Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

sam ga, ali on se nije radovao.” Nisam mogao da mu kaţem kako me je pas pogledao očima u kojima se nije za tebe čitalo podjednako jasno kao i iz čitavog njegovog drţanja. Istiniti se prihvati čaše. Ruka mu je gotovo neprimetno podrhtavala. “Milo mi je što izlazi s tobom, momče. Bolje nego da...” “Venčanje će”, preseče ga Lukavi, “obodriti narod. Starim, Istiniti, a vremena su smutna. Narod ne vidi kraja nevoljama, a ja se ne usuđujem da im obećavam rešenje kad ga nemamo. Spoljnoostrvljani imaju pravo, Istiniti. Nismo mi oni ratnici koji su se nekad ovamo doselili. Postali smo naseljeni narod. A s naseljenim narodom se moţe postupati kao što s nomadskim i lutalačkim ne moţe i na takav nas je način moguće i uništiti. Kad traţi bezbednost, naseljeni narod traţi trajnost.” Na ove sam reči naglo podigao pogled. To su bile Ĉejdove reči. U krv bih se opkladio. Znači li to da je i ova ţenidba nešto u čijem je građenju i Ĉejd pomagao? Zanimanje mi se zaoštri i opet se zapitah zašto su me pozvali na ovaj doručak. “Reč je o tome da ulijemo sigurnost našem narodu, Istiniti. Nemaš neodoljivost Kraljevskog, niti ono drţanje kojim bi Plemeniti ubedio svakog da o svemu moţe da se postara. Ne kaţem ovo da te omalovaţim; takav dar za Veštinu gotovo da nikad nisam video u našoj lozi, a u mnogim vremenima bi tvoje umeće vojevanja bilo vaţnije nego drţavnička umešnost Plemenitog.” Meni je ovo sumnjivo mirisalo na neki unapred naučen govor. Gledao sam kako Lukavi zastaje, stavlja sir i ušećereno voće na hleb i paţljivo zagriza. Istiniti je sedeo ćutke, posmatrajući oca. Izgledalo je da ga sluša i paţljivo i smućeno, kao čovek koji se očajnički trudi da ostane budan i pripravan, a u stvari mu je na pameti jedino kako da spusti glavu i sklopi oči. Pa, svakako je izgledao tako umoran. Moja kratkotrajna iskustva s podeljenom paţnjom, koju je Veština zahtevala da bi se odolelo njenim iskušenjima dok je istovremeno povinujete

svojoj volji, bila su dovoljna da bih se čudio kako Istiniti moţe njome da se sluţi svakodnevno. Lukavi pogleda Istinitog, pa mene, pa vrati pogled na lice svog sina. “Prosto rečeno, moraš da se ţeniš. Štaviše, moraš da začneš dete. To će narodu povratiti duh. Reći će: „Pa, ne moţe biti tako loše ako se naš princ ne boji da se ţeni i dobije dete. Sigurno to ne bi radio da je čitavo kraljevstvo na ivici propasti.‟” “Ali ti i ja ćemo svejedno znati pravu istinu, zar ne, oče?” Istinitom se u glasu čula tek slutnja hrapavosti i gorčine, što kod njega nikad pre nisam čuo. “Istiniti...”, zausti kralj, ali ga sin prekide. “Kralju moj”, reče zvanično. “I ti i ja znamo da smo na korak od smaka. Sada, baš sad, budnost nam ne sme popustiti. Nemam vremena za udvaranje i ljubakanje, a još manje za istančane pregovore oko biranja kraljevske mlade. Dok je vreme povoljno, crvene lađe će nasrtati. A kad se pogorša i oluje oduvaju njihove brodove nazad u matične luke, onda moramo da upregnemo i pamet i snagu da bismo utvrdili svoju obalu i uveţbali posade koje će ploviti na našim napadačkim lađama. O tome hoću s tobom da razgovaram. Hajde da sagradimo sopstveno brodovlje, ne trapave trgovačke teretnjake koji će se gegati i mamiti pljačkaše, nego vitke bojne lađe kakve smo nekad imali i naši najstariji brodograditelji još znaju da ih naprave. I hajde da ovu bitku odnesemo Spoljnoostrvljanima – da, čak i kroz zimsko nevreme. Nekad smo među sobom imali takve mornare i ratnike. Ako sad počnemo da gradimo i da veţbamo, sledećeg ćemo proleća makar moći da ih odbijemo od svojih obala, a do zime je moguće da...” “Za to će trebati novca. A novac ne pritiče brzo od prepadnutih ljudi. Da prikupimo ta sredstva koja su nam nuţna, trebalo bi da nam trgovci imaju dovoljno pouzdanja da nastave trgovinu, da nam se stočari ne boje da napasaju stada

po livadama i brdima uz obalu. Sve se opet vraća na to da moraš da dovedeš sebi ţenu, Istiniti.” Istiniti, koji je bio tako ţivnuo dok je govorio o ratnim lađama, potonu u stolici. Ĉinilo se da se urušava u sebe, kao da je neki unutrašnji potporanj popustio. “Biće tvoja volja, kralju moj”, reče, ali odmahivao je glavom, poričući pristanak koji je dao rečima. “Uradiću kako ti smatraš da je mudro. Takva je duţnost princa prema svom kralju i svom kraljevstvu. Ali gorko je i jalovo jednom muškarcu, oče, da uzme ţenu koju mu je brat odabrao. Kladio bih se da me, pošto najpre bude videla Kraljevskog, kad stane pored mene neće baš videti kao neki veliki dobitak.” Pogledao je u svoje ruke, na čijoj su se sadašnjoj bledoći oţiljci od bitaka i posla jasno isticali. Ĉuo sam mu ime u rečima koje je zatim tiho izgovorio: “Uvek sam ti bio drugi sin. Iza Plemenitog s njegovom lepotom, snagom i mudrošću. A sada iza Kraljevskog, s njegovom bistrinom, lakoćom i neodoljivošću. Znam da misliš da bi bio bolji kralj posle tebe nego ja. A ni ja nisam uvek drugačijeg mišljenja. Rođen sam drugi i odgajan da drugi budem. Uvek sam verovao da će moje mesto biti iza prestola, a ne na njemu. Dok sam mislio da će Plemeniti posle tebe sesti na to visoko sedište, nije mi smetalo. Meni je davao veliku vrednost moj brat. Njegovo poverenje bilo mi je kao počast; tako sam i ja bio deo svega što je on postizao. Biti desna ruka takvom kralju bolje je nego biti kralj mnogih manjih zemalja. Verovao sam u njega kao što je on u mene. Ali njega više nema. A ja te nimalo neću iznenaditi kad ti kaţem da takve veze nema između Kraljevskog i mene. Moţda je prevelika razlika u godinama; moţda smo Plemeniti i ja bili tako bliski da nije preostalo mesta ni za koga trećeg. Ali ne mislim da mi on traţi ţenu koja će me voleti. Niti...” “Bira ti kraljicu!”, prekide ga Lukavi grubo. Znao sam tada da ovo nije prvi put da se oko toga prepiru i da je Lukavog vrlo naljutilo što sam postao poverenik tih reči. “Kraljevski ne bira ţenu ni za tebe ni za sebe, niti i za kakvu sličnu glupost. Bira

ţenu da bude kraljica ovog kraljevstva, ovih šest vojvodstava. Ţenu koja moţe da nam donese bogatstvo, ljude i trgovačke ugovore koji su nam sad potrebni ako mislimo da preţivimo crvene lađe. Meke ruke i sladak miris neće ti sagraditi ratne lađe, Istiniti. Moraš da rasteraš tu zavist prema bratu; ne moţeš da odbiješ neprijatelje ako nemaš poverenja u one koji stoje uz tebe.” “Upravo tako”, tiho reče Istiniti i odgurnu stolicu. “Kuda ćeš?”, upita ga Lukavi razdraţeno. “Svojim duţnostima”, odgovori mu on kratko. “Kuda bih inače?” Za časak se čak i Lukavi činio zatečen. “Ali jedva si pojeo...” Glas mu se prekide. “Veština ubija sve druge prohteve. Znaš to.” “Da.”Kralj zastade. “A isto tako znam, kao i ti, da je kad se to desi čovek blizu ivice. Glad za Veštinom proţdire, ne hrani čoveka.” Izgledalo je kao da su na mene obojica potpuno zaboravili. Sav sam se skupio da budem što neupadljiviji i grickao jedan keks kao miš u uglu. “Šta smeta što će jedan čovek biti proţdran ako će to izbaviti kraljevstvo.” Nije se potrudio da prikrije gorčinu u glasu i bilo mi je sasvim jasno da ne govori samo o Veštini. Odgurnuo je tanjir ispred sebe. “Na kraju krajeva”, dodade s promišljenom zajedljivošću, “nije da nemaš još jednog sina koji će uskočiti da ponese tvoju krunu. A na njemu nisu ostali oţiljci od onoga što Veština uradi čoveku. On je slobodan da se ţeni ili ne ţeni, kako mu volja.” “Nije Kraljevski kriv što ne vlada Veštinom. Bio je bolešljivo dete i Galen nije mogao da ga uveţba. A ko je mogao da predvidi da dva princa koja njome vladaju neće biti dovoljna?”, pobuni se Lukavi. Naglo je ustao i dugim koracima premerio odaju. Zastao je, naslonio se na prozorski prag i zagledao se u more ispod. “Ĉinim šta mogu, sine”, dodade tiše.

“Zar misliš da me nije briga, da ne vidim kako te to izjeda?” Istiniti teško uzdahnu. “Ne. Znam. To govori zamorenost Veštinom, a ne ja. Bar jedan od nas mora ostati bistre glave da bi u celini shvatao šta se događa. Za mene nema ničeg sem ispipavanja čulima, razvrstavanja, pokušaja da razdvojim kormilara od veslača, njušenja za tajnim strahovima koje Veština moţe da uveća, traganja za malodušnima među posadom i vrebanja na njih najpre. Kad spavam, sanjam ih, a kad probam da jedem, oni mi zapinju u grlu. Znaš da nikad nisam uţivao u ovome, oče. Nikad mi se nije činilo dostojno ratnika da se šunja i uhodi ljudima po glavi. Daj mi mač, pa ću im drage volje prosuti creva. Radije bih čoveka lišio ljudskosti mačem nego da puštam kerove iz njegovog sopstvenog uma da mu škljocaju za petama.” “Znam, znam”, reče Lukavi blago, ali nisam mu verovao da zaista zna. Mada sam bar ja razumeo razlog iz kog se Istinitom gadio njegov zadatak. Morao sam da priznam sebi da ga i ja osećam, da osećam da je nekako okaljan time. Ali kad on pogleda u mene, na mom se licu ni u očima nije ogledao nikakav moj sud. Dublja je u meni bila prikrivena krivica što nisam uspeo da naučim Veštinu te sam sad bio beskoristan svom stricu. Pitao sam se da li je, kad me je pogledao, pomišljao da ponovo povuče iz mene snagu. Bila je to zastrašujuća pomisao, pa ipak sam se pripremio da čvrsto dočekam pitanje. Onmi se međutim samo nasmeši, srdačno iako pomalo odsutno, kao da mu takva misao nikad nije ni prošla glavom. A kad je ustao i naišao pored moje stolice, potapka me po glavi kao što bi Lava. “Izvodi mi psa, makar i na zečeve. Mrzim da ga drţim u svojim sobama po ceo dan, ali kad me onako glupavo moli, jadan, ometa me u onome što moram da uradim.” Klimnuo sam, iznenađen onim što sam osećao da zrači iz njega. Senka onog istog bola koji sam osećao zbog razdvajanja od svojih pasa.

“Istiniti.” On se okrenu kad ga Lukavi pozva. “Umalo da zaboravim zašto sam te pozvao. Naravno, to je gorštačka princeza. Ketkin mislim da joj je ime...” “Ketriken. Bar sam toliko upamtio. Bila je jedno ţgoljavo dete kad sam je poslednji put video. Znači nju si odabrao?” “Da. Iz svih onih razloga o kojima smo već raspravljali. Određen je i dan. Deset dana posle naše Ţetvene svetkovine. Moraćeš da pođeš odavde početkom ţetve da bi stigao na vreme. Obred će se tamo odrţati, pred njenim narodom ćete se vezati i zapečatiti dogovore, a zvanično venčanje biće kasnije, kad se vratiš s njom ovamo. Kraljevski nam javlja da moraš...” Istiniti je stajao, lica pomračenog od nemoći. “Ne mogu. Znaš da ne mogu. Ako ostavim svoj posao ovde u vreme ţetve, neću ni imati gde da dovedem mladu. Spoljnoostrvljni su uvek bili najgramziviji i najbezobzirniji poslednjeg meseca pre nego što ih zimske oluje vrate na njihove uboge obale. Misliš da će ove godine biti drugačije? Vrlo je verovatno da bih doveo Ketriken i zatekao ih gde se goste u Jelendvoru, a tvoja bi me glava pozdravila s koca!” Kralj je izgledao besan, ali se suzdrţavao kad ga upita: “Stvarno misliš da bi nas mogli tako silno pritisnuti ako bi ti prekinuo to što radiš na dvadesetak dana?” “Ne mislim nego znam”, reče Istiniti umorno. “Znam to isto tako izvesno kao što znam da bih ovog časa morao biti na svom mestu umesto što se ovde svađam s tobom. Oče, reci im da to mora da se odloţi. Otići ću po nju čim sneg pokrije zemlju, a blagoslovena bura rastera lađe u luke.” “Ne moţe se odloţiti”, reče Lukavi sa ţaljenjem. “Oni gore u planinama imaju svoja verovanja. Venčanje u zimu urodiće jalovom ţetvom. Moraš da je dovedeš u jesen, kad zemlja donosi ploda, ili u rano proleće, kad oni oru svoja mala polja.” “Ne mogu. Dok u njihove planine stigne proleće, ovde će već biti lepo vreme i pljačkaši će nam opet biti na pragu.

Svakako to moraju da razumeju!” Istiniti je nemirno kretao glavom, kao pomaman pastuv na kratkom ularu. Nije mu se zadrţavalo ovde. Koliko god da mu je odbojan bio njegov zadatak sa Veštinom, zvao ga je. Hteo je da mu se vrati, a to htenje nije imalo ništa s odbranom kraljevstva. Pitao sam se zna li to Lukavi. Pitao sam se zna li Istiniti. “Jedno je nešto razumeti, a drugo zahtevati od njih da pogaze svoje običaje”, rastumači mu kralj. “Istiniti, ne moţe se drugačije, i ne moţe se pomerati.” Protrljao je glavu kao da ga boli. “Treba nam to vezivanje. Trebaju nam njeni vojnici, njeni svadbeni pokloni, njen otac u zaleđini. Ne moţe da se čeka. Zar ne bi mogao da pođeš u zatvorenoj nosiljci, tako da se ne zamajavaš s konjem i da moţeš da usmeravaš Veštinu i dok putuješ? Ĉak bi ti moţda i dobro došlo da malo izađeš i prođeš puta, da se nadišeš sveţeg vazduha i...” “NE!”Urliknuo je ovu reč, na šta se Lukavi okrenu u mestu, kao da ga je neko privezao uz prozorski prag. Istiniti ţustro priđe stolu i lupi šakama po njemu. Nikad ga nisam video da ispoljava takav gnev. “Ne, ne i ne! Ne mogu da obavljam posao koji moram ako hoću da odbijem pljačkaše od naših obala dok se klatim i poskakujem u nosiljci na konju. I ne, neću da idem toj mladi koju si mi odabrao, toj ţeni koju jedva i da poznajem, kao bogalj ili maloumnik. Neću da me vidi takvog, ni da mi se moji smejulje iza leđa i govore: „Evo šta bi od onog hrabrog Istinitog, putuje kao uzet starkelja kome će podvesti neku ţenu kao spoljnoostrvljansku kurvu.‟ Gde ti je pamet kad moţeš nešto tako glupo da smisliš? Bivao si među gorštacima, znaš kakvi su im običaji. Misliš da će gorštakinja uzeti čoveka koji joj dođe na takav bolesnički način? Ĉak i njihovi kraljevi izlaţu novorođenčad kojoj nešto manjka. Pokvarićeš sopstvenu zamisao i istovremeno prepustiti Šest vojvodstava pljačkašima.” “Onda moţda...” “Onda moţda neka crvena lađa već doplovljava nadomak

Jajetu, a njen zapovednik već odbacuje zlokobni san od prošle noći, dok kormilar ispravlja pravac i pita se kako je mogao tako da zastrani i pored belega na našoj obali. Sve što sam uradio prošle noći kad si ti spavao, a Kraljevski pio i plesao sa svojim dvoranima, propada dok mi ovde blebećemo. Oče, uredi to. Uredi kako god ţeliš i moţeš, samo da ja ne moram da radim ništa drugo nego da usmeravam Veštinu sve dok lepo vreme hara našim obalama.” Govorio je već u hodu, a poslednje reči gotovo priguši kad je zalupio vratima kraljeve odaje. Nekoliko trenutaka kralj je samo stajao zagledan u vrata. Onda pređe rukom preko očiju, protrlja ih, ali da li je terao umor, suze ili neki trun prašine, to nisam znao. Pogledao je po odaji i namrštio se kad mu oči padoše na mene, kao da sam nekakav predmet koji je neobjašnjivo dospeo gde mu nije mesto. Potom, kao da se prisetio zašto sam tu, samo suvo primeti: “Pa, to je dobro prošlo, zar ne? Ĉast svakome, ali neki način se mora naći. A kad Istiniti pođe po mladu, ti ćeš s njim.” “Ako je takva tvoja ţelja, kralju moj.” “Jeste.” Pročistio je grlo, pa se ponovo okrenuo prozoru. “Princeza nema druge braće ni sestara osim jednog starijeg brata. Njemu zdravlje nije dobro. Bio je jak i krepak, ali su ga na Ledenim poljanama prostrelili kroz grudi. Izašla je na drugu stranu, tako su ispričali Kraljevskom. Rana na grudima i na leđima se zamirila, ali zimi iskašljava krv, a leti ne moţe da jaše niti veţba sa svojim ljudima ni pola jutra. Koliko znam gorštake, ţivo je čudo što im je on budući kralj.” Jedan časak sam ćutke razmišljao. “Običaji su isti među gorštacima kao i kod nas. Bio muško ili ţensko, kraljev potomak nasleđuje presto, prema redosledu rođenja.” “Jeste, tako je”, reče tiho Lukavi i znao sam da već misli kako bi Sedam vojvodstava moglo biti jače nego Šest. “A otac princeze Ketriken”, upitah, “kako je on sa zdravljem?” “Stamen je i bodar kako se samo poţeleti moţe za čoveka

njegovih godina. Uveren sam da će vladati još dugo i dobro, i najmanje još deset leta čuvati svoje kraljevstvo neokrnjeno i neugroţeno za svog naslednika.” “Do tada će naše muke s crvenim lađama verovatno već odavno biti prebrođene. Istiniti će moći slobodno da se okrene drugim mislima.” “Verovatno”, sloţi se kralj Lukavi tiho i konačno me pogleda pravo u oči. “Kad Istiniti pođe po nevestu, ići ćeš s njim”, ponovi. “Razumeš šta će ti biti duţnost? Imam poverenja u tvoju obazrivost.” Povih glavu pred njim. “Biće tvoja volja, kralju moj.”

19 Putovanje Govoriti o Planinskom kraljevstvu kao o kraljevstvu znači iz osnova nemati nikakvog poimanja o toj oblasti niti ţivlju koji je nastanjuje. Podjednako je netačno smatrati da ona pripada Čjurdama, mada su joj Čjurde većinsko stanovništvo. Planinsko kraljevstvo nije toliko ujedinjen naseljeni pojas koliko skup zaselaka pribijenih uz planinske obronke, udolina s obradivim zemljištem, trgovačkih seoca izniklih uz grube puteve prema ispašama i rodova nomadskih stočara i lovaca, koji su istovremeno i graničari tih negostoljubivih krajeva. Takav raznolik narod teško je ujediniti jer često ne vide svi oni korist u istome. Čudno je ipak da je jedina sila moćnija od nezavisnosti svakog tog plemena zasebno i njihove izdvojenosti odanost koju gaje prema svom gorštačkom “kralju”. Predanja nam kazuju da začetnik ove loze beše jedan prorok i sudija, ţena koja beše ne samo mudrac nego i mislilac, utemeljiteljka učenja o vladavini po kome je vođa najpredaniji sluga svog naroda i mora biti potpuno nesebičan u tom smislu. Ne postoji neki utvrđeni trenutak u kome je sudija postala kralj; pre je to bio jedan postepeni prelaz, koji se odvijao kako se širio glas o pravičnosti i mudrosti svetice na Dţampeu. Pošto je tamo po savet dolazilo sve više naroda voljnog da bude vezan Sudijinom odlukom, najprirodnije je bilo što su zakoni tog naselja počeli da se poštuju po čitavom gorju, što je sve više ljudi prihvatalo zakone Dţampea. Tako su sudije postali kraljevi, ali su se, za divno čudo, pridrţavali one odluke o sluţenju i ţrtvovanju za narod koju su sami sebi nametnuli. Predanja Dţampea obiluju pripovestima o kraljevima i kraljicama koji su se ţrtvovali za narod na sve zamislive načine,od spasavanja malih pastira i pastirica da ih ne pojedu divlje zveri do predavanja u talaštvo u vreme međuplemenskih

zavada. U raznim pričama gorštaci su prikazivani kao narod surov, gotovo divalj. Zapravo, oni su nastanjeni na nemilosrdnom tlu i njihovi zakoni samo odraţavaju te ţivotne uslove. Istina je da bogaljastu decu oni izlaţu ili, što je još češće, dave ili truju. Starci često biraju izdvajanje, svojevoljni odlazak u izgnanstvo gde će im studen i glad ubrzo okončati zanemoćalost. Čoveku koji ne odrţi reč moţe se desiti da mu rascepe jezik, podjednako lako kao i da bude primoran da dvostruko nadoknadi vrednost pogodbe koju je prekršio. Takvi se običaji mogu činiti čudnovato divljačni u pitomijim delovima Šest vojvodstava, ali su u svetu Planinskog kraljevstva oni neobično prikladni. Na kraju je Istiniti isterao svoje. U toj pobedi nije našao slasti, ubeđen sam, jer je njegovu tvrdoglavost poduprlo naglo učestavanje pohara. Za mesec dana dva su sela spaljena, a ukupno trideset dvoje seljana odvedeno i raskovano. Devetnaestoro od njih očigledno su nosili sada već naširoko rasprostranjene bočice s otrovom, te su počinili samoubistvo. Treće naselje, s brojnijim stanovništvom, uspešno je odbranjeno, ali ne zahvaljujući kraljevim snagama, nego plaćenicima koje su meštani sami unajmili i rasporedili. Igrom sudbine, mnogi su od njih bili doseljeni Spoljnoostrvljani i u borbi su pribegavali nekoj od veština kojima su raspolagali. Nezadovoljstvo zbog toga što kralj ništa očigledno ne preduzima još je poraslo. Ništa ne bi vredelo ni da je neko pokušao da im objasni šta rade Istiniti i bratstvo. Ljudi su osećali i potrebu i ţelju za sopstvenim brodovima koji će braniti obalu. Ali da se izgrade brodovi neophodno je vreme, a prilagođene trgovačke lađe koje su već plovile behu zdepaste i trapave naspram vitkih crvenih lađa koje su nas kinjile. Obećanja da će u proleće biti porinute bojne lađe bila su slaba uteha stočarima i teţacima koji

su se upinjali da odbrane ovogodišnju letinu i stada. Dotle su se kopnena vojvodstva sve glasnije bunila protiv nameta koje su plaćala da se sagrade lađe za odbranu obale na koju ona nisu izlazila. Prvaci priobalnih vojvodstava sa svoje su se strane, opet, zajedljivo pitali kako bi se svet iz unutrašnjosti snalazio da izveze robu bez njihovih luka i trgovačkih plovila. Bar na jednom Visokom veću izbila je gromoglasna svađa pošto je vojvoda Ram od Oranja napomenuo da i ne bi bio neki veliki gubitak kad bismo Bliţa ostrva i Rt krzna prepustili Spoljnoostrvljanima ako bi to ublaţilo njihove pohare, na šta mu je vojvoda Neobuzdani od Medveđe uzvratio pretnjom da će obustaviti svu trgovinu Medveđom rekom, pa da vidi hoće li i to Oranje drţati za neveliki gubitak. Kralj Lukavi uspeo je da prekine veće pre nego što su se potukli, ali ne pre nego što je vojvoda Svinjišta jasno stavio do znanja da drţi stranu Oranju. Podele su postajale sve oštrije sa svakim proteklim mesecom i svakim ubiranjem poreza. Očigledno je bilo potrebno nešto što bi obnovilo jedinstvo kraljevstva, a Lukavi je bio ubeđen da je to kraljevsko venčanje. I tako je Kraljevski otplesao svoje drţavničke korake, i bilo je ugovoreno da će se princeza Ketriken zavetovati Kraljevskom, koji će zastupati svog brata i dati joj reč umesto njega, pred celim njenim narodom kao svedocima. S tim što će, naravno, uslediti još jedan obred, u Jelendvoru, kome će prisustvovati dostojni predstavnici Ketrikeninog naroda. A zasad će Kraljevski ostati u Dţampeu, prestonici Planinskog kraljevstva. Na njegovom prisustvu tamo zasnivao se redovan protok poslanika, darova i dobara između Jelendvora i Dţampea. Retko bi ijedna nedelja minula a da neka povorka ili ne pristigne otuda ili ne pođe za Dţampe, te je tako Jelendvor ţiveo u stalnom mreškanju. Meni se to činilo nezgodnim i neprikladnim načinom da se sklopi brak. Biće venčani gotovo ceo mesec pre nego što se uopšte i ugledaju. Politički su ishodi međutim bili vaţniji i od

prinčevih i od princezinih osećanja, i tako su pripremljene dve zasebne svečanosti. Ja sam se već odavno bio oporavio pošto mi je Istiniti istočio snagu. Duţe mi je trebalo da u potpunosti shvatim šta mi je Galen uradio zamaglivši mi um. Verujem da bih se sukobio s njim, bez obzira na ono što mi je savetovao Istiniti, ali ni Galen nije bio u Jelendvoru. Zaputio se s jednom povorkom koja je polazila za Dţampe i koja će ga otpratiti sve do Svinjišta, gde je imao rodbinu koju je ţeleo da poseti. Kad se on vrati, ja ću već biti na putu za Dţampe, tako da mi je bilo neizvodljivo da ga se domognem. Opet sam imao i previše vremena. I dalje sam se brinuo o Lavu, ali to mi nije oduzimalo više od sat ili dva dnevno. O onom nasrtaju na Berika nisam uspeo da otkrijem ništa više niti je Berik davao ikakvog znaka da će ublaţiti moje izopštenje. Jednom sam odlunjao dole do grada, ali kad sam prošao pored svećarske radnje, zatekoh je onemelu i sa spuštenim kapcima. Raspitao sam se u susednoj radnji i doznao da je Molina prodavnica zatvorena već desetak dana, a ako neću da pazarim koţne amove, onda lepo mogu, dodao je gazda, i da idem da gnjavim nekog drugog, a njega da ostavim na miru. Pomislio sam na onog mladića koga sam prošli put video s Moli i ogorčeno im zaţeleh da im se ne posreći zajedno. Usamljenost je bila jedini razlog što sam rešio da potraţim ludu. Nikad pre nisam pokušao da se sastanem s njim i pokazalo se da je on neuhvatljiviji nego što sam zamišljao. Pošto sam nekoliko sati nasumice tumarao po zamku u nadi da ću natrapati na njega, osmelih se dovoljno da pođem do njegove odaje. Godinama sam već znao gde se ona nalazi, ali nikad pre nisam išao tamo, i ne samo stoga što je to bio jedan od zabačenijih delova zamka. Luda nije ohrabrivao prisnost, osim one koju bi sam odabrao da ponudi, i to jedino onda kad je on odabrao da je ponudi. Odaja mu je bila navrh jedne kule. Fedren mi je ispričao da su se u toj sobi nekada

izrađivale mape i da je iz nje pucao neometan pogled na okolinu Jelendvora. Ali kako je Jelendvor doziđivan, tako je i vidik zaklonjen i odaja je sad gledala na više kule. Ni za šta više nije bila korisna, sem da bude ludin stan. Popeo sam se do gore, jednog dana negde pred početak ţetve. Bilo je već vruće i sparno. Kula nije imala prozora, ako se ne računaju strelnice kroz koje je dopiralo jedva toliko svetla da vidim oblačiće prašine koje sam u hodu podizao. U početku mi se u sumračnoj kuli učinilo sveţije nego na onoj omorini napolju, ali kako sam se peo, tako mi se činilo da postaje sve toplije i skučenije, pa sam na poslednjem odmorištu osećao kao da uopšte ne mogu da dišem. Podigao sam ruku i umorno zalupao na stamena vrata. “Ludo, to sam ja!”, doviknuo sam, ali mi je nepomični vreli vazduh prigušio glas kao što bi pokrivač nabačen preko vatre utrnuo plamenove. Da mi to posluţi kao izgovor? Da mu kaţem kako sam pomislio da me moţda nije čuo pa sam ušao da vidim je li tu? Ili da kaţem kako mi je bilo vruće i oţedneo sam, pa sam navratio da u njegovoj sobi potraţim vazduha i vode? Iako i nije bilo vaţno, valjda. Pritisnuo sam kvaku, vrata su se otvorila i ja sam ušao. “Ludo?”, pozvao sam, ali već sam osećao da nije tu. Ne onako kao što sam obično osećao prisustvo ili odsustvo ljudi, nego po nepomičnosti koja me je dočekala. Pa ipak sam stajao na vratima i zijao u njegovu ogoljenu dušu. Ovde je bilo svetlosti, cveća i boja koliko ti srce ište. U uglu je stajao razboj, i košare s finim tankim predivom jarkih, jarkih boja. Tkani prekrivač na postelji i zastori na otvorenim prozorima nisu nalikovali ničemu što sam pre video. Geometrijske šare na njima nekako su prizivale u svest cvetna polja pod plavetnim nebom. U širokoj posudi od pečene zemlje plutali su cvetovi, a jedna tanana srebrna ribica plivala je između stabljika, iznad svetlih kamičaka na dnu. Pokušao sam da zamislim bezbojnu, ciničnu ludu usred ovih boja i ove

umetnosti. Zađoh još jedan korak u sobu i tad ugledah nešto od čega mi srce poskoči u grudima. Bebu. Bar sam to pomislio u prvi tren, pa bez razmišljanja pođoh još dva koraka i kleknuh kraj košare u kojoj je leţala. Nije to međutim bilo ţivo detence, nego lutka, napravljena s tako neverovatnim umećem da sam bezmalo očekivao da vidim kako joj se malena nedra pokreću od disanja. Pruţio sam ruku ka neţnom, bledom licu, ali se ne usudih da ga taknem. Zaobljeno čelo, sklopljeni kapci, bleda rumen koja je senčila obraščiće, čak i ručica što je počivala na pokrivačima behu savršeniji nego što sam ikad pomišljao da bi nešto stvoreno ljudskom rukom moglo biti. Od kakve li je izvanredne gline ova lutka napravljena nisam mogao da se domislim, niti čija li je ruka mogla da izvuče te sićušne trepavice što su se uvijale na obrazima. Pokrivač je bio sav izvezen cvetovima dana i noći, a jastučić je bio od satena. Ne znam koliko sam dugo klečao tamo, tih kao da sam stvarno pored usnulog deteta. Ali na kraju sam ustao i povukao se iz ludine sobe, nečujno privukavši vrata za sobom. Polako sam sišao niz one mnoge stepenike, raskidan između strepnje da bih se mogao sresti s ludom i bremena saznanja da sam otkrio da je jedan stanovnik zamka usamljen barem koliko i ja. Ĉejd me je pozvao te noći, ali kad sam mu otišao, izgledalo je da nije imao nikakvu drugu svrhu nego prosto da me vidi. Sedeli smo uglavnom ćutke ispred crnog ţdrela ognjišta i ja pomislih kako mi nikad stariji nije izgledao. Kao što je Istinitog nešto proţdiralo, tako je Ĉejda ispijalo. Koščate su mu ruke delovale gotovo sasušeno, a beonjače su mu bile premreţene crvenim ţilicama. Trebao mu je san, ali on je umesto toga pozvao mene. Pa ipak je sedeo miran i nem, jedva okusivši hranu koju nam je izneo. Posle poduţeg vremena odlučih da mu pomognem. “Bojiš li se da neću biti u stanju da to uradim?”, upitah ga tiho.

“Šta da uradiš?”, odvrati on odsutno. “Da ubijem gorštačkog princa. Ruriska.” Ĉejd se okrenu da me pogleda pravo u lice. Ćutnja potraja. “Nisi ni znao da mi je kralj to zadao”, pokolebah se. Polako se okrenuo ponovo prema zagašenom ognjištu i zagledao se u njega tako paţljivo kao da čita nešto iz plamenova kojih tamo nije bilo. “Ja sam samo napravio alat”, reče na kraju tiho. “Drugi se sad sluţi mojim delom.” “Misliš li da je to loš... zadatak? Pogrešan?” Udahnuo sam. “Po onome što mi je rečeno, ionako mu nije ostalo mnogo od ţivota. Moglo bi to biti čak i milosrdno, ako ga smrt zadesi tiho po noći umesto...” “Momče”, prekide me Ĉejd ne diţući glas, “nikad se ne pretvaraj da smo nešto drugo osim onog što jesmo. Dţelati. Ne milosrdni posrednici mudrog kralja. Drţavni pogubitelji koji dodeljuju smrt u ime napretka naše kraljevine. Ubice, eto šta smo.” Na mene je bio red da se zagledam u utvare vatre. “Oteţavaš mi. Još više nego što mi je ionako teško. Zašto? Zašto si me stvorio ovim što jesam a sad mi potkopavaš rešenost...?” Pitanje mi zamre, nedorečeno. “Mislim... nema veze. Moţda je to nekakva zavist u meni, moj dečko. Pitam se, valjda, zašto se Lukavi sluţi tobom, a ne mnome. Moţda se bojim da sam predugo ţiveo i sad mu više ne trebam. Moţe biti da bih sad kad te poznajem ţeleo da se nikad nisam prihvatio da od tebe napravim ovo što...” Sad je na Ĉejda došao red da zaćuti, pošto su mu misli odlutale nekud kuda jezik nije mogao da ih prati. Sedeli smo i razmišljali o zadatku koji sam dobio. Nije to bilo u sluţbi kraljevske pravde. Nije bila smrtna presuda za zločin. Nego prosto uklanjanje čoveka koji se isprečio većoj moći. Sedeo sam ćutke sve dok nisam počeo da se pitam hoću li to uraditi. Onda sam podigao pogled ka srebrnom noţiću za ljuštenje voća zarivenom u okvir Ĉejdovog kamina i pomislio

da znam odgovor. “Istiniti se poţalio u tvoje ime”, reče najednom Ĉejd. “Poţalio?”, upitah slabašno. “Lukavom. Kao prvo, da se Galen prema tebi nedolično ponašao i da te je obmanuo. Taj prigovor je zvanično uloţio, uz objašnjenje da je Galen time lišio kraljevstvo tvoje Veštine u vreme kad bi mu bila krajnje korisna. Nezvanično je predloţio Lukavom da poravna to s Galenom pre nego što ti sam uzmeš pravdu u svoje ruke.” Po Ĉejdovom licu sam video da mu je poznat čitav sadrţaj mog razgovora s Istinitim. Nisam bio siguran kako se zbog toga osećam. “Ne bih to uradio, ne bih se sam svetio Galenu. Istiniti je zatraţio od mene da to ne radim.” Ĉejd me pogleda s prećutnim odobravanjem. “Tako sam i rekao Lukavom, ali mi je on odgovorio da ti prenesem kako će on to srediti. Ovog puta kralj sam udeljuje svoju pravdu. Moraš da pričekaš i budeš zadovoljan.” “Šta će uraditi?” “To ne znam. Mislim da ni sam Lukavi još ne zna. Taj čovek svakako mora biti ukoren. Ali ne smemo smetnuti s uma da se Galen ne sme osetiti kao da se preoštro postupilo s njim ako treba da uveţba još neko bratstvo.” Pročistio je grlo i dodao tiše: “I još jednu je ţalbu Istiniti uloţio kralju. Optuţio je Lukavog i mene, bez imalo okolišenja, da smo spremni da te ţrtvujemo radi kraljevstva.” U taj mah sam znao da me je upravo zbog toga Ĉejd i pozvao te noći. Oćutao sam. “Lukavi je tvrdio da na to nije ni pomišljao”, govorio je sada Ĉejd sporije. “Što se mene tiče, nisam imao pojma da je tako nešto moguće.” Ponovo je uzdahnuo, kao da ga je nemalo koštalo da prevali ove reči preko usana. “Lukavi je kralj, dečko moj. Kraljevstvo mu uvek mora biti prva briga.” Ćutnja među nama dugo potraja. “Kaţeš mi da bi me ţrtvovao. Bez oklevanja.”

Nije odvajao pogled od kamina. “Tebe. Mene. Ĉak i Istinitog ako bi pomislio da je to nuţno za opstanak kraljevstva.” Tek tad se okrenuo da me pogleda. “Nikad to ne zaboravljaj”, reče mi. Na noć pre nego što će svatovska povorka poći iz Jelendvora, Ĉipkana mi kucnu na vrata. Bilo je već kasno, pa kad mi reče da Strpljiva ţeli da me vidi, ja glupavo upitah: “Sada?” “Pa sutra ideš”, ukaza mi Ĉipkana, na šta ja poslušno pođoh za njom, kao da u tome ima nekakvog smisla. Strpljivu zatekoh u stolici postavljenoj jastučićima, ogrnutu preraskošno vezenom kućnom haljinom preko noćne košulje. Kosa joj je bila raspuštena niz ramena, a kad ja sedoh tamo gde mi je pokazala, Ĉipkana nastavi da je češlja. “Ĉekala sam da dođeš da mi se izviniš”, primeti Strpljiva. Istog časa zaustih da to i uradim, ali me ona ućutka razdraţeno odmahnuvši rukom. “Međutim popričala sam večeras s Ĉipkanom o tome i zaključila da sam ti već oprostila. Zaključila sam da dečaci naprosto imaju tu određenu količinu neotesanosti koju moraju da iskaţu, pa sam tako ustanovila da ništa loše nisi mislio, te otuda ne moraš ni da se izvinjavaš.” “Ali izvinjavam se”, pobunih se. “Samo nisam mogao da se rešim kako...” “Prekasno je za izvinjenja sad kad sam ti oprostila”, reče ona odsečno. “Osim toga, nije ni vreme. Ubeđena sam da je dosad već trebalo da spavaš. Ali pošto ti je ovo prvi pravi pohod u dvorski ţivot, htela bih nešto da ti poklonim pre nego što pođeš.” Zinuo sam da nešto kaţem, pa odustao. Ako ona već hoće da smatra ovo mojim prvim pravim pohodom u dvorski ţivot, ja se s njom neću sporiti. “Sedi ovde”, reče ona nabusito, pokazujući kraj svojih nogu.

Poslušno sam prišao i seo. Tek tad joj u krilu opazih jednu kutijicu, od tamnog drveta s jelenom urezanim u bareljefu na poklopcu. Kad ju je otvorila, zapahnu me aromatičan dah drveta od kog je škatulica načinjena. Izvadila je naušnicu, jedva veću od glave čiode, i prinela je mom uhu. “Premalena je”, promrmlja. “Kakvog uopšte smisla ima nositi nakit ako ga niko ne vidi?” Prinela je i odbacila još nekoliko drugih, uz slične primedbe. Na kraju je izvadila jednu koja je ličila na delić srebrne mreţe s plavim kamenom uhvaćenim u nju. Namrštila se nad njom, a onda klimnula, kao preko volje. “Taj čovek ima ukusa. Sve drugo moţe da mu fali, ali ukusa ima.” Ponovo ju je prinela mom uhu i, bez ikakvog upozorenja, probola mi iglom ušnu resicu. Jauknuo sam i šakom poklopio uho, ali me ona pljusnu po njoj. “Ne budi takva beba. Pecka samo za časak.” Minđušu je iza uha pričvršćivala neka vrsta kopčice i ona mi bez milosti zavrnu uho da je prikači. “Eto. Baš mu lepo stoji, zar ti se ne čini, Ĉipkana?” “Baš lepo”, sloţi se Ĉipkana ne prekidajući svoje večito kukičanje. Tad me Strpljiva otpusti jednim pokretom, a kad ustadoh da pođem, reče: “Upamti ovo, kneţeviću. Vladao ti Veštinom ili ne, nosio njegovo ime ili ne, ti si sin Plemenitog. Gledaj da se časno ponašaš. Idi sad da odspavaš.” “S ovakvim uhom?”, upitah pokazujući joj krv na prstima. “Nisam mislila. Izvini...”, poče ona, ali je ja prekidoh. “Prekasno je da se izvinjavaš. Već sam ti oprostio. I hvala ti.” Izašao sam, a Ĉipkana ostade da se kikoće. Sledećeg sam jutra rano ustao da zauzmem svoje mesto u svatovskoj povorci. Raskošni darovi morali su se poneti kao zalog nove veze između dveju porodica. Bilo je tu darova za samu princezu Ketriken: punokrvna ţdrebica, nakit, tkanine za haljine, sluţinčad i retki mirisi; i darova za njenu rodbinu i njen narod: konji, sokolovi i fino rađeno zlato za njenog oca i brata,

naravno, ali još su vaţniji bili darovi njenom kraljevstvu, jer prema običajima Dţampea, ona je svom narodu pripadala više nego svojoj porodici. Stoga je tu bilo rasplodne stoke, goveda, ovaca, konja i peradi, moćnih lukova od tisovine kakve gorštaci nisu imali, kovačkih alata od dobrog gvoţđa iz Kovača i drugih darova za koje je procenjeno da će popraviti imetak planinskog naroda. I još je tu bilo i znanja, u obliku nekoliko Fedrenovih najlepše ilustrovanih herbarijuma, nekoliko tablica o lekovima i svitak o sokolarenju, briţljivog prepisa jednog koji je ispisao Sokolar glavom. Staranje o njima upravo je i bio izgovor pod kojim sam i ja polazio s povorkom. Jer spisi su povereni meni na brigu, i s njima velikodušna zaliha bilja i korenja pomenutog u herbarijumima, uz seme onoga koje ne bi podnelo put. Ovo nije bio beznačajan dar i ja sam prihvatio odgovornost da ga isporučim u dobrom stanju isto onako ozbiljno kao što sam prihvatio i ono drugo poslanje. Sve je bilo dobro umotano i poloţeno u kovčeg od kedrovine ukrašen duborezom. Proveravao sam zamotuljke još poslednji put pre nego što se kovčeg snese u dvorište, kad iza leđa začuh ludin glas. “Doneo sam ti ovo.” Kad se okrenuh, videh ga gde stoji na vratima moje sobe, iako nisam čuo kad su se otvorila. Pruţao mi je koţnu vrećicu vezanu vrpcom. “Šta je to?”, upitah trudeći se da mi u glasu ne čuje ni cvetove ni lutku. “Morskočist.” Podigoh obrve. “Purgativ? Kao svadbeni poklon? Pretpostavljam da bi neko još i smatrao da je odgovarajući, ali trave koje ja nosim mogu se zasaditi i rasti na planini. Mislim da morskočist ne moţe...” “Nije to poklon za venčanje. To je za tebe.” Prihvatih vrećicu s uskomešanim osećanjima. Bilo je to izuzetno jako sredstvo za čišćenje. “Hvala ti što misliš na mene. Ali ja obično ne patim od putnih boljki i...”

“Obično na putu nisi u opasnosti da te otruju.” “Da li ti to nešto hoćeš da mi kaţeš?” Pokušao sam da zvučim vedro i kao da ga zadirkujem. Nedostajale su mi u ovom razgovoru ludine uobičajene zajedljive grimase i poruge. “Samo da bi ti pametno bilo da jedeš malo, a još bolje nikako, hrane koju nisi sam pripremio.” “Na svim onim gozbama i svetkovinama koje se tamo spremaju?” “Ne. Samo na onima koje hoćeš da preţiviš.” Okrenuo se da pođe. “Izvini”, rekoh uţurbano. “Nisam nameravao da upadam. Traţio sam te, i bilo mi je vruće, a vrata nisu bila zabravljena, pa sam ušao. Nisam mislio da njuškam.” Nije se okrenuo prema meni kad me je upitao: “Pa, je li ti bilo zabavno?” “Ni...”Nisam mogao da smislim šta da mu kaţem, kako da ga ubedim da će sve što sam tamo video ostati samo u mojoj glavi. On pređe dva koraka i već je zatvarao vrata. “Poţeleo sam da imam neko mesto toliko moje kao što je ono tvoje”, izlete mi. “Mesto koje bih drţao u tajnosti.” Vrata zastadoše za širinu podlanice pre nego što će se zatvoriti. “Poslušaj savet, pa ćeš moţda i preţiveti ovo putovanje. Kad tumačiš nečije motive, zapamti da ih ne smeš odvagivati svojom mericom. Taj neko moţda nema ista merila kao što su tvoja.” Vrata se zatvoriše za ludom. Ali su njegove poslednje reči bile dovoljno zagonetne i dovoljno su me ozlojedile da pomislim kako mi je moţda i oprostio moj prestup. Strpao sam morskočist u kaputić, iako ga nisam ţeleo, samo što sam se sad već bojao da ga ne ponesem. Pogledah po svojoj sobi, ali je ona bila gola i svrsishodna kao i uvek. Gazdarica Ţurna se postarala da me spremi za put, nemajući poverenja u mene da ću kako valja spakovati novu odeću. Opazio sam da mi je grb s bezrogim jelenom zamenjen jelenom

s rogovima povijenim za napad. “Istiniti je naredio”, rekla mi je samo kad je zapitah o tome. “Meni se više sviđa od onog bezrogog. A tebi?” “Valjda”, odgovorih, i na tome je i ostalo. Ime i grb. Klimnuo sam sâm sebi, naprtio na pleća kovčeg s travama i svicima i pošao da se pridruţim povorci. Dok sam silazio, na stepenicama sretoh Istinitog. U prvi mah ga jedva prepoznadoh, jer se peo kao kakav starac što jedva gamiţe. Izmakoh se da ga propustim i prepoznadoh ga tek kad me je pogledao. Ĉudno je kad se s nekim koga si poznavao susretneš kao s neznancem. Zapazio sam kako odeća visi na njemu, a onu kosu koju sam upamtio kao čupavu i tamnu prošarala je sedina. Osmehnuo mi se odsutno, a onda me, kao da mu je tek tad sinulo, zadrţa. “Ideš u Planinsko kraljevstvo? Na proslavu svadbe?” “Da.” “Učinićeš mi uslugu, momče?” “Pa naravno”, rekoh, zatečen hrapavošću njegovog glasa. “Govori joj lepo o meni. Istinito, pazi, ne traţim da laţeš. Uvek sam mislio da o meni imaš lepo mišljenje.” “I imam”, rekoh dok se on već udaljavao. “Imam, gospodaru.” Ali on se ne okrenu niti mi šta odgovori, a ja sam se osećao gotovo isto kao kad me je luda onako ostavio. Dvorište je vrvelo od ljudi i ţivotinja. Ovog puta nije bilo kočija. Putevi su po planinama bili zloglasno loši, te je tako rešeno da ćemo, radi brzine, morati da se oslonimo na tovarne ţivotinje. Ne bi valjalo da kraljevska pratnja okasni na svadbeni obred; dovoljno je već i to što mu mladoţenja neće prisustvovati. Stoka i ţivina poslati su napred nekoliko dana ranije. Očekivalo se da će naš put potrajati dve nedelje, a tri su bile krajnji rok. Nadgledao sam dok su vezivali kovčeg od kedrovine prtljaţnoj ţivotinji na leđa, a onda sam stao uz Garavicu i čekao. Ĉak i iz popločanog dvorišta gusta prašina se

dizala u topli letnji vazduh. Iako je sve tako paţljivo osmišljeno, povorka je svejedno izgledala potpuno haotično. Opazio sam Sevrena, omiljenog ličnog slugu Kraljevskog. Kraljevski ga je pre mesec dana poslao nazad u Jelendvor s posebnim uputstvima o nekakvoj odeći koju je ţeleo da mu se sašije. Sevren je išao naokolo za Šakom, nagvaţđajući i prigovarajući zbog nečega, a šta god to bilo, Šaka je gubio strpljenje. Kad mi je davala poslednje napomene o tome kako da se staram o svojoj novoj odeći, gazdarica Ţurna mi je odala da Sevren Kraljevskom nosi toliko nove pomodarske odeće i šešira da su tri ţivotinje određene da nose samo to. Domislio sam se da su te tri ţivotinje dopale Šaki da ih vodi, jer Sevren je, iako odličan sobar, bio bojaţljiv oko krupnijih ţivotinja. Grubiša, čovek za sve princa Kraljevskog, klatario se za njima dvojicom i izgledao ljut i na ivici ţivaca. Na kršnom ramenu nosio je još jedan sanduk, te moţe biti da je celu guţvu Sevren i napravio zbog tovarenja ovog dodatnog prtljaga. Za koji čas mi se izgubiše u onoj vrevi. Na svoje iznenađenje prepoznadoh Berika gde pred put pregleda rasplodne pastuve i ţdrebicu koja će biti darivana princezi. Mora biti da je to mogao da uradi i onaj kome su povereni da ih vodi, pomislio sam. A onda, kad ga videh da uzjahuje, shvatih da će i on biti deo ove povorke. Osvrnuh se da vidim ko ide s njim, ali ne videh nikog od štalskih momaka koje sam poznavao izuzev Šake. Kob je već bio u Dţampeu s Kraljevskim. Berik je dakle ovo preuzeo na sebe, što me nije čudilo. I Uzvišeni je bio tu, na odličnoj sivoj kobili, čekao je s gotovo neljudskom ravnodušnošću. Za ovo vreme koliko je bio deo bratstva već se izmenio. Nekad je bio punačak momčić, tih ali prijatan, crne čupave kose kao kod Istinitog, i slušao sam kako govore da liči na svog rođaka dok je bio dečak. Razmišljao sam kako će verovatno, kako mu se duţnosti vezane za Veštinu budu povećavale, ličiti na Istinitog još i više. On će venčanju

prisustvovati kao neka vrsta prozora Istinitom dok Kraljevski bude izgovarao zavete umesto svog brata. Glasom Kraljevskog, očima Uzvišenog, mozgao sam, a čime će se mojim sluţiti? Šta ću mu ja tamo biti? Bodeţ? Uzjahao sam Garavicu, uglavnom zato da se sklonim s puta svetu koji je razmenjivao pozdrave za rastanak i uputstva u poslednji čas. Molio sam se Edi da nas izvede odavde na put. Ĉinilo mi se da je potrajalo čitavu večnost dok se napokon nije obrazovao nekakav iskidan poredak, a okasnela vezivanja konopima i kaišima konačno bila obavljena. Onda se, gotovo iz čista mira, barjaci razviše, rog se oglasi, i konji, tovarne ţivotinje pod svojim bremenom i ljudi počeše da se kreću. Kad sam podigao pogled, videh da nas Istiniti s vrha kule gleda kako polazimo. Mahnuo sam mu, ali sumnjam da je mogao da me prepozna u tom mnoštvu. I tako prođosmo kroz kapije i zavijugasmo putem uz breţuljke, ka zapadu od Jelendvora. Put će nas voditi uz obale Jelenreke, koju ćemo preći na gazu preko širokih plićaka nedaleko od granice između vojvodstava Jelenje i Svinjišta. Odatle ćemo, po jari kakvu nikad pre nisam doţiveo, preputovati prostrane ravnice Svinjišta, sve do Plavog jezera, a od Plavog jezera pratićemo reku Studenicu koja izvire u Planinskom kraljevstvu. Od gaza na Studenici počinje trgovački drum što vodi između planina, kroz njihove senke, pa naviše, naviše, do Olujnog prelaza i od njega do gustih zelenih podnoţja Kišne divljine. Ali do tamo mi nećemo stići, ostaćemo u Dţampeu, koji je nešto najbliţe gradu što uopšte postoji u Planinskom kraljevstvu. Na izvestan način, bilo je to neupečatljivo putovanje, ako se zanemari sve ono što uz takva putovanja neizbeţno ide. Posle otprilike tri dana uspostavljena je krajnje jednolična rutina, da bi je potom razbijala jedino raznolikost predela kroz koje smo prolazili. Svako seoce ili zaselak na koje smo nailazili dizalo se da nas pozdravi, i zadrţi, najboljim ţeljama i čestitkama za proslavu prestolonaslednikovog venčanja.

Ali kad smo zašli u ravnice Svinjišta, sela su postala retka, nadaleko razmaknuta. Bogati posedi i trgovački gradovi Svinjišta nalazili su se podalje na sever od našeg puta, uz reku Grozdanicu. Ţitelji ravnica koje smo prelazili uglavnom su bili nomadski stočari, koji su obrazovali naselja jedino preko zime, uz trgovačke drumove, gde bi se smestili da dočekaju ono što su među sobom zvali “zelenim dobom”. Mimoilazili smo stada ovaca, koza, krda konja i, ređe, krupnih opakih svinja koje su zvali haragarima, ali jedini dodir sa ţivljem iz tih krajeva uglavnom se svodio na to da bismo u daljini ugledali njihove kupaste šatore, ili ponekog pastira uspravnog u sedlu, koji bi podigao svoj štap u uzgredan pozdrav. Šaka i ja smo obnovili naše drugarstvo. Uveče bismo zajedno zapalili vatricu uz koju bismo večerali i on me je uveseljavao pričama o Sevrenovom zanovetanju kako će se prašina uvući u svilenu odeću, a bube u krznene okovratnike i da će se baršun sav izlizati od tolikog puta. Tmurnije su bile njegove ţalbe na Grubišu. Ni ja lično nisam gajio prijatne uspomene na tog čoveka, a Šaka je smatrao da je on naporan saputnik, jer je, izgleda, stalno sumnjičio Šaku kako pokušava da pokrade imovinu Kraljevskog. Jedne večeri je čak prišao našoj vatri, gde je nadugačko, ali posredno i neodređeno, upozoravao svakog onog ko bi hteo da se uroti kako bi pokrao njegovog gospodara. Lepo vreme je potrajalo, pa ako smo se danju i znojili, noći su bile blage. Spavao sam na svom pokrivaču i retko kad bih se pomučio da potraţim kakav drugi zaklon. Svake večeri sam pregledao sadrţaj svog kovčega i starao se najbolje što sam umeo da se korenje ne sasuši sasvim i da namestim svitke i tablice tako da ih premeštanje teţine u putu ne prignječi. Jedne noći me je probudilo Garavičino glasno njištanje i pomislio sam da je neko malo pomerio kovčeg s mesta gde sam ga bio ostavio, ali kad sam to pomenuo Šaki, on me upita da se i ja nisam zarazio Grubišinom bolešću.

Zaseoci i stada kraj kojih smo prolazili velikodušno su nas snabdevali sveţim mesom, te nam je putovanje proticalo bez ozbiljnijih tegoba. Većih voda nije bilo baš u onolikom izobilju kakvo smo priţeljkivali dok smo prelazili Svinjišta, ali bismo ipak svakog dana našli neko vrelo ili prašnjav bunar na kome smo se mogli napojiti, pa tako čak ni to nije bilo tako strašno kao što je moglo biti. Berika sam slabo viđao. Ustajao je ranije od nas ostalih i polazio pre glavnine povorke da bi grla o kojima se starao imala najbolju pašu i najčistiju vodu. Znao sam da će hteti da konji budu u najboljem mogućem stanju kad ih dovede u Dţampe. Uzvišeni je takođe bio gotovo nevidljiv. Iako je, strogo zvanično gledajući, on bio vođa našeg pohoda, predvodništvo je prepustio zapovedniku naše počasne garde. Nisam mogao da razaberem da li je to uradio iz mudrosti ili lenjosti. U svakom slučaju, uglavnom se drţao po strani, iako je dopustio Sevrenu da ga dvori, da obeduje s njim i spava pod njegovim šatorom. Za mene je ovo bilo gotovo kao svojevrsni povratak u detinjstvo. Odgovornosti su mi bile svedene na najmanju meru, a Šaka je bio veseo drugar i nije mu trebalo mnogo hrabrenja da bi se dao u pripovedanje ili prepričavanje govorkanja iz svojih bogatih zaliha. Ĉesto bi mi prošao i po čitav dan a da se ne prisetim kako ću na kraju ovog putovanja ubiti jednog princa. Takve su mi misli obično dolazile kad bih se probudio po mrkloj noći. Na nebu iznad Svinjišta zvezde kao da su bile mnogo gušće nego iznad Jelendvora; gledao sam u njih i prebirao po glavi razne načine na koje bih se mogao rešiti Ruriska. Postojao je još jedan kovčeg, majušan kovčeţić, briţljivo spremljen u vreću u kojoj sam nosio odeću i predmete za ličnu upotrebu. Pripremio sam ga s mnogo premišljanja i bojazni, jer ovaj se zadatak morao sprovesti savršeno, čisto, tako da se ne pobudi ni najmanja sumnja. Vremenska procena bila je presudna. Princ nije smeo umreti dok smo mi u

Dţampeu. Na venčanje ništa nije smelo baciti ni najmanju senku. Niti ga smrt sme zadesiti pre nego što se obave obredi i u Jelendvoru i brak postane punovaţan u bračnoj postelji, inače bi se to moglo smatrati zlim znamenjem za mladence. Tu smrt neće biti lako naneti. Povremeno sam se pitao zašto je ovo povereno meni, a ne Ĉejdu. Da li je to bio svojevrsni ispit, koji će mi, ne prođem li ga, doneti smrt? Da li je Ĉejd prestar za ovakav izazov ili previše vredan da bi bio izloţen takvoj opasnosti? Ili mu se prosto ne moţe dopustiti da prekine brigu o zdravlju princa Istinitog? A kad bih odvukao um od ovakvih misli, i dalje sam se pitao da li da pribegnem prašku koji će tako nadraţiti Ruriskova ozleđena pluća da će ga kašalj odvesti u smrt. Moţda da mu njime pospem jastuke i posteljinu. Ili da mu ponudim lek za ublaţavanje bola koji će ga polako namamiti u zavisnost i smrtonosni san? Imao sam i napitak što razređuje krv. Ako mu pluća ionako s vremena na vreme krvare, to bi moglo biti dovoljno da ga otpremi s ovog sveta. Imao sam i jedan brz i koban otrov, bezukusan kao voda, samo ako bih mogao da smislim neki siguran način da on nabasa na njega tek pošto protekne dovoljno vremena. Nisu to bile misli koje bi vas uljuljkale u san, ali su svejedno sveţ vazduh i celodnevno jahanje obično bili dovoljni da ih potru i često sam se budio jedva čekajući sledeći dan putovanja. Kad smo konačno ugledali Plavo jezero, ličilo nam je na priviđenje u daljini. Godinama se već nisam naduţe udaljavao ovoliko od mora i iznenadilo me je koliko sam se obradovao pogledu na prostranu vodu. Svest mi je ispunio čisti miris vode koji je obuzimao čula svih naših ţivotinja. Kako smo se pribliţavali jezeru, zemlja je postajala zelenija i blagonaklonija, i noću smo na jedvite jade obuzdavali konje da se ne napasu prekomerno. Ĉitava jata brodica plovila su po Plavom jezeru za trgovačkim poslom, a jedra su im svojom bojom pokazivala i

kakvom robom trguju i za koju porodicu plove. Naselja uz jezero sačinjavale su sojenice. U njima su nas lepo dočekivali i gostili sveţom slatkovodnom ribom, čiji je ukus bio čudan mom na more sviklom jeziku. Osećao sam se kao veliki putnik, a Šaka i ja smo skoro uskiptali od preuzvišenog mišljenja o sebi jedne večeri kad do naše vatre dođoše, kikoćući se, zelenooki devojčurci iz porodice nekog trgovca ţitom. Donele su male bubnjeve jarkih boja, svaki drugačijeg zvuka, pa su nam svirale i pevale sve dok im majke ne dođoše da ih izgrde i odvedu kući. Bio je to tako opojan doţivljaj da te noći nikako nisam ni mislio na princa Ruriska. Putovali smo sada ka zapadu i severu, pošto su nas preko Plavog jezera prevezle skele ravnog dna, u koje uopšte nisam imao poverenja.Na daljoj obali nađosmo se najednom na šumovitoj zemlji i vreli dani prelaska Svinjišta prometnuše se u čeţnjivu uspomenu. Put nas je dalje vodio kroz nepregledne kedrove šume, prošarane ovde-onde šumarcima belih breza ili, tamo gde je bilo poţara, jova i vrba. Konjska kopita trupkala su po crnici šumske staze, slatki jesenji mirisi odasvud su nas okruţivali. Viđali smo nepoznate ptice, a jednom sam spazio i ogromnog jelena kakvom sličnog, ni po boji ni po vrsti, nisam video nikad ni dotad ni od tada. Noćna ispaša za konje postala je oskudna, pa nam je bilo drago što smo od jezerskog stanovništva kupili za njih ţito. Preko noći smo odrţavali vatre, a Šaka i ja smeštali smo se pod jedan šator. Sad smo se već postojano uspinjali, zaobilazeći najstrmije padine, ali bez ikakve sumnje idući stalno naviše u planine. Jednog popodneva susrete nas poslanstvo iz Dţampea, upućeno da nas dočeka i povede. Posle toga smo, činilo se, putovali brţe, a svake su nas večeri zabavljali svirači, pesnici i ţongleri, uz gozbe od sve samih poslastica. Uloţeni su svi napori da nam se priredi dobrodošlica i oda počast, ali sam ja ustanovio da se gorštaci toliko razlikuju od nas da su mi bili ne samo čudni, nego i gotovo zastrašujući. Ĉesto sam bio

primoran da se prisećam onoga što su me o učtivosti prema njima poučavali Berik i Ĉejd, a Šaka se, jadan, skoro u potpunosti klonio ovih novih saputnika. Prema telesnim odlikama, većinom su bili Ĉjurde, i izgledali su upravo onako kao što sam i očekivao: visoki i svetloputi, svetle kose i očiju, poneki riđi kao lisice. Bili su mišićavi, ţene podjednako kao i muškarci. Svi kao da su nosili ili luk ili praćku, i očigledno im je bilo draţe da pešače nego da jašu. Odeveni su bili u vunu i koţu, a i najskromniji među njima nosili su fina krzna kao da nisu ništa više od domaćeg prediva. Koračali su pored nas dok smo mi jahali i kao da im ni najmanju teškoću nije pričinjavalo da drţe korak s konjima po čitav dan. U hodu su pevali, dugačke pesme na nekom prastarom jeziku koji je zvučao gotovo ţalobno, samo što je bio protkan pobedničkim pokličima i usklicima oduševljenja. Kasnije ću doznati da su nam pevali svoju istoriju da bismo bolje razumeli s kakvim nas narodom vezuje naš princ. Dokučio sam da su većinom bili minstreli i stihotvorci, “gostoljubivi” kako su ih nazivali na njihovom jeziku, koji su prema običajima slani da dočekaju goste i uliju im radost što su došli čak i pre nego što sasvim stignu. Sledeća dva dana naš je put postajao sve širi, jer su se u njega, kako smo se pribliţavali Dţampeu, ulivali drugi puteljci i drumovi. Postao je to prostran trgovački put, mestimično popločan izlomljenim belim kamenom. I još je, što smo se više primicali Dţampeu, naša povorka postajala sve brojnija, pošto su nam se pridruţivali predstavnici raznih sela i plemena, slivajući se od spoljnih skutova Planinskog kraljevstva da budu tu dok se njihova princeza zavetuje moćnom princu iz nizija. Nedugo potom stigosmo u Dţampe, s psima, konjima i kozama nekog posebnog soja koje su oni koristili kao tovarne ţivotinje, s kolima punim darova i svetom što je na svakojake načine pristizao, što s porodicama a što s drugim saputnicima.

20 Dţampe “...I neka dođu, ti ljudi koji su ja, a kad stignu u grad, neka uvek uzmognu da kaţu: „Ovo je naš grad i naš dom koliko god budemo ţeleli da u njemu ostanemo.‟ Neka tu uvek bude mesta, neka [nečitko] stada i ţivine. Onda u Dţampeu niko neće biti tuđin, nego će svi biti susedi i prijatelji, i dolaziće i odlaziće kako im je volja.“ I u ovome se vidi spremnost na Ţrtvu, kao i u svemu ostalom. Ovo sam pročitao mnogo godina potom, u jednom odlomku iz svete tablice Ĉjurda, i tek sam tada konačno razumeo Dţampe. Ali taj prvi put, dok smo dojahivali uzbrdo u taj grad, ono što sam video me je i razočaravalo i zadivljivalo. Hramovi, palate i javna zdanja podsećali su me, i po obliku i po bojama, na ogromne sklopljene čašice lala. Oblik je poticao od zaklona od razapetih koţa kakve su nekada podizali nomadi što su osnovali ovaj grad, a boje prosto otuda što gorštaci boje vole u svemu. Sve su zgrade nedavno iznova bojene, kao deo priprema za naš dolazak i princezinu udaju, pa su tako bile gotovo drečavo jarke. Ĉinilo se da preovlađuju razni prelivi ljubičaste, uz ţute koji su im činili protivteţu, ali su bile zastupljene i sve druge boje. Najbolje bi poređenje moţda bilo sa šafranima izniklim između krpica snega na zemlji crnici, jer su na pozadini od golog crnog planinskog stenja i tamnih četinara te boje ostavljale još snaţniji utisak. A uz to je još Dţampe sagrađen na istoj takvoj strmeni kao Jelendvorski grad, te bi se tako onome ko bi ga gledao odozdo

njegove boje i obrisi pokazivali u slojevima, poput cveća umešnom rukom raspoređenog u korpi. Kad smo se primakli, međutim, raspoznasmo da su između i oko većih zgrada razapeti šatori i podignute kolibice i svakovrsni privremeni zakloni. Jer u Dţampeu su trajna bila samo javna zdanja i kraljevski dom. Sve je ostalo bila ljudska plima i oseka, narod je dolazio u posetu prestonici, da zatraţi sud Ţrtve – kako oni zovu kralja ili kraljicu što tu vlada, da obiđe riznice svojih blaga i znanja, ili naprosto da trguje i da se vidi s drugim nomadima. Plemena su pristizala i odlazila, šatori su podizani i u njima se stanovalo po mesec ili dva, a onda bi jednog jutra na njihovom mestu osvanulo golo tle da sačeka dok neko drugi ne dođe da ga prisvoji. Pa ipak to nije mesto bez ikakvog reda, jer su ulice jasno zacrtane, a kameni stepenici usečeni u njihove strmije delove. Bunari i kupatila, obična i parna, razmešteni su po gradu, a u pogledu izlučevina i otpada poštovana su najstroţa pravila. To je takođe mesto kom ne manjka ni zelenila, jer njegove obode čine pašnjaci za stoku i konje koje ljudi dovode sa sobom, a mesta za podizanje šatora oivičena su drvećem koje daje hlada i sva imaju bunare. Vrtovi, cvetnjaci i drveće oblikovanih krošanja negovani su u ovom gradu umešnije nego igde u Jelendvoru, barem da sam ja video. Svet što dolazi u posete ostavlja po ovim vrtovima dela svojih ruku, kipove isklesane u kamenu, rezbarije u drvetu, likove od grnčarije ţivih boja. Na neki način me je to podsetilo na ludinu sobu, jer su i tamo boje i oblici izloţeni naprosto da bi bili ugodni oku. Vodiči su nas zaustavili na jednom pašnjaku ispred samog grada i naznačili nam da je on izdvojen za nas. Ubrzo nam postade jasno da se od nas očekuje da tu ostavimo konje i mazge i da odatle nastavimo peške. Uzvišeni, koji je zvanično bio glava naše povorke, nije baš uspeo da se vešto ponese s ovim. Ţacnuo sam se kad je gotovo ljutito izneo kako smo doneli mnogo više nego što bi se od nas moglo očekivati da

peške unesemo u grad i da su uostalom mnogi od nas preumorni da bi im godila pomisao na pešačenje uzbrdicom. Ugrizao sam se za usnu i primorao sebe da oćutim i nemo posmatram pometnju među našim uljudnim domaćinima. Mora biti da je Kraljevski znao za ove običaje; zašto nas onda nije upozorio, pa da se ne pokazujemo ovako prosti i neprilagodljivi? Ali taj gostoljubivi svet koji se starao o nama hitro se prilagodio našim, tuđinskim običajima. Zamolili su nas da se odmorimo i da imamo strpljenja s njima. Neko vreme smo svi stajali naokolo i bezuspešno nastojali da izgledamo kao da nam je sasvim prijatno. Grubiša i Sevren priđoše meni i Šaki. Šaki je preostalo nekoliko gutljaja vina u mešini, koje nam je razdelio, na šta je Grubiša, iako preko volje, uzvratio s dva-tri kaiša sušenog mesa. Razgovarali smo, ali priznajem da u taj razgovor nisam ulagao mnogo paţnje. Priţeljkivao sam malo više hrabrosti, pa da odem Uzvišenom i namolim ga da malo gipkije prihvata običaje ovih ljudi. Bili smo njihovi gosti, a ionako je već dovoljno nezgodno što mladoţenja nije lično došao da povede nevestu. Posmatrao sam ga poizdalje kako se savetuje s nekolicinom starije gospode što su doputovala s nama, ali po pokretima ruku i glava zaključih da se oni svi naprosto slaţu s njim. Nedugo potom putem iznad nas već se slivala rečica naočitih čjurdskih momaka i devojaka. Behu to nosači pozvani da ponesu naše stvari u grad, a odnekud se stvoriše i šareni šatori za sluge koji će ostati da se brinu o mazgama i konjima. Bi mi vrlo ţao kad ustanovih da će među njima biti i Šaka. Poverio sam mu Garavicu, pa potom naprtih kedrov kovčeg s biljem na jedno rame, a vreću sa svojim stvarima nabacih na drugo. Kad se priključih povorci koja je peške pošla ka gradu, osetih miris prţenog mesa i kuvanih krompira i videh da naši domaćini podiţu jedan otvoreni paviljon, u kome su postavljali stolove. Zaključih da se Šaka neće loše hraniti i gotovo poţeleh

da nemam ovde nikakva druga posla nego da se staram o ţivotinjama i razgledam ovaj ţivopisni grad. Nismo mnogo odmakli zavojitom ulicom što se uspinjala ka gradu kad nas susrete povorka visokih čjurdskih ţena s nosiljkama. Od srca su nas pozvale da se smestimo u nosiljke, izvinjavajući nam se što nas je put tako zamorio. Uzvišeni, Sevren, starija gospoda i većina gospi jedva su dočekali da prihvate ponudu, ali ja sam osećao kao poniţenje to što će me uneti u grad. Bilo bi međutim još neučtivije da sam odbio njihovo uljudno navaljivanje, pa sam tako prepustio kovčeg jednom dečaku očigledno mlađem od mene i popeo se u nosiljku koju su nosile ţene dovoljno stare da im budem unuk. Pocrveneo sam kad sam video kako nas začuđeno gleda svet po ulicama i kako zastaju da razmene nekoliko brzih rečenica pošto mi prođemo. Inače sam malo drugih nosiljki video, a u njima su očigledno sedeli samo starci nemoćni. Stisnuo sam zube i trudio se da ne mislim šta bi Istiniti rekao na ovakvo ispoljavanje neznanja. Nastojao sam da prolaznike gledam što ljubaznije i da što očiglednije pokazujem oduševljenje njihovim vrtovima i skladnim građevinama. Mora biti da mi je to i uspelo, jer je ubrzo moja nosiljka usporila kako bih imao više vremena za razgledanje, a ţene su mi ukazivale na sve za šta bi pomislile da nisam sam opazio. Obraćale su mi se na čjurdskom jeziku i vrlo ih je obradovalo kad su utvrdile da ih donekle razumem. Ĉejd me je podučio onoliko koliko je on znao, ali me nije pripremio na muzikalnost ovog jezika, a meni je uskoro postalo jasno da je naglašenost reči podjednako vaţna koliko i izgovor. Na sreću, imao sam dobro uho za jezike pa sam se smelo otisnuo u razgovor sa ţenama koje su me nosile, rešen da kad budem govorio s plemenitijim svetom u dvoru ne zvučim baš toliko kao tupan iz strane zemlje. Jedna ţena je posebno primila na sebe da mi razjasni sve na šta naiđemo. Dţonki joj je bilo ime, a kad joj rekoh da se ja zovem kneţević Plemeniti, ona promrmlja moje

ime za sebe nekoliko puta, kao da se trudi da ga ureţe u pamćenje. S mnogo muka sam ih ubedio da na jednom mestu zastanu i dozvole mi da siđem kako bih bolje razgledao jedan poseban vrt. Nije me u njemu privuklo jarko cveće, nego neka vrsta vrbe koja je rasla izuvijano, u spiralama, umesto pravo kao što sam ja bio navikao da vrbe rastu. Prevukao sam prstima preko tanane kore na jednoj grani i sa sigurnošću osetio da bi mi uspelo da izmamim izdanak iz kalema, ali se ne usudih da uzmem grančicu da one to ne bi protumačile kao neučtivost. Jedna starica mi priđe, široko se nasmeši, pa se savi pređe rukom preko zasada nekog niskog bilja sićušnih listića. Iz lišća koje je pokrenula zapahnu me zapanjujući miris i ona prsnu u glasan smeh kad vide oduševljenje na mom licu. Rado bih se zadrţao duţe, ali mi ţene naglasiše da moramo sustići ostale pre nego što stignu do dvora. Dokučih da se tamo sprema zvanični doček koji ne smem da propustim. Naša povorka je vijugala terasastom ulicom stalno naviše sve dok ţene ne spustiše nosiljke ispred dvora – grozda zdanja u obliku pupoljaka jarkih boja. Glavne zgrade bile su ljubičaste, belih vrhova, što me je podsetilo na vučiku kraj puta i primorsku grahoricu oko Jelendvora. Stajao sam kraj nosiljke netremice gledajući dvorac, a kad sam se okrenuo da ţenama koje su me donele kaţem koliko mi se dopada, utvrdih da su već nekuda otišle. Pojaviše se ponovo posle nekoliko trenutaka, u odeći boje šafrana i breskve, azurnoj i rumenoj, i one i sve ostale koje su nas nosile uzbrdo, da nam prinesu meke ručnike i namirisanu vodu da speremo prašinu i umor s lica i vrata. Dečaci i mladići u opasanim plavim tunikama donesoše nam vino od divljih bobica i sitne medenjake. Kad se svaki gost umio i zaloţio medenjacima i vinom, pozvaše nas da pođemo za njima u dvorac. Unutrašnjost dvora bila mi je čudna kao i sve u Dţampeu. U središtu glavnog zdanja uzdizao se golem potporni stub, za

koji sam posle pobliţeg zagledanja ustanovio da je zapravo stablo nekog ogromnog drveta, čije se izuvijano korenje još naziralo ispod kamenih ploča oko njegovog podnoţja. Potpornjevi skladno izvijenih zidova takođe su bila stabla, a posle nekoliko dana doznaću da je “izrastanje”dvorca trajalo gotovo stotinu godina. Najpre je odabrano središnje drvo i raščišćen okolni prostor, zatim su ostala noseća stabla zasađena ukrug oko njega, negovana i uobličavana dok su rasla pomoću konopaca i potkresivanja tako da se sva povijaju prema onom u sredini. U nekom trenutku odsečene su sve ostale grane, a vrhovi su povezani u oblik krune. Tada su načinjeni zidovi, od slojeva finog tkanog platna premazanog tako da stekne čvrstoću, preko koga je preklapano grubo tkanje dobijeno od kore drveta, a preko njega je potom nanesena jedna neobična vrsta planinske ilovače. Sve je to prevučeno slojem jarke boje od smole. Nikada nisam otkrio da li su i sve ostale zgrade u gradu načinjene na ovaj mukotrpni način, ali “izrasli” dvorac je imao ţivu čar kakvoj kamen nikad ne bi mogao ni prineti. Prostrana unutrašnjost bila je otvorena, pomalo nalik na veliku dvoranu u Jelendvoru i s pribliţnim brojem ognjišta. Bilo je tu postavljenih stolova i delova očigledno izdvojenih za kuvanje, tkanje, predenje, te za ostave i za sve drugo što je nuţno jednom ogromnom domaćinstvu. Lične odaje izgleda kao da nisu bile ništa više od malih loţnica odeljenih zastorima ili šatorčića razapetih uza zid. Bilo je i izdignutih odaja, do kojih se stizalo mreţom neograđenih drvenih stepeništa, ponajviše nalik na šatore podignute na podijume poduprte sohama, takođe stablima drveća koje je tu izraslo. Srce mi klonu kad sam shvatio koliko će teško ovde biti da se osamim radi ma kakvog “posla” koji bi trebalo skrovito da obavim. Hitro su me otpratili do jedne šator-odaje. U njoj nađoh kovčeg od kedrovine i vreću s mojom odećom gde me već čekaju, a isto tako i toplu mirisavu vodu spremljenu da se operem i činiju voća. Brzo sam se presvukao iz prašnjave odeće

u kojoj sam putovao u vezeni haljetak rasečenih rukava i zelene nogavice za koje mi je gazdarica Ţurna rekla da se slaţu s njim. Iznova se zapitah oko onog jelena preteći povijene glave izvezenog na njemu, a onda to smetnuh s uma. Moţda je Istiniti mislio da je ovaj grb manje poniţavajući od onog koji je tako rečito govorio o mom nezakonitom rođenju. U svakom slučaju, posluţiće. Iz središnje dvorane oglasiše se zvončići i mali doboši, te ja ţurno izađoh iz svoje odaje da vidim šta se to dole zbiva. Na podijumu ispred divovskog stabla, ukrašenom cvećem i venčićima zimzelena, Uzvišeni i Kraljevski stajali su pred jednim starcem koga je pratilo dvoje slugu u jednostavnim belim odorama. Oko podijuma se svet okupio u velikom krugu, te poţurih da se i ja priključim. Jedna od onih ţena što su nosile moju nosiljku, sad odevena u ruţičastu halju koja joj je padala niz telo u bogatim naborima, s venčićem od upletenog bršljana na glavi, pojavi se odnekud kraj mene i nasmeši mi se. “Šta se to događa?”, odvaţih se da je upitam. “Naša Ţrtva, hm, vi biste, ovaj, rekli kralj Ajod, poţeleće vam dobrodošlicu i pokazaće vam svoju kćerku, koja će biti vaša Ţrtva, mhm, ovaj, kraljica. I svog sina, koji će umesto nje vladati ovde.” Objašnjavala mi je zamuckujući i zastajući, na šta sam je ja klimanjem hrabrio da nastavi. Oboma nam je podjednako zadalo muke njeno objašnjenje da je mlada ţena pored kralja Ajoda njena bratanica, na koje sam ja uzvratio nezgrapno pohvalivši devojku kako izgleda zdravo i krepko. U tom času nisam uspeo da smislim ništa ljubaznije što bih rekao o toj upečatljivoj ţeni koja je tako zaštitnički stajala kraj svog kralja. Imala je neverovatno gustu i dugu svetlu kosu kakvu sam već pomalo svikao da viđam po Dţampeu, delimično spletenu u kiku savijenu oko glave, a drugim delom puštenu niz leđa. Lice joj je bilo krajnje ozbiljno, obnaţene ruke mišićave. Muškarac s druge kraljeve strane bio je nešto stariji, ali je svejedno ličio na nju kao da joj je blizanac, s

tim što mu je kosa na zatiljku bila sasvim kratko podsečena. Inače je imao iste oči zelene kao ţad, isti prav nos, ista ozbiljna usta. Kad mi nekako uspe da zapitam staricu je li joj i on neki rod, ona mi se osmehnu kao da sam, mora biti, malčice priglup, i reče mi naravno, to joj je bratanac. Onda me ućutka kao dete, jer je kralj Ajod počeo da govori. Govorio je polako i paţljivo, ali meni je svejedno bilo drago što sam razgovarao sa ţenama koje su me donele gore jer sam sad uglavnom mogao da razumem njegov govor. Zvanično je pozdravio sve nas, uključujući i Kraljevskog, jer ga je, kako reče, ranije pozdravio samo kao poslanika kralja Lukavog, dok sad u njemu pozdravlja simbolično prisustvo princa Istinitog. Pozdravom je obuhvatio i Uzvišenog, pa su im obojici uručeni darovi, draguljima optočeni bodeţi, dragoceno mirisno ulje i ogrtači od raskošnog krzna. Kad im prebaciše ta krzna preko ramena ja s dubokom tugom pomislih kako obojica više liče na nekakve ukrase nego na prinčeve jer su, nasuprot jednostavnoj nošnji kralja Ajoda i njegovih dvoje pratilaca, Kraljevski i Uzvišeni bili nakićeni prstenjem i narukvicama, obučeni u razmetljivo bogate tkanine, krojene bez ikakvog obzira bilo prema štedljivosti bilo prema smernosti. Meni su obojica izgledali tašto i budalasto, ali sam se nadao da će naši domaćini naprosto pripisati njihov izgled našim tuđinskim običajima. A onda, na moju ličnu sramotu i teskobu, kralj pozva svog pratioca da istupi i predstavi ga okupljenima kao princa Ruriska. Pratilja je, naravno, bila princeza Ketriken, zaručnica princa Istinitog. Naposletku shvatih da one koje su nas donele u grad i dočekale vinom i medenjacima nisu sluškinje, nego ţene od kraljevskog doma, bake, tetke i rođake verenice našeg princa, koje su sve sluţile svom narodu povinujući se nepisanim zakonima Dţampea. Zgrozih se na pomisao da sam pričao s njima tako prisno i neobavezno i u sebi opet prokleh Kraljevskog što nije bio dovoljno dalekovid da nam pošalje

koju reč više o njihovim običajima umesto dugog spiska odeće i nakita koje je ţeleo da nosi. Starica pokraj mene je dakle bila kraljeva rođena sestra. Mora biti da je osetila moju pometenost jer me je potapšala po ramenu i nasmešila mi se dok sam ja crveneo i zamuckivao izvinjenja. “Što se tebe tiče, ti se ničim nisi osramotio”, izvesti me ona i zatraţi da je ne zovem “moja gospo” nego Dţonki. Gledao sam Uzvišenog kako pokazuje princezi nakit koji je Istiniti odabrao da joj pošalje: srebrnu mreţicu za kosu s umetnutim crvenim draguljima i srebrnu ogrlicu s istim takvim, samo krupnijim kamenjem, pa srebrnu alku upletenu kao lozica na kojoj su zveckali ključevi, za koje joj Uzvišeni objasni da su ključevi njenog domaćinstva u Jelendvoru kad se tamo bude pridruţila princu, i osam narukvica od neukrašenog srebra. Stajala je sasvim mirno dok joj je sam Kraljevski stavljao nakit. Lično sam mislio da bi srebro s crvenim dragim kamenjem lepše stajalo nekoj ţeni tamnije kose i puti, ali Ketriken je bila ushićena kao devojčica i sva se ozarila smeškom, a oko mene su se ljudi okretali i s odobravanjem ţamorili gledajući svoju princezu tako okićenu. Moţe biti, pomislio sam, da će ona zaista uţivati u našim inostranim bojama i načinu odevanja. Bio sam zahvalan kralju Ajodu na sasvim kratkom govoru koji je potom odrţao, jer zapravo je samo dodao da nam svima ţeli dobrodošlicu i da nas poziva da se odmorimo i uţivamo u njihovom gradu. Ako nam bilo šta zatreba, dovoljno je da se obratimo prvom na koga nas koraci namere i taj će nastojati da nam izađe u susret. Sutradan u podne otpočeće trodnevni obred Spajanja i njegova je ţelja da se svi dobro odmorimo kako bismo mogli da ga pratimo s prijatnošću. Onda je sa sinom i kćerkom sišao s podijuma, pa su se izmešali s nama ostalima bez ikakvog ustezanja, kao da smo svi vojnici na istoj predstraţi. Dţonki se očito vezala za mene, pa kako nije bilo uljudnog načina da izbegnem njeno društvo, reših da ga

iskoristim da bih što brţe naučio o njihovim običajima koliko god budem mogao. Međutim ona gotovo kao prvo preduze da me predstavi princu i princezi. Njih dvoje su stajali s Uzvišenim, koji im je izgleda objašnjavao kako će preko njega Istiniti prisustvovati obredu. Govorio je glasno, kao da će im time nekako olakšati da ga shvate. Dţonki ga je slušala samo jedan trenutak, a onda je očigledno zaključila da je Uzvišeni ispričao šta je imao. Obratila im se kao da smo svi koliko nas ima deca okupljena da se zajedno slade kolačima dok im roditelji razgovaraju: “Rurisk, Ketriken, ovog mladića silno zanimaju naši vrtovi. Moţda bismo mu kasnije mogli dogovoriti da popriča s onima koji ih odrţavaju.” A onda je dodala, kao da se posebno obraća Ketriken: “On se zove kneţević Plemeniti.” Uzvišeni se namršti i popravi je: “Nije on kneţević, on je kopile.” Ketriken ovo kao da je prenerazilo, a Ruriskovo lepo lice se malo smrači. Okrenuo se od Uzvišenog ka meni gotovo neprimetno, ali dovoljno da taj pokret bude lako tumačiv na svim jezicima. “Da”, reče na čjurdskom gledajući me pravo u oči, “tvoj mi je otac govorio otebi poslednji put kad sam ga video. Oţalostilo me je kad sam čuo za njegovu smrt. On je mnogo čime utro put iskivanju ove veze među našim narodima.” “Znao si mog oca?”, upitah tupavo. Nasmešio mi se. “Naravno. Gostili smo se zajedno razmatrajući kako se sve moţemo sluţiti prelazom preko Plavih stena kod Mesečevog oka, severoistočno odavde, kad su mu javili o tebi. Pošto smo dovršili drţavničke razgovore o prelazima i trgovanju, sedeli smo i pričali, kao muškarac s muškarcem, o onome što mu valja činiti. Priznajem, i dalje ne razumem zašto je smatrao da ne moţe postati kralj vladar. Običaji raznih naroda se razlikuju. Svejedno, ovim ćemo se venčanjem pribliţiti stapanju naša dva naroda u jedan. Misliš li da bi ga to radovalo?”

Rurisk mi je u potpunosti posvetio paţnju, a kako je govorio čjurdski, uspešno je odstranio Uzvišenog iz onog o čemu smo pričali.Ketriken kao da je bila očarana. Preko Ruriskovog ramena videh kako se Uzvišenom lice ukočilo, a zatim mi se mrko osmehnuo, s najčistijom mrţnjom, da bi se potom okrenuo i pridruţio onima koji su okruţivali Kraljevskog, zauzetog razgovorom s kraljem Ajodom. Nisam tome znao razlog, ali pridobio sam svu paţnju i Ruriskovu i princeze Ketriken. “Nisam dobro poznavao oca, ali verujem da bi mu pričinilo zadovoljstvo...”, započeh, ali mi se u tom času princeza nasmeši sva ozarena. “Pa naravno, baš sam glupa. Tebe zovu kneţević, ti si onaj što putuje s gospom Timejom, kraljevom trovačicom. Zar te nije ona podučavala za svog naslednika? Kraljevski nam je pričao o tebi.” “Baš ljubazno od njega”, rekoh ošamućeno, i nemam pojma šta su mi potom rekli niti šta sam im odgovorio. Mogu samo da hvalim bogove što nisam posrnuo i srušio se tu gde sam stajao. A u sebi sam, prvi put, prepoznao prema Kraljevskom jedno osećanje koje je prevazilazilo odbojnost. Rurisk se namršti na Ketriken u znak bratskog prekora, pa se okrenu da odgovori slugi koji je u najvećoj hitnji traţio uputstva o nečemu. Oko mene su ljudi srdačno razgovarali sred boja i mirisa leta, ali ja sam imao osećaj kao da mi se utroba smrzla. Došao sam sebi tek kad me je Ketriken čupnula za rukav. “Ovamo su”, saopštila mi je. “Ili si moţda preumoran da im se pridruţiš? Ako bi hteo da se povučeš, niko se neće uvrediti. Razumljivo mi je da su mnogi od vas bili toliko umorni da nisu mogli ni da dođu pešice do grada.” “Ali mnogi i nisu bili i zaista bi uţivali da su imali prilike da prošetaju Dţampeom. Pričali su mi o Plavim vodoskocima – jedva čekam da ih vidim.” Rekao sam joj ovo s malo oklevanja,

i s nadom da će imati nekog uticaja na ono što mi je prethodno govorila. U najmanju ruku, nije imalo nikakve veze s otrovima. “Postaraću se da te svakako odvedu do njih, moţda večeras. Ali zasad, dođi ovuda.” I bez ikakvih daljih zvaničnosti ili prenemaganja povede me na drugu stranu od skupa. Uzvišeni nas je pratio pogledom, a Kraljevskog videh gde se okreće da kaţe nešto preko ramena Grubiši. Kralj Ajod se izdvojio iz vreve, pa je dobroćudno gledao na okupljene odozgo s jedne uzdignute platforme. Zapitah se zašto Grubiša nije ostao s konjima i ostalim slugama, ali je Ketriken već razmicala oslikani zastor s jednih vrata i izvela me iz glavne dvorane. Napolje, zapravo, na jednu kamenom popločanu stazu zalučenu nadvijenim drvećem. Bile su to vrbe, čije je ţivo granje izukrštano i spleteno iznad naših glava da napravi zeleno senilo pod podnevnim suncem. “ A i od kiše štite stazu”, dopuni Ketriken moju misao pošto je primetila koliko mi je ovaj ţivi suncobran privukao paţnju. “Ovom se stazom ide u Senovite vrtove. Ti su mi omiljeni. Ali ti bi moţda pre da pogledaš vrt s lekovitim biljem?” “Rado bih video sve vrtove redom, moja gospo”, odvratih, i barem je to bila istina. Ovde napolju, izdvojen od gomile, imao sam više izgleda da sredim misli i promozgam šta mi je činiti u mom neodrţivom poloţaju. Sa zakašnjenjem mi sinu da princ Rurisk ne pokazuje nikakve znake one rane niti bolovanja o kome je izveštavao Kraljevski. Morao sam malo da se odmaknem i ponovo procenim stanje. Ovo što se ovde odvijalo prevazilazilo je, uveliko, ono za šta sam pripreman. S naporom sam otrgnuo misli od sopstvenih dvoumljenja da se posvetim onome što mi je govorila princeza. Otkrih da mi je mnogo lakše da pratim razgovor s njom sad kad nisam morao da izdvajam niti njenih reči, jasno izgovorenih, iz potke sveopšteg ţamora Velike dvorane. Izgledalo mi je da zaista mnogo zna o vrtovima, a ona mi razjasni da to za nju nije

nikakva razonoda, nego se od princeze očekuje da poseduje takva znanja. Dok smo šetali i razgovarali morao sam sve vreme da podsećam sebe da je ona princeza i zaručnica Istinitog. Nikad pre nisam sreo ţenu sličnu njoj. Njeno je dostojanstvo bilo tiho i tako različito od one svesti o sopstvenom poloţaju na kakvo sam obično nailazio kod ljudi plemenitijeg roda nego što sam bio ja. Nije se suzdrţavala od osmeha, oduševljenja, nije se ustezala da se sagne i razriška zemlju oko neke biljke čiji mi je koren opisivala. Obrisala je koren od zemlje, pa noţićem iza pasa odsekla komadić iz samog srca gomoljike, da probam njegov peckav ukus. Pokazala mi je i biljke vrlo jakih mirisa kojima se začinjava meso i htela da svakako probam po listić od sve tri vrste, jer iako su izgledale vrlo slične, ukus im se značajno razlikovao. Podsećala me je, na svoj način, na Strpljivu, ali bez onog njenog čudaštva. A po nečemu je opet bila i kao Moli, samo što nije kao ona ogrubela od bitke da preţivi. Obraćala mi se bez uvijanja i iskreno kao Moli, kao da smo jedno drugom ravni. Zatekoh se gde mislim kako bi Istiniti mogao otkriti da mu se ova ţena dopada više nego što je očekivao. Pa ipak je jedan drugi deo mene i dalje brinuo šta će on misliti o svojoj nevesti. Nije bio ţenskaroš, ali je njegov ukus u pogledu ţena bio sasvim očigledan svakome ko je makar neko vreme proveo u njegovoj blizini. Te kojima bi se nasmešio bile su obično sitne, pune i tamnokose, često kovrdţave, mekih ručica i detinjeg smeha. Šta li će misliti o ovoj visokoj svetloputoj ţeni koja se oblači jednostavno kao sluškinja i tvrdi da joj veliko zadovoljstvo pričinjava da sama gaji svoj vrt? Naš razgovor pređe na sokolarstvo i konje, na šta se ispostavi da se i u to ona razume, podjednako dobro kao kakav konjušar. A kad je upitah šta radi iz vlastitog zadovoljstva, ispriča mi za svoju malu kovačnicu u kojoj obrađuje metal i podiţe kosu da mi pokaţe naušnice koje je sama napravila, srebrne cvetne

latice od kovanog srebra prikopčane malenim dragim kamenom nalik na kaplju rose. Jednom sam rekao Moli da Istiniti zasluţuje sposobnu i ţivahnu ţenu, ali sad sam se pitao hoće li ova probuditi u njemu zanos. Poštovaće je, toliko sam znao. Samo, da li je poštovanje između kralja i kraljice dovoljno? Reših da ne prizivam nevolje, nego da umesto toga odrţim reč koju sam mu dao. Upitah je li joj Kraljevski mnogo pričao o njenom muţu, na šta ona najednom utihnu. Osećao sam kako prikuplja snagu dok mi je odgovarala kako zna da je on budući kralj suočen s mnogim tegobama što su zadesile njegovo kraljevstvo. Kraljevski ju je upozorio da je Istiniti znatno stariji od nje, prost i jednostavan čovek, koga ona moţda neće preterano zanimati. Kraljevski joj je obećao da će joj se uvek naći, da će joj pomoći da se privikne i davati sve od sebe da ne bude usamljena na dvoru. Spremna je, dakle... “Koliko ti je godina?”, upitah je ponesen iznenadnim porivom. “Osamnaest”, odvrati ona, pa se nasmeši kad mi vide na licu koliko sam iznenađen. “Izgleda da tvoj narod misli da sam mnogo starija zato što sam ovako visoka”, poveri mi. “Pa, jesi mlađa od Istinitog, ali ne više nego što je uobičajeno između ţena i muţeva. Njemu će sada biti trideset tri.” “Mislila sam da je mnogo stariji”, reče ona začuđeno. “Kraljevski mi je objasnio da njih dvojica osim oca nemaju ništa zajedničko.” “Istina je da su Plemeniti i Istiniti sinovi prve kraljice kralja Lukavog, ali među njima ipak nije tako velika razlika. A kad ne nosi breme drţavničkih muka, Istiniti nije tako turoban i krut kao što ti moţda zamišljaš. On je čovek koji ume da se smeje.” Postrance me je okrznula pogledom, kao da bi htela da vidi ne prikazujem li joj ja to Istinitog u lepšem svetlu nego što zasluţuje.

“Istina je, princezo. Viđao sam ga kako se smeje kao dete lutkarskim predstavama za Svetkovinu proleća. A kad se svi okupe oko muljalice za groţđe da se pravi vino, ni on se ne drţi po strani. Ali najveće je zadovoljstvo uvek nalazio u lovu. Svog vučjaka Lava voli više nego mnogi ljudi rođene sinove.” “Mora biti”, odvaţi se Ketriken da me prekine, “da je takav bio pre. Kraljevski o njemu govori kao o nekom ko je prerano ostario i povio se pod teretom briga svog naroda.” “Povio kao drvo na koje je napadao sneg, ali će ga dolazak proleća ponovo ispraviti. Poslednje što mi je rekao pred polazak, princezo, bila je molba da ti kaţem nešto lepo o njemu.” Brzo je oborila oči, kao da bi da sakrije od mene koliko joj je laknulo na srcu. “Kad mi ti o njemu govoriš, vidim potpuno drugačijeg čoveka.” Zastala je, pa onda čvrsto stisnula usta da im ne dozvoli da postave pitanje koje sam ja ionako čuo. “Uvek sam ga drţao za srdačnog čoveka, koliko god to moţe biti neko uzdignut do takvih odgovornosti. Svoje duţnosti shvata veoma ozbiljno i neće sebe poštedeti ničega što je njegovom narodu potrebno od njega. To je upravo ono zbog čega nije mogao da dođe ovamo, tebi. Vodi bitku protiv pljačkaša s crvenih lađa, što bi mu odavde bilo nemoguće. Odrekao se svega što ga zanima kao čoveka da bi ispunjavao duţnosti princa, a ne zato što mu je duša studena ili što mu nedostaje ţivotnosti.” Ponovo me je pogledala iskosa, suzbijajući smešak kao da je to što sam joj ispričao najslađe laskanje, u koje ne sme da poveruje. “Viši je od mene, mada samo malo. Kosa mu je vrlo tamna, i brada, kad je pusti da poraste. Oči su mu još crnje, ali kad je razdragan svetlucaju. Istina je da sad u kosi ima sedih, kojih nije bilo do pre godinu dana. Istina je i da mu njegov posao ne dopušta boravak na suncu i vetru pa mu pleća više ne zateţu košulje. Svejedno, moj stric je i dalje muţevan, a kad opasnost

od crvenih lađa bude konačno oterana od naših obala, verujem da će ponovo jahati i loviti sa svojim psom.” “Obodrio si me”, promrmljala je, pa se brzo uspravila kao da mi je upravo priznala nekakvu slabost. Pogledala me je s krajnjom ozbiljnošću i upitala: “Zašto Kraljevski ne govori tako o svom bratu? Mislila sam da polazim za starca drhtavih ruku, pod tolikim bremenom obaveza da u ţeni neće videti ništa više nego samo još jednu među njima.” “Moţda on...”, zaustio sam, ali nisam mogao da smislim nikakav uljudan način da kaţem kako je Kraljevski često sklon obmanama ako će mu to pomoći da se domogne cilja. Iako ni za ţivu glavu nisam mogao da se dosetim kakvom bi mu cilju moglo sluţiti to što je naveo Ketriken da se tako grozi Istinitog. “Moţda je... nije bio... baš laskav ni u vezi s nekim drugim stvarima”, najednom izreče Ketriken svoju pretpostavku naglas. Nešto kao da ju je uzbunilo. Udahnula je i progovorila sa mnom iskrenije nego pre. “Jednom smo večerali u mojoj odaji i Kraljevski je moţda malo previše popio. Pričao mi je o tebi, kako si bio mrzovoljno i razmaţeno dete, previše častoljubivo s obzirom na svoje poreklo, ali otkako te je kralj pretvorio u svog trovača da si, kako izgleda, zadovoljan svojim usudom. Rekao mi je da ti to valjda odgovara, jer si još kao mali bio sklon da prisluškuješ i šunjaš se naokolo u kojekakve tajanstvene svrhe. Ne govorim ti ovo da nešto zakuvam, nego da znaš šta sam najpre verovala o tebi. Sledećeg me je dana Kraljevski usrdno ubeđivao da je to iz njega više govorilo vino nego što mi je zaista poveravao stvarne činjenice. Ali jedno što mi je te večeri rekao previše me je sledilo strahom da bih to u potpunosti odbacila. Rekao je da će, ako kralj pošalje tebe ili gospu Timeju, to biti zato da biste otrovali mog brata, tako da ja ostanem jedina naslednica Planinskog kraljevstva.” “Govoriš prebrzo”, zamerih joj blago, u nadi da moj osmeh ne odaje iznenadnu ošamućenost i mučninu koje su me preplavile. “Nisam razumeo sve što si mi rekla.” Očajnički sam

se naprezao da smislim šta bih joj rekao. Ĉak i za tako izveţbanog laţova kakav sam ja bio takva neposredna suočenja su vrlo neprijatna. “Izvini. Ali ti govoriš naš jezik skoro tako dobro kao da si ovde rođen. Više kao da ga se prisećaš nego kao da ga tek učiš. Reći ću ti sporije. Pre dve-tri nedelje, ne, bilo je to pre punih mesec dana, Kraljevski je došao u moje odaje. Pitao me je moţe li da večera nasamo sa mnom da bismo se bolje upoznali i.. “Ketriken!”To ju je Rurisk dozivao, dolazeći puteljkom da nas potraţi. “Kraljevski traţi da dođeš i upoznaš se s gospodom i gospama koji su proputovali toliki put da budu na tvom venčanju.” Za njim je ţurno dolazila i Dţonki, a ja u času kad me je preplavio drugi talas ošamućenosti, u čiji smisao nije moglo biti sumnje, pomislih kako mi ona izgleda kao da i suviše zna. Kakav bi korak, zapitah sam sebe, preduzeo Ĉejd kad bi neko poslao trovača na dvor kralja Lukavog da ukloni princa Istinitog? Odgovor je bio krajnje očigledan. “Moţda bi”, naglo predloţi Dţonki, “knez Plemeniti voleo da sada obiđe Plave vodoskoke. Litresa je rekla da će ga vrlo rado povesti.” “Moţda kasnije po podne”, uspe mi da kaţem. “Odjednom sam nešto umoran. Mislim da ću potraţiti svoju sobu.” Niko od njih nije delovao iznenađeno. “Da ti pošaljem vina?”, upita Dţonki predusretljivo. “Ili čorbe? Ostali će uskoro biti pozvani da obeduju. Ali ako si ti umoran, nema ni najmanje teškoće da ti se donese jelo.” Sad su se pokazale sve one godine obuke. Zadrţao sam uspravno drţanje iako mi je utroba iz čista mira usplamtela. “To bi bilo neobično ljubazno od vas”, smogao sam snage da kaţem. Naterao sam sebe da se naklonim, iako mi je to nanelo skrivenu patnju. “Ubeđen sam da ću vam se ubrzo ponovo pridruţiti.” Izvinio sam im se, i nisam ni potrčao niti se sklupčao i

zacvileo iako sam ţeleo. Vraćao sam se, pokazujući očigledno zanimanje za biljke, kroz vrt ka zadnjim vratima Velike dvorane, a njih troje su me gledali i tiho razgovarali o onome što nam je svima bilo znano. Preostala mi je jedna jedina varka, i nevelika nada u njenu delotvornost. U svojoj sobi iščeprkah onaj morskočist koji mi je luda dao. Koliko je vremena prošlo, pitao sam se, otkako sam ono pojeo medenjake? Jer ja bih otrov stavio u njih. Kockajući se sa sudbinom, reših da se pouzdam u vodu iz vrča u svojoj sobi. Neki delić mene reče da je to glupavo, ali kako su se naleti nesvestice sustizali, osetih da nisam sposoban da dalje razmišljam. Drhtavom rukom izmrvio sam u vodu osušene biljke, koje je brzo upiše, pretvarajući se u namočenu guţvicu. Nekako uspeh da je progutam. Znao sam da će mi to isprazniti ţeludac i creva. Jedino je pitanje bilo hoće li se to dogoditi dovoljno brzo ili mi se čjurdski otrov već suviše raširio po telu. Osvojim mukama te večeri neću duţiti. Niko ne dođe da mi donese vino niti čorbu. U trenucima svesti zaključih da neće ni dolaziti dok ne budu bili sigurni da je otrov obavio svoje. Ujutro, dakle. Poslaće slugu da me probudi, a on će me zateći mrtvog. Preostajalo mi je znači vreme do jutra. Već je bila prošla ponoć kad mi je uspelo da ustanem. Iskrao sam se iz svoje sobe tiho koliko su drhtave noge htele da me nose i izašao u vrt. Našao sam tamo čatrnju i napio se iz nje vode. Prestao sam tek kad sam pomislio da ću pući. Zašao sam dalje u vrt polako i obazrivo, jer sve me je bolelo kao da me je neko pretukao, a u glavi mi je sevalo kad god bih koraknuo. Na kraju sam nabasao na voćke ljupko zasađene pored zida i, kao što sam se i nadao, one behu oteţale od roda. Posluţio sam se i poneo za kasnije u kaputu. Njih ću kradom odneti u svoju sobu, tako da imam nešto što ću smeti bez opasnosti da jedem. U neko doba sutra naći ću nekakav izgovor da odem i pogledam Garavicu. U bisagama sam još imao nešto suvog mesa i prepečenog hleba. Nadao sam se da će to biti dosta da

nekako preguram boravak ovde. Dok sam se vraćao u sobu, pitao sam se šta li će sledeće pokušati kad otkriju da otrov nije delovao.

21 Prinčevi O travi koju Čjurde nazivaju karime postoji kod njih jedna izreka, koja glasi: “List za san, dva da umine bol, tri za blagu smrt.” Pred zoru sam konačno zadremao, a odmah potom me probudi princ Rurisk naglo odmakavši zastor koji mi je bio umesto vrata na odaji. Banuo je unutra razmahujući bocom u kojoj se mućkala nekakva tečnost. Sudeći po tome kako mu je ono u šta je bio odeven komotno lepršalo oko njega, došao je u noćnoj košulji. Ţurno sam se iskotrljao iz postelje i uspeo da se osovim na noge, ostavljajući krevet kao prepreku između nas. Bio sam sateran u tesnac, bolestan i bez oruţja, ne računajući bodeţ za pašom. “Još si ţiv!”, uskliknu on u čudu, pa jurnu prema meni s onom bocom. “Brzo popij ovo.” “Radije ne bih”, rekoh mu, uzmičući kako se on primicao. Kad je opazio da sam na oprezu, on zastade. “Uzeo si otrov”, reče mi obazrivo. “Ĉudo je Ĉranzulijevo što si još ţiv. Ovo je napitak za čišćenje koji će ga sprati iz tvog tela. Popij, pa ćeš moţda i preţiveti.” “Nije ništa ostalo što bi trebalo sprati iz mog tela”, rekoh mu bez okolišenja, pa se uhvatih za sto jer sam počeo da se tresem. “Znao sam da sam otrovan kad sam se juče rastao s vama.” “I ništa mi nisi rekao?” Bio je u potpunoj neverici. Okrenuo se vratima, kroz koja je bojaţljivo provirivala Ketriken.

Pletenice su joj bile umršene, a oči crvene od plača. “Izbegnuto je, ali ne tvojom zaslugom”, reče joj brat strogo. “Idi da mu napraviš slanu čorbu smesom od sinoć. I donesi nam obojici slatkog peciva. I čaja. Polazi, glupo devojče.” Ketriken šmugnu kao dete. Rurisk pokaza ka krevetu. “Hodi, imaj vere u mene i sedi, inače ćeš preturiti taj sto koliko se treseš. Najprostije ti kaţem: ti i ja, kneţe Plemeniti, nemamo vremena za ovo nepoverenje. O mnogo čemu nam valja da popričamo.” Seo sam, ne toliko zbog poverenja, koliko iz straha da ću se inače sručiti. Bez ikakvog prenemaganja, i Rurisk sede na kraj kreveta. “Moja je sestra”, reče vrlo ozbiljno, “prenaglila. Jadan Istiniti, ustanoviće bojim se da je ona još više dete nego ţena, za šta sam ja poprilično kriv, jer sam je razmazio. Međutim, iako je njena privrţenost meni objašnjenje za ovo, svejedno nije opravdanje da nam truje gosta. Posebno ne uoči svog venčanja za njegovog strica.” “Verujem da bih lično prema tome osećao potpuno isto u ma koje vreme”, rekoh, na šta Rurisk zabaci glavu i nasmeja se. “Imaš u sebi mnogo očevoga. Ubeđen sam da bi i on to rekao. Ali moram da ti objasnim. Došla mi je, ima tome već neko vreme, da mi kaţe kako ti dolaziš da me smakneš. Rekao sam joj da ona ne brine tome, da ću se za to ja postarati. Kao što rekoh, međutim, ona je nagla. Juče je ugledala priliku, pa ju je i zgrabila, ne obazirući se na posledice koje bi smrt jednog gosta mogla ostaviti na tako briţljivo ugovoreno venčanje. Mislila je samo o tome kako da te se reši pre nego što je zaveti veţu za Šest vojvodstava, posle čega će takav čin biti nezamisliv. Trebalo je da posumnjam kad sam video kako te je brzo odvela u vrtove.” “Trave koje mi je dala?” Klimnuo je, a ja se osetih kao budala. “Ali pošto si ih pojeo, tako si joj lepo govorio da si joj probudio sumnju kako na kraju moţda ipak nisi ono što joj je rečeno da si. Zato te je pitala, ali si