Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

ti izbegao pitanje pretvarajući se da je nisi razumeo. Tako si joj ponovo potkrepio sumnje u tebe. Svejedno, nije trebalo da prođe cela noć pre nego što je došla da mi ispriča šta je uradila i kako se pokolebala u ubeđenju da joj je to bilo baš pametno. Za to ti se izvinjavam.” “Prekasno je da se izvinjavaš. Već sam ti oprostio”, čuh sebe kako govorim. Rurisk me pogleda. “I to je tvoj otac običavao da kaţe.” Pogledao je u vrata časak pre nego što Ketriken uđe. Ĉim je stupila unutra, on navuče zastor i uze posluţavnik od nje. “Sedi”, reče joj strogo. “I gledaj kako se još moţe izaći na kraj s ubicom.” Podigao je tešku kriglu s posluţavnika i svojski otpio iz nje pre nego što mi ju je dodao. Potom ponovo prostreli Ketriken pogledom. “Ako je ovo bilo otrovano, upravo si ubila i svog brata.” Razlomio je pecivo s jabukama na tri dela. “Odaberi jedan”, reče mi, pa onda taj uze sebi, a sledeći koji sam odabrao dade Ketriken. “Vidiš, dakle, da je s ovom hranom sve u redu.” “Ne vidim baš neki razlog da me otruješ jutros pošto si došao da mi kaţeš kako sam otrovan sinoć”, priznadoh. Svejedno, nepce mi je budno isprobavalo neće li okusiti makar i najneznatniji trag nečeg pogrešnog u ukusu peciva. Ništa nisam osetio. Bilo je to izdašno, pahuljasto pecivo punjeno zrelim jabukama i začinima. Ukus bi mu bio divan čak i da mi utroba nije bila tako potpuna istrugana. “Tačno”, reče Rurisk mljaskajući, pa proguta zalogaj. “Ako i jesi ubica” – tu on pogledom ućutka Ketriken – “zatekao bi se u istovetnom poloţaju u kom sam sada ja. Neka ubistva se isplate samo ako niko drugi ne zna da su bila ubistva. Tako bi bilo s mojom smrću. Ako bi me ubio sada, zapravo umrem li u sledećih šest meseci, Ketriken i Dţonki bi jaukale do nebesa da sam ubijen. Ubog bi to bio temelj za savezništvo dva naroda. Slaţeš li se?” Uspe mi da klimnem glavom. Vruća čorba iz one krigle

poprilično mi je smirila drhtanje, a slatko pecivo je bilo hrana dostojna bogova. “Znači slaţemo se da, sve i da si ubica, ne bi bilo nikakve koristi ako bi me i posle svega ubio. Zapravo bi to po tebe bio veliki gubitak ako bih umro. Jer moj otac ne gleda na ovaj savez s podjednakom naklonošću kao ja. O, zna on da je mudro sklopiti ga, za sada. Ali ja u tome vidim više od mudrosti, vidim neophodnost. Reci ovo kralju Lukavom. Naš narod se umnoţava, a obradivo tle nam je ograničeno. Preostaje samo ulov divljači da prehrani toliki ţivalj. Stiţu vremena kad se zemlja mora otvoriti trgovini, posebno ako je tako kamenita i planinska kao što je moja. Ĉuo si moţda da je po običajima Dţampea vladar sluga svog naroda? Pa, ja mu ovako sluţim. Udajem voljenu mlađu sestru u nadi da ću tako za svoj narod steći ţito, trgovačke puteve, robu iz nizija i pravo na ispašu u hladno doba godine, kad su naši pašnjaci pod snegom. Za uzvrat sam, takođe, spreman da vam dam drvnu građu, ogromne i prave balvane kakvi će Istinitom trebati da sagradi ratne lađe. U našim planinama rastu beli hrastovi kakve nikad niste videli. Ovo bi moj otac odbio.On gaji starinsku odbojnost prema seči ţivih stabala. A u vašoj obali vidi, kao i Kraljevski, samo obavezu, u vašem okeanu neizmernu prepreku. Dotle ga ja vidim kao i tvoj otac – kao široki drum što vodi na sve strane, a vaša obala je naš pristup tom drumu. I ne vidim da ćemo počiniti nikakav prestup ako iskoristimo stabla koja su počupale oluje i bujice.” Zadrţao sam dah za časak. Ovo je bilo nesagledivo vaţno dopuštenje. Zatekoh se gde s odobravanjem klimam na njegove reči. “Hoćeš li dakle preneti kralju Lukavom šta sam kazao i reći mu da je bolje da me sačuva kao ţivog prijatelja?” Nisam mogao da se dosetim nijednog razloga da ne pristanem. “Zar ga nećeš pitati je li nameravao da te otruje?”, zatraţi

Ketriken. “Ako bi rekao da, ti nikad ne bi imala poverenja u njega. A ako odgovori ne, verovatno mu ne bi poverovala i drţala bi da je još i laţov osim što je ubica. Pored toga, zar nam u ovoj sobi nije dovoljan jedan priznati trovač?” Ketriken povi glavu i porumene. “Dođi sad”, reče joj Rurisk i pomirljivo pruţi ruku. “Naš gost mora da se odmori koliko još moţe pre nego što počne današnje svetkovanje. A mi moramo da se vratimo u svoje odaje pre nego što nam se čitav dvor zapita zbog čega tumaramo naokolo u noćnim košuljama.” Na to me ostaviše da ponovo legnem i da se pitam. S kakvim to svetom ja ovde imam posla? Mogu li da poverujem u njihovu otvorenost i poštenje ili se to oni veličanstveno pretvaraju radi Eda zna kakve svrhe? Poţeleh da mi je tu Ĉejd. Sve više sam osećao kako ništa nije onakvo kao što izgleda. Nisam se usuđivao da zadremam jer sam znao da me, ako zaspim, ništa neće probuditi pre večeri. Uskoro mi sluge donesoše toplu i hladnu vodu u vrčevima i posluţavnik sa sirom i voćem. Podsećajući sebe da bi ove “sluge” mogle biti plemenitijeg roda nego sam što sam, prema svima sam se ponašao vrlo učtivo, te se posle zapitah da nije to tajna sklada u domaćinstvu, da se prema svima, bili oni kraljevskog ili sluţinskog roda, postupa s podjednakom uljudnošću. Bio je to dan velikog svetkovanja. Svi ulazi u dvor širom su otvoreni i iz svih dolja i uvala Planinskog kraljevstva svet se stekao ovamo da prisustvuje zavetovanju. Nastupali su pesnici i minstreli, razmenjeno je još darova, a među njima i bilje i načini njegovog gajenja koje sam ja zvanično predstavio. Rasplodna grla poslata iz Šest vojvodstava prikazana su i darovana onima kojima su bila najpotrebnija ili koji će ih najuspešnije rasploditi. Po jedan ovan ili bik, uz jednu ili dve ţenke, mogao se poslati kao poklon celom selu. Najpre su darovi, bila to perad, stoka, ţito ili kovine, uneseni u dvor da

im se svi podive. I Berik je bio tu, i tad sam ga prvi put uopšte video posle više dana. Mora biti da je ustao pre zore da bi grla koja su mu poverena izgledala onako blistavo: svako kopito istrljano uljem, u sve grive i repove upletene trake ţivih boja i praporci. Na kobili koja je trebalo da bude data Ketriken bili su sedlo i amovi od najfinije koţe, a u rep i grivu joj je upleteno toliko zvončića da bi uz svaki zamah njenog repa zapevao njihov srebrni zvon. Naši su konji bili drugačiji od sitnih čupavih brdskih konjića i oko njih se okupilo poprilično posmatrača. Berik je izgledao umoran ali ponosan, a njegovi konji su mirno stajali sred sve te vreve. Ketriken je provela podosta vremena diveći se svojoj ţdrebici i videh kako njena učtivost i usrdnost pomalo otapaju Berikovu suzdrţanost. Kad sam se primakao, iznenadi me što ga čujem gde govori, zapinjući ali razgovetno, čjurdski. Po podne me je međutim čekalo jedno još veće iznenađenje. Hrana je bila posluţena na dugačkim stolovima s kojih su se svi, domaći i posetioci, sluţili kako je ko hteo. U dvorskim kuhinjama naspremano je mnogo šta, ali su još više gorštaci sami doneli. Prilazili su bez ustezanja da na trpezu spuste kolutove sira, hlebove od crnog brašna, sušeno ili dimljeno meso, činije s voćem ili ukiseljenim povrćem. Meni je stomak međutim bio suviše rovit da bi me mamila takva iskušenja. Ali divio sam se kako ti ljudi prinose hranu. Potpuno je bezuslovno bilo ovo davanje i primanje između kraljevske porodice i njihovih podanika. Zapazio sam takođe da na vratima nema ni vojnika ni počasne straţe. I svi su se mešali i razgovarali jedni s drugima dok su jeli. Tačno u podne skupom zavlada tišina. Princeza Ketriken sama se pope na podijum postavljen u središtu. Jednostavnim jezikom ona objavi svima da odsad pripada Vojvodstvima i nada se da će i toj zemlji dobro sluţiti. Svojoj je zemlji zahvalila na svemu što je za nju učinila, za hranu kojom ju je hranila, za vode od njenih snegova i reka, za gorske povetarce koje je

udisala. Podsetila je okupljene da se ne zavetuje sada drugoj zemlji zato što ne voli svoju, već u nadi da će im obema time doneti dobrobit. Svi su ćutali dok je ona govorila i dok je potom silazila s podijuma. Zatim se veselje nastavilo. Rurisk me potraţi da vidi kako mi je. Potrudih se svim silama da ga ubedim kako sam se potpuno oporavio, mada sam u stvari ţudeo za snom. Odeća koju mi je gazdarica Ţurna odredila bila je šivena po poslednjoj modi na našem dvoru, te su je krasili krajnje neprikladni rukavi i kićanke koji su upadali u sve što bih pokušao da uradim ili pojedem, i neudobno tesan struk. Ĉeznuo sam da se izvučem iz te stiske, nekud gde bih mogao da razdrešim vrpce i otarasim se okovratnika, ali znao sam da bi se Ĉejd, ako bih sada otišao, mrgodio kad ga budem izveštavao i da bi očekivao da nekako znam sve što se događalo dok nisam bio tu. Mislim da je Rurisk osetio moju potrebu za malo tišine, jer mi najednom predloţi da se prošetamo do njegovih štenara. “Da ti pokaţem kako je malo sveţe krvi iz Šest vojvodstava uticalo na moje pse”, predloţi. Udaljili smo se od dvora i sišli kratkom stazom do dugačke niske drvene zgrade. Sveţ vazduh razbistrio mi je glavu i obodrio mi duh. Unutra mi princ pokaza kerušu s nakotom riđe štenadi. Zdrava stvorenjca sjajne dlake gloţila su se i prevrtala po slami. Prišli su nam rado, bez imalo straha. “Jelendvorske su krvi i pratiće miris čak i po najţešćem pljusku”, reče mi Rurisk ponosito. Pokazao mi je i druge vrste, među njima nekakvog psića s noţicama kao štapići koji će se, kako mi je princ tvrdio, popeti za lovinom pravo na drvo. Kad izađosmo iz štenare napolje na sunce, ugledasmo na gomili slame jednog starog psa lenjo usnulog. “Samo ti spavaj, starino. Ostavio si nam dovoljno svoje štenadi da ne moraš nikad više da loviš, osim ako bi ti to voleo”, reče mu Rurisk s naklonošću. Na gospodarev glas stari pas se osovi na noge i priđe da se s ljubavlju osloni uz njega. Tad me pogleda i – bio je to Njuškasti.

Blenuo sam u njega, a njegove bakrenaste oči uzvraćale su mi pogled. Posegnuh blago ka njemu, ali za časak mi je odgovarala samo zbunjenost. A onda nalet topline, sećanje na uzajamnu privrţenost. Nikakve sumnje nije bilo da je on sada Ruriskov lovački ker; ona snaga veze među nama je iščezla. Uzvratio mi je međutim ogromnu naklonost i tople uspomene na ono vreme kad smo zajedno bili štenad. Kleknuo sam na jedno koleno, pogladio riđu dlaku čekinjastu od godina, zagledao se u oči već pomalo zamućene od starosti. Za jedan časak, taj dodir je povratio vezu, onakvu kakva je i bila. Znao sam da mu je godilo dremanje na suncu, ali da ga ne bi bilo teško privoleti da pođe u lov. Posebno ako bi išao i Rurisk. Potapšao sam ga po leđima i povukao se. Kad pogledah u Ruriska videh da me čudno motri. “Poznavao sam ga kad je bio štene”, rekoh. “Berik mi ga je poslao, davno, po jednom putujućem pisaru”, kaza mi Rurisk. “Veliku mi je radost donosilo njegovo društvo i lov s njim.” “Dobro si ga pazio”, odvratih. Vratili smo se do dvora, ali čim se Rurisk odmakao od mene, ja odoh pravo Beriku. On je baš tog časa dobio dopuštenje da izvede konje, jer čak će i najmirnija ţivotinja postati razdraţljiva u zatvorenom i među mnogo nepoznatih ljudi. Videh u kakvoj je nedoumici: dok jedne bude izvodio, ostale će ostaviti bez nadzora. Kako mu priđoh, on me s oprezom pogleda. “Ako mi dozvoliš, pomogao bih ti da ih izvedeš”, ponudih se. Berikovo lice ostade nečitljivo i uljudno. Pre nego što je uspeo da mi išta odgovori, međutim, jedan glas iza mene reče: “Zato sam ja ovde, gospodaru. Ti bi mogao iskaljati rukave ili se premoriti radeći oko ţivotinja.” Okrenuh se polako, smeten otrovnim Kobovim tonom. Vratih pogled od njega do Berika, ali Berik ništa ne proslovi. Tad mu se zagledah ravno u oči. “Onda ću samo poći s tobom, ako smem, jer imam da

popričam s tobom o nečemu vaţnom.” Namerno sam mu se obraćao zvanično. Ćutke me je probadao očima još jedan tren. “Povedi princezinu ţdrebicu”, reče naposletku, “ tu drugu, riđu, a ja ću sivce. Kobe, pričuvaj mi ostale. Neću dugo.” Tako sam poveo princezinu ţdrebicu za uzdu, a onu drugu za ular, i pošao za Berikom koji je krčio put kroz gomilu sve dok ne izvede konje kroz vrata. “Ovamo im je ograđena ledina”, reče mi on, i ni reči više. Neko vreme smo išli ćutke. Kako smo se odmicali od dvora, tako se guţva naglo proređivala. Godio mi je bat kopita po zemlji. Stigosmo do ledine za konje, uz koju je bio mali ambar s prostorijom za konjsku opremu. Ĉasak ili dva činilo se gotovo prirodno da ponovo radim uz Berika. Rasedlao sam princezinu ţdrebicu i otro je od znoja što je probio od razdraţenosti dok je Berik sipao zob u jasle. Prišao mi je taman kad sam završio sa ţdrebicom. “Prava lepotica”, rekoh s divljenjem. “Iz krda gospodara Graničara?” “Da.”Tom jednom rečju presekao je ćaskanje. “Hteo si da razgovaraš sa mnom.” Duboko sam udahnuo, pa rekao sasvim jednostavno: “Malopre sam video Njuškastog. Dobro je. Ostario je, ali je srećno proţiveo. Sve ove godine verovao sam da si ga ubio one noći. Prosuo mu mozak,prerezao grkljan, zadavio ga – hiljadu sam puta zamišljao deset različitih načina. Sve ove godine.” Gledao me je u neverici. “Poverovao si da bih ubio psa zbog nečeg što si ti uradio?” “Znao sam samo da ga nema. Ništa drugo nisam mogao da zamislim. Mislio sam da mi je to za kaznu.” Ćutao je dugo. Kad me je ponovo pogledao, videh na kakvim je mukama. “Mora biti da si me strašno mrzeo.” “I bojao te se.” “Sve ove godine? I nikad me nisi bolje upoznao, nikad pomislio: Ne bi on to uradio?” Polako sam odmahnuo glavom.

“Oj, kneţeviću”, reče on s tugom. Jedan konj priđe i gurnu ga njuškom, a on ga odsutno potapša. “ A ja sam mislio da si ti bandoglav i mrzovoljan. Dotle si ti mislio da ti je nanesena grdna nepravda. Nije ni čudo što smo se toliko otuđili.” “Moţemo to da popravimo”, ponudih mu tiho. “Nedostajao si mi, znaš. Bolno si mi nedostajao, uprkos svim našim nesuglasicama.” Gledao sam kako mu se misli roje. Na trenutak ili dva poverovao sam da će se nasmešiti, pljesnuti me po ramenu, reći da odem po ostale konje. Ali njegovo se lice umiri, a onda postade strogo. “Svejedno te to nije sprečilo. Verovao si da sam takav da ću ubiti ţivotinju na kojoj budeš koristio vijugu, pa ipak te to nije sprečilo da to radiš.” “Ne vidim ja to tako kao ti”, zaustih, ali on odmahnu glavom. “Bolje je da smo razdvojeni, momče. Bolje po obojicu. Ni nesporazuma neće biti ako ne budemo imali oko čega da ih stvaramo. Nikada neću pristati na ono što radiš, niti ću ti progledati kroz prste. Nikad. Dođi kad budeš mogao da mi kaţeš da nećeš to više raditi. Poverovaću ti na reč, jer nikad nisi prekršio reč koju si mi dao. Ali do tada je bolje da smo razdvojeni.” Ostavio me je da stojim kraj poljančeta i vratio se po ostale konje. Dugo sam tu stajao, shrvan slabošću i mučninom, i to ne samo od Ketrikeninog otrova. Svejedno sam se vratio u dvor, kretao se među ljudima i pričao s njima, jeo, pa čak i ćutke trpeo podrugljive, slavodobitne osmehe koje mi je Kob slao. Dan mi se činio duţi od ma koja dva koja sam prethodno proţiveo. Da mi u stomaku nije gorelo i bućkalo, još bi mi bilo i uzbudljivo. Popodne i predveče posvećeni su prigodnim takmičenjima u streljaštvu, rvanju i trčanju. U njima je učestvovalo i staro i mlado, i muško i ţensko, jer čini se da je među gorštacima postojalo nekakvo predanje po kome će onog ko pobedi na takmičenju priređenom u ovakvoj prilici cele

godine pratiti sreća. Onda je usledilo još hrane i pesme, i igrali su nam plesači i lutkari su davali predstavu, samo što su je celu odglumile senke na zaslonu od svile. Kad je svet počeo pomalo da odlazi na počinak, ja sam već odavno bio zreo za krevet. Silno mi je laknulo kad sam navukao zastor na svojoj odaji i ostao sam. Taman sam skidao onu košulju što mi je toliko išla na ţivce i premišljao kako je čudan ovaj dan bio, kad mi neko kucnu po dovratku. Nisam uspeo ni da zinem kad neko povuče zastor i u sobu mi se ušunja Sevren. “Kraljevski zapoveda tvoje prisustvo”, saopšti mi. “Zar sad?”, upitah budalasto. “A što bi me inače slao.” Umorno navukoh tek skinutu košulju i pođoh za njim. Kraljevskom su dodeljene odaje na gornjem nivou. Nije to bio baš pravi drugi sprat, već pre kao drvena terasa uz jednu stranu Velike dvorane. Svi su zidovi bili ramovi s razapetim platnom, a imao je i balkon s kog je mogao da gleda odozgo pre nego što se reši da siđe. Njegove su sobe bile mnogo raskošnije ukrašene. Neki su ukrasi bili nesumnjivo čjurdski, ptice jarkih boja četkicom naslikane na svili i figurice rezbarene u jantaru, ali razne tapiserije, kipovi i prevesi više su mi ličili na nešto što je sam Kraljevski pribavio radi svog zadovoljstva i udobnosti. Ĉekao sam u predsoblju dok je on dovršavao kupanje. Kad je dobazao, u noćnoj košulji, ja sam se već s mukom upinjao da drţim oči otvorene. “Pa?”, upita on zapovednički. Gledao sam ga tupo. “Poslao si po mene”, podsetih ga. “Jesam. Poslao sam. Voleo bih da znam zašto je to bilo potrebno. Mislio sam da si prošao nekakvu obuku za ovakve slučajeve. Dokad bi ti čekao pre nego što dođeš da mi podneseš izveštaj?” Nisam znao šta da mu kaţem. Nikad ni u snovima nisam pomišljao da podnosim izveštaj Kraljevskom. Lukavom ili

Ĉejdu svakako, i Istinitom. Ali Kraljevskom? “Zar treba da te podsećam na tvoje duţnosti? Podnesi izveštaj!” Ţurno sam se prizvao pameti. “Da li bi hteo da čuješ moja zapaţanja o Ĉjurdama? Ili ono što sam prikupio o travama koje gaje? Ili...” “Hoću da znam šta si preduzeo u vezi s... onim zbog čega si ovde. Jesi li šta uradio? Jesi li smislio kako ćeš? Kad moţemo da očekujemo ishod i kakav će on biti? Ne bih baš voleo da mi princ potpuno nepripremljenom padne mrtav pred noge.” Jedva sam uspevao da poverujem rođenim ušima. Lukavi nikad nije govorio tako otvoreno i tako bezobzirno o mom poslu. Ĉak i kad je bilo izvesno da nas niko drugi ne sluša, kruţio bi i okolišio i ostavljao me da izvedem sopstvene zaključke. Video sam kad je Sevren otišao u svoju sobu, ali pojma nisam imao da li je tamo i ostao niti kako se zvuk prenosi u ovim odajama. A Kraljevski se ponašao kao da pričamo o potkivanju konja. “Jesi li ti drzak ili glup?”, obrecnu se Kraljevski. “Nijedno ni drugo”, odvratih najuljudnije što sam mogao. “Samo sam oprezan. Moj prinče.” Ovo poslednje sam dodao ne bih li uneo nešto zvaničnosti u naš razgovor. “Ta ti je opreznost budalasta. U svog sobara imam poverenja, a nikog drugog ovde nema. Podnesi mi dakle izveštaj. Kopile moje i ubico.” Za ove poslednje reči očigledno je mislio da su izuzetna zajedljiva dosetka. Udahnuo sam, podsećajući sebe da sam kraljev čovek. A ovde i u ovom trenutku, kralju bliţe neću stići. Paţljivo sam birao reči. “Juče mi je u vrtu princeza Ketriken rekla kako si joj ispričao da sam trovač i da je njen brat Rurisk moja meta.” “Laţ”, slaga Kraljevski. “Ništa slično joj nisam rekao. Ili si bio trapav pa si se odao, ili ona naprosto nagađa da bi nešto izvukla. Nadam se da se nisi razotkrio i sve pokvario.” Bio sam kudikamo bolji laţov od njega. Propustio sam

njegove primedbe na drugo uvo i nastavio. Podneo sam mu potpun izveštaj otome kako su me otrovali i kako su me Rurisk i Ketriken posetili rano izjutra. Preneo sam mu naš razgovor od reči do reči. A kad sam završio, Kraljevski je nekoliko minuta zagledao svoje nokte pre nego što mi se ponovo obratio. “Pa jesi li već odabrao sredstvo i vreme?” Napregoh se da ne pokaţem iznenađenje. “Pod ovim okolnostima, mislim da bi bolje bilo da ne ispunim svoj zadatak.” “Nemaš petlju”, zapazi Kraljevski gadljivo. “Traţio sam od oca da pošalje onu matoru kurvetinu, gospu Timeju. Ta bi ga dosad već otpremila u grob.” “Gospodaru?”, upitah u nedoumici. To što je pomenuo Ĉejda kao gospu Timeju gotovo me je ubedilo da on uopšte ništa ni o čemu ne zna. Sumnja, naravno, ali moja ovlašćenja mi svakako nisu dozvoljavala da mu razotkrijem Ĉejda. “Gospodaru?”, podrugnu mi se Kraljevski i ja tek tada shvatih da je pijan. Telo mu je to dobro podnosilo – nije smrdeo na piće, ali je ono iznosilo na površinu svu njegovu niskost. Duboko je uzdahnuo, kao da je previše zgađen da bi govorio, pa se bacio na divan prestrt pokrivačima i zatrpan jastučićima. “Ništa se ne menja”, izvestio me je. “Dobio si zadatak, ispuni ga. Ako si pametan, postići ćeš da izgleda kao nesreća. Pošto si bio tako naivno otvoren pred Ketriken i Ruriskom, nijedno od njih to neće očekivati. Ali hoću da se to uradi. I to pre sutrašnje večeri.” “Pre venčanja?”, zapitah u neverici. “Zar ne misliš da bi ga nevesta mogla otkazati ako joj umre brat?” “I ako ga otkaţe, biće to samo privremeno. Imam je u šaci, dečko. Nju je lako zavarati. Taj deo priče je moja briga, a tvoja je da nas rešiš njenog brata. Dakle, kako ćeš to uraditi?” “Pojma nemam.” Učinilo mi se da je to bolji odgovor nego da mu priznam kako nemam nameru da to uradim. Vratiću se u Jelendvor i o svemu izvestiti Lukavog i Ĉejda. Ako kaţu da

sam pogrešno odlučio, mogu sa mnom da rade šta im je volja. Ali upamtio sam kako je glavom Kraljevski jednom davno naveo nešto što je rekao Lukavi: Ne čini ono što ne moţeš raščiniti, sve dok ne razmisliš šta ne moţeš učiniti pošto to učiniš. “Kad ćeš imati?”, upita me na to on zajedljivo. “Ne znam”, izvrdavao sam. “Ne moţe se to raditi ni nepromišljeno ni aljkavo. Moram da mu proučim navike, istraţim odaje, saznam kako mu se ponašaju sluge. Moram naći način da...” “Venčanje je za dva dana”, prekide me Kraljevski. Oči su mu se mutile i lutale. “Ja već znam sve to što kaţeš da moraš da ustanoviš. Najlakše mi je onda da ti sam sve smislim. Dođi sutra uveče da ti izdam naređenja. A ovo dobro upamti, kopile. Neću da išta preduzimaš pre nego što me obavestiš. Neće mi goditi nikakva iznenađenja. A po tebe će biti pogubna.” Pogledao me je u oči, ali ja sam pazio da mi se na licu ništa ne pokaţe. “Slobodan si”, otpusti me on kraljevski. “Dođi da mi podneseš izveštaj sutra uveče u isto vreme. Nemoj da šaljem Sevrena po tebe. Ima on i vaţnija posla. I ne misli da moj otac neće saznati koliko si bio nedorastao zadatku. Saznaće. Zaţaliće on što nije poslao onu matoru kučku Timeju da mu obavi ovaj poslić.” Skljokao se na jastučiće i zevnuo, na šta me zapahnu miris vina i jedva primetan trag opojnog dima. Zapitah se prepušta li se to i on majčinim navikama. Vratih se u svoju odaju s namerom da paţljivo promislim kakve su mi mogućnosti i šta mi je činiti, ali bio sam tako premoren i još me je proganjala zaostala mučnina, te sam zaspao čim mi je glava dotakla jastuk.

22 Nedoumice U snu mi je luda stajao kraj postelje. Gledao me je odozgo i odmahivao glavom. “Što ne mogu jasno da govorim? Pa zato što ti sve uzmutiš. Vidim raskršća u magli, a ko uvek stoji na njima? Ti. Zar misliš da ti čuvam ţivot jer sam silno očaran tobom? Ne. Čuvam te zato jer stvaraš tolike mogućnosti. Dok si ţiv, pruţaš nam više mogućnosti. Što je više mogućnosti, veći su izgledi da uplovimo u mirnije vode. Ne čuvam ti dakle ţivot radi tebe, nego radi Šest vojvodstava. Isto to je i tvoja duţnost. Da ţiviš da bi i dalje predstavljao mogućnosti.” Probudio sam se u istom onom škripcu u kom sam i zaspao. Pojma nisam imao šta da radim. Leţao sam u postelji osluškujući sporadične zvuke dvora koji se budio. Morao sam da razgovaram s Ĉejdom, što nije bilo moguće. Zato sam ovlaš sklopio oči i pokušao da razmišljam onako kao što rfie je on učio. “Šta znaš?”, pitao bi me on. I: “U šta sumnjaš?” Evo dakle. Kraljevski je lagao kralju Lukavom o Ruriskovom zdravlju i njegovom stavu prema Šest vojvodstava. Ili je, moguće, kralj lagao meni oonome što mu je Kraljevski rekao. Ili mi je Rurisk lagao da nam je naklonjen. Premišljao sam koji čas i rešio da se priklonim prvoj pretpostavci. Lukavi me, koliko sam znao, nikad nije slagao, a Rurisk je mogao da me pusti da umrem umesto što je dotrčao u moju sobu. Dakle. Dakle Kraljevski je ţeleo Ruriskovu smrt. Da li je? Ako ju je ţeleo, zašto me je onda odao Ketriken? Osim ako to nije bila njena laţ.

Razmotrio sam tu mogućnost. Nije mi se učinila verovatnom. Princeza se moţda i pitala da li bi Lukavi poslao ubicu, ali zašto bi iz čista mira optuţila mene? Ne. Moje ime joj je već bilo poznato. A znala je i za gospu Timeju. Dakle. Kako mi Kraljevski reče prethodne večeri, i to dvaput, on je traţio od svog oca da pošalje gospu Timeju. Ali i njeno je ime odao princezi. Ĉiju je dakle smrt on ţeleo? Ruriskovu? Ili gospe Timeje odnosno moju, pošto pokušaj ubistva bude otkriven? I kakve bi koristi on imao od jednog ili drugog, a isto tako i od ovog braka kome je sam postavio osnove? Dalje, zašto zahteva da ubijem Ruriska, kad ţiv donosi sve moguće prednosti po našu drţavu? Morao sam da razgovaram s Ĉejdom. A nisam mogao. Morao sam nekako ovo da razrešim, sam. Osim... Sluge mi opet donesoše vodu i voće. Ustao sam i obukao se u onu odeću koja mi je išla na ţivce, pa pošto sam jeo, izađoh iz sobe. Dan je proticao isto kao i prethodni. Praznični duh počeo je da me zamara. Pokušao sam korisno da upotrebim vreme, da naučim nešto više o ovom dvoru, njegovoj svakidašnjici i ljudstvu. Pronašao sam gde su Ajodove, Ketrikenine i Ruriskove odaje. Paţljivo sam proučio stepenište i potpornje na kojima su počivale one u kojima je boravio Kraljevski. Otkrio sam da Kob spava u štalama, a isto tako i Berik. Od Berika sam to i očekivao: on neće prepustiti staranje nad konjima dovedenim iz Jelendvora sve dok ne pođe iz Dţampea; ali zašto Kob tamo spava? Da ostavi utisak na Berika ili da motri na njega? Sevren i Grubiša spavali su u pomoćnim odajama kod Kraljevskog uprkos tome što je u dvoru bilo soba koliko voliš. Pokušao sam da utvrdim kako su postavljene straţe i kako se smenjuju, ali ih ne nađoh. A sve vreme sam traţio Uzvišenog. Jutro je već poodmaklo pre nego što sam uspeo da ga zateknem koliko-toliko van guţve. “Moram da razgovaram s tobom. Nasamo”, rekoh mu. Na ovo se izgleda naljutio i osvrnuo se naokolo da vidi

gleda li nas ko. “Ne ovde, kneţeviću. Kad se vratimo u Jelendvor, moţda. Imam zvanična zaduţenja i...” Bio sam spreman na ovo. Otvorio sam šaku da mu pokaţem iglu koju mi je kralj dao pre toliko godina. “Vidiš li ovo? Dobio sam je od kralja Lukavog još odavno, uz obećanje da će me, ako mi ikad zatreba da razgovaram s njim, u svako doba pustiti u njegove odaje samo pokaţem li je.” “Baš dirljivo”, primeti Uzvišeni pakosno. “Imaš li ti kakav razlog što mi pričaš tu priču? Moţda da me zadiviš njome?” “Moram da razgovaram s kraljem. Smesta.” “Pa nije on ovde”, istače on i okrenu se da ode. Zgrabio sam ga za ruku i okrenuo ga ka sebi. “Moţeš da ga dozoveš Veštinom.” Srdito je stresao moju ruku i ponovo se osvrnuo oko nas. “Ni u kom slučaju ne mogu. A i da mogu, ne bih. Misliš da svako ko moţe da se sluţi Veštinom sme da ometa kralja?” “Pokazao sam ti iglu. Kunem ti se da on ovo neće smatrati ometanjem.” “Ne smem.” “Dozovi onda Istinitog.” “Njemu se ne obraćam Veštinom ako se on prvi ne obrati meni. Ne razumeš ti to, kopile. Obučavan si, ali si omanuo i ni najblaţeg pojma nemaš o tome šta je zapravo Veština. Nije to kao da se dovikuješ s nekim drugarom preko dola. To je ozbiljna stvar i ne poteţe se ako nije nešto ozbiljno posredi.” Ponovo se okrenuo da se udalji. “Vraćaj se, Uzvišeni, ili ćeš imati kad da se kaješ.” Obremenio sam glas pretnjom koliko god sam mogao. Bila je to prazna pretnja; nisam zapravo imao nikakvog načina da ga nateram da zaţali, osim da ga tuţakam kralju. “Lukavom se neće dopasti ako zaţmuriš na njegov znamen.” Polako se okrenuo prema meni i prostrelio me pogledom. “Pa onda ću to uraditi, ali moraš mi se zakleti da ćeš ti snositi

svu krivicu.” “Snosiću. Hoćeš li dakle da dođeš u moju odaju i preneseš moju poruku?” “Zar nema nekog drugog mesta?” “Tvoja soba?”, predloţih. “Ne, to je još gore. Bez uvrede, kopile, ali ne bih da izgleda kao da se druţim s tobom.” “Bez uvrede, gospodičiću, ali i ja osećam isto prema tebi.” Na kraju je seo na kamenu klupu u jednom mirnom kutku Ketrikenine bašte s travama i sklopio oči. “Šta hoćeš da prenesem Lukavom?” Razmislio sam. Moraće to da bude igra zagonetanja ako neću da uputim Uzvišenog u svoju stvarnu nevolju. “Reci mu da je princ Rurisk izvrsnog zdravlja i da se svi moţemo nadati da će doţiveti duboku starost. Kraljevski i dalje ţeli da mu uruči poklon, ali ja smatram da to nije prikladno.” Uzvišeni otvori oči. “Veština je za ozbiljne...” “Znam. Kaţi mu.” Ostao je dakle da sedi, udahnuo nekoliko puta, ponovo sklopio oči. Trenutak-dva potom ih opet otvori. “Kaţe da poslušaš Kraljevskog.” “Je li to sve?” “Bio je zauzet. I vrlo ljut. Sad me pusti na miru. Bojim se da sam zbog tebe ispao budala pred svojim kraljem.” Na ovo sam mogao da mu dam nekoliko duhovitih odgovora, ali ga umesto toga pustih da ode. Pitao sam se da li se uopšte obratio kralju. Sedeo sam na klupi i razmišljao kako sam potrošio mnogo vremena a ništa nisam postigao. Obuze me iskušenje i ja mu podlegoh. Sklopio sam oči, udahnuo, pribrao svu svest u jednu ţiţu, otvorio se. Lukavi, kralju moj. Ništa. Nikakvog odgovora. Sumnjam da sam uopšte uspeo da usmerim Veštinu. Ustao sam i vratio se u dvor. U podne se Ketriken ponovo popela sama na podijum.

Rečima jednostavnim kao i juče objavila je da se vezuje s narodom Šest vojvodstava. Od ovog trena ona je njihova Ţrtva u svemu, iz ma kog razloga da zatraţe to od nje. Zatim je zahvalila svom narodu, krvi svoje krvi, što ju je podigao i dobro s njom postupao, podsećajući ga da se drugom narodu ne zavetuje što svoj ne voli dovoljno, nego jedino u nadi da će time doneti dobrobit i jednom i drugom. I ovog puta tišina potraja nenarušena dok je princeza silazila s podijuma. Sutra je dan kad će se zavetovati Istinitom, kao ţena muškarcu. Koliko sam razumeo, Kraljevski i Uzvišeni stajaće uz nju u ime Istinitog, a Uzvišeni će Veštinom omogućiti Istinitom da gleda svoju nevestu dok mu se zavetuje. Dan mi se otegao. Dţonki me je povela da obiđem Plave vodoskoke. Dao sam sve od sebe da ispoljim zanimanje i da budem prijatan prema njoj. Vratili smo se u dvor, gde nas je čekalo još minstrela i gošćenja, i večernje prikazivanje raznih gorštačkih veština. Nastupali su ţongleri i akrobate, i uveţbani psi, a mačevaoci su se nadmetali u neustrašivosti i umeću na malim izdignutim borilištima. Neretko sam viđao plavi dim i mnogi su mu se prepuštali, njišući pred sobom sićušne kadionice dok su mileli naokolo i vodili razgovore. Razumeo sam da je to za njih, kao za nas kolač s ljuljkovim semenom, samo praznična raspojasanost, ali sam svejedno izbegavao dim što se izvijao iz ćupova. Morao sam da sačuvam bistru glavu. Ĉejd me je opskrbio napitkom koji bistri glavu od vinskih isparenja, ali ni za kakav sličan protiv dima nisam znao. A nisam ni bio naviknut na dim. Pronašao sam jedan manje zagađen kutak gde sam stajao naizgled zanesen pesmom jednog minstrela, dok sam u stvari s leđa posmatrao Kraljevskog. Sedeo je za stolom, između dve male bronzane mangale. Uzvišeni je, vrlo suzdrţano, sedeo izmakavši se malo od njega. S vremena na vreme bi razmenili pokoju reč, Uzvišeni ozbiljno, princ nemarno odbacujući ono što mu je rečeno. Nisam bio

dovoljno blizu da bih čuo šta govore, ali sam na usnama Uzvišenog video svoje ime i reč Veština. Video sam Ketriken kako prilazi Kraljevskom i zapazih kako izbegava da se nađe neposredno izloţena dimu. Kraljevski joj je nešto dugo govorio, sav nasmešen i umiljat, pruţivši u jednom trenu ruku da potapše njenu, na kojoj je nosila onaj srebrni prsten. Izgledalo mi je da je on od onih što pod dejstvom dima postaju pričljivi i razmetljivi, dok je ona, tako mi se činilo, treperila kao ptičica na grani, čas mu se primičući sa smeškom, čas uzmičući i postajući zvaničnija. Tada priđe Rurisk i stade pored sestre. Nešto je kratko rekao Kraljevskom, a onda uzeo Ketriken za nadlakticu i odveo je. Odnekud se pojavi Sevren da dopuni mangale kraj Kraljevskog. Kraljevski mu se blesavo nasmeši i reče mu nešto, obuhvatajući čitavu dvoranu pokretom ruke. Sevren se nasmeja i ode. Ubrzo potom priđoše Kob i Grubiša da kaţu nešto Kraljevskom. Uzvišeni zgroţeno ustade i udalji se dugačkim koracima, na šta se princ smrče i posla Koba da ga vrati. Uzvišeni dođe, ali ne drage volje. Slušao je natmureno dok ga je Kraljevski korio, a onda obori pogled i posluša. Očajnički sam priţeljkivao da čujem šta govore. Osećao sam da nešto nikako ne ide kako treba. Moglo je to i nemati nikakve veze sa mnom i mojim zadatkom, ali nekako sam sumnjao u to. Ponovo sam prečešljao one oskudne činjenice kojima sam raspolagao, ubeđen da mi izmiče značaj nečeg vrlo bitnog. Međutim pitao sam se isto tako i da ne zavaravam sebe. Moţda preterujem. Moţda mi je najbezbednije da naprosto uradim kao što mi je Kraljevski rekao i prepustim odgovornost njemu. A moţda bih mogao i da nam prištedim vreme i sam prereţem sebi grkljan. Mogao sam, naravno, da odem pravo Rurisku, kaţem mu da uprkos mom svojskom nastojanju Kraljevski i dalje ţeli njegovu smrt i zamolim ga za pribeţište. Na kraju krajeva, ko ne bi bio rad obučenom ubici koji je već izdao jednog gospodara?

Mogao bih da kaţem Kraljevskom kako ću ubiti Ruriska pa da ga onda ne ubijem. Briţljivo sam razmislio o tome. Mogao bih da kaţem Kraljevskom da ću ubiti Ruriska pa da umesto toga ubijem njega. Ovo je od dima, rekoh sebi. Samo bi zbog dima ova pomisao mogla da mi se učini tako mudra. Mogao ih da odem Beriku, kaţem mu da sam ja zapravo ubica i zatraţim da me posavetuje u mom sadašnjem poloţaju. Mogao bih da otmem princezinu kobilu i odjašem u planine. “Provodiš li se lepo?”, upita me Dţonki prilazeći i hvatajući me za mišicu. Shvatih da netremice zurim u čoveka koji ţonglira noţevima i bakljama. “Zadugo ću pamtiti ove doţivljaje”, rekoh joj. Pa joj onda predloţih da prošetamo kroz sveţinu vrtova. Znao sam da sam se nadisao dima. Kasnije sam se javio Kraljevskom u njegovim odajama. Ovog puta me je unutra pustio Grubiša, smeškajući mi se ljubazno. “Dobro veče”, pozdravi me, a ja ušetah kao u ţderavčevu jazbinu. Vazduh se unutra plavio od dima; reklo bi se da je to i bilo izvor Grubišinog vedrog raspoloţenja. Kraljevski me je ponovo ostavio da čekam i, mada sam spustio bradu na grudi i disao plitko, znao sam da dim deluje na mene. Savladaj se, opominjao sam sebe, trudi se da se ne razdragaš. Promeškoljio sam se na stolici nekoliko puta, a onda pribegoh otvorenom prekrivanju nosa i usta šakom. Nisam time mnogo uspeo da se zaštitim od dima. Podigao sam pogled kad se zaslon na vratima unutrašnje odaje pomerio, ali bio je to samo Sevren. Ĉaskom je pogledao Grubišu, a onda prišao i seo pored mene. Pošto je ćutao, upitah ga: “Hoće li me Kraljevski sada primiti?” Sevren odmahnu glavom. “Princ... ima društvo. Ali poverio mi je sve što treba da ti se prenese.” Otvorio je dlan na klupi između nas i pokazao mi belu kesicu. “Nabavio ti je ovo. Veruje da ćeš se sloţiti. Malo ovoga pomešanog u vino izazvaće

smrt, ali ne brzu. Nekoliko nedelja neće biti čak ni nagoveštaja smrti, a onda će postepeno početi obamiranje. Ĉovek se neće patiti”, dodade kao da mi je to najveća briga. Lupao sam glavu da se domislim šta bi to moglo biti. “Je li to smola od kukute?” Ĉuo sam za takav otrov, iako ga nikad nisam video. Ako ga je Kraljevski odnekud pribavio, Ĉejd bi to voleo da zna. “Niti mu znam ime niti je to bitno. Vaţno je samo ovo. Princ Kraljevski kaţe da će ti ovo biti potrebno večeras. Naći ćeš već neku zgodu.” “Šta on očekuje od mene? Da ću otići onome do odaja, pokucati i uneti mu otrovano vino? Zar to nije malo providno?” “Ako se tako uradi, naravno da jeste. Ali svakako si obučen za nešto prefinjenije od toga?” “Obučen sam da se o ovome ne raspravlja sa sobarima. Moram ovo da čujem od Kraljevskog lično, inače ništa neću preduzeti.” Sevren uzdahnu. “Moj gospodar je ovo predvideo. Evo njegove poruke. Obavezuje te iglom koju nosiš i grbom na tvojim grudima da poslušaš njegovu zapovest. Odbiješ li, odbio si poslušnost svom kralju. To će značiti izdaju i on će se postarati da te zbog nje obese.” “Alija...” “Uzmi ovo i polazi. Što više odugovlačiš, to više okašnjava i utoliko će providnija biti tvoja poseta u onim odajama.” Naglo je ustao i otišao. Grubiša je čučao u uglu kao ţabac, merkajući me i smeškajući se. Moraću obojicu da ih ubijem pre nego što se vratimo u Jelendvor ako hoću i dalje da budem iole koristan kao kraljevski pogubitelj. Pitao sam se znaju li to oni. Uzvratio sam osmeh Grubiši, osećajući ukus dima duboko u grlu. Uzeo sam otrov i izašao. Spustivši se niz stepenice povukoh se do najsenovitijeg zida, pa se onda uspentrah što sam brţe mogao uz jedan od potpornjeva na kojima su odaje Kraljevskog bile postavljene.

Drţeći se noktima kao mačka, pripio sam se uz stub ispod samog poda i čekao. I čekao. Sve dok se kovitlanje dima u mojoj glavi, premor i zaostalo dejstvo Ketrikeninih trava nisu izmešali tako da sam se pitao nisam li sve samo sanjao. Pitao sam se neće li moja nezgrapna klopka ostati besplodna. Razmišljao sam, napokon, o onome kako mi je Kraljevski rekao da je izričito zahtevao gospu Timeju. Ali Lukavi je umesto nje poslao mene. Prisetih se kako je Ĉejda to zbunilo. Prisetih se, konačno, i onoga što mi je on rekao. Da me nije moj kralj predao svom sinu? A ako jeste, šta im ja onda dugujem, ijednom od njih? Naposletku videh Grubišu gde odlazi da bi se posle, kako mi se učinilo, mnogo vremena, vratio s Kobom. Malo sam šta čuo kroz pod, ali sam razaznao glas Kraljevskog. Moje namisli za to veče izloţene su Kobu. Kad sam se uverio u to, izmigoljih se iz svog skrovišta, sasuljah niz potporanj i vratih u svoju sobu. Tamo sam proverio izvesne naročite potrepštine koje sam poneo. Podsetih se, čvrsto, da sam kraljev čovek. Tako sam rekao Istinitom. Tiho sam prošao dvorom. U Velikoj dvorani prost svet je spavao na prostirkama po podu, poredanim u krugovima oko podijuma, da ne izgube mesto s kog će sutra gledati princezu kako se zavetuje. Dok sam prolazio između njih, niko se ni pomakao nije. Takvo poverenje, tako pogrešno uloţeno. Kraljevske odaje bile su sasvim u začelju dvora, najudaljenije od glavnog ulaza. Straţe nije bilo. Prošao sam pored vrata sobe u kojoj je spavao usamljeni kralj i pored Ruriskovih, pravo do Ketrikeninih. Njena su vrata bila ukrašena crteţima kolibrija i cvetova kozje krvi. Pomislih kako bi se ludi dopala. Tiho sam pokucao i pričekao. Trenuci su sporo proticali. Pokucah ponovo. Ĉuo sam tapkanje bosih stopala po podu, a onda se oslikani zaslon pomeri u stranu. Ketriken je pre spavanja uplela kosu, ali su se pramenovi već izvukli i padali joj na lice. U dugoj beloj noćnoj košulji izgledala je još svetloputija, bleda gotovo kao

luda. “Treba li ti što?”, upita me pospano. “Samo odgovor na jedno pitanje.” Dim mi se preplitao po mislima. Ţeleo sam da se osmehnem, da se pokaţem pametan i domišljat pred njom. Bleda lepotica, pomislih, pa odgurnuh tu primisao. Ĉekala je. “Kad bih noćas ubio tvog brata”, izgovorih paţljivo, “šta bi ti uradila?” Nije čak ni ustuknula. “Ubila bih te, naravno. Ili bih bar zahtevala da se to uradi i da se pravda zadovolji. Ja sam sad zavetovana tvojoj porodici, ne bih mogla sama da prolijem tvoju krv.” “Ali bi se ipak udala? Ipak bi se venčala s Istinitim?” “Da li bi hteo da uđeš?” “Nemam vremena. Bi li se udala za Istinitog?” “Zavetovala sam se Vojvodstvima, da im budem kraljica. Zavetovala sam se njihovom narodu. Sutra se zavetujem budućem kralju. Ne čoveku po imenu Istiniti. Ali čak i da je tako, zapitaj se koja je spona najjača. Ja sam već vezana. I ne samo svojom rečju, već i rečju mog oca. I brata. Ne bih ţelela da se udam za čoveka koji je naredio da mi ubiju brata. Alija nisam obrečena čoveku, nego kraljevstvu. Data sam u Šest vojvodstava s nadom da će to doneti blagodeti mom narodu, pa tamo moram i ići.” Klimnuh. “Hvala ti, moja gospo. Oprosti mi što sam ti omeo počinak.” “Kuda ćeš sad?” “Do tvog brata.” Ostala je da stoji na vratima dok sam se ja okretao da pođem do odaje njenog brata. Kucnuo sam i pričekao. Mora biti da Rurisk nije mogao da zaspi, jer mi je otvorio vrata mnogo brţe. “Mogu li da uđem?” “Naravno.” Uglađeno, kao što sam i očekivao. Potisnuti kikot nagrizao je moju rešenost. U ovom času Ĉejd se ne bi baš

ponosio mnome, ukorih sebe i suspregnuh smeškanje. Kad sam ušao, princ zatvori vrata za mnom. “Da popijemo vino?”, upitah ga. “Ako ţeliš”, reče on, zbunjeno, ali uljudno. Smestio sam se na stolicu dok je on vadio zapušač iz kondira i sipao nam. Na stolu mu je bila kadionica, još topla. Nisam ga pre video da udiše dim. Verovatno je pomislio da je bezbednije da pričeka dok se ne nađe sam u svojoj sobi. Ali nikad ne znaš kad će ubica navratiti po tebe s dţepom punim smrti. Potisnuo sam blentavi smešak. Princ nasu vino u dve čaše. Prignuh se napred i pokazah mu onaj smotuljak. Vrlo paţljivo, ispraznih ga u njegovu čašu, podigoh je i promućkah u njoj vino da se prašak dobro rastvori. Onda mu dodadoh čašu. “Vidiš, došao sam da te otrujem. Ti umireš. Onda Ketriken ubije mene. Zatim se udaje za Istinitog.” Podigao sam čašu i gucnuo iz nje. Jabukovo vino. Iz Svinjišta, nagađao sam. Verovatno deo svadbenih darova. “Šta time dobija Kraljevski?” Rurisk odmeri svoje vino zgađenim pogledom pa odloţi čašu i uze mi iz ruke moju. Otpio je, a zatim mi reče, bez imalo preneraţenosti u glasu: “Otarasio se tebe. Rekao bih da ne ceni naročito tvoje društvo. Prema meni je bio vrlo velikodušan, bogato je darivao i mene i moje kraljevstvo. Ali ako bih ja bio mrtav, Ketriken bi ostala jedina naslednica Planinskog kraljevstva. Od toga bi Šest vojvodstava imalo poprilične koristi, zar ne?” “Ne moţemo da odbranimo ni zemlju koju već imamo. A pored toga mislim i da bi Kraljevski u tome video korist za Istinitog, a ne za kraljevstvo.” Pred vratima začuh nekakav zvuk. “To će biti Kob, došao je da me uhvati na delu dok te trujem”, iznesoh svoju pretpostavku. Ustao sam, prišao vratima i otvorio ih. Ketriken se progura pored mene u sobu. Brzo povukoh zaslon za njom. “Došao je da te otruje”, upozori ona Ruriska. “Znam”, reče on smrtno ozbiljno. “Sipao mi je otrov u vino.

Zato pijem njegovo.” Dopunio je čašu iz kondira i pruţio joj. “Jabukovo je”, pokuša da je ubedi pošto je odmahnula glavom. “Meni ovo nije nimalo smešno”, prasnula je. Rurisk i ja se zgledasmo blesavo se kezeći. Sve je to bilo od dima. Princ se dobroćudno osmehnu sestri. “Evo šta je. Knez Plemeniti shvatio je noćas da će uskoro biti mrtvac. Previše je ljudi saznalo da je on ubica. Ako me ubije, ti ćeš ubiti njega. Ako me ne ubije, kako da se vrati kući i pogleda u oči svog kralja? Ĉak i da mu kralj oprosti, pola dvora će znati da je on kraljev trovač, što znači da će postati beskoristan. Beskorisno kopile je smetnja kraljevskoj porodici.” Rurisk okonča poduku iskapivši čašu. “Ketriken mi je kazala da će se čak i da te ubijem noćas ona svejedno sutra zavetovati Istinitom.” Ni ovog puta on ne bi iznenađen. “Šta bi postigla ako bi odbila? Samo bi izazvala neprijateljstvo Šest vojvodstava. Ostala bi zakleta tvom narodu, na veliku sramotu našem. Postala bi otpadnica, a od tog niko ne bi imao nikakve koristi. Mene to ne bi vratilo.” “Zar se vaš narod ne bi digao na pobunu protiv njene udaje za takvog čoveka?” “Zaštitili bismo ih od tog saznanja. Ajod i moja sestra bi to uradili, u svakom slučaju. Zar da celo kraljevstvo ustane da ratuje zbog smrti jednog čoveka? Priseti se, ja sam ovde Ţrtva.” Prvi put, makar nejasno, pojmih šta to znači. “Uskoro bih ja mogao biti veća nego ti”, upozorih ga. “Rečeno mi je da je ovo otrov sporog dejstva. Ali pogledao sam ga. Nije. Izdvojen je iz ubikorena i zapravo je vrlo brz ako se unese u dovoljnoj količini. Ĉovek najpre počne da se trese.” Rurisk ispruţi ruke na sto – tresle su se lagano. Ketriken nas je obojicu šibala besnim pogledom. “Smrt brzo nastupa. Pretpostavljam da bi trebalo da me uhvate na delu i otarase me se zajedno s tobom.” Rurisk se uhvati za grlo i pusti glavu da mu padne na

grudi. “Otrovan sam!”, zapevuši dramatično. “Sita sam ovoga!”, brecnu se Ketriken baš u času kad Kob naglo otvori vrata. “Ĉuvajte se izdajnika!”, povika on, pa poblede kad ugleda Ketriken. “Moja princezo, reci mi da nisi pila ovog vina! Ovo izdajničko kopile ga je otrovalo!” Mislim da smo mu pomalo pokvarili predstavu jer nimalo nije delovala na nas. Ketriken i ja se zgledasmo. Rurisk se skotrlja sa stolice na pod. “Prestani s tim”, zasikta ona na njega. “Sipao sam mu otrov u vino”, rekoh srdačno Kobu. “Baš kao što mi je naloţeno.” A tada se Ruriskova leđa izviše u prvom grču. Zaslepljujuća spoznaja o tome kako sam nasamaren zadesi me u jednom jedinom trenu. Otrovano vino. Darovano vino iz Svinjišta, doneseno verovatno upravo večeras. Kraljevski mi nije verovao da ću ga sam otrovati, ali to nije bilo teško uraditi na ovom mestu gde je vladalo poverenje. Gledao sam kako se Rurisk ponovo izvija i znao da sam potpuno bespomoćan. I u mojim se ustima već začinjala obamrlost. Pitao sam se, gotovo lenjo, kolikom je količinom vino otrovano. Ja sam samo gucnuo. Hoću li umreti ovde ili na vešalima? Trenutak potom i Ketriken shvati da joj brat zaista umire. “Gade bezdušni!”, viknu na mene, pa klonu kraj Ruriska. “Uljuljkao si ga dimom i šegačenjem, smeškao si se s njim gledajući kad će umreti!” Oči joj poleteše Kobu. “Zahtevam njegovu smrt. Kaţi Kraljevskom da odmah dođe ovamo.” Pokrenuo sam se ka vratima, ali je Kob bio hitriji. Naravno. Kob se noćas nije nadisao dima. Bio je brţi i mišićaviji, bistrije glave. Njegove ruke me obujmiše i povukoše na pod. Primakavši lice uz moje zario mi je pesnicu u trbuh. Poznavao sam taj dah, miris tog znoja. To je ono što je Ĉekićak namirisao pre nego što će stradati. Ali noţ je ovog puta bio u mom rukavu, vrlo oštar, premazan najbrţim otrovom za koji je Ĉejd znao. Pošto sam ga ubo njime uspeo je da me udari još dvaput

– sasvim pristojni udarci šakom – pre nego što se sručio u samrtnom ropcu. Srećan put, Kobe. U času kad je pao, ja najednom videh onog pegavog štalskog momčića koji je govorio: “Dođi sad sa mnom, ovde ima dobrih momaka.” Moglo je sve poći drugačijim putevima. Znao sam ovog čoveka; s njim sam ubio i deo sopstvenog ţivota. Berik će se ljutiti na mene. Sve su mi te misli proletele glavom u deliću sekunde. Kobova zabačena ruka nije još udarila o pod, a ja sam se već ustremio ka vratima. Ali Ketriken je bila čak i hitrija. Mislim da je bio bronzani krčag za vodu – video sam ga samo kao beli blesak svetlosti. Kad sam se povratio, sve me je bolelo. Najţešće su me boleli zglavci, jer je uţe kojim su mi vezali ruke iza leđa bilo neizdrţljivo pritegnuto. Nosili su me. Manje-više. Ni Grubišu ni Sevrena nije bilo briga što me delimično vuku po zemlji. I Kraljevski je bio tu, s bakljom, a drugom je put ispred nas osvetljavao neki Ĉjurda koga nisam poznavao. Nisam znao gde smo, samo da smo negde napolju. “Zar nemamo nigde drugo da ga stavimo? Na neko sigurno mesto?”, pitao je zapovednički Kraljevski. Neko promrmlja nešto u odgovor, na šta Kraljevski reče: “Ne, imaš pravo. Ne bismo baš da podignemo mnogo povike u ovom trenutku. Ni sutra nije kasno. Iako mislim da dotle više neće biti ţiv.” Otvorili su vrata i glavačke me bacili na zemljani pod posut s malo slame. Udahnuh prašinu i plevu, a nisam mogao da se iskašljem. Kraljevski mahnu bakljom. “Idi do princeze”, naloţi Sevrenu. “Kaţi joj da ću ubrzo doći i vidi moţemo li išta uraditi za princa. Ti, Grubiša, idi po Uzvišenog. Trebaće nam njegova Veština da bi kralj Lukavi doznao kako je odgajio guju u nedrima. Treba mi njegovo odobrenje za kopiletovu smrt. Ako poţivi dovoljno dugo da bude osuđen. Mičite se. Mičite.” Otišli su, a onaj Ĉjurda im je prisvetljivao. Kraljevski ostade

da me gleda. Sačekao je da se njihovi koraci udalje, a onda me divljački ritnuo u rebra. Kriknuo sam, iako obamrlim usnama i grlom nisam mogao da oblikujem reči. “Ĉini mi se da smo ovo već doţiveli, zar ne? Već sam te gledao kako se valjaš u slami i pitao se kakva te je zla sreća donela u moj ţivot. Ĉudno kako se često nešto završi kao što je i počelo. A tu je i ono da pravda na kraju dođe po svoje. Pomisli samo, da ti glave dođu otrov i izdajstvo. Isto kao i mojoj majci. Aha, trgnuo si se. Mislio si da nisam znao? Znao sam. Znam ja štošta što ti misliš da ne znam. Od toga da gospa Timeja smrdi pa do toga da više ne moţeš da usmeravaš Veštinu otkako te Berik više ne pušta da cediš snagu iz njega. Ĉasa nije časio da ti okrene leđa kad je video da bi ga mogao koštati ţivota.” Drhtavica mi protrese čitavo telo. Kraljevski zabaci glavu i nasmeja se. Onda uzdahnu i okrenu se. “Šteta što ne mogu da ostanem da gledam. Imam jednu princezu da tešim. Sirotica, obećana čoveku koga već mrzi.” Tad je otišao, ili on ili sam ja. Ne sećam se jasno. Bilo je kao da su se nebesa otvorila i ja uplovio u njih. “Biti otvoren”, govorio mi je Istiniti, “naprosto znači ne biti zatvoren.” Onda sam usnio, mislim, ludu. I Istinitog, kako spava s rukama savijenim oko glave, kao da zadrţava misli unutra. I Galenov glas kako odjekuje u mračnoj studenoj sobi. “Bolje sutra. Kad u ovo doba usmerava Veštinu, gotovo da i nema nikakav osećaj o prostoriji u kojoj je. Nemam šta da upotrebim kao prenosnik da bih to postigao iz daljine. Potreban će biti dodir.” Iz mraka nešto zaciča, nezadovoljan miš nečijeg meni nepoznatog uma. “Uradi to odmah”, traţio je. “Ne budi glup”, ukori ga Galen. “Zar da zbog brzopletosti sad sve izgubimo? Ni sutra nije kasno. Pusti mene da se pobrinem za to. Ti moraš da središ to tamo. Grubiša i Sevren previše znaju. A nadglednik štala nam već dovoljno dugo ide na ţivce.” “Ostavljaš me u krvi do kolena”, cijuknu ljutito miš.

“Pregazaj kroz nju do prestola”, predloţi Galen. “Kob je mrtav. Ko će mi paziti konje u povratku?” “Onda ostavi nadglednika”, reče Galen gadljivo. Pa razmislivši malo bolje dodade: “Sam ću ga srediti kad dođete. Nemam ništa protiv. Ali s ostalima je bolje brzo da završiš. Moţda je kopile otrovalo i neko vino u tvom stanu, baš šteta što su ga tvoje sluge popile.” “Pa valjda. Ali moraćeš da mi nađeš novog sobara.” “Naći će ti ţena. Trebalo bi da si sad uz nju. Ostala je bez brata. Mora da se uţasava onog što je čeka. Trudi se da kriviš kopile, a ne Istinitog. Ali ne previše ubedljivo. A sutra, kad i tebe zadesi isti gubitak, pa, videćemo kuda će vas odvesti uzajamno saučešće.” “Ogromna je kao kravetina, a beskrvna kao riba.” “Ali s gorštačkom zemljom imaćeš kopneno kraljevstvo koje je moguće braniti. Znaš da te priobalna vojvodstva neće podrţati, a Svinjišta i Oranje ne mogu da opstanu između planina i obalskih vojvodstava. Osim toga, čim rodi prvo dete, ona i ne mora duţe da ţivi.” “Kneţe Plemeniti Vidovnjače”, reče Istiniti u snu. Kralj Lukavi i Ĉejd bacali su kockice od kosti. Strpljiva se promeškolji u snu. “Plemeniti?”, upita tiho. “Jesi li to ti?” “Ne”, rekoh ja. “To je niko. Baš niko.” Ona klimnu i nastavi da spava. Kad mi se pogled vratio u ţiţu, videh da je mrak i da sam sâm. Brada mi je drhtala, ubalavljena pljuvačkom koja mi se slivala na košulju i skvasila je, ali činilo mi se da sam manje odrveneo. Znači li to da me otrov neće dotući? Mada nisam mislio da to išta mari; slabi su izgledi da će mi biti dozvoljeno da kaţem nešto u svoju odbranu. Ruke su mi potpuno obamrle. Bar me više nisu bolele. Morila me je ţeđ. Pitao sam se da li je Rurisk dosad umro. Popio je mnogo više vina nego ja. A Ĉejd je rekao da je otrov brz.

Kao da mi odgovara na pitanje, jauk najčistijeg bola izvi se ka mesecom obasjanom nebu. Pod njim kao da zastade, čupajući mi srce za sobom. Njuškasti je oplakivao smrt svog gospodara. Bacih se ka njemu i obavih ga vijugom koja mi je darivana. Znam, znam. Drhtali smo zajedno dok je onaj koga je on voleo izmicao u nedohvat. Nesamerljiva usamljenost umotala nas je jednog uz drugog. Dečko? Slabašno, ali istinito. Šapa i njuška odškrinuše vrata. Dotapkao je do mene. Njegov nos mi je govorio kako gadno smrdim. Na dim, krv i preznojavanje od straha. Kad mi je prišao, leţe pored mene i nasloni glavu na moja leđa. S tim dodirom veza se vrati. Snaţnija sad kad više nije bilo Ruriska. Ostavio me je. Boli me. Znam. Vreme je proticalo, dugo. Oslobodi me? Stari pas podiţe glavu. Ljudi ne mogu da tuguju kao psi. Trebalo bi da smo zahvalni za to. Ali i u tom dubokom jadu on ustade i zagrize okrnjenim zubima u konop kojim su me vezali. Osećao sam kako popušta, nit po nit, ali nisam imao snage da ga raskinem. Njuškasti iskrenu glavu da ih dohvati kutnjacima. Uze se napokon raspadoše. Povukoh ruke napred. To izmeni bol. Šake i dalje nisam osećao, ali sam uspeo da se prevrnem i izvučem lice iz slame. Obojica uzdahnusmo. Njuškasti mi spusti glavu na grudi, a ja ga obgrlih utrnulom rukom. Drhtavica me ponovo protrese. Mišići su mi se grčili i opuštali tako silovito da su mi svetlaci iskakali pred očima. To međutim prođe, a ja sam i dalje disao. Kad sam opet otvorio oči, svetlost me zaslepi, ali nisam znao je li to stvarnost. Njuškasti lupnu repom po slami. Berik se polako spusti kraj nas. Poloţio je blagu ruku Njuškastom na leđa. Kako su mi se oči privikavale na svetlost fenjera, videh mu bol ispisan na licu. “Umireš?”, upita me. Glas mu je bio bezizraţajan kao da je kamen progovorio. “Nisam siguran.” To sam pokušao da mu kaţem, ali me

usta još nisu slušala. Ustao je i udaljio se. Poneo je fenjer. Leţao sam sâm u mraku. Onda se vratila svetlost, i Berik, s vedrom vode. Pridigao mi je glavu i pljusnuo mi malo u usta. “Ne gutaj”, upozori me, ali ja ionako nisam mogao da nateram mišiće potrebne za to da prorade. Isprao mi je usta još dvaput, a onda me upola udavio trudeći se da mi slije makar gutljaj niz grlo. Odgurnuo sam vedro odrvenelom rukom. “Ne”, prevalih nekako preko usana. Malo posle glava kao da mi se donekle izbistrila. Prešao sam jezikom po zubima i uspeo da ih osetim. “Ubio sam Koba”, rekoh mu. “Znam. Doneli su telo u štale. Niko nije hteo ništa da mi kaţe.” “Kako si me našao?” Uzdahnuo je. “Naslutio sam.” “Ĉuo si Njuškastog.” “Da. Zavijao je.” “Nisam to mislio.” Ćutao je zadugo. “Osećati nešto nije isto što i sluţiti se time.” Na to nisam umeo da smislim nikakav odgovor. Malo posle rekoh: “Kob te je napao noţem one noći.” “Je li?” Razmislio je o ovome. “Pitao sam se zašto psi gotovo uopšte nisu lajali. Samo Ĉekićak. Poznavali su ga.” Ruke mi najednom oţiveše bolom koji me prostreli. Privio sam ih uz grudi i presamitio se. Njuškasti zacvile. “Prestani”, prosikta Berik. “Ovog časa ne mogu ništa protiv toga”, odvratih. “Toliko me boli da se preliva iz mene.” Berik oćuta. “Hoćeš li mi pomoći?”, upitah napokon. “Ne znam”, reče on tiho, a onda gotovo molećivo: “Kneţeviću, šta si ti? Šta si postao?”

“Isto sam što i ti”, rekoh mu pošteno. “Kraljev sam čovek. Berik, ubiće Istinitog. A ako to urade, Kraljevski će postati kralj.” “O čemu ti to pričaš?” “Ako ostanemo ovde dok ti sve ne objasnim, biće gotovo. Pomozi mi da se izvučem odavde.” Ĉinilo mi se da mu treba beskrajno mnogo vremena da smisli šta će. Ali na kraju mi je pomogao da ustanem, pa sam se isteturao, drţeći se za njegov rukav, iz štala napolje u noć.

23 Venčanje Drţavničko umeće je u tome da imaš sreće pa doznaš više tajni svog protivnika nego on tvojih. Uvek nastupaj s pozicija moći. Ovo su bile izreke kralja Lukavog. A Istiniti ih je poštovao. “Moraš da dovedeš Uzvišenog. U njemu je jedina nada za Istinitog.” Sedeli smo u sivilu praskozorja na obronku više dvora. Nismo daleko odmakli. Tie je bilo strmo, a ja nisam bio u stanju da se verem. Počinjao sam da sumnjam da mi je Kraljevski, kad me je ritnuo, otvorio onu staru ozledu koju mi je Galen ostavio na rebrima. Kad god bih dublje udahnuo, kao da bi me nešto probolo u slabinama. Drhtanje od trovanja još mi je povremeno obuzimalo telo, a noge su me izdavale često i bez upozorenja. Sam nisam mogao ni da ustanem, jer noge ne bi uspele da me odrţe. Ne bih uspeo da se osovim čak ni pridrţavajući se za drvo: ni u rukama nisam imao snage. Zora je u šumi oko nas budila ptičji pev, veverice su trčkarale prikupljajući zimnicu, bube su cvrčale. Teško je bilo sred tog ţivota koji je vrveo biti proganjan pitanjem koliko sam trajno unesrećen. Jesu li dani moje snaţne mladosti već izmakli i ostavili mi samo drhtavu nemoć? Nastojao sam da izagnam to pitanje iz svesti da bih se pozabavio većim nevoljama, s kojima se suočavalo Šest vojvodstava. Pribrao sam se onako kao što me je Ĉejd učio. Drveće je oko nas bilo divovsko, spokojno. Razumeo sam zašto Ajod nije hteo da seče ova stabla. Iglice su im nad nama bile mekane, miris umirujući. Poţeleo sam da

mogu prosto da legnem i zaspim, kao Njuškasti uz moj bok. Njegov se bol još mešao s mojim, ali on je bar mogao da mu umakne u san. “Zašto misliš da će nam Uzvišeni pomoći?”, upita me Berik. “Ĉak i ako uspem da ga dovučem otuda.” Vratih misli nazad na našu nedoumicu. “Mislim da nije umešan. Verujem da je odan kralju.” Predstavio sam mu taj podatak kao zaključak do kog sam stigao paţljivim razmišljanjem. Berik nije bio čovek koga bih ubedio utvarnim glasovima što sam ih načuo u sopstvenoj glavi. Nisam dakle mogao da mu kaţem da Galen nije predloţio da i Uzvišeni bude ubijen, što znači da on za zaveru verovatno nije znao. Ni sâm nisam bio sasvim siguran u ono što sam iskusio. Kraljevski nije mogao da usmerava Veštinu. A i da jeste, kako sam ja mogao da prisluškujem razgovor koji su druga dva čoveka vodila Veštinom? Ne, moralo je to da bude nešto drugo, neka drugačija čarolija. Ili je to nešto Galen izumeo? Da li je moguće da on poseduje tako silnu magiju? Nisam to znao. Toliko toga nisam znao. Primorao sam se da sve što ne znam odgurnem od sebe. Ova pretpostavka je zasad bolje odgovarala činjenicama kojima sam raspolagao od ijedne druge koje bih mogao da se dosetim. “Ako je odan kralju, a ne sumnja u Kraljevskog, onda je odan i Kraljevskom”, razloţi mi Berik kao da sam slabouman. “Onda ćemo morati nekako da ga prisilimo. Moramo da upozorimo Istinitog.” “Nego šta. Prosto ću se ušetati, prisloniti bodeţ Uzvišenom uz leđa i izvesti ga otuda. Niko nas neće ometati.” Grčevito sam traţio rešenje. “Podmiti nekog da ga izmami, a onda ga zaskoči.” “I da znam nekoga koga bih mogao da podmitim, šta da mu dam?” “Imam ovo.” Dotakao sam naušnicu koju sam nosio. Berik je pogleda i gotovo odskoči. “Odakle ti to?”

“Strpljiva mi je dala. Pre nego što ću poći.” “Nije imala prava!” Zatim dodade tiše: “Mislio sam da je to odneo u grob sa sobom.” Ĉekao sam, ćutke. Nije gledao u mene. “To sam ja dao tvom ocu.” Izgovorio je to tiho. “Zašto?” “Jer sam hteo, očigledno.” Time je završio priču o ovome. Pruţio sam ruku da je izvučem iz uha. “Ne”, zadrţa me Berik mrgodno. “Ostavi je tu gde jeste. Ne moţeš to da daš kao mito. A Ĉjurde se ionako ne mogu podmititi.” Znao sam da je u pravu. Pokušavao sam da smislim nešto drugo. Sunce se pomaljalo. Stiţe jutro, Galen će ispuniti svoj naum. Moţda već i jeste. Poţeleh da znam šta se događa u dvoru ispod nas. Jesu li primetili da me nema? Sprema li se Ketriken da se zavetuje čoveku koga će mrzeti? Jesu li Sevren i Grubiša već mrtvi? A ako nisu, da li bih uspeo da ih okrenem protiv Kraljevskog ako ih upozorim? “Neko dolazi!” Berik se prući po zemlji. I ja sam legao, pomiren sa onim što će me snaći. Mom telu nije preostalo nimalo moći za otpor. “Poznaješ li je?”, dahnu Berik. Okrenuo sam glavu. Dţonki. Pratila je onog psića koga Rurisk nikad više neće poslati da se za plenom penje uz drvo. “Kraljeva sestra.” Nisam se gnjavio šaptanjem. Dţonki je nosila moju noćnu košulju i već časak kasnije psić je veselo skakutao oko nas. Pokretima je pozivao Njuškastog u igru, ali ga ovaj samo ţalostivo pogleda. Odmah potom priđe nam i Dţonki. “Moraš nazad”, reče mi bez ikakvog uvoda. “I to brzo.” “Teško ću to izvesti a da ne utrčim pravo u smrt”, rekoh joj. Izvirivao sam da vidim ko je još došao da nas traţi. Berik je ustao i zauzeo zaštitnički stav iznad mene. “Ne čeka te smrt”, obeća mi ona mirno. “Ketriken ti je

oprostila. Ĉitavu sam je noć ubeđivala i tek mi je maločas uspelo. Pozvala se na svoje pravo da oprosti srodnicima krv onih koji su joj u rodu. Po našim zakonima, ako srodnici oproste jedno drugom, niko treći ne moţe tu ništa da uradi. Onaj tvoj Kraljevski hteo je da je odgovori, ali je samo postigao da je razbesni. „Dok sam ovde, u ovom dvoru, još mogu da se pozovem na zakone koji vladaju u planinama‟, rekla mu je, a kralj Ajod se sloţio. Ne zato što ne oplakuje Ruriskovu smrt, nego zato što moć i mudrost zakona Dţampea svi moraju poštovati. Moraš znači da se vratiš.” Razmislio sam o ovome. “A jesi li mi ti oprostila?” “Ne”, reče ona podrugljivo. “Ja ne praštam onome ko mi je ubio bratanca. A tebi ne mogu da oprostim nešto što nisi uradio. Ne verujem da bi pio vino koje si otrovao. Ne verujem da bi čak ni pijucnuo. Mi koji najbolje poznajemo opakost otrova nećemo se njima igrati. Ti bi se samo pretvarao da piješ i uopšte ne bi pominjao otrov. Ne. Ovo je delo nekoga ko misli za sebe da je mnogo pametan, a svi drugi da su skroz glupi.” Više sam osetio nego video da Berik menja svoj odbrambeni stav, ali ja nisam mogao sasvim da se opustim. “Zašto Ketriken ne moţe da mi oprosti i pusti me da idem? Zašto moram da se vratim?” “Nemamo vremena za ovo!”, siknu Dţonki. Nikad nikog od Ĉjurda nisam video tako blizu ljutnji. “Da posvetim mesece i godine da bih te naučila svemu što znam o ravnoteţi? Odnosu između povlačenja i potiska, udaha i izdaha? Zar misliš da niko drugi ne oseća kako se ovog časa moć naginje i preokreće? Jedna princeza mora da istrpi da se oko nje pogađaju kao oko govečeta na prodaju. Ali moja bratanica nije zalog koji moţe da se osvoji u igri kockicama. Onaj ko mi je ubio bratanca hteo je i tvoju smrt. Da ga pustim da dobije ovo bacanje? Neće moći. Ne znam kome ţelim pobedu, a dok ne budem znala, ne dam da bude uklonjen nijedan igrač.” “Takav mi je način razmišljanja razumljiv”, reče Berik s

odobravanjem. Prignuo se i naglo me povukao na noge. Svet mi se opasno zaljulja. Dţonki priđe da me podupre s druge strane. Njih dvoje su išli, a moje su se noge vukle između njih dvoje kao da sam kakva lutka na koncima. Njuškasti se uskobeljao na noge i pošao za nama. Tako smo se vratili na dvor u Dţampeu. Berik i Dţonki me provedoše između okupljenog sveta preko dvorišta i kroz dvor do moje sobe. Zapravo nisam pobudio mnogo zanimanja. Bio sam samo pridošlica koji se sinoć preko mere odao vinu i dimu. Ljudi su se previše posvetili potrazi za što boljim mestom odakle će moći da vide podijum da bi im bilo stalo do mene. Nikakav duh ţalosti nije se osećao među njima, te pretpostavih da vest oRuriskovoj smrti nije pronesena. Kako koraknusmo u moju sobu, Dţonkino spokojno lice se smrači. “Ja ovo nisam uradila! Samo sam uzela noćnu košulju da bi Ruta imao šta da omiriše.” “Ovo”je bila premetačina u mojoj sobi. Temeljna i ne naročito skrovita. Dţonki smesta prionu da zavede malo reda, a Berik joj se pridruţi, dok sam se ja spustio u stolicu i pokušao da dokučim nekakav smisao svega ovoga. Njuškasti se neopazice sklupča u uglu. Ne razmišljajući, posegnuh utehom ka njemu. Istog časa Berik me prostreli pogledom, svrnu oči na ojađenog psa, pa ih odvrati. Kad je Dţonki izašla da mi donese vodu da se operem i nešto da pojedem, upitah Berika: “Jesi li našao jedan drveni kovčeţić? S izrezbarenim ţirevima?” Odmahnuo je glavom. Našli su dakle i odneli moje zalihe otrova. Rado bih pripremio drugi bodeţ ili neki prah koji bih mogao da bacim na napadača. Berik neće moći stalno da bude uz mene i da me štiti, a ja u svom sadašnjem stanju nikako ne bih mogao da se odbranim od napadača niti da mu umaknem. Ali alat za moj zanat je nestao. Preostalo mi je samo da se nadam da mi neće zatrebati. Pretpostavljao sam da mi je Grubiša ispremetao sobu i pitao sam se je li mu to bilo zadnje

što je uradio. Dţonki je donela vodu i hranu, pa se izvinila i otišla. Pošto smo se obojica oprali, Berik mi pripomoţe da se presvučem u prostu, čistu odeću. Berik je pojeo jabuku. Meni se stomak pobunio i na samu pomisao o hrani, ali napio sam se vode, hladne, koju mi je Dţonki donela s bunara. I dalje sam morao da ulaţem svesni napor ne bih li naterao mišiće grla da gutaju, a u utrobi mi se voda neugodno bućkala. Ali pretpostavljao sam da će mi činiti dobro. Ĉinilo mi se da osećam svaki trenutak kako otkucava i pitao se kada će Galen povući potez. Zastor na vratima se odmače, a kad podigoh pogled očekujući Dţonki, ugledah Uzvišenog gde ulazi odišući prezirom. Progovorio je istog časa, jedva čekajući da otalja svoj zadatak i ode. “Ne dolazim ovamo od svoje volje. Dolazim na zahtev prestolonaslednika Istinitog da u njegovo ime izgovorim ove reči. Njegovu poruku zapravo. Neizmerno je oţalošćen...” “Obraćao si mu se danas? Je li on dobro?” Uzvišenom prekipe. “Teško da bi mogao biti dobro. Neizmerno ga je oţalostila Ruriskova smrt i tvoje izdajstvo. Poziva te da nađeš snage u onima oko tebe koji su ti odani, jer će ti trebati da se suočiš s njim.” “Je li to sve?” “Od budućeg kralja Istinitog toliko. Princ Kraljevski poziva te da mu se javiš, i to neodloţno, jer obred počinje za sat od sada, a on mora da mu prisustvuje. Od otrova koji si kukavički podmetnuo, nesumnjivo namenjenog princu, stradali su jadni Sevren i Grubiša. Kraljevski sad mora da se snalazi s neuveţbanim sobarom, što znači da će mu oblačenje duţe potrajati. Zato nemoj da te čeka. U parnom je kupatilu, pokušava da se oporavi. Tamo ćeš ga naći.” “Baš tragično po njega. Neuveţban sobar”, reče Berik jetko. Uzvišeni se nadu kao ţabac. “To nije nimalo smešno. Zar i ti nisi ostao bez Koba zbog ovog nikogovića? Kako ti nije

nepodnošljivo da mu pomaţeš?” “Da ti neznanje nije zaštita, Uzvišeni, lako bih ga razvejao.” Berik ustade, preteći. “I ti ćeš odgovarati na optuţbe”, pripreti mu Uzvišeni uzmičući. “Tebi je poručeno da prestolonasledniku Istinitom nije nepoznato kako si pomagao kopiletu u pokušaju bekstva i sluţio mu kao da ti je on kralj, a ne Istiniti. Biće ti suđeno.” “Istiniti je to rekao?”, upita Berik sa zanimanjem. “Rekao je. Kazao je da si nekad Plemenitom bio najbolji kraljev čovek, ali si očigledno zaboravio kako se pomaţe onima što istinski sluţe kralju. Priseti se toga, nalaţe ti, i uverava te da ćeš izazvati njegov najveći gnev ne vratiš li se da staneš pred njega i primiš ono što tvoja dela zasluţuju.” “Sećam se ja sasvim dobro. Dovešću kneţevića Kraljevskom.” “Odmah?” “Ĉim jede.” Uzvišeni ga namrgođeno pogleda, pa ode. Šteta što zastorom ne moţe da se zalupi, inače bi to uradio. “Stomak ne moţe da mi podnese hranu, Berik”, pobunih se. “Znam. Ali treba nam vremena. Primetio sam koje je reči Istiniti odabrao i otkrivam da znače više nego što Uzvišeni uviđa. A ti?” Klimnuo sam, osećajući se poraţeno. “Razumeo sam i ja. Ali to je iznad mojih moći.” “Jesi li siguran? Istiniti tako ne misli, a on se u to razume. Osim toga, rekao si mi da je Kob zato i pokušao da me ubije, jer su sumnjali da izvlačiš snagu iz mene. Znači da i Galen veruje da ti to moţeš.” Prišao mi je i kruto se spustio na jedno koleno. Osakaćenu nogu nespretno je pruţio iza sebe. Uzeo je moju mlitavu ruku i poloţio je sebi na rame. “Bio sam kraljev čovek Plemenitom”, reče mi tiho. “Istiniti je to znao. Sam ne vladam

Veštinom, to ti je jasno. Ali Plemeniti mi je dao na znanje da za ovakvo istakanje to i nije tako vaţno kao prijateljstvo među nama. Snaţan sam, i ono nekoliko puta koliko mu je moja snaga zatrebala ja sam mu je rado dao. Podneo sam dakle ovo i pre, i to pod teţim okolnostima. Pokušaj, momče. Ako omanemo, omanuli smo, ali makar smo pokušali.” “Ne znam kako. Ne znam kako se vlada Veštinom, a pogotovo ne znam kako da upotrebim tuđu snagu za to. A čak i da znam, i da uspem, mogao bih da te ubijem pri tom.” “Ako uspeš, sačuvaćemo ţivot svom kralju. Na to sam se ja zakleo. A ti?” Kako je on to kazao, zvučalo je sasvim jednostavno. Pokušao sam dakle. Otvorio sam um, posegnuo ka Istinitom. Pokušavao sam, iako nisam imao pojma kako se to radi, da povučem snagu iz Berika. Ali ništa nisam čuo osim cvrkuta ptica ispred dvora, a Berikovo mi rame nije bilo ništa do oslonac za klonulu ruku. Otvorio sam oči. Nisam morao da mu kaţem da nisam uspeo; znao je. Uzdahnuo je duboko. “Pa, sad te valjda vodim Kraljevskom”, reče. “Ako ne odemo, zauvek ćemo se pitati šta li je hteo”, dodao sam ja. Nije se nasmešio. “Zapao si u vidovnjačko raspoloţenje”, reče. “Zvučiš više kao luda nego kao ti sam.” “Luda priča s tobom?”, upitah ljubopitljivo. “Ponekad”, odgovori on i prihvati me pod ruku da mi pomogne da ustanem. “Kao da sve oko mene postaje smešnije i smešnije kako se više primičem smrti”, kazao sam. “Moţda tebi”, brecnu se on. “Ja se pitam šta on hoće.” “Da se pogađa. Nema šta drugo da bude. A ako već hoće da se pogađa, moţda ćemo nešto iz toga i izvući.” “Govoriš kao da Kraljevski postupa po istim zdravorazumskim pravilima kao i mi ostali. Ne znam da su ona

za njega ikad vaţila. A ja sam uvek mrzeo dvorska spletkarenja”, poţali se Berik. “Draţe mi je bilo da čistim štale.” Ako sam se ikad pre zapitao kako ubikoren deluje na svoje ţrtve, sad sam znao odgovor na to. Nisam više mislio da ću umreti od njega, ali nisam ni znao koliko će mi ţivota ostaviti. Noge su mi drhtale, ruke nisu mogle pouzdano da uhvate predmete. S vremena na vreme osetio bih kako mi se mišići po telu grče. Disanje i otkucaji srca bili su mi neravnomerni. Ţudeo sam da ostanem negde u miru, gde ću moći da osluškujem svoje telo i utvrdim šta mu je to urađeno. Berik me je međutim strpljivo vodio korak po korak, a Njuškasti nas je, tuţan, pratio. Nisam ranije dolazio u parna kupatila, ali Berik jeste. Jedan izdvojeni neotvoreni cvet tulipana sklapao se nad toplim klobučavim izvorom, ukroćenim da posluţi za kupatila. Ispred njega je stajao onaj Ĉjurda koji je, prepoznao sam ga, sinoć nosio baklju. Ako mu je i bilo čudno otkud sam se sad ponovo pojavio, ničim to nije pokazao. Odstupio je u stranu kao da nas je očekivao, te me Berik izvuče uz stepenice do ulaza. Unutra su se oblaci pare izvijali u vazduh i ispunjavali ga mirisom minerala. Prošli smo jednu ili dve klupe; Berik je paţljivo koračao po popločanom podu prema samom izvoru pare. Vrelo je bilo obzidano opekama, isto kao i prokopana korita kojima se voda odlivala u jezerca za kupanje, toplija ili hladnija, već prema tome koliko je dubokim koritom voda u njih dotekla i kolika im je bila dubina. Para i zvuk vode koja teče ispunjavali su čitav prostor. Nije mi to prijalo; već sam disao s naporom. Kako su mi se oči privikle na slabu vidljivost, ugledah Kraljevskog potopljenog u jedno od većih kupatila. Kad mu se pribliţismo, on pogleda u nas. “A”, reče on, i zvučao je vrlo zadovoljno. “Uzvišeni mi je kazao da će te Berik dovesti. Pa, pretpostavljam da znaš da ti je princeza oprostila što si joj ubio brata? Time te je, bar dok si ovde, poštedela izvršenja pravde. Po mom mišljenju to je

traćenje vremena, ali ovdašnji običaji se moraju poštovati. Ona reče da smatra kako si joj sada rod, i da i ja moram tako da postupam s tobom, ali njoj nije jasno da ti nisi rođen iz zakonite zajednice, pa otud ni nemaš nikakva prava koja nekom pripadaju po srodstvu. No dobro. Mogao bi da otpustiš Berika i uđeš da se okupaš sa mnom. Moţda bi ti od tog bilo lakše. Izgleda da ti je vrlo neudobno dok te tako drţi kao košulju na konopcu.” Govorio je tako ljubazno i srdačno kao da uopšte nije svestan moje mrţnje. “Šta si hteo da mi kaţeš, Kraljevski?”, upitao sam ne dozvoljavajući da mi se osećanja pokaţu u glasu. “Zar nećeš najpre da otpremiš Berika?”, upita on ponovo. “Nisam blesav.” “O tome bi se moglo raspravljati, ali od volje ti. Onda ću ja morati da ga otpremim.” Para i klokot vode dobro su prikrili onog Ĉjurdu. Viši od Berika, već je izmahnuo na njega batinom kad se Berik okrenuo. Da nije pridrţavao mene, moţda bi je izbegao. Pomerio je glavu, ali ga je batina dohvatila uz grozan oštar zvuk, kao kad sekira zaseče drvo. Pao je i povukao me sa sobom. Prućio sam se polovinom tela u jedno od manjih jezerca, ne baš vrelo, ali zamalo. Uspeo sam da se iskotrljam iz njega, ali ne i da se uspravim na noge. Nisu htele da me slušaju. Pored mene je Berik leţao nepomično. Pruţio sam ruku, ali nisam mogao da ga dodirnem. Kraljevski ustade i dade znak Ĉjurdi. “Mrtav?” Ĉjurda munu Berika nogom i kratko klimnu. “Dobro.” Ovo načas razveseli Kraljevskog. “Odvuci ga iza one cisterne u uglu, pa moţeš da ideš.” Meni reče: “Nije naročito verovatno da će iko navraćati ovamo pre nego što se obred završi. Zaokupljeni su gloţenjem oko što boljeg mesta. A u tom tamo ćošku... pa, ne verujem da će ga naći pre nego tebe.” Ne smogoh nikakav odgovor. Ĉjurda se sagnuo i uhvatio

Berika za gleţnjeve. Dok ga je odvlačio, iza njegove tamne kose ostajao je krvav trag na pločicama. Ošamućujuća mešavina mrţnje i očajanja smućkana s otrovom kolala mi je krvotokom. Hladna rešenost izraste i sleţe se u meni. Nije bilo nade da ću preţiveti, ali mi se više nije ni činilo vaţno. Vaţno je bilo samo da upozorim Istinitog. I osvetim Berika. Nisam za to imao načina, oruţja, mogućnosti. Igraj onda da dobiješ u vremenu, oglasi se u meni Ĉejdov nauk. Što više vremena osvojiš za sebe, to su veći izgledi da će nešto iskrsnuti. Odugovlači. Moţda će neko navratiti da vidi zašto se princ još nije obukao za venčanje. Moţda će još neko hteti da se okupa pre početka obreda. Zadrţi ga nekako. “Princeza...”, zaustih. “Neće praviti nevolje”, dovrši Kraljevski umesto mene. “Princeza nije oprostila Beriku. Samo tebi. Imam prava na ono što sam mu uradio. Izdaju mora da plati. A čovek koji ga se rešio veoma je voleo svog princa Ruriska i nema nikakvih primedbi ni na šta od ovoga.” Ĉjurda izađe iz kupatila i ne osvrnuvši se. Grebao sam nemoćno po glatkim pločicama poda, ali nisam mogao da nađem nikakav oslonac. Kraljevski se za to vreme priljeţno brisao. Pošto Ĉjurda ode, on priđe i stade iznad mene. “Zar nećeš da dozivaš u pomoć?”, upita veselo. Udahnuo sam, potisnuo strah. Prikupio sam sav onaj prezir koji sam osećao prema njemu. “ A koga? Ko bi me čuo od ove vode?” “Ĉuvaj onda snagu. To ti je pametno. Uzaludno, ali pametno.” “Misliš da Ketriken neće znati šta je u stvari bilo?” “Znaće da si došao u kupatilo, što nije bilo mudro u tvom stanju. Okliznuo si se i upao u vruću, vruću vodu. Baš šteta.” “Kraljevski, ovo je suludo. Koliko leševa misliš da ostaviš za sobom? Kako ćeš objasniti Berikovu smrt?” “Na prvo pitanje odgovor je što manje, osim ako ne

govorimo o nekom vaţnom.” Sagnuo se, uhvatio me za košulju i povukao me, dok sam se ja bacakao slabašno kao riba na suvom. “ A i na drugo je sličan. Misliš da će neko dizati mnogo vike oko jednog mrtvog konjušara? Tako si prostački opsednut sopstvenom vaţnošću da je prenosiš i na svoje sluge.” Nemarno me je nabacio preko Berika. Opruţeno ničice na podu, Berikovo telo bilo je još toplo. Na pločicama oko njegovog lica krv se već zgrušavala, ali je iz nosa i dalje kapljala. Na usnama mu je narastao krvav mehurić, pa se rasprsnuo od njegovog plitkog izdisaja. Još je bio ţiv. Pomakoh se tako da ga sakrijem od Kraljevskog. Ako preţivim, i za Berika bi moglo biti izgleda. Kraljevski ništa nije primetio. Svukao mi je čizme i ostavio ih sa strane. “Vidiš, kopile”, reče kad je zastao da uhvati daha, “nemilosrdnost stvara sopstvena pravila. Tako me je majka učila. Ljudi ustuknu pred čovekom koji postupa naizgled bez obzira prema mogućim posledicama. Ponašaj se kao da ti niko ništa ne moţe i niko se neće usuditi ni da pokuša. Pogledaj ovo što se sada zbiva. Biće nekih koje će tvoja smrt naljutiti, da. Ali hoće li ih naljutiti dovoljno da preduzmu nešto što bi ugrozilo bezbednost Šest vojvodstava? Ne verujem. Osim toga, drugi događaji pomračiće tvoju smrt. Bio bih budala kad ne bih iskoristio ovu priliku da te uklonim.” Bio je tako odvratno miran i nadmoćan. Opirao sam se, ali bio je iznenađujuće jak i pored raspusnog ţivota koji je vodio. Osećao sam se kao mače kad me je jednostavno istresao iz košulje. Uredno je sloţio moju odeću, pa i nju ostavio sa strane. “I najmanji izgovor biće dovoljan. Ako se budem previše trudio da delujem neduţno, moglo bi se pomisliti da mi je stalo do toga, pa bi onda i drugi mogli početi da obraćaju paţnju. Prosto-naprosto, dakle, ja ništa ne znam. Moj čovek te je video kako ulaziš ovamo s Berikom pošto sam ja otišao. A sad idem da se poţalim Uzvišenom kako nisi hteo da govoriš sa mnom pa nisam mogao da ti oprostim, kao što sam obećao princezi Ketriken. Najstroţe ću ga ukoriti što te nije sam doveo.” Osvrnuo se oko

sebe. “Da vidimo. Neko lepo, vruće i duboko. Evo ovo.” Dograbih ga za grlo kad me je povukao ka ivici, ali me se lako otresao. “Srećan put, kopile”, reče mirno. “Izvini što ţurim, ali već si me dovoljno zadrţao. Moram brzo da se oblačim. Inače ću zakasniti na venčanje.” Onda me je preturio unutra. Jezerce je bilo duboko preko moje visine, zamišljeno da bude do vrata nekom visokom Ĉjurdi, i prevruće za moje nepripremljeno telo. Od vreline izgubih sav vazduh iz pluća. Potonuo sam. Na jedvite jade odgurnuh se od dna i izronih licem iznad površine. “Berik!”Bio je to uludo protraćen dah – dozivao sam nekog ko nije mogao da mi pomogne. Voda se ponovo sklopi iznad mene. Ruke i noge nisu htele da se pokrenu zajedno. Slepo sam naleteo na zid i potopio sâm sebe, ne uspevši ponovo da izronim i udahnem. Od tople vode ionako klonuli mišići još su mi gore omlitavili. Mislim da bih se svejedno davio i da mi je voda bila do kolena. Prestao sam da brojim koliko sam se puta iskobeljao do površine da bih se domogao ponekog udisaja. Zidovi od izglačanog kamena izmicali su mojim zanemoglim rukama, a u rebrima me je probadalo kad god bih pokušao da udahnem malo dublje. Snaga mi je oticala, postajao sam sve smoţdeniji. Toplo, duboko. Udavljen kao štene, mislio sam dok se tama sklapala oko mene. Dečko?, upitno je rekao neko, ali sve se pretvorilo u crnilo. Toliko vode, tople, duboke. Više nisam mogao da nađem ni dno, a kamoli strane jezerca. Mlako sam se batrgao, ali nisam imao nikakve potpore. Nije postojalo dole ni gore. Nije bilo nikakve svrhe da se i dalje borim da bih ostao ţiv u svom telu. Nije preostalo ništa što bih štitio, pa onda bolje da srušim zidove i vidim mogu li još jednu, poslednju sluţbu da ponudim svom kralju. Zidovi mog sveta popadaše oko mene i ja sunuh kao konačno odapeta strela. Galen je imao pravo. Pred

Veštinom ne postoje razdaljine, uopšte nikakve. Stvorih se u Jelendvoru, Lukavi, kriknuh u očajanju, ali je moj kralj bio udubljen u nešto drugo, zatvoren za mene i ograđen zidovima na koje sam zalud nasrtao. Tu nije bilo pomoći. Snaga me je izdavala. Davio sam se, negde. Telo mi se predavalo, nit što me je spajala s njim zategla se do pucanja. Poslednja prilika. Istiniti, Istiniti. Našao sam ga, zalepršao oko njega, ali nisam nalazio oslonca, ničeg za šta bih se uhvatio. Bio je negde drugde, otvoren nekom drugom, zatvoren za mene. Istiniti!, jauknuh daveći se u očajanju. Najednom kao da su nečije snaţne ruke uhvatile moje koje su greble po klizavoj litici. Uhvatile, stegle čvrsto, povukle me kad sam već umalo pao. Plemeniti! Ne, ne moţe biti, to je mali! Kneţeviću? Pričinjava ti se, moj prinče. Nema ovde nikoga. Posveti se onome što radimo.Galen, stišan i podmukao kao otrov; odgurnuo me je. Nisam mogao da mu odolim, bio je prejak. Momče? Istiniti, ali nesiguran, jer sam ja slabio. Ne znam odakle sam smogao snagu. Nešto je preda mnom popustilo, i postadoh jak. Drţao sam se Istinitog kao soko na ruci. Bio sam s njim. Video sam njegovim očima: okićenu prestonu odaju, Knjigu događaja na velikom stolu pred njim, otvorenu da bi u nju bilo zapisano prestolonaslednikovo stupanje u brak. Oko njega, u najsvečanijoj odeći, s najskupljim nakitom na sebi, ono nekoliko odabranih, počašćenih pozivom da prisustvuju njegovom prisustvovanju zavetima koje će njegova nevesta poloţiti dok je on bude gledao očima Uzvišenog. A Galen, koji je trebalo da mu ponudi svoju snagu kao kraljev čovek, vrebao je uz njegovo rame, spreman da iscedi iz njega i poslednju kap. Lukavi je, okrunjen i zaogrnut, sedeo na svom prestolu u potpunom neznanju, Veština je u njemu sagorela i utrnula već godinama pre, a on beše preveć ponosit da to prizna. Na odjek mi je ličio pogled kroz oči Uzvišenog na Ketriken

bledu kao voštana sveća sred podijuma. Govorila je svom narodu, prosto i s blagošću, da je prethodne noći princ Rurisk podlegao onoj streli što ga je pogodila na Ledenim poljanama. U nadi da bi ga to obradovalo, ona se zavetuje, kao što je on dogovarao, budućem kralju Šest vojvodstava. Na to se okrenula prema Kraljevskom. U Jelendvoru, Galenova ruka zgrči se kao kandţa Istinitom na ramenu. Zaleteh se u sponu među njima, odgurnuvši Galena. Čuvaj se Galena, Istiniti. Čuvaj se izdajnika, ispiće te do poslednje kapi. Ne dodiruj ga. Galenova ruka jače mu steţe rame. Najednom se sve pretvori u vrtlog što je usisavao, ispijao, čupao sve iz Istinitog. A u njemu ne beše mnogo preostalo. Njegova Veština je zato i bila tako snaţna što je dopustio da ga za kratko vreme toliko istroši. Svakog drugog bi nagon za samoočuvanjem naveo da pričuva nešto snage, ali Istiniti je svoju neštedimice arčio, iz dana u dan, da odagna crvene lađe od svojih obala. Sasvim mu je malo preostalo za ovaj obred, a Galen je sada i to upijao. I pri tom jačao. Prionuh uz Istinitog, boreći se očajnički da ublaţim odliv. Istiniti!, zavapih. Moj prinče. Zakratko osetih da se opire, ali pred očima mu se mračilo. Ĉuh uzbunjen ţamor kad je posrnuo i pridrţao se za sto. Bezverni Galen nije popuštao stisak dok se saginjao nad njim, klonulim na koleno, mrmljajući briţno: “Prinče moj? Pozlilo ti je?” Zavitlah svu svoju snagu ka Istinitom, nekakve najdublje zalihe za koje nisam ni pomišljao da ih imam. Otvorio sam se i odaslao ih, kao Istiniti kad je usmeravao Veštinu. Nisam ni znao da toliko imam da dam. “Uzmi sve. Ja ću ionako umreti. A ti si uvek bio dobar prema meni dok sam bio mali.” Ĉuo sam te reči tako razgovetno kao da sam ih izgovorio, osećajući kako se smrtne spone raskidaju u meni dok se snaga pretakala kroz mene u Istinitog, da najednom nadođe u njemu, zverinja, i sa njom jarost. Ruka mu se najednom podiţe da ščepa Galenovu. Otvorio

je oči. “Biće mi dobro”, reče mu naglas i pogleda naokolo po odaji uspravljajući se na noge. “Samo brinem za tebe. Ĉini mi se da drhtiš. Jesi li siguran da si dovoljno jak za ovo? Ne bi trebalo da se izlaţeš iskušenjima koja prevazilaze tvoje moći. Pomisli šta bi moglo da se desi.” I kao vrtlar kad iščupa korov iz zemlje, Istiniti sa smeškom počupa iz izdajnika sve što je u njemu bilo. Galen se sruči, drţeći se za grudi, ispraţnjeno ljudsko obličje. Očevici pritrčaše da mu pomognu, ali Istiniti, naliven novom snagom, podiţe pogled ka prozoru i usmeri um u daljinu. Uzvišeni. Slušaj me dobro. Upozori Kraljevskog da mu je polubrat mrtav. Zagrmeo je kao more i osetih da Uzvišeni podrhtava pod silinom Veštine koju je primao. Galen je u prekomernom častoljublju pokušao ono što je prevazilazilo njegovu moć vladanja Veštinom. Šteta što kraljičino kopile nije umelo da se zadovolji poloţajem koji mu je pribavila. Šteta što moj mlađi brat nije uspeo da odvrati svog polubrata od njegovih nedoličnih teţnji. Galen je prestupio svoj poloţaj. Moj mlađi brat bi trebalo da obrati paţnju na posledice takve bezobzirnosti. I, Uzvišeni. Pazi da kaţeš Kraljevskom nasamo. Nije naširoko znano da je Galen bio kraljičino kopile i njegov polubrat. Siguran sam da mu ne bi bilo milo da mu takva sablazan okalja majčino ime, a ni njegovo. Takve porodične tajne treba dobro čuvati. Onda se, sa silinom od koje Uzvišeni pade na kolena, progurao kroz njega da u Ketrikeninoj svesti stane pred njom. Osećao sam kako se upinje da bude neţan. Čekam te, moja buduća kraljice. Imenom ti se svojim kunem da ništa nemam sa smrću tvog brata. Ništa o tome nisam znao i tugujem s tobom. Neću da mi dođeš misleći da sam okaljao ruke njegovom krvlju. Kao da se neki dragi kamen otvara zasjalaje svetlost njegovog srca kad joj ga je izloţio kako bi znala da je nisu dali ubici. Nesebično, ukazao se ranjiv pred njom, dajući poverenje da bi poverenje bilo izgrađeno. Ona se zanjiha, ali ostade da stoji. Uzvišeni se onesvesti i ta spona se prekide. Onda Istiniti stade da me gura od sebe. Nazad, povlači se, momče. Previše je, umrećeš. Nazad, pusti! Odalamio me je kao

medved šapom i ja se sručih nazad u svoje utihlo, obnevidelo telo.

24 Posle svega U Velikoj biblioteci Dţampea visi jedna tapiserija za koju se govorka da prikazuje mapu planinske oblasti sve do Kišnih divljina. Kao što je to inače slučaj s mnogim mapama i knjigama Dţampea, tako su i ovi podaci smatrani toliko vaţnim da su preneti u obliku zagonetki i likovnih slagalica. Među mnogim drugim slikama, na tapiseriji je prikazana i prilika tamnokosog i tamnoputog muškarca, stamenog i mišićavog, s crvenim štitom, dok je u suprotnom uglu od njega jedno biće zlatne koţe. To stvorenje je stradalo od moljaca i oparalo se, ali se još moţe videti da je u razmerama tapiserije znatno veće od čoveka, i verovatno krilato. Prema jelendvorskom predanju, kralj Mudrije tragao za postojbinom Predaka i stigao do nje tajnom stazom kroz Planinsko kraljevstvo. Da li bi ove dve prilike mogle predstavljati jednog od Predaka i kralja Mudrog? Da nije na toj tapiseriji zabeleţena staza kroz Planinsko kraljevstvo do postojbine Predaka u Kišnim divljinama? Mnogo kasnije, doznao sam kako su me pronašli, oslonjenog uz Berikovo opruţeno telo na popločanom podu u parnim kupatilima. Tresao sam se kao od groznice i nisu mogli da me pridignu. Dţonki nas je našla, iako nikad neću saznati kako se dosetila da nas baš tamo traţi. Uvek sam podozrevao da je Ajodu ona što i Ĉejd Lukavom, moţda ne u svojstvu ubice, ali svakako u svojstvu nekog ko ima načina da otkrije ili dokuči gotovo sve što se događa u dvoru. Kako god bilo, potpuno je preuzela stvari u svoje ruke. Berika i mene izdvojili su u jednu odaju van dvora i slutim da neko vreme niko iz Jelendvoranije

znao ni gde smo ni jesmo li ţivi. Negovala nas je sama, uz pomoć samo jednog starog sluge. Probudio sam se otprilike dva dana posle venčanja. Ĉetiri dana koja ubrajam među najbednije u svom ţivotu proveo sam u krevetu, dok su mi se ruke i noge trzale u grčevima, odbijajući da me slušaju. Ĉesto bih zapadao u nekakav umrtvljen san, nimalo prijatan, u kome mi se sasvim ţivo javljao ili Istiniti, ili osećaj da on pokušava da me dosegne Veštinom. Ovi drugi snovi mi nisu prenosili nikakav smisao, osim da je Istiniti zabrinut zbog mene. Dokučio bih iz njih samo pokoji izlomljeni delić znanja, na primer kakve su boje zastori u sobi iz koje mi se obraća ili da na prstu nesvesno okreće prsten dok pokušava da me dotakne. Onda bi mišići iznova počeli da mi se trzaju i to bi me trgnulo iz sna, pa bi me grčevi mučili sve dok, izmoţden, ne bih opet zadremao. Vreme kad sam bio budan bilo mi je podjednako grozno, jer Berik je leţao u istoj sobi, disao hrapavo, i to je bilo gotovo sve što je radio. Lice mu je bilo tako natečeno i podliveno da se jedva moglo prepoznati. Dţonki mi od početka nije davala mnogo nade da će preţiveti ili da će se makar i pribliţno oporaviti čak i ako preţivi. Ali Berik je i ranije umeo da prevari smrt. Otoci su se postepeno povukli, ljubičasti podlivi izbledeli, a pošto se jednom probudio, oporavljao se potom vrlo brzo. Nije upamtio ništa od onoga što se desilo pošto me je izveo iz štale. Rekao sam mu samo koliko je bilo neophodno, a čak je i toliko bilo opasno da zna, ali sam mu to dugovao. Pridigao se i počeo da se kreće pre nego ja, iako su ga u početku povremeno snalazile vrtoglavice i glavobolje. Uskoro je međutim počeo da upoznaje konjušnice Dţampea i da u dokolici istraţuje grad. Uveče se vraćao, pa smo tiho vodili duge razgovore. Obojica smo izbegavali da govorimo o onome oko čega smo znali da se nećemo sloţiti, a bilo je i nekih polja, kao ono čemu me je učio Ĉejd, gde nisam mogao da budem otvoren prema njemu.