Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

Robin Hob VIDOVNJACI KRV KRALJEVA Prevela Tatjana Biţić

Naslov originala Robin Hobb Assassins Apprentice Copyright © 1995 by Robin Hobb Translation Copyright © 2006 za srpsko izdanje, LAGUNA

Dţajlsu i uspomeni na Ralfa Narandţu i Fredija Pumu, prinčeve među ubicama i divlje mačke bez straha i mane

1 Povest najranijih dana Povest Šest vojvodstava neizbeţno je i povest njihove vladarske porodice, Vidovnjaka. Ako bi se u celini pripovedala, sezala bi u davninu pre nego što je utemeljeno Prvo vojvodstvo i, da su takva imena uopšte ostala upamćena, kazivala bi nam o Spoljnozemcima što su harali s mora gusareći obalom kudikamo pitomijom i blaţom od lednih ţala Spoljnih ostrva. Ali imena tih najranijih predaka nisu nam znana. A o prvom pravom kralju malo šta znamo sem imena i nekih čudnovatijih predanja što su preostala. Osvajač njegovo ime beše, najprostije što moţe biti, i od tog je imena moţda počeo taj običaj što se potom prenosio s kolena na koleno, da se sinovima i kćerima od njegove loze daju imena koja će im uobličiti ţivot i bivstvovanje. Narodno predanje tvrdi da su ta imena pečaćena uz novorođenčad čaranjem, te su tako kraljevska čeda bila trajno sprečena da iznevere vrlinu po kojoj su nazvana. Prolaskom kroz vatru, i zaranjanjem u slanu vodu, i izlaganjem vetrovima nebesnim, tako su stapana ta deca sa svojim imenom. Tako je kazivano. Neobično veoma, i moţda je nekad i bivao takav obred, ali povest nam pokazuje da ovo ne beše uvek dovoljno da veţe dete s vrlinom čije mu je ime nadenuto... Pero mi uzdrhti, potom ispada iz grčevitog stiska i ostavlja crvolik trag mastila na Fedrenovom papiru. Upropastio sam još jedan list te fine hartije zarad, podozrevam, ionako jalovog poduhvata. Pitam se mogu li ja uopšte da napišem ovu povest, ili će me na svakoj stranici uvrebati potuljena prikaza neke gorčine za koju sam verovao da je već odavno upokojena.

Mislio sam da sam izlečen od svih ozleda, ali kako dotaknem perom hartiju, tako davni detinji bol prokrvari morskim mastilom i naposletku posumnjam da je svako briţljivo oblikovano crno slovo krasta na nekoj prastaroj jarkocrvenoj rani. I Fedren i Strpljiva tako bi se oduševili svaki put kad bi se poveo razgovor o pisanoj povesti Šest vojvodstava, da sam ubedio sebe kako bi taj posao bio vredan truda. Ubedio sam sebe da bi mi to poduzeće odvratilo misli od mog bola i pomoglo da vreme mine. Ali kojim god zbivanjem iz prošlosti da se pozabavim, ono samo izbudi seni moje sopstvene samotnosti i gubitka. Strahujem da ću morati sasvim da se manem ovog dela, ili da se upustim u preispitivanje svega što me je uobličilo u ovo što sam postao. I tako počinjem iznova, i iznova, i uvek zatičem sebe gde radije pišem o svojim nego o počecima ove zemlje. Ne znam čak ni kome to pokušavam da objasnim sebe. Ţivot mi je bio sitna mreţa tajni, tajni koje čak ni sada nije bezbedno poveriti. Hoću li ih pribeleţiti na ovoj finoj hartiji samo da bih ih predao plamenu i potom pepelu? Moţda. Prve su mi sačuvane uspomene iz vremena kad mi je bilo šest godina. Pre toga, ničeg nema, samo pusta pučina koju ne moţe da prozre nikakav napor mog uma. Onom danu kod Mesečevog oka ne prethodi baš ništa. Ali od tog dana odjednom pamtim, tako ţivo i do takvih pojedinosti da sećanja umeju potpuno da me preplave. Ponekad mi se čine isuviše potpuna, pa se zapitam jesu li zaista moja. Sećam li se ja to iz svoje vlastite glave ili iz prepričavanja među četama kuhinjskih sluškinja, odredima njihovih potrčka i čoporima konjušara koji su, svi redom, objašnjavali jedni drugima otkud ja tu? Moţda sam čitavu priču čuo toliko puta iz toliko usta da je se na kraju prisećam kao svoje istinske uspomene. Jesu li pojedinosti u njoj posledica otvorenosti šestogodišnjeg deteta prema svemu što se oko njega dešava? Ili bi moţda njena potpunost mogla poticati od blistave pokoţice kojom ju je prevukla Veština, a posle

opijati koji se uzimaju da bi čovek mogao vladati svojom zavisnošću o Veštini i koji opet nose sebi svojstvene boli i ţudnje? Ovo poslednje je najpribliţnija mogućnost. Moţda je čak i verovatno. Ostaje samo nada da objašnjenje ipak nije u tome. Sećanje je gotovo telesno: prohladno sivilo dana na zalasku, nemilosrdna kiša koja me je potpuno promočila, zaleđena kaldrma na čudnim gradskim ulicama i ogromna šaka, gruba i ţuljevita, koja je stiskala moju ručicu. Ponekad se zapitam o tom stisku. Ruka jeste bila gruba i tvrda, i moja je bila zarobljena u njoj. A ipak je bila topla, i nije me drţala nemilice. Samo čvrsto. Da se ne okliznem na poledici, ali i da ne umaknem svojoj sudbini. Neumoljivo poput sive kiše koja je ledila ugaţeni sneg i smrznut pošljunčani prilaz do golemih drvenih vratnica jednog utvrđenog zdanja koje se uzdizalo sred grada kao kula-tvrdinja. Vratnice su bile visoke, i to ne samo za šestogodišnjeg dečaka, nego dovoljno visoke da propuste divove, i da pod njima patuljasto izgleda čak i tankovijasti starac koji se nadnosio nada mnom. Ĉinile su mi se čudne, mada sad ne mogu da prizovem u misli nikakva ni vrata ni nastambu koji bi mi tada izgledali znani. Pamtim samo da ništa slično takvim vratnicama, s duborezom i crnim gvozdenim pokovima, s jelenjom glavom i zvekirom od sjajne bronze, nikad pre toga nisam video. Bljuzgavica mi je natopila odeću, pa mi je po mokrim stopalima i nogama bilo hladno. A opet, ne sećam se dugog pešačenja kroz poslednje nasrtaje zime, niti da me je neko nosio. Ne, sve počinje upravo tu, pred vratnicama utvrde, dok je moja ručica zarobljena u šaci visokog čoveka. Gotovo kao kad počinje lutkarska predstava. Da, upravo tako to vidim. Zavese se razdvajaju, i eto nas gde stojimo pred tim ogromnim vratnicama. Starac udara zvekirom, jednom, dvaput, triput, a gong vraća odjeke njegovih udaraca. Potom se iza pozornice začuje nečiji glas. Ne iza vratnica, nego iza nas, s

puta kojim smo došli. “Oče, molim te”, preklinje ţenski glas. Okrećem se ne bih li je video, ali ponovo je počelo da sneţi i čipkast veo hvata mi se po trepavicama i rukavima kaputa. Ne sećam se da sam nekoga video. A zasigurno se nisam otimao iz starčevog stiska, niti sam dozivao: “Majko, majko!” Samo sam stajao, običan posmatrač, i onda sam unutra u tvrđavi čuo bat čizama i povlačenje zasuna. Povikala je tada još poslednji put. Još savršeno jasno čujem reči, očajanje u glasu koji bi sada mojim ušima zvučao mladalački. “Oče, molim te, zaklinjem te!” Ruka koja je drţala moju zadrhta, ali nikada neću znati je li to bilo zbog gneva ili nekog drugog osećanja. Brzinom crne vrane kad se stušti na komadić ispuštenog hleba, starac se saţe i dograbi grudvu kaljavog leda. Bacio se njome bez reči, silovito i raţešćeno, na šta seja šćućurih. Ne sećam se ni krika ni zvuka udarca leda u telo. Sećam se da su se vratnice raskrilile i da je starac morao ţustro da odstupi, povukavši me za sobom. A tu je i ovo. Ĉovek koji ih je otvorio nije bio sluga, kao što bih moţda zamislio da sam ovu priču samo čuo. Ne, sećanje mi prikazuje vojnika, ratnika, prosedog i s trbuščićem pre salastim nego mišićavim, ali svakako nije bio nekakav uglađeni dvorski sluga. Odmerio je i starca i mene od glave do pete s onom usađenom vojničkom sumnjičavošću, a onda je samo stajao ne progovarajući, čekajući da se izjasnimo zbog čega smo došli. Mislim da je to malčice uzdrmalo starca, ali ga nije uplašilo nego razljutilo. Najednom mi je pustio ruku pa me ščepao za kaput i gurnuo me napred kao štene koje hoće da pokaţe budućem vlasniku. “Doveo sam vam dečka”, rekao je hrapavo. Pa kako ga je straţar samo gledao, ne iskazujući nikakav sud, niti čak znatiţelju, dodao je kao objašnjenje: “Hranio sam ga za svojom trpezom šest godina, a od njegovog oca ni reči ni novčića, nijednom da dođe da ga obiđe, iako mi kćerka kaţe da on zna da je otac ovom njenom kopiletu. Ja ne mislim više da ga hranim ni da grbačim za plugom da ono ima šta da obuče.

Nek ga hrani ko ga je i napravio. Imam ja i o sebi da se brinem, ni ţena mi više nije mlada, a i njegovu mater drţim i hranim, jer nema te muške glave koja će je uzeti s ovim štenetom što joj trčka za suknjom. Evo vam ga pa ga vodite ocu.” I ispusti me tako naglo da sam se opruţio preko kamenog praga pred straţareve noge. Uskobeljao sam se nekako i seo. Ne sećam se da me je nešto bolelo, znam samo da sam gledao šta će se sledeće desiti između njih dvojice. Straţar me je osmotrio stisnuvši neznatno usta, ne baš procenjujući me, nego naprosto premišljajući u šta da me razvrsta. “Ĉiji je?”, upitao je bez radoznalosti, jednostavno je hteo podrobnije da se upozna s činjenicama da bi znao šta da kaţe nadređenima. “Plemenitog”, rekao je starac, i s tim rečima mi već okrenu leđa i pođe odmerenim korakom nazad pošljunčanim puteljkom. “Princa Plemenitog”, dodao je osvrćući se. “Tog što će nam biti kralj. Taj ga je pravio. Nek vidi šta će s njim, i nek bude srećan što i njega ima.” Straţar je za trenutak samo gledao starca kako odlazi. Onda se bez ijedne reči sagnuo da me dohvati za okovratnik i uvuče me unutra da moţe da zatvori kapiju. Pustio me je koliko da ponovo zapreči vratnice, a onda neko vreme stajao i odmeravao me. Bez posebnog čuđenja, pre sa suzdrţanim vojničkim prihvatanjem i onih čudnih strana svoje duţnosti. “Na noge, mali, i za mnom”, rekao je. Išao sam dakle za njim, sumračnim hodnikom pored oskudno nameštenih prostorija u kojima su kapci na prozorima još bili zatvoreni zbog zimske studeni, sve do još jednih dvokrilnih vrata, od raskošnog mekog drveta s kićenim rezbarijama. Tu je zastao i na brzinu doterao odeću. Sasvim se jasno sećam kako se spustio na koleno da zategne i moju košulju i kako mi je zagladio kosu jednim grubim pokretom, da li što je bio meka srca pa je hteo da ostavim dobar prvi utisak, ili zato što je nameravao da isporuči pošiljku u što boljem stanju, to nikada neću saznati. Uspravio se i kucnuo, ali nije

čekao da mu odgovore, ili makar ja ništa nisam čuo. Odgurnuo je vrata, ugurao me ispred sebe i zatvorio vrata za sobom. Za razliku od prohladnog hodnika, u ovoj odaji je bilo toplo, i dok su sve ostale pored kojih smo prošli bile puste, ova je odisala ţivotom. Sećam se da je u njoj bilo mnogo nameštaja, ćilima i tapiserija, i polica punih tablica i svitaka i kojekakvih tričarija bez kojih nijedna odaja udobna za stanovanje ne moţe. U golemom kaminu buktala je vatra i širila pored toplote i prijatan miris smole. Malo iskošen ispred vatre stajao je ogroman sto, a za njim je sedeo kršan muškarac i naginjao se smrknutog čela nad nekakvim hartijama pred sobom. Nije odmah podigao pogled, tako da sam neko vreme posmatrao njegovu prilično čupavu i razbarušenu tamnu kosu. A kad nas je pogledao, učinilo mi se da su njegove ţustre crne oči odjednom obuhvatile i mene i straţara. “Pa, Dţejsone?”, upitao je, a ja sam čak i tako mali osetio da ga gnjavi ovo upadanje bez reda. “Šta je ovo?” Straţar me je munuo u rame da priđem korak bliţe čoveku za stolom. “Doveo ga je jedan starac, prinče Istiniti, ratar. Kaţe da je mali kopile princa Plemenitog, gospodaru.” Nekoliko trenutaka čovek koga smo uznemirili samo me je zagledao, pomalo zbunjen. Onda mu je lice ozarilo nešto vrlo nalik razgaljenom osmehu. Ustao je, obišao sto i podbočio se ispred mene. Ni najmanje nisam osećao da me njegovo razgledanje ugroţava; pre mi se činilo kao da ga je nešto na meni neobično razonodilo. Radoznalosam gledao naviše u njega. Imao je kratku tamnu bradu, čupavu i neurednu kao i kosa, a na obrazima iznad nje ostavio je traga boravak napolju. Guste obrve izvijale su se iznad tamnih očiju. Imao je široka prsa, a košulja mu se zatezala preko ramena. Šake su mu bile četvrtaste i ţuljevite kao od teškog rada, pa ipak su mu prsti na desnici biliumrljani mastilom. Što me je duţe gledao, osmeh mu je postajao sve širi, dok na kraju nije prsnuo u smeh. “Nek sam proklet”, reče na kraju. “Liči, bogami, na njega.

Ede mi plodonosne. Ko bi to pomislio za mog uzvišenog i vrlog brata?” Straţar niti šta reče, niti je to ko od njega očekivao. Stajao je čekajući šta će mu sledeće biti naređeno. Uzor vojnika. Onaj drugi me je i dalje zagledao. “Koliko mu je?”, upita straţara. “Šest, kaţe ratar.” Straţar je podigao ruku da se počeše po obrazu, onda se iznenada prisetio pred kim stoji. Spustio je ruku. “Gospodaru”, dodade. Ova omaška u disciplini kao da prođe neopaţeno. Dok su me te tamne oči istraţivački motrile, osmeh je postajao sve razdraganiji. “To znači nekih sedam otkad je trbuh počeo da joj raste. Eto ti vraga. To je tačno ona prva godina kad su Ĉjurde pokušale da zatvore prelaz. Plemeniti je bio na putu jedno tričetiri meseca, dodijavao im je da nam ga ponovo otvore. Reklo bi se da to nije jedino što je iskamčio da mu otvore. Vraga mu. Ma ko bi to za njega pomislio?” Zastao je, pa onda najednom upita: “A ko mu je mati?” Straţar se s nelagodom premesti s noge na nogu. “Ne znam, gospodaru. Na kapiju je došao samo taj starac, i ništa nije kazao nego da je mali kopile princa Plemenitog, i da on neće više da ga hrani ni oblači. Rekao je nek sad o njemu vodi brigu onaj ko ga je i napravio.” Drugi čovek sleţe ramenima, kao da to ionako nije naročito vaţno. “Izgleda da malom ništa nije manjkalo. Eto nje nama na pragu za nedelju, najviše dve, da cvili za svojim štenetom. Znaću tad, ako ne pre. Hej, mali, kako ti je ime?” Kratak kaput na njemu imao je kopču fine izrade u obliku jelenje glave. Bila je bronzana, pa zlatna, pa crvena, već prema tome kako je odsjaj vatre padao na nju. “Mali”, rekao sam. Ne znam jesam li samo ponovio ono što sam čuo da govore on i straţar ili mi je to stvarno bilo jedino ime. Za časakje izgledalo da je odgovor iznenadio čoveka i nekakav izraz koji je moţda bio saţaljenje preleteo mu je preko lica, ali je nestao u magnovenju, i ostala je samo neka nelagodnost, ili blaga

razdraţenost. Osvrnuo se prema mapi koja ga je čekala na stolu. “Pa”, prekide on tišinu, “nešto se s njim mora uraditi, bar dok mi se brat ne vrati. Vidi da ga nahrane, Dţejsone, i da negde prespava, bar za noćas. Sutra ću razmisliti šta ćemo s njim. Nećemo valjda ostavljati kraljevsku kopilad naokolo po selima.” “Razumem”, reče Dţejson. U glasu mu nije bilo ni odobravanja ni negodovanja, on je jednostavno primio naređenje. Spustio mi je tešku šaku na rame i okrenuo me prema vratima. Pošao sam nerado, jer soba je bila vedra i ugodna i bilo je toplo u njoj. Trnci su mi promileli kroz promrzle noge i da sam mogao da ostanem još malo, znao sam, sasvim bih se zgrejao. Ali straţareva neumoljiva ruka me je izvela iz tople odaje nazad u one odvratne, hladne i sumračne hodnike. Ĉinili su mi se još i mračniji posle topline i svetlosti u sobi, i beskrajni dok sam potrkivao kroz njih da ne zaostanem za čovekom koji me je vodio. Moţda sam zacmizdrio, ili je njemu dosadilo što idem tako sporo, jer se odjednom okrenuo, zgrabio me i podigao na ramena lako kao kakvo perce. “Mokro si, štene”, primetio je bez pakosti. Nosio me je skrećući hodnicima tamo i ovamo, pa uz i niz nekakve stepenice, i na kraju me je doneo u prostranu kuhinju obasjanu ţutom svetlošću. Tamo je još pet-šest straţara izvaljenih na klupama jelo i pilo oko izguljenog stola ispred vatre dvaput veće od one tamo u radnoj sobi. Mirisalo je na hranu, pivo i muški znoj, mokru vunenu odeću, dim i masnoću koja je kapala u vatru. Uza zid su bile poredane bačve i sandučići, a s greda su visili čereči dimljenog mesa. Sto je bio krcat posuđem i hranom. S komada mesa na raţnju tek skinutom s ognjišta mast je curkala na kameni pod. Gladan ţeludac mi se zgrčio od tog zamamnog mirisa. Dţejson me je smestio na ćošak stola najbliţeg vatri, gurnuvši lakat jednog čoveka koji je zagnjurio nos u kriglu.

“Hej, Berik”, rekao je trezvenim glasom, “evo ti ovo štene.” Sa zanimanjem sam ga gledao kako kida komad crnog hleba veličine svoje pesnice i onda izvlači noţ iza pasa da odseče parče od kotura sira. Gurnuo mi je i jedno i drugo u ruke, pa prišao vatri i počeo da seče ljudsku porciju mesa, dok sam ja brţe-bolje trpao sir i hleb u usta. Pored mene je čovek po imenu Berik spustio kriglu i ošinuo Dţejsona ljutitim pogledom. “O čemu ti to?”, upitao je sličnim tonom kao i onaj čovek gore u odaji. I njegova kosa i brada bile su crne i zapuštene, ali mu je lice bilo uzano i uglasto, i odavalo je čoveka koji mnogo boravi napolju. Imao je oči pre smeđe nego crne, a ruke spretne i dugoprste. Mirisao je na konje i pse, krv i koţu. “Ti ćeš ga paziti, Berik. Tako je rekao princ Istiniti.” “A što?” “Pa ti si čovek princa Plemenitog, jesi li? Paziš mu konja, pse i sokolove?” “Pa šta?” “Pa evo ti i njegovo kopile, dok se Plemeniti ne vrati i ne vidi šta će s njim.” Dţejson mi dodade sočnu komadešku mesa. Gledao sam čas hleb čas sir koji sam stiskao i nije mi se dalo da spustim ni jedno ni drugo, ali sam hteo i vruće meso. On uoči moju nedoumicu, pa sleţe ramenima i s vojničkom trezvenošću prosto baci meso na sto pored mog bedra. Natrpao sam puna usta hleba i pomerio se malo da mogu bolje da motrim na meso. “Kopile Plemenitog?” Dţejson ponovo sleţe ramenima, lomeći hleb i sekući sir i meso za sebe. “Tako kaţe matori seljak koji ga je ostavio.” Stavio je meso i sir na komad hleba i zagrizao pozamašan zalogaj, pa nastavio punih usta. “Kaţe neka princ bude srećan što je bar negde nekoj napravio dete i neka ga sad on pazi i hrani.” Neobična tišina najednom poleţe po kuhinji. Ljudi zastadoše usred jela, steţući ko hleb, ko kriglu, ko drveni tanjir

s mesom, i pogledajući u Berika. On pak paţljivo odloţi svoju kriglu podalje od ivice stola. Glas mu je bio tih i ravan, reči odmerene. “Ako moj gospodar nema naslednika, onda je to Edina volja, a nikakav nedostatak njegove muţevnosti. Gospa Strpljiva je uvek bila krhka i...” “Ne kaţem, ne kaţem”, ţustro se sloţi Dţejson. “A evo ovde sedi i ţivi dokaz da njegovoj muškosti zamerke nema, što ja uvek svakom velim, nego šta.” Uţurbano je otro usta rukavom. “Ama pljunuti princ Plemeniti, kô što malopre reče njegov brat. Nije naš budući kralj kriv ako gospa Strpljiva ne moţe da iznese plod do porođaja...” Ali Berik đipi na noge. Dţejson u ţurbi uzmače korak ili dva i tek onda shvati da se Berik ustremio na mene, a ne na njega. Zgrabio me je za ramena i okrenuo prema vatri. Kad me je čvrsto zgrabio za bradu · da mi bolje vidi lice, prepade me toliko da sam ispustio hleb i sir, na šta on ne obrati nikakvu paţnju. Proučavao mi je lice naspram vatre kao da je kakva mapa. Kad mu pogledah u oči, videh u njima nešto divlje, kao da sam ga svojim licem nekako povredio. Pokušavao sam da umaknem od tog pogleda, ali on ne htede da me pusti. Zurio sam i ja u njega, prkosno koliko sam znao i umeo, i videh gde se njegova uzrujanost naglo povlači pred nekakvom mrzovoljnom začuđenošću. Naposletku on sklopi oči na trenutak, kao da krije nekakvu bol u njima. “Ovo će iskušenje zahtevati od gospe strpljenje dostojno njenog imena”, reče tiho. Pustio me je i trapavo se sagnuo da podigne hleb i sir koji sam ispustio. Ovlaš ih je obrisao i pruţio mi ih nazad. Zablenuo sam se u debeli zavoj oko njegove desne potkolenice i kolena, zbog koga i nije mogao da savije nogu. Ponovo je seo i dopunio kriglu iz vrča koji je stajao na stolu, a zatim nagnuo iz nje motreći me preko ruba. “Kojoj ga je napravio?”, neoprezno upita jedan čovek na suprotnoj strani stola. Berik spusti kriglu i prostreli ga pogledom. Nije odmah

progovorio, a ja sam osećao kako tišina ponovo lebdi nad svima. “Rekao bih da se samo princa Plemenitog tiče ko je malom majka i nema šta o tome da se razglaba po kuhinji.” “Nego šta, nego šta”, sloţi se čovek brţe-bolje, a Dţejson se saglasi klimajući zdušno kao zaljubljeni tetreb. Ĉak i onako malen čudio sam se kakav je to čovek kad čak i s nogom u zavojima moţe jednim pogledom ili rečju da ućutka punu sobu otresitih ljudi. “Dečko nema imena”, javi se Dţejson da olakša muk. “Odaziva sena mali.” Na ovo kao da svi, pa čak i Berik, ostadoše bez reči. Tišina potraja, a ja sam za to vreme dokrajčio hleb, sir i i meso i zalio hranu gutnuvši jednom ili dvaput pivo koje mi je Berik pruţio. Svi ostali su malo-pomalo izlazili iz kuhinje, po dvojica ili trojica, a on je ostajao da sedi, pije i gleda me. “Pa”, reče naposletku, “ako ja išta znam o tvom ocu, on će se s ovim pošteno suočiti i uraditi ono što je pravo. Ali šta je to što će po njegovom mišljenju biti ispravno – to samo Eda zna. Verovatno ono što je najbolnije.” Zaćutao je i zagledao me još neko vreme. “Jesi li se najeo?”, upita na kraju. Potvrdih klimnuvši, a on kruto ustade, pa me podiţe sa stola i spusti na pod. “Hajde onda, kneţeviću”, reče pa pođe iz kuhinje jednim drugim hodnikom. Zbog ozleđene noge pomalo je nahramljivao u hodu, a i pivo je moţda tome doprinelo. Kako god bilo, sustizao sam ga bez teškoća. Na kraju stigosmo do jednih teških vrata pred kojima je stajao straţar. On nam dade glavom znak da prođemo, i znatiţeljno se zablenu u mene. Napolju je duvao prohladan vetar. Kako se primicalo veče, sav sneg i led koji su preko dana počeli da se krave, ponovo su se stegli. Puteljak mi je krčkao pod nogama, a vetar mi produvavao kroz odeću. Noge su mi se pored kuhinjske vatre bile zgrejale ali ne i sasvim osušile, tako da ih je studen odmah dočepala.

Sećam se pomrčine, i da me je umor najednom preplavio, a grozna kenjkava pospanost me ophrvala dok sam kaskao preko ledenog i mračnog dvorišta za tim čudakom s nogom u zavojima. Oko nas su se dizale visoke zidine, a po njima su se u razmacima kretali straţari, kao tamne sene koje bi tu i tamo zaklonile zvezde gore na nebu. Hladnoća me je toliko ujedala da se okliznuh i posrnuh na zaleđenoj stazi. Ali nešto kod Berika ne dade mi da zacmizdrim ili da ga molim da se smili nada mnom. Umesto toga, tvrdoglavo sam srljao za njim. Kad stigosmo do zgrade, on povuče vrata. Iza njih nas dočekaše toplota, vonj ţivotinja i prigušena ţuta svetlost. Prenut iza sna, jedan štalski dečko naglo sede na svom leţaju od slame, trepćući kao našušureni poletarac. Na jednu Berikovu reč on ponovo leţe i sasvim se sklupča u slami sklopivši oči. Berik privuče vrata za nama, pa dohvati fenjer koji je mutno svetleo kraj dovratka i povede me pored dečka. Stupio sam tada u jedan drugačiji svet, noćni svet u kome su se ţivotinje meškoljile i disale u pregracima, gde su lovački psi podizali glavu sa skrštenih šapa i motrili me s plamsajem u očima zelenim ili ţutim u svetlosti fenjera. Konji su se nemirno premeštali kad bismo naišli pored njih. “Sokolovi su dole u dnu”, kaza Berik dok smo prolazili pored jednog po jednog pregratka. Prihvatio sam to kao nešto što je on smatrao da treba da znam. “Evo”, reče na kraju, “moţe ovde. Zasad naravno. Vrag me odneo ako znam šta bih drugo s tobom. Da mi nije radi gospe Strpljive, smejao bih se ovoj lakrdiji na gospodarev račun. Hajde, Njuškasti, mrdni se da napraviš ovom malom mesta u slami. Eto tako, sklupčaj se ovde uz Riđanu. Ona će te paziti i ima dobro da raspara svakog ko bi hteo da ti smeta.” Zatekao sam se pred jednim prostranim pregratkom čiji su stanari bila tri lovačka psa. Izbudili su se, ali ostadoše da leţe, lupkajući u odgovor na Berikov glas tankim kratkodlakim repovima po slami. Strašljivo se zavukoh među njih i prilegoh

kraj stare keruše s pobelelom njuškom i pokidanim uvom. Stariji muţjak me je merkao pomalo sumnjičavo, ali poluodraslo štene po imenu Njuškasti dočeka me liţući mi i grickajući uvo i gurkajući me šapom. Obgrlio sam ga jednom rukom da ga umirim i sklupčao se među njima kao što me je Berik posavetovao. On prebaci preko mene debeli pokrivač koji je prodorno mirisao na konje. Ogroman sivac odmah pored nas naglo se pomače, jako udari kopitom u pregradu i proturi glavu preko nje da pogleda čemu ta noćna pometnja. Berik ga umiri odsutnim dodirom. “Niko od nas na ovoj predstraţi nije naročito udobno smešten. Jelendvor je mnogo gostoljubiviji, videćeš. Ali za noćas, ovde ćeš biti zgrejan i bezbedan.” Stajao je još jedan časak i gledao nas. “Konja, kera, sokola, Plemeniti, čuvao sam ti godinama, dobro se starao o njima. Ali s ovim ţgebetom koje si napravio ne znam šta da radim.” Znao sam da ne govori meni. Virio sam preko ćebeta dok je on skidao fenjer s kuke i odlazio gunđajući nešto sebi u bradu. Dobro se sećam te prve noći, pseće toplote, bockanja slame, i kako sam konačno utonuo u san kad se štene privilo uz mene. Uplovio sam u njegov um i sanjao s njim neku nejasnu i beskrajnu poteru, u kojoj smo gonili plen koji nisam video, ali sam sledio vruć miris kroz koprive, kupinjake, i niz sipke obronke. A posle tog psećeg sna, sećanja se kolebaju i potitravaju kao jarke boje i oštre ivice u nekom snoviđenju izazvanom opijatima. Dani posle te prve noći izvesno mi nisu ostali tako jasno u glavi. Sećam se bljuzgavih dana potkraj zime dok sam učio kako da stignem od mog gnezda u slami do kuhinje, gde sam mogao da dolazim i odlazim kako mi je volja. Ponekad bi tamo bio neki kuvar zaduţen da tog dana veša meso na kuke iznad ognjišta, mesi hleb i otvara burad s pićem, ali to je bio ređi slučaj, i obično sam se sam sluţio onim što bih zatekao na stolu,

izdvajajući izdašan deo za štene koje mi je vrlo brzo postalo nerazdvojan drugar. Ljudi su dolazili i odlazili, jeli i pili, odmeravali me zamišljeno i ljubopitljivo – na šta sam se uostalom potpuno svikao. Svi sii nekako bili isti, u vunenim nogavicama i ogrtačima, očvrslih tela i lakih pokreta, i svi su nad srcem nosili grb s jelenom u skoku. Ponekima je u mom prisustvu bilo neugodno. Navikao sam da me iz kuhinje uvek isprati prigušen mrmor glasova. Berikovo neprekidno prisustvo obeleţilo je te dane. Brinuo se o meni podjednako kao o ţivotinjama Plemenitog: bio sam sit, napojen, istimaren i redovno sam veţbao, s tim što se veţba uglavnom sastojala iz kaskanja Beriku za petama dok je on svršavao svoje uobičajene poslove. Ali te su mi uspomene zamućene, a sve što sam mogao upamtiti o umivanju ili presvlačenju verovatno je naprosto izbledelo iz šestogodišnje glavice kao nešto najuobičajenije. Lovačkog šteneta Njuškastog, međutim, sasvim pouzdano se sećam. Dlaka mu je bila riđa, kratka i sjajna, i bockala me je kroz odeću dok smo noću spavali pod istom konjskom prekrivkom. Oči su mu bile zelene kao patina na bakru, njuška boje proprţene dţigerice, a unutrašnjost usta i jezik pegavo ruţičasto-crni. Ako nismo jeli u kuhinji, rvali smo se u dvorištu ili slami u štali. To je bio moj svet za sve vreme koje sam tamo proboravio. Mada to nije trajalo dugo, rekao bih, jer ne sećam se da sam tamo dočekao promenu vremena. Sve što pamtim su hladni vlaţni dani i hujanje vetrova, sneg i led koji bi se preko dana donekle otopili, ali su ih noćni mrazevi ponovo mrzli. Još jednu uspomenu čuvam iz tog doba, mada ne preterano oštru. Pre je nekako topla i zagasita, kao raskošna starinska tapiserija u polumračnoj sobi. Sećam se da su me iz sna probudili šteneće meškoljenje i ţuta svetlost fenjera koji je neko nadneo iznad mene. Dvojica ljudi saginjali su se ka meni, ali iza njih je, krut kao motka, stajao Berik pa se nisam plašio. “Eto, probudio si ga”, upozori jedan od njih. Bio je to princ

Istiniti, čovek iz one sobe ispunjene toplom svetlošću u koju su me odveli prve večeri. “Pa šta? Zaspaće ponovo čim mi odemo. Vragova mu, i oči ima na oca. Kunem se, prepoznao bih njegovu krv pa gde god da je vidim. Ali zar ni ti ni Berik nemate pameti ni koliko stenica? Ne ide da strpate dete u štalu među ţivotinje, pa makar bilo i kopile. Zar nigde drugo niste imali da ga smestite?” Ĉovek koji je ovo rekao nalikovao je Istinitom po očima i bradi, i tu je sličnosti bio kraj. Znatno mlađi, bio je golobrad, a meka smeđa kosa bila mu je namirisana i začešljana. Obrazi i čelo su mu se zarumeneli od noćne studeni, ali videlo se da je to od maločas, a ne ona dugim izlaganjem vremenu stečena zarumenjenost kao kod Istinitog. Osim toga, Istiniti se odevao kao i njegovi ljudi, u durašnu vunu grubog tkanja i zagasitih boja. Samo se grb na grudima isticao jarkošću zlatnih i srebrnih niti. Ali ovaj mlađi je sav blistao u skerletnom i ţutom kao jagorčevina, a ogrtač mu je bio skrojen od dvaput više tkanine nego što je potrebno da se čovek umota. Dublet ispod njega bio je raskošne beličastoţute boje, sav u čipki. Maramu oko vrata prikopčao je zlatnim jelenom u skoku, s iskričavim zelenim draguljem usađenim namesto oka. A reči je nizao briţljivo kao fini zlatni lanac naspram prostih karika koje su sačinjavale govor Istinitog. “Nisam ni mislio o tome, Kraljevski. Šta ja znam o deci? Dao sam ga Beriku, on je čovek Plemenitog i brine o...” “Nije u ovome bilo nikakvog nepoštovanja prema vašoj krvi, gospodaru”, reče Berik iskreno pometen. “Ja sam njegov čovek, i malog sam zbrinuo najbolje što sam umeo. Mogao sam da mu namestim leţaj u spavaonici sa straţarima, ali mi se čini premali da bude među takvim ljudima, koji ulaze i izlaze u svako doba, i piju, tuku se i galame.” Po glasu mu se čulo da mu ni samom njihovo društvo nimalo ne godi. “Ovde moţe na miru da spava, štene ga je zavolelo, a moja Riđana ga noću pazi

i niko ne moţe ništa naţao da mu uradi a da ne strada od njenih zuba. Ni ja, gospodari, ne znam nešto mnogo o deci, ali činilo mi se...” “U redu je, Berik, u redu je”, prekide ga Istiniti tiho. “Ako je iko trebalo da misli o tome, to sam ja. Prepustio sam ti sve, i ne vidim da si ni u čemu pogrešio. Eda zna da mu je bolje nego mnogom detetu u ovom selu. Ovde, zasad, to je sasvim kako valja.” “To će morati da se menja kad ga odvedemo u Jelendvor.” Kraljevski je zvučao nezadovoljno. “Otac, znači, ţeli da ga povedemo u Jelendvor?”, pitao je Istiniti. “Otac ţeli. Moja majka ne.” “O.”Po boji glasa dalo se zaključiti da Istinitog dalji razgovor o tome ne zanima. Ali Kraljevski je, namršten, nastavio. “Moja mati kraljica ni najmanje nije zadovoljna. Savetovala je kralja nadugačko, ali uzalud. Majka i ja smo bili za to da se dečko... skloni. Jedino je to razumno. Redosled nasleđivanja ionako je već dovoljno zbrkan.” “Ja zasad u njemu ne vidim ništa nejasno, Kraljevski”, reče Istiniti bezizraţajno. “Plemeniti, ja, pa ti. Onda naš rođak Uzvišeni. Ovo kopile bi bilo tek peto.” “Sasvim sam svestan da sam tek posle tebe, ne moraš mi se time razmetati svakom zgodom”, uzvrati Kraljevski hladno, pa spusti mrk pogled ka meni. “Svejedno mislim da bi bolje bilo da ga udaljimo. Šta ako Strpljiva nikad ne rodi Plemenitom zakonitog naslednika? Šta ako bi on rešio da prizna ovog... malog? To bi moglo podeliti plemstvo. Što da prizivamo nevolje? Takav je stav moje majke i moj. Ali naš otac kralj nije ishitren čovek, kao što znamo. Lukav kao lukavstvo samo, što se kaţe u narodu. Zabranio je da se to pitanje sredi. „Kraljevski‟, kazao je na onaj svoj način, „nikad ne čini ono što ne moţeš da raščiniš, sve dok ne razmisliš šta ne moţeš učiniti pošto to

učiniš.‟ I onda je prsnuo u smeh.” Na ovo se sam Kraljevski nasmeja kratko i ogorčeno. “Umorio sam se od njegovih duhovitosti.” “O”, reče Istiniti ponovo, a ja sam nepomično leţao i nisam znao pokušava li on to da razabere smisao kraljevih reči ili se suzdrţava da ne odgovori bratu na prituţbe. “Uviđaš, naravno, njegove prave razloge”, izjavi Kraljevski. “A to su?” “Plemeniti mu je i dalje mezimac.” Kraljevski je zvučao zgađeno. “Uprkos svemu. Uprkos glupoj ţenidbi i ţeni čudakinji. Uprkos ovoj brljotini. A sad misli da će ovo osvojiti prost svet, da će narod postati privrţeniji Plemenitom jer je dokazao da je muško, da moţe imati dete. Ili moţda da je ljudsko biće, koje greši kao i svi.” Glas mu je odavao da se lično ne slaţe ni sa čim od pomenutog. “I zato će ga narod više voleti, biti mu naklonjeniji kao budućem kralju? Zato što je napravio dete nekoj divljakuši pre nego što se oţenio svojom kraljicom?”Ova logika kao da nije bila jasna Istinitom. “Izgleda da kralj tako misli.” Glas Kraljevskog bio je jedak. “Zar mu bruka nimalo ne smeta? Rekao bih ipak da Plemeniti neće isto gledati na to da se njegovo kopile tako koristi. Posebno kad se to tiče i mile Strpljive. Ali kralj je naredio da kopile dovedeš u Jelendvor kad se tamo vratiš.” Sad me je gledao s nekakvim naopakim zadovoljstvom. Istiniti je na časak izgledao uznemireno, ali samo klimnu. Na Berikovom licu počivale su senke koje ţuta svetlost fenjera nije mogla da rastera. “Zar reč mog gospodara u ovome ne vaţi?”, usudi se on da prigovori. “Meni se čini da ako bi on hteo da dâ nadoknadu porodici dečakove majke i da ga nekud skloni, onda bi, radi moje gospe Strpljive, trebalo da mu se dozvoli pravo na tu obzirnost...” Princ Kraljevski ga prekide podrugljivo dunuvši. “Vreme

za obzirnost bilo je pre nego što je povalio tu devojčuru. Nije gospa Strpljiva prva ţena koja će morati da se suoči s kopiletom svog muţa. Budući da je Istiniti bio tako trapav, ovde svi znaju za derle, pa nema nikakve svrhe da ga krijemo. A ionako niko od nas ne moţe dozvoliti sebi da bude tako osetljiv kad je reč o kraljevskom kopiletu, Berik. Ako bismo ovo dete ostavili na ovakvom mestu, to bi bilo kao da smo ostavili mač da lebdi nad kraljevim grlom. To čak i psetar mora da uviđa. A i ako ti ne uviđaš, tvoj gospodar hoće.” Glas mu je postao leden i grub, i ja videh kako je Berik ustuknuo kao što ga nisam video da ustukne ni pred čim drugim. To me je uplašilo, pa sam navukao pokrivač preko glave i zavukao se dublje u slamu. Pored mene je Riđana tiho zareţala iz dubine grla. Mislim da se zato Kraljevski povukao, ali nisam siguran. Uskoro potom muškarci su otišli, a ako su još nešto rekli, ja se toga ne sećam. Vreme je proticalo, i posle valjda dve ili tri nedelje drţao sam se Beriku oko pasa i trudio se da prekratkim noţicama objašim njegovog konja dok smo iz studenog sela polazili na, kako mi se činilo, beskrajno putovanje dole u toplije predele. Pretpostavljam da je u nekom trenutku Plemeniti morao dolaziti da vidi kopile kome je bio otac i mora biti da je i on prosledio nekakvu svoju odluku o meni, ali se ja ničeg o tome ne sećam. Pamtim svog oca jedino s portreta u Jelendvoru. Tek godinama kasnije pojmio sam da je bio zaista izvrstan drţavnik i da je uspeo da postigne primirje, pa mir koji će potrajati sve do mojih mladalačkih godina, i da stekne ne samo poštovanje nego i naklonost Ĉjurda. Zapravo, te godine sam mu ja bio jedini neuspeh, ali veličanstven. Stigao je pre nas kući u Jelendvor, gde je objavio da se odriče prava na presto. Kad smo mi tamo dospeli, on i gospa Strpljiva već su se bili povukli s dvora da ţive kao gospodar i gospodarica Vrbaka. Bio sam u Vrbacima. Ime nema nikakve veze sa stvarnošću. To je jedna topla dolina oko reke

mirnog toka što je usekla ravnicu između blago zatalasanih pribreţja, u kojoj se gaji groţđe i ţito, i podiţu jedra deca. Spokojno imanje, daleko od granice, od dvorske politike, od svega što je do tada činilo ţivot Plemenitog. Bilo je to plandište, blago i gospodsko utočište za čoveka koji je trebalo da postane kralj. Baršunast pokrivač za ratnika, utihnuće jednog sposobnog i umešnog drţavnika kakav retko biva. Tako sam prispeo u Jelendvor, jedino dete, kopile, čoveka koga nikada neću upoznati. Princ Istiniti je postao prestolonaslednik, a princ Kraljevski se uspeo za jedan stepenik na naslednoj lestvici. Da nikad ništa drugo nisam uradio osim što sam se rodio i bio otkriven, već bih i time zauvek obeleţio celu zemlju. Rastao sam bez oca i majke na dvoru na kom su svi znali da sam pokretač događaja. Pa sam to i postao.

2 Novi Mnoga su predanja o Osvajaču, prvom Spoljnoostrvljaninu koji je proglasio Jelendvor Prvim vojvodstvom i osnivaču kraljevske loze, čiji je prvi pljačkaški pohod ostao i jedini njegov polazak u poharu s onog nemilog ostrva na kom se rodio. Kazivano je da videvši palisade Jelendvora on objavi: “Ima li tamo vatre i hrane, ja otuda više ne odlazim.“ A tamo beše i vatre i hrane i on ne ode ponovo. U porodici se međutim govorkalo da je on bio ubogi moreplovac kome su se smučili beskrajno talasanje i sledovanja usoljene ribe. Pošto je danima bio izgubljen na moru sa svojom posadom, da nije uspeo da se domogne Jelendvora i prisvoji ga, ta bi ga ista vlastita posada utopila. Kako god bilo, stara tapiserija u Velikoj dvorani prikazuje ga mišićavog i stamenog, opakog osmeha, na pramcu lađe dok ga njegovi veslači primiču drevnom Jelendvoru od brvana i loše obrađenog kamena. Jelendvor je otpočeo postojanje kao odbrambena postaja na ušću plovne reke u zaliv s izvanrednim pristaništem. Neki sitan velmoţa čije se ime izgubilo u maglama istorije uočio je mogućnost da nadgleda trgovinu koja se odvijala rekom, pa je sagradio tamo prvu utvrdu. Navodno, sagradio ju je da brani i reku i zaliv od pljačkaša sa Spoljnih ostrva koji su dolazili u pohare svakog leta. Ali nije računao da će mu se pljačkaši uvući u utvrđenje uz pomoć izdaje. Te kule i zidine postale su im uporište za dalje napredovanje. Proširili su prevlast i pomakli svoj jaram naviše uz reku, a drvenu jelendvorskuutvrdu

obzidali klesanim kamenom, da bi potom postala srce Prvog vojvodstva i na kraju prestonica kraljevstva Šest vojvodstava. Vladarska kuća Šest vojvodstava, Vidovnjaci, potomci su dakle tih Spoljnoostrvljana. Nekoliko pokolenja čuvali su oni svoje veze sa Spoljnim ostrvima, na koja su plovili da isprose i dovedu jedre crnomanjaste neveste iz sopstvenog naroda. Tako je krv Spoljnoostrvljana još snaţno tekla kraljevskom lozom i ţilama plemstva, te su se deca rađala tamnokosa i tamnooka, punih mišićavih udova. A uz taje svojstva dolazila i predodređenost za Veštinu, i sve one opasnosti i slabosti koje takva krv donosi. I meni je takođe zapalo takvo nasleđe. Ali u mom prvom susretu s Jelendvorom nije bilo ničega ni od istorije ni od nasleđa. Meni je on bio samo krajnje odredište putovanja, prostrani prizor tiske i sveta, taljiga i pasa, zgrada i krivudavih uličica koje su naposletku vodile do jedne goleme kamene tvrdinje na litici iznad grada zaklonjenog pod njom. Berikov konj je bio umoran i kopita su mu poklizivala na često muzgavoj gradskoj kaldrmi. Smrknuto sam se drţao za njegov opasač, preumoran i suviše namučen čak i da bih jadikovao. Jednom sam samo izvio glavu da pogledam visoke sive kule i zidine zamka iznad nas. Ĉak i na meni dotad neznanom, toplom morskom povetarcu, izgledao je studeno i nepristupačno. Prislonio sam čelo uz Berikova leđa jer bilo mi je pomalo muka od slankastog mirisa neizmerne vode. Eto tako sam prispeo u Jelendvor. Berik je ţiveo iznad staja i konjušnica. Tamo me je odveo, s psima i sokolom Plemenitog. Za sokola se najpre pobrinuo, jer je bio napaćen i promočen od puta. Presrećni što su stigli kući, psi su kipteli bezgraničnom ţivošću koja bi ugnjavila svako čeljade umorno kao što sam ja bio. Njuškasti me je preturio nekoliko puta pre nego što sam uspeo da utuvim u njegovu pseću glavu da sam premoren toliko da mi nije do igre, na šta je on uradio isto što bi i svako drugo štene: otišao je da nađe drugu štenad iz legla i zapodenuo s jednim od njih

poluozbiljnu kavgu koju je Berik prekratio jednim povikom. U sluţbi Plemenitog mogao je on biti, ali u Jelendvoru je bio gospodar pasa, sokolova i konja. Pošto je zbrinuo ţivotinje, prošao je kroz štale da pregleda šta je u njegovom odsustvu posvršavano, a šta ne. Štalski momci, konjušari i sokolari iskrsavali su kao magijom da brane svoja zaduţenja od prigovora. Kaskao sam za njegovim petama dokle god sam mogao da izdrţim. Tek kad sam se predao i izmoţden klonuo na naviljak slame, on kao da me opazi i licem mu minu izraz razdraţenosti, pa potom teškog umora. “Hej, Kobe, vodi ovog malog kneţevića u kuhinju da ga nahrane, pa ga vrati gore u moj stan.” Kob je bio nizak crnomanjast dečko koji je pomagao oko pasa. Moglo mu je biti deset godina, i Berik ga je taman, na njegovo veliko zadovoljstvo, pohvalio za jedan ţiv i zdrav nakot štenadi. Sad je polako prestao da se kezi od uva do uva i sumnjičavo se zagledao u mene. Merkali smo se uzajamno dok je Berik nastavljao svoj obilazak među tremom obuzetim štalskim radnicima. Onda je dečko slegnuo ramenima i pričučnuo da mi zagleda u lice. “Jesi gladan, kneţeviću? Da ti nađemo nešto da prigrizeš?”, pitao me je istim glasom kojim je izmamljivao štenad na videlo da ih Berik pogleda. Potvrdio sam klimajući i pošao za njim, osećajući da mi je odlaknulo što on od mene ne očekuje ništa više nego od kučića. Ĉesto se osvrtao da proveri pratim li ga. Ĉim smo se promolili iz štala, Njuškasti mi je pritrčao, sav razigran. Njegova očigledna naklonost podigla mi je vrednost u Kobovim očima, i on je bodrio i mene i štene kratkim rečenicama: tamo ima hrane, za mnom, za mnom, ne, ne njuškaj tamo za mačkom, idemo, dobri ste. U štalama je bilo ţivo, ljudi princa Istinitog ostavljali su konje i odlagali opremu, a Berik je zamerao svemu što u njegovom odsustvu nije bilo uređeno prema njegovim merilima. Ali kako smo se pribliţavali središnjoj kuli, to se sve

više sveta vrzmalo naokolo, mimoilazeći nas u hitnji za svakojakim poslovima: jedan dečko proneo je neviđenu komadinu slanine na ramenu, nekoliko devojaka s rukama punim vresa i trske za prostirku kikotalo se u hodu, smrknut starac teglio je korpu praćakavih riba, a tri mlade ţene u šarenim tkanim pregačama sa zvončićima razgovarale su glasovima jednako vedrim kao zvon tih njihovih praporaca. Nos mi je dojavio da se primičemo kuhinjama, ali guţva je u tom pravcu postajala sve veća, tako da smo se pred vratima našli potpuno pritešnjeni među ljudima što su ulazili i izlazili. Kob je zastao, a štene i ja odmah za njim, obojica ispitivački njuškajući vazduh. Naš vodič je odmeravao navalu pred vratima mršteći se za sebe. “Guţva je. Svi se spremaju za večerašnju gozbu zbog povratka prinčeva. Ko god nešto znači dolazi večeras u Jelendvor. Brzo se proneo glas da se Plemeniti odrekao budućeg kraljevanja. Sve su vojvode došle ili poslale nekoga da se savetuju o tome. Ĉujem da su čak i Ĉjurde poslali nekoga, da se uvere da će sporazumi koje je Plemeniti sklopio vaţiti i bez njega...” Tu se prekinuo, najednom posramljen, no da li stoga što je govorio oodricanju mog oca od prestola, ili što se obraćao jednom štenetu i jednom šestogodišnjaku kao da bi ga oni uopšte mogli razumeti, u to nisam siguran. Osvrnuo se naokolo da još jednom proceni stanje. “Ĉekajte me ovde”, reče nam na kraju. “Ušunjaću se da vam nešto donesem. Mene neće tako lako nagaziti... ili ukebati. Budite tu.” Potkrepio je tu zapovest jednim odlučnim pokretom ruke. Povukao sam se sasvim do zida i tamo čučnuo sklonivši se s puta, a Njuškasti je poslušno seo pored mene. Zadivljeno sam gledao Koba kako promiče kroz vrevu i glatko kao jegulja klizi kroz vrata u kuhinju. Ĉim mi se Kob izgubio iz vida, paţnju mi privuče ostali svet. Pored nas su uglavnom prolazili posluga i kuvari, tu i tamo poneki minstrel, trgovac ili dobavljač. S već pomalo zamorenom znatiţeljom gledao sam ih kako dolaze i odlaze.

Isuviše sam već video toga dana da bi mi išta bilo preterano zanimljivo. Ĉeznuo sam za nekim mirnim mestom, udaljenim od tog meteţa, gotovo jače nego za hranom. Seo sam na zemlju prislonivši leđa uza zid smlačen od sunca i spustio čelo na kolena. Njuškasti se pribio uz mene. Probudilo me je lupkanje njegovog repa po tlu. Pridigao sam glavu i pred sobom ugledao visoke smeđe čizme i dalje, kako su mi oči prelazile naviše, čakšire od grube koţe, prostu vunenu košulju, lice s neurednom bradom i čupavom prosedom kosom. Ĉovek je zurio u mene pridrţavajući na ramenu omanje burence. “Jes‟ ti kopile, je li?” Dovoljno sam već puta čuo tu reč da bih znao da se odnosi na mene, iako zapravo nisam shvatao šta znači. Polako sam klimnuo glavom. Njemu se lice ozari ljubopitljivošću. “Hej”, reče on glasno, ne obraćajući se više meni nego onom narodu što je prolazio. “Hej, evo onog kopileta što ga je Plemeniti napravio nekoj. Pa i liči na njega, šta vam se čini? Ko ti je mater, mali?” Mora se priznati da je većina naroda i dalje gledala svoja posla, okrznuvši tek s uzgrednom radoznalošću šestogodišnje dete koje je sedelo pokraj zida. Ali pitanje čoveka s burencetom očigledno je ipak bilo vrlo zanimljivo, jer se posle njega podosta glava okrenulo ka nama, a nekoliko trgovaca koji samo što su izašli iz kuhinje pribliţi se da čuje odgovor. Samo što ga ja nisam znao. Mama je bila mama, a sve što sam o njoj pamtio već je čilelo. Stoga ništa nisam ni rekao, nego sam nemo zijao u njega. “Hej, mali, kako ti je ime?” Onda se okrenuo svojim gledaocima da im poveri: “Ĉuo sam da nikako nema imena, ni visokorodno kraljevsko ime da se zna kakav će postati, a ni neko seljačko, makar za porugu. Je l‟pravo zborim, mali? Imaš li ime?” Sad se već okupljalo sve više posmatrača. Ponekom se u

očima čitalo saţaljenje, ali niko nije hteo da se meša. Deo mojih osećanja preneo se na Njuškastog, pa se prevrnuo postrance pokazujući pokorno stomak, lupkajući repom u onom vajkadašnjem psećem nastojanju da se kaţe: “Ja sam samo pas i ne mogu da se branim, smiluj se.” Da su to bili psi, onjušili bi me i povukli se. U ljudima međutim nema takve urođene učtivosti, te dakle kad nisam odgovorio, onaj čovek priđe još za korak i ponovi: “Imaš li ime, mali?” Ustao sam polako, a topli zid iza mojih leđa najednom postade prepreka bekstvu. Njuškasti se u prašini kraj mojih nogu izvio na leđa i molećivo zacvileo. “Ne”, rekao sam tiho, a kad je čovek pošao da se prigne da bi me bolje čuo, povikah glasno: “NE!”i odgurnuh ga, postrance se izmičući duţ zida. Video sam da je zateturao korak unazad i ispustio burence na popločanu stazu, gde mu u padu otpade poklopac. Niko od okupljenih nije shvatio šta se desilo, a ja ponajmanje. Ljudi su se uglavnom smejali što se odrastao čovek prepao deteta. Tog trena je stvoren onaj glas koji će me posle pratiti, da sam odvaţan i naprasit, jer je do večeri već ceo grad brujao o kopiletu koje se suprotstavilo svom ugnjetaču. Njuškasti se uskobeljao na noge i pojurio za mnom. Uspeo sam još da vidim Kobovo lice napregnuto od pometenosti kad se pojavio iz kuhinje i ugledao Njuškastog i mene u begu. Da je to bio Berik, verovatno bih stao i prepustio se da me on štiti. Ali nije, pa sam tako beţao, pustivši Njuškastog da me vodi. Jurili smo između slugu i sluţavki u prolazu, dečačić koji se vitla po dvorištu sa svojim kučetom, ni po čemu drugačiji od drugih, dok me je Njuškasti vodio tamo gde je on, po svemu sudeći, smatrao da je najbezbednije mesto na belom svetu. Podaleko od kuhinje i zamka, Riđana je iskopala jamu ispod ćoška jednog klimavog pomoćnog kućerka gde su ostavljane vreće s graškom i pasuljem. Tu se, kao uprkos Beriku, Njuškasti oštenio, i tu je Riđana krila svoj nakot gotovo ravno tri dana dok je sam Berik nije na kraju našao. Njegov miris je prvi

ljudski miris koji je Njuškasti upamtio. Bilo je malo potesno dok se ne zavučeš, ali jazbina je bila topla, suva i polumračna. Njuškasti se šćućurio uz mene, a ja sam ga obgrlio i privio. Ĉim smo se sakrili na sigurno, bilo nam se stišalo i u tom spokoju utonuli smo u dubok san bez snova, kakvim spavaju štenad u mlaka prolećna popodneva. Probudio sam se drhteći, satima kasnije. Potpuno se smrklo i uminula je varljiva toplota ranog prolećnog dana. Njuškasti se probudio odmah posle mene, pa smo zajedno izbauljali i izmigoljili se iz jazbine. Nad Jelendvorom se izvilo visoko noćno nebo sa jasnim hladnim zvezdama. Miris zalivske vode je ojačao, kao da su mirisi konja, ljudi i pripremane hrane bili tek nešto privremeno, što je svake večeri moralo da poklekne pred silom okeana. Išli smo opustelim puteljcima, preko veţbališta, pored ambara i pokraj muljalice za groţđe. Ništa se nije ni čulo ni micalo. Kako smo se primakli zamku, videh da u njemu baklje još gore, a i glasovi su se još čuli. Ali sve se već činilo nekako umorno, poslednji okrajci terevenke pre nego što zora rasvetli nebo. Ipak smo naširoko zaobišli zamak, jer nam je bilo dosta ljudi. Pratio sam Njuškastog nazad ka štalama. Kad smo prišli teškim vratima, zapitah se kako ćemo ući. Njuškasti se međutim razmaha repom, a onda čak i moj nedorasli nos razabra Berikov miris u mraku. On ustade s drvenog sanduka kraj vrata na kome je sedeo. “Eto i vas, znači”, reče umirujuće. “Dođite ovamo. Hodite.” Pa nam otvori vrata i uvede nas. Išli smo za njim kroz pomrčinu, između štalskih pregrada i mimo konjušara i stajskih radnika koji su se preko noći smeštali u štalama, pa pokraj naših konja i pasa i dečaka koji su pomagali oko ţivotinja i koji su spavali među njima, i onda uz stepenište koje se pelo uza zid što je delio staje od konjušnica. Popeli smo se za Berikom uz drvene stepenike krckave pod koracima, te nam on otvori još jedna vrata. Prigušena ţuta svetlost kapljave sveće načas me je zaslepila. Ušli smo u odaju s

kosom tavanicom koja je mirisala na Berika i koţu, na ulja, meleme i trave koji su bili deo njegovog zanata. Zatvorio je vrata za nama, a kad je prošao pored nas da na gotovo dogoreloj sveći na stolu zapali novu, osetih na njemu slatkast miris vina. Svetlost se razli, a Berik se smesti na drvenu stolicu kraj stola. Izgledao je drugačije u ţutoj i smeđoj finoj tankoj tkanini, sa srebrnim lančićem preko kratkog kaputa. Kad je spustio na koleno ruku s dlanom okrenutim nagore, Njuškasti mu odmah priđe. Berik ga je češkao po klempavim ušima, a onda ga s toplinom potapša po slabinama i namršti se kad se iz pseće dlake podiţe čitav oblak prašine. “Krasni ste mi vas dvojica”, reče on više štenetu nego meni. “Gle samo na šta ličite. Prljavi ste kao prosjaci. Danas sam zbog tebe slagao svog kralja, prvi put u ţivotu. Izgleda da ću s Plemenitim i ja pasti u nemilost. Rekao sam da si opran i da čvrsto spavaš jer te je putovanje izmoţdilo. Nije mu bilo drago što će morati da sačeka da te vidi, ali srećom po nas, imao je da razreši teţa pitanja. Mnogi su se vlastelini uznemirili zbog toga što se Plemeniti odrekao prestola. Mnogi u tome vide priliku da prigrabe neku prednost za sebe, a drugi su ozlojeđeni što im onaj kome se dive neće biti kralj. Lukavi nastoji da ih umiri. Razglašava da je ovog puta s Ĉjurdama pregovarao Istiniti. Ko god u to poveruje, morao bi da dobije staratelja i da ne sme da mrdne bez njega. Ali svejedno dolaze da ga sad ponovo pogledaju, da mozgaju kad će im postati kralj i kakav će im kralj on biti. Kad je sve odbacio i otišao u Vrbake, Plemeniti je uzbunio svih šest vojvodstava, taman kao da je gurnuo štap u košnicu.” Berik je odvojio oči od Njuškastog, koji ga je usrdno gledao. “No, kneţeviću, biće da si i ti ponešto od tog danas okusio. Gadno si prepao mučenog Koba kad si mu iz čista mira zbrisao. Šta ti se desilo? Je li te neko zlostavljao? Trebalo je da znam da će biti i takvih koji će svu krivicu svaliti na tebe. Dođi, hodi ovamo. Hodi.”

Pošto sam oklevao, on pređe do leţaja od ćebadi napravljenog pored vatre i potapša ga pozivajući me. “Vidi. Ovde je sve spremno za tebe. A na stolu ima hleba i mesa za obojicu.” Te reči mi skrenuše paţnju na pokriven tanjir na stolu. Meso, potvrdi šteneći njuh, i mene odjednom potpuno ispuni miris mesa. Berik prsnu u smeh kad smo jurnuli ka stolu, ali ne izrazi naglas zadovoljstvo s kojim je gledao kako odvajam deo za Njuškastog pre nego što sam natrpao hranu u vlastita usta. Najeli smo se do sita, jer je Berik dobro procenio koliko će biti gladni jedno štene i jedan dečak posle celodnevnih zgoda i nezgoda. A onda, iako smo pre toga podugo odremali, pokrivači uz vatru najednom su se činili neodoljivo privlačni. Punog trbuha sklupčali smo se, leđima uz toplo plamsanje, i zaspali. Kad smo se probudili sledećeg dana, sunce je već bilo povisoko, a Berik je nekuda otišao. Pojeli smo okrajak hleba od sinoć i oglodali kosti do poslednje mrvice mesa pre nego što ćemo poći iz Berikovog stana. Niko nas nije zaustavljao, niti uopšte obraćao paţnju na nas. Napolju je počinjao još jedan dan svečarskog meteţa i terevenčenja. Zamkom kao da je milelo još više ljudi. U prolasku su podizali prašinu, a njihovi izmešani glasovi prekrivali su šumorenje vetra i nešto udaljeniji mrmor talasa. Njuškasti je sve upijao, svaki miris, prizor, zvuk. Dvostruki čulni utisci su me ošamućivali. Iz razgovora koje sam usput čuo uspeo sam da dokučim da smo ovamo prispeli upravo u vreme neke prolećne svetkovine, kad se ljudi okupljaju da se zajedno vesele. Najviše se i dalje govorilo o povlačenju Plemenitog s poloţaja prestolonaslednika, ali to nije ometalo lutkare i ţonglere da od svakog ugla stvore pozornicu za svoje lakrdije. Bar je jedna lutkarska predstava već pretvorila pad Plemenitog u deo svog prostog komedijašenja. Stajao sam neprepoznat među svetinom i odgonetao zbog čega odrasli urlaju od smeha

dok lutke pričaju kako je neko zasejao susedovu njivu. Ali uskoro su guţva i buka postale neizdrţljive i Njuškastom i meni, pa sam mu dao do znanja da ţelim da umaknem od svega. Izašli smo iz zamka kroz kapiju u debelim zidinama, pored straţara koji su se potpuno uneli u udvaranje devojkama što su pristizale na slavlje. Niko nije obratio nimalo paţnje na dete i psa koji su izašli tik za petama jedne ribarske porodice. A mi smo, kako nas ništa zanimljivije nije privuklo, pratili te ljude vijugavim uličicama sve dalje i dalje kroz Jelendvorski grad, sve dok neki novi mirisi nisu dozvali Njuškastog da istraţuje i zapišava ćoškove i tako smo se na kraju zatekli gde lunjamo sami. Jelendvorski grad je tada bio sirovo mesto na vetrometini, izuvijanih strmih uličica popločanih kamenjem koje se ugibalo i iskakalo pod točkovima taljiga. Vetar je u moje nenavikle nozdrve deteta s kopna nanosio miris na obalu izbačenih algi i ribljih iznutrica, dok su galebovi i druge morske ptice kričali svoje sablasne pesme nadglasavajući ujednačeno zapljuskivanje talasa. Grad se drţao crnih litica baš kao školjke lupari i prilepci naplavljenog drveta i pristana isturenih u naš zaliv. Kuće su bile od kamena i drveta; one briţljivije građene, drvene, podignute su nešto naviše uz kamenitu padinu i usečene dublje u nju. Grad je bio poprilično tih u poređenju s onom svečarskom gungulom gore u zamku. Ni Njuškasti ni ja nismo imali ni dovoljno pameti ni iskustva da bismo pojmili kako za šestogodišnje dete nije baš najbolje da samo sa štenetom lunja po priobalnom gradiću. Istraţivali smo ţudno. Njuh nas je odveo u Pekarsku ulicu, pa kroz bezmalo pustu pijacu do skladišta i skloništa za brodiće dole u najniţem delu grada. Tu smo bili sasvim uz vodu, pa smo preko drvenih pristana prelazili gotovo češće nego preko peskovitog ili kamenitog tla. Poslovi su se ovde odvijali kao i uvek, neometeni svečarskim raspoloţenjem gore u zamku. Brodovi moraju da pristaju i

iskrcavaju tovar onako kako im nalaţu plima i oseka, a oni koji ţive od ribarenja primorani su da se povinuju pravilima stvorova s perajima, a ne onima koja postavljaju ljudi. Ubrzo naiđosmo na decu; neku su roditelji uposlili da im pripomaţu u zanatu kojim su izdrţavali sebe i njih, ali neka su naprosto dokoličila kao i mi sami. Lako sam se uklopio, jer među decom nisu potrebna predstavljanja niti uglađenosti odraslih. Većinom su bili stariji nego ja, ali bilo je i nekoliko mojih vršnjaka, ili mlađih od mene. Izgledalo je da se niko od njih ne čudi što sam sâm napolju. Pokazali su mi sve vaţno što je bilo da se vidi u gradu, između ostalog i naduvenu kravlju lešinu koju je nanela poslednja plima. Išli smo da gledamo kako se pravi novi ribarski brodić na pristanu zasutom ukovrdţanom drvenom strugotinom i katranom prodornog mirisa. Vešalice za dimljenje ribe nebriţljivo ostavljene bez nadzora priskrbile su podnevni obrok za nas petoro-šestoro. Ako su deca s kojom sam provodio vreme i bila odrpanija i raspuštenija od one koja su išla za svojim obavezama, ja to nisam primećivao. A da mi je neko i rekao da se druţim s prosjačkom derladi koju zbog kradljivih prstiju ne puštaju u zamak, bio bih zabezeknut. U to vreme sam znao jedino da mi je dan sa njima ţivahan i radostan, da s njima svuda idem i svašta radim. Bilo je tu i nekoliko poodraslije, razularenije dece, koja bi pridošlici rado uterala malo straha u kosti da Njuškasti pored mene nije pokazivao zube na svaki nasilniji pokret. Ali kako ja ničim nisam ugroţavao njihovo vodstvo, dopuštali su mi da ih pratim. Mene su sasvim kako dolikuje zadivljivale njihove tajne i usudio bih se da kaţem da sam još prvog popodneva upoznao siromašniju četvrt grada bolje od mnogih koji su odrasli neposredno iznad nje. Za ime me niko nije pitao, prosto su me zvali Novi. Ostali su imali obična imena, kao Dirk ili Keri, ili nadimke koji su ih opisivali, kao Drpimreţ ili Krastica. Ona bi, pod drugačijim

okolnostima, moţda bila preslatka devojčica. Godinu ili dve starija od mene, imala je hitar um i ţustar jezik. Jednom se posvađala s velikim dečakom, dvanaestogodišnjakom, ali nije pokazivala da se imalo boji njegovih pesnica i tako ga je jezičavo izazivala da su svi počeli da mu se smeju. Svoju pobedu primila je sasvim mirno, dok sam ja ostao potpuno zadivljen njenom otresitošću. Ali lice i mršave ruke bili su joj puni modrih, bledoplavih i poţutelih masnica, a skorena krasta ispod jednog uva potkrepljivala je nadimak koji je nosila. Svejedno je bila ţivahna, a glas joj je bio prodorniji nego kod galebova nad nama. Kasno popodne zateklo je Kerija, Krasticu i mene na stenovitoj obali iza drvenih ramova na kojima su mreţari krpili mreţe. Krastica me je učila kako da na stenju nalazim prilepke, koje je veoma vešto odvajala zašiljenim štapom. Taman mi je pokazivala kako da noktom iščeprkam stanare iz ljuštura kad nas neka devojčica pozva. Razlikovala se od mojih drugara po urednom plavom ogrtaču koji je lepršao oko nje i koţnoj obući na nogama. Nije došla da se pridruţi našem sakupljačkom poslu, nego se pribliţila tek koliko da dovikne: “Moli, Moli, traţi te, posvuda. Probudio se skoro trezan pre jedan sat, video da se vatra zagasila a tebe nema, i počeo da te grdi na sva usta.” Nekakav prkos izmešan sa strahom minu Krastici preko lica. “Trči sad, Kitni, i hvala ti. Setiću te se kad sledeća oseka otkrije gnezda kraba među algama.” Kitni ţustro potvrdi glavom, pa se smesta okrenu i odbrza otkuda je i došla. “Jesi li u nevolji?”, upitah Krasticu kad se nije vratila da prevrće kamenje u potrazi za ljuskarima. “U nevolji?” Nasmejala se kratko i podrugljivo. “Zavisi. Ako otac uspe da ostane trezan dok me ne nađe, moţda ću i biti, malčice. Pre će biti da će se do večeras toliko napiti da neće moći da me pogodi onim čime me bude gađao. To će najpre biti!”, ponovila je odlučno kad je Keri zinuo da nešto prigovori.

S tim rečima vratila se da sakuplja prilepke. Ĉučali smo iznad nekakvog mnogonogog sivog stvora koji je ostao uhvaćen u jednoj bari pošto se plima povukla, kad nas koraci u teškoj obući po klimavom kamenju sve troje nagnaše da naglo podignemo glavu. Keri kriknu i pobeţe niz obalu glavom bez obzira. Njuškasti i ja odskočismo. Štene se pribijalo uz mene, hrabro reţeći iako je repić preplašeno podvilo ispod trbuha. Moli Krastica ili nije bila dovoljno brza da išta uradi ili se prosto pomirila s onim što je čeka. Nekakav suvonjav čovek odalami je dlanom postrance po glavi. Kako je bio ţilav i koščat, šaka mu je bila sva kvrgava i dovoljno snaţna da se Moli opruţi po tlu. Ljušture ţivotinjica koje smo sakupili zasekoše joj se u kolena pocrvenela od vetra, i kad je zabauljala da umakne pred njegovim nezgrapnim pokušajem da je ritne, ja se ţacnuh kao da sam i sam osetio kako mi se slani pesak zavlači u sveţe posekotine. “Gaduro mala kvarna! Zar ti nisam rekao da ostaneš da paziš lonac s lojem! A evo gde te nađoh, smucaš se po obali dok ti se loj stvrdnuo u loncu. U zamku će večeras traţiti još sveća, a šta da im prodam?” “U tri tuceta sam jutros stenj stavila. Više nisam ni imala, jer mi nisi ostavio, pijanice pijana!” Moli se uspravila na noge i stajala je pred njim smelo, iako su joj oči bile pune suza. “I šta ja da radim? Da sagorim sve što imamo za loţenje da loj ostane mek, a kad mi ti konačno doneseš stenji da nemamo čime da zagrejemo kotlić?” Pod naletom vetra čovek se neznatno zanjiha i njegov vonj dopre do nas. Pivo i znoj, izvesti me mudro Njuškasti. Za trenutak je čovek izgledao pokajnički, ali onda od jetkog bola u stomaku i mamurnoj glavi ponovo postade svirep. Naglo se prignuo i dočepao izbeljenu granu koju je naplavilo more. “Nećeš ti sa mnom tako razgovarati, derle raspušteno! Sam El zna šta ti sve radiš ovuda s ovom prosjačkom dečurlijom! Kradeš opet dimljenu ribu, sigurno, i brukaš me! Samo se usudi

da beţiš pa ćeš dobiti duplo kad te zgrabim!” Mora biti da mu je poverovala, jer kad je nasrnuo na nju samo se šćućurila i pokrila mršavim rukama glavu, a onda kao da se predomislila, pa je samo šakama sakrila lice. Stajao sam kao začaran uţasom, a Njuškasti je zaskvičao od moje prestravljenosti i upiškio mi se kraj nogu. Ĉuo sam fijuk kad je drvo izmahnulo kroz vazduh. Srce mi je poskočilo u grudima i gurnuo sam čoveka s nekom čudnom snagom koja mi je navrla iz utrobe. Pao je baš kao i onaj čovek s burencetom prethodnog dana, samo što se ovaj u padu uhvatio za grudi, a grana kojom se bio naoruţao ispala mu je, bezopasna. Sručio se na pesak, grč mu je protresao čitavo telo, i onda se umirio. Ĉasak kasnije Moli je otvorila oči, sva stegnuta pred udarcem koji je i dalje očekivala. Videla je oca prostrtog na kamenitoj obali i lice joj postade slika čiste zapanjenosti. Priskočila mu je, dozivajući: “Tata, tata, šta ti je? Molim te, nemoj da umreš, neću više biti neposlušna! Nemoj da umreš, biću dobra, obećavam da ću biti!” Ne primećujući da joj kolena krvare, klekla je kraj njega okrećući mu glavu da ne udiše pesak i uzalud se upinjući da ga pridigne u sedeći poloţaj. “Hteo je da te ubije”, rekoh joj, trudeći se da otkrijem nekakav smisao u svemu tome. “Nije. Tuče me, malo, kad ne slušam, ali ne bi me ubio. A kad je trezan i kad mu nije zlo, plače i moli me da ne budem neposlušna i da ga ne ljutim. Moram više da pazim da ga ne ljutim. Jao, Novi, mislim da je mrtav.” Nisam bio siguran, ali tog časa on grozno zastenja i proškilji ispod kapaka. Kakav god napad da je imao, činilo se da ga je to sad prošlo. Ošamućeno je slušao Moli kako grdi samu sebe i prihvatio njenu bojaţljivu pomoć, pa čak i moju, preko volje ukazanu. Pridrţavajući ga između sebe paţljivo smo birali put preko neravnog kamenja nesigurnog pod nogom. Njuškasti je išao za nama, s vremena na vreme lajući i

optrčavajući nas. Ono malo sveta što nas je videlo gde prolazimo nije na nas obraćalo nikakvu paţnju. Domislio sam se da im nije nimalo neobično da viđaju Moli kako dovodi pijanog oca kući. Pomagao sam im sve do vrata male svečarske radionice. Moli je šmrcala i izvinjavala se na svakom koraku. Pošto smo ih ostavili, Njuškasti i ja smo potraţili put natrag uzbrdo do zamka, čudeći se ljudskim postupcima. Kad sam već jednom otkrio grad i male prosjake, svakog dana potom su me neodoljivo privlačili. Berik je preko dana bio zauzet svojim obavezama, a uveče je pio i veselio se sa svečarima koji su učestvovali u proslavi proleća. Malo se brinuo kuda ja to odlazim i kada dolazim, sve dok me je uveče zaticao na leţaju uz ognjište. Mislim, zapravo, da mu nije bilo sasvim jasno šta bi sa mnom, osim da se stara da budem dovoljno nahranjen da dobro rastem i da noću spavam u bezbednoj sobi. Za njega je to moralo biti gadno vreme. Bio je čovek Plemenitog, a sad kad je Plemeniti srušio sam sebe, šta će biti s njim? Mora biti da je o tome mnogo premišljao. A tu je bilo i to s njegovom nogom. Uprkos svemu što je znao o melemima i previjanju, sebe kao da nije mogao da izleči, iako mu je to tako glatko polazilo za rukom s njegovim ţivotinjama. Jednom ili dvaput video sam kad je skinuo zavoj s te ozlede i ţacnuo se od pogleda na razderotinu koja nikako da se zamiri, nego je svejednako bila natečena i zagnojena. U početku ju je Berik svesrdno psovao škrgućući zubima svake večeri dok ju je čistio i previjao, ali kako su dani prolazili, to ju je više gledao s mešavinom gađenja i očaja. Naposletku je postigao da se zatvori, ali je zarasla tako loše da mu je noga ostala iskrivljena i šepao je u hodu. Nije ni čudo što nije imao kad da misli o kopiletu koje su mu predali na staranje. Tako sam trčkarao okolo slobodno kao što to samo mala deca mogu i uglavnom niko nije obraćao paţnju na mene. U vreme kad se praznovanje proleća okončalo, straţari na kapiji

već su bili navikli da me viđaju kako dolazim i odlazim. Verovatno su mislili da me iz zamka šalju po nekim sitnim poslovima, kao što su slali mnoge druge dečake, tek nešto starije od mene. Izveštio sam se da zarana ukradem iz kuhinje dovoljno za obilan doručak Njuškastom i sebi. Pabirčenje druge hrane – zagorelih korica iz pekara, ljuskara i algi s obale, dimljene ribe s kuka za sušenje ostavljenih bez nadzora – bilo je deo onoga čime sam se svakodnevno bavio. Najviše sam se druţio s Moli Krasticom. Posle onog dana retko sam viđao da je otac tuče; uglavnom je bio previše pijan da je nađe, ili da ispuni pretnje čak i ako bi je našao. Nisam mnogo mislio o onome što sam uradio tog dana, osim što mi je bilo drago jer Moli nije shvatila da sam ja odgovoran. Grad je postao moj svet, dok sam u zamak odlazio samo da prespavam. Bilo je leto, divno doba u lučkom gradiću. Kud god bih pošao, svuda se nešto događalo. Roba je stizala Jelenrekom iz unutarnjih vojvodstava, na ravnim rečnim teglenjačama kojima su upravljali preznojeni brodari što su znalački govorili o sprudovima, peščanim nanosima i plovnim oznakama, o opadanju i bujanju rečnog toka. Njihov tovar bi se prenosio u skladišta ili radnje u gradu, a onda ponovo dole u pristanište, na pomorske lađe čije su posade psovale kao pravi mornari i rugale se rečnim brodarima kao svetu s kopna. Oni su govorili o plimama i olujama u mrklim noćima kad su i zvezde ostajale skrivene i nisu im pokazivale puta. I ribari su pristajali u lučkom delu Jelendvora, a oni su bili najveći veseljaci od svih njih, barem kad je riba dobro išla. Keri me je naučio svemu o pristaništu i krčmama, i kako brzonog dečkić moţe da zaradi tri ili čak pet novčića na dan raznoseći poruke po strmim gradskim uličicama. Mislili smo da smo snalaţljivi i probojni jer smo umeli tako da pređemo starije dečake, koji su traţili po dva novčića pa i više da odnesu samo jednu poruku. Mislim da kasnije nikad više nisam bio tako hrabar. Kad sklopim oči, još mogu da onjušim te bujne dane.

Kučine i katran i sveţe drvene strugotine sa suvih pristana gde su brodograditelji baratali dletima i čekićima. Slatki miris sasvim sveţe ribe i otrovan zadah ulova predugo ostavljenog na dnevnoj vrelini. Bale vune na suncu dodavale su svoj prisenak dahu hrastovih burica s prevrelom rakijom iz Trščaka. Snoplje natrule slame mešalo je slatkast miris s onim koji su odavali tovari lubenica. I sve je to raznosio zalivski povetarac koji je odisao solju i jodom. Njuškasti mi je skretao paţnju na sve što bi omirisao, budući da su njegova oštra čula kudikamo prevazilazila moja. Kerija i mene slali su da dozovemo kormilara koji je otišao da se oprosti sa ţenom ili da donesemo uzorak začina u radnju gde je navratio kupac. Lučki starešina slao nas je da trknemo i javimo posadi nekog broda da je neka budala među njima pogrešno vezala uţad pa će im plima odvući lađu. Ali ja sam najviše voleo kad bi nas po kakvom zadatku uputili u neku krčmu. Tamo su se kazivale priče i splitale glasine. Pripovedači su prepričavali večite zgode i nezgode s istraţivačkih pohoda, kaţe o posadama što su se nosile s uţasnim olujama i glupavim zapovednicima kojima su potonule lađe i čitavo ljudstvo. Mnoge sam od tih priča naučio napamet, ali najdraţe su mi bile one koje sam slušao ne od pripovedača po zanatu, nego od mornara samih. Nisu to bile pripovesti za uši svakoga ko sedne uz ognjište, nego upozorenja i novosti koje je jedna posada prenosila drugoj uz bocu rakije i veknu ţutog kukuruznog hleba. Pričali su o ulovima, o mreţama punim da povuku brod na dno, o čudesnim ribama i morskim zverovima spaţenim samo načas pod punim mesecom u talasu iza lađe. Bilo je i priča o selima koja su poharali Spoljnoostrvljani, i na kopnu i na isturenom ostrvlju našeg vojvodstva, i o piratima i pomorskim bitkama i brodovima otetim jer je na njima bilo izdajnika. Najuzbudljivije su bile priče o gusarima s crvenih lađa, Spoljnoostrvljanima koji su harali i kopnom i morem i napadali

ne samo naše gradove i brodove, nego čak i brodove svojih sunarodnika. Neki bi se podrugnuli kad bi se pomenule lađe s crvenom kobilicom i podsmevali su se onima koji su pričali kako su se spoljnoostrvski pirati okrenuli protiv sebi sličnih. Ali Keri, ja i Njuškasti sedeli bismo ispod stola pribivši leđa uz drvene noge, grickali uštipke i slušali razrogačenih očiju o lađama crvene kobilice s čijih su jarbola visile desetine tela, ne leševa, ne, nego ţivih ljudi koji su se trzali i kričali kad bi galebovi sleteli da ih kljuju. Te su nas priče draškale svojom grozotom, sve dok nam se na kraju ne bi učinilo da je pretrpanom krčmom zavladala studena jeza, a onda bismo ponovo otrčali do pristaništa da zaradimo novi novčić. Jednom smo Keri, Moli i ja sagradili splav od naplavljenih klada, pa smo se na njemu otiskivali uz pomoć motke i plovili oko potpornjeva pristana. Ostavili smo ga vezanog tamo pa je plima kad je došla razvalila njime čitav taj deo pristana, a dva čamca su oštećena. Danima smo strahovali da će nas neko razotkriti kao vinovnike. A jednom je jedan krčmar ošamario Kerija i obojicu nas optuţio za krađu. Osvetili smo mu se tako što smo zavukli deliće smrdljivog sleđa pod ploče njegovih stolova. Trulili su i bazdili i danima privlačili muve pre nego što ih je pronašao. Naučio sam ponešto o raznim zanatima s kojima sam se susretao: trgovini ribom, popravljanju mreţa, brodogradnji, i dokoličenju. Još više sam naučio o ljudskoj prirodi. Umeo sam brzo da procenim ko će mi stvarno platiti onaj obećani novčić za odnetu poruku, a ko će mi se samo nasmejati kad dođem po njega. Ustanovio sam od kojih se pekara moţe nešto izmoliti i iz kojih se radnji najlakše moţe ukrasti. A Njuškasti je neprestano bio uz mene, i postali smo tako povezani da sam retko u potpunosti razdvajao um od njegovog. Sluţio sam se njegovim nosom, očima i vilicama podjednako kao i svojima, i nikad nisam ni pomislio da u tome ima nečeg čudnog. Tako je, manje-više, leto minulo. Ali jednog lepog dana,

kad je sunce jezdilo nebom plavljim od mora, sreća me je konačno napustila. Moli, Keri i ja ukrali smo iz dimnice jedan slastan niz dţigernjača i njihov zakoniti vlasnik nas je ganjao ulicom. Njuškasti je bio s nama, kao i uvek. Ostala deca su ga prihvatala kao deo mene. Mislim da im jedinstvo naše svesti nikad nije bilo čudno. Za njih smo bili Novi i Njuškasti i verovatno su drţali da je to neki prepreden trik što je Njuškasti znao gde da bude da bi uhvatio naš zajednički plen još pre nego što bih ga bacio. Tako nas je u stvari bilo četvoro, nas koji smo jurcali zakrčenim ulicama dobacujući kobasice iz prljavih ruku u vlaţnu gubicu, pa opet u ruke dok je iza nas vlasnik dizao dreku i progonio nas bezuspešno. Onda je iz jedne radnje izašao Berik. Trčao sam pravo ka njemu. Prepoznadosmo se u magnovenju, obojica pometeni. Lice mu se tako smrači da nije bilo nikakve sumnje u ono što misli o mom ponašanju. U deliću trena reših da beţim i izmakoh njegovom pokušaju da me uhvati, ali samo da bih, sav smeten, otkrio da sam nekako natrčao pravo na njega. Ne volim da mislim o onome što se potom dogodilo. Dobio sam ćušku i od Berika i od srditog vlasnika kobasica. Osim Njuškastog, moji sukrivci su isparili u prolazima i zavijucima uličica. Njuškasti je dopuzio do Berika dopuštajući mu da ga zgrabi i izgrdi. Sav van sebe gledao sam kako Berik vadi novčiće iz kese da plati kobasičaru. Drţao me je za košulju na leđima tako čvrsto da me je skoro odizao sa zemlje. Konačno me je pustio kad je kobasičar otišao, a svet što se okupio da me gleda u nebranom groţđu razišao se. Ĉudio me je njegov gadljiv pogled. Pljusnuvši me još jednom po zatiljku zapovedio je: “Kući. Smesta.” Stigli smo brţe nego ikad pre i sa strepnjom čekali na svom leţaju ispred ognjišta. I čekali, i čekali, celo dugo popodne, sve do predveče. Obojica smo ogladneli, ali smo bili dovoljno pametni da ne izlazimo. Na Berikovom licu bilo je nečeg što me

je preplašilo više od besa Molinog tate. Već je uveliko zanoćalo kad je Berik došao. Ĉuli smo njegov korak na stepenicama i znao sam i bez pomoći oštrih psećih čula da je pripit. Skupili smo se i šćućurili dok je on ulazio u polumračnu sobu. Teško je disao i trebalo mu je duţe nego obično da pripali nekoliko sveća na onoj jednoj koju sam ja upalio. Potom se sručio na klupu, odmeravajući nas. Njuškasti je zacvileo i preturio se na bok, pokazujući mu šteneću poniznost. Poţeleo sam da i ja uradim isto, ali ostadoh pri tome da ga samo preplašeno gledam. “Kneţeviću. Šta će od tebe biti?”, progovorio je časak kasnije. “Šta će biti s nama obojicom? Venama ti teče krv kraljeva, a ti vitlaš ulicama s kradljivim prosjačićima, u čoporu kao ţivotinjica.” Ćutao sam. “ A ja sam, rekao bih, kriv koliko i ti. Dođi ovamo. Dođi, dečko.” Usudih se da mu se primaknem korak-dva. Nije mi se sviđalo da mu priđem preblizu. Berik se namršti. “Jesi li se povredio?” Odmahnuo sam glavom. “Onda dolazi ovamo.” Oklevao sam, a Njuškasti zacvile na mukama zbog moje neodlučnosti. Berik ga zbunjeno pogleda. Video sam kako se njegov vinom zamućeni um upinje da razabere šta se događa. Gledao je čas štene čas mene, i po licu mu spazih da mu je mučno. Odmahnuo je glavom, lagano ustao i udaljio se od stola i šteneta, štedeći osakaćenu nogu. U uglu sobe bila je poličica s nekakvim prašnjavim predmetima i alatkama. Polako je pruţio ruku i dohvatio otuda nešto od drveta i koţe, ukrućeno od neupotrebljavanja. Izmahnuo je koţnim kaišem i pucnuo o svoje bedro. “Znaš li šta je ovo?”, pitao je blago, ljubazno. Nemo odmahnuh glavom. “Bič za pse.”

Buljio sam u njega ništa ne shvatajući. Ni Njuškasti ni ja nikad nismo iskusili ništa što bi nam ukazalo kako da se ponašamo pred ovom spravom. Mora biti da je video koliko sam zbunjen. Nasmešio se srdačno, i glas mu je ostao prijateljski, ali osećao sam u njemu nešto prikriveno, nekakvo iščekivanje. “To je sredstvo za učenje, kneţeviću. Kad imaš štene koje neće da te sluša – kaţeš mu dođi, a ono neće – pa, ošineš ga dva-triput ovim i štene nauči da te smesta posluša. Samo dvatriput ošineš, i ono nauči.” Govorio je potpuno opušteno, istovremeno podigavši bič i zaigravši kaišem po podu. I Njuškasti i ja smo pratili bič očima, a kad je Berik izmahnuo njime na štene, ono skviknu prestravljeno, odskoči i šmugnu da se sakrije iza mene. A Berik sporo klonu na klupu pored ognjišta i pokri oči. “O, Edo”, uzdahnu on, ni kletvu ni molitvu. “Nagađao sam, posumnjao, kad sam vas video da onako trčite, ali klete nek su Elove oči, hteo sam da ne budem u pravu. Nisam hteo da budem u pravu. U ţivotu nikad nisam ošinuo štene ovom vraţjom spravom. Njuškasti nema razloga da je se boji. Sem ako mu ti ne prenosiš misli.” Osećao sam da je opasnost minula, kakva god da je bila. Seo sam na pod pored Njuškastog, koji mi dopuza u krilo i stade bojaţljivo da mi njuška lice. Umirio sam ga, sačekaćemo i videti šta će dalje biti, preneh mu. I tako smo nas dvojica, dečak i štene, sedeli i gledali nepomičnog Berika. Kad je konačno podigao glavu, zapanji me pogled na njegovo lice: kao da je plakao. Kao mama, sećam se da sam pomislio, ali začudo, sad više ne mogu da prizovem njen uplakan lik. Samo Berikovo ojađeno lice. “Kneţeviću. Dete. Dođi ovamo”, rekao je blago, ali ovog puta je u njegovom glasu bilo nečeg na šta se nije moglo oglušiti. Ustao sam i prišao mu, s Njuškastim za petama. “Ne”, reče on štenetu i pokaza mu mesto kraj svoje čizme, ali mene

podiţe na klupu pokraj sebe. “Kneţeviću”, započe, pa zastade. Duboko udahnu, pa poče iz početka. “Kneţeviću, ovo ne valja. Nimalo ne valja to što radiš s ovim štenetom. To je neprirodno. Još je gore od krađe i laganja. To uniţava čoveka. Razumeš li me?” Gledao sam ga tupavo. Uzdahnuo je i pokušao ponovo. “Dečko, ti si kraljevske krvi. Kopile ili ne, ti si rođeni sin Plemenitog, od starinske loze. A ovo što radiš, to ne valja. Nedostojno je. Razumeš li?” Nemo sam odmahnuo glavom. “Eto vidiš. Više i ne govoriš. Odgovori mi rečima. Ko te je to naučio?” Pokušah. “Šta?” Glas mi je bio kreštav i hrapav. Berikove oči se zaokrugliše. Osetih kako se napreţe da se savlada. “Znaš ti na šta mislim. Ko te je učio da budeš s psom, u njegovoj glavi, da gledaš s njim i puštaš ga da vidi što i ti, da govorite jedan drugom šta mislite?” Na časak sam premišljao o ovome. Da, tačno to se događalo. “Niko”, odgovorih na kraju. “Prosto se desilo. Mnogo smo bili zajedno”, dodadoh misleći da bi to moglo biti objašnjenje. Berik me je posmatrao smrtno ozbiljan. “Ne govoriš kao dete”, zapazi naglo. “Ali čuo sam da to tako ide kod onih koji imaju staru vijugu. Da nikad zapravo i ne budu deca. Uvek znaju previše, i što su stariji, to znaju sve više. Otuda se to u stara vremena i nije smatralo zločinom zbog koga bi ih gonili i spalili. Razumeš li šta ti govorim, kneţeviću?” Opet sam odmahnuo glavom, a kad se on namršti na moje ćutanje, prisilih sebe da dodam: “Ali trudim se. Šta je stara vijuga?” Berik je izgledao kao da je u neverici, a onda sumnjičavo. “Dečko!”, zapreti mi, ali ja sam ga samo gledao. Posle jednog trenutka on prihvati moje neznanje.

“Stara vijuga”, otpoče on polako, lice mu se natušti, i on se zagleda u svoje ruke kao da se seća nekog starog greha. “Ta moć dolazi od ţivotinjske krvi, kao što Umeće dolazi od kraljevske. U početku je blagoslov, daje ti poznavanje jezika ţivotinja. Ali onda te se dočepa i vuče te naniţe, pretvara te u zver kao što su i ostale, dok na kraju ne ostane ni truni ljudskog u tebi, i odrekneš se jezika i krvoţedan si i trčiš sa čoporom kao da nikad ni za šta drugo nisi ni znao. Na kraju nema tog čoveka koji bi te pogledao i pomislio da je u tebi ikad bilo ičeg ljudskog.” Glas mu se sve više stišavao kako je govorio, i nije gledao u mene nego se okrenuo ognjištu i gledao plamenove kako trnu. “Neki kazuju da čovek tada uzima obličje zveri, ali i dalje ubija s ljudskom zagriţenošću, a ne s jednostavnom gladi ţivotinje. Ubija radi ubijanja... Je li to ono što ţeliš, kneţeviću? Da krv kraljeva u sebi utopiš u krv divljih potera? Da budeš ţivotinja među drugim ţivotinjama samo radi znanja koje ti to donosi? Što je još gore, pomisli na ono što dolazi pre toga. Hoće li ti miris sveţe krvi razjariti ćud, hoće li ti pogled na plen pomračiti misli?” Glas mu je tihnuo, ali sam sasvim jasno čuo koliko mu je mučno kad me je upitao: “Hoćeš li da se budiš grozničav i preznojen jer ti je drug negde nanjušio kučku u teranju? Hoćeš li takva saznanja da poneseš svojoj gospi u postelju?” Sedeo sam pogruţen pred njim. “Ne znam”, rekao sam piskavim glasićem. Obrušio se na mene razbešnjen. “Ne znaš?”, dreknuo je. “Govorim ti kuda to vodi, a ti meni kaţeš da ne znaš?” Jezik mi je bio suv u ustima, a Njuškasti se skvrčio do mojih nogu. “Ali ne znam”, pobunio sam se. “Kako da znam šta ću uraditi pre nego što uradim? Ne umem da kaţem.” “Ako ti ne umeš, ja umem!”, zaurlao je, a meni postade potpuno belodano koliko je potpirio svoj gnev i koliko je popio te večeri. “Štene ide odavde, a ti ostaješ na mojoj brizi, ovde gde mogu da pripazim na tebe. Ako me Plemeniti neće sa

sobom, bar toliko mogu da uradim za njega. Pobrinuću se da mu sin odraste u čoveka, a ne u vuka. Hoću, pa makar crkli i ti i ja!” Sunuo je s klupe da dočepa Njuškastog za vrat, ali smo i štene i ja odskočili i zajedno jurnuli ka vratima. Međutim, zasun je bio namaknut i pre nego što sam uspeo da ga povučem, Berik nas je sustigao. Njuškastog je oturio čizmom, a mene dograbio za rame i povukao od vrata. “Dođi, štene”, zapovedio je, ali Njuškasti pritrča do mene. Berik je dahtao i mrko gledao vrata, a ja sam osećao riku njegovih podvodnih misli, jarost koja ga je mamila da nas zdrobi obojicu i svrši s tim. Suspregao je taj poriv, ali taj trenutni utisak već me je dovoljno prestravio, te kad je najednom skočio na nas, ja ga gurnuh, unoseći u to svu silinu svog straha. Pao je kao ptica skamenjena u letu i za časak je samo sedeo na podu. Prignuo sam se i privio Njuškastog uz sebe. Berik je polako odmahnuo glavom, kao da stresa kišu iz kose, i onda ustao, nadnoseći se iznad nas. “To mu je u krvi”, čuo sam ga kako mrmlja. “To mu je od majke, prokletnice, i ne treba da me čudi. Ali mora se naučiti.” Onda me je, gledajući me pravo u oči, upozorio: “Kneţeviću. Nemoj to više nikad da uradiš. Nikad. Sad mi daj to štene.” Ponovo je pošao ka nama, i kako sam osetio da me zapljuskuje njegov prikriveni gnev, nisam uspeo da se suzdrţim. Ponovo ga gurnuh. Ali me je ovog puta dočekao tako da sam se sapleo i preturio, gotovo izgubivši svest, osećajući kako mi se u glavi pomračilo. “Upozorio sam te”, rekao je tiho, a u glasu mu je bilo nečeg od vučjeg reţanja. Onda sam, poslednji put, osetio kako su mu prsti dočepali koţu na vratu Njuškastog. Podigao ga je i poneo, bez grubosti, ka vratima. Hitro je smakao zasun koji je mene osujetio i čizme su mu zatrupkale niz stepenice. Tren potom sam se pribrao i bacio na vrata, ali Berik ih je nekako zabravio jer sam uzalud grebao oko kvake. Sve slabije