Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

pojedinačno osetili napetost koja je zastrujala. Znao sam da svi ostali trepere usklađeno, od istovetnog osećanja, bezmalo stopljeni u jedan um dok su primali uputstva. Podozrevao sam da su čuli mnogo više od ovih jednostavnih reči s Galenovih usana. Među njima sam se osećao kao stranac što sluša nekakav jezik koji ne razume. Neću uspeti. “Dva dana otkako budete ostavljeni, bićete pozvani. Ja ću vas pozvati. Uputiću vas kome i kada da se obratite. Svako će doznati sve što je potrebno da bi se vratio ovamo. Ako ste naučili, i to dobro, ono što je trebalo, moje bratstvo će biti ovde da bi bilo predstavljeno kralju na Prolećnoj svetkovini.” Ponovo je zastao. “Ne mislite međutim da vam jeto ceo zadatak, da se vratite u Jelendvor do Prolećne svetkovine. Vi ćete biti bratstvo, a ne golubovi pismonoše. U zavisnosti od toga kako ćete i s kim doći, dokazaćete mi da li ste ovladali Veštinom. Budite spremni za polazak sutra ujutro.” Zatim nas je otpustio, jedno po jedno, uz kratak dodir kao i uvek, i uz reč pohvale za svakog osim mene. Stajao sam pred njim otvoren koliko sam uspeo da se nateram, ranjiv koliko sam se usuđivao da budem, pa ipak je Veština okrznula moj um blaţe nego povetarac. Zurio je odozgo u mene dok sam ja odozdo gledao u njega, i uopšte mi nije trebala Veština da bih osećao njegovo gnušanje i prezir. Odvratio je pogled uz neodređen potcenjivački zvuk, oslobađajući me. Koraknuh da pođem. “Mnogo bi bolje bilo”, reče on onim svojim šupljim glasom, “da si pao preko zida one noći, kopile. Mnogo bolje. Berik je mislio da sam te zlostavljao. Samo sam ti ponudio izlaz, častan koliko je tebi uopšte mogućan. Odlazi i umri, dečko, ili bar odlazi. Brukaš očevo ime time što postojiš. Ede mi, ne znam zaista kako to da postojiš. Nezamislivomi je kako je takav čovek kao što je bio tvoj otac mogao da padne toliko nisko da legne s nečim što je tebe donelo na svet.” U glasu mu se čuo onaj prizvuk fanatizma kao i uvek kada

je govorio o Plemenitom, a oči su mu skoro obnevidele od slepog oboţavanja. Gotovo odsutno, okrenuo se i udaljio. Pred stepeništem se okrenuo, veoma polako. “Moram da te pitam”, reče glasom otrovnim i punim gladne mrţnje, “jesi li mu ti katamit kad te pušta da sisaš snagu iz njega? Da li se zato tako posednički ponaša prema tebi?” “Katamit?”, ponovih. Nisam znao tu reč. Nasmešio se. Od osmeha mu je lice, koje je ionako naličilo lešu, postalo gotovo kao lobanja. “Misliš da ga nisam razotkrio? Misliš da ćeš moći slobodno da vučeš njegovu snagu za ovaj ispit? Nećeš. Budi uveren, kopile, da nećeš.” Okrenuo se i otišao niz stepenište, ostavljajući me samog na krovu. Pojma nisam imao šta su mu one poslednje reči značile, ali od siline njegove mrţnje osećao sam mučninu i slabost kao da mi je ubrizgao otrov pravo u krv. Podsetio me je na onaj poslednji put kad su me svi ostavili samog na kuli. Osećao sam da moram da priđem ivici i pogledam odozgo s krova. Ovaj ugao zamka nije bio okrenut moru, ali u podnoţju mu je svejedno bilo iskrzanog stenja koliko voliš. Taj pad niko ne bi preţiveo. Da sam uspeo da dosegnem odluku čija bi čvrstina istrajala makar koliko tren oka, mogao sam da se izbavim svega, a ono što bi Berik, Ĉejd ili ma ko drugi mislili o tome ni najmanje me ne bi mučilo. Daleki odjek cviljenja. “Evo me, Ĉekićku”, promrmljah i okrenuh se od ivice.

17 Kušnja Uvođenje u muţevnost trebalo bi da se odigra u roku od mesec dana pošto dečak napuni četrnaest godina. Ne doţive svi tu čast. Potreban je jedan muškarac koji će biti pokrovitelj i predloţiti dečaka za obred, i on mora da pronađe još dvanaestoricu muškaraca koji će se sloţiti da je dečak spreman i dostojan. Kako sam ţiveo među vojnicima, znao sam za taj obred i za svu njegovu ozbiljnost, a kako sam znao da nije namenjen baš svakom, nisam očekivao da ću ga ikada proći. Kao prvo, niko nije znao kad sam tačno rođen. Kao drugo, nisam znao ni ko bi bio taj muškarac koji bi mi bio pokrovitelj, a još manje postoje li dvanaestorica njih koji bi me smatrali dostojnim. Ali jedne noći, nekoliko meseci pošto bejah podvrgnut Galenovom ispitu, probudih se okruţen prilikama u ogrtačima i pod kapuljačama, u čijoj sam tamnoj senci nazirao maske Stubova. Niko ne sme da otkrije pojedinosti obreda ni rečju ni slovom, ali ovoliko, mislim, smem da kaţem: kako mi je koji ţivot stavljan u šake, ţivot ribe, ptice i zveri, tako sam birao da svaku od njih oslobodim, ne smrću, nego da ţivi dalje, te tako ništa nije umrlo prilikom mog obreda i stoga se niko nije ni pogostio. Ali čak i u onom stanju svesti u kakvom sam tada bio dokonao sam da je oko mene već bilo dosta krvi i smrti da potraje za ceo ljudski ţivot i zato sam odbio da ubijem rukama ili zubima. Moj pokrovitelj je ipak rešio da mi da ime, što znači da nije bio baš sasvim nezadovoljan mnome. Ime je na starom jeziku, koji nemađaše pisma, te se moje ime ne moţe napisati. Isto tako, nikad ne nađoh nikoga kome bihpoverio ime što mi ga moj pokrovitelj dade. No njegovo drevno značenje, mislim, mogu da obznanim ovde. Pokretač promene.

Otišao sam pravo u štale, prvo do Ĉekićka, pa do Garavice. Uznemirenost koju mi je ulivala pomisao na sutrašnji dan pretvorila se u telesnu tegobu, te sam osetivši mučninu stao uz Garavicu i prislonio čelo uz nju. Tako me zateče Berik. Na njegovo dolazak upozori me postojana neravnomernost njegovog hromog koraka, a onda on najednom zastade kraj Garavičinog pregratka. Osetih njegov pogled na sebi. “Pa dakle šta je sad?”, upita oporo, i po glasu mu čuh koliko je umoran i od mene i od mojih nevolja. Da je jad koji sam osećao bio makar malo manji, ponos bi me naterao da se priberem i kaţem mu da je sve u redu. Umesto toga promrmljah u Garavičinu dlaku: “Sutra Galen namerava da nas stavi na ispit.” “Znam. Iz vedra neba je zahtevao da mu pripremim konje za tu maloumnu zamisao. Odbio bih, ali ima kraljev voštani pečat koji mu daje ovlašćenje. Osim toga da hoće konje ne znam o tome više ništa, pa zato nemoj ni da me pitaš”, progunđa na kraju, pošto sam naglo podigao pogled ka njemu. “I neću”, rekoh mu smrknuto. Dokazaću se pred Galenom pošteno ili nikako. “Nemaš izgleda da prođeš tu probu koju je smislio, je li?” Berik je zvučao kao da razgovara sa mnom o nečemu sasvim običnom, ali ja sam zapravo čuo kako se priprema da podnese razočaranje koje ću mu naneti svojim odgovorom. “Nikakvog”, rekoh bezbojnim glasom, posle čega obojica poćutasmo jedan čas osluškujući konačnost te reči. “Pa”, on pročisti grlo i cimnu kaiš oko pasa, “onda bolje da to preturiš preko glave i vratiš se ovamo. Ne moţe se reći da s ostatkom svog obrazovanja nisi imao sreće. Ne moţeš očekivati da uspeš u svemu čega se latiš.” Pokušao je da kaţe kako to što nisam uspeo da naučim Veštinu neće imati nikakvih posledica. “Valjda. Hoćeš li mi paziti Ĉekićka dok se ne vratim?” “Hoću.” Pošao je da se okrene, pa se vrati, skoro preko

volje. “Koliko ćeš nedostajati tom psu?” Ĉuo sam i ono drugo što me pita, ali sam pokušao da izvrdam. “Ne znam. Morao sam dugo da ga ostavljam za vreme ovih časova. Bojim se da mu nikako neću ni nedostajati.” “Sumnjam”, reče Berik zamišljeno, pa se okrenu. “U to najozbiljnije sumnjam”, reče i udalji se između pregradaka. Znao sam da zna i da je zgađen, ne samo zbog onog što me veţe sa Ĉekićkom, nego i zato što sam odbio da mu to priznam. “Kao da mi je ostavio ikakvu mogućnost da mu priznam”, promrmljah Garavici. Oprostih se sa svojim ţivotinjama, trudeći se da prenesem Ĉekićku da će proći nekoliko obroka i nekoliko noći pre nego što me ponovo vidi. Vrpoljio se i ulagivao i prigovarao da moram da ga povedem, da će mi trebati. Bio je već preveliki da ga podignem i zagrlim. Bio je tako topao i stamen, tako blizak i stvaran. Za trenutak sam osećao da je potpuno u pravu, da će mi biti potreban kako bih uspeo da preţivim ovaj neuspeh, ali sam se podsetio da će me on čekati ovde kad se vratim, pa mu obećah da ću tada nekoliko dana posvetiti samo njemu. Povešću ga u dugačak lov, za kakav nikad pre nismo imali vremena. Sada, zatraţi on, a ja obećah: Uskoro. Vratio sam se u zamak da spremim presvlaku i nešto hrane što ću poneti na put. Sledeće jutro obeleţilo je mnogo razmetanja i predstave, s vrlo malo smisla u svemu tome, bar za moje poimanje. Ostali koji su polazili na ispit delovali su potpuno uzneseno. Od osmoro nas koji smo polazili, kao da jedino na mene nikakav utisak nisu ostavljali razigrani konji ni osam pokrivenih nosiljki. Pred pogledima tridesetak ili više posmatrača, od kojih su većina bili rodbina i prijatelji Galenovih učenika, a ostali prosto dvorska naklapala, Galen nas je postrojio i povezao nam oči. Potom je odrţao govor, toboţe upućen nama, ali mi smo sve to već znali: da će nas odvesti svakog na neko drugo mesto i tamo ostaviti; da moramo sarađivati sluţeći se Veštinom da bismo se vratili u zamak; da ćemo, uspemo li, postati bratstvo

koje će na veličanstven način sluţiti svom kralju i biti presudno za poraz pljačkaša s crvenih lađa. Ovo poslednje je ostavilo veliki utisak na one što su nas ispraćali jer sam ih čuo kako mrmljaju, i onda me je neko poveo do moje nosiljke i pomogao mi da se smestim u nju. Proveo sam dan i po u potpunom jadu. Njihanje nosiljke ubrzo mi je, budući da u njoj nisam imao ni sveţeg vazduha niti sam mogao da posmatram okolinu koja bi mi makar odvukla misli, izazvalo mučninu. Konjovodac je bio zavetovan na ćutnju i drţao se reči koju je dao. Noćni počinak je bio kratak. Dobio sam oskudan obrok, heb, sir i vodu, a onda me je moj pratilac ponovo utovario u nosiljku, pa se ljuljanje i poskakivanje nastavilo. Oko podneva sledećeg dana nosiljka stade i pratilac mi opet pomoţe da siđem. Ni reč ne beše izgovorena; stajao sam ukočen, s glavoboljom, povezanih očiju na snaţnom vetru. Kad čuh konje gde odlaze zaključih da sam stigao na odredište i posegnuh da skinem povez. Galen ga je čvrsto vezao, pa mi je trebalo malo vremena da ga se rešim. Stajao sam na travnatom obronku brega. Moj pratilac je već uveliko odmicao putem što je vijugao oko podnoţja. Trava mi je bila do kolena, oprljena od zime, ali zelena pri korenu. Oko sebe sam video još travnatih brda, iz čijih je bokova tu i tamo stršalo stenje, dok zaklonitiji delovi podnoţja behu šumoviti. Slegnuh ramenima i okrenuh se da dohvatim prtljag. Predeo je bio bregovit, ali osećao sam miris mora negde ka istoku. Grizlo me je nekakvo osećanje da mi je ovaj kraj odnekud poznat; nisam baš bio tačno na ovom mestu, ali mi se raspored brda i udolina činio znan. Kad sam se okrenuo ka zapadu, ugledah Straţibreg. Nikakve sumnje nije moglo biti da je to upravo taj dvostruki šiljati vrh. Pre nepunu godinu dana precrtavao sam za Fedrena jednu mapu, a njen tvorac beše odabrao upravo upečatljivi vrh Straţibrega kao motiv za ukras oko ivica. Dakle, tamo more, ovamo Straţibreg. Uz osećaj propadanja u

stomaku, razdani mi se gde sam. Nedaleko od Kovača. Zatekoh se gde se ţurno okrećem ukrug, da osmotrim padinu, pojas šume i put. Nigde nikoga. Posegnuh umom, gotovo grozničavo, ali osetih samo ptice, sitnu divljač i jednog jelena, koji podiţe glavu i onjuši vazduh pitajući se šta li sam ja. Za časak se osetih bezbedno, dok se ne setih da raskovane na koje sam pre nailazio tim čulom nisam mogao da otkrijem. Spustio sam se niz brdo do nekoliko stenovitih gromada isturenih iz njegovog boka i tu sedoh u njihovom zaklonu. Nije to bio zaklon od hladnog vetra, jer je dan već sasvim slutio na blisko proleće, nego zato da osetim nešto čvrsto iza leđa i da ne budem tako upadljiva meta kao gore na vrhu brega. Nastojao sam da smireno smislim šta ću dalje. Galen nam je naloţio da ostanemo tu gde nas ostave, posvetimo se meditaciji i otvorimo čula pozivu. U naredna dva dana, trebalo bi da me on nekako dosegne. Ništa tako ne obeshrabri čoveka kao iščekivanje poraza. Nisam mu verovao da će stvarno pokušati da me dosegne, a još manje sam imao pouzdanja da bih ja išta jasno rastumačio čak i kada bi Galen pokušao. Takođe nisam imao nimalo vere u to da me je ostavio na bezbednom mestu. Dalje od toga nisam ni premišljao, nego sam ustao, ponovo pogledao ne posmatra li me ko iz okoline, pa se po mirisu zaputio ka moru. Ako sam tamo gde pretpostavljam da jesam, onda bi s obale trebalo da vidim ostrva Pipak i Prevlaka. Makar jedno od njih bilo bi mi dosta da utvrdim koliko sam daleko od Kovača. Dok sam pešačio, govorio sam sebi da samo hoću da vidim koliko dugo imam da hodam do Jelendvora. Ni budala ne bi pomislila da su raskovani još i sad neka ozbiljna opasnost. Zima ih je svakako dokrajčila, ili su, ako su je i preţiveli, toliko pregladneli i islabeli da više ne mogu biti pretnja ni za koga. Nimalo nisam verovao u priče da se okupljaju u bande lopova i grloseča. Nisam ih se bojao. Samo sam hteo da vidim gde sam. Ako Galen istinski bude hteo da me dosegne, moj poloţaj mu

neće biti smetnja. Uveravao nas je bezbroj puta da on ne poseţe za mestom, nego za čovekom. I na obali će me naći kao što bi i na brdu. Kasno po podne stajao sam na litici i gledao ka moru, Pipku, i omaglici iza njega koja bi trebalo da bude Prevlaka. Na severu sam od Kovača, i put kući vodiće me pravo kroz njihove ruševine. Nimalo utešna pomisao. Dakle šta sad? Predveče sam već bio ponovo na onom mom bregu, šćućuren između dve stene. Zaključio sam da, ako već treba da čekam, to mesto nije ni bolje ni gore od drugih. Kakve god bile moje sumnje, ostaću tu gde su me ostavili dok ne prođe vreme za poziv. Pojeo sam nešto hleba i usoljene ribe i štedljivo otpio vodu. Među preobukom sam poneo još jedan ogrtač pa sam se umotao i u njega i odlučno odbacio svaku primisao da zapalim vatru. I najmanja vatrica bi bila kao svetionik za svakoga ko bi naišao zemljanim putem ispod brda. Mislim da nema ničeg tako surovo dosadnog kao što je napetost koja ne jenjava. Pokušao sam da meditiram i otvorim se Galenovoj Veštini, sve vreme drhteći od hladnoće i odbijajući da priznam sebi da me je strah. Dete u meni nije prestajalo da zamišlja mračne odrpane prilike kako se bešumno šunjaju uz padinu oko mene, raskovane koji bi me pretukli i ubili radi ogrtača i hrane koju sam imao uz sebe. Dok sam se vraćao ovamo odsekao sam sebi jedan štap pa sam ga sad stezao oberučke, ali mi se to činilo kao krajnje bedno oruţje. Povremeno bih zadremao uprkos strahovima, ali bih uvek usnio Galena kako se sladi mojim neuspehom dok se raskovani okomljuju na mene, pa bih se prenuo iz sna i zverao naokolo dok se ne uverim da je sve bio samo košmar. Gledao sam sunce kako se rađa iznad drveća, a onda jutro proveo dremajući na mahove. Po podne po meni poleţe nekakav umoran mir. Zabavljao sam se pruţajući čula ka divljim stvorenjima na brdu. Miševi i ptice pevice jedva da su u

mom umu bili nešto više od sjajnih iskrica gladi, zečevi gotovo da nisu bili ništa drugačiji, ali jedna lisica puna ţudnje traţila je muţjaka s kojim bi se parila, a nešto dalje odatle jelen je skidao plišanu presvlaku s rogova tukući njima usredsređeno kao što bi neki predan kovač po svom nakovnju. Veče mi se oduţilo. Ĉudno je kako mi je teško padalo da prihvatim, dok se spuštala noć, kako nisam osetio ništa, ni najblaţi pritisak Veštine. Ili me nije zvao, ili ga nisam čuo. Večerao sam hleb i ribu u pomrčini govoreći sebi da nije vaţno. Neko vreme sam se trudio da se okuraţim srdţbom, ali očajanje mi je bilo previše lepljivo i crno da bi ga se plamen gneva dokopao. Sa sigurnošću sam osećao da me je Galen prevario, ali nikada neću moći to da dokaţem, čak ni samom sebi. Biću osuđen da se zauvek pitam da li je njegov prezir prema meni ovim opravdan. U mrkloj tmini prislonio sam leđa uz kamen, poloţio štap preko kolena i rešio da spavam. Snovi su mi bili uzmućeni i gorki. Ponovo sam bio dete usnulo u slami, a iznad mene je stajao Kraljevski s noţem i smejao se. Istiniti je slegnuo ramenima i nasmešio se izvinjavajući mi se. Ĉejd se razočaran okrenuo od mene. Moli se smešila Dţadu ne obraćajući paţnju na mene, zaboravljajući da sam i ja tu. Berik me je uhvatio za košulju i protresao me opominjući me da se ponašam kao čovek, a ne kao zver. Ali ja sam leţao na slami i nekakvoj staroj košulji i glodao kost. Meso je bilo tako dobro da ni o čemu drugom nisam mogao da mislim. Bilo mi je sasvim udobno dok neko nije otvorio vrata štale i ostavio ih odškrinuta. Zao vetrić došunja se preko poda da mi ulije jezu, na šta pogledah na tu stranu i zareţah. Namirisao sam pivo i Berika. Prilazio je polako kroz mrak i progunđao: “Sve je kako valja, Ĉekićku”, pre nego što me je mimoišao. Spustio sam glavu, a on je pošao uz stepenice ka svom stanu. Najednom tamo neko zavika i dvojica ljudi sručiše se niz stepenice, boreći se u padu. Skočih na noge, reţeći i lajući. Pali

su preko mene. Nečija čizma me ritnu, na šta ščepah nogu iznad nje zubima i sklopih čeljust. Više sam uhvatio čizmu i čakšire nego samo meso, ali čovek zasikta od besa i bola i zamahnu na mene. Noţ mi se zari u slabinu. Zario sam zube još dublje i nisam puštao, reţeći kroz stisnutu čeljust. Ostali psi su se razbudili i zalajali, konji su toptali u svojim pregradama. Dečače, dečače, dozivao sam u pomoć. Osećao sam ga uz sebe, ali nije dolazio. Napasnik me je ritao, ali nisam hteo da ga pustim. Berik je leţao u slami. Namirisao sam njegovu krv. Nije se micao. Reţao sam ne otpuštajući zube. Ĉuo sam kako se stara Riđana baca u vrata gore iznad stepeništa, uzalud se boreći da dospe do svog gospodara. Ponovo i ponovo noţ se zario u mene. Zajaukao sam poslednji put dozivajući svog dečaka, i onda više nisam mogao da drţim. Odleteo sam s noge koja se ritala i udario u pregradu. Davio sam se u krvi koja mi je ispunila usta i nozdrve. Nečija stopala u trku. Bol u mraku. Dovukao sam se bliţe Beriku i zavukao njušku pod njegovu ruku. Nije se micao. Glasovi i svetlo dolaze, dolaze, dolaze... Probudih se u mraku, na padini brega. Stezao sam štap tako jako da su mi se ruke ukočile. Ni za tren nisam pomislio da je to bio san. Nisam mogao da odagnam osećaj da mi je noţ zariven među rebra niti ukus krvi iz usta. Kao pripev neke jezive pesme sećanja su se ponavljala, struja hladnog vazduha, noţ, čizma, u ustima ukus krvi mog dušmanina i moje sopstvene. Upinjao sam se da dam nekakav smisao onome što je Ĉekićak video. Neko je sačekao Berika na stepeništu. Neko s noţem. Berik je pao i Ĉekićak je omirisao krv... Ustao sam i prikupio stvari. Tanko je i slabašno bilo Ĉekićkovo toplo prisustvo u mom umu. Slabašno, ali bilo je tu. Posegnuo sam oprezno, pa zastao spoznavši koliko ga je skupo koštalo da me samo prepozna. Miran. Budi miran. Dolazim. Bilo mi je hladno i noge su mi se tresle poda mnom, ali leđa su mi

bila mokra od znoja. Nijednom se nisam zapitao o onome što moram učiniti. Dugim korakom siđoh s brda na zemljani puteljak. Bio je to uzan trgovački drum, staza kojom su prolazile krpe, i znao sam da ću njime na kraju morati izaći na priobalni put. Ići ću njime, izaći ću na put uz obalu, stići ću kući. Budem li u Edinoj milosti, stići ću da pomognem Ĉekićku. I Beriku. Koračao sam ne dopuštajući sebi da potrčim. Postojanim hodom dalje ću dospeti nego ako bezglavo sunem kroz tamu. Noć je bila vedra, puteljak prav. Pomislio sam jednom kako upravo stavljam tačku na sve izglede da dokaţem kako umem da vladam Veštinom. Sve što sam u to uloţio, vreme, napor, bol, sve je protraćeno. Ali nije dolazilo u obzir da sednem i još ceo jedan dan čekam da Galen pokuša da me dosegne. Da bih otvorio um za mogući Galenov dodir Veštinom, morao bih da odbacim Ĉekićkovu tananu nit. A to nisam hteo. Kad se stave na vagu, Ĉekićak, i Berik, daleko su pretezali nad Veštinom. Zašto Berika?, pitao sam se. Ko bi mogao toliko da ga mrzi da mu postavi zasedu, i to pred njegovim stanom. Jasno kao da podnosim izveštaj Ĉejdu, počeh da prikupljam činjenice. Neko ko ga je poznavao dovoljno da zna gde ţivi; to je isključivalo nekakvu slučajnu uvredu nanesenu u nekoj krčmi dole u gradu. Neko ko je poneo noţ; time je odbačena mogućnost da je neko samo hteo da ga premlati. Noţ je bio oštar, a ruka koja ga je drţala znalački je rukovala njime. Ponovo se trgoh od tog prisećanja. To su bile činjenice. Oprezno počeh da gradim pretpostavke zasnovane na njima. Neko ko je poznavao Berikove navike bio je kivan na njega, i to toliko ozbiljno da je namerio da ga ubije. Najednom usporih korak. Zašto Ĉekićak nije bio svestan da gore neko čeka? Zašto Riđana nije lajala kroz vrata? Ako je taj neko uspeo da se provuče pokraj pasa na njihovoj vlastitoj teritoriji, onda je bio veoma vešt prikradanju. Galen.

Ne. Ja sam samo ţeleo da to bude Galen. Odbio sam da neodmereno skočim na zaključak. Galen telesno nije bio dorastao Beriku, što je i sam znao. Ĉak ni s noţem, po mraku, Beriku pripitom i iznenađenom. Ne. Galen je to moţda priţeljkivao, ali ne bi bio sposoban da to uradi. Ne lično. Da li bi poslao nekog drugog? Premišljao sam o tome, i zaključih da ne znam. Razmislih još malo. Berik nije trpeljiv čovek. Galen je zasad poslednji neprijatelj koga je stvorio, ali nije jedini. Preraspoređivao sam činjenice iznova i iznova, u nastojanju da dosegnem nekakav čvrst zaključak, ali naprosto nisam imao dovoljno građe. Naposletku stigoh do jednog potoka i napih se pre nego što produţih. Šuma je postajala gušća i mesec se jedva nazirao kroz krošnje drveća ukraj puta. Nisam se osvrtao. Gurao sam dalje sve dok se moj puteljak nije ulio u obalski put kao pritoka u reku. Produţio sam ka jugu širim, glavnim drumom što se presijavao na mesečini kao da je od srebra. Ĉitave sam noći išao i premišljao. Kad su se prvi zraci zore prikrali da vrate boje predelu, osetih da sam neverovatno umoran, ali sila koja me je vukla napred nije oslabila. Ono što me je brinulo bilo je breme koje se nije moglo odloţiti. Grčevito sam se drţao tanušne niti topline koja mi je govorila da je Ĉekićak još ţiv i pitao se šta je s Berikom. Nikako nisam mogao da znam koliko je teško povređen. Ĉekićak je omirisao njegovu krv, što znači da ga je noţ morao ubosti bar jednom. A pad niz stepenice? Trudio sam se da odgurnem strepnje. Nikad nisam pomišljao da bi Berik mogao biti povređen na ovakav način, a pogotovo da bih se zbog toga mogao ovako osećati. Nisam imao imena za ovo osećanje. Samo šupljinu u sebi, pomislih. Šupljinu. I umor. U hodu sam nešto malo pojeo i najednom potoku dopunio mešinu s vodom. Jutro je poodmaklo kad se vreme naoblači i pade malo kiše, ali se isto tako naglo opet razvedri odmah iza podneva. Išao sam dalje. Očekivao sam da će obalskim putem

biti nekakvog kretanja, ali ne videh ništa. Predveče se put primače liticama. Preko jedne uvalice video sam ono što su nekad bili Kovači. Mir polegao po njoj ulivao je jezu. Ni iz jedne kolibe nije se vio dim, nijedne barke da uplovi u malu luku. Znao sam da će me put navesti pravo tuda. Nije me radovala ta pomisao, ali me je topla nit Ĉekićkovog ţivota vukla napred. Podigoh glavu na zvuk struganja stopala po kamenu. Spasli su me samo refleksi koje mi je ulila duga obuka kod Hod. Koraknuo sam sa spremnim štapom i zamahnuo u jednom odbrambenom krugu, polomivši vilicu jednom od onih koji su me pratili. Ostali su se povukli. Trojica. Raskovani, prazni kao kamen. Onaj koga sam potkačio jaukao je valjajući se po zemlji. Niko na njega ne obrati ni najmanju paţnju osim mene. Udario sam ga još jednom, brzo, u leđa. Zajaukao je još glasnije i zamlatarao oko sebe. Ĉak i pod takvim okolnostima, vlastiti me je postupak iznenadio. Znao sam da je sasvim mudro postarati se da onesposobljeni neprijatelj i ostane onesposobljen, ali sam isto tako znao da nikad ne bih tako kao tog čoveka udario nekog psa koji jauče. Borba s ovim raskovanima, međutim, bila je kao borba s utvarama. Nisam osećao prisustvo nijednog od njih; nisam imao osećaj da sam naneo bol čoveku koga sam povredio, nisam primao nikakav odjek njegovog gneva ili straha. Kad sam ga tresnuo ponovo, tek da me ne ščepa dok ga budem preskakao da se domognem otvorenijeg delaputa, bib mi je kao da sam zalupio vratima – nasilan čin, ali bez ţrtve. Vrteo sam štap oko sebe, drţeći ostale na odstojanju. Izgledali su odrpano i pregladnelo, ali sam svejedno osećao da bi me sustigli ako bih se dao u beg. Bio sam već premoren, a oni kao vukovi što skapavaju od gladi. Gonili bi medok ne padnem. Jedan se previše primakao i ja ga munjevito odalamih po zglobu šake. Ispustio je zarđali noţ za čišćenje ribe i uz krike privio ruku uz srce. I opet se preostala dvojica nisu obazirala na

povređenog. Povukoh se. “Šta hoćete?”, pitao sam ih. “Šta imaš?”, reče jedanod njih. Glas mu je bio hrapav i zastajkivao je usred reči kao da dugo nije koristio glasne ţice, a rečenica mu nije imala nikakvog naglaska. Kretao se polako oko mene, u širokom krugu koji sam ja pratio svojm pokretima. Mrtvac koji govori, pomislio sam i ta misao nastavi da mi odjekuje u glavi. “Ništa”, dahnuh isturajući štap ka njemu da mi se ne bi previše primakao. “Nemam ništa za vas. Ni para ni hrane, ništa. Sve sam stvari izgubio dole niţe niz put.” “Ništa”, reče onaj drug: i ja tek tad shvatih da je to bila ţena, nekad. Od nje je sad ostala samoova opaka lutka na koncima čije mutne oči najednom blesnuše pohlepom kad reče: “Ogrtač. Hoću tvoj ogrtač.” Izgledalo je da je vrlo zadovoljna što joj je uspelo da iskaţe tu misao, te je zbog toga postala dovoljno nepaţljiva da je dokačim po potkolenici. Pogledala je nogu po kojoj sam je udario kao da je povreda zbunjuje, a onda nastavila da šepesa za mnom. “Ogrtač”, ponovi onaj drugi kao jeka. Za trenutak su se njih dvoje mrko gledali u otupeloj spoznaji o suparništvu. “Meni. Moj”, dodade on. “Ne. Ubijem te”, izjavi ona smireno. “Ubijem i tebe”, podseti me i opet mi se primače. Zamahnuh štapom ka njoj, ali ona odskoči i pokuša da ščepa štap. Okrenuo sam se taman u pravi čas da mlatnem onoga kome sam već onesposobio zglob. Onda sam skočio pored njega i zaţdio niz put. Trčao sam trapavo, jednom rukom drţeći štap, a drugom pokušavajući da otkačim kopču ogrtača. Konačno sam uspeo, pa ga pustih da padne i nastavih da trčim. Malaksalost u nogama me opomenu da sam na ovu kocku stavio sve. Nekoliko trenutaka kasnije začuše se srditi povici i krici dok su se oni gloţili oko ogrtača do kog su očito stigli. Pomolih se da to bude dovoljno da ih zadrţi sve četvoro i nastavih da trčim. Stigoh do jedne okuke

na putu, ne mnogo velike, ali dovoljne da me zakloni od njihovih očiju. Pa ipak sam trčao i dalje, a onda kaskao koliko god sam izdrţao, pre nego što se odvaţih da se osvrnem. Za mnom je put pucao širok i pust. Primorao sam sebe da produţim, a čim naiđoh na jednu pogodnu tačku, skrenuh s druma. Našao sam jedan guštar opako bodljikavog trnja i progurao se u samo središte. Izmoţden i uzdrhtao čučnuo sam na pete među trnovitim ţbunjem i naprezao sluh da razaberem ma kakav zvuk potere. Otpio sam malo vode i nastojao da se smirim. Nisam imao vremena za ovo zadrţavanje; morao sam nazad u Jelendvor, ali se nisam usuđivao da se promolim odatle. I dalje mi je nezamislivo da sam tu zaspao, a jesam. Budio sam se malo-pomalo. Ošamućen, bio sam ubeđen da se oporavljam od nekakve ozbiljne ozlede ili duge bolesti. Oči su mi bile slepljene, a usta suva i puna gorčine. Primorao sam kapke da se razdvoje i ogledao se oko sebe potpuno smućen. Svetlost je gasnula, a mesec se predavao pred oblacima. Bio sam toliko smoţden da sam se svalio u onom trnjaku i zaspao iako su me bole njegove bezbrojne ţaoke. Izvukao sam se odatle s mnogo muka, ostavljajući za sobom parčiće odeće, kose i koţe. Izvirio sam iz svog skrovišta oprezno kao ţivotinja koju love, tragajući onim posebnim čulom koliko god sam mogao da dosegnem, ali isto tako i njuškajući vazduh i zureći naokolo. Znao sam da mi moje čulo neće otkriti raskovane, ali sam se nadao da će ih šumske ţivotinje opaziti ako ih ima u blizini i skrenuti mi paţnju svojim ponašanjem. Ali sve je bilo tiho. Obazrivo izađoh na put, prostran i bez ţive duše na njemu. Samo sam jednom pogledao u nebo pre nego što se zaputih ka Kovačima. Drţao sam se najgušćih senki drveća uz ivicu puta, nastojeći da se krećem i brzo i tiho, iako mi nijedno od toga nije uspevalo onako kako sam ţeleo. Prestao sam da mislim na sve

osim na hitnju i potrebu da se vratim u Jelendvor. Ĉekićkov ţivot postojao je još samo kao najsićušniji tračak u mojoj svesti. Mislim da je jedino još ţivo osećanje u meni bio strah, koji me je terao da se svaki čas osvrćem preko ramena i u hodu zagledam šumu s obe strane. Na breţuljak iznad Kovača dospeo sam po mrklom mraku. Neko vreme sam prestajao gledajući dole u njih, tragajući za ma kakvim znakom ţivota, a onda sam se naterao da nastavim. Dunuo je vetar i na mahove me darivao mesečinom. Varljiv dar, obmanjivački i izdajnički. Pomerao je senke uz uglove napuštenih kuća i na barice između njih bacao iznenadne odsjaje koji bi zasjali kao oštrica noţa. Ali niko se nije kretao Kovačima. U luci nije bilo barki, ni iz jednog dimnjaka nije se dizao dim. Zdravi ţitelji napustili su selo uskoro posle one sudbonosne pohare, a očigledno i raskovani, pošto tamo više nije bilo ni hrane niti ikakve udobnosti. Kovači bisu ponovo izgrađivani, a dugotrajni zimski vetrovi i plime dovršili su ono što su crvene lađe otpočele. Samo je luka izgledala gotovo kao da se ništa nije ni desilo, izuzimajući prazne pristane. Lukobrani su se i dalje izvijali ka zalivu kao savijeni dlanovi što štite pristanište. Samo što u njemu nije bilo ničega što bi trebalo štititi. Paţljivo sam birao put kroz tu pustoš koja je nekad bila naselje zvano Kovači. Koţa mi se jeţila dok sam se šunjao pored vrata što su visila u razvaljenim dovracima polusagorelih kuća. Laknulo mi je kad sam odmakao od memljivog vonja iseljenih staništa i dospeo do podzide uz more. Put se spuštao do luke i vijugao uz uvalu. Od gramzivog mora nekada ga je branila ograda od grubo tesanog kamena, ali kako je čitave te zime ljudska ruka nije odrţavala, oluje i talasi su je urušili. Kamenje je iz nje ispadalo, a naplavine kojima je more kao ovnovima nasrtalo na nju sad su leţale nasukane dole na obali. Kola s gvozdenim polugama nekada su izvlačena ovim putem da sačekaju brodove. Išao sam kraj lukobrana i

gledao kako ono što je odozgo s brda izgledalo večno zapravo neće izdrţati još ni dve zime, ako ne bude popravljeno, pre nego što ga more prisvoji. Gore nad mojom glavom, zvezde bi tek s vremena na vreme prosinule između oblaka što su klizili preko njih. Nepostojani mesec zaogrtao se i otkrivao dopuštajući mi da tu i tamo ugledam luku. Talasi su šumeli kao dah omamljenog diva. Noć je bila kao iz sna, a kad pogledah preko mora, jedna utvarna crvena lađa preseče stazu mesečine protegnute po vodi i uplovi u pristanište Kovača. Izduţeno korito s jarbolima bez jedara glatko je uklizilo u luku. Crveni pramac i bokovi presijavali su se kao tek prolivena krv, kao da su plovili kroz potoke krvi umesto kroz slanu vodu. U zamrlom naselju iza mene niko ne povika nikakvo upozorenje. Stajao sam tu kao budala, jasno ocrtan na lukobranu, drhteći pred tom prikazom sve dok škripa vesala i srebrno kapanje vode s njihovih lopatica ne pretvori crvenu lađu u stvarnost. Bacih se potrbuške na nasip, pa odgmizah sa zaravnjene površine puta među stenje i nanesene klade ispod lukobrana. Od uţasa nisam mogao ni da dišem. Sva mi se krv slila u glavu i tutnjala u njoj, a u plućima nisam imao vazduha. Morao sam da spustim glavu među dlanove i zatvorim oči da bih se pribrao. Tad su već preko vode, slabašno ali raspoznatljivo, do mene dopirali tihi zvuci koje svaka lađa mora da stvara ma koliko u potaji plovila. Neko se nakašljao, veslo je zastrugalo, nešto teško je bubnulo o palubu. Ĉekao sam na nekakav povik ili zapovest koji bi mi odali da su me otuda spazili. Ništa ne čuh. Oprezno sam podigao glavu i provirio preko izbeljenog korenja jednog naplavljenog stabla. Ništa se nije micalo sem lađe koju su veslači priterivali u pristanište. Vesla su se podizala i spuštala sloţno i gotovo bešumno. Uskoro čuh njihov razgovor, na jeziku sličnom našem, ali s tako grubim izgovorom da sam jedva razumeo reči. Jedan

čovek iskoči s uţetom na obalu. Vezao je lađu ni dve duţine njenog korita daleko od mesta gde sam ja leţao među stenjem i kladama. Još dvojica iskočiše s noţevima u ruci, uzveraše se uz lukobran i potrčaše putem na suprotne strane da zauzmu straţarska mesta. Jedan stade gotovo tačno iznad mene. Sav se skupih, tih kao miš. Drţao sam se Ĉekićka u svojoj svesti onako kao što dete steţe omiljenu igračku da se odbrani od noćne more. Morao sam da se vratim kući, njemu, zato me nisu smeli otkriti. Izvesnost da moram da uradim ovo prvo činila je i ovo drugo nekako mogućim. S lađe se ţurno razmileše ljudi. Sve je na njima govorilo da im je ovo mesto već znano. Nikako nisam mogao da dokučim zašto su pristali ovde dok ne videh da iskrcavaju praznu burad za vodu. Otkotrljali su ih niz nasip, i ja se prisetih bunara kraj koga sam prošao. Onaj deo mog uma koji je pripadao Ĉejdu pribeleţi da Kovače poznaju toliko dobro da su pristali gotovo tačno naspram tog bunara. Ovo nije prvi put da ova lađa doplovljava ovamo po vodu. “Otruj bunar pre nego što pođeš”, predloţi mi on. Ali nisam imao čime, a nisam imao ni hrabrosti da uradim ma šta osim da se krijem. Ostali su izašli na obalu tek koliko da protegnu noge. Načuh prepirku između jednog muškarca i ţene. On je traţio dozvolu da zapali vatru od naplavljenog drveta i ispeče na njoj meso, a ona mu je zabranila, rekavši da nisu dovoljno odmakli i da bi se vatra videla. Znači bili su u pljački, dobavili sveţe meso, i to nije bilo daleko odavde. Dopustila mu je međutim nešto drugo, što nisam sasvim razabrao sve dok nisam video da istovaruju dva puna bureta. Jedan čovek dođe na obalu s nenačetom šunkom preko ramena i tresnu je na uspravljeno bure tako da meso šljepnu. Izvadio je noţ i stao da odseca komade šunke, a neko otvori ono drugo bure. Znači da neće uskoro otići. A ako zaista zapale vatru, ili ako ostanu do zore, onda me senka stabla u kojoj sam se krio više neće moći skriti. Morao sam da se izvučem odatle.

Potrbuške sam bauljao između gnezda vodenih buva i gomilica algi, granja i kamenica, preko peska i šljunka. Zakleo bih se da se svaki patrljak korenja kačio za mene i svaki kamen se premeštao da mi prepreči put. Plima je nadolazila i talasi su bučno zapljuskivali stenje, a vetar je raznosio raspršene kapi. Uskoro sam bio sav promočen. Trudio sam se da uskladim svoje kretanje s nadiranjem talasa da bi njihov zvuk prikrio one koje sam ja stvarao. Kamenje je bilo zubato i škrbavo, a u posekotine koje mi je napravilo po šakama i kolenima zavlačio se pesak. Štap mi je postao tegobno breme, ali nisam hteo da ostavim jedino oruţje koje sam imao. Udaljio sam se toliko da već odavno nisam ni video ni čuo pljačkaše, ali svejedno se nisam usuđivao da se uspravim, već sam se i dalje šunjao i skrivao od kamena do kamena, od panja do panja. Na kraju izbasah na put i otpuzah njime. U senci jednog urušenog skladišta ustadoh oslonjen uza zid i pogledah oko sebe. Ništa se nije čulo. Koraknuh dvaput putem, ali ni odatle ne videh ni krajičak lađe niti straţare. Moţda je to značilo da ni oni ne mogu da vide mene. Udahnuh duboko da se umirim. Posegnuh ka Ĉekićku onako kao što neki ljudi potapšu kesu da se uvere da im je novac bezbedan. Nađoh ga, ali potpuno slabašnog i utihlog; um mu je bio kao mirno jezerce. “Dolazim”, šapnuh ne glasnije od daha, strahujući da ga ne podstaknem ni na najmanji napor, pa sa opet prihvatih puta. Vetar nije popuštao. Slanom vodom promočena odeća lepila se uz mene i grebla me. Bio sam gladan i umoran i bilo mi je hladno. Hodanje u mokrim cipelama bilo je odvratno. Nisam međutim ni pomišljao da stanem. Kretao sam se vučjim polutrkom, pogledom stalno pretraţujući oko sebe, napreţući uši da uhvatim ma kakav zvuk iza sebe. U jednom času ničeg nije bilo u mraku na putu preda mnom. U sledećem se mrak pretvori u ljude. Dvojicu ispred mene, a kad se okrenuh, još jedan je bio iza. Talasi su zapljuskivanjem prikrili zvuk njihovih koraka, a mesec koji je svaki čas izranjao i zaranjao dopuštao

mi je da ih spazim samo na mahove dok su mi se primicali. Pripremio sam štap i čekao. Gledao sam ih kako prilaze, tiho i potuljeno. Ĉudilo me je to, jer zašto ne poviču, zašto nije cela posada došla da gleda kako me zarobljavaju? Samo što su ovi ljudi motrili jedan na drugog isto koliko i na mene. Nisu lovili u čoporu, nego se svaki nadao da će ostali i sami poginuti dok me budu ubijali te će onom preteklom ostati bogat plen za pljačku. Ovo su bili raskovani, a ne crveni pljačkaši. U meni nadođe stravična studen. Bio sam potpuno ubeđen da će i najtiši zvuci gušanja privući posadu crvene lađe. Ako me dakle ne dokrajče raskovani, onda hoće oni koji su ih raskovali. Ali ako već svi putevi vode u smrt, nema svrhe da srljam nijednim od njih. Suočavaću se s onim što dolazi onako kako me bude snalazilo. Trojica, jedan s noţem, ali ja sam imao štap i znao sam da se borim njime. Bili su mršavi, dronjavi, gladni i promrzli koliko i ja. Jedna je mislim bila ona ţena od sinoć. Dok su u toj mukloj tišini stezali krug oko mene, nagađao sam da li su uopšte svesni da su crveni pljačkaši ovde i da li ih se boje kao ja. Nije mi bilo pametno da razmišljam o očajanju koje će ih samo podstaći da nasrnu na mene. Već sledećeg časa zapitah se mogu li raskovani da osete očaj ili su suviše otupeli da pojme opasnost. Sva ona tajna i skrivena znanja koja mi je preneo Ĉejd, sve svirepe i elegantne veštine za borbu protiv dva ili više protivnika kojima me je učila Hod, sve se to razvejalo na vetru. Jer kako su mi prvo dvoje stupili nadomak štapa, tako osetih kako mi ona sićušna toplota u koju se skupio Ĉekićak izmiče. “Ĉekićku!”, šapnuh u očajničkom preklinjanju da mi nekako bude ostavljen. Samo što nisam video kako se vršak repića mrdnuo u poslednjem naporu da zamaše. Onda je nit prepukla i iskrica zgasnula. Ostao sam sâm. Plima crne snage nadirala je u meni kao ludilo. Iskoračio sam, zario kraj štapa jednom čoveku u lice, brzo ga povukao i

nastavio pokret zamahom koji je odneo ţeni vilicu. Takvom sam je silinom udario da sam joj prostim drvetom odsekao donju polovinu lica. U padu sam je tresnuo još jednom, kao da ribarskom motkom udaram morskog psa u mreţi. Treći se bacio na mene čitavim telom misleći, mislim, da ga iz tolike blizine neću moći dohvatiti štapom. Samo što mene nije bilo briga. Bacio sam štap i dohvatio se s njim za gušu. Koščatog i smrdljivog bacio sam ga na leđa. Iz usta mu je zaudaralona lešinu. Kidao sam ga noktima i zubima, ništa više čovek od njega samog. Oni su me sprečili da stignem do Ĉekićka na samrti. Bilo mi je svejedno šta mu radim samo ako ga to boli. Uzvraćao mi je. Vukao sam mu lice po šljunku, zario mu palac u oko, a on meni zube u zglob ruke i raskrvario mi noktima obraz. Kad je konačno prestao da se batrga pod pritiskom kojim sam ga davio, odvukao sam ga do lukobrana i bacio leš dole na stenje. Stajao sam zadihan, stegnutih pesnica, šibajući besnim pogledom ka pljačkašima. Ĉikao sam ih da dođu, ali su se u tišini noći čuli samo talasi i vetar i krkljanje ţene na samrti. Ili me crveni pljačkaši nisu čuli, ili im je bilo previše stalo da sami ostanu neotkriveni da bi se otisnuli u istraţivanje zvukova po mraku. Ĉekao sam na vetru hoće li nekom biti dovoljno stalo da dođe i ubije me. Ništa se ne pomeri. U meni je pustoš zapljusnula i skrhala mahnitost. Toliko smrti za jednu noć, a tako beznačajnih, izuzev meni. Preostala premlaćena tela ostavih na okrunjenom lukobranu da ih raznesu galebovi i talasi, pa odoh. Ništa od njih nisam osetio u času kad sam ih ubio. Ni strah, ni bes, ni bol, čak ni očaj. Bili su puke stvari. Na početku dugog povratka u Jelendvor nisam, na kraju, osećao ništa ni u sebi. Moţda je, pomislio sam, raskovanost nekakva zaraza koja je sad prešla na mene. Ali ne mogoh se naterati da se zabrinem. Malo mi se od tog puta zadrţalo u pamćenju. Prepešačio sam čitavo to rastojanje, promrzao, umoran, gladujući.

Raskovanih više nisam sreo, a malobrojni putnici koje sam viđao na tom delu puta nisu bili ništa skloniji razgovoru sa strancima nego ja. Mislio sam samo na povratak u Jelendvor. I na Berika. Stigoh tamo drugog dana svetkovanja proleća. Straţari na kapiji najpre pokušaše da me spreče. Zagledah se u njih. “To je kneţević”, umalo se ne zagrcnu jedan. “Kazali su da si mrtav.” “Zaveţi”, podviknu mu drugi. Bio je to Gejdţ, onaj kog sam već odavno znao, i on mi ţurno reče: “Berik je ranjen, u oporavilištu je, dečko.” Klimnuh i prođoh pored njih. Za sve godine provedene u Jelendvoru nikad nisam bio u oporavilištu. Sve moje dečije bolesti i povrede uvek je lečio samo Berik i niko drugi. Svejedno sam znao gde je. Prolazio sam kao da sam nevidljiv kroz svet okupljen radi slavlja, s iznenadnim osećajem kao da mi je opet šest godina i da tek pristiţem u Jelendvor. Drţao sam se Beriku za pojas, celim dugim putem od Mesečevog oka, a njemu je noga bila rasparana i u zavojima, ali nijednom me nije stavio ni na čijeg tuđeg konja niti me poverio kome drugom na brigu. Progurao sam se između naroda sa zvončićima, cvećem i kolačima do unutrašnjeg kruga zamka. Iza vojničkih baraka bila je jedna izdvojena zgrada od belo okrečenog kamena. Tamo nikog nije bilo i niko me nije zaustavljao dok sam prolazio kroz predvorje u sobu iza njega. Pod je bio posut sveţom trskom, kroz široke prozore strujali su prolećni vazduh i svetlost, ali svejedno mi je ta odaja ulivala utisak sputanosti i bolesti. Nije ovo bilo dobro mesto za Berikov boravak. Samo je jedna postelja bila zauzeta. Nijedan vojnik neće ostati u krevetu u vreme prolećne svetkovine sem ako baš ne mora. Na uzanom leţaju obasjanom suncem Berik se opruţio sklopljenih očiju. Nikad ga nisam video da tako miruje. Pokrivače je odgurnuo od sebe, a preko grudi je imao debeli

zavoj. Prišao sam tiho i seo na pod kraj postelje. Leţao je nepomično, ali sam ga osećao, a zavoji su se pomerali od sporog disanja. Uzeh ga za ruku. “Kneţeviću”, reče on ne otvarajući oči. Jako mi je stisnuo ruku. “Ja sam.” “Vratio si se. Ţiv si.” “Jesam. Došao sam pravo ovamo, što sam brţe mogao. Berik, bojao sam se da si mrtav.” “Ja sam mislio da si ti mrtav. Svi ostali su ovde već danima.” Udahnuo je iskidano. “Naravno, kopilan im je svima ostavio konje.” “Ne, ja sam kopilan”, podsetih ga ne puštajući mu ruku, “zar si zaboravio?” “Izvini.” Otvorio je oči. Beonjača levog oka bila mu je zamrljana krvlju. Pokušao je da mi se osmehne. Tek tada opazih da mu se na levoj strani lica otok tek povlači. “Vidi, baš smo zgodni nas dvojica. Treba da staviš melem na taj obraz. Zagnojio se. Izgleda kao da te je ogrebala neka ţivotinja.” “Raskovani”, zaustih, ali ne uspeh da se nateram da mu išta dalje objasnim. Samo tiho kazah: “Ostavio me je severno od Kovača, Berik.” Lice mu se zgrči od besa. “Nije hteo da mi kaţe. Niti ikom drugom. Ĉak sam poslao čoveka Istinitom ne bi li izmolio od mog princa da ga natera da kaţe šta je uradio s tobom, ali nisam dobio odgovor. Što ga ne ubih?” “Pusti to”, rekao sam, i to sam i mislio. “Vratio sam se ţiv. Omanuo sam na njegovom ispitu, ali sam preţiveo. A kao što mi ti reče, ima u mom ţivotu i drugih stvari.” Pomerio se malčice u postelji, samo što mu od tog, video sam, ne bi ništa lakše. “Pa, to će mu biti razočaranje.” S naporom je udahnuo. “Zaskočili su me. Neko s noţem, ne znam ko.”

“Jesi li gadno ranjen?” “Nije dobro, u mojim godinama. Mlad vočić kao ti verovatno bi se samo stresao i produţio. Svejedno, samo je jednom uspeo da me ubode, ali sam pao i udario glavom. Dva dana nisam dolazio sebi. I, kneţeviću, tvoj pas. Glupost i besmislica, ali ubio ti je psa.” “Znam.” “Bila je to brza smrt”, reče Berik da me uteši. Ukočih se na tu laţ. “Bila je to plemenita smrt”, ispravih ga. “Inače bi ti taj noţ dobio u meso više puta, ne samo jednom.” Berik se potpuno umiri. “Bio si tamo, je li”, reče naposletku. Nije to bilo pitanje i nije bilo nikakve sumnje u smisao izrečenog. “Da”, čuh sebe kako odgovaram sasvim jednostavno. “Bio si tamo s psom te noći umesto da se trudiš da osetiš Veštinu?”, podiţe mu se glas razjareno. “Berik, nije bi...” Izvukao je ruku i odmakao se koliko god je mogao. “Izlazi odavde.” “Berik, nije bilo zbog Ĉekićka. Jednostavno nemam Veštinu. Pusti me onda da imam šta imam, da budem ono što jesam. Ne koristim ovo ni za šta loše, a čak i bez toga sam dobar sa ţivotinjama. Naterao si me da budem. Ako bih i ovo koristio, mogao bih...” “Ne primiči se mojim štalama. Ni meni.” Okrenuo se da me pogleda i, na moje zaprepašćenje, jedna suza mu se skotrlja niz tamnoputi obraz. “Omanuo si? Ne, kneţeviću, ja sam omanuo. Bio sam previše meka srca da to batinama isteram iz tebe kad sam opazio prvi znak. „Odgaji ga dobro‟, rekao mi je Plemeniti. To je bila poslednja zapovest koju sam od njega dobio, a ja sam ga izneverio. I tebe. Da se nisi petljao s vijugom, kneţeviću, mogao si da naučiš Veštinu. Galen bi mogao da te nauči. Nije ni čudo što te je poslao u Kovače.” Zaćutao je, pa nastavio:

“Kopile ili ne, mogao si da budeš sin dostojan Plemenitog. Ali ti si to sve zgazio, a zbog čega? Zbog psa. Znam ja šta pas moţe biti čoveku, ali čovek ne gazi svoj ţivot radi...” “Nije on bio samo pas”, presekoh ga gotovo grubo. “Nego Ĉekićak. Moj prijatelj. A i nije bilo samo zbog njega. Manuo sam se čekanja i došao zbog tebe. Mislio sam da ću ti moţda trebati. Ĉekićak već danima nije ţiv. Znao sam to. Ali došao sam zbog tebe, jer sam mislio da ću ti moţda trebati.” Ćutao je toliko dugo da sam pomislio da neće više da govori sa mnom. “Nisi morao”, reče tiho. “Ja se sam brinem o sebi.” Pa dodade kruće: “Što i ti znaš. Uvek je tako bilo.” “I o meni”, priznadoh mu. “Uvek si se brinuo o meni.” “I nikakvog nam to dobra nije donelo, ni tebi ni meni”, uzvrati on polako. “Vidi šta sam te pustio da postaneš. Sad si samo... Izlazi odavde. Izlazi.” Ponovo se okrenuo od mene, a ja osetih kako nešto u njemu umire. Ustao sam lagano. “Napraviću ti za oko melem od lišća mrazovca i doneti po podne.” “Ništa mi ne donosi. Nemoj ništa da radiš za mene. Idi kud hoćeš i budi šta god hoćeš, ja sam s tobom završio.” Obraćao se zidu. U glasu mu nije bilo milosti ni za jednog od nas. Osvrnuo sam se još jednom dok sam odlazio iz oporavilišta. Berik se nije ni pomerio, ali je čak i s leđa izgledao nekako stariji, i sitniji. Eto takav mi je bio povratak u Jelendvor. Postao sam neko biće sasvim drugačije od onog prostosrdačnog dečaka kakav sam bio kad sam pošao. To što nisam bio mrtav kao što su pretpostavljali niko nije udarao na velika zvona, a ni ja nikom nisam pruţao priliku za to. Ĉim sam se udaljio od Berikove bolesničke postelje, otišao sam pravo u svoju sobu da se operem i presvučem. Spavao sam, ali loše. Do kraja prolećne svetkovine jeo sam noću, sam u kuhinji. Napisao sam jedno kratko pisamce kralju da mu kaţem kako je moguće da crveni pljačkaši redovno uzimaju vodu s vrela oko Kovača. Nije mi

odgovorio, a meni je bilo drago zbog toga. Nisam bio rad nikakvom dodiru ni sa kim. S mnogo buke i sjaja Galen je predstavio kralju bratstvo koje je stvorio. Pored mene, još jedan se učenik nije vratio. Sad me je stid što mu se ne sećam imena, a ako sam nekad i znao šta se s njim desilo, zaboravio sam. Pretpostavljam da sam ga, kao i Galen, otpisao kao beznačajnog. Proteklo je čitavo leto, a Galen mi se obratio samo jednom, i to posredno. Nedugo posle prolećne svetkovine mimoišli smo se u dvorištu. On je šetao i razgovarao s Kraljevskim, a kad su naišli pored mene, pogledao me je preko prinčevog ramena i rekao podrugljivo: “Više ţivota nego kod mačke.” Stao sam i zurio u njih sve dok nisu bili prinuđeni da me pogledaju. Nagnao sam Galena da me pogleda pravo u oči, a onda sam se nasmešio i klimnuo mu. Nikada ga nisam optuţio za to što je pokušao da me pošalje u smrt, a on se posle ovog susreta uvek ponašao kao da me ne vidi; pogled bi mu samo kliznuo preko mene, ili je izlazio iz prostorije u koju bih ja ušao. Ĉinilo mi se da sam s Ĉekićkom sve izgubio. Ili sam to moţda ja sam prionuo da uništim i ono malo što mi je preostalo. Nedeljama sam se mrzovoljno vukao po zamku, domišljato vređajući svakog ko bi bio dovoljno glup da mi se obrati. Luda me je izbegavao. Ĉejd me nije pozivao. Strpljivu sam video triput. Prva dva puta kad sam na njen poziv otišao kod nje, jedva da sam se ponašao s najosnovnijom uljudnošću. Treći put mi je dodijala ćeretanjem o reznicama ruţa, pa sam prosto-naprosto ustao i otišao. Posle toga me više nije zvala. Ali došlo je vreme kad sam osetio da za nekim moram da posegnem. Iza Ĉekićka je u mom ţivotu ostao dubok zjap, a za izgonstvo iz štala nisam očekivao da će me toliko poraziti. Slučajni susreti s Berikom bili su strahovito neprijatni, jer smo se obojica bolno naprezali da se ponašamo kao da uopšte ne vidimo jedan drugog. Goreo sam od ţudnje da odem kod Moli i ispričam joj sve

što me je snašlo, sve što mi se događalo još otkad sam došao u Jelendvor. Zamišljao sam do tančina kako bismo sedeli na obali dok joj pričam, a kad bih joj sve rekao, ona me ne bi ni osuđivala ni pokušavala da me savetuje, nego bi me samo uzela za ruku i tiho sedela pored mene. Konačno bi neko znao sve i više ne bih morao od nje ništa da krijem, a ona se ne bi okrenula od mene. Dalje od toga se nisam usuđivao da idem ni u mašti. Ĉeznuo sam očajnički i strahovao onako kao što moţe samo dečak čija je voljena dve godine starija od njega. Ako bih joj otišao sa svim svojim jadima, zar me ne bi smatrala bespomoćnim detetom i zar me ne bi ţalila? Ili bi me mrzela zbog svega što joj pre nisam rekao? Desetinu puta me je ta pomisao vraćala kad sam već bio pošao dole u grad. Ali otprilike dva meseca kasnije, kad sam konačno odbazao tamo, izdajničke noge odnesoše me pravo do svećarske radnje. Desilo se da sam nosio korpu, a u njoj bocu vina od trešanja i četiri ili pet sitnih trnovitih ruţa zbog kojih sam ostao bez nekoliko parčadi koţe da bih ih se domogao iz Ţenskog vrta, gde su svojim mirisom zasenjivale čak i leje s nanom. Govorio sam sebi da ništa nisam namerio. Da ne moram da joj kaţem baš sve o sebi. Da ne moram čak ni da je vidim. Mogu i usput da se odlučim. Ali se na kraju pokazalo da je o svemu već odlučeno, i to bez ikakvog mog udela. Stigao sam taman u pravi čas da vidim Moli kako izlazi drţeći Dţada podruku. Glavu je prinela sasvim uz njegovu i naslanjala se na njega dok su o nečemu tiho pričali. Ispred samih vrata radnje on zastade da joj zagleda u lice, a ona ga pogleda pravo u oči. Kad je nesigurno pruţio ruku da joj neţno takne obraz, odjednom ugledah jednu meni nepoznatu Moli, već ţenu. Dve godine razlike među nama bile su procep za koji nije bilo nade da ću ga premostiti. Povukao sam se iza ugla pre nego što bi mogla da me spazi i okrenuo se na drugu stranu krijući lice. Prošli su pored mene kao da sam kamen ili stablo. Moli mu je naslonila glavu na rame, koračali su polako. Trebala

im je čitava večnost da mi zamaknu s vidika. Te sam se noći napio kao nikad, a sledećeg sam se dana probudio u nekakvom ţbunju na pola puta uzbrdo do zamka.

18 Pogubljenja Čejd Padalica, lični savetnik kralja Lukavog, naširoko je proučavao raskivanje u vreme neposredno pre početka ratova s crvenim lađama. Evo šta imamo iz njegovih tablica. “Netu, kćer ribara Gila i njegove ţene Ride, odveli su ţivu iz njihovog sela Dobrovode sedamnaestog dana posle prolećne svetkovine. Pljačkaši s crvenih lađa su je raskovali i posle tri dana vratili u njeno selo. Oca su joj u toj istoj pohari ubili, a majka joj, pored petoro mlađe dece, nije bila u stanju da se nosi s Netom. U vreme kad su je raskovali bilo joj četrnaest godina. Menije pripala otprilike šest meseci posle toga. Doveli su mi je prljavu, iscepanu i potpuno izmoţdenu od gladovanja i ţivota na otvorenom. Prema mojim uputstvima, oprali su je, odenuli i smestili u odaje blizu mojih. Postupao sam s njom kao što bih s nekom divljom ţivotinjom. Svakog dana sam joj svojim rukama donosio hranu i ostajao uz nju dok jede. Starao sam se da joj odaje budu tople, posteljina čista i da joj bude obezbeđena svaka ugodnost koju bi ţena mogla da očekuje: voda da moţe da se opere, češljevi, četke i uopšte sve što je mladom ţensku potrebno. Pored toga sam joj pribavio i raznolike potrepštine za vez, jer sam otkrio da se pre raskivanja time vrlo rado bavila i da je izvezla nekoliko pravih remekdela. Namera mi je bila da vidim moţe li se, vrlo blagim postupanjem, raskovani vratiti da bude makar nalik onoj pređašnjoj ličnosti koja je bio. U takvim uslovima bi se čak i divlja ţivotinja bar donekle pripitomila, ali Neta je na sve odgovarala ravnodušnošću. Pogubila je ne samo navike ţenskog čeljadeta, nego i zdrav osećaj kakav poseduju i ţivotinje. Najela bi se do sita, rukama, a onda bi ono što preostane pobacala po podu da se izgazi nogama. Nije se prala niti bilo kako

negovala. Većina ţivotinja prljaće samo jedan deo jazbine, ali Neta se ponašala poput miševa koji ostavljaju izmet posvuda, i nije čuvala čak ni posteljinu. Mogla je smisleno da govori ako bi htela ili ako bi nešto zaista jako ţelela. Ako bi se sama rešila da govori, to je najčešće bilo da me optuţi kako sam joj nešto ukrao ili da mi najgroznije preti ako joj smesta ne dam nešto što je smislila da hoće da dobije. Prema meni se ponašala podozrivo i s mrţnjom. Na pokušaje da vodim s njom spontan razgovor potpuno se oglušivala, ali ako bih joj uskratio hranu mogao sam da joj izmamim odgovore u zamenu za jelo. Porodice se jasno sećala, ali je nimalo nije zanimalo šta se s njima dogodilo. Na ta pitanja mi je odgovarala podjednako kao da sam je pitao o jučerašnjem vremenu. O onom vremenu kad su je raskovali rekla mi je samo da su je drţali u utrobi broda, da je dobijala vrlo malo hrane i tek toliko vode da preţivi. Koliko se sećala, nisu joj davali da jede ništa neobično niti je upamtila da su je uopšte dodirivali. Nije mi, dakle, mogla priskrbiti nikakvu naznaku o tome kako je samo raskivanje postizano. Ovo me je veoma razočaralo, jer sam se nadao da bi se, ako doznamo kako to rade, mogao naći način i da učinjeno raščinimo. Poduhvatio sam se da je vratim ljudskom ponašanju, ali bez ikakvog uspeha. Izgledalo je da moje reči razume, ali svojim postupcima nije odgovarala na njih. Čak i kad bih joj dao dva hleba uz upozorenje da jedan mora da sačuva za sutra ako neće da ostane gladna, dopustila bi da joj onaj drugi padne, izgazila ga i onda ga sutra jela ne mareći nimalo kakva se prljavština po njemu nalepila. Nikakvo zanimanje nije pokazivala ni za vez niti za ma kakvu drugu razonodu, čak ni za šarene dečije igračke. Kad nije jela ili spavala, bilo joj je dosta da samo sedi ili leţi, dokona i telom i duhom. Ako bi dobila slatkiše ili peciva, prejela bi se dok ne povrati, pa onda nastavila da jede. Lečio sam je svakojakim napicima i biljnim čajevima. Pokušavao sam postom, parom, pročišćavanjem tela. Ni vruće ni hladne kupke nisu delovale nikako sem što su je ljutile. Uspavao sam je na čitav dan i noć, ali nisam izazvao nikakvu promenu. Dao sam joj toliko vilinkore da dve noći nije mogla da spava, ali je od toga samo postala

razdraţljiva. Neko vreme sam joj ugađao i mazio je, ali njoj je to bilo svejedno, isto kao i kad sam joj nametao kruta ograničenja, i ni po čemu nije menjalo njeno ponašanje prema meni. Ako bi bila gladna, pristajala je da na zapovest bude uljudna i ljubazno se smeši, ali čim bi se zasitila, odbijala je da posluša bilo kakav dalji zahtev ili naredbu. Svoj prostor i ono što je smatrala da joj pripada nije htela da deli i umelaje opako da ih brani. Više puta je pokušala da me napadne samo zato što sam se previše primakao njenoj hrani, a jednom zato što je odjednom rešila da hoće moj prsten. Sasvim je uobičajeno bilo da ubija miševe koje je njena neurednost privlačila. Hvatala bi ih zapanjujućom brzinom i onda ih smrskala o zid. Slična sudbina je zadesila i mačku koja je jednom dolutala kod nje. Za vreme koje je proteklo od njenog raskivanja kao da nije imala nikakav osećaj. Ţivot pre toga mogla je sasvim lepo da prepriča ako bih joj naloţio dok je gladna, ali otkako je raskovana svi su joj dani bili jedno dugačko „juče‟. Nisam mogao da doznam da li je Neta raskovana tako što joj je nešto dodato ili time što su joj nešto oduzeli, da li nečim što je unela u sebe, omirisala, čula ili videla. Nisam čak doznao ni da li je to bilo delo ljudskih ruku i umeća ili nekog morskog demona za kakve ţitelji Dalekih zemalja tvrde da nad njima imaju moć. Sve u svemu, iz tog dugačkog i zamornog ogleda ništa nisam doznao. Neti sam jedne večeri dao trostruki napitak za spavanje. Njeno telo sam okupao, kosu joj očešljao i poslao je nazad u njeno selo da je tamo sahrane kako dolikuje. Barem jedna porodica je tako mogla da okonča priču o raskivanju svojih bliţnjih. Većina drugih primorana je da se mesecima i godinama pita šta li je zadesilo one koje su nekada voleli. Uglavnom je i bolje što ne znaju.“ U to vreme se znalo za više od hiljadu raskovanih duša. Berik je zaista mislio ono što je rekao. Sa mnom više nikakve veze nije imao. U štalama više nisam bio dobrodošao, što je posebno Kobu pruţalo surovo zadovoljstvo. Iako je povremeno odlazio u pratnji Kraljevskog, kad je bio tu često je istupao da

mi prepreči put. “Dozvoli da ti dovedem konja, gospodaru”, rekao bi, sav pokoran. “Nadzornik štala više voli da konjušari opreme grla unutra.” Morao sam tako da stojim kao kakav nesposobni gospodičić dok mi ne osedlaju i dovedu Garavicu. Kob joj je sam čistio pregradu, donosio joj hranu i timario je, a mene je razjedalo kao otrov što se ona tako brzo ponovo sprijateljila s njim. Govorio sam sebi da je ona samo konj i da ne mogu da je krivim, ali – i ona me je napustila. Najednom sam imao previše vremena. Jutra sam oduvek provodio radeći nešto za Berika. Sad su u potpunosti pripadala meni. Hod je imala pune ruke posla da uveţba ţutokljune vojnike za odbranu. Uvek sam bio dobrodošao da veţbam s njima, ali ja sam sve to naučio već odavno. Fedren je leti odlazio iz Jelendvora. Nisam mogao da smislim kako bih se izvinio Strpljivoj, a na Moli nikako nisam ni mislio. Ĉak su i moji pohodi na jelendvorske krčme postali samotni. Keri je postao šegrt jednog lutkara, a Dirk je otišao u mornare. Bio sam besposlen i usamljen. Bilo je to mučno leto, i to ne samo za mene. Iako sam sâm i ogorčen išao okolo u odeći koju sam prerastao i reţao i kidisao na svakog ko bi bio dovoljno blesav da mi se obrati, iako sam se opijao do besvesti po nekoliko puta nedeljno, svejedno sam bio svestan da Šest vojvodstava trpe gadne nasrtaje. Drskiji nego ikad, pljačkaši s crvenih lađa vršljali su našim obalama. Tog su leta pretnjama konačno pridodali i zahteve. Za ţitom, stokom, pravom da uzimaju što god poţele iz naših luka, da pristaju uz naše obale i preko leta ţive od naših zemalja i našeg naroda, da biraju naš svet za svoje roblje... sve jedan neprihvatljiviji od drugog, a od tih su zahteva nepodnošljivija bila jedino raskivanja, koja su sledila svaki put kad bi kralj odbacio neki postavljeni zahtev. Običan svet je napuštao lučka i priobalna naselja. Niko zbog tog nije mogao da ih krivi, ali zbog toga su nam obale ostajale još ranjivije. Unajmljeno je još vojnika, pa onda još, a

onda su podignuti porezi da bi se najamnicima imalo od čega platiti i narod je počinjao da gunđa pod bremenom nameta i straha od crvenih lađa. Još je čudnije što su Spoljnoostrvljani napuštali lađe u kojima su nekada doplovljavali u pohare i pristajali uz naše obale u svojim porodičnim barkama, preklinjući naš svet da im pruţi utočište i donoseći strahotne priče o sveopštem meteţu i tlačenju u svojoj domovini, kojom su crvene lađe sada vladale u potpunosti. Moţda su oni zapravo donosili višestruki blagoslov. S jedne strane, bili su jeftini najamni vojnici, mada im uglavnom niko nije verovao. Ali barem su njihove priče o Spoljnim ostrvima pod vladavinom crvenih lađa bile dovoljno grozomorne da odagnaju svaku pomisao da se moţda udovolji zahtevima pljačkaša. Otprilike mesec dana po mom povratku, Ĉejd mi je otvorio svoja vrata. Zlovoljan što me je zanemarivao, popeh se uz njegove stepenice sporije nego ikad. Ali kad uđoh kod njega i on podiţe pogled s avana u kome je gnječio semenke, videh mu premor na licu. “Milo mi je što te vidim”, reče mi, iako se to po njegovom glasu ne bi reklo. “Zato ti se valjda toliko ţurilo da me dočekaš pošto sam se vratio”, primetih kiselo. On zastade, s tučkom u ruci. “Izvini. Mislio sam da će ti moţda trebati neko vreme da se povratiš u samoći.” Ponovo je pogledao semenke u avanu. “Ni meni ova zima i proleće nisu bili laki. Da pokušamo da ostavimo za sobom to vreme i da idemo dalje?” Bio je to i plemenit i razuman predlog. Znao sam da je mudar. “Imam li ikakvog izbora?”, upitah zajedljivo. Ĉejd dovrši gnječenje semenki, pa ih sastruga u jedno gusto sito i ostavi iznad čaše da otkaplju u nju. “Ne”, reče naposletku, kao da je dobro promislio o tome. “Ne, nemaš, a nemam ni ja. U mnogo čemu nemamo izbora.” Pogledao me je, preleteo

očima po meni od glave do pete, a onda opet prodţarao po svojim semenkama. “Prestaćeš”, reče, “da do kraja leta piješ sve osim vode i čaja. Znoj ti smrdi na vino. Osim toga, premlad si da ti mišići tako omlitave. To meditiranje s Galenom čitave zime nimalo nije godilo tvom telu. Prioni da ga uveţbaš. I već od danas uzmi na sebe da četiri puta dnevno odlaziš Istinitom u kulu. Nosićeš mu hranu i čajeve koje ću ti pokazati kako da pripremaš. Nećeš ići kod njega smrknut, nego ćeš uvek biti vedar i ljubazan. Dok ga budeš dvorio moţda ćeš se uveriti da sam imao razloga što mi se sva paţnja nije vrtela oko tebe. To ćeš raditi kad god si u Jelendvoru. Biće dana kad ćeš izvršavati neke druge zadatke koje ti budem dao.” Ĉejdu nije trebalo mnogo priče pa da me postidi. Za svega nekoliko trenutaka moja slika o sopstvenom ţivotu srozala se od uzvišene tragedije do mladalačkog samosaţaljenja. “Bio sam dokon”, priznadoh mu. “Bio si glup. Imao si ceo mesec da preuzmeš svoj ţivot u vlastite ruke. Ponašao si se kao... razmaţeno derle. Nije ni čudo što si se Beriku zgadio.” Odavno se već nisam iznenađivao zbog onoga što Ĉejd uspeva da dozna, ali sam ovog puta bio siguran da ne zna stvarni razlog, a nisam imao ţelje da mu ga poverim. “Jesi li otkrio ko je pokušao da ga ubije?” “Nisam... zapravo ni pokušao.” Sad je Ĉejd izgledao zgađen, pa onda zbunjen. “Dečko, ti uopšte ne ličiš na sebe. Pre šest meseci rasturio bi štale kamen po kamen da saznaš takvu tajnu. Da si pre šest meseci dobio čitav mesec odmora, svaki dan bi sebi ispunio. Šta te to muči?” Oborio sam pogled, svestan da mi je rekao suštu istinu. Hteo sam da mu ispričam šta me je sve zadesilo; i nisam hteo nikome ni reč o tome da kaţem. “Ispričaću ti sve što znam o napadu na Berika.” I ispričao sam mu. “A taj koji je sve to video”, upitao je kad sam završio, “zna li on tog čoveka koji je napao Berika?”

“Nije ga dobro video”, izvrdao sam. Bilo je beskorisno da kaţem Ĉejdu da tačno znam kako je mirisao, ali da imam samo neodređenu sliku njegovog lika. Ĉejd je poćutao. “Pa, osluškuj koliko god moţeš. Voleo bih da znam ko se to toliko osmelio da pokuša da ubije kraljevog nadzornika u njegovoj vlastitoj štali.” “Onda ti ne misliš da je to samo neka lična Berikova razmirica?”, upitah oprezno. “Moţda i jeste. Ali da ne prenagljujemo sa zaključcima. Lično, osećam u ovome nekakvu igru. Neko hoće nešto da postigne, ali je na prvom koraku omašio. Nama na korist, nadam se.” “Moţeš li da mi kaţeš zašto tako misliš?” “Mogao bih, ali neću. Hoću da ti um ostane slobodan da samostalno zaključuje. Dođi sad, da ti pokaţem čajeve.” Nemalo me je povredilo što me ništa nije pitao o onom vremenu s Galenom niti o ispitu. Ĉinilo mi se da je moj neuspeh prihvatio kao nešto očekivano. Ali dok mi je pokazivao od čega ću spremati čajeve Istinitom, uţasnula me je jačina sastojaka koje je odabrao. Slabo sam viđao Istinitog, mada se Kraljevski i previše pokazivao. Ĉitavog proteklog meseca je stalno nekuda odlazio i vraćao se, a svaki put je povorka koja ga je pratila bila još raskošnija i kićenija nego prošli put. Ĉinilo mi se da prošnju neveste za brata koristi da se nakiti perjem sjajnijim nego paun. Vladalo je opšte mišljenje da on mora tako da bi ostavio utisak na one s kojima pregovara. Što se mene tiče, smatrao sam da je to traćenje novca koji se mogao potrošiti na odbranu. Kad bi Kraljevski otišao meni bi laknulo, jer je njegova odbojnost prema meni odskora ojačala i on joj je nalazio raznolike sitne oduške. Kad god bih zakratko video Istinitog ili kralja, obojica su mi izgledali namučeni i zabrinuti. Istiniti mi se posebno činio gotovo ukipljen. Odrveneo, dalek, samo me je jednom primetio,

umorno mi se nasmešio i rekao da sam porastao. Dalje od toga naš razgovor nije odmakao. Ali uočio sam da jede kao teţak bolesnik, bezvoljno, da izbegava meso i hleb kao da mu je prenaporno da ţvaće i umesto toga preţivljava na čorbama i kašama. “Previše koristi Veštinu. Toliko mi je Lukavi rekao. Ali zašto mu to tako isisava snagu, zašto mu izjeda meso s kostiju, to nije mogao da mi objasni. Zato mu dajem napitke za krepljenje i jačanje i teram ga da se odmara. Ali on ne moţe. Ne usuđuje se, kaţe. Govori mi da jedino on uspeva da zavede kormilare crvenih lađa da ih nasuču na stenje, samo on uspeva da preplaši njihove zapovednike. Ustaje iz postelje, pređe u svoju stolicu pored prozora i tamo presedi po ceo dan.” “A Galenovo bratstvo? Zar od njih nema nikakve koristi?” Postavio sam to pitanje gotovo sa zavišću, skoro u nadi da ću čuti kako su oni potpuno beznačajni. Ĉejd uzdahnu. “Mislim da ih koristi kao što bih ja koristio golubove pismonoše. Odaslao ih je na kule da preko njih prenosi poruke vojnicima i prima upozorenja kad vojnici opaze lađe. Ali odbranu obala ne poverava nikom drugom. Ostali su, kaţe mi, previše neiskusni; mogli bi da se odaju onima na kojima koriste Veštinu. Ne razumem to, ali znam da ne moţe tako još dugo. Molim se da se leto završi i da zimske bure oteraju crvene lađe njihovoj kući. Da samo ima nekog da ga odmeni na ovom poslu. Bojim se da će potpuno usahnuti.” Primio sam to kao prekor za svoj neuspeh, pa sam potonuo u zlovoljnu ćutnju. Prolunjao sam po njegovim odajama i ustanovio da su mi i znane i tuđe pošto već mesecima nisam bio u njima. Pribor za rad s biljem bio je kao i uvek rasut naokolo. Prikradalo je posvuda ostavio tragove, smrdljive parčiće kostiju po ćoškovima. Kraj raznih stolica bilo je kao i uvek kojekakvih tablica i svitaka. Ova se zbirka izgleda ponajviše bavila Precima. Bazao sam oko njih, jer su me kopkali crteţi u boji. Jedna tablica, starija i briţljivije izrade od ostalih,

prikazivala je jednog Pretka kao svojevrsnu pozlaćenu pticu s čovekolikom glavom okrunjenom paperjastom kosom. Počeo sam da sričem reči. Bio je to pihe, drevni jezik prvobitnog ţivlja Bronzišta, najjuţnijeg vojvodstva. Mnogi naslikani simboli su izbledeli ili se oljuspali sa starog drveta, a ja nikad nisam tečno savladao pihe. Ĉejd priđe i stade kraj mene. “Znaš”, reče blago, “nije mi bilo lako, ali odrţao sam reč. Galen je zahtevao potpunu vlast nad svojim učenicima. Izričito je odredio da niko ne sme da ti se obraća niti da se na bilo koji način upliće u tvoju poslušnost i naukovanje. A u Kraljičinom vrtu ja sam, kao što sam ti i rekao, slep i bez ikakvog uticaja.” “To sam znao”, promrmljah. “Svejedno nisam bio protiv onoga što je Berik preduzeo. Samo me je reč koju sam dao svom kralju sprečila da ti se obratim.” Zastao je obazrivo. “Bilo ti je teško, znam. Voleo bih da sam mogao da ti pomognem. Ne bi trebalo da se osećaš preterano loše zato što si...” “Omanuo”, sam dopunih dok je on traţio neku blaţu reč. Uzdahnuo sam i najednom priznao koliko me to boli. “Hajde da prestanemo otome, Ĉejde. Ne mogu to da promenim.” “Znam.” A onda još paţljivije: “Ali moţda moţemo nekako da iskoristimo ono što si naučio o Veštini. Ako mi pomogneš da je razumem, moţda ću smisliti nešto bolje čime bih donekle poštedeo Istinitog. Godinama je to znanje bilo preko mere tajno... u starim svicima jedva da se i pominje, izuzev kad se kazuje kako je tu i tu bitku kralj Veštinom preokrenuo u korist svojih vojnika ili kako je tog i tog neprijatelja kralj osujetio Veštinom. Ali nema ničeg o tome kako je to postignuto niti...” Očajanje me ponovo pritisnu. “Pusti to. Nije za kopilad da to znaju. Mislim da sam ja dokaz za to.” Tišina poleţe između nas. Na kraju Ĉejd teško uzdahnu. “No. Neka je i tako. I oko raskivanja sam gledao ovih poslednjih meseci, ali sam samo saznao šta sve ono nije i čime

ne moţe da se promeni. Jedini lek koji sam pronašao najstariji je znani delotvoran baš za sve.” Smotao sam i pričvrstio svitak koji sam gledao, s osećajem da znam šta se sprema. Nisam pogrešio. “Kralj mi je dodelio da ti prenesem tvoj zadatak.” Tog leta sam za tri meseca sedamnaest puta ubio za kralja. Bilo bi mi moţda teţe da već nisam oduzeo ţivot, po sopstvenoj volji i radi svoje odbrane. Zadatak se mogao činiti prost. Konj, ja i košara otrovanog hleba. Jahao sam putevima o kojima su putnici izveštavali da su na njima bili napadnuti, a kada bi raskovani nasrnuli, beţao sam prosipajući hlebove za sobom. Da sam bio običan vojnik, moţda bih se manje bojao. Ali čitavog ţivota sam se oslanjao na vijugu da me upozori na prisustvo drugih ljudi. Ovo mi je bilo jednako kao da sam morao da radim bez očiju, a ubrzo sam otkrio i da nisu svi raskovani pre toga bili obućari i tkači. U drugom njihovom malom bratstvu koje sam potrovao bilo je nekoliko vojnika. Imao sam sreće što se većina njih dţapala oko hleba kad su me ostali svukli s konja. Zaradio sam duboku posekotinu od noţa i do dan-danas nosim oţiljak na levoj plećki. Bili su snaţni i borili su se znalački, kao neka mala vojnička jedinica, moţda zato što su tako uveţbani nekad davno kad su bili ljudi. Stradao bih da im nisam viknuo kako je budalasto što se tuku sa mnom, a ostali će im dotle pojesti sav hleb. Manuli su me se, pa sam se uskobeljao na konja i umakao. Otrovi nisu bili okrutniji nego što je bilo neophodno, međutim da bi bili delotvorni čak i u malim količinama, morali smo da koristimo one najgrublje. Smrt kojom su raskovani umirali nije bila blaga, ali je bar bila najbrţa koju je Ĉejd mogao da smisli. Ţeljno su grabili svoju smrt od mene, a ja nisam morao da ih gledam dok se grče s penom na usnama, pa čak ni onda kad postanu leševi ukraj puta. Kad su vesti o pomrlim raskovanim dospele do Jelendvora, Ĉejdova priča kako oni verovatno umiru od pokvarene ribe iz zagađenih potoka bila se

već uveliko rasprostranila. Rodbina je sahranjivala tela, a ja sam govorio sebi kako im je verovatno laknulo i da je za same raskovane ovo bila brţa smrt nego da su skapavali od gladi preko zime. Tako sam se svikao na ubijanje i imao sam za sobom već desetak smrti kad sam prvi put morao da pogledam jednog čoveka u oči pre nego što ću ga ubiti. Ni to nije bilo tako teško kao što je moglo biti. Bio je neki sitan vlastelinčić, koji je imao zemlju nedaleko od Trorečnog jezera. U Jelendvor je stigla priča da je u besu tako udario dete jedne sluškinje da je devojčica pomerila pameću. To je bilo dovoljno da izazove nezadovoljstvo kralja Lukavog. Vlastelinčić je platio krvarinu, na šta se majka odrekla zahteva za kraljevskom pravdom. Ali nekoliko meseci kasnije na dvor dođe rođaka obespamećene devojčice i izmoli da je kralj nasamo primi. Mene su poslali da potvrdim rođakinu priču i ja tamo videh da vlastelinčić drţi devojčicu kao kera pored svoje stolice, i još gore, da joj u stomaku raste dete. Tako mi nije bilo teško da, kad mi je posluţio vino u finom kristalu raspitujući se za novosti na dvoru, ugrabim čas da podignem njegovu čašu prema svetlu kako bih pohvalio i vino i ono u čemu je posluţeno. Pošao sam nekoliko dana potom, ispunivši zadatak i ponevši neke uzorke papira koje sam obećao Fedrenu i gospodičićeve ţelje za srećan put do kuće. Njemu tog dana nije bilo dobro. Otprilike mesec kasnije umro je lud, peneći krv. Ona rođaka je prihvatila i devojčicu i njeno dete. Do dana današnjeg ne kajem se ni zbog tog čina ni zato što sam za tog čoveka odabrao sporu smrt. A kad nisam nosio smrt raskovanima, dvorio sam mog gospodara princa Istinitog. Pamtim kad sam se prvi put popeo s posluţavnikom uz one mnoge stepenice do njegove kule. Očekivao sam gore neku straţu, bar počasnu. Nikog nije bilo. Kucnuo sam na vrata, pa kako ne dobih nikakav odgovor, tiho uđoh. Istiniti je sedeo u stolici kraj prozora. Letnji vetar s

okeana dopirao je u sobu. Mogla je to biti prijatna odaja, svetla i zračna po sparnom letnjem danu. Umesto toga, meni se učini kao ćelija. Uz njegovu stolicu do prozora stajao je jedan stočić. Po ćoškovima i uz zidove nakupila se prašina i parčići stare trske. Istinitom je glava klonula na grudi kao da je zadremao, samo što sam ja osećao da čitava odaja bruji od njegovog naprezanja. Kosa mu je bila zapuštena, danima se nije brijao. Odeća je visila na njemu. Nogom sam pritvorio vrata, odneo posluţavnik do stola, spustio ga i stao pored njega da ćutke sačekam. Nedugo potom vratio se otuda gde je bio. Pogledao je u mene, smešeći se bledom senkom onog svog nekadašnjeg osmeha, a onda u posluţavnik. “Šta je ovo?” “Doručak, gospodaru. Svi su osim tebe jeli već pre više sati.” “Jeo sam, mali. Jutros rano. Nekakvu odvratnu riblju čorbu. Trebalobi zbog nje povešati kuvare. Nikome to ne bi trebalo da bude prvo što mu se desilo izjutra.” Delovao je nekako nesigurno, kao kakav klimavi starkelja koji se trudi da se priseti mladosti. “To je bilo juče, gospodaru.” Otklopio sam tanjire. Hladno meso, vruć hleb s medom i suvim groţđem, činija jagoda i lonče pavlake uz njih, svega pomalo, kao za dete. Sipao sam u pripremljenu šolju vreo čaj, zamirisan nanom i đumbirom da prikrije jedak ukus vilinkore. Istiniti pogleda u šolju, pa u mene. “Ĉejd nikad ne posustaje, je li?” Rekao je to tako lagodno, kao da se Ĉejdovo ime svaki dan pominje po dvorcu. “Moraš da jedeš ako misliš da nastaviš”, rekoh ne izjašnjavajući se osvom stavu. “Valjda”, reče umorno i okrenu se posluţavniku kao da je umešno posluţena hrana samo još jedna duţnost koju mora da obavi. Jeo je bez uţivanja u hrani, a čaj je muški ispio na dušak, kao lek, nimalo zavaran nanom i đumbirom. Nasred obroka

zastade i zagleda se načas kroz prozor. Onda se, kao da se ponovo odnekud vraća, primora da pojede sve do kraja. Odgurnuo je posluţavnik, pa se zavalio u stolicu kao da se umorio. Zijao sam u njega. Sâm sam mu spremao čaj. Od toliko vilinkore Garavica bi preskočila štalu. “Moj prinče?”, rekoh, a kad se on ne pomeri, dotakoh ga po ramenu. “Istiniti? Jesi li dobro?” “Istiniti”, reče on kao ošamućen. “Da. To mi se više sviđa nego „moj prinče‟ ili gospodaru‟. Ovo je igra mog oca, to što su poslali tebe. Pa, svejedno moţda još imam iznenađenja za njega. Ali da, zovi me Istiniti. I reci im da sam jeo. Poslušan kao i uvek, jeo sam. Idi sad, momče. Imam posla.” Ĉinilo se da se s naporom pridiţe i pogled mu opet odluta. Poslagao sam tanjire na posluţavnik što sam tiše mogao i zaputio se prema vratima. Samo što sam se mašio za kvaku kad me on pozva. “Mali?” “Gospodaru?” “A-a”, opomenu me on. “Istiniti?” “Lav je u mojim odajama, momče. Izvedi ga umesto mene, hoćeš li? Vene. Nema smisla da obojica iskopnimo.” “Hoću, gospodaru. Istiniti.” Tako je stari lovački pas, čije su najbolje godine sad već minule, dopao pod moju brigu. Svakog sam ga dana izvodio iz odaja Istinitog pa smo lovili po brdima iza zamka, liticama i obalama vukove kojih tamo nije bilo već desetak godina. Kao što je Ĉejd i podozrevao, potpuno sam omlohavio pa sam morao da upregnem sve sile ne bih li odrţao korak čak i sa ostarelim psom. Ali kako su dani promicali, tako su nam obojici ponovo osnaţili mišići i Lav mi je čak i ulovio jednog ili dva zeca. Sad kad sam bio izgnan iz Berikovog carstva, nisam se ustezao da koristim vijugu kad god mi se htelo, samo što sam već odavno bio otkrio da s Lavom mogu da se sporazumevam,

ali ne i da skujem vezu. Nije me uvek slušao, čak mi nije uvek ni verovao. Da je bio štene, siguran sam da smo mogli da se veţemo, ali bio je star, a srce je zauvek dao Istinitom. Vijuga nije značila vladavinu nad ţivotinjama, već samo prozorčić u njihov ţivot. Triput dnevno peo sam se strmim zavojitim stepeništem ne bih privoleo Istinitog da jede i prozbori koju reč sa mnom. Ponekad je bivalo kao da razgovaram s detetom ili zanemoćalim starcem, a ponekad bi me pitao za Lava i ispitivao šta se dešava dole u Jelendvorskom gradu. Događalo se i da danima budem odsutan zbog drugih svojih zadataka. Obično bi se činilo da on nije ni primetio, ali jednom, posle onog pohoda kad sam ranjen noţem, dugo me je gledao dok sam s nelagodom slagao prazne tanjire na posluţavnik. “Mora biti da umiru od smeha ako znaju da sami ubijamo svoje.” Stadoh kao skamenjen, pitajući se šta da mu odgovorim na to, jer koliko sam dotad znao, u moje zadatke behu upućeni samo Lukavi i Ĉejd. Ali prinčeve oči opet odlutaše i ja tiho izađoh. Nekako sam i bez svesne namere polako počeo da menjam prostor oko njega. Jednog dana sam mu, dok je on jeo, pomeo sobu, a uveče sam posebno navratio da mu odnesem rogoza i trava za pod. Brinuo sam da bih mu moţda mogao odvlačiti paţnju, ali Ĉejd me je naučio da se tiho krećem. Radio sam ne obraćajući mu se, a Istiniti ničim ne pokaza da je primetio ni da sam dolazio ni da odlazim. Ali soba je bila osveţena, a sporiš koji sam pomešao u trave za pod krepio je svojim mirisom. Jednom kad sam ušao, zatekoh ga zadremalog na onoj stolici s tvrdim naslonom. Doneo sam mu jastuke, na koje on nekoliko dana nije obraćao paţnju, a onda ih je rasporedio kako se njemu dopadalo. Soba je ostala gola, ali osećao sam da mu je to potrebno da mu ne bi odvraćalo misli, pa sam mu zato donosio ono najosnovnije što je potrebno da mu bude udobno, ni tapiserije ni zastore za zidove, ni vaze s cvećem ni zvončiće da

zveckaju na vetru, nego lonce s timijanom da mu olakša glavobolje koje su ga mučile i pokrivač da ga zaštiti od kiše i sveţine kraj otvorenog prozora kad se jednog dana podigla oluja. Tog sam ga dana zatekao usnulog na stolici, mlitavog kao leš. Ušuškao sam ga pokrivačem kao kakvog teškog bolesnika i postavio posluţavnik ispred njega, ali pokriven, da jelo ostane toplo. Seo sam na pod pored njegove stolice, naslonio se na jedan jastuk koji je zbacio i osluškivao tišinu te odaje. Dan se činio gotovo spokojan i pored provale letnjih oblaka ispred otvorenog prozora i bure koja bi navalila unutra s vremena na vreme. Mora biti da sam i ja zadremao, jer me je probudila njegova ruka na kosi. “Zar su ti rekli da bdiš nada mnom, mali, čak i kad spavam? Ĉega se to, dakle, boje?” “Ničega da ja znam, Istiniti. Rekli su mi samo da ti donosim hranu i potrudim se što bolje umem da jedeš. I ništa više.” “A pokrivači, jastuci i lonci s cvećem?” “To sam sâm smislio, prinče moj. Niko ne bi trebalo da ţivi među ovako golim zidovima.” U taj mah shvatih da ne govorimo naglas, pa naglo sedoh pravo i pogledah u njega. I Istiniti se, kao da se prenuo, pomače na svojoj neudobnoj stolici. “Blagoslovena bila ova oluja, jer mi daje odmora. Skrivao sam je od tri njihove lađe, ubeđujući one koji su gledali u nebo da je to samo prolazan letnji pljusak. Sad prianjaju uz vesla i zure kroz kišu da odrţe pravac, a ja mogu neko vreme da pošteno odspavam.” Zastao je. “Molim te da mi oprostiš, momče. Sad mi se ponekad Veština čini prirodnija od govora. Nisam hteo da budem nasrtljiv.” “Ne smeta, moj prinče. Samo sam bio malo zatečen. Ja ne vladam Veštinom, sem ponekad i to vrlo slabo. Ne znam kako da ti se otvorim.” “Istiniti, mali, nisam tvoj princ. Ničiji princ ne sedi u

znojavoj košulji, neobrijan po dva dana. Nego, kakve su to besmislice? Svakako ti je bilo omogućeno da učiš Veštinu? Dobro se sećam kad je Strpljiva jezikom smlatila odlučnost mog oca.” Dopustio je sebi jedan umoran smešak. “Galen je pokušavao da me nauči, ali ja nisam imao predodređenosti. Kazali su mi da je s kopiladima to...” “Stani”, dreknu on i sledećeg mi je časa već bio u glavi. “Ovo je brţe”, reče izvinjavajući se, pa promrmlja za sebe: “Šta te to tako zaklanja? Aha!”, pa se povuče lako i spretno kao što bi Berik izvukao čičak psu iz uva. Dugo je sedeo ćutke, a i ja, sav u čudu. “U meni je snaţna, kao što je bila i u tvom ocu. U Galenu nije.” “Kako je onda postao učitelj Veštine?”, upitah ga prigušeno. Pitao sam se ne govori li mi to samo zato da mi ublaţi osećanje neuspeha. Istiniti zastade, kao da okoliši oko nekog osetljivog pitanja. “Galen je bio... ljubimac... kraljice Ţeljene. Miljenik. Kraljica je vrlo ţarko predlagala Galena za učenika Briţnoj. Ĉesto sam pomišljao da je naša stara učiteljica bila potpuno očajna kad ga je primila za učenika. Vidiš, znala je da umire. Verujem da je to uradila u ţurbi i da je pred kraj zaţalila zbog te odluke. Ne verujem da je prošao ni pola potrebne obuke pre nego što je postao „učitelj‟. Ali on nam je to što imamo.” Pročistio je grlo, i kao da mu je bilo neugodno. “Govoriću otvoreno koliko mogu, momče, jer vidim da umeš da drţiš jezik za zubima kad treba. Galenu je to mesto palo u krilo, nije ga zasluţio. Ne verujem da je ikad sasvim shvatio šta to znači biti učitelj Veštine. Zna on da taj poloţaj nosi moć, da, i ne usteţe se da tom moći raspolaţe. Ali Briţna se nije samo razmetala visokim poloţajem. Bila je savetnica Štedrog i spona između kralja i svih koji su za njega baratali Veštinom. Primila je na sebe da podučava sve one koji su ispoljili pravi dar i zdrav razum da se njime sluţe kako valja. Ovo bratstvo je prvo koje je Galen uveţbao od vremena kad

smo Plemeniti i ja još bili deca. I ne nalazim da ih je dobro podučio. Ne, oni su samo uveţbani, kao kad ljudi nauče majmune i papagaje da ih oponašaju iako ne razumeju šta rade. Ali ja ništa drugo nemam.” Pogledao je kroz prozor i progovorio tiho. “Galen nema istančanosti. Grub je kao što mu je i mati bila i isto tako uobraţen.” Najednom je zaćutao i porumeneo kao da je izrekao nešto nepromišljeno. Nastavio je još tiše. “Veština je kao jezik, momče. Ne moram da vičem na tebe da bih ti preneo šta ţelim. Mogu uljudno da te zamolim, ili da ti natuknem, ili da ti jednim pokretom i osmehom stavim do znanja šta ţelim. Mogu na nekome da primenim Veštinu a da on ostane ubeđen da je sam smislio da mi udovolji. Ali Galenu sve to izmiče, i kad se sluţi Veštinom i kad uči druge da se njome sluţe. On silom probija sebi put. Lišavanje i bol su samo jedan način da srušiš čoveku odbranu, ali Galen samo u taj način veruje. Briţna je koristila prepredenost. Traţila bi od mene da pogledom pratim zmaja ili trunku prašine u zraku svetlosti i da se usredsredim kao da ništa drugo ne postoji na svetu, a onda bi najednom bila sa mnom u mojoj glavi, smešila mi se i hvalila me. Učila me je da biti otvoren naprosto znači ne biti zatvoren. A ulazak u um drugog čoveka uglavnom se postiţe tako što izađeš iz svoga. Razumeš li, mali?” “Ponešto”, izvrdah. “Ponešto”, uzdahnu on. “Mogao bih da te naučim, samo da imam vremena. A nemam. Ali kaţi mi ovo – jesi li bio dobar na časovima, pre nego što te je stavio na ispit?” “Ne. Nikad nisam imao predodređenosti... čekaj! To nije istina! Šta to govorim, šta sam samo mislio?” Iako sam sedeo, najednom se zanesoh i glava mi udari u doručje prinčeve stolice. Istiniti pruţi ruku da me pridrţi. “Bio sam prebrz, pretpostavljam. Mirno sad, momče. Neko ti je zamaglio razmišljanje. Zaveo te kao ja kormilare crvenih lađa. Ubediš ih da su već ugledali kopno i da se drţe dobrog pravca, a oni zapravo uplovljavaju u unakrsne struje. Ubediš ih

da su već preplovili neku tačku koju još nisu ni ugledali. Tako je tebe neko ubedio da ne moţeš da ovladaš Veštinom.” “Galen.”Izgovorio sam to s potpunom izvesnošću. Gotovo sam i trenutak znao. Tresnuo je u mene svom silinom onog popodneva i posle ništa više nije bilo isto. Ţiveo sam u magli proteklih meseci... “Verovatno. Iako bi, da si samo zašao u njega Veštinom, video šta mu je Plemeniti uradio. Strasno je mrzeo tvog oca pre nego što ga je Plemeniti preobratio u kučence. Poništili bismo to samo da smo mogli da smislimo kako, a Briţnoj je promaklo. Ali Veština je bila snaţna u Plemenitom, a tad smo bili još deca, i uradio je to u besu. Ironijom sudbine, zbog nečeg što je Galen uradio meni. Ĉak i kad nije bio ljut, bilo ti je manje-više isto da li ti je Plemeniti nešto uradio Veštinom ili te je pregazio konj. Ili potopila brza matica, moţda pre. Upao bi na brzinu, progurao ti se u glavu, istovario šta je imao da ti kaţe i odjurio.” Ponovo je zastao i podigao poklopac s tanjira supe na posluţavniku. “Valjda sam uvek pretpostavljao da ti sve ovo znaš. Iako, bes me odneo ako si ikako mogao da znaš. Ko bi ti i rekao?” Dočepao sam se jednog delića onoga što mi je ispričao. “Mogao bi da me naučiš Veštini?” “Da imam vremena. Vremena u izobilju. Mnogo ličiš na Plemenitog i mene kad smo učili. Plahovit si. Snaţan, ali pojma nemaš kako bi postigao da ta snaga istraje. A Galen te je... pa, uplašio valjda. Imaš zidove koje ja, sa svom svojom snagom, ne mogu ni da načnem. Morao bi da naučiš da ih spustiš. To je teško. Mogao bih da te naučim, da. Kad bismo imali čitavu godinu da ništa drugo ne moramo da radimo.” Odgurnuo je supu. “Ali nemamo.” Nade mi se ponovo srušiše. A taj drugi talas razočaranja me potopi, mrveći me o kamenje bespomoćnosti. Sećanja su mi se preraspoređivala i u naletu gneva spoznadoh sve što mi je urađeno. Da nije bilo Ĉekićka, smrskao bih svoj ţivot u podnoţju kule one noći. Galen je pokušao da me ubije isto kao

da je imao noţ u ruci. Niko ne bi ni znao kako me je pretukao, izuzev njegovog potpuno odanog mu bratstva. Pa iako u tome nije uspeo, oduzeo mi je mogućnost da naučim Veštinu. Obogaljio me, a ja bih... razbešnjen, skočih na noge. “Oj. Polako i oprezno. Učinjeno ti je naţao, ali ovo nije vreme da se zavađamo unutar zamka. Radi kralja, pričuvaj taj dug dok ne budeš mogao ispotiha da ga naplatiš.” Pognuh glavu pred mudrošću tog saveta. Podigao je poklopac s jedne pečene jarebice, pa ga opet spustio. “Zašto uopšte hoćeš da naučiš Veštinu? To ti je samo beda na vratu. Nikakva zanimacija za muškarca.” “Da tebi pomognem”, rekoh bez razmišljanja, i tek onda utvrdih da je to istina. Nekad bi to bilo da dokaţem da sam istinski i dostojan sin Plemenitog, da zadivim Berika ili Ĉejda, da uzdignem svoj poloţaj u dvorcu. Sada, pošto sam posmatrao ono što Istiniti radi dan za danom, bez ikakve pohvale ili priznanja od svojih podanika, ustanovih da samo ţelim njemu da pomognem. “Da meni pomogneš”, ponovi on. Olujni vetar se stišavao. Iscrpljen i predan sudbini, on podiţe pogled k prozoru. “Nosi tu hranu, mali. Nemam sad vremena za to.” “Ali treba ti snaga”, pobunih se, osećajući da sam kriv jer je na mene potrošio vreme koje je tebalo da upotrebi za jelo i san. “Znam. Ali nemam vremena. Treba ti snaga da bi jeo. Ĉudno je kad to shvatiš. A ja je baš sad nemam nimalo da odvojim za to.” Oči su mu tragale za nečim u daljini, zureći kroz zastore kiše koji su upravo počinjali da se razvlače. “Dao bih ti svoju snagu, Istiniti. Kad bih mogao.” Ĉudno me je pogledao. “Jesi li siguran? Sasvim siguran?” Nisam razumeo otkud ta silina u njegovom pitanju, ali odgovor sam znao. “Naravno da bih.” I onda tiše: “Ja sam kraljev čovek.” “I moje krvi”, potvrdi on i uzdahnu. Za časak je izgledao kao da mu je muka. Ponovo je pogledao u hranu, pa kroz

prozor. “U pravi čas”, šapnu. “I moglo bi biti dovoljno. Prokletstvo na tvoju glavu, oče. Moraš li uvek da pobediš? Dođi onda, momče.” Silina ispod njegovih reči me je plašila, ali ga poslušah. Kad stadoh kraj njegove stolice, on pruţi ruku. Poloţio ju je na moje rame, kao da mu treba oslonac da ustane. Gledao sam ga s poda. Pod glavom mi je bio jastuk, a onaj pokrivač koji sam mu prethodno doneo leţao je prebačen preko mene. Istiniti se naginjao napolje kroz prozor. Tresao se od napora, a Veština što ju je odašiljao bila je poput nasrćućih talasa koje sam gotovo telesno osećao. “Na stenje”, reče on s dubokim zadovoljstvom i okrete se od prozora kao vetar. Iskezio mi se onim svojim starim neobuzdanim osmehom od uva do uva, koji polako izblede dok me je gledao. “Kao jagnje na zaklanje”, reče saţaljivo. “Trebalo je da znam da pojma nemaš o čemu govoriš.” “Šta mi se dogodilo?”, smogoh pitanje. Zubi su mi cvokotali, a celo telo mi se treslo kao od jeze. Osećao sam se kao da će mi kosti poispadati iz zglobova. “Ponudio si mi svoju snagu, pa sam je uzeo.” Nasuo je šolju čaja i kleknuo da je prinese do mojih usana. “Polako. Bio sam u ţurbi. Rekoh li ja ono da je Plemeniti bio pravi siledţija kad se sluţio Veštinom? Šta bih tek za sebe morao da kaţem?” Vratila mu se ona njegova stara prostosrdačnost i dobroćudnost. Mesecima ga nisam video ovakvog. Uspeo sam da progutam pozamašan gutljaj čaja i osetih kako mi je vilinkora opekla usta i grlo. Drhtavica mi je popustila. Istiniti gucnu iz svoje šolje. “U starini”, reče kao da vodi neobavezan razgovor, “kralj je crpao snagu iz svog bratstva. Petoro-šestoro ljudi ili više, svi međusobno usklađeni, sposobni da sakupe snagu i preliju mu je kad zatreba. To im je bila istinska svrha. Da pribave snagu svom kralju ili ključnom čoveku među sobom. Mislim da ni Galen to nije sasvim shvatio. Svoje bratstvo sam je smajstorisao.

Kao da je konje, bikove i magarce upregnuo sve zajedno. To i nije pravo bratstvo. Nedostaje im jedinstvo svesti.” “Povukao si snagu od mene?” “Da. Veruj mi, momče, ne bih da nisam bio u ovako prekoj nuţdi, a mislio sam da znaš šta mi nudiš. Sam si nazvao sebe kraljevim čovekom, tim starinskim pojmom. A pošto smo bliski po krvi, znao sam da je mogu istočiti iz tebe.” Spustio je šolju tresnuvši njome o posluţavnik. Glas mu se produbi od gađenja. “Lukavi. On zavrti zupčanike, zanjiše klatna. Nije to nikakav slučaj što mi ti donosiš hranu, momče. Postigao je da mi budeš raspoloţiv.” Obišao je sobu ţustrim korakom, pa zastao iznad mene. “Neće se ponoviti.” “Nije bilo tako strašno”, rekoh slabašno. “Nije? Što onda ne probaš da ustaneš? Ili bar da sedneš? Ti si samo dečak, i to sam, nisi bratstvo. Da nisam uvideo tvoje neznanje i povukao se, mogao sam da te ubijem. Dah i srce bi ti stali. Neću te više ovako isisavati, ni radi koga. Hajde.” Sagnuo se i bez imalo napora podigao me i smestio u svoju stolicu. “Sedi tu malo. I jedi. Meni to sad ne treba. A kad ti bude bolje, idi umesto mene do Lukavog. Kaţi mu da sam rekao da me ometaš. Odsad hoću da mi neko od kuvarskih pomoćnika donosi hranu.” “Istiniti”, zaustih. “Ne”, ispravi me on. “Reci „moj prinće‟. Jer u ovom sam ti princ i neću prihvatiti pogovor. Sad jedi.” Pognuo sam glavu, ojađen, ali jeo sam, a čaj od vilinkore me oţive brţe nego što sam očekivao. Uskoro sam mogao da ustanem, da naslaţem tanjire na posluţavnik i da ih odnesem do vrata. Osećao sam se poraţeno. Uhvatih za kvaku. “Kneţe Plemeniti Vidovnjače.” Na te reči stadoh kao ukopan. Okrenuo sam se polako. “To ti je ime, momče. Sam sam ga upisao u vojničke spiskove onog dana kad su mi te doveli. I za to sam mislio da znaš. Prestani da misliš o sebi kao o kopiletu, kneţe Plemeniti

Vidovnjače. I ne propusti da odeš kod Lukavog danas.” “Do viđenja”, rekoh mu tiho, ali on je već ponovo zurio kroz prozor. Tako se zatekosmo u jeku leta: Ĉejd za svojim tablicama, Istiniti kraj svog prozora, Kraljevski u prošnji princeze za svog brata, a ja na tihom dţelatskom poslu za svog kralja. Na većima su se unutrašnja i priobalna vojvodstva svrstavala jedna protiv drugih, da bi siktala i pljuvala kao mačke kad se posvađaju oko ribe. A nad svim tim je Lukavi zatezao svaki delić mreţe kao pauk, svestan i najmanjeg podrhtavanja svake niti. Crvene lađe su nas napadale kao sabljarka mamac od govedine, otkidale parčiće našeg naroda i raskivale ih. A raskovani su postajali mora za zemlju, prosjaci, grabljivci, teret svojim porodicama. Svet se bojao da ribari, da trguje, da obrađuje zemlju oko rečnih ušća. A porezi su se ipak morali podizati da bi se hranila vojska i straţe, koji izgleda nikako nisu mogli da odbrane zemlju iako ih je bilo sve više. Lukavi me je preko volje razrešio sluţbe Istinitom. Proteklo je već više od mesec dana kako me moj kralj nije zvao sebi, kad jednog jutra nenadano dobih poziv na doručak. “Zla vremena za ţenidbu”, primeti Istiniti. Gledao sam usahlog podbulog čoveka koji je doručkovao za kraljevim stolom i pitao se da li je to onaj neposredni, srdačni princ iz mog detinjstva. Toliko je propao za svega jedan mesec. Igrao se komadićem hleba, pa ga ostavio. I poslednji trag dugih boravaka na otvorenom nestao mu je s lica i iz očiju; kosa mu je bila bez sjaja, mišići mlohavi. Beonjače su mu poţutele. Da je bio lovački ker, Berik bi ga čistio od glista. Bez pitanja, kazah: “Lovio sam s Lavom dva dana. Ulovio mi je zeca.” Istiniti mi se okrenu i senka njegovog nekadašnjeg osmeha zaigra mu na licu. “Vodio si mog kera za lov na vukove da hvata zečeve?” “Uţivao je. Iako mu nedostaješ. Doneo mi je zeca i hvalio