimn­ ul­a bez reči.
Kada je oti­šao, opet je zat­vo­ri­la oči. Čula je po­kret kraj
sebe, otvo­ri­la oči i ugle­dal­a fant­as­ tič­nog ori­gam­ i pand­ u
kako sedi po­red nje na kre­vet­u. Po­di­gla ga je, osmehn­ ul­a se.
Odavn­ o se nije osmeh­ i­val­a tako pa su je mi­ši­ći na licu zab­ o‐­
le­li od toga.
– Kada je po­li­ci­ja raz­go­var­a­la sa tvo­jim ocem – reče joj
baka – pus­ ti­li su mu tra­ku sa mag­net­o­fon­ a. Mi­slim da znaš o
kak­ voj je tra­ci reč. Ma šta da je čuo, to mu je otvo­ri­lo oči.
Bio je šo­ki­ran onim što si urad­ i­la – ali, mi­slim da je bio i po‐­
nos­ an na tebe. Prvi put je shvat­io šta je to što ti žel­iš. Mo­žda
je i tebi to bilo prvi put.
Ki­lan je sada shvat­i­la šta znač­ i taj novi ton u gla­su njen­ og
oca. To nije bilo po­niž­ en­ je. Bio je to po­nos.
– U svak­ om slu­čaj­u – reče baka – vrat­i­la si mu ži­vot. On
sada želi da ti vra­ti tu uslug­ u.
Ki­lan je ćut­al­a neko vrem­ e. Najz­ ad se po­mer­i­la, kao u snu
ili usred nek­ og ko­šmar­a. Rek­ la je:
– Bako, hoć­ eš li da mi nap­ ra­viš majm­ un­ a? Odu­ v­ ek sam
vol­e­la maj­mun­ e.

– Da – reče baka, po­di­gavš­ i po­ro­di­cu od tri majm­ un­ a sa
pro­zor­ske das­ ke i pri­nes­ e ih grud­ i­ma svoj­e unuk­ e – znam to.

***

Po­vrat­ak u njeg­ ov vo­lje­ni Jap­ an bio je za Ni­ko­lu is­to­vrem­ en­ o
i slad­ ak i bo­lan. Saz­ nan­ je da on i Jus­ ti­na mož­ da neće ovde
ostat­i stal­no bilo je senk­ a koja je pa­da­la na zad­ o­volj­stvo
zbog po­vrat­ka. Do­go­vo­ri­li su se na Mark­ o Aj­land­ u šta će da
rade. Ni­ko­la je znao da će mor­a­ti da se zad­ o­vol­ji stal­nim pu‐­
to­van­ ji­ma u To­kio, svak­ ih nek­ o­li­ko mes­ ec­ i.

Nang­ i, Tomi i Umi su bili na aero­dro­mu Nar­i­ta kada su on
i Jus­ ti­na pro­šli kroz car­ins­ ku i pa­soš­ ku kont­ro­lu. Nang­ i je bio
umor­an i uzb­ u­đen.

Umi sta­de kraj Nik­ o­le.
– Led je po­čeo da se topi – reče ona na svoj za­go­net­ni na‐­
čin – dra­go mi je što si se vrat­io. Mis­ lim da treb­ a još to­li­ko
toga i da na­uč­ iš i da čuj­eš.
U ko­li­ma je Nang­ i stal­no go­vo­rio o int­eg­ ra­ci­ji Nak­ an­ o in‐­
du­stri­ja i Sato int­ern­ eš­ en­ el­a, o nač­ i­nim­ a na koje će Ode­lje‐­
nje za raz­ voj i is­tra­ži­van­ je da za­ra­di nov­ ac u go­di­nam­ a koje
do­la­ze.
Pod ovom po­pla­vom do­brih ves­ ti Ni­ko­la je jed­ va iz­go­vor­io
i jed­nu reč. U stva­ri, gle­dao je pej­zaž kao da nije bio sves­ tan
zbi­van­ ja oko sebe.
– Nik, šta je bilo? – pri­met­i­la je Jus­ ti­na njeg­ o­vu od­sut­nost.
Umi, zat­vo­ren­ ih oči­ju, kao da je bila iz­gu­blje­na u mol­i­tvam­ a
ili med­ i­ta­ci­ji. Nang­ i i Tomi su tiho raz­go­var­al­i iz­međ­ u sebe.
Jus­ ti­na i Nik­ o­la su bili sas­ vim odvo­jen­ i u svom svet­u, ko­li­ko
je to mo­gu­će u Jap­ a­nu. – Šta te muči?
– Ja još uvek ne znam do­volj­no o svom dedi – reče Nik­ o­la.
– Senđ­ i­nov­ a ses­ tra mi je rek­ la da ver­uj­e da je So–Peng bio
neg­ a­ti­vac, ubi­ca, i da je njeg­ o­va majk­ a ukral­a smar­agd­ e od
tanđ­ i­an­ a u Zuđ­ i­ju i da ih je za­dr­ža­la. Hteo bih da saz­ nam
isti­nu.

– Ko je ostao da bi mo­gao da ti kaže isti­nu? – pi­tal­a je Ju‐­
sti­na. – Baš niko.

Nik­ o­la, za­tvo­ren­ ih oči­ju, odm­ ahn­ u glav­ om.
– Neko mora da zna istin­ u, Jus­ ti­na.
Ho­dak­ a.

***

Petn­ ae­ st dana prav­ og leta vla­da­lo je Ho­da­kom, u Jap­ ans­ kim
Al­pi­ma. Ste­ne kao da su po­sta­le mekš­ e, kao da nisu bile
tako sur­o­ve. Sneg je iz­gu­bio za­le­đe­nu po­ko­ri­cu i, tu i tamo,
led se ota­pao u led­ e­nu vodu pod sunč­ ev­ im zrac­ i­ma.

Tri dana po­sle do­la­ska u Jap­ an, Nik­ o­la je kren­ uo u plan­ i­ne
da nađe Kanz­ ac­ ua.

– Da li sam čes­ to do­la­zio ovam­ o? – pi­tao je Nik­ o­la kada je
njeg­ ov ment­or otvo­rio vrat­a.

– Nisi – reče Kanz­ a­cu, osmeh­ uj­uć­ i se – samo jed­nom. –
Po­vuk­ ao se u kuću. – Uđi.

Po­što je pri­prem­ ljen čaj i po­što su ga po­pi­li, Kanz­ ac­ u
reče:

– U stvar­i, ni­sam znao da li ću te pon­ ov­ o vi­de­ti.
– Tvoj dar nije mo­gao da ti to ot­krij­e?
– Ovog­ a puta nije – reče Kanz­ a­cu. – Kada si ti u pi­tan­ ju, ja
ne mogu niš­ ta da znam. – Sa­ček­ ao je tren­ ut­ak. – Znač­ i, Sen‐­
đi­na više nema.
Nik­ o­la je bio za­prep­ a­šćen.
– Znao si mu ime?
– Po­znav­ ao sam ga, Ni­kol­a. Jed­nom je bio moj učen­ ik.
Otu­da znam kak­ vu je opa­snost on pred­stav­ ljao i ja sam bio
prep­ la­šen. Ali, onda si ti do­šao ovam­ o prvi put, pe­njuć­ i se
prek­ o Ho­da­ke, lo­meć­ i vrat prek­ o Crn­ og Žand­ a­ra. Znao sam
tada da pos­ to­ji nada.
– Ako si znao da je Senđ­ in tako opas­ an, za­što si ga obu‐­
čav­ ao? – pi­tao je Nik­ o­la.
– Ni­sam ga, u stva­ri, obuč­ av­ ao – reče Kanz­ ac­ u a oči su
mu bile nek­ ak­ o čudn­ e – upo­treb­ io sam reč učen­ ik jer nis­ am

znao dru­gu koja bi više od­go­var­a­la. Senđ­ in je do­šao ovam­ o
da me is­pro­ba, baš kao što je pro­bao moga brat­a Ki­o­ki­ja,
pre mene. Ja sam pred­vi­deo Ki­o­kij­e­vu smrt i znao sam kako
treb­ a da se po­naš­ am sa do­ro­kus­ ai­­em. Kada se po­jav­ io ovde,
bio je već mnog­ o moćn­ i­ji nego što sam bio ja. Njeg­ ov um je
pri­hvat­io dru­gu di­scip­ li­nu – koju je naz­ i­vao Kši­ra, jez­ ik kont­i‐­
nuu­ m­ a zvuk­ a–svet­lo­sti, što je mnog­ o nap­ redn­ ij­e od Tau–
taua.

Kanz­ ac­ u slež­ e ra­men­ i­ma pa nas­ ta­vi.
– Uči­nio sam ono što sam mog­ ao. Ni­sam mu do­pu­stio da
shvat­i da ja znam bu­dućn­ ost i nis­ am mu do­pu­stio da shvat­i
da mi se ni najm­ an­ je ne do­pa­da. Zato je, mnog­ o go­di­na ka‐­
sni­je, kada je od tebe nač­ i­nio Širo ninđ­ u, ubio Ki­o­kij­a a ne
mene. Ki­o­ki je nač­ i­nio greš­ ku: pret­io je Senđ­ i­nu. Senđ­ in
mene nije smat­rao nep­ ri­ja­tel­jem: nije ver­o­vao da ću ti po‐­
mo­ći, čak i ako bud­ eš znao gde ćeš me naći. Baš na­pro­tiv, ja
sam ga nat­e­rao da ver­uj­e da uči od mene dok je bo­rav­ io
ovde.
Neš­ to se po­mač­ e u pro­sto­ri­ji, Ni­ko­la ose­ti kao da ga ne‐­
što pri­ti­ska. Bilo mu je neu­ g­ od­no. Od­mahn­ uo je glav­ om.
– Znao si da će Senđ­ in jed­nog­ a dana ubit­i tvo­ga brat­a a
ipak nisi ni­šta urad­ io da ga za­us­ tav­ iš?
– To nije tač­no – reče Kanz­ a­cu – baš nap­ ro­tiv, urad­ io sam
šta sam mog­ ao. Stvo­rio sam tebe.
– Mene? Kako to da sam ja mog­ ao da za­us­ ta­vim Senđ­ i­na,
a ti nisi?
– Zato, drag­ i moj Ni­ko­la, što si ti Jed­ i­ni. Ti si po­sled­nji mu‐­
ški po­to­mak po­vez­ an sa So–Peng­ om. Ti si čuv­ ar smar­ag­da
tanđ­ i­an­ a.
– Dak­ le, isti­na je.
Kanz­ a­cu klimn­ u glav­ om.
– Isti­na je.
– Žel­im da čuj­em od tebe sve što znaš o mom dedi – reče
Ni­ko­la – da li je bio ubi­ca, la­žlji­vac, prev­ ar­ant, kao što je
Senđ­ in že­leo da ver­u­jem?
– Da li ti je to va­žno?

– Jes­ te – reče Nik­ o­la – meni je to veo­ ­ma važ­ no.
Kanz­ ac­ u je uzd­ ahn­ uo i di­gao se.
– Hajd­ e da nas­ ta­vim­ o ovaj razg­ o­vor na Hod­ a­ki.
Iza­šli su i preš­ li prek­ o pa­di­ne pune sneg­ a.
– Dole – po­kaz­ a Kanz­ ac­ u prem­ a ci­vi­li­za­ci­ji – nema isti­ne.
Nar­avn­ o, to si ti već sam ot­krio. Zato si i do­šao čak ovam­ o –
dok su hod­ al­i osta­vlja­li su za so­bom trag u sneg­ u – ali da te
upo­zo­rim, Nik­ o­la, kada čov­ ek nađe isti­nu obič­no je to veo­ ­ma
opas­ no. Mnog­ o je bo­lje okren­ ut­i joj leđa, oti­ći dal­je i ni­kad­ a
ne pog­ le­dat­i ono što je ot­kri­ven­ o.
– Žel­im da znam – reče Nik­ o­la – mo­ram da znam.
– Da – reče Kanz­ a­cu pol­a­ko. – Nar­avn­ o da žel­iš da znaš.
Oseć­ ao se čudn­ i ton u njeg­ o­vom gla­su, kao da je tuž­ no
pri­hvat­ao ono što je nei­­zbe­žno.
Preš­ li su prek­ o sneg­ a, kren­ ul­i crn­ om sten­ om.
Iz­nad njih se prem­ a purp­ urn­ om nebu diz­ ao Crni Žand­ ar.
Kanz­ ac­ u je gle­dao pej­zaž koji je samo on mo­gao da vidi.
– Tačn­ o je da tvo­ja čuk­ unb­ a­ba, So–Peng­ o­va maj­ka, po­be‐­
gla iz Zuđ­ i­ja sa mi­ster­i­o­znim smar­ag­di­ma tanđ­ i­an­ a. Uzel­a ih
je šes­ nae­ st. Pri­pa­dal­i su joj po ro­đen­ ju. Tanđ­ i­an­ i, nar­avn­ o,
imaj­u dru­ge smar­ag­de. Ko­ri­sti­li su ih da bi po­ja­čal­i moć ko‐­
ko­roa, da bi po­sla­li emi­sar­e u drug­ e zem­ lje. Do­šlo je vrem­ e
kada su im zat­reb­ al­i njen­ i smar­ag­di. Odab­ ra­li su Zao Hsiu,
mla­dog tan­đi­an­ a koji je bio im­pres­ i­o­nir­an pri­čom o smar­ag‐­
di­ma. Po­slal­i su ga u Sin­ga­pur da bi vrat­io smar­ag­de za­jed‐­
no sa So–Pen­gom koji je bio, oni su tako čuli, pot­pu­ni neo­ ­bu‐­
čen­ i tan­đi­an. So–Peng­ o­va majk­ a je bila upoz­ o­ren­ a i, pla­šeć­ i
se naj­go­reg, rek­ la je So–Peng­ u o svom nas­ leđ­ u ono­li­ko ko­li‐­
ko se usuđ­ i­va­la. So–Peng je urad­ io ostal­o. On je iza­zvao Zao
Hsiu. Tuk­ li su se. So–Peng je po­bed­ io. Ali, po vi­sok­ u cenu.
Pre nego što je umro, Zao Hsia je rek­ ao So–Peng­ u da su po‐­
lub­ ra­ća. Nje­ga je ro­di­la ista žena kao i So–Peng­ a. U mes­ ec­ i‐­
ma koji su do­šli, znaj­uć­ i da će on i njeg­ o­va maj­ka da budu
pod pri­smot­rom, So–Peng je dao smar­agd­ e De­sar­u, čo­vek­ u
či­jeg je psa spas­ ao Tik Po Tak u lovu na ti­gro­ve. Niko dru­gi
nije znao za tog čov­ ek­ a niti za njeg­ o­vu vezu sa So–Peng­ om.

Kao što je So–Peng i sumn­ jao, tanđ­ i­an­ i su po­sla­li svoj­e lju­de
da ga špi­ju­ni­raj­u, da po­kuš­ aj­u da vrat­e smar­ag­de. Nisu niš­ ta
po­sti­gli. Uspel­i su samo da na svoj gro­zni nač­ in ubij­u sve
So–Peng­ o­ve kćer­i, jer su one mo­gle da ra­đa­ju i obez­be­de
nas­ tav­ ak tanđ­ i­ans­ kog dara u toj po­ro­di­ci. So–Peng nije ni­šta
urad­ io: on je bio sam a tanđ­ i­an­ a je bilo mnog­ o. Nje­gov pri­ja‐­
te­lj Tik Po Tak je mi­slio drug­ ač­ i­je. Tra­žio je osvet­u i žel­eo je
da pou­ b­ i­ja špi­ju­ne tanđ­ i­an­ a ali oni su ubil­i nje­ga.

Tek kada je umrl­a drug­ a So–Peng­ o­va žena, kada se za‐­
kleo da neće uze­ti drug­ u ženu, kada su bili ubeđ­ em da on
nik­ ad­ a više neće imat­i kćer­i, tan­đi­an­ i su se vrat­i­li u Zuđi u
Kini. Ali, So–Peng je bio lu­kav kao li­si­ca i sve ih je ob­man­ uo.
Naš­ ao je dev­ oj­či­cu, si­ro­če, i ot­krio kod nje dar tanđ­ i­an­ a.
Uzeo ju je, hran­ io ju je, po­di­gao ju je, obuč­ io ju je i vo­leo
više nego što je ikad­ a vo­leo ijed­nu od svo­jih kćer­i. Ta de­voj‐­
či­ca je bila tvo­ja majk­ a, Ćeo­ ng. Prek­ o nje je So–Peng osi­gu‐­
rao nas­ tav­ ak svog nas­ le­đa.

– Znač­ i, sve ono u šta je Senđ­ in ver­o­vao nije bilo isti­na.
– Tako je.
»Ako sada umreš, umreć­ eš suv­ iš­ e lako i nik­ ad­ a neć­ eš
shvat­i­ti.« Ni­ko­la se seć­ ao tih reči i po­mi­slio je da je, u stvar­i,
Senđ­ in taj koji ni­kad­ a nije shvat­io.
– Njeg­ o­va mrž­ nja, njeg­ ov kr­vav­ i ob­ra­čun sa mnom bio je
pot­pu­no nep­ o­treb­ an.
Kanz­ a­cu je zas­ tao na ivic­ i ste­ne. Šir­om je otvo­rio oči.
– Nije tako, Ni­ko­la. To te je do­vel­o do mene – Kanz­ ac­ u se
osmehn­ uo i Ni­ko­la po­nov­ o oset­i ono čud­no po­mer­a­nje kraj
ram­ en­ a, kao da je još neko bio sa njim u sobi. – I smar­ag­di
tanđ­ i­an­ a su spas­ en­ i.
– Šta ho­ćeš time da kaž­ eš? – Nik­ o­la još nije mo­gao da ve‐­
ruj­e. Najz­ ad je po­gle­dao šta ga to pri­ti­ska: opas­ na istin­ a.
– Smar­ag­di koje ti imaš je­di­ni su preo­ ­sta­li – reče Kanz­ ac­ u.
– Ko­god da ih ima, on drži Večn­ ost u ruk­ am­ a.
Nik­ o­la opet po­mi­sli na upoz­ o­ren­ je koje mu je uput­i­la Umi
pre nego što je kren­ uo za Njuj­ork. »Do­ro­kus­ ai je bli­zu. Bliž­ e

je nego što ver­u­ješ ili što mož­ eš da za­mi­sliš. Mo­raš da se
konc­ ent­ri­šeš na moć uma. I na moć iluz­ i­ja.«

Nik­ o­la ko­rakn­ u unaz­ ad.
– To ti neće pom­ oć­ i – reče Kanz­ ac­ u.
– Ko­ri­stio si Senđ­ i­na da dođ­ eš do mene: onda si is­ko­ri­stio
mene da njeg­ a ubij­eš. On je bio jed­ i­ni koji je mog­ ao da se
do­čep­ a smar­ag­da.
– Rek­ ao sam ti da je isti­na ovde i da je opa­sna.
– Nisi bio uvek ta­kav – reče Ni­ko­la – nisi uvek man­ i­pul­i­sao
lju­di­ma. Mis­ lio sam da si ti nei­­skvar­en.
– Isk­ va­ren­ ost je čud­na stvar – reče Kanz­ a­cu – iz­gle­da kao
nem­ og­ ućn­ ost, sve do onog tren­ a kad po­sta­ne neo­ ­do­lji­va.
Onda sam­ om sebi kaž­ eš da ne mož­ eš da odo­liš iza­zo­vu.
– Bože, gov­ o­riš kao čov­ ek koji je odlu­čio da prev­ ar­i ženu.
– Do­bra je anal­o­gi­ja, zar ne? – reče Kanz­ ac­ u. – Ja sam
udal­jen od sta­ze Ak­šar­e ali, kada raz­mi­slim o nag­ ra­di, do­bi‐­
ću sada sve.
– Ne – reče Nik­ o­la i po­di­že pes­ nic­ u – kao što si rek­ ao, ti si
do­neo odluk­ u a to je da nem­ aš niš­ ta.
Nik­ o­la otvo­ri pes­ ni­cu. Na dla­nu mu je le­ža­lo dev­ et sma‐­
rag­da.
– Ne!
Bilo je to više nego krik, bila je to eks­ plo­zi­ja. U tom zvuk­ u
bila je sa­dr­žan­ a snag­ a pli­me, snag­ a ko­smos­ a.
Smar­agd­ i na Nik­ o­li­nom dla­nu oži­veš­ e. Bilo ih je dev­ et,
broj kome su se klan­ jal­i tan­đi­an­ i ot­kad je svet­a i veka.
Sma­rag­di na­či­niš­ e slo­žen­ u tro­di­menz­ i­o­naln­ u fi­gu­ru. Ona
se diže, zav­ it­la se kao vi­hor u vaz­ du­hu Ho­da­ke i, užas­ nom
br­zi­nom, jurn­ u prem­ a Kanz­ a­cuu.
Smar­ag­di ga udar­i­še tako jako u lice da mu se ono raz­bi.
Za tren­ ut­ak, Nik­ o­la ugle­da smar­ag­de kako svet­lu­caj­u iz nje‐­
go­vog mesa.
Onda se diže mi­ris spa­lje­nog mesa.
Krik zat­res­ e kan­ jo­ne Ho­da­ke dok je Kanz­ ac­ u pa­dao u du‐­
bi­nu.
Nes­ tao je u niš­ tav­ i­lu.

Oseć­ aj­uć­ i kako mu srce bije kao ludo u grud­ i­ma, Nik­ o­la je
dub­ o­ko udi­sao vaz­ duh. Još uvek je ose­ćao užas­ an strah: pla‐­
šio se sus­ ret­a sa svoj­im ment­o­rom, sa svo­jim ocem u du‐­
hovn­ om smi­slu: pla­šio se sus­ ret­a sa vek­ o­vi­ma čudn­ e moći,
ra­zo­čar­a­nja i ilu­zi­ja: pla­šio se da po­sed­ uj­e neš­ to što je mo‐­
glo sve to da raz­ o­ri.

On je zai­­sta bio Jed­ i­ni. Čuv­ ar smar­ag­da tan­đi­an­ a. On je
is­pu­nio svoj­u sudb­ i­nu.

– Sada je sve go­to­vo – reče tiho. Ni­ko­ga nije bilo u bli­zi­ni
ali Ni­ko­la je znao da se obrać­ a dedi.

Okren­ uo se i po­lak­ o si­šao niz Ho­dak­ u. Nije se nij­ed­nom
osvrn­ uo da vidi ravn­ od­ u­šnog Crn­ og Žand­ a­ra.

Za njeg­ a je to bila sada samo mrt­va ste­na.

***

Jes­ en je od­bi­jal­a da dođe u Vaš­ ingt­on. Li­šće na treš­ njam­ a i
pla­tan­ im­ a vis­ i­lo je bež­ i­vot­no na vrel­i­ni. Po­to­mak se teš­ ko
vuk­ ao pod okt­o­bar­skom vlag­ om.

Ko­ton Brend­ ing je sa vel­i­kim uspeh­ om od­bra­mo pro­jek­ at
Ko­šni­cu i kom­pju­ter­i ovog si­stem­ a biće po­sta­vljen­ i u svim
vlad­ i­nim ustan­ ov­ am­ a u toku nar­ed­ne dve god­ i­ne.

Brend­ in­go­va po­pul­ar­nost se ši­ri­la od obal­e do oba­le. Bio
je čes­ ti gost TV ekra­na.

On i Ši­sei su venč­ an­ i is­pred Link­ ol­nov­ og spo­men­ ik­ a. Neki
su mu to zam­ er­al­i, pret­po­sta­vlja­juć­ i da ver­o­vat­no želi da tim
či­nom iz­vuč­ e ko­rist za sebe.

No­vin­ ar­i su pi­sal­i do det­a­lja o ovom venč­ an­ ju a slav­ lje je
tra­ja­lo do dub­ o­ko u noć. »Njuz­ vik« je ob­ja­vio sli­ku Brend­ ing­ a
i Ši­sei na nas­ lovn­ oj stra­ni sa nas­ lo­vom »Zlat­ni par.« »Pipi« je
ob­jav­ io po­lju­bac na kraj­u cer­em­ o­nij­e venč­ an­ ja. »Tajms« je
naj­a­vio novi kral­jev­ski par naše plan­ et­e.

Ši­sei je za­tra­ži­la amer­ič­ko dr­žav­ ljans­ tvo i, mes­ ec dana
kas­ nij­e, sa dvan­ ae­ s­ tak drug­ ih emi­gra­nat­a po­lo­ži­la je zak­ le‐­
tvu. I ovo je prat­i­la tru­pa nov­ i­nar­a i fo­to­rep­ or­te­ra.

U okt­o­bru je bilo sas­ vim ja­sno da Brend­ ing ima ogromn­ u
po­dr­šku svoj­e part­i­je. Bilo je jas­ no da će on kroz dve go­di­ne
biti u Oval­noj sobi.

Tog po­pod­nev­ a – kada su najz­ ad osta­li sami, Brend­ ing i
Ši­sei samo što su zav­ rš­ i­li vođ­ en­ je lju­ba­vi za­spa­li su oma‐­
mlje­ni to­pli­nom svoj­ih tela i to­pli­nom koja je do­laz­ i­la spol­ja.

Ši­sei najz­ ad ustad­ e i ode do kup­ a­ti­la. Iz kup­ at­i­la je kren­ u‐­
la u ogrom­nu pro­sto­ri­ju od koje su nap­ ra­vi­li radn­ u sobu. Vi‐­
de­la je da je upal­je­na crv­ en­ a lam­pi­ca na komp­ jut­e­ru. Neka
po­ruk­ a je dol­a­zi­la prek­ o mo­de­ma.

Ši­sei je pri­šla komp­ jut­er­u, do­ta­kla jed­nu tip­ku da bi po­ru‐­
ka bila is­pi­san­ a na ekran­ u.

Sela je teš­ ko na sto­li­cu. Led­ e­na ruka ju je stez­ a­la. Na
ekran­ u se vi­de­la nep­ o­greš­ i­va zmi­ja MANT­ IS vi­rus­ a. Ali, ovo
je bila nova verz­ i­ja, mnog­ o brža, s ele­ment­i­ma koji su od­no‐­
si­li in­form­ ac­ i­je kao buj­i­ca.

Za tren­ ut­ak transm­ i­si­ja je prek­ in­ ut­a a onda se na ekran­ u
po­ja­viš­ e slo­va: MANT­ IS usav­ rš­ en. Odm­ ah ga ko­ri­sti­te.

Ši­sei očis­ ti ekran.
Ali, novi MAN­TIS je već bio u njen­ om kom­pjut­er­u gde će
ček­ at­i, str­pljiv kao Bog, da bude oslo­bo­đen.