Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

da daju otkup, ali kako su se vesti o Kovačima kao poţar širile zemljom, spremni su sačekali povratak talaca, s konopcima i lancima. Sami su poveli svoje nazad, poneke obeznanivši pre nego što su ih vezali i vratili u vlastite domove. Ĉitavo selo se ujedinilo u nastojanju da ih prizove onome što su nekad bili. Priče iz Plandišta najviše su prepričavane: o majci koja je umalo ugrizla rođeno dete kad su joj doneli da ga podoji, psujući i govoreći kako joj ni za šta ne treba to upišano cmizdravče. O detetu koje je plakalo i vrištalo sve dok ga otac, kome je pucalo srce, nije odvezao, a tada je nasrnulo na njega ţaračem. Neki su psovali i pljuvali svoju rodbinu i hteli da se tuku, drugi su se privikli na trom ţivot u vezama, jeli ono što bi im se prinelo i pili pivo koje bi im dali, ali bez reči zahvalnosti ili topline. Kad bi takve oslobodili, oni nisu kidisali na svoje rođene, ali se nisu ni laćali posla, pa čak ni učestvovali u razonodama. Krali su bez griţe savesti, čak i od sopstvene dece, traćili novac i halapljivo ţderali. Nikakvu radost nikom nisu priređivali niti upućivali kome ljubaznu reč. Ali seljani Plandišta su slali glasove kako nameravaju da istraju dok ta “bolest s crvenih lađa” ne prođe, što je plemstvu u Jelendvoru ulivalo mrvicu nade. Govorili su o njihovoj hrabrosti i kleli se da bi i sami isto postupili da su im pljačkaši “raskovali”nekog od roda. Srčani seljani Plandišta postali su uzdanica Šest vojvodstava. Kralj Lukavi je razrezao nove poreze u njihovo ime. Da se nabavi ţito za one koji brinući o sputanoj rodbini nisu imali vremena da obnove opljačkana stada i iznova zaseju spaljena polja, i da se sagradi još brodova i unajmi još posada da krstare ispred obala. Ljudi su se najpre ponosili onim što čine. Oni koji su ţiveli u blizini morskih hridina dobrovoljno su drţali straţe. Trkači i ptice glasonoše i vatre za uzbunu drţani su u pripravnosti. Neka su sela poslala ovce i namirnice u Plandišta da se razdele najpotrebitijima. Ali kako su se duge nedelje otezale a niko od vraćenih talaca nije ispoljavao nikakvog znaka da mu se

osećajnost vraća, sva nadanja i zalaganja počeše da izgledaju više jadna nego plemenita. Oni što su najviše podrţavali ovakve napore sad su tvrdili kako bi, da su njih odveli u taoce, radije izabrali da ih saseku na komade i bace u more nego da se vrate i budu svojim porodicama uzrok takvih muka i ţalosti. Najgore je, mislim, bilo što ni sam presto nije bio načisto šta bi valjalo činiti. Da je izdat kraljevski ukaz koji bi rekao narodu da ili mora ili ne sme da plaća traţeni otkup za taoce, sve bi bilo bolje. U oba slučaja neki bi se bunili, ali bi barem kralj zauzeo stav i pruţio ljudima osećaj da je nečim odgovorio na pretnju. Umesto toga, pojačano izviđanje i straţe uz obale samo su snaţili utisak da je i sam Jelendvor u strahu pred ovom novom opasnošću, a nema razrađenu nikakvu strategiju kako da se suoči s njom. Kako kraljevog ukaza nije bilo, priobalna sela uzela su svoju sudbinu u sopstvene ruke. Seoska veća su se sastala da reše šta im je činiti ako ih zadesi raskivanje. Neka su odlučila ovako, neka onako. “Ali u svakom slučaju”, rekao mi je Ĉejd umorno, “nije ni vaţno šta su odlučili; i ovako i onako to slabi njihovu odanost kraljevstvu. Bilo da im plate ili ne plate, pljačkaši mogu da nam se smeju uz svoje krvavo pivo. Jer dok odlučuju, naši seljani ne misle „ako nam se raskivanje dogodi‟ nego „kad nam se dogodi‟. I tako je već počinjeno nasilje nad njihovim duhom, ako i nije nad telom. Gledaju u svoje najrođenije, majka dete, muškarac svoje roditelje, i već su ih predali smrti ili raskivanju. A kraljevstvo propada, jer ako svako naselje mora da odlučuje samo za sebe, onda se ono razdvaja od celine. Rasućemo se u hiljadu gradova-drţavica, od kojih će svaka brinuti jedino kako da samoj sebi pomogne ako je napadnu. Ako Lukavi i Istiniti brzo nešto ne preduzmu, od kraljevstva će nam ostati samo ime i uspomena na njega u glavi bivših vladara.” “Ali šta da preduzmu?”, pitao sam ţučno. “Kakav god ukaz da izdaju, biće pogrešan.” Dohvatio sam mašice i gurnuo lonče za taljenje na koje sam pazio dublje u vatru.

“Ponekad je”, progunđa Ĉejd, “bolje iz prkosa i pogrešiti, nego ćutati. Vidi, momče, ako ti, tako mlad, razumeš da su obe odluke loše, onda to moţe i sav narod. Ali bi ukaz barem objedinio naš odgovor. A ne ovako – ovako je svako selo ostavljeno da samo liţe svoje rane. Uz ukaz bi Lukavi i Istiniti morali da povuku i druge poteze.” Nagnuo se da pobliţe pogleda ključalu tečnost. “Još vrelije”, posavetovao je. Uzeo sam mali meh i lagano raspirivao vatru. “Na primer?” “Da zauzvrat pošalju poharu na Spoljnoostrvljane. Da daju brodove i namirnice svakom voljnom da u takav prepad pođe. Da zabrane da se mami zlo tako što se stada izvode na ispašu uz more. Da razdele oruţje po selima ako im već ne moţemo poslati ljude da ih brane. Edinog mi pluga, da im daju kuglice od ljuljkovog semena i velebilja da nose u kesici oko zgloba te da mogu sebi uzeti ţivot ako ih zarobe, a ne da postanu taoci. Bilo šta, dečko. Bilo šta što bi kralj učinio u ovom času bilo bi bolje nego ova njegova triput kleta neodlučnost.” Zablenuo sam se u njega. Nikad nisam čuo Ĉejda da tako silovito govori niti da zamera kralju tako otvoreno. Potpuno me je zatekao. Zadrţao sam dah, u nadi da će reći još nešto, ali i u strahu od onog što bih mogao čuti. Ĉinilo se da je potpuno nesvestan da ga netremice gledam. “Gurni to malo dublje. Ali paţljivo. Ako se rasprsne, kralj Lukavi bi mogao imati dva boginjavca umesto jednog.” Okrznuo me je pogledom. “Tako sam zaradio svoje oţiljke. Ali mogle su biti i boginje, Lukavi me i ovako i onako u poslednje vreme gotovo ništa ne sluša. „Spopale su te zle šutnje i predviđanja‟, kazao mi je. „Mislim da hoćeš da se mali uči Veštini prosto zato što ti nisi. Naopako ti je to častoljublje, Ĉejde. Odbaci ga.‟ To kraljičin duh govori kraljevim jezikom.” Njegova ogorčenost potpuno me je utišala. “Plemeniti nam sada treba”, nastavi on malo posle. “Lukavi okleva, a Istiniti je dobar vojnik, ali previše poslušan

prema ocu. Podizan je da bude drugi, a ne prvi. Nije preduzimljiv. Plemeniti nam treba. On bi odlazio u ta mesta, pričao s onima čiji su najmiliji postradali od raskivanja. Vragovi sve nek nose, on bi pričao i s raskovanima...” “Misliš li da bi to donelo nekog dobra?”, upitah tiho. Jedva sam se usuđivao da se maknem, osećajući da Ĉejd više razgovara sam sa sobom nego sa mnom. “Ništa to ne bi rešilo, ne. Ali bi narod osećao da je njihov vladar prisutan. Ponekad ništa više i ne treba, dečko. A Istiniti samo razmešta svoje olovne vojnike naokolo i preispituje strategije, dok Lukavi gleda i ne misli na svoj narod nego samo kako da Kraljevski bude bezbedan i spreman da preuzme moć ako se Istinitom desi da ga ubiju.” “Kraljevski?”, izlanuh zapanjeno. Kraljevski sa svojim kaćiperskim oblačenjem i kočopernim drţanjem? Uvek je pratio Lukavog kao pas, ali nikad o njemu nisam mislio kao o pravom princu. Trglo me je što je njegovo ime isplivalo u ovakvom razgovoru. “Postao je očev mezimac”, zagunđa Ĉejd. “Od kraljičine smrti Lukavi ga samo kvari. Pokušava da potkupi njegovo srce darovima sad kad mu mati više nije tu da ga vezuje za sebe. A Kraljevski koristi prilike iz sve snage. Govori mu samo ono što starac voli da čuje. Lukavi mu mnogo popušta. Pušta ga da skita naokolo, da traći novac na beskorisne posete Svinjištima i Oranju, gde mu u majčinom zavičaju pune glavu ubeđenjem da je vrlo značajan. Momka bi trebalo drţati kod kuće i povesti računa na šta troši svoje vreme i kraljeve pare. Od onoga što on spiska na svoj provod mogla bi se odrţavati ratna lađa.” A onda povika, najednom razljućen: “Pregrejalo se! Propašće ti, vadi ga brzo!” Prekasno. Lonče je prepuklo sa zvukom kao kad se lomi led i njegov sadrţaj ispuni Ĉejdovu sobu jetkim dimom koji je za tu noć okončao svaki razgovor i pouku. Potom me podugo nije pozivao. Ostalo moje učenje se

nastavljalo, ali nedostajao mi je Ĉejd jer su protkale nedelje bez njegovog poziva. Znao sam da nije nezadovoljan mnome nego samo prezauzet. Kad sam jednog dana, dokon, pogurao svest ka njemu, osetio sam samo potaju i nespokoj. I pljusku po zatiljku kad me je Berik uhvatio u tome što radim. “Prekini”, prošištao je ne obazirući se na moj smišljeno namešteni izraz začuđene neduţnosti. Preleteo je pogledom po štali iz koje sam čistio đubre, kao da očekuje da se negde u njoj sakrio pas ili mačka. “Pa nema ničega!” “Samo slama i balega”, potvrdih trljajući zatiljak. “Šta onda radiš?” “Zaneo sam se”, promrmljah. “Ništa drugo.” “Mene nećeš preći, kneţeviću”, pripreti on. “Neću to trpeti u svojim štalama. Ne dam ti da mi izopačuješ ţivotinje ni da kaljaš krv Plemenitog. Upamti šta sam ti rekao.” Stisnuh zube, oborih pogled i nastavih svoj posao. Posle nekog vremena čuh ga kako uzdiše i odlazi. Ne prekidajući baratanje vilama, pušio sam se u sebi, rešen da više ne dozvolim tako neoprezno Beriku da me zatekne. Teško mi je da nekakvim redosledom iznesem vrtlog događaja u produţetku tog leta. Preko noći kao da se izmenio i sam vazduh koji smo disali. Kad bih sišao u grad, čuo bih samo priče o utvrdama i pripravnosti. Samo su još dva mesta pretrpela raskivanje, ali sticao se utisak da ih je bilo na stotine jer su priče o tome ponavljane i preuveličavane od usta do usta. “Izgleda da već niko ni o čemu drugom i ne priča”, poţalila mi se Moli. Šetali smo Dugačkim ţalom pod svetlošću letnjeg predvečerja. Maestral je donosio prijatno osveţenje posle sparnog dana. Berika su pozvali u Izvorište ne bi li dokučio zašto se stoci tamo pojavljuju rane po koţi. To je značilo da neće biti jutarnjih pouka, ali ću umesto toga imati mnogo više posla oko konja i pasa, tim pre što je i Kob otišao s Kraljevskim

u letnji lov oko Trorečnog jezera, da mu pazi na konje i pse. Ali s druge strane uveče sam manje bio pod nadzorom, pa sam tako imao više vremena da silazim u grad. Gotovo da sam uobičajio da u suton šetam s Moli. Otac joj je pobolevao i jedva da mu je još bilo potrebno piće da izvečeri rano padne u dubok san. Moli bi nam spremila malo sira i kobasice, ili hlepčić i dimljenu ribu, pa bismo poneli korpu i bocu jeftinog vina i odšetali obalom sve do podzide koja je štitila luku od talasa. Tamo bismo sedeli na stenju još toplom od dnevne vreline dok bi mi Moli pričala šta je tog dana radila i o čemu se po gradu govorkalo, a ja bih slušao. Ponekad bi nam se u hodu laktovi dotakli. “Mesarova kći Sara rekla mi je kako jedva čeka zimu. Vetrovi i led će oterati crvene lađe nazad na njihove obale pa ćemo predahnuti od strahovanja, kaţe. Ali tu upadne Kelti i kaţe da se moţda više nećemo plašiti novih raskivanja, ali da nam i dalje ostaje strah od raskovanog sveta koji nam tumara zamljom. Kolaju priče da su oni što su ostavljeni u Kovačima, pošto tamo sad nema više ničeg da se ukrade, postali lutajući razbojnici i pljačkaju putnike.” “Sumnjam. Verovatnije je da to drugi pljačkaju prikazujući se kao raskovani da bi odvratili odmazdu od sebe. Raskovani nemaju u sebi nikakvog osećaja za povezivanje i ne mogu da budu nikakva druţina, pa ni razbojnička”, usprotivih joj se lenjo, zagledan preko zaliva očima gotovo sklopljenim pred odsjajem sunca na vodi. Nisam morao da gledam u Moli da bih osećao njeno prisustvo pokraj sebe. Bila mi je zanimljiva ta napetost, nisam je sasvim razumeo. Njoj je bilo šesnaest godina, meni otprilike četrnaest, i te su se dve godine uzdizale među nama kao neprelazna planina. Pa ipak je ona uvek nalazila vremena za mene i izgledalo je da joj je lepo u mom društvu. Ĉinilo se da me primećuje isto onako kao ja nju. Ali ako bih posegnuo ka njoj, ona bi se povukla i zastala da otrese kamičak s đona cipele ili bi odjednom počela da priča o bolesnom ocu i o

tome koliko mu je potrebna. Ako bih međutim uzmakao od te napetosti, ona bi postala nesigurna, ustezala bi se da progovori i pokušavala bi da mi zagleda u lice i izraz očiju i usta. Nisam to shvatao, bilo je kao da između sebe drţimo zategnuto uţe. Ali sad joj u glasu začuh oštar prizvuk razdraţljivosti: “Aha. A ti znaš o raskovanima više nego oni koje su opljačkali?” Oporost tih reči uhvati me nespremnog, te časak ili dva ne uspeh ništa da kaţem. Moli nije znala ništa o meni i Ĉejdu, a kamoli o mom potajnom putu s njim u Kovače. Za nju sam ja bio samo potrčko iz zamka, koji je pomagao glavnom konjušaru kada ga pisar ne bi slao po ovo ili ono. Nisam mogao da joj odam kako sam iz prve ruke stekao znanje o raskivanju, a još manje kako sam osetio šta je to. “Ĉujem šta pričaju straţari uveče po kuhinji i oko štala. Oni su vojnici i viđaju svakakav svet, i oni kaţu da u raskovanima nije ostalonikakvih osećanja ni prema rodbini ni prema prijateljima ni prema ikome bliţnjem. Svejedno, valjda ako bi jedan od njih počeo da pljačka putnike ostali bi ga oponašali, pa bi to bilo gotovo isto kao razbojnička druţina.” “Moţda.” Moje objašnjenje kao da ju je omekšalo. “Gledaj, hajde da se popnemo gore da jedemo.” “Gore”je bio jedan ispust na litici više nego valobran, ali se ja saglasih klimnuvši glavom, pa smo sledećih desetak minuta proveli verući se s korpom do tamo. Na našim prethodnim izletima nismo se upuštali u tako naporno penjanje. Uhvatih sebe gde motrim kako će se Moli snaći u suknji i grabim svaku priliku da je pridrţim za mišicu ili uhvatim za ruku da bih joj pomogao na nekom posebno strmom delu dok je ona u drugoj nosila korpu. U jednom blesku spoznaje razjasni mi se da je Moli i predloţila ovaj uspon da bi navela vodu na ovu vodenicu. Konačno smo se domogli ispusta i seli, s njenom korpom između nas, okrenuti moru, a meni je bilo slatko napeto osećanje da je ona slatko napeta zbog mene. To me je podsećalo na čunjeve koje ţongleri za Svetkovinu proleća

bacaju i hvataju, bacaju i hvataju, sve više njih, sve brţe i brţe. Ćutnja je trajala sve dok ne dođe čas da jedno od nas mora da progovori. Pogledah u nju, ali ona je sklanjala pogled. Zavirila je u korpu i rekla: “O, vino od maslačka? Zar išta valja pre sredine zime?” “Prošlogodišnje je... odstajalo je celu zimu”, rekoh i uzeh joj bocu da izvadim zapušač noţem. Neko vreme me je gledala kako se mučim, a onda ponovo preuzela bocu, izvukla svoj tanki noţić iz korica, zabola ga u zapušač i izvukla s izveţbanom spretnošću na kojoj joj pozavideh. Uhvatila je moj pogled i slegla ramenima. “Otvaram ocu boce otkad znam za sebe. Pre je to bilo zato što bi se prethodno već previše napio, a sad više nema snage u rukama ni kad je trezan.” Govorila je s izmešanim bolom i gorčinom. Potraţio sam neki prijatniji predmet za razgovor. “Vidi, Kišna deva.” Pokazah preko vode ka lađi vitkog trupa koju su veslači uvodili u pristanište. “Meni je ona uvek bila najlepši brod u luci.” “Išla je u izviđanje. Trgovci platnom skupili su priloge. Gotovo svaki u gradu je ponešto priloţio. Ĉak i ja, iako nisam mogla da dam ništa više sem sveća za njene fenjere. Na njoj sad plove borci, prate druge brodove odavde do Visobreţja. Tamo ih sačeka Zelenpena i otprati dalje uz obalu.” “Nisam za to čuo.” Iznenadilo me je da za tako nešto nisam čuo gore u zamku. Srce me je zabolelo što čak i grad Jelendvor preduzima mere bez kraljevog saveta ili pristanka, i to joj i rekoh. “Pa, ako kralj neće ništa da uradi nego samo cokće i mršti se, onda narod mora da uradi šta moţe. Lako je njemu da nas poziva da budemo jaki kad on sedi gore bezbedan u svom dvorcu. Neće njegov sin ni brat ni kćerčica biti raskovani.” Bilo me je sramota što ne mogu da smislim ništa u odbranu svog kralja. Ta me posramljenost podstače da kaţem: “Pa i ti si skoro isto tako sigurna ovde u gradu ispod Jelendvora.”

Moli me pogleda bezizraţajno. “Imala sam rođaka, šegrtovao je u Kovačima.” Zastala je, a onda paţljivo rekla: “Hoćeš li misliti da sam bez srca ako kaţem da nam je laknulo kad smo čuli da su ga samo ubili? Bili smo u neizvesnosti otprilike nedelju dana, ali na kraju smo čuli od jednog čoveka koji je video kad je poginuo. I ocu i meni je laknulo. Moţemo ga oţaliti pošto znamo da je naprosto mrtav i da će nam nedostajati. Ne moramo više da se pitamo je li još među ţivima i ponaša li se kao zver, unesrećujući druge i sramoteći sebe.” Poćutao sam načas. “Ţao mi je”, rekoh potom. Zazvučalo je nedovoljno, pa sam potapšao njenu nepomičnu ruku. Za trenutak nisam osećao da je tu, kao da su joj od bola osećanja obamrla kao kod onih raskovanih. Ali onda je uzdahnula i opet sam je osetio kraj sebe. “Znaš”, odvaţih se, “moţda ni sam kralj ne zna šta bi. Moţda i njemu kao i nama nedostaje rešenje.” “On je kralj!”, pobuni se Moli. “I dali su mu ime Lukavi da bude lukav. Ljudi sad govore kako neće ništa da uradi samo da ne bi morao razvezati kesu. Što bi on davao od svog blaga kad očajni trgovci sami plaćaju najamnike? Ali dosta o tome...” Podigla je ruku da me ućutka. “Nismo došli u ovaj mir i sveţinu da pričamo o drţavnim poslovima i strahovima. Bolje mi pričaj šta si ti radio. Je li se ona pegava keruša oštenila?” I tako smo pričali o drugome, ja njoj o Pegičinim štenadima i kako se jedna kobila parila s pogrešnim pastuvom kad joj je došlo vreme, a Moli meni kako je skupljala zelene šišarke za svoje mirišljave sveće kako je išla u berbu kupina, te će sledeće nedelje imati mnogo posla dok bude pokušavala da sačuva kupine za zimu, a da istovremeno pazi na radnju i pravi sveće. Pričali smo, jeli, pili vino i gledali sunce poznog leta kako okleva na zalasku, ne spuštajući se još iza horizonta. Osećao sam napetost kao nešto prijatno među nama, kao zadršku i pitanje istovremeno. Gledao sam na to kao na nekakav produţetak mog čudnog novootkrivenog čula, pa mi je bilo za divno čudo što je izgledalo kao da i Moli to oseća i odgovara na

to. Hteo sam da joj kaţem za to, da je pitam je li na sličan način svesna i drugih ljudi, ali sam strahovao da bih se, ako je to upitam, odao kao pred Ĉejdom, ili da bi se ona zgadila nad tim, kao što sam znao da bi se zgadio Berik. Zato sam se samo smešio, i pričali smo, i ja sam svoje misli zadrţao za sebe. Otpratio sam je do kuće utihlim uličicama i poţeleo joj laku noć pred vratima njene radnje. Zastala je na časak kao da premišlja o još nečemu što ţeli da kaţe, ali onda me je samo čudnovato pogledala i tiho promrmljala: “Laku noć, Novi.” Odbazao sam kući pod tamnoplavim nebom posutim blistavim zvezdama, pored straţara zanetih svojim večitim kockanjem, pa do štala. Brzo sam obišao njihove stanovnike, ali tamo je sve bilo mirno i spokojno, čak i uz tek okoćene štence. Na ograđenom pašnjaku uz konjušnicu video sam dva nepoznata konja, a unutra jebilo jahaće konjče neke gospe, plemkinje koja je navratila da proboravi na dvoru, zaključih. Pitao sam se šta li ju je donelo ovamo potkraj leta i divio se njenim konjima. Onda sam krenuo gore ka zamku. Već po navici put me je proneo kroz kuhinju. Kuvarica je dobro znala koliko mogu da pojedu štalski momci i vojnici, i da redovni obroci ponekad nisu dovoljni da ih zasite. Posebno sam u poslednje vreme otkrio da umem da ogladnim u svako doba, a gazdarica Ţurna je tu nedavno izjavila da ću, ne prestanem li da rastem kao iz vode, morati da se oblačim u koru drveta kao divljak, jer ona nema pojma kako da postigne da mi odeća ne bude vazdan okraćala. Dok sam ulazio u kuhinju, već sam mislio o velikoj zemljanoj vangli koju je kuvarica uvek ostavljala punu uštipaka pokrivenih krpom i o jednom koturu posebnog, nakiselog sira, i kako će pivo dobro ići uz to. Za stolom zatekoh jednu ţenu. Jela je sir i jabuku, ali kad me vide gde ulazim, skoči na noge i prinese ruku srcu kao da je pomislila da sam Boginjavac glavom. Zastadoh. “Nisam naumio da te uplašim, gospo. Ogladneo sam, pa sam pošao po

nešto za jelo. Hoću li ti smetati?” Gospa polako sede. Za sebe sam se pitao šta li ţena njenog poloţaja traţi noću sama u kuhinji. Jer da je visokog roda videlo se i pored obične beličaste haljine na njoj i umora na njenom licu. Nesumnjivo ona beše jahačica onog lepog konja u štali, a ne sobarica neke gospe. Ako ju je glad probudila, zašto nije pomučila sluškinju da joj nešto donese? Ruka joj pođe s grudi da potapka usne, kao da bi da umiri dah. Progovorila je melodičnim, gotovo pevušavim glasom. “Ne bih te sprečavala da pojedeš nešto. Samo sam se malo uplašila jer si... ušao tako iznenada.” “Zahvalan sam, gospo.” Otišao sam do burenceta s pivom, pa do sira i uštipaka, a njene oči su mi pratile svaki korak. Hrana joj je ostala zaboravljena na stolu, gde ju je ispustila kad sam ušao. Kad sam natočio sebi kriglu piva i okrenuo se, ugledah je kako me motri. Istog časa ona obori oči. Usne joj se pomeriše, ali ipak ništa ne reče. “Mogu li ti čime biti na usluzi?”, upitah uljudno. “Da ti pomognem da nešto nađeš? Da li bi ti godilo pivo?” “Ako bi bio tako ljubazan”, rekla je tiho. Doneo sam joj kriglu koju sam maločas natočio i spustio je pred nju na sto. Ustuknula je kad sam joj prišao, kao da sam zarazan. Upitah se da ne zaudaram na štalu jer sam prethodno posvršavao posao tamo, ali zaključih da bi mi Moli to rekla. Uvek je u tom pogledu bila iskrena prema meni. Natočio sam još jednu kriglu, za sebe, pogledao naokolo i utvrdio da bi bolje bilo da ponesem hranu gore u svoju sobu. Gospa je čitavim svojim drţanjem pokazivala da joj moje prisustvo uliva nelagodu. Ali dok sam se trudio da nekako ponesem i pivo i sir i uštipke, ona mi pokaza na klupu naspram sebe. “Sedi”, reče kao da mi je pročitala misli. “Nije pravo da te poplašim i oteram od jela.” Glas joj je izraţavao nešto između zapovesti i poziva.

Smestih se gde mi je pokazala, prolivši malo piva dok sam spuštao hranu i kriglu. Osećao sam njene oči kako počivaju na meni. Hrana je i dalje bila zanemarena pred njom. Spustio sam glavu ne bih li umakao njenom prodornom pogledu i prionuo na jelo ţurno, kradomice kao pacov u ćošku što se pribojava da iza vrata vreba mačka. Nije piljila nepristojno, ali me je posmatrala potpuno neprikriveno, s nekakvim odmeravanjem zbog koga su mi ruke postale nespretne, i zbog koga sam najednom uhvatio sebe da sam nesvesno otro usta rukavom. Nisam mogao da smislim ništa što bih rekao, a tišina me je izjedala. Zagrcnuo sam se uštipkom, a kad sam pokušao da ga proteram pivom umalo se ne uguših. Njoj se trznuše obrve, a usne stisnuše još jače. Iako nisam dizao oči s tanjira osećao sam njen nepomični pogled. Jeo sam navrat-nanos, s jedinom ţeljom da što pre umaknem od njenih očiju boje lešnika i zategnutih nemih usana. Strpah ostatak uštipka i sira u usta i brzo ustadoh,· udarivši o sto i gotovo preturivši klupu u ţurbi. Pošao sam ka vratima i tek onda se setio kako me je Berik učio da se izvinim gospi kad napuštam njeno društvo. Progutao sam upola saţvakan zalogaj. “Laka ti noć, gospo”, promrmljao sam misleći da to nisu baš prave reči, ali nisam uspeo da prizovem bolje. Uzmicao sam postrance ka vratima. “Pričekaj”, reče ona, a kad zastadoh upita: “Spavaš li gore ili u štalama?” “Na oba mesta. Ponekad. Mislim, na jednom ili drugom. Laku noć onda, gospo.” Okrenuo sam se i gotovo istrčao. Na pola puta uz stepenice sustiţe me čudnovatost njenog pitanja. Tek kad sam hteo da se svučem za spavanje, shvatih da i dalje steţem praznu kriglu od piva. Zaspao sam osećajući se kao budala a da nisam znao zašto.

12 Strpljiva Pljačkaši s crvenih lađa bili su muka i napast za sopstveni narod još odavno pre nego što su počeli da nasrću na obale Šest vojvodstava. U početku nisu imali ništa više do nepoznate kultove, a potom su se nemilosrdnim sredstvima uzdigli do verske i drţavne sile. Poglavice i vođe koji su odbili da pristanu uz njihova verovanja često bi ustanovili da su im ţena i deca postali ţrtve onoga što smo mi nazvali “raskivanje” po zlosrećnom naselju Kovači. Kolikogod da smo mi za Spoljnoostrvljane drţali da su surovi i tvrda srca, njihovim je venama čast snaţno strujala i kazne za one koji prekrše pravila svog roda bile su strahovite. Zamislite samo jad Spooljnoostrvljanina kome je sin “raskovan”. On je morao ili da krije njegova zlodela dok mu je momak lagao, krao od njega i silovao ţene po kući, ili da gleda kako ga za kaznu ţivog deru i da izgubi i naslednika i poštovanje drugih kuća. Pretnja “raskivanjem”bila je moćno sredstvo da se zastraše protivnici drţavničke sile pljačkaša s crvenih lađa. U vreme kad su počeli ozbiljno da zlostavljaju naš priobalni ţivalj, suprotstavljanje na samim Spoljnim ostrvima već su bili uglavnom ugušili. Oni koji su im se otvoreno usprotivili ili su stradali ilipobegli. Drugi su gunđali ali su plaćali danak, stiskajući zube pred strahotama što su ih počinjavali predvodnici kulta. Mnogi su se međutim rado svrstali u njihove redove, obojili korita svojih pljačkaških lađa u crveno i nikada se nisu zapitali da li je ispravno to što čine. Verovatno je da su ti preobraćenici mahom poticali iz niţih kuća, i da im se nikad pre toga nije pruţila prilika da steknu veći uticaj. A oni što su predvodili pljačkaše s crvenih lađa nimalo nisu marili za nečije pretke sve dok im je taj bio nepokolebljivo odan.

Neznanu gospu sreo sam još dvaput pre nego što sam otkrio ko je ona u stvari. Drugi put sam je video već sledeće noći, otprilike u isti sat. Moli se bavila svojim kupinama, tako da sam ja proveo veče uz muziku u krčmi s Kerijem i Dirkom. Popio sam moţda koju kriglu više nego što je trebalo. Nije mi se vrtelo u glavi niti povraćalo, ali sam paţljivo hodao jer sam već jednom pao kao proštac nagazivši po mraku na rupu na putu. Uz samo prašnjavo dvorište kraj kuhinje, popločano da taljige mogu da prilaze, bio je jedan deo ograđen ţivicom, poznat kao Ţenski vrt, ne zato što je bio isključivo njihovo carstvo, nego zato što su ga one negovale i ponajbolje poznavale. Bilo je to prijatno mestašce, s jezercetom u sredini i lejama lekovitih trava među cvetnim zasadima, grozdonosnom lozom i puteljcima popločanim zelenim kamenom. Imao sam dovoljno pameti da u stanju u kom sam bio ne odempravo u krevet. Da sam takav pokušao da zaspim, krevet bi mi se ljuljao i vrteo i za sat bih povraćao i dušu i utrobu – grozan svršetak jedne prijatne večeri. Stoga sam otišao u Ţenski vrt umesto u svoju sobu. U jednom uglu, između zida još toplog od sunca i manjeg jezerceta, raslo je nekoliko vrsta metvice. Po toplom danu ovo bilje mirisalo je tako da ti se zavrti u glavi, ali sada, dok se veče primicalo noći, njegovi izmešani mirisi kao da su mi blaţili glavu. Ispljuskao sam lice u jezercetu i onda prislonio leđa uz zid koji je još predavao sunčevu jaru noći. Ţabe su kreketale nešto jedna drugoj. Zagledao sam se u mirnu površinu vode da bih sprečio kovitlanje u glavi. Nečiji koraci. Ţenski glas upita oporo: “Pijan si?” “Ne sasvim”, rekoh umiljato, misleći da je to voćarka Tili. “Nije mi doteklo ni vremena ni novčića”, dodadoh u šali. “Pretpostavljam da si to od Berika naučio. Taj čovek je pijandura i razvratnik pa takve crte razvija i kod tebe. Uvek spušta one oko sebe u svoju ravan.”

Zbog gorčine u njenom glasu, podigoh pogled. Škiljio sam kroz nejasnu svetlost da joj razaberem lik. Beše to ona gospa od prethodne večeri. Stojeći u jednostavnoj ravnoj haljini na baštenskoj stazi, u prvi mah mi se učinila kao puki devojčurak. Tanana i niţa od mene, iako ja nisam bio previsok za svojih četrnaest godina, imala je samo lice odrasle ţene, a usne je sada prekorno stisnula, pojačavajući taj izraz namrštenim obrvama iznad očiju boje lešnika. Kosa joj je bila tamna i kovrdţava, i premda se potrudila da je sakupi, uvojci su joj beţali po čelu i vratu. Nisam bio naročito sklon da branim Berika, samo što prosto-naprosto on nije bio kriv za moje stanje. Stoga joj odgovorih nešto u smislu da je on miljama daleko, u sasvim drugom mestu, te teško moţe biti odgovoran za ono što sam nalio u usta i progutao. Gospa priđe još dva koraka bliţe. “Ali te ničem boljem nije učio, zar ne? Nikad te nije posavetovao da ne piješ, je li?” Na jugu imaju uzrečicu da je u vinu istina. Mora biti da je pomalo ima i u pivu. Jer te sam noći istinito prozborio. “Zapravo, moja gospo, on bi ovog časa mnome bio vrlo nezadovoljan. Najpre bi me izgrdio što ne ustajem kad mi se gospa obraća.” Na to sam se uskobeljao na noge. “A onda bi mi očitao dugačku i oštru bukvicu o ponašanju kakvo se očekuje od nekoga čijim venama teče prinčevska krv, čak i ako nije princ po zvanju.” Izvedoh naklon, pa pošto mi uspe, još ga i ukrasih kićenim uspravljanjem. “Dakle dobro ti veče, lepa gospo ovog vrta. A sad ću ti poţeleti laku noć i ukloniti svoju neotesanu malenkost iz tvoje blizine.” Već sam stigao do zasvođenog prolaza u zidu kad ona doviknu: “Pričekaj!” Ali se moj stomak tiho pobunio, pa sam se napravio da je nisam čuo. Nije pošla za mnom, ali sam bio siguran da me gleda, pa sam drţao glavu pravo i hodao čvrstim korakom sve dok nisam prošao kroz dvorište ispred kuhinje. Odvukao sam se dole do štala, povratio u gomilu

đubreta i na kraju ostao da spavam u jednom praznom i počišćenom štalskom pregratku, jer su mi se stepenice do Berikovog potkrovlja učinile prestrme. Ali mladost je zapanjujuće otporna, pogotovo kad oseća da se nad njom nadnosi neka pretnja. Sutradan sam ustao zorom, jer sam znao da po podne treba da stigne Berik. Oprao sam se i zaključio da treba da presvučeni tuniku koju sam nosio već tri dana. Postadoh dvostruko svesniji na šta mi tunika liči kad me ista ona gospa zasrete u hodniku ispred moje sobe. Odmerila me je od glave do pete, pa pre nego što sam uspeo da progovorim, reče: “Presvuci košulju.” I još dodade: “U tim nogavicama ličiš na rodu. Reci gazdarici Ţurnoj da ti trebaju nove.” “Dobro jutro, gospo”, rekoh, ne u odgovor, nego zato što sam se jedino toga dosetio u čudu u kome sam se našao. Zaključih da je nastranija i od gospe Timeje i da mi je najpametnije da gledam da je odobrovoljim. Očekivao sam da se okrene i produţi svojim putem, ali ona me je i dalje gledala pravo u oči. “Sviraš li neki instrument?”, upita zapovednički. Nemo odmahnuh glavom. “Onda pevaš?” “Ne, moja gospo.” Izgledala je vrlo uznemireno kad me je upitala: “Onda su te moţda učili da govoriš epove i stihove o bilju, lečenju i brodarenju... nešto takvo?” “Samo one što prenose znanja o odgajanju konja, sokolova i pasa”, rekoh joj gotovo potpuno iskreno. Te sam naučio na Berikov zahtev. Ĉejd me je naučio čitavu zbirku o otrovima i protivotrovima, ali me je upozorio da oni nisu naširoko poznati i da ne treba da ih kazujem u društvu. “Ali umeš da plešeš, naravno? I podučavali su te pisanju stihova?” Bio sam potpuno pometen. “Gospo, mislim da si me s

nekim pomešala. Moţda misliš na Uzvišenog, kraljevog sestrića. On je samo godinu ili dve mlađi od mene i...” “Nisam te pomešala. Odgovori mi na pitanje”, gotovo je ciknula. “Ne, moja gospo. To o čemu govoriš uče oni koji su... zakonito rođeni. Mene tome ne podučavaju.” Svaki moj odrican odgovor kao da ju je sve gore uznemiravao. Usne su joj se sve jače stezale, a oči boje lešnika zamračile. “To se ne moţe trpeti”, izjavila je, pa se okrenula zamahnuvši suknjama i odbrzala niz hodnik. Ĉasak potom i ja uđoh u svoju sobu, gde sam presvukao košulju i obukao najduţe nogavice koje sam imao. Oterao sam misli o gospi iz glave i prionuo na svoje poslove i časove za taj dan. Padala je kiša kad se po podne Berik vratio. Izađoh pred njega i prihvatih mu konja dok se on ukrućeno spuštao iz sedla. “Porastao si, kneţeviću”, reče odmeravajući me procenjivački, kao konja ili kera koji je iskazao neočekivane mogućnosti. Zaustio je da kaţe još nešto, a onda odmahnuo glavom i gotovo se nasmejao, polupodrugljivo. “Pa?”, upitao je i ja otpočeh svoj izveštaj. Jedva da je bio odsutan mesec dana, ali voleo je da zna sve do najmanje sitnice. Išao je pored mene slušajući dok sam vodio njegovu kobilu u štalu i timario je. Ponekad bi me začudila sličnost između njega i Ĉejda. Obojica su podjednako očekivala od mene da se tačno setim svih pojedinosti i da im tačnim redosledom prenesem šta sam radio protekle nedelje ili proteklog meseca. Nije mi bilo toliko teško da naučim kako da podnesem izveštaj Ĉejdu; on je samo uobličio zahteve koje mi je Berik odavno postavio. Godinama potom shvatiću koliko su oni bili slični izveštaju borca pred pretpostavljenim. Neko drugi bi, pošto je saslušao saţetak svega što se događalo u njegovom odsustvu, otišao da jede ili da se okupa. Ali Berik je hteo da prođe kroz štale, zastajući da popriča s

ponekim konjušarem ili da tiho progovori nekom konju. Kad je stigao do onog starog gospinog jahaćeg konjčeta, on zastade. Ćutke ga je gledao nekoliko trenutaka. “Ja sam uveţbao ovog konja”, reče najednom, a konj se na zvuk njegovog glasa okrenu prema njemu i tiho zarza. “Svilo”, reče on neţno i pomilova mekanu njušku, pa uzdahnu nenadano. “Znači gospa Strpljiva je ovde. Jeste li se već videli?” Na ovo pitanje nije bilo lako odgovoriti. Hiljadu misli u času se sudarilo u mojoj glavi. Gospa Strpljiva, ţena mog oca, i po mnogim svedočenjima glavni uzrok što se moj otac povukao s dvora i ostavio me. S njom sam ćaskao u kuhinji i njoj sam se pijano naklonio. Ona me je jutros ispitivala o mom obrazovanju. Beriku sam samo promrmljao: “Nismo se zvanično upoznali. Ali sreli smo se.” Iznenadio me je prsnuvši u smeh. “Treba da vidiš svoje lice, kneţeviću. Po tebi bih rekao da se nije mnogo promenila. Prvi put sam je sreo u voćnjaku njenog oca. Sedela je na drvetu i zatraţila je od mene da joj izvadim trn iz stopala, a da bih mogao to da obavim, na licu mesta je skinula čarapu i cipelu. Tu preda mnom. A uopšte nije imala pojma ko sam. Niti sam ja znao ko je ona. Mislio sam da je gospina sobarica. Bilo je to odavno, naravno, i čak nekoliko godina pre nego što ju je moj princ sreo. Pretpostavljam da nisam bio mnogo stariji nego što si ti sada.” Zastao je, a crte mu se ublaţiše. “Imala je bedno psetance koje je uvek nosala sa sobom u korpi. Stalno je hripalo i iskašljavalo klupka sopstvene dlake. Zvalo se Peruška.” Zastao je za časak i nasmešio se gotovo s toplinom. “Ĉega se čovek ne seti, posle toliko godina.” “Jesi li joj se dopao tad kad ste se upoznali?”, pitao sam neuviđavno. Kad me je pogledao, oči mu postadoše nečitljive. Sakrio se iza tog pogleda. “Više nego što joj se sviđam sada”, odseče. “Ali to nema vaţnosti. Daj da čujem, kneţeviću. Šta o tebi misli?”

Eto još jednog pitanja. Dadoh se na prepričavanje naših susreta, ulepšavajući koliko sam se usudio. Na pola priče o onoj zgodi u vrtu, Berik podiţe ruku da me ućutka. “Stani”, rekao je tiho. Zaćutah. “Kad prećutkuješ istinu da ne bi izgledao kao budala, zvučiš umesto toga kao blesan. Idemo iz početka.” Ovog puta ga ničega nisam poštedeo, ni pojedinosti svog ponašanja ni njenih primedaba. Završio sam i čekao njegov sud. Umesto toga, on pruţi ruku da pomiluje Svilu po njušci. “Vremenom se ponešto menja, a ponešto ne”, reče naposletku i uzdahnu. “Pa, kneţeviću, tebe nešto tera da se uvek pokaţeš ljudima kojima ni za ţivu glavu ne bi trebalo. Siguran sam da će ovo imati nekakve posledice, ali ni najblaţeg pojma nemam kakve. Kad je već tako, nema svrhe da brinemo. Hajde da pogledamo štenad te jamarke. Kaţeš da je okotila šestoro?” “I svi su ţivi”, rekoh ponosno, jer se ta keruša uvek teško štenila. “Nadajmo se da ćemo i mi ostati ţivi”, promrmlja Berik u hodu, ali kad ga iznenađen pogledah, učini mi se da se uopšte nije obraćao meni. “Pomislio bih da si dovoljno pametan da je se kloniš”, zagunđao je Ĉejd. Nisam se baš takvom pozdravu nadao pošto mu duţe od dva meseca nisam dolazio u odaje. “Nisam znao da je to gospa Strpljiva. Ĉudi me da se ništa nije govorkalo o njenom dolasku.” “Ona oštro zamera govorkanjima”, izvesti me Ĉejd. Sedeo je u svojoj stolici pred vatricom u kaminu. Odaje su mu bile hladne i on je lako navlačio prehlade. Noćas je izgledao i umorno, iscrpljen onim što ga je zaokupljalo nedeljama, sve

otkako smo se videli poslednji put. Ruke su mu posebno izgledale stare, koščate i kvrgavih zglobova. Gucnuo je vino pre nego što je nastavio: “ A ima i svoja čudačka mala sredstva da se razračuna s onima koji je ogovaraju iza leđa. Uvek je zahtevala da se poštuje njen lični ţivot. Iz tog bi razloga bila vrlo loša kraljica, iako Plemenitog nije za to bilo briga. Taj brak je sklopio zbog sebe, a ne iz drţavničkih razloga. Mislim da je to prvo veliko razočaranje koje je naneo svom ocu. Posle toga Lukavi nikad nije bio sasvim zadovoljan ničim što bi on uradio.” Sedeo sam tih kao miš. Prikradalo se posadio na moje koleno. Retkost je bila da čujem Ĉejda tako pričljivog, posebno o pitanjima koja su se ticala kraljevske porodice. Jedva da sam i disao strahujući da ga ne prekinem. “Ponekad pomislim da u Strpljivoj ima nečeg za šta je Plemeniti nagonski znao da mu je potrebno. On je bio promišljen, odmeren čovek, uvek ispravnog ponašanja, uvek sasvim tačno svestan šta se dešava oko njega. Bio je plemenit u najlepšem smislu te reči, dečko. Nije podlegao nikakvim podlim ili sitničavim porivima. To znači da je uvek zračio izvesnom suzdrţanošću, tako da su oni koji ga nisu dobro znali smatrali da je hladan ili ohol. A onda je sreo tu devojku... bila je jedva devojčurak. I sva je bila vazdušasta kao paučina ili morska pena. Misli i jezik stalno su joj leteli kô leptiri, bez zastanka i bez ikakve veze koju bih ja uvideo. Zamaralo me je da je slušam. Ali Plemeniti se smeškao i bio zadivljen. Moţda zato što nije imala baš nimalo strahopoštovanja prema njemu. Moţda zato što se nije naročito upinjala da ga osvoji. Ali od zavidnog broja gospa pristalih za udaju koje su ga jurile, i boljega roda i bistrijih od nje, on je izabrao Strpljivu. Pri tom mu čak nije ni bilo prikladno vreme za ţenidbu: kad ju je uzeo za ţenu, zatvorio je vrata mogućnostima za desetak savezništava koja mu je brak mogao doneti. Nije bilo pametnog razloga da se baš u to vreme oţeni.

Ni jednog jedinog.” “Osim što je ţeleo”, izlanuh i htedoh da pregrizem sopstveni jezik. Jer Ĉejd je klimnuo, a onda se prenuo. Odvojio je oči od vatre i pogledao me. “No. Dosta o tome. Neću te pitati kako si ostavio takav utisak na nju niti čime si je pridobio. Ali prošle nedelje je zahtevala od Lukavog da budeš priznat kao sin i naslednik Plemenitog i da ti bude pruţeno obrazovanje dostojno princa.” Zavrtelo mi se u glavi. Da li su se to tapiserije na zidu pomerile ili su me oči varale? “Naravno da je odbio”, nastavio je Ĉejd nemilosrdno. “Pokušao je da joj objasni zašto je to potpuno nemoguće, a ona je ponavljala: „Ali ti si kralj, kako moţe da bude nemoguće za tebe?‟‟Plemstvo ga nikada ne bi prihvatilo. To bi izazvalo građanski rat. I zamisli šta bi bilo s dečakom koga bismo nepripremljenog bacili u to.‟ Tako joj je rekao.” “O”, rekao sam tiho. Ne sećam se šta bejah osetio u jednom trenu. Uznositost? Ljutnju? Strah? Znam samo da je to osećanje minulo i da sam se posle njega osećao čudno ogoljen i poniţen što sam uopšte išta osetio. “Strpljiva, naravno, nije bila uopšte ubeđena. „Pa pripremi dečaka‟, rekla je kralju. Ά kad bude spreman, sam proceni.‟ Samo je Strpljiva mogla tako nešto da zatraţi, i to i pred Istinitim i pred Kraljevskim. Istiniti je slušao ćutke, unapred je znao kako to mora da se okonča, ali Kraljevski je zapenio. Postaje previše razdraţljiv. I budala bi znala da Lukavi neće pristati na ono što je Strpljiva zahtevala. Ali on zna kad da popusti. U svemu ostalom joj je ugodio, ponajviše, mislim, da joj zaveţe jezik.” “U svemu ostalom?”, ponovih glupavo. “Ponešto na našu korist, a ponešto na štetu. Ili barem na najveću neugodnost.” Zvučao je kao da mu je i krivo i drago. “Nadam se da ćeš naći prekobrojne sate za svoje dane, dečko, jer ne nameravam zbog nje da se odreknem ničega što sam

naumio. Zahtevala je da dobiješ obrazovanje kakvo ti pripada po krvi i zarekla se da će se sama poduhvatiti da te podučava. Muzici, poeziji, plesu, pevanju, ponašanju... Nadam se da si trpeljiviji prema tome nego ja. Iako Plemenitom izgleda nije naškodilo. Ponekad bi čak i dobro upotrebio takvo znanje. Ali će ti to uzimati dobar deo dana. Sluţićeš joj i kao paţ. Prerastao si takvu duţnost, ali ona je to zahtevala. Lično mislim da se kaje i da pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme, što nikada ne uspeva. Moraćeš da skratiš veţbanje s oruţjem, a Berik da pronađe sebi drugog štalskog momka.” Nisam davao ni prebijenu paru za veţbanje s oruţjem. Kao što mi je Ĉejd često isticao, dobar ubica radi tiho i ispotaje. Ako dobro izučim svoj zanat, neću izmahivati dugačkom oštricom ni na koga. Ali vreme provedeno s Berikom – i opet taj čudan osećaj da ne znam kako se osećam. Mrzeo sam Berika. Ponekad. Ugnjetavao me je, uskraćivao mi slobodu, bio neosetljiv. Očekivao je od mene da budem savršen, a opet mi je bezobzirno govorio da za to ne očekujem nagradu. Bio je međutim i otvoren i neposredan, i verovao je da mogu da ispunim ono što od mene zahteva... “Verovatno se pitaš kakvu nam je prednost donela”, nastavio je Ĉejd nesvestan mojih nedoumica. U glasu sam mu čuo potisnuto uzbuđenje. “To je nešto što sam dvaput pokušao da dobijem za tebe i dvaput sam bio odbijen. Ali Strpljiva je zanovetala sve dok Lukavi nije pristao. Govorim o Veštini, dečko. Bićeš podučavan Veštini.” “Veštini”, ponovio sam nesvestan šta zapravo govorim. Sve me je to prebrzo sustizalo. “Da.” Koprcao sam se da razaberem sopstvene misli. “Berik mi je jednom govorio o tome. Davno.” Najednom sam se prisetio u kojim smo okolnostima vodili taj razgovor. Bilo je to pošto nas je Njuškasti slučajno odao. Berik je to pomenuo kao suprotnost mom osećanju zajedništva

sa ţivotinjama. Isto to osećanje otkrilo mi je promenu u seljanima Kovača. Hoću li ga se osloboditi ako me budu učili ovom drugom? Ili ću ga biti lišen? Pomislio sam na onu bliskost koju sam uspostavljao s konjima i psima kad sam znao da Berik nije u blizini. Pamtio sam Njuškastog s toplinom izmešanom s bolom. Nikad ni pre ni posle toga nisam bio tako blizak ni s jednim ţivim bićem. Hoće li mi ta nova obuka, učenje Veštini, to uzeti? “Šta te muči, dečko?” Ĉejdov glas je bio ljubazan ali zabrinut. “Ne znam.” Ustručavao sam se. Nisam se usuđivao čak ni Ĉejdu da odam svoj strah. Niti svoje iskušenje. “Ništa, valjda.” “Slušao si stare gatke o obuci”, nagađao je, potpuno pogrešno. “Slušaj, dete, ne moţe biti tako gadno. Plemeniti ju je prošao. I Istiniti. Zbog pretnje od crvenih lađa Lukavi je odlučio da se vrati starim običajima i proširi obuku i na druge koji bi se mogli uveţbati. Ţeli bratstvo ili dva koja bi dopunila ono što on i Istiniti mogu da urade s Veštinom. Galen nije oduševljen, ali ja podozrevam da je to vrlo dobra zamisao, iako meni, pošto sam i sam kopile, obuka nikad nije bila dozvoljena, tako da nemam istinsku predstavu o tome kako bi se Veština mogla primeniti u odbrani zemlje.” “Ti si kopile?” Izletelo mi je. To otkriće najednom je preseklo čvor mojih umršenih misli. Ĉejd se zagledao u mene preneraţen mojim rečima koliko i ja njegovim. “Naravno. Mislio sam da si odavno shvatio. Dečko, kod nekog ko ima tako dobru moć zapaţanja kao ti, začuđuje da te sputavaju takve slepe mrlje.” Gledao sam u njega kao da ga vidim prvi put. Moţda su oţiljci prikrili sličnost pred mojim očima. Ĉelo, poloţaj ušiju, obris donje usne. “Ti si sin Lukavog”, pokušah da pogodim nasumice, samo po njegovom licu. Ĉak i pre nego što je progovorio, shvatio sam kakvu sam glupost izvalio. “Sin?”Nasmejao se mrko. “Kako bi se samo namrštio da te

čuje! Ali na istinu se mrgodi još gore. On mi je mlađi polubrat, dete, iako je začet u bračnoj postelji, a ja na ratnom pohodu u blizini Trščaka.” Tiho je dodao: “Majka mi je bila vojnik kad sam začet, ali vratila se kući da me rodi i posle se udala za grnčara. Kad je umrla, njen muţ me je stavio na magarca, dao mi ogrlicu koju je ona nosila i rekao mi da je odnesem kralju u Jelendvor. Bilo mi je deset godina. Put od Torova do Jelendvora bio je u ono vreme dug i teţak.” Nisam mogao da se setim ničega što bih rekao. “Dosta o tome.” Odlučno se pribrao. “Galen će te upućivati u Veštinu. Lukavi ga je primorao, te je na kraju pristao, iako nerado. Za vreme obuke niko ne sme da se meša u njegov rad ni sa jednim od učenika. Voleo bih da je drugačije, ali ništa ne mogu protiv toga. Moraćeš prosto da budeš oprezan. Znaš za Galena, zar‟ne?” “Nešto malo”, rekoh. “Samo ono što drugi pričaju o njemu.” “Šta znaš sam?”, ispitivao me je Ĉejd. Duboko sam udahnuo i razmislio. “Jede sam. Nikad ga nisam video za stolom, ni s vojnicima niti u trpezariji. Nikad ga nisam video da je zastao s nekim da popriča, ni na veţbalištu, ni u dvorištu za pranje, ni u vrtovima. Kad god ga vidim, uvek nekud ţuri. Loše postupa sa ţivotinjama. Psi ga ne vole, a konjima vlada toliko tvrdo da im uvek upropasti gubicu i narav. Pretpostavljam da je otprilike Berikovih godina. Ĉuo sam da ga zovu kraljičinim čovekom.” “Zašto?”, upita Ĉejd brzo. “Ovaj, bilo je to davno. Gejdţ. On je vojnik. Došao je jedne noći kod Berika, pripit, i posečen. Potukao se s Galenom i Galen ga je ošinuo preko lica kratkim bičem ili nečim takvim. Gejdţ je zamolio Berika da ga pokrpi, jer je bilo kasno, a on nije trebalo da pije te noći. Morao je da preuzme straţu ili tako nešto. Gejdţ je ispričao Beriku kako je čuo Galena kad je rekao za Kraljevskog da mu dvaput više dolikuje da postane kralj

nego Plemenitom ili Istinitom i da mu samo glupi običaj uskraćuje presto. Rekao je da je mati princa Kraljevskog boljega roda nego prva kraljica kralja Lukavog. Što i jeste istina, svako to zna. Ali Gejdţ se naljutio toliko da se potuče kad je Galen rekao da je kraljica Ţeljena dostojnija kraljevanja od samog kralja, jer je krv Vidovnjaka nasledila od oboje roditelja, a Lukavi samo od oca. Gejdţ se zato zaleteo na njega, ali Galen se izmakao i ošinuo ga nečim preko lica.” Zastao sam. “I?”, ohrabri me Ĉejd. “I on uzdiţe Kraljevskog iznad Istinitog, pa čak i iznad kralja. A Kraljevski ga, pa, prihvata. Prisniji je s njim nego što je inače sa slugama ili vojnicima. Izgleda da se s njim savetuje, tako mi se učinilo ono nekoliko puta kad sam ih video zajedno. Gotovo su smešni: Galen se oblači i hoda kao princ i dođe ti da pomisliš kako ga oponaša iz poruge. Ponekad su mi skoro slični.” “Jesu li?” Prignuo se prema meni, čekajući. “Šta si još primetio?” Potraţio sam po sećanju još štogod što sam lično znao o Galenu. “Ĉini mi se da je to sve.” “Je li ti se ikad obratio?” “Ne.” “Tako dakle.” Klimnuo je sam za sebe. “A šta znaš o njemu po onome što si čuo? Ĉemu se domišljaš?” Nastojao je da me navede na nekakav zaključak, ali nisam mogao da pogodim kakav. “Iz Svinjišta je, iz Unutrašnjih zemalja. Njegova porodica je došla u Jelendvor s kraljevom drugom ţenom. Ĉuo sam da govore da se boji vode, i da plovi i da pliva. Berik ga poštuje, ali ga ne voli. Kaţe za njega da zna svoj posao i da ga obavlja, ali Berik ne trpi nikoga ko loše postupa sa ţivotinjama, čak i iz neznanja. Ni u kuhinji ga ne vole. Mlađi pomoćnici uvek oplaču zbog njega. Devojke optuţuje da su im prljave ruke ili

da je našao njihovu dlaku u jelu, a momke da su neotesani i da ne sluţe hranu kako treba. Zato ga ni kuvari ne vole, jer kad se pomoćnici nasekiraju, onda ne rade kako valja.” Ĉejd me je i dalje gledao kao da iščekuje nešto veoma vaţno. Mučio sam se da se prisetim još kakvog trača. “Nosi lančić s tri usađena draga kamena. Dala mu ga je kraljica Ţeljena za nešto vrlo posebno što je učinio u njenoj sluţbi. Luda ga mrzi. Jednom mi je rekao da ga kad nikog nema u blizini Galen zove nakazom i gađa koječime.” Ĉejd podiţe obrve. “Luda govori s tobom?” U glasu mu je bilo nešto više od neverice. Uspravio se u stolici tako naglo da mu se vino prosulo iz kupe po kolenu. Odsutno ga je otro rukavom. “Ponekad”, priznao sam oprezno. “Ne baš često. Samo kad mu dođe. Iskrsne odnekud pa mi kaţe nešto čudno.” “Ĉudno? Kako to čudno?” Najednom sam shvatio da nikad nisam ispričao Ĉejdu za onu kneţeviću-psiću-mašću zagonetalicu. Tada mi se činilo previše zapetljano da se upuštam u to. “O, pa tako, čudno. Otprilike pre dva meseca zaustavio me je da mi kaţe kako je dan loš za lov. Ali bilo je lepo i vedro. Berik je tog dana ulovio onog velikog jelena, sećaš se. To je bilo onda kad smo nabasali na ţderavca i kad nam je gadno rasparao dva psa.” “Koliko se sećam, umalo da dohvati i tebe.” Prignuo se napred, s nekakvim čudno zadovoljnim izrazom na licu. Slegnuo sam ramenima. “Berik ga je dokrajčio s konja, a onda me je ispsovao kao da sam ja kriv i rekao mi kako bi ubio boga u meni da je zver ranila Garavicu. Otkud sam mogao da znam da će ţderavac nasrnuti na mene?” Oklevao sam. “Ĉejde, znam da je luda čudak. Ali ja volim kad dođe da priča sa mnom. Govori u zagonetkama i izvređa me, i ruga mi se, i daje sebi za pravo da mi govori šta bi trebalo da radim, na primer da operem kosu ili da ne nosim ţuto, ali...” “Da?”Ĉejd je kopkao oko toga kao da je veoma vaţno.

“Dopada mi se”, rekoh ne našavši bolje reči. “Ismeva me, ali kad on to radi, to nekako izgleda kao da je iz naklonosti. Postiţe da se osećam nekako, pa, vaţan. Zato što me je izabrao da razgovara sa mnom.” Ĉejd se ponovo nasloni. Prikrio je rukom osmeh, ali ja nisam razumeo u čemu je vic. “Veruj svojim nagonima”, rekao je jezgrovito. “I poštuj svaki savet koji ti luda da. Pri tom drţi za sebe to što ti on dolazi da priča s tobom. Neki bi to mogli pogrešno da shvate.” ,,Ko?”, pitao sam. “Kralj Lukavi, na primer. Na kraju krajeva, to je njegova luda. Pošteno je platio za njega.” Desetine pitanja narojiše mi se u glavi. Ĉejd je pročitao izraz na mom licu, jer podiţe ruku da me stiša. “Ne sada. Zasad ti je to sasvim dovoljno da znaš. Zapravo, to je i više nego što treba da znaš. Međutim iznenađen sam ovim što si mi otkrio. Nemam običaj da odajem tuđe tajne. Ako luda ţeli da znaš nešto više, moţe i sam da ti kaţe. Ali koliko se sećam, mi smo razgovarali o Galenu.” Uzdahnuh i omlitavih na svojoj stolici. “Galen. Dakle, neprijatan je prema onima koji ne mogu da se brane, lepo se oblači i jede sam. Šta mi još treba da znam, Ĉejde? Imao sam stroge učitelje, a imao sam i neprijatne. Mislim da ću naučiti da izlazim na kraj s njim.” “Bolje bi ti bilo.” Bio je smrtonosno iskren. “Jer on te mrzi. Mrzi te više nego što je voleo tvog oca. Gajio je prema njemu tako duboka osećanja da me to ispunjava strahom. Nijedan čovek, pa čak ni princ, ne zavređuje takvu slepu predanost, pogotovo ne tako najednom. A tebe mrzi još snaţnije. Plaši me to.” Zbog nečeg u Ĉejdovom glasu meni se u stomaku zače mučna jeza. Gotovo mi je pozlilo od nelagode. “Otkud znaš?”, pitao sam odrešito. “Jer je rekao Lukavom kad mu je naloţio da te uvrsti među

svoje učenike. „Zar ne bi moralo kopile da nauči gde mu je mesto? Zar ne bi moralo da bude zadovoljno onim što si mu dodelio?‟ Zatim je odbio da te podučava.” “Odbio?” “Rekoh ti. Ali Lukavi je ostao nepokolebljiv. A on je kralj, i Galen sada mora da ga sluša, koliko god da je bio kraljičin čovek, tako da je popustio i rekao da će pokušati da te obuči. Viđaćete se svakog dana, a počećete za mesec od sada. Do tada si u rukama Strpljive.” “Gde?” “Na vrhu jedne kule, koji se zove Kraljičin vrt. Biće ti dopušteno da stupiš tamo.” Zastao je, kao da bi hteo da me upozori, a ne ţeli da me preplaši. “Budi oprezan”, rekao je, “jer među zidovima tog vrta ja nemam nikakvog uticaja. Tamo sam potpuno slep.” Bilo je to čudno upozorenje. Primio sam ga k srcu.

13 Čekićak Gospa Strpljiva iskazivala je čudaštvo još od malena. Dok još beše detence, njena je dadilja otkrila u njoj tvrdoglavu nezavisnost, i pri tom nedostatak zdravog razuma kad je trebalo da pripazi na sebe. Neko je za nju primetio: “Ići će ceo dan s razvezanim vrpcama jer ne ume sama da ih veţe, a ne trpi da joj ih vezuje neko drugi.” Još pre nego što je napunila deset godina rešila je da izbegne učenje onoga što po običaju priliči devojčici njenog roda i porekla i umesto toga se zanimala umećima koja su joj teško mogla biti korisna u ţivotu: grnčarijom, tetoviranjem, spravljanjem parfema, gajenjem i rasađivanjem biljaka, pogotovo donesenih iz tuđine. Nije se ustezala da satima izmiče nadzoru starijih. Više je volela šume i voćnjake od majčinih dvorišta i vrtova. Čovek bi pomislio da će takvo dete očvrsnuti i odrasti trezveno i smotreno, ali istina je bila sasvim drugačija. Nju kao da su bez prestanka mučili osipi, ogrebotine i ujedi insekata, često se gubila i nikad nije razvila nimalo razumnog opreza ni prema ljudima ni prema ţivotinjama. Učila je uglavnom sama. Vrlo rano je savladala slova i tajna pisma i od tada je nezasito i bez razlike proučavala svaki svitak, knjigu ili tablicu na koju bi naišla. Njene učitelje veoma je obeshrabrivalo što joj paţnja tako lako odluta i što često izostaje, a ipak se činilo da to nimalo ne ometa njenu sposobnost da gotovo sve nauči brzo i dobro. Međutim nimalo je nije zanimalo da svoje znanje na bilo koji način primeni. Glava joj je bila puna maštarija i izmišljotina, logiku i lepo ponašanje zanemarila je zarad poezije i muzike, i nije pokazivala nikakve sklonosti prema stupanju u društvo i veštini koketovanja. Pri svemu tome ipak se udala za princa, pošto joj se udvarao sa

bandoglavim zanosom zbog koga će se prvi put javno obrukati. “Stani pravo!” Ukrutio sam se. “Ne tako! Izgledaš kao ćuran koga čeka sekira. Opusti se. Ali ne, ispravi ramena, nemoj da se grbiš. Stojiš li uvek tako izbačenih stopala?” “Gospo, on je još dete. Dečaci su uvek takvi, same koske i zglobovi. Pusti ga da uđe na miru.” “O, pa dobro. Ulazi dakle.” Klimnuh sa zahvalnošću punačkoj sluškinji, koja mi se zauzvrat nasmeši pokazujući jamice u obrazima i pokaza na klupu tako zatrpanu prekrivačima i jastučićima da se na nju jedva moglo sesti. Posadio sam se na samu ivicu i razgledao odaju gospe Strpljive. Bila je gora od Ĉejdove. Pomislio bih da je godinama stvarala takav nered u njoj da nisam znao da je stigla tek nedavno. Ĉak i kad bih jedno po jedno naveo sve što je u njoj bilo, ne bih uspeo da je opišem, jer je zapravo raspored stvari bio tako upečatljiv. Perjana lepeza, zaštitna rukavica za mačevanje i nekoliko šaša stavljeni su zajedno u jednu iznošenu čizmu kao u vazu. Mala crna terijerka sa dva debela šteneta spavala je u korpi postavljenoj krznenom kapuljačom i vunenim čarapama. Na jednom stočiću bila je potkovica i oko nje poredana porodica morţeva izrezbarenih od slonovače. Ali preovlađivale su biljke. Gusti bokori zelenila kipteli su preko glinenih ćupova, šolje za čaj i pehari i kofe stajali su puni kitica cveća i lisnatih grančica, iz krigli bez drške i napuklih kupa izvijale su se lozice. Neki neuspeli pokušaji sadnje uočavali su se u vidu ogolelih stabljika što su stršale iz zemljanih lonaca. Gde god je dopiralo malo jutarnjeg ili popodnevnog sunca, stavljena je neka biljka ili nekoliko njih stisnutih jedna uz drugu. Delovalo je kao da je kroz prozore unutra prodro vrt i

razrastao se oko nereda u sobi. “Verovatno je i gladan, zar ne, Ĉipkana? Ĉula sam da su dečaci uvek gladni. Mislim da ima sira i uštipaka tamo na stočiću pored mog kreveta. Donesi mu, hoćeš li, mila?” Gospa Strpljiva jedva da je stajala za duţinu ruke udaljena od mene, ali se nije obraćala meni nego pored mog ramena svojoj pratilji. “Nisam zapravo gladan, hvala ti”, izlanuh pre nego što je Ĉipkana uspela da se uskobelja na noge. “Došao sam jer mi je rečeno da ti budem na raspolaganju izjutra, sve dok tako budeš ţelela.” Bile su to vrlo paţljivo odabrane druge reči za ono što je kralj Lukavi u stvari rekao ovako: “Ići ćeš u njene odaje svakog jutra i raditi sve što ona misli da treba, samo nek mene ostavi na miru. I nastavi s tim sve dok joj ne dodijaš kao ona meni.” Ta otvorenost me je zapanjila; nikad ga nisam video tako ratobornog kao tog dana.. Istiniti je ušao upravo kad sam ja krenuo da šmugnem napolje, i on takođe nije izgledao baš najbolje. Obojica su govorili i kretali se kao da su sinoć preterali s vinom, a ipak sam ih prethodne večeri video za stolom na kome tako upadljivo nije bilo vina kao što ni oko njega nije bilo veselja. Istiniti mi u prolazu raskuštra kosu. “Svaki dan sve više liči na oca”, dobaci Kraljevskom koji se mrštio iza njega. Ovaj me ošinu mrkim pogledom pre nego što je ušao u kraljevu odaju i glasno zalupio vrata za sobom. I tako sam bio tu, u sobi moje gospe, a ona me je zaobilazila i govorila mi ne gledajući u mene kao da sam neka ţivotinja koja bi mogla iznenada skočiti na nju ili se unerediti na podu. Ĉipkani je to očigledno bilo veoma zabavno. “Da, znam već, jer vidiš, ja sam zatraţila od kralja da te pošalju ovamo”, objasnila mi je paţljivo gospa Strpljiva. “Da, gospo.” Promeškoljio sam se na stešnjenom sedištu trudeći se da izgledam pametno i kao neko ko ume lepo da se ponaša. Prisećajući se naših prethodnih susreta, nisam ni

mogao da je krivim što se ponaša prema meni kao da sam tupan. Nastade muk. Gledao sam po stvarima u sobi, gospa Strpljiva pogleda u prozor, a Ĉipkana je sedela smeškajući se zločesto za sebe i pravila se da kukica čipku. “O, evo.” Brza kao soko kad se okomljuje, gospa se prignula i dohvatila crno štene terijera za vratić. Skviknulo je u čudu, a keruša mati podiţe uznemiren pogled dok mi je gospa tutkala psetance u naručje. “Ovaj je za tebe. Sad je tvoj. Svaki dečak bi trebalo da ima ljubimca.” Prihvatio sam štene koje se migoljilo i uspeo da ga pridrţim pre nego što ga je ona ispustila. “Ili bi moţda više voleo pticu. Imam kavez sa zebama u spavaćoj odaji. Mogu da ti dam jednu ako bi više voleo.” “Ne, štene je u redu. Divno je.” Ovaj drugi deo tvrdnje bio je upućen štenetu. Moj nagonski odgovor na njegovo prodorno cvilkanje bio je da posegnem umirenjem ka njemu. Keruša mati osetila je taj dodir i dala svoj pristanak. Vedro i nezabrinuto skrasila se u korpi s preostalim, belim štenetom. Moje psetance pogleda me pravo u oči, što je prema mom iskustvu bilo prilično neobično. Psi većinom izbegavaju duţi neposredan ljudski pogled, ali neobična je bila i psetancetova budnost. Iz kradomičnih pokušaja u štalama znao sam da štenad njegovog uzrasta uglavnom imaju samo nekakvu smućenu svest o sebi i usmerena su ka majci, mleku i najneposrednijim potrebama. Ovaj mali druškan već je u sebi čvrsto znao ko je i svojski ga je zanimalo sve što se oko njega dešavalo. Ĉipkanu je voleo jer mu je davala komadiće mesa, a prema Strpljivoj je bio na oprezu, ne jer je bila surova, nego zato što bi se saplela na njega i vraćala ga u korpu kad god bi se on s mukom iskobeljao iz nje. Mislio je da mirišem vrlo uzbudljivo; mirisi konja, ptica i drugih pasa bili su kao boje u njegovoj glavi, slike nečega što za njega još nije imalo oblik ni stvarnost, ali ga je svejedno opčinjavalo. Pretvarao sam mu mirise u slike, a on mi se verao uz grudi, migoljio se, njuškao i uzbuđeno me lizao. Vodi me,

pokaţi mi, vodi me. “...čak ne slušaš?” Ţacnuo sam se očekujući da me Berik šljepne, a onda ponovo postao svestan gde se nalazim i da sitna ţenica stoji podbočena ispred mene. “Mislim da s njim nešto nije u redu”, reče ona naglo Ĉipkani. “Jesi li videla kako je sedeo i zurio u štene? Mislila sam da će ga spopasti nekakav napad.” Ĉipkana se dobroćudno nasmešila ne prekidajući kukičanje. “Baš me podsetio na tebe, gospo, kad se zamaješ oko svog lišća i bilja i na kraju ostaneš gledajući u zemlju.” Strpljivoj se ovo nije dopalo. “Pa to je jedno kad se odrastao čovek zamisli”, rekla je odsečno, “a drugo je kad dečak samo stane i izgleda kao slabouman.” Malo kasnije, obećah štenetu. “Oprosti mi”, rekao sam napreţući se da izgledam pokajnički, “psetance mi je odvuklo paţnju.” Ono se sklupčalo u pregibu moje ruke i grickalo mi ivicu kaputa. Teško je objasniti šta sam osećao. Trebalo je da posvetim paţnju gospi Strpljivoj, ali to malo biće ušuškano uz mene zračilo je ushićenjem i zadovoljstvom. Zavrti ti se u glavi kad te neko proglasi središtem svog sveta, čak i ako je taj neko osam nedelja staro štene. Tek tada sam shvatio koliko sam duboko usamljen bio, i koliko dugo. “Hvala ti”, rekao sam, i sam iznenađen zahvalnošću u svom glasu. “Mnogo ti hvala.” “To je samo štene”, rekla je gospa Strpljiva i na moje čudo najednom je izgledala gotovo postiđeno. Okrenula se i zagledala kroz prozor. Štene je liznulo njuškicu i sklopilo oči. Toplo. Spava.”Pričaj mi o sebi”, zatraţila je gospa iz čista mira. Zatekla me je nespremnog. “Šta bi volela da znaš, gospo?” Odmahnula je razljućeno. “Šta radiš iz dana u dan? Šta su te učili?” Pokušao sam da joj ispričam, ali video sam da nije zadovoljna. Kad god bih pomenuo Berika izvijala je stisnute usne. Moja ratnička obuka je nimalo nije zadivila. O Ĉejdu

nisam mogao ništa da joj kaţem. Mrzovoljno je klimnula da pokaţe odobravanje što učim jezike, pisarstvo i tajna pisma. “Pa bar nisi potpuno neuk”, prekinula me je. “Kad znaš da čitaš, moţeš sve da naučiš, samo ako hoćeš. Imaš li volje da učiš?” “Valjda.” Bio je to mlak odgovor, ali počeo sam da se osećam ugroţeno. Ĉak ni to što mi je poklonila štene nije moglo da prevagne nad tim što je tako omalovaţavala moje obrazovanje. “Onda pretpostavljam da ćeš i naučiti.” Najednom je zauzela strogo drţanje, zbunivši me tom promenom stava. “A kako te zovu, dečko?” Eto opet pitanje. “Dečko je u redu”, promrmljao sam. Usnulo štene u mom naručju uznemireno zacvile. Primorao sam se da ostanem miran zbog njega. Potresen izraz koji je brzo minuo preko gospinog lica pričinio mi je zadovoljstvo. “Zvaću te, recimo, Tomas. Tom, kraće. Odgovara li ti to?” “Valjda”, rekoh namerno. Berik je paţljivije birao ime za psa. Naši psi se nisu zvali Garov ni Šarov. Berik je svakoj ţivotinji davao ime kao da je kraljevskog roda, po nekoj naročitoj crti spoljnog izgleda ili osobini koju bi voleo da ona razvije. Ĉak je i Garavičino ime prikrivalo neţnu vatru u njoj koju sam naučio da poštujem. A ova ţena je meni u jednom dahu dala ime Tom. Oborio sam oči da mi ne vidi pogled. “Dobro onda”, rekla je s mrvicom odsečnosti. “Dođi sutra u isto vreme. Pripremiću nešto za tebe. Upozoravam te, očekivaću da ulaţeš trud i volju. Do viđenja, Tome.” “Do viđenja, gospo.” Okrenuo sam se i izašao. Ĉipkana me je pratila pogledom, a onda ga časkom skrenula na svoju gospu. Osećao sam da je nečim razočarana, ali nisam znao čime. Još je bilo rano. Ovaj prvi prijem nije potrajao ni pun sat. Nigde me nisu očekivali; ovo vreme bilo je samo moje. Zaputio

sam se u kuhinju, da kradom iznesem ostatke hrane za mog psića. Bilo bi najlakše da ga odnesem dole u štale, ali onda bi Berik saznao za njega. Nimalo se nisam obmanjivao u vezi s onim što bi se potom dogodilo. Štene bi ostalo u štalama. Zvalo bi se moje, ali bi se Berik postarao da se novostvorena veza raskine. Nisam nameravao da to dopustim. Sve sam osmislio. Postelja za njega u slamom napunjenoj korpi iz praonice, prestrtoj jednom starom košuljom. Zasad, dok je mali, neće mnogo prljati, a kad poraste lako će naučiti, zahvaljujući našoj sponi. Neko vreme će morati ostajati sam svakog dana, ali posle će moći da ide svuda sa mnom. Berik će na kraju morati da dozna za njega, ali tu sam misao vrlo odlučno potisnuo. To ću rešavati kasnije. Ovog časa mu treba ime. Paţljivo sam ga osmotrio. Nije bio od onih kovrdţavih, lajavih terijera. Imaće kratku glatku dlaku, debeo vrat, usta kao kofa za ugalj. Ali ni kad potpuno odraste neće mi biti ni do kolena, pa ne mogu da mu dam neko preozbiljno ime. Nisam ţeleo da bude borac. Dakle nikakav Koljač niti Grom. Biće od onih pasa koji ne puštaju kad zagrizu i koje ne moţeš uhvatiti na spavanju. Oštrozub moţda. Ili Straţar. “Ili Nakovanj. Ili Kovač.” Podigoh pogled. Luda istupi iz jedne niše i pođe uz mene hodnikom. “Zašto?”, upitao sam. Nisam se više pitao kako to luda moţe da pogodi o čemu mislim. “Jer će ti srce na njemu biti prekovano, a tvoja snaga okaljena u njegovoj vatri.” “Zvučiš mi kao neko glumatalo”, prigovorih mu. “A sve reči koje imaju veze s kovanjem nedobrodošle su sada. Neću da obeleţim svoje štene nekom takvom. Pre neki dan, dole u gradu, čuo sam kad je jedan pijanac viknuo na nekog ko ga je odţepario: „Dabogda ti ţenu raskovali.‟ Ĉitava je ulica zastala i zijala.” Luda slegnu ramenima. “To bi se i očekivalo.” Ušao je za

mnom u moju sobu. “Ĉekić onda. Ili Ĉekićak. Mogu da ga vidim?” Nerado sam mu dao štene. Ono se pomeri, probudi, pa se promeškolji u njegovim rukama. Ne miriše, ne miriše. Zaprepašćen, saglasih se sa štenetom. Ĉak ni sluţeći se njegovom crnom njuškicom nisam mogao da otkrijem kod lude nikakav miris. “Pazi, nemoj da ga ispustiš.” “Ja sam luda, nisam glupan”, reče luda, ali sede na moju postelju i spusti štene pored sebe. Ĉekićak smesta poče da njuška i riška po krevetu. Ja sedoh na suprotnu stranu da ne bi dolutalo preblizu ivici. “Dakle”, upita luda kao uzgredno, “hoćeš li joj dopustiti da te kupi poklonima?” “Zašto da ne?” Pokušao sam da zvučim oholo. “Bilo bi to pogrešno, po vas oboje.” Ĉupnuo je Ĉekićkov repić, na šta se štene okrenu reţeći kao veliko. “Dolaziće joj tako da ti poklanja štošta. Moraćeš da prihvataš, jer ne bi bilo uljudno da odbiješ. Ali moraćeš da odlučiš hoće li ti pokloni stvoriti među vama most ili zid.” “Poznaješ li Ĉejda?”, upitah iznebuha, jer je zvučao toliko kao Ĉejd da sam najednom morao da znam. Nikad nikome sem Lukavog nisam pomenuo Ĉejda niti sam čuo koga po zamku da o njemu govori. “Pred čedom ili starcem, ja znam kad treba da zaveţem jezik, a i za tebe bi bilo dobro da naučiš.” Naglo je ustao i otišao do vrata, pa zastao kraj njih. “Mrzela te je samo prvih nekoliko meseci. A ni tada nije zapravo mrzela tebe; bila je to slepa ljubomora na tvoju mater, jer je rodila dete Plemenitom, a Strpljiva nije mogla. Posle toga joj se srce razneţilo. Ţelela je da pošalje po tebe, da te podiţe kao da si njen. Neko bi moţda rekao da je htela da poseduje sve što je imalo veze s Plemenitim. Ja ne mislim tako.” Gledao sam u ludu razrogačenim očima. “Izgledaš kao riba kad tako zevaš”, zapazi on. “Tvoj otac je

naravno odbio. Rekao je da bi to moglo izgledati kao da je zvanično priznao kopile. Ali uopšte ne mislim da je to bilo zbog toga. Mislim da bi bilo opasno za tebe.” Napravio je jedan čudan pokret i komadić suvog mesa stvori mu se u ruci. Znao sam da mu je bio u rukavu, međutim nisam uspeo da vidim kako je izveo tu varku. Bacio je meso na moj krevet, a štene se halapljivo baci na njega. “Moţeš da je povrediš ako ti se bude htelo. Grize je krivica jer si rastao tako sam. A kako toliko ličiš na Plemenitog, sve što kaţeš biće kao da dolazi s njegovih usana. Ona je kao dragulj s manom. Samo li je kucneš na tačno određeno mesto, prsnuće u parčiće. I ovako je poluluda, znaš. Da ona nije pristala da se Plemeniti odrekne prestola, nikada ne bi mogli da ga ubiju. Ili bar ne s takvom olakom bezobzirnošću prema posledicama. Ona to zna.” “Ko je to „oni‟?”, pitao sam sa ţestinom. “Ko su oni”, popravio me je i ispario mi iz vida. Dok sam ja stigao do vrata, već ga nije bilo. Posegnuo sam za njim, ali ništa nisam pronašao. Kao da su ga raskovali. Zadrhtao sam na tu pomisao i vratio se Ĉekićku. Izgrizao je meso u ţvalave parčiće i razvukao mi ih po krevetu. Gledao sam šta radi. “Luda je otišao”, rekoh mu. Mrdnuo je repićem tek reda radi i nastavio da mrcvari ono meso. Bio je moj, meni je dat. Ne pas o kome sam brinuo dole u štalama, nego moj, i Berik za njega nije ni znao niti je imao kakvu nadleţnost nad njim. Osim odeće i bronzane narukvice koju sam dobio od Ĉejda, malo sam šta drugo imao. Ali on mi je nadoknađivao sve što mi je moţda nedostajalo. Bio je zdravo štene, sjajne dlake, zasad glatke, ali koja će kasnije, kako bude rastao, postajati tršava i čekinjava. Kad bih ga prineo prozoru, video sam da mu se tamna dlaka zapravo jedva primetno šareni. Otkrio sam na njemu jednu belu pegu na bradi, i još jednu na levoj zadnjoj šapi. Dohvatio me je zubićima za košulju i ţestoko je cimao, opako reţeći iz svog

malenog grla. Valjuškao sam ga po krevetu sve dok nije klonuo i čvrsto zaspao. Onda sam ga premestio u njegovkrevetić od slame i preko volje otišao na popodnevne časove i zadatke. Ta prva nedelja sa Strpljivom bila je vreme iskušenja za nas oboje. Naučio sam kako da uvek ostavim tračak svoje paţnje sa štenetom da ne bi zavijalo od usamljenosti kad ga ostavim. To je međutim zahtevalo izvesnu veţbu, te sam delovao pomalo odsutno. Berik se mrštio, ali ubedio sam ga da je to zbog mojih sedeljki sa Strpljivom. “Pojma nemam šta ta ţena hoće od mene”, rekao sam mu trećeg dana. “Juče je bila muzika. Za dva sata pokušala je da me nauči da sviram harfu, morske svirale, pa flautu. Kad god počnem da hvatam nekoliko nota na bilo čemu od toga, ona mi zgrabi instrument iz ruke i naredi da probam s drugim. Na kraju mi je rekla da nemam dara za muziku. Jutros je došla na red poezija. Prionula je da me nauči pesmu o kraljici Isceljujućoj i njenom vrtu. U njoj ima jedan podugačak deo o travama koje je kraljica gajila i za šta je svaka bila. Ona ih je stalno mešala, a kad sam joj ja to izdeklamovao isto kao i ona meni, onda se naljutila i rekla da mora biti da znam kako mačja metvica nije za meleme i da joj se rugam. Skoro mi je laknulo kad mi je rekla da je dobila od mene glavobolju i da moramo prekinuti. A kad sam joj ponudio da joj donesem pupoljke kozlaca da joj olakšaju glavobolju, sela je pravo kao strela i rekla: „Eto! Znala sam da mi se rugaš.‟ Nikako ne znam da joj budem po volji, Berik.” “ A što bi i hteo da joj budeš po volji?”, zagunđa on i ja se manuh priče o tome. Uveče mi Ĉipkana dođe u sobu. Kucnula je, ušla i zgađeno namrštila nos. “Bolje da zastireš pod rogozom ako misliš i dalje da drţiš to štene ovde. I uzmi vode i sirćeta kad čistiš za njim. Ovde smrdi kao u štali.” “Verovatno smrdi”, priznadoh. Gledao sam je ljubopitljivo i čekao. “Donela sam ti ovo. Izgleda da njih najviše voliš.” Pruţila mi je morske svirale. Gledao sam kratke debele cevi

povezane koţnim trakama. Zaista su mi bile najdraţe od tri ponuđena instrumenta. Harfa mi je imala previše ţica, a flauta mi je zvučala piskavo čak i kad je na njoj svirala Strpljiva. “Je li mi ih poslala gospa Strpljiva?”, upitao sam zbunjen. “Ne. Ona ni ne zna da sam ih uzela. Pretpostaviće da ih je negde zaturila kao i obično.” “Zašto si mi ih donela?” “Da veţbaš. Kad se malo izveštiš, donesi ih da joj pokaţeš.” “Zašto?” Ĉipkana uzdahnu. “Jer će se zbog tog lepše osećati. A meni će to olakšati ţivot. Nema ništa gore nego biti sluškinja nekom ko je tako ranjen u srce kao gospa Strpljiva. Očajnički ţeli da budeš dobar u nečemu. Isprobava te u nadi da ćeš odjednom pokazati da imaš dara za nešto, pa bi onda ona mogla da se razmeće naokolo tobom i da govori ljudima: „Eto, lepo sam vam govorila da ima nečeg u njemu.‟ Ja opet imam svoje dečake, pa znam da to s dečacima ne biva tako. Dok ih gledaš, niti rastu, niti uče, niti se fino ponašaju, ali okreni se samo časkom, i eto ti njih, opametili se, iţdţikljali, niko ne moţe da im odoli osim rođene majke.” Osetih se malčice izgubljeno. “Ţeliš da naučim da sviram na ovome jer bi to usrećilo Strpljivu?” “Jer bi se tako osećala kao da ti je nešto dala.” “Dala mi je Ĉekićka. Ništa drugo što bi mi mogla dati neće biti bolje od njega.” Ĉipkana bi zatečena mojom nenadanom iskrenošću. A i ja isto tako. “Pa, mogao bi to i da joj kaţeš. Ali mogao bi i da se potrudiš pa naučiš da sviraš morske svirale ili da kazuješ neku baladu ili da otpevaš bar jednu staru molitvu. To bi ona moţda bolje razumela.” Pošto je Ĉipkana otišla, sedeo sam i razmišljao, razapet između besa i čeţnje. Strpljiva je ţelela da budem uspešan, te je morala da otkrije nešto što umem da radim. Kao da pre nje

nikad ništa nisam uradio ni postigao. Ali dok sam mozgao o onome što jesam uradio, shvatio sam da njena predstava o meni mora biti krajnje bledolika. Znao sam da pišem i čitam, i da pazim na konje i pse. Znao sam i da pravim otrovne odvare i uspavljujuće napitke, kradem, laţem i izvodim male varke, samo što se njoj ništa od toga ne bi dopalo kad bi za to saznala. Da li sam ja dakle mogao da postanem išta osim uhoda i pogubitelj? Sledećeg jutra sam rano ustao i potraţio Fedrena. Obradovao se kad sam ga zamolio da mi pozajmi četkice i boje. Dao mi je bolji papir od onoga na kome smo se učili, i zatraţio obećanje da ću mu pokazati šta sam uradio. Dok sam se peo uz stepenice, pitao sam se kako li bi to bilo kad bih mu postao šegrt. Sigurno ne bi moglo da bude teţe od onoga čemu sam bio izloţen u poslednje vreme. Zadatak koji sam postavio sebi pokazao se međutim teţi od ijednog koji je pred mene stavljala Strpljiva. Gledao sam Ĉekićka kako spava u svojoj korpi. Kako krivina njegovog vrata moţe toliko da se razlikuje od krivine jedne rune, senke na njegovim ušima od senčenja na biljkama koje sam marljivo precrtavao iz Fedrenovih herbarijuma. Ali razlikovali su se, pa sam bacao list za listom sve dok na kraju nisam uvideo da zapravo senke oko šteneta oblikuju krivine njegovih leđa i zadnjih nogu. Trebalo je manje da crtam, ne više, i da prenesem ono što moje oči vide, a ne ono što moja glava zna. Vreme je već poodmaklo kad sam isprao i odloţio četkice. Napravio sam dva crteţa koja su mogla da prođu i jedan koji mi se dopadao, iako je bio sav mekan i razliven, više kao san o štenetu nego kao pravo štene. Više kao ono što sam osetio nego ono što sam video, pomislio sam. Ali kad sam zastao ispred vrata gospe Strpljive, pogledah listove u svojim rukama i odjednom sam izgledao sam sebi kao detence što je tek prohodalo kad donosi majci uvele i prignječene maslačke. Zar na ovo treba odrastao dečak da troši

vreme? Da sam stvarno Fedrenov šegrt, onda bi ovakve veţbe imale smisla, jer dobar slikar mora da ilustruje i iluminira kao i da prepisuje i zapisuje. Vrata se međutim otvoriše još pre nego što sam kucnuo i nađoh se gde se nađoh, prstiju još zamrljanih bojom, drţeći ovlaţene listove u znojavoj ruci. Ostadoh zanemeo kad mi Strpljiva razdraţeno reče da ulazim već jednom, jer već ionako kasnim. Smestih se na ivicu jedne stolice preko koje je bio prebačen zguţvan ogrtač i nekakav nedovršen vez. Crteţe sam spustio pored sebe, povrh nekoliko naslaganih tablica. “Mislim da bi mogao naučiti da kazuješ stihove ako bi se rešio na to”, saopšti mi ona pomalo osorno. “Otuda bi mogao da naučiš i da sročiš poneki, ako bi se rešio. Ritam i metar su samo... Je li to ono štene?” “Trebalo bi da je ono”, promrmljah, postiđen kao nikad u ţivotu. Podigla je listove paţljivo i pogledala ih jedan po jedan, čas ih primičući čas odmičući od očiju. Najduţe je razgledala onaj snovidni. ,,Ko ti je ovo nacrtao?”, upita na kraju. “Iako to nije izvinjenje što si zakasnio. Ali neko ko ovako ume da prenese na papir ono što vidi okom, i to ovako vernim bojama, mogao bi da mi bude vrlo koristan. Usvim herbarijumima koje imam sve biljke su urađene istom zelenom, svejedno da li su u prirodi sivkaste ili imaju neku rumenkastu primesu. Ako hoćeš iz njih da učiš, potpuno su ti beskorisni...” “Rekla bih da je sam naslikao štene, gospo”, prekide je Ĉipkana dobroćudno. “A papir je bolji nego što sam...” Najednom je zastala. “Ti, Tomase?” (Mislim da se tad prvi put setila da me oslovi imenom koje mi je nadenula.) “Ti umeš ovako da slikaš?” Uspeo sam samo brzo da klimnem pred njenim pogledom punim neverice. Ponovo je podigla slike. “Tvoj otac nije umeo da povuče ni krivu liniju, izuzev na mapi. Je li tvoja majka umela da crta?”

“Ne pamtim je, gospo.” Odgovor je zvučao ukrućeno. Ne sećam se da je iko ikad pre imao hrabrosti da mi postavi neko takvo pitanje. “Šta, ničeg se ne sećaš? Ali imao si šest godina. Mora biti da se sećaš nečega – boje kose, glasa, kako te je zvala...” Da li se to u njenim rečima čula bolna glad, znatiţelja koju bi joj bilo nepodnošljivo da utoli? Za trenutak, gotovo da sam se setio. Mirisa nane, ili... nestalo je. “Baš ničega, gospo. Da je ţelela da je pamtim, zadrţala bi me, valjda.” Stisnuo sam srce. Svakako majci koja me nije zadrţala, koja me nikad posle nije ni potraţila, ne dugujem da je pamtim. “Pa, sad.” Mislim da je tek tad Strpljiva shvatila da je zašla u neugodno polje razgovora. Zagledala se kroz prozor u tmurni dan. “Neko te je odlično podučio”, primeti najednom preterano vedro. “Fedren.”Pošto ona ništa ne reče, dodadoh: “Dvorski pisar, znaš. Voleo bi da mu budem šegrt. Zadovoljan je kako pišem i sada me uči da precrtavam njegove ilustracije. To jest kad imamo vremena. Ĉesto sam napolju, a on često van zamka traţi papirnu trsku.” “Papirnu trsku?”, upita ona odsutno. “Ima malo papira. Imao je nekoliko araka, ali je malopomalo sve potrošio. Kupio ju je od trgovca kome ju je prodao neki drugi, a nabavio je od opet nekog trećeg, tako da Fedren ne zna odakle je zapravo potekla. Ali po onome što mu je rečeno, napravljen je od istucane trske. Mnogo je bolji od ikakve hartije koju mi pravimo; tanak je, savitljiv, ne postaje krt vremenom, a dobro prima mastilo, ne razliva ga pa ivice runa ne budu razmrljane. Fedren kaţe da bi se mnogo šta izmenilo kad bismo i mi uspeli da napravimo takav. Ako bismo imali dobar postojan papir, svaki čovek bi mogao da dobije prepis tablica s predanjima iz zamka. Kad bi hartija bila jeftinija, više dece bi moglo da nauči da čita i piše, tako Fedren kaţe. Ne

razumem zašto je tako...” “Nisam znala da i nekog ovde to zanima.” Gospino lice najednom je oţivelo. “Je li isprobao papir od korena ljiljana? Ja sam s tim imala izvesnog uspeha, a isto tako i s hartijom od konopljinih vlakana, koja se najpre prepletu pa se onda pritiskom istisne voda i obrazuju listovi. Otporan je i savitljiv, ali površina nije baš najsavršenija. Za razliku od ovog papira...” Ponovo je pogledala listove u svojoj ruci i zaćutala. Onda je s oklevanjem upitala:”Toliko voliš ovo štene?” “Da”, rekao sam naprosto i pogledi nam se susretoše. Zurila je u mene isto onako odsutno kao što bi se ponekad zagledala kroz prozor, a onda joj najednom u oči navreše suze. “Ponekad toliko ličiš na njega da...” Zagrcnula se. “Trebalo je da budeš moj! Nije pošteno, trebalo je da budeš moj!” Viknula je to s takvom ţestinom da pomislih da će me udariti. Umesto toga mi je priskočila, u naletu me zagrlila i pri tom nagazila svog psa i preturila jednu vazu sa zelenilom. Pas je skviknuo i odskočio, vaza se polomila na podu te su se voda i krhotine rasprštali na sve strane, a gospa me je čelom zakačila po bradi tako da sam u času prebrojao sve zvezde. Pre nego što sam išta mogao da uradim, ona se otrţe i odjuri u spavaću odaju ciknuvši kao ošurena mačka i zalupi vrata za sobom. Ĉipkana ni za tren nije prestajala da plete svoje čipke. “Ponekad joj tako dođe”, primeti ona dobroćudno i pokaza mi glavom prema vratima. “Dođi sutra opet”, podseti me i dodade: “Znaš, baš si omileo gospi Strpljivoj.”

14 Galen Galen, sin jednog tkača, dođe u Jelendvor još kao dečak. Otac mu je, kao lični sluga kraljice Ţeljene, prispeo iz Svinjišta u njenoj pratnji. Briţna je tada bila učiteljica Veštine u Jelendvoru. Ona je uputila kralja Štedrog i njegovog sina Lukavog u Veštinu, a u vreme kad sinovi kralja Lukavog behu još dečaci, ona već beše vrlo stara. Izmolilaje od kralja dopuštenje da uzme šegrta. Galen beše u naročitoj kraljičinoj milosti i na njeno odlučno zalaganje Briţna odabra da ga podučava za svog naslednika. U to je vreme, kao i sada, Veština bila uskraćena nezakonitoj deci od kuće Vidovnjaka, ali ukoliko bi taj dar mimo očekivanja procvao u nekome ko nije kraljevskoga roda, negovan je i podstican. Nema sumnje da se tako zbilo i s Galenom, da je kao dečak ispoljio čudnovatu i nenadanu darovitost i time smesta privukao paţnju učiteljice Veštine. U vreme kad su prinčevi Plemeniti i Istiniti dovoljno poodrasli da budu upućeni u Veštinu, Galen je uznapredovao dovoljno da učestvuje u njihovom obučavanju, iako jedva da beše godinu ili nešto više stariji od njih. Ponovo je tada moj ţivot potraţio ravnoteţu i zakratko je pronašao. Nelagoda uz gospu Strpljivu postepeno se okrunila u obostrano mirenje s tim da nikada nećemo jedno kraj drugog postati opušteni niti preterano prisni. Nijedno od nas nije osećalo potrebu da onom drugom poverava osećanja; umesto toga smo se drţali na učtivom odstojanju, no svejedno smo uspeli da uspostavimo sasvim dobro uzajamno razumevanje. Pa ipak smo u tom uljudnom plesu s vremena na vreme

doţivljavali trenutke istinske radosti, a ponekad smo čak i plesali uz istu melodiju. Kad se jednom okanila zamisli da me poduči svemu što princ od kuće Vidovnjaka treba da zna, ispostavilo se da od nje imam da naučim zaista mnogo, mada je malo šta od toga ona prvobitno nameravala da mi pokaţe. Stekao sam zaista sposobnost da baratam instrumentima, ali tako što mi ih je ona pozajmila pa sam ja satima nasamo veţbao. Postao sam više njen potrčko nego paţ, ali odlazeći da joj štošta pribavim i donesem prikupio sam znatna znanja o umetnosti spravljanja parfema i neizmerno uvećao ona o biljkama. Ĉak se i Ĉejd oduševio kad je otkrio moje novostečeno umeće uzgajanja listova i korenja i sa zanimanjem je pratio moje i gospine uglavnom neuspele pokušaje da namamimo pupoljke presađene s jednog drveta na neko drugo da prolistaju. O toj je čaroliji ona slušala da se govorka, ali se nije ranije usuđivala da je isproba. Do dana današnjeg u Ţenskom vrtu postoji jabukovo stablo na čijoj jednoj grani rađaju kruške. Kad sam ispoljio radoznalost prema umeću tetoviranja, nije mi dozvolila da obeleţim sopstveno telo, rekavši da sam premlad za takvu odluku. Ali me je bez ijednog treptaja pustila da gledam, i napokon da joj pomaţem dok je ubodima unosila na svoj zglob i list na nozi kapljice boje koje će se rascvati u cvetne venčiće. Sve se to međutim razvijalo dok su proticali meseci i godine, a ne dani. Desetak dana primirili smo se u jednostavno iskazivanoj uljudnosti. Gospa je upoznala Fedrena i uvela ga u svoje poduhvate sa hartijom od korenja. Štene je lepo raslo i svakog dana mi donosilo veliku radost. Razni zadaci zbog kojih me je gospa Strpljiva slala u grad pruţali su mi obilje mogućnosti da viđam svoje drugove i posebno Moli. Ona mi je bila nezamenljiv vodič do raznih tezgi s mirisima gde sam pribavljao sastojke za parfeme gospe Strpljive. Pljačkaši s crvenih lađa moţda su još negde iza vidika pretili raskivanjem, ali meni su se na nekoliko nedelja činili tek kao nekakva daleka

pretnja, kao prisećanje na studen zimski vetar usred letnjeg dana. Za neko vrlo kratko vreme bio sam srećan i, što je još ređi dar, znao sam da sam srećan. A onda su počeli moji časovi kod Galena. One večeri pre prvog od njih, Berik je poslao po mene. Otišao sam pitajući se šta li to nisam obavio kako valja i zbog čega će me izgrditi. Nađoh ga gde me čeka ispred štala, premeštajući se nestrpljivo s noge na nogu kao sapet pastuv. Smesta me je pozvao da pođem za njim i zaputio se u svoj stan. “Ĉaja?”, ponudio me je, a kad sam klimnuo, nasu mi šolju iz čajnika koji se grejao na ognjištu. “Šta je bilo?”, upitah dok sam je uzimao od njega. Bio je napet kao struna. Nikad ga nisam video takvog. To toliko nije ličilo na njega da sam strahovao od nekih groznih vesti – da se Garavica razbolela ili uginula ili da je doznao za Ĉekićka. “Ništa”, slagao je, toliko loše da mu je i samom to odmah bilo jasno. “Evo šta je, dečko. Galen mi je dolazio danas”, priznade odjednom. “Rekao mi je da treba da budeš upućen u Veštinu. Pripretio mi je da dok te on podučava ne smem nikako da se mešam – ni da te posavetujem, ni da traţim od tebe da mi nešto uradiš, pa čak ni da sednem za večeru s tobom. Bio je sasvim... izričit.” Kad je zastao, zapitah se koju li je tačniju reč izostavio. Izbegavao je da me pogleda. “Nekada sam priţeljkivao da ti se pruţi ovakva prilika, pa pošto nije, pomislio sam, pa, moţda je tako najbolje. Galen ume da bude nezgodan učitelj. Vrlo nezgodan. Slušao sam o tome i pre. Prenapreţe učenike, ali tvrdi da od njih ne očekuje ništa više nego od samog sebe. A čuo sam da se to isto šapuće i o meni, ako moţeš da poveruješ u to, momče.” Dozvolio sam sebi da se osmehnem, na šta se Berik namrštio. “Slušaj šta ti govorim. Galen ne taji da mu se ne dopadaš. Naravno, ne poznaje te uopšte, tako da u tome nema tvoje krivice. Nesklon ti je prosto na osnovu... onoga što jesi i što si

prouzrokovao, a za šta svi bogovi znaju da nisi kriv. Ali ako bi to priznao, onda bi morao da prizna da je to greška Plemenitog, međutim on nikad nije priznavao da Plemeniti moţe da pogreši... ali moţeš nekoga i da voliš, a da znaš da nije nepogrešiv.” Odsečno se prošetao po sobi pa se vratio do vatre. “Prosto mi reci šta si hteo da mi kaţeš”, predloţih mu. “Pokušavam”, prasnu on. “Nije lako znati šta da kaţeš. Nisam siguran ni da li bi uopšte trebalo da razgovaram s tobom. Da nije ovo mešanje ili savetovanje? Ali nisi još pošao na časove, pa ti zato ovo kaţem. Trudi se najviše što moţeš. Ne odgovaraj mu. Poštuj ga i budi uljudan. Slušaj sve što ti kaţe i uči što brţe i što bolje.” Ponovo je zaćutao. “Nisam drugačije ni mislio”, istakoh pomalo oporo, jer sam znao da ništa od ovoga nije bilo ono što je Berik zbilja nameravao da mi kaţe. “Znam, kneţeviću!” Najednom je uzdahnuo i sručio se na sto naspram mene. Pritisnuo je slepoočnice unutrašnjom stranom zapešća, kao da ga je nešto jako zabolelo. Nikad ga nisam video tako unezverenog. “Odavno sam ti već govorio o onom drugom... čaranju. Vijugi. O onom kad si sa ţivotinjama skoro kao da si i sam ţivotinja.” Zastao je i pogledao preko sobe kao da se pribojava da će ga neko čuti. Prignuo se bliţe meni i progovorio tiho, ali u velikoj hitnji. “Ne petljaj se s tim. Dao sam sve od sebe da uvidiš koliko je to sramno i loše, a nikad nisam zaista osetio da si to prihvatio. O, znam ja da si poštovao moju zabranu, uglavnom. Ali nekoliko puta sam osetio, ili posumnjao, da brljaš po nečemu čemu se nijedan čestit čovek ne bi ni primakao. Kaţem ti, kneţeviću, radije bih... radije bih te video raskovanog. Da, šta me gledaš tako preneraţeno, stvarno tako osećam. A što se Galena tiče... Gledaj, momče, nemoj mu to ni pominjati. Ne govori o tome, nemoj čak ni misliti o tome u njegovoj blizini. Malo znam o Veštini i kako ona deluje. Ali ponekad... o, ponekad kad bi me tvoj otac dotakao njome činilo mi se da je pre mene samog znao

šta mi je u srcu i da je video i ono što sam zakopavao i pred samim sobom.” Berikovo mrko lice odjednom se jako zajapuri i ja gotovo pomislih da sam video suze u njegovim tamnim očima. Okrenuo se od mene ka vatri i osetih da se najzad primičemo onome što je imao potrebu da mi kaţe. Potrebu, ne ţelju. Bio je u njemu nekakav dubok strah, a on je zabranjivao sebi da ga oseća. Neko nedostojniji od njega, čovek ne tako strog prema sebi, sav bi se tresao od tog straha. “...bojim za tebe, dečko.” Govorio je gledajući u obzid ognjišta, tako potmulim glasom da sam ga na jedvite jade razumeo. “Zašto?” Jednostavno pitanje najbolje otključa čoveka, podučio me je Ĉejd. “Ne znam hoće li je videti u tebi. I šta će uraditi ako je vidi. Ĉuo sam... ne. Znam da je istina. Bila je jedna ţena, zapravo tek devojčurak. Umela je s pticama. Ţivela je u brdima, malo zapadnije odavde, i kaţu da je mogla da dozove jastreba s neba. Neki su joj se divili i govorili da je to dar. Nosili su joj bolesne piliće i zvali je kad kokoške nisu htele da im nose jaja. Koliko sam čuo, činila je samo dobro. Ali Galen se usprotivio. Rekao je da je to gadost i da ništa dobro ovom svetu neće doneti ako bi ona poţivela i rađala decu. Jednog jutra su je pronašli premlaćenu nasmrt.” “Galen ju je prebio?” Berik sleţe ramenima, što nikad nije činio. “Konj mu te noći nije bio u štali. Toliko znam. Po rukama je imao modrice, a po licu i vratu ogrebotine. Ali tako ga nije mogla izgrebati ţena, dečko. Bili su to tragovi kandţi, kao da ga je napadao jastreb.” “A ti ništa nisi rekao?”, upitah u neverici. Nasmejao se praskavo i gorko. “Neko drugi je podigao glas pre nego što sam ja stigao. Desilo se da je jedan devojčin rođak radio ovde u štalama, i on je optuţio Galena. Galen nije poricao. Otišli su da se bore kraj Kamenova svedočanstva, gde

Elova pravda uvek pobeđuje. Odgovor tamo dobijen viši je i od kraljevske presude i niko se s tim ne moţe sporiti. Dečko je stradao. Svi su rekli da je to Elova pravda, da je momak laţno optuţio Galena. Neko je to rekao pred Galenom. Galen je odgovorio da je Elova pravda što je devojku smrt našla pre nego što je rodila decu, a i njenog izopačenog rođaka.” Zaćutao je. Zavrtelo mi se u glavi od svega što mi je ispričao i hladan strah gmizao je kroz mene. Ono što je jednom razrešeno pred Kamenovima svedočanstva nije se moglo preispitivati. Tamo je progovaralo nešto više od zakona, sama boţanska volja. Mene će dakle podučavati ubica, čovek koji će pokušati da me ubije ako posumnja da posedujem Vijugu. “Da”, reče Berik kao da sam naglas izgovorio svoje misli. “Kneţeviću, sine, čuvaj se, budi pametan.” Za trenutak se zapitah da li on to strahuje za mene, ali on onda dodade: “Nemoj da me osramotiš, dečko. Niti svog oca. Nemoj da Galen kaţe kako sam dozvolio da sin mog princa odraste u poluţivotinju. Pokaţi mu da u tebi teče čista krv Plemenitog.” “Pokušaću”, promrmljah. Te sam noći otišao u postelju sav jadan i prepadnut. Kraljičin vrt nije bio ni blizu Ţenskog vrta, niti kuhinjskog povrtnjaka, niti ijednog drugog vrta u Jelendvoru, nego navrh jedne kruţne kule, okruţen visokim zidom na onoj strani ka moru, ali ka jugu i zapadu mnogo niţim, a uz njega behu postavljena sedišta. Kamen tih zidova zadrţavao je sunčevu toplotu i štitio od slanog morskog vetra. Vazduh je tamo mirovao, i to osećanje je bilo kao da mi je neko šakama zaklonio uši. A ipak je bilo nekakve čudne divljine u vrtu gajenom na kamenu. U njemu je bilo kamenih bazenčića, koji su nekad moţda bili kupatila za ptice ili vodeni vrtovi, i različitih čabrova, ćupova i korita razbacanih između kipova. U tim čabrovima i ćupovima nekada je verovatno bujalo cveće i zelenilo, ali sad je od svega toga preostalo samo nekoliko stabljika i zemlja obrasla mahovinom. Drveni kostur loze

gmizao je preko polusatrulele rešetke od letvica. Obuze me nekakva prastara tuga, hladnija od prve zimske studeni koja se takođe osećala ovde. Trebalo bi ovaj vrt dati Strpljivoj, pomislih, ona bi mu ponovo ulila ţivot. Stigao sam prvi, a Uzvišeni uskoro za mnom. Bio je plećat kao Istiniti, slično kao što sam ja bio visok na oca, i tamnoput, što je bila porodična odlika Vidovnjaka. Drţao se uzdrţano i uljudno kao i obično. Udostojio me je kratkog pozdrava glavom, posle čega se šetkao i razgledao kipove. Ostali su pristigli ubrzo za njim. Iznenadio sam se što ih je bilo tako mnogo, više od desetak. Osim Uzvišenog, sina kraljeve sestre, niko se drugi nije mogao pohvaliti da u sebi ima toliko krvi Vidovnjaka kao ja. Bili su mi to rođaci u prvom i drugom kolenu, oba pola, neki stariji, a neki mlađi od mene. Uzvišeni, koji je imao dve godine manje nego ja, verovatno je bio najmlađi među nama, a Spokojna, mlada ţena koja je već prešla dvadesetu, najstarija. Ĉinili smo čudno utihlu druţinu. Nekoliko njih se okupilo i tiho razgovaralo, ali većina je bazala okolo, čačkala oko praznih lonaca za cveće ili gledala kipove. Onda je došao Galen. Zalupio je za sobom vrata kroz koja se ulazilo sa stepeništa, na šta neki od nas poskočiše. Stajao je i odmeravao nas, a mi smo mu uzvraćali gledajući ga zamuklo. Primetio sam nešto u vezi s mršavim ljudima. Neki su, kao Ĉejd, izgleda bili toliko zaokupljeni svojim ţivotom da su ili zaboravljali da jedu ili su svaku mrvicu onoga što bi pojeli sagorevali u vatri svoje strasne opčinjenosti ţivotom. Ali postojali su i drugi, koji su hodili po zemlji kao leševi, upalih obraza, ispalih kostiju, i zračili takvim neodobravanjem prema vascelom svetu da su se gnušali i svakog njegovog delića koji bi uneli u sebe. U tom bih se trenutku opkladio da Galen nikad u ţivotu nije uţivao ni u jednom zalogaju hrane niti u jednom jedinom gutljaju pića. Zbunila me je njegova odeća, upadljivo raskošna, s krznom