Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

staroj. Reših da slušam savet koji mi je Berik dao o ponašanju mladića pred starim gospođama: budi usluţan i uljudan, vedar i predusretljivog lica. Privlačan mladić lako osvoji staru ţenu. Tako mi je rekao Berik. Prišao sam nosiljci. “Gospo Timeja? Je li vam udobno?”, upitah. Proteče izvesno vreme bez ikakvog odgovora. Moţda je nagluva. “Je li vam udobno, gospo?”, ponovih glasnije. “Prestani da me gnjaviš, mladiću!”, dobih iznenađujuće ţestok odgovor. “Ako mi budeš trebao, reći ću ti to.” “Oprostite mi, molim”, izvinih se ţurno. “Ne gnjavi me, rekoh!”, zahropta ona zgađeno. Pa dodade u pola glasa: “Glupav neotesanac.” Imao sam dovoljno razuma da oćutim, iako mi se smetenost udesetostručila. Toliko o veselom jahanju u društvu. Naposletku začuh kako se oglasiše rogovi i videh kako se barjak Istinitog razvija daleko ispred nas. Prašina koja se podiţe kaza mi da je naša prethodnica započela putovanje, ali su još dugi minuti protekli pre nego što pođoše i konji tik ispred nas. Šaka povede sivce sa nosiljkom, a ja podviknuh Garavici. Krenula je jedva dočekavši, a mula je pošla pomirena sa sudbinom. Dobro se sećam tog dana. Pamtim debelu prašinu koju su podizali svi oni ispred nas, i kako smo Šaka i ja tiho razgovarali jer nam je prvi put kad smo se glasno nasmejali gospa Timeja podviknula: “Ne derite se!” Upamtio sam i jarkoplavo nebo izvijeno među brdima dok smo pratili blago valovit priobalni drum. S vrha breţuljaka pucao je takav pogled na more od koga je zastajao dah, a u dolovima je vazduh bio mirisan od cveća, gust i uspavljujući. Videli smo i pastirice, naredale su se na kamenoj podzidi pa su se kikotale i rumeneći pokazivale na nas dok smo prolazili, a njihove runaste štićenice osule su se padinom brega iza njih. Šaka i ja tiho smo uskliknuli kad smo videli kako su prikupile šarene suknje i vezale ih sa strane, tako da su im noge gole do kolena bile izloţene suncu i vetru.

Garavica je bila nemirna jer joj je spori korak kojim smo išli bio dosadan, dok je Šaka, jadnik, stalno morao da podbada svog matorog ponija da ne zaostaje. Dvaput smo zastajali da jahači sjašu i protegnu se i da se konji napoje. Gospa Timeja se nije pomaljala iz svoje nosiljke, samo me je jednom oporo opomenula da je već trebalo da joj donesem vode. Ugrizao sam se za jezik i doneo joj da pije. To je bio sav razgovor među nama. Stali smo da zanoćimo dok je sunce još bilo visoko nad zapadom. Šaka i ja smo podigli mali šator za gospu Timeju dok je ona u nosiljci obedovala hladno meso, sir i vino koje je sebi briţljivo spremila u košaru. Šaka i ja smo utolili glad dosta oskudnije, vojničkim sledovanjem tvrdog hleba, još tvrđeg sira i sušenog mesa. Gospa Timeja me prekide usred obroka zatraţivši da je otpratim od nosiljke do šatora. Pojavila se sva umotana kao da napolju veje mećava. Ruho joj je bilo različitih boja i starosti, ali je u svoje vreme očevidno bilo i skupo i dobro skrojeno. Koračala je na jedvite jade i oslanjala se na mene svom teţinom, zapahnjujući me odbojnom mešavinom prašine, buđi i parfema ispod koje se slutio vonj mokraće. Pred ulazom me je odsečno otpustila, uz upozorenje da ima noţ i da će ga i upotrebiti budem li pokušao da uđem i da je na bilo koji način uznemiravam. “A sasvim dobro umem njime da se sluţim, mladiću!”, pripretila mi je. Nas dvojica se za spavanje takođe smestismo kao vojnici: na zemlji, umotani u ogrtače. Ali noć je bila lepa, a zapalili smo i vatricu. Šaka me je zadirkivao i kikotao se mojoj toboţnjoj ţudnji za gospom Timejom i noţu koji me čeka budem li pokušao da je zadovoljim. Na kraju smo se porvali, što je gospa Timeja prekratila ciknuvši da ćemo se loše provesti jer joj ne damo da spava. Posle smo tiho pričali i Šaka mi je rekao da mi niko ne zavidi što su me njoj dodelili i da nju svako ko je jednom s njom putovao potom izbegava. Takođe me je upozorio da me najgore tek čeka, ali je nepokolebljivo odbijao

da mi otkrije na šta misli, iako su mu od smeha suze navirale na oči. Zaspao sam dečački lako, izbacivši svoje pravo poslanje iz glave do onog vremena kad budem morao da se suočim s njim. U zoru me je probudilo ptičje cvrkutanje i nesnosan smrad prepunog noćnog suda ispred šatora gospe Timeje. Iako sam imao stomak sviknut na čišćenje štala i štenara, jedva sam se primorao da ga ispraznim i očistim pre nego što sam joj ga vratio. Tada mi je već zanovetala kroz šatorski ulaz da joj još nisam doneo vode, ni tople ni hladne, niti sam joj spremio kašu iako mi je ostavila sve što treba ispred šatora. Šaka je nestao, otišao je da s vojnicima pokraj njihove vatre podeli sledovanja i ostavio me da se sam nosim s mojom tlačiteljkom. Dok sam joj ja posluţio doručak, uz njena uveravanja da sam to uradio sasvim bedno, a potom oprao sudove i vratio joj ih, ostatak povorke već je bio gotovo spreman da krene. Ali ona nije dozvolila da se njen šator savije sve dok se nije bezbedno smestila u svoju nosiljku. Na kraju smo ga umotavali u grozničavoj ţurbi i naposletku sam se našao na konju bez mrvice doručka u utrobi. Bio sam gladan kao vuk posle svih jutarnjih poslova. Šaka osmotri moje smrknuto lice s izvesnim saosećanjem i domahnu mi da mu prijašem bliţe. Nagnuo se ka meni da mi kaţe: “Svi su osim nas već čuli za nju.” Krišom je klimnuo prema nosiljci gospe Timeje. “Već je ušlo u priču kakav strašan smrad pravi svakog jutra. Belouvojakkaţe da je često išao s njom kad je putovala s Plemenitim... ima rodbine po svih šest vojvodstava, a nema nikakva pametnija posla nego da im ide u goste. Svi momci iz vojničke pratnje kaţu da su odavno naučili da joj se ne primiču inače im naizmišlja svu silu beskorisnih poslova. O, a Belouvojak ti šalje ovo. Kaţe da se ne nadaš da ćeš sesti i na miru jesti dokle god moraš da se brineš o njoj, ali on će se potruditi da ti izjutra ponešto odvoji.” Dodao mi je okrajak vojničkog hleba s tri reţnja ohladnele

slanine. Zagrizao sam u slast i ţeljno smazao prvih nekoliko zalogaja. “Klipane!”, prodra se gospa Timeja iz nosiljke. “Šta to radiš tamo? Ogovaraš bolje od sebe, sigurna sam. Vraćaj se gde ti je mesto! Kako ćeš me poslušati kad mi zatrebaš ako se skitaš i dangubiš ispred mene?” Brzo sam pritegao uzde Garavici i poravnao je s nosiljkom. Progutao sam pozamašan zalogaj hleba i slanine i uspeo da upitam: “Treba li štogod vašem gospodstvu?” “Ne pričaj punih usta”, prasnu ona. “I prestani da me gnjaviš. Budalino glupa.” I tako je to išlo. Put je pratio obalu, a uz olovni korak kojim smo napredovali potrajalo je pet dana dok nismo stigli u Lepomorje. Izuzev dva seoceta, predeo su sačinjavale vetrom išibane litice, galebovi, livade i tu i tamo šumarak iskrivljenog krţljavog drveća, a ipak je meni izgledao pun čuda i divota, jer me je svaka okuka dovodila na neko mesto koje nikad pre nisam video. Kako se naše putovanje produţavalo, tako me je gospa Timeja zlostavljala sve gore. Ĉetvrtog dana više nije ni prestajala da prigovara, uglavnom koječemu pred čim sam ja bio bespomoćan. Nosiljka joj se previše ljulja pa joj je muka. Voda koju sam joj doneo s potoka je previše hladna, a ona iz moje mešine za vodu pretopla. Ljudi i konji ispred nas diţu previše prašine, sigurna je da to namerno rade. I da im kaţem neka prestanu da pevaju te prostačke pesme. Baveći se oko nje nisam imao kad da razmišljam hoću li ili neću ubiti gospodara Kelvara, sve i da sam hteo. Već izjutra petog dana ugledasmo dim iz odţaka Lepomorja. Oko podneva smo razabirali veće građevine i kulu straţaru na litici poviše grada. Lepomorje je bilo kudikamo pitomije od Jelendvora. Put je vijugao kroz široku dolinu, plave vode lepomorskog zaliva raskrilile su se pred nama. Pored njegovih peskovitih ţala sve su ovdašnje ribarske lađice bile

plitke i ravnog dna i odvaţno su klizile po talasima kao galebovi. Lepomorje nije imalo duboka sidrišta te stoga nije ni postalo stovarišna i trgovačka luka kao Jelendvor, ali meni je svejedno izgledalo da bi u njemu bilo lepo ţiveti. Kelvar nam je poslao počasnu straţu u sretanje; vreme se oteglo dok su Kelvarovi ljudi razmenjivali zvaničnosti s jedinicama koje su dopratile Istinitog. “Kao kad se dva kera njuškaju oko repa”, primeti Šaka jetko. Ako bih se uspravio u uzengijama mogao sam da vidim daleko napred zvanično postrojene vojnike, te se mrzovoljnim mrmljanjem saglasih sa svojim saputnikom. Konačno se ponovo prihvatismo puta i uskoro smo projahali uličicama Lepomorja. Svi su ostali produţili pravo ka Kelvarovom zamku, ali Šaka i ja smo bili obavezni da otpratimo nosiljku gospe Timeje pokrajnjim uličicama do izvesne gostionice u kojoj je isključivo htela da odsedne. Sudeći po sobaričinom licu, i pre je već tamo boravila. Šaka je poveo konje s nosiljkom do štala, ali ja sam još morao da otrpim njenu teţinu oslonjenu na moju ruku dok sam je vodio do njene sobe. Pitao sam se šta li je tako grozno začinjeno jela te mi je svaki njen dah priređivao teško ispaštanje. Pred vratima me je otpustila, preteći mi nebrojenim kaznama ako se ne vratim po nju za tačno sedam dana. Otišao sam ispunjen saučešćem prema sobarici, jer me je ispratio povišeni glas gospe Timeje koja je sipala čitavu bujicu glasnih grdnji protiv kradljivih sluškinja koje je sretala u prošlosti i uputstava o tome kako tačno ţeli da joj se namešta krevet. Laka srca pojahao sam Garavicu i doviknuo Šaki da poţuri. Prokasali smo ulicama Lepomorja i uspeli da sustignemo začelje prinčeve povorke upravo dok je ulazila u zamak. Zamak Zalivstraţa podignut je na zaravni koja nije pruţala mnogo prirodnih mogućnosti za odbranu, ali je utvrđen nizom bedema i jarkova koje bi napadač morao da savlada pre nego što bi se suočio sa stamenim zidinama samog zamka. Šaka mi je ispričao da pljačkaši nikad nisu uspeli da prodru iza drugog

jarka i ja sam mu verovao. Dok smo prolazili, na bedemima i jarkovima obavljane su redovne popravke, ali su radnici zastali da u čudu posmatraju budućeg kralja kako stiţe u Zalivstraţu. Ĉim su se kapije zamka zatvorile za nama, otpoče još jedan neizbeţan svečani doček. Drţali su nas na podnevnom suncu, i ljude i konje i sve ţivo, dok su Kelvar i Zalivstraţa iskazivali dobrodošlicu Istinitom. Oglasiše se rogovi, a zatim mrmor zvaničnih obraćanja prigušenih pokretima konja i ljudi. No i to se naposletku okonča, što bi označeno sveopštim pokretom dok su se svečano postrojeni domaćini ispred nas razilazili. Dok su ljudi sjahivali, Kevlarove štalske sluge obreše se među nama, upućujući nas gde da napojimo konje, gde moţemo da se smestimo i prenoćimo, i što je najvaţnije svakome vojniku, gde moţemo da se operemo i jedemo. Šaka i ja povedosmo Garavicu i njegovog ponija u štale. U to začuh kako neko izvikuje moje ime, a kad se okrenuh, videh Siga iz Jelendvora kako me pokazuje nekome ko je nosio oznake Kelvarovih ljudi. “Tamo će on biti... eno, to je kneţević. Hej, kneţeviću! Sitsvel veli da te zovu. Istiniti hoće da dođeš u njegove odaje, Lav je bolestan. Šako, ti prihvati Garavicu od kneţevića.” Gotovo da osetih kako su mi oteli hranu iz usta, ali samo udahnuh i stupih pred Sitsvela vesela lica, baš onako kao što me je Berik savetovao, iako sumnjam da je to taj tvrdokorni čovek uopšte i opazio. Za njega sam bio samo još jedan dečak koji mu se mota oko nogu usred ionako grozničavog dana. Odveo me je do prinčeve sobe i ostavio, s očiglednim olakšanjem što sad moţe da se vrati u svoje štale. Tiho sam kucnuo i sluga mi je smesta otvorio. “O, hvala Edi, ti si. Ulazi. Pas neće da jede i Istiniti je siguran da jenešto ozbiljno. Poţuri, kneţeviću.” Sluga je nosio prinčev grb, ali ja se nisam sećao da sam ga ikad pre video. Ponekad me je smućivalo što toliko ljudi zna ko sam, a ja ni najblaţe veze nemam ko bi oni mogli biti. U

susednoj odaji Istiniti se bučno kupao i nekome glasno izdavao naloge o onome što ţeli da obuče za večeru. Ali on me se nije ticao. Moja briga bio je Lav. Posegnuh ka njemu, jer ukoliko Berik nije bio u blizini, niko me u tome nije ometao. Lav podiţe izduţenu glavu i pogleda me namučenim očima. Leţao je na prinčevoj preznojenoj košulji u uglu kod zagašenog ognjišta. Bilo mu je vruće, dosadno, i ako već nećemo ništa loviti, onda je hteo kući. Napravio sam čitavu predstavu prepipavajući ga i zavraćajući mu gubicu da mu pogledam desni, a onda sam mu čvrsto poloţio ruku na trbuh. Za kraj sam ga počeškao iza ušiju i rekao slugi: “Ništa mu nije, samo nije gladan. Hajde da mu damo hladne vode i da sačekamo. Kad mu se bude jelo, već će nam pokazati. I bolje da posklanjamo sve ovo pre nego što se pokvari po ovoj vrućini, pa će se onda stvarno razboleti ako to pojede.” Mislio sam na prepun tanjir punjenih peciva koja su preostala posle prinčevog obeda. Ništa od toga nije bilo prikladna hrana za psa, ali ja sam bio tako gladan da mi ništa ne bi smetalo da se najedem tih ogrizaka. Zapravo, stomak mi se pri pogledu na njih glasno poţalio da je prazan. “Pitam se da li bi u kuhinji imali sveţu goveđu kosku za njega. Sad bi se najviše obradovao nečemu što je više igračka nego hrana...” “Mali, jesi li to ti? Uđi ovamo, momče! Kakve su muke snašle mog Lava?” “Doneću mu kost”, uveri me sluga, te se ja uspravih i priđoh vratima susedne odaje. Istiniti je izlazio iz kade, sav mokar, prihvatajući ubrus koji mu je sluga dodavao. Ţustro je protrljao kosu i ponovo upitao brišući se: “Kakva je nevolja s Lavom?” To je baš ličilo na njega. Prošle su nedelje otkako smo poslednji put razmenili neku reč, ali on nije trošio vreme na pozdravljanje. Ĉejd mi je rekao da je to nedostatak, da Istiniti ne uliva svojim ljudima osećanje da su mu vaţni. Po mom mišljenju, on je verovao da bi mu neko već rekao da mi se

desilo bilo šta značajno. Bilo je u njemu nekakve neposredne prostosrdačnosti koja mi je prijala; njegov je stav bio da sve mora biti dobro ukoliko mu već neko nije saopštio drugačije. “Nije ništa naročito loše, gospodaru. Malo je zle volje zbog vrućine i putovanja. Ţivnuće kad provede noć na nekom sveţem mestu, ali ja mu ne bih po ovom toplom vremenu davao mnogo peciva niti masne hrane.” “Pa, sve su prilike da imaš pravo, dečko”, reče Istiniti saginjući se da obriše noge. “Berik kaţe da umeš s psima i neću se oglušiti na tvoju reč. Samo što mi nešto tuguje, a sem toga, on obično voli da jede sve, a pogotovo ako je s mog tanjira.” Učini mi se malo postiđen, kao da sam ga uhvatio kako tepa detencetu. Nisam znao šta da mu kaţem. “Ako je to sve, gospodaru, da se vratim u štale?” On me pogleda preko ramena, zbunjen. “Meni se to čini kao gubljenje vremena. Šaka će se pobrinuti za tvog konja, zar ne? Treba da se okupaš i obučeš ako nećeš da zakasniš na večeru. Ĉarime? Imaš li vode za njega?” Sluga je redao prinčevu odeću na postelji, ali se na ovo pitanje ispravi. “Odmah, gospodaru. Izvadiću i njegovo odelo.” Sledećeg sata moje mesto u poretku sveta kao da se preokrenulo. Znao sam da me to čeka, i Berik i Ĉejd su nastojali da me pripreme, alime je svejedno uzrujavalo što sam se tako naglo pretvorio iz beskorisnog smetala kakvo sam bio u Jelendvoru u zvaničnog člana prinčeve pratnje, pri čemu svi ostali kao da su znali šta se događa. Istiniti se obukao i izašao iz sobe još pre nego što sam ja ušao u kadu. Otišao je da proveća sa zapovednikom svoje straţe, kako me je izvestio Ĉarim. Bio sam zahvalan Ĉarimu što je tako sklon traču. Moj poloţaj nije smatrao tako visokim da mu ne bi dozvoljavao da sa mnom ćaska i da mi se ţali. “Napraviću ti ovde leţaj za noćas. Ne verujem da će ti biti hladno. Istiniti reče da hoće da si smešten blizu njega, i to ne samo da mu paziš psa. Biće da ima i druga posla za tebe?”

Zastao je pun nade. Da opravdam svoje ćutanje zagnjurio sam glavu u mlaku vodu i ispirao iz kose znoj i prašinu. Kad sam izronio da udahnem vazduh, on uzdahnu: “Izneću ti odeću, a tu mi prljavu ostavi da operem.” Bilo mi je strašno čudno što me neko čeka da se operem i još čudnije što me nadgleda dok se oblačim. Ĉarim je svakako hteo da mi poravna kaput i da prevelike rukave moje nove najbolje košulje istegne do pune duţine, tako da su mi grozno smetali. Kosa mi je bila dovoljno izrasla da se umrsi, te ju je on brzo raščešljao, prilično me bolno počupavši nekoliko puta. Kako sam bio navikao da se sam oblačim, toliko lickanje i zagledanje izgledalo mi je beskonačno. “Krv nije voda”, reče jedan zadivljen glas s praga. Kad sam se okrenuo, spazih Istinitog kako me zagleda s mešavinom bola i razgaljenosti na licu. “Preslikani Plemeniti kad je bio tih godina, zar nije, moj gospodaru?” Po Ĉarimovom glasu reklo bi se da je silno zadovoljan sam sobom. “Jeste.” Istiniti zastade da pročisti grlo. “Niko ne moţe imati ni najmanje nedoumice oko toga ko ti je otac, kneţeviću. Pitam se šta li je moj otac mislio kad mi je rekao da te lepo prikaţem. Lukavi mu je ime i lukav i jeste; pitam se šta li očekuje da će postići?” Uzdahnuo je. “Tako on kraljuje i neka mu bude. A ja ću prosto priupitati blesavog starkelju zašto ne moţe da drţi dovoljno ljudi u svojim kulama motriljama. Dođi, momče. Vreme je da siđemo.” Okrenuo se i pošao ne čekajući me. Kad poţurih da ga sustignem, Ĉarim me uhvati za ruku. “Tri koraka iza njega, sleva. Upamti.” Tako sam ga i pratio. Kako je prolazio hodnikom, ostali iz njegove svite izlazili su iz dodeljenih im odaja da se priključe svom princu, svi odeveni u najbolje ruho ne bi li uvećali izglede da ih zapaze i pozavide im van Jelendvora. Moji ogromni rukavi još su bili i razumni naspram onih kojima su se neki drugi dičili. Barem mi na cipelama nisu

zveckali zvončići niti zrnca ćilibara. Kad stiţe do stepeništa, Istiniti zastade, a tišina poleţe po okupljenima ispod njega. Pogledao sam lica podignuta ka princu; na njima su se čitala sva osećanja znana ljudskom rodu. Neke su se ţene ulizički osmehivale dok su druge izgledale kao da se podruguju. Neki mladići zauzeli su poze u kojima im se najbolje isticala odeća, a drugi, skromnije odeveni, stajali su pravo kao na straţi. Zavist i ljubav, prezir i strah, gdegde čak i mrţnju – sve sam to čitao sa tih lica. Istiniti međutim ni na kome ne zadrţa pogled duţe od jednog časka pre nego što poče da silazi. Skup se razmače pred nama i otkri nam gospodara Kelvara glavom gde čeka da nas uvede u trpezariju. Nisam ga tako zamišljao. Istiniti ga je nazvao blesavim, ali ja videh čoveka koji naglo stari, mršavog i namučenog, u neumereno razuzdanom odelu navučenom kao kakav oklop protiv vremena. Prosedu kosu vezao je u rep kao da je i dalje vojnik, a hodao je onim naročitim korakom izvanrednih mačevalaca. Sagledao sam ga onako kako me je Ĉejd učio da gledam ljude i mislio sam da sam ga shvatio sasvim dobro još i pre nego što smo posedali. Ali tek pošto smo zauzeli mesta za stolom (pri čemu moje, što me je iznenadilo, nije bilo veoma udaljeno od najplemenitijih), zagledah zaista duboko u njegovu dušu, i to ne zahvaljujući nekom njegovom postupku, nego drţanju njegove gospe kad je ušla da nam se pridruţi. Rekao bih da Kelvarova gospa Ljupka nije bila starija od mene više od četiri-pet godina, a okićena beše kao svračije gnezdo. Nikad pre ja ne videh da nečije odelo tako drečavo svedoči o prevelikom trošku i lošem ukusu. Sela je na svoje mesto uz kitnjaste naklone i pokrete koji su me podsetili na nekakvu pticu u vreme svadbenog plesa. Njen miris me je preplavio kao talas, a i on se osećao više na novac nego na cveće. Sa sobom je donela psetance, malenog mešanca od koga se nije videlo ništa sem svilenkaste dlake i krupnih očiju.

Tepala mu je smeštajući ga u krilo, a ţivotinjica se šćućurila uz nju i prislonila bradu uz rub stola. Ni za časak nije skidala oka s princa, trudeći se da utvrdi da li ju je opazio i da li je zadivljen. Gledao sam Kelvara kako gleda njenu zavodničku predstavu priređenu za princa misleći: Evo gde leţi više od polovine naše nevolje s nedovoljnim ljudstvom u motriljama. Za vreme večere bio sam na mukama. Pregladneo, nisam smeo to da pokaţem kako ne bih ispoljio loše ponašanje. Jeo sam kako su me učili, mašajući se kašike kad i Istiniti i odlaţući tanjir s određenim jelom čim bi izgledalo da ga se on zasitio. Ţudeo sam za čestitim tanjirom vrućeg pečenja i hleba da pokupim moču, a izneseni su nam parčići nekog čudno začinjenog mesa, kompoti od egzotičnog voća, beli hleb i povrće iz koga je iskuvan sav sok i boja pre nego što su mu dodati začini. Zapanjujuća izloţba dobre hrane upropaštene zarad razmetanja pomodnim kuvarskim umećem. Video sam da se Istinitom ništa od toga ne jede nimalo više nego meni i pitao sam se da li je svima očigledno da princ nije nimalo zadivljen. Ĉejd me je obučio bolje nego što sam i sam znao. Uspevalo mi je da učtivo klimam svojoj druţici za večerom, pegavoj mladoj ţeni koja mi je pripovedala kako je u današnje vreme teško u Mamuzi nabaviti dobro laneno platno, dok sam istovremeno osluškivao razgovore oko stola u dovoljnoj meri da pohvatam ključne deliće. Ništa od toga nije se odnosilo na posao koji nas je doveo ovamo. Istiniti će se sutra zatvoriti nasamo s gospodarom Kevlarom da to rasprave. Ali se mnogo šta od onoga što sam načuo doticalo ljudstva u kuli na Straţarskom ostrvu i bacalo na čitavu priču prilično čudno svetio. Prislušnuo sam nečije gunđanje da se putevi ne odrţavaju kao pre, dok je neko drugi napomenuo da se raduje što su nastavljene one popravke na bedemima oko Zalivstraţe. Jedan čovek se ţalio da su se razbojnici na kopnu tako razmnoţili da

jedva moţe da računa na trećinu robe koja mu pođe iz Svinjišta. Ĉini se da je delom i u tome leţala osnova za prituţbe moje susetke za stolom kako ne moţe da se nađe dobro platno. Gledao sam kako gospodar Kelvar guta svaki pokret svoje mlađane ţene i gotovo čuo Ĉejda, kao da mi šapuće na uvo svoj sud: “Ovom vojvodi misli se ne bave vladanjem nad vojvodstvom.” Podozrevao sam da gospa Ljupka nosi na sebi sve one opravke potrebne putevima i plate za vojnike koji bi te puteve čuvali od razbojnika. Dragulji koji su joj visili na ušima trebalo je moţda da plate ljude koji bi bdeli u kuli na Straţarskom ostrvu. Večera se konačno okonča. Stomak mi je bio pun, ali glad nisam utolio. Posluţeni obrok nimalo me nije zasitio. Posle su nas zabavljala dva minstrela i jedan pesnik, ali ja sam svoje uši podesio da primaju uzgredno ćaskanje oko mene umesto pesnikove skladne rime i balade koje su pevali minstreli. Kelvar je sedeo princu zdesna, a njegova gospa sleva, s psetancetom kraj sebe na stolici. Ljupka se sva kupala u prisutnosti jednog princa. Ruka bi joj često odlutala da dodirne čas minđušu, čas narukvicu. Nije bila navikla na toliki nakit. Posumnjao sam da joj je poreklo skromno i da je još zasenjena svojim novostečenim poloţajem. Kad jedan minstrel zapeva Ruţo bajna međ karanfilima ne skidajući pogled s njenog lica, ona sva porumene. Ali kako se veče oteglo, a mene sustizao umor, uočio sam da gospa Ljupka bledi. Jedanput je zevnula i prekasno se setila da rukom pokrije usta. Psetance joj je zaspalo u krilu, pa se povremeno trzalo i skičalo na nekakve snove u svojoj skučenoj glavici. Sanjiva, podsećala me je na dete; prigrlila je psetance kao lutku i zabacila glavu u sam ugao naslona svoje stolice. Dvaput je zadremala. Uhvatio sam je gde se kradom štipka za zglobove ne bi li se razbudila. Kad Kelvar pozva pesnika i minstrele da im isplati nagradu za to veče, njoj vidno laknu. Oslonila se na ruku svog gospodara da pođe s njim u njihovu spavaću odaju

ne ispuštajući nijednog časa psića koga je drugom rukom privijala uz sebe. I meni laknu što mogu da pođem u predsoblje prinčeve odaje. Ĉarim mi je pronašao pokrivače i perjani krevet ništa manje udoban od moje vlastite postelje. Ţudeo sam za snom, ali mi Ĉarim pokaza da uđem kod Istinitog. U princu je vojnik uvek bio budan, te mu nisu trebale sluge da mu sazuvaju čizme. Samo smo Ĉarim i ja bili uz njega. Ĉarim je išao za njim i coktao jezikom skupljajući i izravnavajući odeću koju je princ nemarno razbacivao oko sebe. Ĉizme mu je smesta odneo u ugao i počeo da utrljava vosak u koţu. Istiniti navuče noćnu košulju preko glave pa se okrenu prema meni. “Pa? Šta imaš da mi kaţeš?” Podneh mu izveštaj isto kao što sam izveštavao Ĉejda, prepričavajući mu sve što sam načuo, doslovno koliko sam mogao, dodajući ko je šta od toga kome rekao. Na kraju dodadoh vlastite pretpostavke o onome što sve to znači. “Kelvar se oţenio mladom ţenom koju je lako zadiviti bogatstvom i poklonima”, saţeh priču. “Ona nema nikakvog pojma o odgovornostima koje nosi njen poloţaj, a kamoli njegov. Sav novac, vreme i premišljanje koje bi trebalo da posvećuje svojim duţnostima Kelvar ulaţe da bi nju očarao. Ne ţelim da zvučim kao da nemam poštovanja, ali pomišljam da ga muškost već izdaje pa umesto toga nastoji da zadovolji mladu nevestu darovima.” Istiniti duboko uzdahnu. Negde u drugoj polovini mog izlaganja bacio se na krevet i sad je bockao premekan jastuk, savijajući ga da bolje podupre glavu. “Đavo da nosi Plemenitog”, reče odsutno. “Ovakvim je zavrzlamama on bio vešt, ja nisam. Mali, zvučiš kao tvoj otac. A da je on ovde, našao bi neki fini način da sve ovo razreši. Dosad bi sve već sredio jednim osmehom i poljupcem u ruku neke gospe. A ja to tako ne umem, niti ću se pretvarati da umem.”S nelagodom se provrteo na postelji, kao da očekuje da mu prigovorim nešto u

vezi s obavezama koje nosi. “Kelvar je muškarac i vojvoda. Ne moţe da zanemaruje duţnosti. Ima da pošalje u tu kulu onoliko ljudi koliko treba. To je sasvim prosto, i to ću mu otvoreno i reći. Neka postavi na tu straţu valjane vojnike i neka se postara da budu zadovoljni kako bi obavljali svoj posao. Meni to izgleda jednostavno. Ne nameravam od toga da pravim nikakve pregovaračke peripetije.” Mučno se premestio na postelji, a onda mi najednom okrenuo leđa. “Ugasi svetlo, Ĉarime.” Ĉarim ga posluša, i to istog trena, te ja ostadoh u mraku i moradoh naslepo da napipam put iz prinčeve odaje do svog leţaja. Legao sam mozgajući kako je Istiniti sagledao samo delić celine. Moţe on da primora Kelvara da postavi ljude u motrilju, da. Ali ne moţe da ga primora da postavi u nju dobre ljude niti da se time ponosi. To je pitanje diplomatičnosti. I zar nimalo paţnje nije obratio na onu priču o popravci puteva i bezbednosti na njima i o odrţavanju bedema? Svemu je tome moralo da se nađe leka, i to tako da se Kelvarov ponos sačuva, a njegovi odnosi s gospodarom Šemšijem ne samo poprave nego i učvrste. A neko će morati da se prihvati da pouči gospu Ljupku njenim odgovornostima. Toliko poteškoća. No pri svemu tome, čim mi je glava dotakla jastuk, čvrsto zaspah.

9 Pomaţući psiću Luda u Jelendvor dođe sedamnaeste godine vladavine kralja Lukavog. Ovo je jedna od malobrojnih činjenica znanih o ludi. Kazivano je da on beše dar trgovaca iz Tecigrada, a osim toga se o njegovom poreklu moţe samo nagađati. Ispredane su o njemu raznolike priče. Po jednoj on beše zarobljenik pljačkaša s crvenih lađa, od kojih ga preoteše trgovci iz Tecigrada. Po drugoj je pronađen kao novorođenče gde pluta u malenom čamčiću zaklonjen suncobranom od koţe morskog psa i poloţen na meku stelju od vresa i lavande. Ova druga se mirne duše moţe odbaciti kao plod mašte. Nikakvih stvarnih saznanja nemamo o ludinom ţivotu pre prispeća na dvor kralja Lukavog. Rase je luda gotovo sigurno ljudske, mada mu nisu oboje roditelja ljudi. Priče po kojima je on dete Tuđinskog naroda skoro su sigurno laţne, jer mu prsti ni na rukama ni na nogama nisu premreţeni i nikada nije pokazivao ni najmanjeg straha od mačaka. Za neobične ludine telesne odlike (bezbojnost, na primer) pre bi se reklo da su tragovi nasleđa onog roditelja drugačijeg porekla nego lična odstupanja, mada u ovome moţda grešim. Kad je o ludi reč, ono što o njemu ne znamo bezmalo je značajnije od onog što znamo. Godine njegove u doba kad je dospeo u Jelendvor predmet su pretpostavki. Iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da je pojavom i uopšte na sve načine delovao mnogo mlađi nego što bi u tekućem vremenu trebalo da bude. Ali isto tako kao što se malo znakova starenja na njemu moglo opaziti, moţe biti da na samom početku nije bio onako mali kao što se mislilo, nego se bliţio svršetku jednog produţenog detinjstva. I o polu ludinom se raspravljalo. Kad bi ga mnogo mlađi i neposredniji svet nego što sam ja sada zapitkivao o tome, odgovarao je

da se to ne tiče nikog sem njega samog. I ja se slaţem. U pogledu njegovog predskazivačkog dara i raspamećujuće neodređenih oblika u kojima se ispoljavao, nije postignut nikakav usaglašen stav prema pitanju da li je time iskazivao obdarenost rasne ili lične vrste. Neki veruju da on sve zna unapred, pa čak i da će uvek znati kad bilo ko i bilo gde govori o njemu. Drugi opet kaţu da tu nema ničeg osim njegove omiljene uzrečice: “Nisam li ti rekao?”, i da se on sluţi najzamagljenijim iskazima kako bi ih izvrgnuo u proročanstva. Moţe biti da je ponekad i tako bivalo, ali u mnogim dobro posvedočenim slučajevima on jeste predskazao, makar i zamagljeno, događaje što će tek uslediti. Glad me je probudila nedugo posle ponoći. Leţao sam i slušao kako mi stomak krči. Sklopio sam oči, međutim glad je bila tako snaţna da mi je pripala muka. Ustao sam i napipao put do stola gde je bio posluţavnik s pecivima za princa, ali sluge su ga odnele. Malo sam se raspravljao sam sa sobom pre nego što su creva nadvladala glavu. Odškrinuo sam vrata i provukao se u mutno osvetljen hodnik. Dvojica ljudi koje je Istiniti tamo postavio pogledaše me upitno. “Crkoh od gladi”, rekao sam im. “Da niste videli gde im je kuhinja?” Nikad nisam sreo vojnika koji ne bi znao gde je kuhinja. Zahvalih im i obećah da ću i njima poneti nešto od onog što pronađem. Odšunjao sam se hodnikom punim senki. Stepenice su bile od drveta a ne od kamena, i taj osećaj je bio čudan pod stopalima. Išao sam kao što me je Ĉejd učio, tiho spuštajući stopala, birajući najsenovitije delove prolaza, drţeći se prikrajaka gde će daske najmanje škripati. I sve mi je to bilo potpuno prirodno. Ĉinilo se da ostatak zamka čvrsto spava. Ono nekoliko straţara pored kojih sam prošao uglavnom su dremali i niko me ne zaustavi. U to vreme sam to pripisivao svojoj veštini

skrivanja; sad pomišljam da moţda nisu u ţgoljavom momčetu umršene kose videli nikakvu pretnju dovoljno ozbiljnu da bi se gnjavili s njim. Kuhinju sam lako našao. Bila je to velika otvorena prostorija, sva u kamenu iz predostroţnosti protiv poţara. U njoj su plamtela tri ognjišta, dobro podloţena da se vatra ne zagasi preko noći. Uprkos poznom – ili ranom – času, osvetljena je bila sasvim dobro. Kuhinja u zamku nikad potpuno ne spava. Video sam pokrivene tiganje i namirisao hleb ostavljen da kvasa. Na ivici jednog ognjišta ostavljen je veliki lonac s varivom da se ne hladi. Kad sam zavirio pod poklopac, zaključih da niko neće primetiti ako se odvadi činija ili dve, pa se posluţih. Na polici su stajali u krpu umotani hlebovi i ja odlomih okrajak od jednog, a u suprotnom uglu nađoh kačicu maslaca spuštenu radi rashlađivanja u burence s vodom. Ništa pomodno. Hvala svemu višnjem, ništa pomodno, samo dobra obična hrana za kakvom sam ţudeo ceo dan. Već sam dopola pojeo i drugu činiju variva kad začuh tiho šuškanje nečijih koraka. Pogledah u tom pravcu s najlepšim razoruţavajućim osmehom kojim sam umeo da se smešim, u nadi da je ovdašnja kuvarica meka srca kao i ona u Jelendvoru. Ali to je bila samo sluškinja, zaogrnuta ćebetom preko spavaćice, s detencetom u naručju. Plakala je. Smeteno sklonih pogled. Ali ona me je ionako jedva okrznula očima. Spustila je umotano čedo na sto, dohvatila činiju i napunila je hladnom vodom, mrmljajući nešto sve vreme. Nagnula se nad detencetom. “Evo, šećeru moj, jagnje moje. Evo, milo moje. Od ovog će ti biti lakše. Evo popij malo. O, medeno moje, zar ne moţeš ni da gutneš. Otvori ustašca. Hajde, otvori ustašca.” Prosto sam morao da gledam. Nespretno je drţala činiju pokušavajući da napoji dete, otvarajući mu drugom rukom usta, ali ulagala je u to mnogo više sile nego što sam ikad video

da neka majka primenjuje na detetu. Nagnula je činiju i voda je potekla. Ĉuo sam pridavljeno grgoljenje i onda zagrcavanje. Taman sam poskočio spreman da se pobunim, kad se iz zamotuljka pomoli glava psetanceta. “O, on se opet davi! On umire! Moj mali Cule umire, a niko sem mene ne mari. On samo hrče, a ja ne znam šta da radim, a moje milo umire.” Stisnula je uz sebe psetance koje se zagrcavalo i gušilo. Ţestoko je zatreslo glavicom i onda se umirilo. Da ga nisam čuo kako mučno diše, zakleo bih se da joj je skapalo u naručju. Njegove tamne iskolačene okice susretaše se s mojima i ja osetih silinu bola i prestravljenosti u ţivotinjici. Polako.”Hajde sad, nećeš mu pomoći ako ga tako čvrsto steţeš”, čuh sebe kako govorim. “Tako ne moţe da diše. Spusti ga. Odmotaj ga.Pusti da sam nađe kako mu je najudobnije. Prevruće mu je tako umotanom, pa pokušava da dahće i da kašlje istovremeno. Spusti ga.” Bila je za glavu viša od mene i na trenutak pomislih da ću morati da se borim s njom, ali ona me pusti da joj uzmem psetance i odmotam s njega nekoliko slojeva tkanine. Poloţio sam ga na sto. Zverčica je, sva jadna, stajala oborivši glavu. Pljuvačka joj je curila niz njušku i grudi, trbuščić joj je bio zategnut i tvrd. Ponovo se zagrcnula i pokušala da povrati, širom otvorenih čeljusti, usana zavraćenih tako da su otkrivale sitne oštre zube. Jako pocrveneo jezik pokazivao je koliko se psetance napreţe. Devojka ciknu i priskoči da ga opet ščepa, ali ja je grubo odgurnuh. “Ne hvataj ga”, rekoh nestrpljivo. “Pokušava nešto da izbaci, a neće uspeti ako mu ti stiskaš utrobu.” Ona zastade. “Da nešto izbaci?” “Izgleda da mu je nešto zapelo u grlu. Da nije negde našao kosti ili perje?” Izgledala je vrlo potreseno. “Bilo je kostiju u ribi. Ali samo sitnih koščica.”

“U ribi? Koji mu je tikvan dao ribu? Je li bila sveţa ili pokvarena?” Viđao sam već koliko jako psi mogu da se razbole ako nađu pokvarenog, ucrvljalog lososa na rečnoj obali. Ako je ovo stvorenjce tako nešto pojelo, onda za njega nema nikakvih izgleda. “Sveţa, dobro pripremljena. Ista pastrmka koju sam ja jela za večeru.” “Pa, barem se nije otrovao njome. Zasad je nevolja samo s koščicom. Ali ako je proguta, svejedno mu verovatno nema spasa.” Zajecala je. “Ne, ne moţe, ne sme da umre! Biće mu dobro. Samo je nadraţio stomačić. Previše ga hranim. Ozdraviće! Šta ti uopšte znaš otome, mali sudopero?” Gledao sam psetance kako ponovo grčevito povraća, ali ništa ne moţe da izbaci osim ţute pene. “Nisam ja sudopera, ja sam psetar, i to psetar princa Istinitog glavom, ako baš moraš da znaš. A ako uskoro ne pomognemo ovom dţukčetu, umreće.” Gledala me je s izmešanim uţasom i zadivljenošću kad sam čvrsto uhvatio njenog malog ljubimca. Hoću da ti pomognem. Nije mi verovao. Otvorio sam mu gubicu i gurnuo mu dva prsta u grlo. Zagrcnuo se još ţešće, grebući me izbezumljeno prednjim šapama. I kandţice mu je trebalo podseći. Vrhovima prstiju napipah koščicu. Uvrnuh je i osetih da se pomera, ali bila je zaglavljena popreko. Psetance se oglasi pridavljenim zavijanjem, otimajući se besomučno iz mojih ruku. Pustih ga. “Neće je se osloboditi ako mu ne pripomognemo”, zapazih. Kukala je i slinila nad njim, ali ga makar nije ščepala i stegla. Zagrabio sam šaku maslaca iz kačice i stavio ga u činiju iz koje sam jeo. Sad mi je trebalo nešto kukasto ili zaoštreno i izvijeno, ali ne predugačko. Pretresao sam razne kutije i sanduke i na kraju pronašao kuku s drškom, koja je verovatno sluţila za podizanje vrelih lonaca s vatre.

“Sedi”, rekoh devojci. Zinula je u mene, a onda poslušno sela na klupu koju sam joj pokazao. “Drţi ga sada čvrsto među kolenima i ne puštaj ga koliko god da grebe, migolji se i skviči. I uhvati mu prednje šape da me ne izgrebe po rebrima dok ovo radim. Jesi li razumela?” Duboko je udahnula, onda progutala knedlu i klimnula. Suze su joj curkom tekle niz lice. Spustio sam joj psa u krilo i poloţio njene ruke na njega. “Ĉvrsto drţi”, rekoh joj i zagrabih maslaca. “Podmazaću malo maslacem, a onda ću ga naterati da zine, kukom zakačiti kost i iščupati je. Jesi li spremna?” Potvrdila je pokretom glave. Suze su prestale da liju, odlučno je stisnula usne. Bilo mi je drago što vidim da u njoj ima snage. Klimnuh i ja njoj. Najlakše je bilo ugurati mu maslac kroz usta, ali mu je to zatisnulo grlo i prestravilo ga još jače, a njegova prestravljenost nasrtala je i na moju moć savlađivanja. Nisam imao vremena da budem neţan kad sam mu gurnuo kuku kroz čeljust koju sam silom drţao razjapljenu. Nadao sam se da mu neću iščupati ţivo meso, ali ako se i to desi, pa ionako bi uginuo. Okrenuo sam mu alatku u grlu dok se on uvijao i skamukao i piškio po svojoj gospodarici. Kuka uhvati kost i povuče je, čvrsto i ravnomerno. Izašla je s poplavom pene, ţuči i krvi. Gadna koščica, i to ne riblja, nego deo grudne kosti neke male ptice. Bacih je na sto. “Ni pileće kosti ne sme da jede”, rekoh joj oštro. Mislim da me uopšte nije čula. Psetance joj je zahvalno dahtalo u krilu. Prineo sam mu činiju s vodom. Onjušilo ju je, malo lapnulo, a onda se sklupčalo, iscrpljeno. Prigrlila ga je u naručje i povila glavu nad njim. “Ima nešto što bih zatraţio od tebe”, kazao sam. “Bilo šta.” Govorila je zagnjurena u psetancetovo krzno. “Samo kaţi, i tvoje je.”

“Prvo, nemoj više da mu daješ svoju hranu. Neko vreme ga hrani samo crvenim mesom i prokuvanim ţitom, a za tolikog psića dovoljno je da mu daš koliko ti stane u šaku. Ne nosaj ga svuda. Pusti ga da trči, da mu ojačaju mišići i da mu se istroše kandţe. I operi ga. Smrdi mu i dlaka i dah od prejake hrane. Inače neće ţiveti više od još godinu ili dve.” Pogledala me je kao ošinuta. Ruka joj polete ustima. Nešto u tom pokretu, tako sličnom onom stidljivom dodirivanju nakita za večerom, najednom mi pokaza koga to zapravo grdim. Gospu Ljupku. Zbog mene joj je psić upiškio spavaćicu. Mora biti da me je lice odalo. Nasmešila se razdragano i jače privila psetance uz sebe. “Uradiću kako kaţeš, mali psetaru. Ali zar ništa nećeš zatraţiti kao nagradu za sebe?” Mislila je da ću zatraţiti novčić, ili prsten, ili čak poloţaj u njenom domaćinstvu. Umesto toga, ja je odvaţno koliko sam mogao pogledah i rekoh: “Molim, gospo Ljupka, traţim da zamoliš svog gospodara da pošalje u kulu na Straţarskom ostrvu najbolje svoje ljude i okonča zavadu između Mamuze i Hrastika.” “Šta?” Ta jedna upitna reč ispriča mi čitave dugačke priče o njoj. Taj naglasak i melodiju nije naučila kao gospa Ljupka. “Zamoli svog gospodara da popuni svoje kule dobrim ljudstvom. Molim te.” “Zašto bi se tako nešto ticalo jednog psetara?” Pitanje joj je bilo previše bezobzirno. Gde god da ju je Kelvar našao, ona pre toga nije bila ni visoka ni bogata roda. Ona razdraganost kad sam je prepoznao, to što je donela svog psa u prisno i utešno okruţenje kuhinje, sama i umotana u pokrivač, sve je to govorilo o devojci prosta roda koja se uzdigla prebrzo i previsoko. Bila je usamljena, nesigurna, i niko je nije podučio šta se od nje očekuje. Što je još gore, znala je da je neuka i ta svest ju je grizla i zagorčavala joj zadovoljstvo strahom. Ako ne nauči

kako da bude vojvotkinja pre nego što joj mladost i lepota ishlape, čekaju je samo samotne godine pune poruga. Treba joj učitelj, i to potajan kao Ĉejd. Treba joj savet koji mogu smesta da joj dam. Samo što moram da nastupim paţljivo, jer ona neće prihvatiti savet od psetara. To bi dolikovalo samo nekoj prostoj devojci, a ona o sebi sad zna jedino to da nije više prosta devojka, nego vojvotkinja. “Usnio sam”, rekoh u naletu nadahnuća, “san tako jasan, kao ukazanje. Ili upozorenje. Zbog toga sam se probudio i osetio da moram da dođem u kuhinju.” Pustio sam pogled da odbludi. Njoj se oči razrogačiše. Nasela je. “Sanjao sam jednu ţenu kako zbori mudre reči i spaja trojicu snaţnih muškaraca u bedem kroz koji pljačkaši s crvenih brodova ne mogu prodreti. Stala je ispred njih, s draguljima u rukama, i rekla: „Neka kule straţare zablešte sjajnije od dragog kamenja u ovom prstenju. Neka uvek budni vojnici u njima obaviju naše obale kao što su ovi biseri obavijali moj vrat. Neka zamkovi budu osnaţeni protiv onih što prete našem narodu. Jer ja ću se radovati da hodim bez ukrasa pred kraljem i prostim svetom ako straţe i odbrane našeg naroda postanu dragulji naše zemlje.‟ A kralja i njegove vojvode zapanjila je mudrost i plemenitost njenog srca. Ali ponajviše ju je zavoleo njen narod, jer je znao da i ona njih voli više nego zlato i srebro.” Ispalo je trapavo, ni izbliza onako glatko izgovoreno kao što sam se nadao da će mi uspeti. Ali probudilo joj je maštu. Video sam da zamišlja sebe gde stoji uspravna i plemenita pred budućim kraljem i zaprepašćuje ga svojom ţrtvom. Osećao sam u njoj plamen ţelje da se istakne, da se u narodu iz koga je potekla s divljenjem govori o njoj. Moţda je pre bila mlekarica ili kuhinjska pomoćnica, i oni što su je otpre znali još su je tako videli. Ovim bi im pokazala da je sad prava vojvotkinja, ne samo po naslovu. Gospodar Šemši i njegova pratnja proneli bi glas o njenom delu i kroz Hrastike kad se tamo vrate. Minstreli bi njene reči pretočili u pesmu. I konačno bi joj jednom uspelo

da iznenadi muţa. Neka vidi u njoj nekoga kome je stalo do zemlje i naroda, a ne samo lepuškastu lutkicu koju je obrlatio svojim visokim zvanjem. Gotovo sam video misli kako joj stupaju kroz glavu. Oči su joj odlutale, osmeh postao odsutan. “Laku noć, mali psetaru”, rekla je tiho i iskrala se iz kuhinje privijajući psetance na grudi. Pokrivač oko ramena nosila je kao hermelinski plašt. Odigraće sutra svoju ulogu odlično. Najednom se iskezih, pitajući se da li sam to ja ispunio svoje poslanje bez otrova. Iako nisam odistinski istraţio da li je Kelvar izdajnik ili nije, imao sam osećaj da sam upravo iščupao sam koren nevolja i bio sam spreman da se opkladim da će još pre kraja nedelje motrilje biti dobro popunjene ljudstvom. Vratio sam se u krevet. Usput sam iz kuhinje pridigao sveţ hleb i odneo ga straţarima koji su me pustili da ponovo uđem u prinčeve odaje. U nekom udaljenom delu Zalivstraţe noćobdija je izvikivao čas, ali ja na to ne obratih mnogo paţnje. Zaronio sam pod pokrivače, sit i ispunjen iščekivanjem predstave koju će gospa Ljupka prirediti sutra. Dok sam tonuo u san kladio sam se sa sobom da će obući nešto jednostavno i belo i da će joj kosa biti raspletena. Nikad neću doznati da li sam pogodio. Učinilo mi se da sam jedva trenuo kad me je neko prodrmao. Otvorio sam oči i ugledao Ĉarima kako se nadnosi iznad mene. Mutna svetlost sveće stvarala je izduţene senke na zidovima. “Budi se, kneţeviću”, prošapta sluga hrapavo. “Glasnik od gospe Timeje dotrčao je u zamak. Traţi te smesta. Već ti sedlaju konja.” “Mene?”, upitah glupavo. “Nego koga? Izneo sam ti odeću. Obuci se tiho, Istiniti još spava.” “Što ću joj ja?” “Otkud ja znam? U poruci se ništa određeno ne kaţe. Moţda se razbolela. Glasnik je samo rekao da te traţi ovog trena. Valjda ćeš saznati kad stigneš tamo.” Jadna mi je to bila uteha. Ali je bar podstakla znatiţelju u

meni, a u svakom slučaju, morao sam da idem. Nisam tačno znao kakva je veza između gospe Timeje i kralja, međutim kakva god bila, gospa je bila kudikamo značajnija ličnost nego ja i nisam se usuđivao da se oglušim na njenu zapovest. Obukao sam se brzo i izašao iz sobe već drugi put te noći. Šaka mi je osedlao i pripremio Garavicu, a uz nju i dve-tri nepristojne doskočice na račun tog noćnog poziva. Rekoh mu čime moţe da se zabavlja ostatak noći, pa pojahah. Straţarima je bilo rečeno da ću naići, te su me znacima upućivali kuda da izađem iz zamka i dalje van bedema. U gradu sam dvaput pogrešno skrenuo. Noću je sve izgledalo drugačije, a nisam ni obraćao mnogo paţnje kad smo dolazili. Naposletku pronađoh krčmu. Zabrinuta gazdarica bdela je uz sveću kraj prozora. “Ječi i doziva te još malo pa će biti čitav sat, gospodičiću”, reče mi s teskobom. “Strah me je da je nešto ozbiljno, ali neće da pusti nikog nego tebe.” Poţurio sam hodnikom ka njenim vratima. Kucnuo sam oprezno, upola očekujući da mi njen kreštavi glas dovikne da se gubim i ne gnjavim je. Umesto toga, jedan drhtav glas doviknu: “O, kneţeviću, jesi li to ti napokon? Ulazi brzo, dečko, trebaš mi.” Duboko udahnuh i pritisnuh kvaku. Koraknuo sam u polumrak pretrpane sobe, zadrţavajući dah jer su mi na njuh nasrtali raznorazni neugodni mirisi. Ni mrtvac ne bi ovako gadno smrdeo, pomislih. Teški zastori behu navučeni oko kreveta. Jedino svetio poticalo je od samotne sveće koja je dogorevala u jednom svećnjaku. Uzeh je i odvaţih se da priđem postelji. “Gospo Timeja?”, zazvah tiho. “Šta vam je?” “Dečko.” Stišan glas dopre iz mračnog ugla sobe. “Ĉejde”, rekoh i osetih se tako glupavo da ne volim toga ni da se sećam. “Nema vremena da ti objašnjavam sve razloge. Niti ima potrebe da se ruţno osećaš. Gospa Timeja je u svoje vreme

obmanula mnogo sveta, i još će. Bar se nadam. No. Imaj poverenja u mene i ne postavljaj pitanja. Samo radi šta ti kaţem. Prvo idi do krčmarice i kaţi joj da je gospu Timeju zadesio jedan od njenih napada, da mora nekoliko dana da se odmara u miru i da je ni po koju cenu ne uznemiravaju. Praunuka će joj doći da je neguje...” “Ko?” “To je već sređeno. Praunuka će joj donositi hranu i sve što joj treba. Samo naglasi da gospi treba mir i da je ne ometaju. Polazi sad.” Poslušao sam ga, a delovao sam dovoljno uzdrmano da budem ubedljiv. Krčmarica mi obeća da nikom neće dozvoliti ni da joj kucne na vrata, jer nikako ne bi volela da gospa Timeja promeni svoje dobro mišljenje o njenoj krčmi. Na osnovu toga naslutih da joj je gospa Timeja plaćala zaista velikodušno. Vratio sam se u sobu tiho i meko pritvorio vrata za sobom. Ĉejd namače rezu i zapali novu sveću na onom patrljku koji je još samo tinjao. Na stolu kraj nje raširio je malu mapu. Primetih da je obučen za putovanje – ogrtač, čizme, kaputić i čakšire, sve crno. Odjednom mi se učinio kao potpuno drugi čovek, pristao i preduzimljiv. Upitah se da nije i onaj starac u pohabanoj halji takođe odglumljena uloga. On me na časak pogleda, i u tom trenu sam se mogao zakleti da sam se zatekao licem u lice s vojnikom Istinitim. Ali nije mi ostavio vremena za premišljanje. “Između Istinitog i Kelvara biće šta bude. Ti i ja imamo posla na drugom mestu. Primio sam poruku noćas. Pljačkaši s crvenih lađa udarili su u Kovačima, ovde, tako blizu Jelendvoru da je to više od uvrede; to je istinska pretnja, i to dok je Istiniti u Lepomorju. Nemoj mi reći da nisu znali da je ovde, da nije u Jelendvoru. Ali to nije sve. Uzeli su taoce, odvukli ih na svoje brodove, i poslali poruku u Jelendvor, lično kralju. Zahtevaju zlato, mnogo zlata, inače će vratiti taoce u selo.” “Misliš da će ih pobiti ako ne dobiju zlato?”

“Ne.”Ĉejd odmahnu glavom ljutito kao medved kome dodijava pčela. “Ne, poruka je bila sasvim jasna. Ako im damo zlato, pobiće ih. Ako ne, oslobodiće ih. Poruku je doneo jedan čovek iz Kovača kome su odveli ţenu i sina. Tvrdio je da je dobro shvatio pretnju.” “Pa onda ne vidim da imamo razloga za sekiraciju”, podrugnuh se. “Površno gledano, ne vidim ni ja. Ali taj čovek koji je doneo poruku Lukavom još se tresao iako je prejahao dugačak put. Nije umeo da nam objasni šta to znači niti misli li da bi zlato trebalo da se isplati ili ne. Samo je stalno ponavljao da se zapovednik lađe smeškao dok je izgovarao tu ucenu, a ostali pljačkaši su se gromoglasno smejali. Idemo dakle da pogledamo, ti i ja. Odmah sada, pre nego što kralj pošalje ikakav zvaničan odgovor, pre nego što Istiniti uopšte sazna. Sad me slušaj. Ovo je put kojim smo došli. Vidiš li kako prati vijuganje obale? A ovo je put kojim ćemo ići. Praviji, strmiji, tu i tamo močvaran, tako da kola njime ne idu, ali će jahači njime brţe stići. Ovde će nas čekati čamac; ako pređemo zaliv, uštedećemo mnogo milja puta i mnogo vremena. Pristaćemo ovde, i onda ćemo ovuda do Kovača.” Proučavao sam mapu. Kovači su bili severno od Jelendvora; pitao sam se koliko je vremena glasniku trebalo da stigne do nas i hoće li do časa kad mi stignemo tamo pljačkaši s crvenih lađa već ispuniti svoju pretnju. Nije međutim bilo nikakve svrhe da se gubi vreme na takva premišljanja. “A konj za tebe?” “To je već udesio onaj ko je doneo poruku. Napolju je riđan s tri bele noge, za mene. Glasnik će dobaviti i praunuku gospe Timeje, a čamac nas čeka. Idemo.” “Samo još nešto”, rekoh ne obazirući se na njegovo mrštenje zato što ga zadrţavam. “Moram ovo da te pitam, Ĉejde. Jesi li ti ovde zato što meni nisi verovao?” “Pošteno pitanje, rekao bih. Ne. Ovde sam da bih

prisluškivao po gradu ţenska govorkanja, kao što je na tebi da prisluškuješ u zamku. Švalje koje prave ţenske kapice i prodavačice dugmadi ponekad znaju više nego kraljev doglavnik, a da čak i ne znaju šta znaju. No. Hoćemo li?” Izašli smo kroz pokrajnji ulaz, a riđan je bio pripet odmah ispred. Garavica nije mnogo marila za njega, mada je ipak pazila kako se ponaša. Osećao sam da Ĉejda raspinje nestrpljenje, ali je svejedno terao konje laganim korakom sve dok nismo ostavili kaldrmisane ulice Lepomorja za sobom. Ĉim smo malo odmakli od poslednjih kuća, pognali smo konje u kas. Ĉejd je jahao ispred mene, a ja sam se čudio kako dobro jaše i s kakvom lakoćom pronalazi staze po mraku. Garavici se nije dopadalo ovo ţurno putovanje kroz noć. Da mesec nije bio gotovo pun, mislim da je ne bih uspeo nagovoriti da drţi korak s riđanom. Nikad neću zaboraviti to noćno jahanje. Ne zato što je to bio divlji galop ka izbavljenju, nego zato što nije bio. Ĉejd nas je vodio koristeći konje kao figure na ploči za igru. Nije igrao na brzinu nego na pobedu. Povremeno je usporavao konje do koraka da bi se izduvali, a na nekim delovima puta smo sjahivali i vodili ih da se ne bi povredili na opasnim mestima. Kad se svitanje zasivelo na nebu, zastali smo da se zaloţimo iz Ĉejdovih bisaga. Predah smo napravili na vrhu jednog brega tako gusto obraslog drvećem da se nebo iznad nas jedva naziralo. Ĉuo sam okean, i osećao mu miris, ali nisam mogao da ga vidim. Put nam se suzio u krivudav puteljak, jedva nešto više od kozje staze među drvećem. Dok smo mirovali, mogao sam da oslušnem i namirišem ţivot oko nas. Ptice su se dozivale, sitne zverčice šuškale su u šiblju i krošnjama iznad nas. Ĉejd se protegnuo, pa se onda spustio na debelu mahovinu naslonivši leđa uz drvo. Napio se iz mešine s vodom, te potom malo otpio iz pljoske s rakijom. Izgledao mi je umoran, a danje videlo razotkrivalo je njegove godine mnogo okrutnije nego sjaj svetiljke. Zapitah se hoće li izdrţati put do

kraja ili će se srušiti. “Biće sa mnom sve u redu”, reče mi kad je opazio da ga gledam. “Izvršavao sam ja i napornije duţnosti, i to s manje sna. Osim toga, na čamcu ćemo imati dobrih pet ili šest sati počinka, ukoliko more ne bude uzburkano, te nema potrebe da ţalimo za snom. Hajdemo, dečko.” Otprilike dva sata potom naiđosmo na raskrsnicu i opet krenusmo zaraslijim krakom. Nije mnogo prošlo, a ja sam gotovo sasvim polegao Garavici po vratu da me ne dokače protegnute grane. Pod drvećem je bilo sparno, a usrećili su nas i rojevi peckavih mušica koje su mučile konje i zavlačile mi se pod odeću da se pogoste na mom telu. Tako su se gusto rojile da me umalo nisu zagušile zaletevši mi se u usta kad sam konačno skupio hrabrosti da zinem i upitam Ĉejda da nismo kojim slučajem zastranili. U podne izbismo na jedan otvoreniji, vetrometan obronak s kog ponovo ugledah okean. Vetar je rashladio oznojene konje i razvejao mušice. Već i samo to što sam ponovo mogao da se uspravim u sedlu pričinilo mi je veliko zadovoljstvo. Puteljak je postao dovoljno širok da pojašem bok uz bok s Ĉejdom. Jarki oţiljci ţivo su se isticali na njegovoj bledoj koţi; izgledao je beskrvnije od lude. Tamni podočnjaci opcrtali su mu oči. Primetio je da ga gledam i smrkao se. “Podnesi mi izveštaj umesto što zijaš u mene kao blesan”, zapovedi mi oštro i ja ga poslušah. Teško je bilo gledati istovremeno put i njegovo lice, ali kad po drugi put od njega dopre podrugljiv zvuk, svrnuh oči ka njemu i videh da mu je moja priča zabavna na nekakav nagorak način. Kad je dovrših, on odmahnu glavom. “Sreća. Ista kakva je pratila i tvog oca. Tvoja kuhinjska diplomatija bi mogla preokrenuti zbivanja ako u tome nema još nečeg, a prema tračevima koje sam čuo, to je to. No. Kelvar je pre ovoga bio dobar vojvoda, a sve govori da mu je naprosto mlada nevesta zavrtela glavu.” Najednom je uzdahnuo.

“Svejedno, zlo je. Istiniti će ga tamo ukoriti jer je zapustio svoje kule straţare, a Istinitom su pirati pred vratima Jelendvora. Đavo ih odneo! Svašta tu izmiče našem znanju. Kako su nam prošli pored motrilja a da ih ne spazimo? Otkud su znali da je Istiniti otišao iz Jelendvora u Lepomorje? Jesu li uopšte znali? I šta im ta nastrana ucena znači? Pretnju ili porugu?” Zakratko smo jahali ćutke. “Voleo bih da znam šta Lukavi preduzima. Kad mi je poslao glasnika, još se nije bio odlučio. Mogli bismo stići u Kovače i utvrditi da je sve već udešeno. A voleo bih i da tačno znam kakvu je poruku Veštinom preneo Istinitom. Kaţu da je u starini, kad je više ljudi obučavano Veštini, čovek mogao da dozna misli svog vođe naprosto tako što bi neko vreme utihnuo i osluškivao. Ali moţda je to samo nezasnovano predanje. Sad je malo onih koji se uče Veštini. Mislim da je kralj Štedri tako rešio. Ako čuvaš Veštinu više u potaji, više kao oruđe povlaštenih, biće ti vrednija. Takva je tad bila logika. Ja je nikada nisam posebno razumeo. Šta da su to isto rekli za dobre lukonoše ili moreplovce? Pa ipak, pretpostavljam da se vođa zaogrnut zagonetnošću moţda moţe činiti uzvišeniji svojim ljudima... a čovek kakav je Lukavi, no, on verovatno uţiva da se njegovi podanici pitaju moţe li on zaista dokučiti o čemu misle bez ijedne izgovorene reči. Da, njemu bi se to dopalo, zaista bi.” Isprva sam mislio da je Ĉejd vrlo zabrinut ili čak ljut. Nikad ga nisam čuo da se toliko raspriča o ma kojoj temi. Ali kad mu je konj ustuknuo zbog jedne veverice koja je pretrčala put, on gotovo spade sa sedla. Pruţio sam ruku i uhvatio njegove uzde. “Jesi li dobro? Šta ti je?” Polako je odmahnuo glavom. “Ništa. Ĉim stignemo do čamca biće mi dobro. Hajde samo da nastavimo. Nismo više daleko.” Bleda koţa mu je posivela i ljuljao se u sedlu sa svakim korakom svog konja. “Da se malo odmorimo?”, predloţih mu.

“Plima nas neće čekati. A odmor mi neće pomoći ako brinem da će nam se čamac nasukati. Ne. Moramo da nastavimo.” I još dodade: “Imaj poverenja u mene, dečko. Znam šta mogu i nisam toliko glup da pokušam preko toga.” Nastavili smo, dakle. Skoro da nam ništa drugo nije ni preostajalo. Ali jahao sam uz glavu njegovog konja, tako da mogu da mu dohvatim uzde ako zatreba. Šum okeana se pojačao, a puteljak postao strmiji, te sam ubrzo predvodio iako mi to nije bila ţelja. Rastinje se u potpunosti završavalo na litici nadnesenoj nad peskovito ţalo. “Edi hvala, tu su”, promrmlja Ĉejd iza mene i ja ugledah plitku lađicu gotovo nasukanu uz istureni greben na kraju ţala. Ĉovek postavljen da straţari doviknu nam i zamaha kapom kroz vazduh. Podigao sam ruku da mu otpozdravim. Pošto smo se spustili, šuljajući se više nego jašući, Ĉejd se smesta ukrca u čamac, a ja ostadoh s oba konja. Nijedan nije goreo od ţelje da zagazi u talase, a kamoli da dopusti da bude izvučen preko niske ograde na palubu. Pokušao sam da ih dosegnem, da im prenesem šta ţelim od njih, ali prvi put u ţivotu otkrih da sam naprosto preumoran. Nisam uspevao da pronađem potrebnu ţiţu. Stoga su bila potrebna trojica lađara, koji su pri tom mornarski psovali, i tri moja potpuna potapanja pa da ih na kraju nekako ukrcamo. Svaki delić koţe i svaka kopča na jahaćoj opremi natopila se slanom vodom. Kako li ću to objasniti Beriku? Ta mi je misao bila najpreča dok sam se smeštao na krmi i posmatrao veslače kako se poginju nad veslima otiskujući nas u dublju vodu.

10 Otkrića Vreme i plima nikoga ne čekaju, tako veli jedna bezvremena poslovica. Mornari i ribari njome prosto napominju da brodovi plove kako im okean nameće, a ne kako je ljudima zgodno. Ali ponekad ja leţim pošto mi čaj ublaţi najteţe bolove i pitam se da li je tako. Plime nikoga ne čekaju, znam da je to istina. Ali vreme? Da li su vremena u koja sam rođen čekala na moje rođenje? Nisu li se događaji dokotrljali na svoja mesta kao golemi drveni zupčanici sejntanskog sata, preplićući se s mojim začećem, goneći moj ţivot napred? Nepolaţem nikakva prava na ličnu veličinu. A ipak, da se nisam rodio, da moji roditelji nisu podlegli naletu strasti, toliko bi toga bilo drugačije. Toliko mnogo toga. Bolje? Ne mislim tako. Potom trepnem, i nastojim da dovedem pogled u ţiţu, i pitam se da li su ovo moje misli ili ih rađa droga u mojoj krvi. Lepo bi bilo provećati o svemu tome s Čejdom, još jedan, poslednji put. Sunce se klonilo poznom popodnevu kad me je neko munuo da se probudim. “Gospodar te traţi”, reče mi taj neko i ja se prenuh. Galebovi su kruţili nad nama, a dostojanstveno njihanje brodice podseti me gde sam. Uskobeljah se na noge, posramljen što sam zaspao a da se nisam ni zapitao da li se Ĉejd udobno smestio. Poţurih prema pramcu i brodskom sobičku. Tamo ustanovih da je Ĉejd zauzeo maleni stolić i zadubio se u mapu raširenu na njemu, ali paţnju mi zapravo privuče duboka činija riblje čorbe. On mi pokaza da prionem, ne odvajajući se od svoje mape, i ja ga rado poslušah. Uz čorbu je

bilo dvopeka i oporog crnog vina. Nisam ni bio svestan koliko sam gladan sve dok nisam ugledao hranu. Omazivao sam tanjir parčencetom dvopeka kad me Ĉejd upita: “Je li sad bolje?” “Mnogo”, rekoh. “ A šta je s tobom?” “I ja sam bolje”, reče on i prostreli me onim meni znanim pogledom jastreba. Izgledalo je da se potpuno oporavio i meni laknu. Odgurnuo je posuđe da bi mi primakao mapu. “Večeras ćemo biti ovde”, reče mi. “Pristajanje će biti gadnije nego što je bilo porinuće. Ako budemo imali sreće, vetar će nas posluţiti, ako ne, propustićemo plimu i zahvatiće nas jače struje. Moglo bi se desiti da konji moraju da plivaju uz barku. Nadam se da do tog neće doći, ali budi i na to spreman, za svaki slučaj. Kad pristanemo...” “Mirišeš na seme ljuljka.”Izgovorio sam to ni sam ne verujući u ono što sam upravo rekao. Ali nije bilo greške: ulovio sam u njegovom dahu onu slatkastu naznaku ljuljkovog ulja i semena. I ja sam jeo kolače s ovim semenom u vreme prolećne svetkovine, kad i svi ostali, i poznavao sam onaj razdragani polet koji je donosilo kad se makar samo ovlaš pospe odozgo po korici. Svi su tako slavili početak proleća. Ali isto sam tako znao da me je Berik upozorio da nikad ne kupim konja koji miriše na seme ljuljka, i još da bi lično ubio onoga ko bi bio uhvaćen da dodaje ljuljkovo ulje u zob našim konjima. Da bi ga pridavio golim rukama. “Je li? Zamisli samo. No, predlaţem ti da, budeš li morao morao da povedeš konje da plivaju uz čamac, saviješ košulju i ogrtač u torbu od navoštene koţe koju ćeš ostaviti meni na barci, tako da ti bar to bude suvo kad se domognemo obale. Od obale će nas put...” “Berik kaţe da ţivotinja kojoj to seme daš samo jednom nikad više neće biti ona ista. Ono nešto uradi konjima. Moţeš njime da dobiješ jednu trku, ili da uloviš jelena, ali posle ti konj neće biti kao pre. Kaţe da se nepošteni trgovci njime sluţe da bi konje za prodaju prikazali boljima nego što jesu, jer onda budu

ţivahni i sjajnog oka, ali to brzo prođe. Berik kaţe da im oduzme osećaj kad su umorni, pa ne staju ni kad im je odavno bilo vreme da padnu od iscrpljenosti. Berik mi je rekao da se ponekad kad seme više ne deluje konj samo skljoka gde se zatekao.” Reči su tekle iz mene kao hladna voda preko kamenja. Ĉejd podiţe oči s mape. Motrio me je s blagošću. “Zamisli da Berik zna sve to o ljuljkovom semenu. Milo mi je što si ga tako paţljivo slušao. Moţda ćeš sad biti tako ljubazan da i meni pokloniš podjednaku paţnju dok smišljamo sledeći odsečak našeg puta.” “Ali, Ĉejde...” Prikovao me je pogledom. “Berik je odličan gospodar konjima. Mnogo je obećavao još kao dečak. Retko greši... kad je o konjima reč. A sad pripazi šta ti pričam. Trebaće nam fenjer da se popnemo s obale na litice iznad nje. Staza je rđava; moţda ćemo morati da izvedemo jednog po jednog konja, ali rečeno mi je da je izvodljivo. Odatle ćemo po suvom do Kovača. Nema puta koji bi nas tamo doveo dovoljno brzo. Predeo je brdovit i bez šume, a mi ćemo putovati noću, tako da zvezde moraju da nam budu mapa. Nadam se da ćemo do Kovača stići sredinom popodneva. Doći ćemo tamo kao putnici, nas dvojica. Samo sam toliko do sada rešio; ostalo ćemo morati da smišljamo od sata do sata...” Trenutak kad sam mogao da ga pitam kako to da uzima seme ljuljka a nije od njega umro minu odgurnut njegovim briţljivim osmišljavanjem puta i utanačavanjem pojedinosti. Još pola sata upućivao me je u razne sitnice, a onda me otpremi iz kabine rekavši mi da ima još neke pripreme da obavi dok ja treba da pogledam kako su konji i da ugrabim odmora koliko mi preostane. Konji su bili napred, u zabranu kakav se mogao napraviti od konopaca. Po palubi je posuta slama da je zaštiti od kopita i balege. Jedan druškan kiselog lika popravljao je deo ograde koji

je Garavica ritnula i odglavila dok smo je ukrcavali. Nije izgledao raspoloţen za razgovor, a konji su bili mirni i zbrinuti koliko je to bilo moguće. Prošvrljao sam nakratko po brodiću. Bila je to zgodna lađica za kratke plovidbe, šira nego dublja. Zahvaljujući plitkom koritu mogla je bez oštećenja da uplovljava u rečni tok ili da pristaje pravo na obalu, ali bi joj za plovidbu po dubljim vodama trebalo još štošta. Plovila je ukoso, čas poklecujući, čas se prigibajući, kao pretovarena seljanka što se provlači kroz guţvu na pijaci. Drugog tereta osim nas izgleda da nije imala. Jedan lađar mi dade dve-tri jabuke da podelim s konjima, ali na rečima beše škrt, te sam se tako, pošto je svako dobio svoj deo voća, smestio na slamu uz Garavicu i riđana i poslušao Ĉejdov savet da se odmaram dok mogu. Vetrovi su nam bili naklonjeni i kormilar nas je priveo liticama nadnesenim nad vodu bliţe nego što sam mislio da je moguće, ali je iskrcavanje konja i dalje ostalo neprijatan zadatak. Ni sve Ĉejdove pouke i upozorenja nisu me pripremile na mrklu tminu noći na vodi. Fenjeri na palubi postizali su samo ţalosne pokušaje da je razagnaju i više su me zbunjivali senkama koje su bacali nego što su mi pomagali svojom slabašnom svetlošću. Na kraju je jedan od lađara prevezao Ĉejda na obalu u čamčiću za pristajanje. Ja sam se spustio u vodu s konjima koji su se opirali, jer sam znao da bi se Garavica otimala s povoca i verovatno potopila čamčić. Pripio sam se uz nju hrabreći je i pouzdao se u njen zdrav razum da nas izvede do mutne svetlosti fenjera na obali. Ĉejdovog konja drţao sam na dugačkom konopu jer nisam hteo da pljuska suviše blizu nas u vodi. More je bilo hladno, noć pretamna, i da sam imao imalo pameti, poţeleo bih da sam negde drugo, ali dečaci umeju da prometnu ovozemaljske tegobe i neprilike u lični izazov i pustolovinu. Isplivao sam na suvo sav promočen, promrzao i potpuno ustreptao. Drţao sam Garavicu za uzde dok sam izmamljivao

Ĉejdovog konja na obalu. Već sam bio ovladao oboma kad nam Ĉejd priđe s fenjerom u ruci, smejući se radosno. Ĉamdţija je odmicao veslajući ka barci. Ĉejd mi dodade moje suve stvari, ali mi one nisu mnogo pomogle onako navučene preko ostale nakvašene odeće. “Gde je staza?”, upitah ga cvokoćući. Ĉejd prezrivo šmrknu. “Staza? Osmotrio sam dok si izvlačio mog konja. Nema staze, samo vododerina niz liticu. Ali to nam je što nam je.” Nije bilo baš tako crno kao što mi je rekao, ali ni mnogo bolje. Puteljak je bio uzan i strm, a šljunak se otiskivao pod stopama. Ĉejd je išao prvi s fenjerom, a ja za njim s konjima. U jednom trenu Ĉejdov riđan se uzjoguni, ustuknu, izbaci me iz ravnoteţe i gotovo obori Garavicu na kolena dok se upinjala da produţi u suprotnom pravcu. Srce mi je bilo pod grlom kad smo se uspeli na vrh litice. A onda pred nama puče otvorena noć i padina brega pod mesecom što je zaplovio među naširoko rasutim zvezdama i meni se vrati onaj bodar duh. Pretpostavljam da je to moglo biti i zbog Ĉejdovog drţanja. Od ljuljkovog semena oči su mu, širom otvorene, sijale čak i pri svetlosti fenjera, a njegova ţivost, koliko god neprirodna, beše zarazna. Kao da je i na konje delovala, pa su frktali i zabacivali glavu. Nas smo se obojica luđački smejali dok smo podešavali amove i kolane i uzjahivali. Ĉejd pogleda u zvezde pa onda u obronak što se spuštao ispod nas. Potom nemarno, pomalo prezrivo, odbaci fenjer. “Napred!”, zavika u noć i obode riđana, koji jurnu. Garavica mu nije dopustila da je ostavi za sobom te sam se tako i ja dao u galop niz nepoznatu padinu po mraku, na šta se nikad pre nisam odvaţio. Ţivo je čudo da nismo svi zajedno skrhali vrat. Ali ima nečeg u onome da sreća prati decu i luđake. Te noći smo bili oboje. Dok sam sledio Ĉejda, odgonetnuo sam još jedan delić onoga što me je uvek zbunjivalo kod Berika. Jer kad se predaš

nekom drugom da prosuđuje umesto tebe, nađeš u tome neki čudan spokoj, kad moţeš nekom da kaţeš: “Vodi, a ja ću slediti, i potpuno ti verovati da me nećeš odvesti u smrt ili propast.” Te noći, dok smo ţestoko terali konje, a Ĉejd se upravljao samo po zvezdanom nebu, ni za čas nisam pomislio šta bi nas zadesilo ako bismo zastranili s našeg pravca ili ako bi nam se konj okliznuo i povredio. Nisam osećao nikakvu odgovornost za svoje postupke. Sve mi je najednom bilo lako i jasno. Prosto sam radio šta god da mi Ĉejd kaţe i verovao mu da će sve izaći na dobro. Duh mi je jezdio na talasu te vere i u nekom času te noći mi je sinulo: evo šta je Berik dobijao od Plemenitog i šta mu tako strahovito nedostaje. Prejahali smo svu noć. Ĉejd je davao konjima predaha, ali ne onoliko često koliko bi to Berik činio. Više puta je zastajao da osmotri nebo i vidik pred nama i uveri se da smo na pravom putu. “Vidiš li ono brdo tamo naspram zvezda? Ne vidiš ga dobro, ali meni je poznato. Po danu oblikom podseća na sirarkinu kapu. Ĉvoruga ga zovu. Proći ćemo ga s istočnog boka. Idemo.” Drugi put je zastao navrh jednog brega. Zauzdao sam konja kraj njegovog. Sedeo je veoma mirno, vrlo visok i prav, kao da je isklesan od kamena. Onda je podigao ruku i pokazao. Ruka mu je neznatno podrhtavala. “Vidiš li onu klisuru dole niţe? Malo smo zastranili ka istoku. Moramo da se popravimo u hodu.” Klisura je mom oku bila nevidljiva, tamniji zasek u predelu mutno ocrtanom pod zvezdama. Upitah se otkud li je znao za nju. Otprilike pola sata potom pokazao je ulevo, gde je na jednom uzvišenju treptalo usamljeno svetlo. “Neko je budan u Torovima. Verovatno pekar, stavlja hleb da nakvasa do jutra.” Upola se okrenuo u sedlu, a ja više naslutih nego što videh da se smeši. “Rođen sam ni milju odavde. Hajde, dečko, jašimo dalje. Ne volim pomisao na pljačkaše tako blizu Torova.” I produţismo niz obronak tako strm da sam osećao kako se

Garavici mišići grče dok je prigibala zadnje noge i upola klizila nizbrdo. Zora je rasvetlila nebo pre nego što sam ponovo osetio miris mora. Još je bilo rano kad smo s vrha jedne uzvišice ugledali pod sobom Kovače. Bilo je to u nekom pogledu siromašno mestašce: pristanište je bilo pogodno samo pri izvesnim kretanjima mora, a ostatak vremena lađe su morale da se usidre dalje ka pučini i prepuste čamcima plovidbu do obale i natrag. Jedino po čemu su Kovači uopšte bili vredni paţnje beše gvozdena ruda. Nisam baš očekivao da ugledam selo koje vrvi od ţivota, ali nisam bio ni spreman na dim što se izvijao kroz provaljene krovove ogaravljenih kuća. Negde je mukala nepomuţena krava. Uz samu obalu videh nekoliko polupotopljenih brodica; katarke su im stršale kao sasušeno drveće. Jutro je gledalo na puste uličice. “Gde su ljudi?”, upitah se naglas. “Mrtvi, odvedeni kao taoci, ili se još kriju po šumi.” Napetost u Ĉejdovom glasu privuče mi pogled ka njegovom licu. Zapanji me bol koji ugledah na njemu. Kad vide kako ga gledam, on samo sleţe ramenima. “To osećanje da je ovo tvoj narod, da je za njihovo stradanje kriv tvoj neuspeh... razvijaće se kako budeš odrastao. To ti je u krvi.” Ostavio me je da premišljam o tome i podbo premorenog konja u lagani hod. Polako smo se spustili nizbrdo u naselje. Sporiji korak kao da je bio jedina predostroţnost kojoj je Ĉejd pribegao. Bili smo samo nas dvojica, bez oruţja, na umornim konjima, a ujahivali smo u mesto gde... “Brod je otplovio, dečko, a pljačkaški brod nikad se ne otiskuje bez potpune veslačke posade. Barem ne u ovdašnjim strujama. Što je još jedan razlog za zapitanost. Kako to da poznaju naše struje i plime tako dobro da haraju ovuda? I zašto su uopšte došli ovamo u poharu? Da odnesu gvozdenu rudu? Kudikamo bi im lakše bilo da je otmu s nekog trgovačkog

broda. Ne vidim smisla, dečko. Baš nikakvog smisla.” Prošle noći pala je teška rosa. Sa spaljenih pa nakvašenih kuća u selu dizao se zagušljiv vonj. Poneka je još tinjala. Ispred nekih je leţalo razbacano pokućstvo, ali nisam znao da li su to njihovi stanovnici pokušavali da izbave nešto od svoje imovine, ili su pljačkaši poneli stvari pa se predomislili. Rasuti predmeti: kutija za so bez poklopca, nekoliko metara zelene vunene tkanine, cipela, polomljena stolica svedočili su nemo a rečito o kućevnosti i bezbednosti skrhanoj zauvek i zgaţenoj u blatu. Mrk uţas poleţe po meni. “Zakasnili smo”, reče Ĉejd tiho. Pritegao je uzde svom konju, a Garavica stade iza njega. “Šta?”, upitah glupavo, prenut iz svojih misli. “Taoci. Vratili su ih.” “Gde su?” Ĉajd me pogleda s nevericom, kao luđaka ili potpunog tupana. “Eno tamo. U onoj ruševini.” Teško je objasniti ono što mi se desilo u sledećem času mog ţivota. Toliko se toga zbilo najednom. Ugledao sam skup ljudi raznih godišta i pola u izgoreloj školjci nekakvog skladišta. Mrmljali su među sobom zabavljeni nekakvim lešinarskim poslom. Bili su kaljavi, ali kao da toga nisu bili svesni. Gledao sam dve ţene kako su istovremeno dočepale jedan kotlić, povelik, i onda se potukle trudeći se da oteraju onu drugui prisvoje plen. Podsetile su me na dve vrane dok se čerupaju oko korice sira. Kreštale su i mlatarale i međusobno se zasipale pogrdama vukući svaka po jednu ručku. Ostali se nisu obazirali na njih, i sami predani lupeštvu. Bilo je to vrlo čudno ponašanje za seljane. Oduvek sam slušao kako seljani posle pljačke priskoče jedni drugima, kako zajedno raščišćavaju i osposobljavaju za stanovanje ono kuća što je preostalo, pomaţu da se izbave drage stvari, ispomaţu se i snalaze dok se domovi i spremnice opet ne sagrade. Ali ovaj svet ovde kao da ni najmanje nije bilo briga što su ostali bez

igde ičega i što su im rodbina i prijatelji izginuli u pohari. Umesto toga su se gloţili oko onih bednih preostataka. Ta spoznaja je teško padala već i na sam pogled. Ali ja nisam mogao ni da ih osetim. Niti sam ih video niti čuo dok mi ih Ĉejd nije pokazao i projahao bih mimo njih ne opazivši ih. Drugu prekretnicu u tom trenu donelo mi je poimanje da sam drugačiji od svih ostalih meni znanih ljudi. Zamislite dete obdareno vidom koje odrasta u selu slepih, gde niko čak i ne sumnja da takvo čulo moţe da postoji. Dete ne bi imalo reči za boje niti za različite vrste osvetljenosti, a ostali ne bi imali nikakvu zamisao o tome kako to dete opaţa svet. Desilo se to dakle u tom času dok smo s konja zurili u te ljude. Jer Ĉejd se naglas zapitao, ojađenim glasom: “Šta im je? Šta ih je spopalo?” A ja sam znao. Sve niti što spajaju ljude, što se prepliću između majke i deteta, između ţene i muškarca, sve srodnosti što veţu članove porodica i susede, što seţu do korisnih ţivotinja i ljubimaca, pa čak i do riba u moru i ptica nebeskih – sve, baš sve je nestalo. Ĉitavog ţivota, a da nisam ni znao, oslanjao sam se na te niti osećanja da mi kaţu kad su oko mene drugi ţivi stvorovi. Njih nemaju samo ljudi, nego i psi, konji, čak i kokoši. Otuda bih pogledao u vrata još pre nego što bi Berik ušao ili bih znao za još jedno tek okoćeno štene zakopano u slami. Tako sam se budio kad Ĉejd otvori prolaz ka stepeništu. Jer sam osećao ljude. To čulo me je prvo opominjalo, ono bi mi stavilo do znanja da treba da upotrebim oči, uši i nos, da ustanovim šta ga je podstaklo. Ali od ovog sveta ovde nisu dopirala nikakva osećanja. Zamislite vodu bez teţine i vlaţnosti. Takvi su meni bili ti ljudi. Kao da je sa njih zguljeno sve što ih je činilo ne samo ljudima, nego i ţivima uopšte. Meni je to bilo kao da gledam kamenje koje je ustalo sa zemlje pa se svađa i gunđa jedno na drugo. Jedna devojčica je našla lonče pekmeza, zavukla ruku,

izvukla punu šaku i počela da liţe. Na to se jedan odrastao čovek okrenu od hrpe oprljene tkanine koju je premetao, pa joj priđe, ote lonče i odgurnu je, potpuno gluv za njenu srditu ciku. Niko ni prstom ne pomače da se umeša. Nagnuh se i dohvatih Ĉejdove uzde kad je krenuo da sjaše. Povikah nemušto na Garavicu i strah u mom glasu je potera čak i onako premorenu. Jurnula je, a trzaj povede za nama i Ĉejdovog riđana koga sam još drţao za uzde. Ĉejd gotovo ispade iz sedla, ali se pridrţa i ja nas izvedoh iz mrtvog naselja koliko god sam brzo mogao. Ĉuo sam povike za nama, bezosećajnije od vučjih urlika, studene kao olujni vetar u dimnjaku, ali bili smo na konjima i ja, prestravljen, ne pritegoh uzde niti vratih Ĉejdu njegove sve dok podobro ne odmakosmo od kuća. Iza jednog šumarka na okuci puta konačno zaustavih konje. Mislim da do tog trena čak nisam ni čuo Ĉejda kako ljutito zahteva objašnjenje. Ne uspeh da mu ponudim neko naročito suvislo. Povio sam se Garavici po vratu i obgrlio je. Osećao sam njen umor koliko i drhtanje sopstvenog tela. Nejasno sam osećao u njoj nelagodu istovetnu svojoj. Pomislih na onaj ispraţnjen svet tamo u Kovačima i obodoh je kolenima, na šta ona koraknu, a Ĉejd nas sustiţe traţeći da mu kaţem koji mi je vrag. Usta su mi bila suva, a glas mi je podrhtavao. Ne gledajući u njega, dahćući od straha, izbrbljao sam šta sam osetio. Zaćutao sam dok su konji nastavljali niz put od utabane zemlje. Posle izvesnog vremena prikupih hrabrost da pogledam u Ĉejda. Posmatrao me je kao da su mi na glavi nikli pipci. Pošto sam već postao svestan tog novog čula, nisam više mogao da ne obraćam paţnju na njega. Osećao sam njegovu sumnjičavost, ali i udaljavanje, kao da je uzmicao, zaklanjao se od nekoga ko mu je najednom postajao pomalotuđ. Bolelo je tim jače što se nije tako izmicao od onog sveta tamo u Kovačima. A oni su bili sto puta čudniji od mene.

“Bili su kao marionete”, rekao sam mu. “Kao drvene lutke koje su oţivele i igraju neku zlu predstavu. Da su nas videli, ne bi se ustezali da nas ubiju zbog konja ili ogrtača, ili komada hleba. Nisu više...” Nisam mogao odmah da nađem reči. “Nisu više čak ni ţivotinje. Ništa ne dopire od njih. Ništa. Potpuno su odvojeni. Kao naredane knjige, ili stenje, ili...” “Dečko”, reče Ĉejd i blago i ozlojeđeno, “priberi se. Prešli smo dug put noćas, umoran si. Kad dugo ne spava, mozak počne da se poigrava tobom, sanjaš na javi i...” “Ne.”Očajnički sam ţeleo da ga ubedim. “Nije to. Nije zbog nespavanja.” “Vraćamo se tamo”, reče on trezveno. Tamni ogrtač vijorio mu je na jutarnjem povetarcu tako uobičajeno da sam osećao da će mi srce prepući. Kako je moguće da u istom svetu postoje oni ljudi tamo i običan jutarnji razvigor? I da Ĉejd govori tako mirnim i običnim glasom? “To su samo obični seljani, dečko, ali su se napatili pa se čudno ponašaju. Poznavao sam jednu devojčicu koja je videla kad joj je medved ubio oca. Bila je ista takva, duţe od mesec dana samo je zverala i stenjala i jedva bi se pomerila da obavi osnovne potrebe. Oporaviće se oni kad se vrate svakidašnjem ţivotu.” “Neko je pred nama!”, upozorih ga. Ništa nisam ni video ni čuo, samo sam osetio trzaj u paučini tog novootkrivenog čula. Ali kad se zagledasmo niz put, videsmo da se pribliţavamo začelju jedne odrpane povorke. Neki su u njoj vodili natovarene ţivotinje, drugi su gurali ili vukli kolica s iskaljanim stvarima. Obazirali su se preko ramena na nas i naše konje kao da smo zlodusi iznikli iz zemlje da ih progone. “Boginjavac!”, kriknu jedan čovek pri samom kraju kolone i podiţe ruku da pokaţe na nas. Lice mu je bilo usukano od izmoţdenosti i pobledelo od straha, glas mu se lomio. “Predanje je oţivelo”, upozoravao je ostale koji su zastali i preplašeno piljili u nas. “Bezdušni duhovi utelovljeni hodaju po našem porušenom selu, a u crno zaogrnuti Boginjavac

donosi na nas svoju boleštinu. Omekšali smo od dobra ţivota i sad nas stari bogovi kaţnjavaju. Uţirili smo se, i to će nam biti smrt.” “O, đavoli neka sve nose. Nisam hteo da me ovako vide”, prodahta Ĉejd. Gledao sam kako bledim rukama prikuplja uzde i okreće riđana. “Za mnom, dečko.” Nije se ni osvrnuo ka onom čoveku što je još pokazivao na nas drhtavim prstom. Kretao se sporo, gotovo tromo, skrećući konja s puta uz travnatu padinu brega. Tako se neizazivački kretao Berik kad bi se suočio s nakostrešenim psom ili konjem. Izmoreni riđan nerado je napustio ravan put. Ĉejd se zaputio ka brezovom šumarku na vrhu brda. Blenuo sam za njim ništa ne shvatajući. “Za mnom, dečko”, naloţio mi je preko ramena pošto sam oklevao. “Zar hoćeš da te kamenuju na putu? Nije to prijatno iskustvo.” Pokrenuo sam se oprezno, usmeravajući Garavicu naviše od puta kao da sam potpuno nesvestan prestravljenog sveta za nama, neodlučnog između besa i strave. Osećao sam tu smešu kao crno-crvenu mrlju preko neokaljanog dana. Video sam jednu ţenu kako se saginje, jednog čoveka kako se okreće od svojih tački. “Dolaze!”, opomenuh Ĉejda kad su jurnuli na nas. Neki su zgrabili po kamenicu, a neki odlomili ţivu granu. Svi su imali onaj oronuli izgled uljuđenog sveta primoranog da prebiva pod vedrim nebom. Behu to preostali seljani Kovača, oni koje Crveni pljačkaši nisu uzimaliza taoce. Sve sam to shvatio u onom treptaju između zarivanja peta Garavici u slabine i njenog umornog bacanja u trk. Konji su nam bili na izmaku snaga i pokušaji da ubrzamo beg behu im mučni, uprkos kiši kamenja koja nam je zasipala tragove. Da su seljani bili odmorniji ili manje preplašeni lako bi nas uhvatili, ali verujem da im je zapravo laknulo kad su videli da beţimo. Misli su im više bile zaokupljene onima što hode među zgarištima njihovih kuća negoli dvojicom odbeglih tuđina, ma koliko zlokobni da

smo im mogli izgledati. Zaostali su na putu vičući za nama i vitlajući štapovima sve dok nismo zamakli među drveće. Ĉejd je poveo, a ja ga ništa nisam pitao dok nas je izvodio na jedan uporedni puteljak na kom ćemo biti van vidika izbeglima iz Kovača. Konji su se ustalili u nekakvom tegobnom koraku. Bio sam zahvalan što nas talasanje breţuljaka i mestimična šumovitost skrivaju od mogućih progonitelja. Kad ugledah svetlucanje potoka, samo bez reči pokazah ka njemu. Ćutke smo napojili konje i odvojili im nešto zobi iz Ĉejdovih zaliha. Olabavio sam im kolane i istrljao im preznojenu dlaku načupanom travom. I za nas dvojicu bilo je hladne vode iz potoka, i grubog putničkog hleba. Pobrinuo sam se za konje najbolje što sam umeo. Ĉejd je izgledao zanet u misli i ja sam to poštovao, ali na kraju više nisam mogao da suspreţem znatiţelju pa ga upitah. “Jesi li ti stvarno Boginjavac?” Ĉejd se trţe i zagleda u mene. U njegovom pogledu izmešali su se u podjednakom omeru čuđenje i ojađenost. “Boginjavac? Onaj vesnik boleština i propasti iz narodnih predanja? Ma, hajde, dečko, nisi ti priglup. To predanje je stotinama godina staro. Ne moţe biti da veruješ da sam tako drevan.” Slegnuo sam ramenima. Hteo sam da mu kaţem: “Imaš oţiljke i donosiš smrt”, ali ne izustih to. Meni Ĉejd jeste ponekad izgledao prastar, a opet ponekad tako pun snage i ţivosti kao mladić u staračkom telu. “Ne, nisam Boginjavac”, nastavio je više za sebe nego što se obraćao meni. “Ali posle ovog danas glasine o njemu proneće se preko Šest vojvodstava kao polen na vetru. Pričaće se o boleštinama i pošasti i boţanskoj kazni za nekakve umišljene grehe. Voleo bih da me nisu ovakvog videli. Narod ovog kraljevstva već ima dovoljno razloga za strahovanje. A mi imamo i gorih briga nego što je praznoverje. Kako god da si znao, bio si u pravu. Krajnje briţljivo sam promislio o svemu

što sam video u Kovačima, o onome što su govorili seljani koji su pokušali da nas kamenuju, o tome kako su izgledali. Znam ţivalj Kovača odranije. Bili su srčan svet, ne bi pobegli u naletu praznovernog straha. A ovi ljudi koje smo videli na putu rade upravo to. Napuštaju Kovače zauvek, ili su bar tako namerili. Poneli su sve što im je preostalo a da moţe da se ponese. Napuštaju domove u kojima su im dedovi rođeni. Ostavljaju rodbinu da poput bezumnika prebira po otpacima i zgarištima. Pljačkaši s crvenih lađa nisu uludo pretili. Stresem se kad pomislim na onaj narod. Nešto je gadno pošlo po zlu, dečko, i strahujem od onog što će sledeće doći. Jer ako oni mogu da nam otimaju ljude i onda da nam traţe zlato da bi ih pobili ili će nam ih vratiti kao one tamo – gorkog li izbora! I ponovo su udarili kad smo bili najnespremniji da se ponesemo s tim.” Okrenuo se kao da bi da mi kaţe još nešto, a onda najednom posrnu i naglo sede, pobledeo u licu. Pognuo je glavu i zario je u šake. “Ĉejde!”, kriknuh prestrašeno i priskočih mu, ali on se okrenu od mene. “Ljuljkovo seme”, reče prigušeno kroz prste. “Najgore je što te izda tako odjednom. Berik je bio u pravu kad te je upozoravao protiv njega, dečko. Ali ponekad su sve mogućnosti loše. Ponekad, u zla vremena kao sad.” Podigao je glavu. Oči su mu bile mutne, usta mlitava. “Moram da se odmorim”, reče ţalostivo kao bolesno dete. Prihvatio sam ga kad se zaneo i poloţio ga na zemlju. Pod glavu sam mu stavio svoje bisage i pokrio ga i svojim i njegovim ogrtačem. Leţao je nepomično, usporenih damara, tegobno dišući, sve do narednog popodneva. Te sam noći spavao pribivši mu se uz leđa ne bih li ga ugrejao, a sledećeg dana sam mu dao sve što nam je preostalo od hrane. Predveče se oporavio dovoljno da pođemo; bilo je to mučno putovanje. Napredovali smo sporo, po noći. Ĉejd nam je birao staze, ali ja sam predvodio, a on je često bio gotovo nesvestan teret na svom konju. Dva dana su nam trebala da

pređemo rastojanje koje smo prevalili za onu jednu ludu noć. Jelo nam je bilo oskudno, razgovor još oskudniji. Ĉinilo se da Ĉejda čak i razmišljanje umara, a za ono o čemu je mislio nalazio je da je previše mračno da se pretoči u reči. Pokazao mi je gde da upalim vatru koja će dozvati brodić natrag po nas. Poslali su po njega čamac i on se ne progovarajući popeo u njega. Već je i to pokazivalo koliko je izmoţden. Naprosto je pretpostavio da ću ja biti u stanju da ukrcam naše napaćene konje na brodić. Ponos me je nagnao da ispunim taj zadatak, a čim se nađoh na lađici, zaspah kao što već danima nisam. Onda smo se opet iskrcali i dovukli nazad u Lepomorje. Pristigli smo u sitne sate i gospa Timeja se opet nastanila u krčmi. Popodne sledećeg dana saopštih gazdarici da jegospi mnogo bolje i da bi joj godilo nešto iz njene kuhinje ako bi joj poslala posluţavnik u sobu. Ĉejd je zbilja izgledao bolje, iako se povremeno obilno znojio, zaudarajući na uţeglu slatkoću ljuljkovog semena. Jeo je kao vuk i mnogo pio vodu. Posle dva dana poslao me je da saopštim krčmarici da gospa Timeja izjutra odlazi. Ja sam se oporavio znatno brţe, pa sam proveo dva-tri popodneva bazajući po Lepomorju, zijajući u radnje i ulične prodavce, prisluškujući govorkanja, koja je Ĉejd drţao za tako dragocena. Na taj smo način doznali mnogo o onome što nas čeka. Pregovori koje je Istiniti vodio prošli su dobro, a gospa Ljupka postala je ljubimica grada. Video sam da su radovi na putevima i bedemima već prošireni. U kulu na Straţarskom ostrvu poslani su Kelvarovi ljudi i narod ju je sada zvao Ljupkinom kulom, ali je isto tako i šaputao da su se crvene lađe prikrale pokraj motrilja samog princa Istinitog i o čudnim zbivanjima u Kovačima. Više puta sam čuo kako je viđen Boginjavac, a priče koje su se oko ognjišta u krčmi pričale o onima koji sada obitavaju u Kovačima stvarale su mi noćne more.

Pripovesti izbeglih otuda o rodbini koja je ostudenela i postala bezosećajna kidale su dušu. Oni sad ţive tamo, govorili su, kao da su i dalje ljudi, ali oni koji su im bili najbliţi nisu se mogli zavarati. Za dan bi te prikaze počinile ono za šta se u Jelendvoru nije znalo otkad je postao. Zla o kojima se šaputalo nadilazila su moju maštu. Lađe više nisu zastajale kod Kovača. Gvozdena ruda moraće se naći negde drugo. Govorilo se da niko neće da primi ni one što su pobegli, jer ko zna čime su zaraţeni; a i zar im se, na kraju krajeva, nije prikazao Boginjavac. A opet je nekako bilo još gore što je prost svet govorio da to neće dugo potrajati, da će se ti stvorovi u Kovačima poklati među sobom, i hvala svemu nebeskom što je tako. Dobri ljudi Lepomorja ţeleli su smrt onima koji su nekad bili dobri ljudi Kovača kao da je to jedina milost koja bi ih još mogla zadesiti. Kao što i jeste bila. One noći pre nego što ćemo se gospa Timeja i ja ponovo pridruţiti prinčevoj pratnji na povratku u Jelendvor, probudi me svetlost sveće uz koju je Ĉejd sedeo zagledan u zid. Ni reč nisam proslovio, ali se on okrenu ka meni. “Moraćeš se učiti Veštini, dečko”, izgovori kao nešto na šta se s bolom rešio. “Dolaze nam zla vremena i neće brzo proći. Vremena u koja čestiti ljudi moraju da stvore sva oruţja što su im u moći. Otići ću Lukavom još jedanput, i ovaj put sa zahtevom. Teška su vremena, dete. I pitam se hoće li ikada proći.” U godinama što su usledile i sam ću se to često pitati.

11 Raskivanje Boginjavac je dobro znani lik narodnih umotvorina i predstava u Šest vojvodstava. Uboga je to druţina lutkara koja nema marionetu Boginjavca, ne samo radi njegovih ustaljenih uloga, nego i da posluţi kao predznak propasti u novonastalim komadima. Ponekad bi se lutka Boginjavca samo izloţila u pozadini kao zloslutni rekvizit na pozornici. Posvuda u Šest vojvodstava on je opštevaţeće znamenje. Kazivano je da koreni predanja o njemu seţu sve do početaka naseljavanja Vojvodstava, ne u vreme kad su ga osvojili Spoljnoostrvljani Vidovnjaci, nego u ono mnogo drevnije doba prvobitnih doseljenika. Čak i među Spoljnoostrvljanima postoji jedan oblik ovog predanja u njegovom najosnovnijem vidu. Pripovestje ta opominjuća, ognevu Ela, boga mora, jer beše zanemaren. Kad je more bilo mlado, El, prvi od Predaka, verovao je u narod ostrva. Tom narodu on je dao svoje more i sve što u njemu pliva i svu zemlju što ono dotiče, da budu njihovi. Mnogo godina behu mu oni zahvalni. Ribarili su po moru, ţiveli na njegovim obalama gde god im beše volja, a sve druge koji bi se drznuli da se nastane gde njima El dade da vladaju oni su harali. I svi što bi se usudili da zaplove njihovim morem behu njihov plen po pravu. I tako taj narod napredovaše i postade ţilav i jak, jer je Elovo more razdvajalo ţito od kukolja. Ţivot im beše nemio i opasan, ali zato su njihovi dečaci odrastali u snaţne ljude, a njihove deve u ţene neustrašive i kraj ognjišta i na palubi. Ela su poštovali i njegovim su imenom i blagosiljali i proklinjali. A El se gordio svojim narodom. Ali u svojoj velikodušnosti beše i previše štedar. Surove zime nisu odnosile dovoljno njegovog naroda, oluje što je slao behu preblage da savladaju posade njihovih lađa. I tako se narod namnoţi, i namnoţiše

mu se stada i jata. U rodnim godinama slabačka deca ne umirahu nego su rasla i ostajala kod kuće i orala njive da hrane odebljalu ţiveţ i stoku, i drugu nejač kao što su bili i sami. A ti što su krčili zemlju nisu zahvaljivali Elu za snaţne vetrove i povoljne struje. Umesto toga su blagosiljali i kleli samo Edinim imenom, jer ona je Pretkinja onih što oru iseju i uzgajaju ţivotinje, te je tako Eda blagoslovila svoju nejač da im se plode i mnoţe usevi i stoka. Elu to ne beše drago, ali se na njih ne osvrtaše, jer još je imao stamen narod s lađa i talasa. Oni su njegovim imenom blagosiljali i kleli, a on im je, da okrepi njihovu snagu, slao bure i studene zime. Ali kako je vreme protkalo tako se oni odani Elu osipahu. Mekušni svet polja zavodio je mornare i davao im decu dobru samo da zaoravaju blato. I narod napusti zimne obale i injem posute pašnjake i preseli se na jug, u pitomije krajeve gde su rađali narovi i groţđe. Svake je godine sve manje njih zaoravalo talase i ţelo ribu koju im je El zaveštao. Sve ređe je El čuo svoje ime u blagoslovu ili kletvi, sve dok jednog dana ne ostade jedan jedini čovek što je blagosiljao i proklinjao samo imenom Elovim. Beše to mršav starac, prestar da plovi morem, natečenih i bolnih zglobova i s jedva kojim zubom preostalim uglavi. Njegovi su blagoslovi i kletve bili bez moći i Ela su vređali više nego što su mu ugađali, jer njemu ne behu potrebni onemoćali starci. Naposletku se diţe jedna oluja što je trebalo da učini kraj i starcu i njegovom brodiću. Ali kad su se hladni talasi sklopili nad njim, on se uhvati za olupinu svoje razbijene barke i usudi se da zavapi moleći milost od Ela, iako su svi znali da u njega milosti nema. Tako se razbesne El na ovo bogohuljenje da ne htede da primi starca u svoje more, nego ga izbaci na obalu i prokle da više ne moţe ni da plovi ni da umre. A kad je ispuzao iz slanih talasa, lice i telo mu behu nagrđeni kao da je boginjav i on se ustetura na noge i ode u pitomije zemlje. I gde god je dolazio, viđao je samo mekušne prevrtače blata, i opominjao ih je na njihovu ludost i da će El uzdići novi, tvrđi narod, i predati mu njihovo nasleđe. Ali oni ne htedoše da slušaju, tako su bili omekli i uparloţili se. A gde god je starac prolazio, boleština ga je sledila u stopu, a širio je samo boginje što ne mare da li je čovek jak ili

slab, mekušan ili ţilav, već odnose svakoga i sve što dotaknu. A ovo i beše prikladno, jer je svima znano da boginje dolaze od prašine i šire se prevrtanjem zemlje. Tako pripovest kazuje. I tako je Boginjavac postao vesnik smrti i bolesti, i prekor onima koji ţive lako i ugodno jer im je zemlja rodna. Povratak princa Istinitog u Jelendvor beše pomračen događajima u Kovačima. Trezven do preteranosti, Istiniti je napustio Zalivstraţu čim su se vojvode Kelvar i Šemši saglasili oko Straţarskog ostrva. Prikupio je svoje vojnike i zapravo otišao iz Zalivstraţe pre nego što smo se Ĉejd i ja vratili u krčmu. Povratak je imao neki ukus jalovosti. I preko dana i noću oko vatri ljudi su govorili o Kovačima i priče su se čak i u našoj povorci mnoţile i kitile. Moje putovanje kući pokvario je Ĉejdov povratak bučnoj šaradi s pakosnom starom gospom. Morao sam da joj prinosim ovo i ono i da je sačekujem sve dok se nisu pojavile njene jelendvorske sluge da je otprate nazad do njenih odaja. “Ţivela” je u ţenskom krilu, i mada sam se narednih dana posvetio zadatku da čujem ma kakvo govorkanje o njoj, nisam čuo ništa osim da je povučena i nezgodna. Kako je Ĉejd uspeo da je stvori i da odrţava privid njenog postojanja ni do danas mi nije sasvim jasno. Dok smo mi bili odsutni Jelendvor je izgleda prošao kroz iskušenja novih zbivanja, te sam se osećao kao da nas nije bilo deset godina, a ne svega nekoliko nedelja. Predstavu gospe Ljupke nisu u potpunosti uspeli da pomrače čak ni Kovači. Ta priča je pričana i prepričavana, a minstreli su se nadmetali čije će se izvođenje ustaliti kao opšteprihvaćeno. Ĉuo sam da je gospodar Kelvar kleknuo na jedno koleno i poljubio joj vrhove prstiju kad je progovorila, vrlo rečito, o tome kako će kule postati veličanstveni dragulji njihove zemlje. Jedan izvor mi je čak rekao da je gospodar Šemši lično zahvalio gospi i da ju je te

večeri često pozivao da plešu, čime je gotovo zapodenuo jednu potpuno drugačiju zađevicu između dva susedna vojvodstva. Obradovao sam se njenom uspehu. Ĉak sam više puta načuo šaputanja kako bi princ Istiniti trebalo sebi da pronađe neku gospu slične osećajnosti. Kako je on često odsustvovao razrešavajući unutrašnje razmirice i goneći pljačkaše, narod je počeo da oseća potrebu za snaţnim vladarom kod kuće. Stari kralj Lukavi zvanično je još bio glava našeg kraljevstva, ali kao što je to Berik primetio, narod uvek gleda unapred. “I”, dodao je, “narod voli da zna da budući kralj ima kod kuće zgrejanu postelju u koju će se vraćati. Tako imaju o čemu da maštaju. Među njima malo ko moţe sebi u ţivotu da priušti neţnu ljubav, te je iz sve snage zamišljaju za svog kralja. Ili princa.” Ali sam Istiniti, znao sam, ne samo da nema vremena da razmišlja ozgrejanoj postelji, nego nema kad da razmišlja ni o kakvoj postelji. Kovači su bili i primer i pretnja. A stigli su i glasovi o drugim istovetnim. Tri su takva slučaja usledila sve jedan za drugim. Njivice, gore na Bliskim ostrvima, stradale su pre nekoliko nedelja od “kovačke pohare”, kako je nazvana. Glas je s tih ledenih obala sporo putovao, ali kad je stigao, pomračio je srca. I iz Njivica su odvedeni taoci, a seosko veće je kao i Lukavi bilo zbunjeno ucenom koja je zahtevala da plate otkup inače će im taoci biti vraćeni. Nisu platili. I taoci su im, kao i u Kovačima, vraćeni, uglavnom telesno zdravi, ali lišeni svakog ljudskog osećanja. Šaputalo se da su Njivice pribegle neposrednijem rešenju. U surovom podneblju Bliskih ostrva poniču surovi ljudi. A ipak su čak i oni smatrali činom milosrđa to što su podigli mač na svoje potpuno bezdušne srodnike. Posle Kovača slična je sudbina zadesila još dva sela. Ţivdlj Kamenkapije platio je otkup. Plima je sledećeg dana nanela raskomadana tela na obalu i seljani su se okupili da ih sahrane. Glas je stigao u Jelendvor uz prećutanu pretpostavku da su mogli barem biti upozoreni da je samo kralj bio malo budniji. Plandište se otvoreno suočilo s kušnjom. Seljani su odbili