Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

“Nikakvog, osim što će me išibati ako me uhvate. Ili nešto još gore.” “ A ti se bojiš da će te uhvatiti. Vidiš, ne rekoh li da je bolje pričekati još mesec-dva, dok ne budešveštiji.” “Nije zbog kazne, nego ako me uhvate... kralj i ja... sklopili smo pogodbu...” Reči mi presahnuše. Blenuo sam u njega pometeno. Ĉejdove poduke bile su deo nagodbe između kralja i mene. Pri svakom našem susretu, pre nego što bismo počeli s učenjem, on bi me na to zvanično podsetio. I Ĉejdu i kralju dao sam reč da ću biti odan. Ĉejd je morao uviđati da će prekršiti dogovor s kraljem ako budem uradio bilo šta protiv njega. “To je igra, dečko”, rekao je strpljivo. “Ništa više. Mali nestašluk. Uopšte nije tako ozbiljno kao što ti izgleda misliš. Odabrao sam taj zadatak jedino zato što se na kraljevu sobu i njegove stvari tako budno pazi. Svako moţe da smota švaljine makaze. Ali ako neko uđe u kraljevu odaju i iznese nešto što pripada njemu, tu je tek reč o istinskoj potaji. Uspeš li u tome, poverovaću da sam dobro utrošio vreme koje sam proveo podučavajući te. Osećaću da ceniš ono čemu sam te naučio.” “Znaš da cenim ono čemu si me naučio”, rekoh ţurno. To uopšte nije bilo to. Ĉejd kao da nikako nije razumeo o čemu govorim. “Osećao bih da sam ga... izneverio. Kao da koristim ono čemu si me naučio da obmanem kralja. Skoro kao da se smejem na njegov račun.” “Ah!”Ĉejd se zavali na naslon, s osmehom na licu. “Neka te to ne muči, dečko. Kralj Lukavi ume da ceni dobru šalu. Šta god da uzmeš, sam ću mu vratiti. To će mu biti znak da sam te dobro podučavao i da si ti dobro naučio. Uzmi nešto prosto ako te to toliko muči; ne mora to da bude kruna s njegove glave niti prsten s prsta! Samo četka za kosu, ili kakav papirić, pa čak i rukavica ili pojas biće dovoljni. Ništa dragoceno, samo zalog.” Pomislio sam da bi trebalo da razmislim, ali znao sam da nema potrebe. “Ne mogu to da uradim. Mislim, neću to da uradim. Ne od kralja Lukavog. Reci bilo koga drugog, ma čiju

sobu, i učiniću to. Sećaš li se kad sam uzeo svitak od Kraljevskog? Videćeš, mogu da se ušunjam ma gde i...” “Dečko?” Ĉejdov glas bio je spor i zbunjen. “Zar nemaš poverenja u mene? Kaţem ti da je to u redu. To je samo izazov o kome smo pričali, a ne veleizdaja. Ovog puta i ako te uhvate, ja ću istupiti i sve objasniti. Niko te neće kazniti.” “Nije to”, rekao sam grozničavo. Osećao sam da moje protivljenje sve više zbunjuje Ĉejda. Grčevito sam se borio sam sa sobom u potrazi za načinom da mu objasnim. “Obećao sam da ću biti odan kralju. A ovo...” “Nema u ovome ničega što bi narušilo tvoju vernost!”, prasnu Ĉejd. Oči su mu besno svetlucale. Prepadnut, uzmakoh od njega. Nikad ga nisam video da me tako strelja pogledom. “Šta ti to pričaš, dečko? Da traţim od tebe da izdaš svog kralja? Ne budi blesan. Ovo je obična mala proba, moj način da te procenim i da pokaţem Lukavom šta si naučio, a ti prezaš pred tim i još prikrivaš kukavičluk naklapajući mi tu o odanosti. Sramotiš me, dečko. Mislio sam da imaš jaču kičmu, inače nikad ne bih ni počinjao da te podučavam.” “Ĉejde!”, zaustih uţasnut, posrćući pod njegovim recima. On se odmače i ja osetih kako se moj mali svet ljulja oko mene dok je on nastavljao ostudenelim glasom. “Bolje da se vratiš u krevet, mališane. Razmišljaj o tome kako si me noćas uvredio. Kako si mi podmetao izdajništvo prema našem kralju. Vuci se sad dole, kukavice mala. A sledeći put kad te pozovem... Ha, ako te pozovem ponovo, dođi spreman da me poslušaš. Ili nikako i ne dolazi. Odlazi sad.” Nikad mi se pre Ĉejd nije tako obraćao. Ne sećam se da je ikada podigao glas na mene. Zurio sam gotovo bez ikakvog poimanja u mršavu boginjavu ruku što se pomaljala iz rukava i dugački prst što je prezrivo pokazivao prema vratima i stepeništu. Ustao sam osećajući doslovno telesnu slabost. U hodu se zanesoh te moradoh da se pridrţim za stolicu. Ali sam otišao, kao što mi je i rekao, jer ništa drugo nisam mogao da

smislim. Ĉejd, koji je postao stub nosač čitavog mog sveta, koji mi je ulio veru da nešto vredim, sad mi je sve to oduzeo. Ne samo svoju podršku, nego i vreme koje smo provodili zajedno, osećaj da ću postati nešto u ţivotu. Teturao sam i posrtao niz stepenice. Nikad mi se pre nisu učinile tako dugačke i tako hladne. Vrata na njihovom dnu zatvoriše se struţući za mnom i ja se obreh u mrklom mraku. Napipao sam put do kreveta, ali pokrivači nisu uspeli da me zgreju niti sam te noći uspeo da nađem ni truni sna. Bacakao sam se u mukama. Najgore je bilo što u meni nije bilo ni najmanje neodlučnosti. Nisam mogao da uradim ono što je Ĉejd traţio od mene. Stoga ću ga izgubiti. Bez njegovih poduka kralju ću biti potpuno bezvredan. Ali nisu to bile muke koje su me razdirale. Razdiralo me je naprosto to što gubim Ĉejda iz svog ţivota. Nisam se više sećao kako sam uopšte ţiveo pre, kad sam bio tako usamljen. Ponovo se turobno vući iz dana u dan, od jednog do drugog jalovog zadatka, činilo mi se sasvim nemoguće. Očajnički sam se trudio da smislim nešto čime bih se bavio. Ali izgledalo je da odgovora nema. Mogao sam da odem samom kralju, pustili bi me pred njega ako pokaţem iglu, i da mu ispričam o svojoj nedoumici. Ali šta bi mi on rekao? Da li bi smatrao da sam glupavo dete? Da je trebalo da poslušam Ĉejda? Ili još gore, da li bi rekao da sam u pravu što nisam poslušao Ĉejda i naljutio se na njega? Bila su to strašno teška pitanja za jednog dečaka i nisam na njih nalazio nikakvog odgovora koji bi mi pomogao. Kad je konačno došlo jutro, odvukao sam se iz kreveta da se kao i obično javim Beriku. Išao sam za svojim poslovima otupelo i bezvoljno, čime sam navukao na sebe najpre grdnje, a potom zapitkivanja da nisam pokvario stomak. Rekoh da sam loše spavao i Berik me pusti ne terajući me da popijem onaj lek kojim mi je ranije pripretio. Ni na veţbalištu nije bilo ništa bolje. Bio sam tako odsutan da sam dopustio mnogo manjem

dečaku da me svojski odalami po glavi. Hod nas obojicu izgrdi što smo bili nepaţljivi i reče mi da malo sednem. Vratio sam se u zamak na drhtavim nogama, dok mi je u glavi bubnjalo. Otišao sam u svoju sobu jer mi je bilo muka od pomisli na podnevni obrok i glasne razgovore koji su ga pratili. Legao sam s namerom da tek za časak sklopim oči, ali sam umesto toga čvrsto zaspao. Probudio sam se sredinom popodneva, s pomišlju na grdnje koje će me dočekati jer sam propustio popodnevne časove. Ali ni to me nije pridiglo iz kreveta te sam ponovo klonuo u mrtvilo, sve dok me negde oko večere iz sna nije prenula jedna sluškinja koja je po Berikovom nalogu došla da me potraţi. Otposlao sam je uz objašnjenje da me muči kiselina u crevima i da neću moći da jedem dok me to ne prođe. Pošto je otišla, kunjao sam ali nisam mogao da zaspim. Sve dublja noć zalazila je u moju neosvetljenu sobu. Ĉuo sam kako u zamku odlaze na počinak. U mukloj pomrčini leţao sam i čekao poziv na koji se neću usuditi da se odazovem. Šta ako se vrata otvore? Ne mogu da odem kod Ĉejda, jer ne mogu da ga poslušam. Šta je gore: da me ne pozove, ili da mi otvori vrata a ja se ne usudim da pođem? Pekao sam se tako između tiganja i vatre, a kad se prikralo sivilo svitanja, imao sam odgovor: nije se ni pomučio da me zove. Ĉak ni sada ne volim da se sećam dana koji su usledili. Preturao sam ih preko grbače tako ojađen u srcu da nisam mogao ni da jedem ni da počinem. Nisam mogao da se saberem ni pred jednim zadatkom, a sve ukore svojih učitelja prihvatao sam potpuno tupo. Glavobolja mi nikako nije ni prestajala, hrana me nije zanimala jer mi je ţeludac ostajao stisnut tako da me je i sama pomisao na jelo umarala. Berik je to trpeo dva dana, a onda me je pritesnio i naterao da popijem sredstvo protiv glista i napitak za pročišćavanje krvi, od čega sam povratio i ono malo što sam tog dana pojeo. Posle toga mi je dao da isperem usta vinom od šljiva, koje ni do dan-danas ne

mogu da okusim a da se ne zagrcnem. Onda me je, na moje slabačko čuđenje, odvukao uz stepenice u svoje potkrovlje i mrgodno mi naredio da tog dana ostanem tu da leţim. Uveče me je sproveo do zamka, gde sam bio prisiljen da pod njegovim nadzorom pojedem činiju retke supe i pozamašan komad hleba. Odveo bi me ponovo kod sebe da nisam istrajao u ţelji da se vratim u svoj krevet. Zapravo sam morao da budem u svojoj sobi da bih doznao hoće li Ĉejd naposletku pokušati da me pozove i hoću li moći da odem. Proveo sam još jednu besanu noć zureći u najmračniji ugao svoje sobe. Ali nije me zvao. Jutro mi se zasivelo na prozoru. Okrenuo sam se na drugu stranu i ostao u krevetu. Bezvoljnost što je polegla po meni bila je prejaka da bih se borio protiv nje. Sve mogućnosti kojima sam raspolagao vodile su neveselom ishodu. Nisam mogao da se suočim s onom jalovošću koja bi me dočekala ako ustanem iz kreveta. Obuzeo me je neki polusan izmešan sa glavoboljom. Svaki mi se zvuk činio preglasan, i stalno mi je bilo ili hladno ili pretoplo kako god da bih namestio pokrivače. Sklopio sam oči, ali i snovi su mi bili prejarki i uznemirujući. Dva glasa su se svađala, čuo sam ih kao da su sa mnom u krevetu, a još me je više izbezumljivalo što je zvučalo kao da se to jedan čovek prepire sam sa sobom zastupajući dva gledišta. “Slomi ga onda kao što si slomio i onog drugog!”, mrmljao je ljutito. “Ti i tvoje glupave probe!”, pa zatim: “Opreza nikad previše. Ne moţe se svakom verovati. Krv nije voda. Isprobaš kakvog je kova, to je sve.”“Kova! Ako hoćeš sečivo bez mozga, kuj ga onda sam. Sve dok ništa drugo ne ostane u njemu.” Pa malo tiše: “Ja za ovo nemam srca. Neću da me ponovo koristiš. Ako si hteo da iskušaš moju trpeljivost, uspeo si.” Pa onda: “Ne govori mi o krvi i srodstvu. Zar se ne sećaš šta sam ti ja?! Ne brine ona ni o njegovoj ni o mojoj odanosti.” Ljutiti glasovi zamukoše, pa se pretopiše u drugu svađu, ovog puta prodorniju. S naporom razdvojih kapke. Moja soba

postala je poprište kratkotrajne bitke. Probudila me je ţiva prepirka između Berika i gazdarice Ţurne koji nisu mogli da se dogovore pod čiju nadleţnost ja potpadam. Gazdarica je nosila pletenu korpu iz koje su provirivali grlići nekoliko boca. Miris kamilice i melema od slačice zapahnu me tako jako da mi dođe da povratim. Berik je nepokolebljivo stajao između nje i moje postelje, ruku skrštenih na grudima, s Riđanom pokraj nogu. Reči gazdarice Ţurne čangrljale su mi po glavi kao kamičci. “U zamku”; “te čiste čaršave”; “zna o deci”; “to smrdljivo pseto”. Ne sećam se da je Berik i reč prozborio. Samo je stajao, tako postojano da sam ga osećao i kad sklopim oči. Posle je otišao, ali mi je Riđana bila na krevetu, ne do nogu nego uz mene, i iako je dahtala od vrućine, nije htela da se odvoji od mene i legne dole na pod gde bi joj bilo sveţije. Kasnije sam ponovo otvorio oči, pred sam sumrak. Berik mi je bio izvukao jastuk ispod glave, pretresao ga, pa mi ga je nespretno vraćao pod glavu pošto je preokrenuo hladniju stranu gore. Onda je tegobno seo na krevet. Pročistio je grlo. “Kneţeviću, ti se nisi razboleo ni od čega što sam ja video ikad pre. U najmanju ruku, to od čega boluješ ne dolazi ni od trbuha ni od krvi. Da imaš koju godinu više, posumnjao bih da imaš nevolja sa ţenskima. Ponašaš se kao vojnik posle trodnevne pijanke, samo bez vina. Dečko, šta ti je?” Gledao me je s najiskrenijom zabrinutošću. Tako je izgledao kad bi se pobojao da će kobila pobaciti ţdrebe ili kad bi lovci doneli kerove koje su veprovi dokačili. Takao me je, i ja i bez svesne namere posegnuh ka njemu. Zatekoh zid, kao i uvek, ali Riđana zacvile i prisloni mi njušku uz obraz. Pokušao sam da iskaţem šta mi je na duši a da ne odam Ĉejda. “Samo sam sad tako sam”, začuh sebe kako govorim, što čak i meni zazvuča kao slabićka ţalopojka. “Sam?”Beriku se namršti čelo. “Momče, pa ja sam ovde. Kako moţeš da kaţeš da si sam?”

Tu se razgovor okonča; gledali smo se i uopšte ništa nismo razumeli. Kasnije mi je doneo da jedem, ali me nije terao. I ostavio mi je Riđanu da bude sa mnom preko noći. Deo mene se pitao šta li bi ona uradila ako se vrata otvore, ali veći deo mene je znao da ta opasnost ne postoji. Ta se vrata nikad više neće otvoriti. Svanulo je još jedno jutro. Riđana me je onjušila i zacvilela jer joj se išlo napolje. Previše slomljen da bih brinuo hoće li me Berik uhvatiti, posegnuo sam ka njoj. Gladna i ţedna, a bešika samo što joj ne prsne, i sva je ta nelagoda smesta postala i moja. Navukao sam tuniku i poveo je niz stepenice pa napolje, a onda u kuhinju da jede. Kuvarici je bilo tako drago što me vidi kao što nikad ne bih ni pomislio da bi nekome moglo biti. Riđana je dobila pozamašnu činiju sinoćnjeg variva s mesom, a meni je kuvarica neizostavno htela da pripremi šest debelih reţnjeva slanine na toplom okrajku prvog hleba ispečenog za taj dan. Riđanin oštar nos i zdrava glad podstakli su i mene te se zatekoh kako jedem, ne onako kako bih obično, ali u svakom slučaju s onakvim čulnim odgovorima kakve u mladom stvoru hrana i treba da probudi. Odatle me je odvela u štale, pa iako sam odvojio um od njenog pre nego što smo ušli, od tog dodira sam se osetio nekako zalečen. Kad sam ušao, Berik se uspravi ostavljajući nekakav posao kojim se bavio, odmeri me od glave do pete, poglednu u Riđanu, pa progunđa nešto jetko za sebe i dodade mi bočicu s parčencetom usukane kudelje. “Malo šta se ne moţe izbiti iz glave poslom i brigom o nečemu drugom”, reče mi. “Jedna jamarka se oštenila pre nekoliko dana, a jedno štene joj je previše slabašno i ne moţe da izbori mesto među ostalima. Vidi moţeš li nekako postići da preţivi danas.” Psetance je bilo ruţno, ruţičasta koţa nazirala se kroz pegavu dlaku. Oči su mu još bile čvrsto zatvorene, a iznad njuške mu se zguţvao višak koţe koji će mu biti potreban dok

bude rastao. Golišavi repić izgledao mu je kao kod pacova, pa sam se pitao nije li ta sličnost s glodarima razlog što se vlastita majka ne trudi mnogo da joj okot ne ugine. Štene je zbilja bilo slabo i bezvoljno, ali ga nisam ostavljao na miru sve dok nije posisalo malo toplog mleka, a onda sam prosuo po njemu dovoljno da majka poţeli da ga oliţe. Sklonio sam sa sise jednu snaţniju mališinu sestru i stavio ga na njeno mesto. Njoj je stomačić ionako bio pun i zaobljen; sisala je samo iz tvrdoglavosti. Biće bela, s crnim belegom preko oka. Uhvatila je mali prst na mojoj ruci i počela da cokće, a ja sam već osetio u tim malim čeljustima ogromnu snagu koju će jednog dana imati. Berik mi je pričao o jamarima koji bi zagrizli biku njušku i nisu hteli da puste šta god bik radio. Njemu takvi ljudi koji bi učili psa tako nečemu ni za šta nisu bili potrebni, ali nije mogao da ne poštuje srčanost pasa koji bi nasrnuli na bika. Mi smo jamare drţali da bi lovili pacove i redovno obilazili ţitna polja i ambare. Proveo sam tamo čitavo jutro, a u podne otišao zadovoljan jer je štene ostalo s trbuščićem punim mleka. Popodne sam utrošio čisteći štale od đubreta. Berik mi je nalazio novi zadatak čim bih završio prethodni, ne ostavljajući mi vremena da se bavim ničim sem poslom. Niti mi se obraćao niti me je šta pitao, ali kao da je sve vreme radio na svega desetak koraka od mene. Kao da je sasvim doslovno shvatio onu moju prituţbu na samoću i rešio da stalno bude negde gde ću moći da ga vidim. Dan sam okončao uz štene, već znatno snaţnije nego što je bilo tog jutra. Privio sam ga uz nedra, a ono mi se zavuklo pod bradu, traţeći zatupljenom njuščicom mleko. Golicalo me je. Pomerio sam ga da ga pogledam. Imaće ruţičastu njušku. Govorilo se da su jamari s ruţičastom njuškom najţešći borci. Ali zasad u njegovom malenom zamućenom umu nije bilo ničeg osim tople zbrinutosti,ţelje za mlekom i naklonosti prema mom mirisu. Obujmio sam ga zaštitnički, hvaleći ga što je tako ojačao. Promigoljio mi se među prstima. Tada se Berik nagnuo preko pregrade i čvoknuo me zglobovima povijenih

prstiju, na šta štene i ja zajednički skviknusmo. “Dosta toga”, upozorio me je strogo. “To nije za ljude. Niti će izlečiti ono što te ţdere. Vraćaj štene njegovoj majci.” Poslušao sam, iako preko volje, nimalo siguran da je Berik u pravu kad tvrdi kako vezivanje sa štenetom ne bi ništa izlečilo. Ţudeo sam za njegovim malim zgrejanim svetom što se sastoji od slame, braće i sestara, mleka i majke. U tom času nikakav bolji svet za sebe nisam ni mogao da zamislim. Onda smo Berik i ja otišli da jedemo. Odveo me je u vojničku obedovaonicu, gde se ponašaš naprosto onako kako umeš i niko ne traţi od tebe da razgovaraš. Veoma mi je prijalo što me niko ne zapaţa, i hrana se dodaje preko moje glave a da niko ne pokazuje nimalo briţljivosti oko mene. Berik se međutim postarao da jedem, a posle smo sedeli napolju iza kuhinje i pili. I ranije sam pio pivo i vino, ali nikada na taj svrsishodni način koji mi je Berik sada pokazao. Kad se kuvarica usudila da izađe i prekori ga što daje jako piće pukom detetu, samo ju je presekao jednim nemim pogledom koji me je podsetio na onu noć kad sam ga upoznao i kad je branio Plemenitog od blaćenja pred punom sobom vojnika. Na to je kuvarica otišla. Sam me je odveo u moju sobu, svukao mi tuniku preko glave dok sam ja na klimavim nogama stajao kraj kreveta, a onda me preturio na čaršave i navukao pokrivač preko mene. “Sad ćeš spavati”, izvestio me je odebljalog jezika. “A sutra ćemo sve ovo iznova. Pa iznova. Sve dok jednog dana ne budeš ustao i ustanovio da si na kraju ipak preţiveo ono što te je mučilo.” Utrnuo je moju sveću i izašao. U glavi mi se vrtelo, a telo mi je bilo bolno od celodnevnog rada. Ali svejedno nisam zaspao. Umesto toga sam se rasplakao. Piće je razvezalo onaj čvor koji je me drţao i ja sam prestao da se savlađujem. Nije to bio tihi plač, nego sam jecao i zagrcavao se, a onda jaukao dok mi se vilica tresla. Grlo mi se stislo, nos mi je curio, plakao sam

takvom silinom da sam osetio kako više ne mogu da dišem. Mislim da sam tad odjednom prolio sve one suze koje sam skupljao još otkako je deda primorao moju majku da me napusti. “Mati!”, čuo sam sebe kako dozivam, a onda su me najednom nečije ruke čvrsto zagrlile. Ĉejd me je njihao u naručju kao neko mnogo mlađe detence. Ĉak sam i u potpunoj pomrčini prepoznao te koščate ruke i miris bilja i prašine kojim je odisao. U neverici, pripio sam se uz njega i plakao sve dok nisam promukao, a usta su mi se tako osušila da iz njih više nije mogao izaći nikakav zvuk. “Imao si pravo”, rekao mi je u kosu, tiho, umirujuće. “Imao si pravo. Traţio sam da uradiš nešto ruţno, i imao si pravo da odbiješ. Više takva iskušenja neće biti postavljana pred tebe. Ja ti ih nikad više neću postavljati.” A kad sam se konačno stišao, ostavio me je na neko vreme da bi mi doneo neki napitak, mlako i skoro bezukusno, ali nije bila voda. Prineo mi je šolju usnama, i ja sam ga ispio ništa ne pitajući. Potom sam se opruţio, odjednom tako pospan da se čak ni ne sećam kada je Ĉejd otišao iz sobe. Probudio sam se u zoru, doručkovao svojski i otišao da se javim Beriku. Zaduţenja sam obavljao hitro i dobro se starao o svojim štićenicima, i uopšte mi nije bilo jasno zašto se Berik probudio tako mrzovoljan i s glavoboljom. Jednom je samo progunđao: “Moţe da popije kao otac”, a onda me je prilično rano otpustio, rekavši mi da idem i zviţdim negde drugo. Tri dana kasnije, kralj Lukavi me je zorom pozvao sebi. Bio je već obučen, a na posluţavniku je donesena hrana za više od samo jednog čoveka. Ĉim sam stigao, otpustio je slugu i rekao mi da sednem. Izvukao sam stolicu kraj stočića u njegovoj odaji, a on me je, i ne pitajući me jesam li gladan, svojom rukom posluţio, pa onda seo nasuprot meni da i sam jede. Zapazio sam njegovu paţnju, ali svejedno nisam mogao da se nateram da bogzna koliko pojedem. Kralj je razgovarao samo o hrani i nije pominjao ni nagodbe o vernosti ni drţanje reči. Kad

je video da sam završio jelo, odgurnuo je tanjir i napeto se promeškoljio. “Bila je to moja zamisao”, reče naglo, gotovo s grubošću. “A ne njegova. On je nije odobravao, ali ja sam zahtevao. Nikada se ne kockam, ni sa kim. Ali obećao sam mu da ćeš ovo doznati od mene. Sve je bilo moja zamisao, a ne njegova. Nikada više neću traţiti od njega da na ovaj način ispituje od kakvog si kova. Dajem ti kraljevsku reč.” Otpustio me je pokretom. Ustao sam, ali sam pri tom uzeo s njegovog posluţavnika izrezbaren srebrni noţić kojim je sekao voće. Gledao sam ga pravo u oči i sasvim otvoreno zavukao noţić u rukav. Kralj razrogači oči, ali ne izusti ni slovca. Kad me je Ĉejd pozvao dve noći potom, moje naukovanje se nastavilo kao da nikad nije ni prekidano. Ĉejd je govorio, ja sam slušao. Bez greške sam igrao njegovu igru s kamenčićima. Dao mi je zadatak, šalili smo se, pokazao mi je kako Prikradalo pleše da bi dobio kobasicu. Sve je opet među nama bilo kako valja. Ali pre nego što sam te noći otišao iz njegovih odaja, prišao sam kaminu i bez reči ostavio noţić na polici iznad. Zapravo, zario sam ga u policu. Onda sam izašao, ne rekavši ništa o tom niti pogledavši Ĉejda u oči. U stvari, ni posle nikada nismo govorili o tom. Verujem da je noţić još tamo.

6 Senka Plemenitog Postoje dva predanja o tome zašto se potomcima kraljevske loze daju imena po raznim vrlinama ili sposobnostima. Prema prvom, najrasprostranjenijem, ta imena obavezuju: kad se takvo ime nadene detetu koje će biti obučavano u Veštini, Veštinaga nekako stopi s detetom, te dete i ne moţe nego da odraste u čoveka ili ţenu verne vrlini koju im je ime pripisalo. U ovo predanje najtvrdoglavije veruju oni što su najskloniji da poginju glavu i pred najneznatnijim plemićem. Drevnije predanje pripisuje davanje ovakvih imena slučaju, bar u početku. Kazivano je da ni kralju Osvajaču ni kralju Vladaru, dvojici prvih Spoljnoostrvljana što su vladali onim iz čega će potom postati Šest vojvodstava, ime zapravo uopšte ne beše tako, već su zvuci njihovih tuđinskih imena podsećali na te reči na jeziku vojvodstava, te su im one postale imena pod kojima će ostati poznati umesto pod svojim istinskim imenom. Ali za svrhe kraljevanja bolje je da prost svet veruje kako dečak kome je dato plemenito ime mora i odrasti u plemenitog čoveka. “Dečko!” Podigoh glavu. Od pet-šest momčića smeštenih ispred vatre nijedan drugi se nije ni prenuo. Devojčice su još manje obraćale paţnju dok sam ja prilazio da zauzmem mesto sa suprotne strane niskog stočića za kojim je klečao učitelj Fedren. On je razvio nekakvo umeće naglašavanja tako da su svi znali kad dečko znači dečko, a kada kopile.

Podvukao sam kolena ispod stola i seo na tabane, pa tek potom pokazao Fedrenu svoj list trščane hartije. Dok su njegove oči prelazile niz paţljivo ispisane nizove slova, pustio sam paţnju da odluta. Zima nas je poţnjela i sadenula ovde u Veliku dvoranu. Napolju je bura šibala zidine zamka, a golemi talasi nasrtali na litice s takvom silinom da bi nam kameni pod povremeno zadrhtao pod stopalima. Teški mrki oblaci krali su i ono nekoliko časova vodnjikave dnevne svetlosti koliko nam je zima ostavila. Ĉinilo mi se da je tmina unutrašnja i spoljna polegla preko nas kao magla. Zatamnjenost mi je prodirala u oči, te sam osećao pospanost iako nisam bio umoran. Za jedan kratak tren pustio sam čula da se ispruţe i osete zimsku lenjivost pasa što su se po ćoškovima trzali u snu. Ĉak ni kod njih ne nađoh ni slike ni misli koja bi me zanimala. Vatra je plamtela na sva tri velika ognjišta, a oko svakog od njih okupila se po drugačija druţina. Oko jednog su sedeli uposleni streličari, sve u nadi da će sutra biti dovoljno vedro da se pođe u lov. Ţudeo sam da budem među njima, jer se Šerfov milozvučni glas podizao i spuštao ispredajući neku pripovetku, često prekidan odobravajućim smehom slušalaca. Uz ono pokrajnje, dečiji glasovi sloţno su se izvija u Pastirskojpesmi,dobro mi znanoj brojalici. Nekoliko majki budno je pazilo na svoj podmladak tapkajući stopalom u ritmu dok su im prsti bili zabavljeni pletenjem čipke. Usklađenost raspevanih glasića odrţavao je, zamalo, stari Dţerdon, čije su usahle šake prebirale po ţicama harfe. Ovde oko našeg ognjišta okupila su se deca dovoljno odrasla da mirno sede i uče slova. O nama se starao Fedren. Njegovim prodornim plavim očima ništa nije promicalo. “Evo ovde”, reče mi on pokazujući, “zaboravio si da precrtaš repiće. Zar si zaboravio kako sam ti pokazivao? Pravedni, otvaraj oči i prioni na posao tim perom. Ako opet zadremaš, poslaću te da nam doneseš još jednu cepanicu za vatru. A ti ćeš mu pomoći,

Milosrdni, budeš li se još smejuljio. Osim toga”, začas je ponovo skrenuo paţnju na moj rukorad, “pišeš mnogo bolje, i ne samo pismo naših vojvodstava, nego i spoljnoostrvljanske rune. Iako se one i ne mogu baš valjano ispisati na ovako lošem papiru. Površina je previše porozna, pa odveć upija mastilo. Za rune ti trebaju listovi od izgnječene kore drveta” – i on s poštovanjem pređe prstom preko onoga na čemu je sam pisao. “Samo nastavi ovako da radiš, pa ću ti još pre kraja zime dati da mi prepišeš Lekove kraljice Dobroţeljane. Šta kaţeš na to?” Nastojao sam da se nasmešim i pokaţem da sam polaskan baš kao što bi i trebalo. Ne poverava se đacima tako često zadatak da nešto prepišu; dobra hartija je retkost, a jedan pogrešan potez perom dovoljan je da upropasti ceo list. Znao sam da su Lekovi prilično jednostavna zbirka opisa lekovitih svojstava biljaka i proročanstava, ali prepisivati bilo šta značilo je čast kojoj vredi teţiti. Fedren mi dade čist list trščane hartije. Kad ustadoh da se vratim na svoje mesto, on podiţe ruku da me zadrţi. “Dečko?” Zastadoh. Izgledalo je da je Fedrenu neprijatno. “Ne znam koga drugog da pitam osim tebe samog. Po pravilu, valjalo bi da pitam tvoje roditelje, ali...” Milosti hvala, ostavio je rečenicu nedovršenu. Zamišljeno je počešao bradu mastilom umrljanim prstima. “Još malo pa će zima proći i ja ću opet na put. Znaš li šta radim leti, dečko? Skupljam bilje, bobice i korenje za svoja mastila posvuda kroz Šest vojvodstava, pribavljam hartiju. Dobar je to ţivot, leti hodiš slobodan putevima, zime zimuješ u zamku. Mnogo ima da se priča o ţivotu pisara.” Posmatrao me je zadubljeno. Uzvraćao sam mu pogled, pitajući se na šta li on to cilja. “Svakih nekoliko godina uzimam sebi šegrta. Neki od njih izuče zanat i odu da budu pisari po manjim zamkovima. Neki ne. Neki nemaju strpljenja za fine tančine, ili ne mogu da popamte mastila. Ti bi, verujem, uspeo. Šta misliš o tome da

postaneš pisar?” Pitanje me zateče potpuno nespremnog, te sam nemo zurio u njega. Ne samo zbog pomisli da bih mogao postati pisar, nego uopšte zato što je moguće da Fedren poţeli da mu budem šegrt, da ga sledim i učim tajne njegovog zanata. Proteklo je nekoliko godina otkako sam sklopio pogodbu sa starim kraljem. Osim Ĉejda, u čijem sam društvu provodio noći, i Moli i Kerija, s kojima bih proboravio poneko ukradeno popodne, nikada nisam ni pomišljao da bi neko mogao poţeleti da se sa mnom druţi, a još manje da mu postanem učenik koji će ga naslediti u zanatu. Zato sam na Fedrenov predlog ostao bez reči. Mora biti da je osetio moju smetenost, jer se nasmešio onim svojim srdačnim osmehom u kome je bilo i nečeg staračkog i nečeg mladolikog. “Pa, razmisli o tome, dečko. Pisarski zanat je dobar, a i inače, šta te drugo čeka? Među nama rečeno, mislim da bi za tebe bilo dobro da proboraviš neko vreme van Jelendvora.” “Van Jelendvora?”, ponovih u čudu. Kao da je neko preda mnom razmakao zastor. Nikad na tako nešto nisam ni pomišljao, a sad su mi najednom u mislima zasjali putevi što vode izvan Jelendvora, i istrošene mape koje sam bivao prinuđen da izučavam pretvoriše se u mesta gde bih mogao otići. Ostao sam očaran. “Da”, reče Fedren blago. “Otići iz Jelendvora. Kako budeš rastao, senka Plemenitog postajaće sve bleđa. Neće te zauvek štititi. Bolje je da postaneš svoj čovek, da imaš svoj ţivot i poziv od koga ćeš se izdrţavati pre nego što ta zaštita potpuno iščili. Ali ne moraš odmah da mi odgovoriš. Razmisli o tome. Popričaj s Berikom, moţda.” Na to mi je pruţio onaj moj list i poslao me natrag na mesto. O njegovim rečima jesam premišljao, ali nisam s njima otišao kod Berika. U sitne sate pred osvit novog dana, čučao sam uz Ĉejda skupljajući krhotine crvenog ćupa koji je Prikradalo preturio, dok je Ĉejd spasavao sitno crno semenje

što se rasulo na sve strane. Prikradalo se okačio na jednu oklembešenu tapiseriju i odozgo cijukao izvinjavajući se, ali ja sam osećao da se ludo zabavlja. “Ovo je seme stiglo čak iz Kalibara, ti vrećice krzna i kostiju!”, grdio ga je Ĉejd. “Kalibar”, rekoh prisećajući se, “to je dan putovanja preko naše granice s Trščacima.” “Tačno tako, dečače moj”, promrmlja Ĉejd s odobravanjem. “Jesi li ikada bio tamo?” “Ja? O, ne. Hteo sam da kaţem da je seme stiglo otuda. Morao sam po njega da šaljem do Jelovršja. Tamo imaju veliku pijacu, koja privlači trgovinu iz svih šest naših vojvodstava i još od mnogih naših suseda.” “O, Jelovršje. Jesi li ikad bio tamo?” Ĉejd zastade da promisli. “Jednom ili dvaput, dok sam bio mlađi. Pamtim uglavnom buku i vrućinu. Tako ti je po unutrašnjosti, suvo i prevruće. Jedva sam dočekao da se vratim u Jelendvor.” “Jesi li nekad išao u neko mesto koje ti se dopalo više nego Jelendvor?” Polako se uspravio, s bledom šakom punom sitnog crnog semenja. “Što me lepo ne pitaš šta te zanima umesto što obilaziš naokolo kao mače oko vruće kaše?” Tako sam mu ispričao šta mi je Fedren ponudio i kako sam najednom shvatio da mape nisu puke crte i boje, nego mesta i mogućnosti, i da mogu da odem odavde i budem negde drugde, da postanem pisar ili... “Ne.”Ĉejd me je prekinuo tiho ali odsečno. “Kud god da odeš, svejedno ćeš biti kopile princa Plemenitog. Fedren je pronicljiviji nego što sam mislio, ali ipak ne razume. Ne moţe da sagleda celu sliku. Uviđa da ovde na dvoru ti zauvek moraš ostati kopile, neka vrsta niţeg bića, međutim ne shvata da ovde, gde imaš udela u izobilju oko kralja, gde naukuješ pod

njegovim budnim okom, da mu ovde nisi pretnja. Naravno, ovde jesi pod senkom svog oca i ona te, naravno, štiti. Kad bi međutim bio daleko odavde, ne samo da te to ne bi razrešilo potrebe za takvom zaštitom, nego bi time postao opasan po kralja i još opasniji po njegove naslednike. Ne bi ti kao lutajući pisar uţivao u jednostavnom i slobodnom ţivotu. Pre bi jednog jutra osvanuo u krevetu u nekoj gostionici prerezanog grla ili bi te na putu sustigla strela.” Proţe me hladna jeza. “Ali zašto?”, upitah prigušeno. Ĉejd uzdahnu. Sasuo je sakupljene semenke u jedan tanjir i lagano protrljao dlanove jedan o drugi da strese i one zaostale. “Jer si kopile kraljevske krvi i talac svog porekla. Zasad, kao što rekoh, nisi za kralja Lukavog nikakva pretnja. Još si mali, a osim toga, ovde si mu pred očima. Ali on gleda unapred, a i ti bi trebalo, isto tako. Vremena su nemirna. Spoljnoostrvljani su se osmelili. Narod uz obalu počinje da gunđa, govore da nam treba više lađa u izvidnici, a i ratni brodovi, smatraju neki, da i mi haramo kao što oni dolaze u poharu kod nas. Ali unutarnja vojvodstva neće da učestvuju u troškovima ni za kakve lađe, pogotovo za ratne, koje bi nas mogle dovesti u opasnost od izbijanja rata u punim razmerama. Tamo se pak ţale da kralj i ne misli ni o čemu nego o priobalju i nimalo ne brine o njihovim imanjima i poljodelstvu. A gorštaci sve teţe dopuštaju da se koriste njihovi prelazi i svakog meseca naplaćuju trgovcima sve veće daţbine, tako da i trgovci gunđaju i ţale se jedni drugima. Na jugu, u Trščacima i dalje, vlada suša i vremena su teška, za šta tamo krive Lukavog i Istinitog. Ništa lepše nego popiti po kriglu s Istinitim, ali on nije ni vojnik ni pregovarač kakav je bio Plemeniti. On će radije u lov na jelene, ili će sesti uz vatru da sluša minstrele, nego što će putovati zimi i po lošem vremenu da ne bi izgubio dodir s ostalim vojvodstvima. Pre ili kasnije, ako se nešto ne popravi, narod će se osvrnuti i reći: „Pa, kopile i nije nešto oko čega vredi dizati toliku poviku. Plemeniti bi trebalo da se uzdigne na vlast, on bi

brzo prekratio sve ovo. Moţda i jeste pomalo krut i previše zvaničan, ali on barem uradi ono što treba i nije puštao tuđine da nas gaze.‟“ “Znači Plemeniti bi ipak mogao postati kralj?”Ĉudno je što me je to pitanje tako prijatno uzbudilo. Istog časa sam zamislio njegov pobedonosni povratak u Jelendvor, i kako se na kraju ipak susrećemo, i... I šta onda? Ĉejd kao da je sve to pročitao s mog lica. “Ne, dečko. Nije to nimalo verovatno. Ĉak i kad bi sav narod to ţeleo, sumnjam da bi on prekršio ono što je samom sebi nametnuo ili, uostalom, kraljeve ţelje. Samo što bi to izazvalo prigovaranje i nezadovoljstvo, a odatle bi mogle ponići čarke i bune, i uopšte jedan nezdrav vazduh, te tad nikako ne bi valjalo puštati jedno kopile da po volji baza naokolo. Nešto bi se s tobom moralo rešiti. Ili da postaneš leš, ili kraljevo oruđe.” “Kraljevo oruđe. Razumem.” Nešto me tegobno pritisnu. Onaj magnoveni prizor plavog neba nadvijenog nad ţutim putevima kojima ja jašem na Garavici u času iščile. Smeni ga pomisao na lovačke kerove u štenari ili na sokola na uzici, s kapuljačom preko glave, koga kralj pušta s ruke samo da bi ispunio njegovu volju. “Ne mora da bude tako zlo”, reče Ĉejd tiho. “Zatvore uglavnom gradimo sami sebi. A i slobodu isto tako.” “Nikad ja nikuda neću ići, je li tako?” Uprkos tome što mi je ta zamisao bila potpuna novina, putovanje mi se najednom učini kao nešto neizmerno vaţno. “Ne bih to rekao.” Ĉejd je preturao naokolo tragajući za nečim što bi mu posluţilo kao poklopac za onaj tanjir na koji je sasuo semenke. Na kraju ga je pokrio drugim tanjirom. “Ići ćeš ti na raznorazna mesta. Ispotiha, kad to porodična dobrobit bude zahtevala od tebe. Ništa drugačije to nije ni za čistokrvnog princa. Zar misliš da je Plemeniti birao kuda će ići u svoja drţavnička poslanstva? Misliš da se Istinitom dopada da ga šalju u gradove koje su poharali Spoljnoostrvljani, da

sluša narod kako mu se jada da se ništa od svega toga ne bi dogodilo da su samo bili bolje utvrđeni ili da su samo imali brojčano jaču odbranu? Pravom princu ne pruţa se mnogo slobode kada bira kuda će ići i šta će raditi. Plemeniti je sada verovatno ima više nego ikada pre.” “Sem što ne moţe da se vrati u Jelendvor?” To iznenadno spoznanje me ukopa tu gde sam se zatekao, s onim krhotinama u rukama. “Sem što ne moţe da se vrati u Jelendvor. Nije dobro da bivši budući kralj uzbunjuje narod posetama. Bolje je da tiho izbledi iz sećanja.” Bacio sam krhotine u ognjište. “On bar nekuda moţe da ide”, promrmljao sam. “ A ja čak ni dole u grad...” “A tebi to mnogo znači? Da odlaziš u musavu, štrokavu luku kakva je naš Jelendvor?” “Tamo ima još nekih...” Zastao sam. Ĉak ni Ĉejd nije znao za moje prijatelje u gradu. Onda se odvaţih. “Zovu me Novi. Njima ne sine kroz glavu „kopile‟ kad god me pogledaju.” Nikada ranije nisam to pretočio u reči, ali tada mi je odjednom postalo savršeno jasno šta me to u gradu toliko privlači. “Aha”, reče Ĉejd i ramena mu se pomeriše kao da je uzdahnuo, ali nikakav glas ne dopre od njega. Već časak kasnije pričao mi je kako će se čovek razboleti ako mu se u spanać pomeša rabarbara, čak i nasmrt ako pojede dovoljno, a na stolu pri tom ne mora da se nađe ni trun otrova. Upitah ga kako sprečiti da se razbole i ostali koji obeduju s njim i odatle odlutasmo dalje u raspravi. Tek kasnije mi se učinilo da su one Ĉejdove reči o Plemenitom bile gotovo proročanske. Posle dva dana iznenadi me saopštenje da je Fedren zatraţio da mu budem na raspolaganju otprilike jedan dan. Iznenadih se još više kad mi on dade spisak raznih zaliha koje su mu bile potrebne iz grada, dovoljno srebra da sve to pokupujem i pride dva bakrenjaka samo za mene. Nisam ni disao pribojavajući se da će mi Berik ili neko od ostalih mojih

učitelja zabraniti da pođem, ali umesto toga mi bi rečeno da idem što pre. Izašao sam kroz kapiju s korpom preko ruke, sav razdragan zbog nenadane slobode. Izbrojao sam mesece od one poslednje prilike kad mi je uspelo da se iskradem iz zamka i zaprepašteno utvrdio da je protekla puna godina ili i više. Smesta sam namerio da obnovim poznanstvo s gradom. Niko mi nije rekao kad moram da se vratim, te sam bio ubeđen da mogu ugrabiti sat ili dva za sebe a da niko ne primeti. Raznorazne stavke sa Fedrenovog spiska vodile su me s kraja na kraj grada. Pojma nisam imao čemu li bi jednom pisaru mogle sluţiti sušene alge ili merica divljih oraha. Moţda su to bili sastojci njegovih raznih mastila u boji, zaključio sam, pa kako nisam uspeo da ih pronađem u običnim prodavnicama, zaputih se do lučke trţnice, gdese svako ko je imao kakvu prostirku i štogod da proda mogao proglasiti za trgovca. Alge sam tamo brzo pronašao, i uzgred doznao kako je sasvim uobičajeno da se od njih kuva čorba. Za orahe mi je trebalo malo više vremena, jer je manje bilo onih koji su nudili kupcima nešto pristiglo s kopna umesto s mora. Pronađoh ih međutim, uz košarice s iglama bodljikavog praseta, perle izrezbarene od drveta, šišarke i tkaninu od istucane kore. Ţena koja je nadgledala prostirku na kojoj je sve to bilo izloţeno beše stara, a kosa joj je bila ni bela ni seda, nego nekako srebrna. Imala je snaţan prav nos i oči utonule u koščate duplje iznad obraza – nasleđe rase, i strane i tako čudno prisne da su mi trnci promileli kičmom kad sam najednom spoznao da je gorštakinja. “Kepete”, reče ţena sa susedne prostirke upravo kad sam obavio kupovinu. Pogledao sam je kratko, pomislivši da se obraća ţeni kojoj sam taman plaćao, i zapitah se šta li to znači na njenom jeziku kad ona s nekakvom upornošću ponovi: “Kepete”. Zvučalo je kao da nešto traţi ili zahteva, ali starija ţena je potpuno hladno gledala na ulicu, te sam ja izvinjavajući se slegnuo ramenima ka njenoj mlađoj susetki i okrenuo se da

pođem, smeštajući orahe u korpu. Jedva da sam prešao desetak koraka kad je čuh ponovo. “Kepete!”, kriknula je ovog puta. Osvrnuh se i ugledah stariju ţenu kako je čvrsto drţi za zglobove, dok se ova mlađa otimala i bacakala. Oko njih su ostali prodavci uzbunjeno poskakali na noge i u ţurbi sklanjali svoju robu da ne postrada. Moţda bih se i vratio da gledam, ali tad mi jedno drugo znano lice privuče pogled. “Krastice!”, uskliknuo sam. Okrenula se sasvim prema meni i ja za časak pomislih da sam pogrešio. Prošla je čitava godina otkako je nisam video. Kako neko moţe toliko da se izmeni? Tamna kosa koju je nosila uredno spletenu u kike iza ušiju sad joj je slobodno padala na ramena. Više nije bila obučena u košulju i široke čakšire, nego u bluzu i suknju, kao odrasla, na šta sam ostao bez reči. Okrenuo bih se moţe biti na drugu stranu i pretvarao se da sam zvao nekog drugog da me njene mrke oči nisu oštro pogledale i da me nije hladno upitala: “Krastica?” “Zar ti nisi Moli Krastica?”, rekoh tvrdoglavo. Sklonila je pramen kose s lica. “Zovu me svećarka Moli.” Po očima joj videh da sam joj poznat, ali glas joj ostade studen kad je dodala: “Nisam sigurna da te poznajem? Kako je tvoje ime, gospodine?” Zbunjen, bez razmišljanja posegnuh ka njoj, otkrih da je uzrujana, a njeni strahovi me iznenadiše. I mišlju i glasom pokušah da ih umirim. “Ja sam, Novi”, rekoh bez oklevanja. Oči joj se raširiše od iznenađenja i ona se zasmeja kao na neku šalu. Brana koju je podigla između nas prsnu kao mehur od sapunice i opet je bila ona otpre. Među nama je i dalje postojalo ono srodstvo koje me je ponajviše podsećalo na mene i Njuškastog. Sva nelagoda nestade. Oko one dve ţene koje su se rvale okupila se svetina, ali nas dvoje ih ostavismo za sobom i dugim koracima pođosmo uz kaldrmisanu ulicu. Rekoh da joj je suknja divna, a ona me spokojno izvesti da ih nosi već

nekoliko meseci i da joj se sviđaju mnogo više nego čakšire. Ova je pripadala njenoj majci; rekli su joj da se tako fino vuneno tkanje ni tako jarka crvena boja više nigde ne mogu naći. Ona se zauzvrat divila mojoj odeći, i ja najednom shvatih da sam se moţda i ja njoj učinio drugačiji kao i ona meni. Obukao sam bio najbolju košulju, čakšire mi behu oprane pre svega nekoliko dana, a čizme su mi bile odlične, kao vojničke, iako je Berik prigovarao da ih prebrzo prerastem. Pitala me je po kakvom sam poslu došao, pa joj ispričah da me je poslao učitelj pisanja iz zamka. Rekoh joj i da mu trebaju dve sveće od pčelinjeg voska, što sam na licu mesta izmislio, ali sam zahvaljujući toj izmišljotini mogao da nastavim uz vijugave uličice bok uz bok kraj nje. Laktovi su nam se sudarali dok mi je Moli pričala. I ona je preko ruke nosila korpu s nekoliko zamotuljaka i sveţnjića trava, za mirišljave sveće, kako mi je rekla. Po njenom mišljenju, pčelinji vosak prima mirise kudikamo bolje nego loj. Ona pravi najbolje mirišljave sveće u Jelendvoru, čak joj i dve druge gradske svećarke to priznaju. Evo pomiriši ovo, ovo je lavanda, zar nije divna? Taj je miris njena mati najviše volela, a i njoj je najdraţi. Ovo je miloduh, a ovo majčina dušica. Ovo je koren lincure, nije joj baš omiljen, ali neki kaţu da je dobar za lečenje glavobolje i zimske mrzovolje. Mejvis Končarka kazala joj je da ga je njena majka mešala s drugim travama i pravila divnu sveću koja bi umirila čak i bebu s grčevima u trbuščiću. Zato je Moli rešila da oproba opitima da pronađe prave trave i obnovi majčin recept. Zbog tog njenog spokojnog dičenja svojim znanjem i umećem, i u meni se razgorela ţelja da se nekako istaknem pred njom. “Znam za koren lincure”, rekoh joj. “Neki od njega prave i melem za bolna ramena i leđa. Ali ako od njega napraviš odvar i izmešaš ga s vinom,ukus mu se neće osetiti, a odrastao čovek će od njega prespavati dan i noć i još jedan dan, dok bi dete umrlo u snu.” Dok sam to govorio, njoj se oči razrogačiše, a na moje

poslednje reči uţas joj se pojavi na licu. Zaćutah, iznova obuzet snaţnom nelagodom. “Kako ti to znaš?”, upita me ona bez daha. “Ĉuo sam... od stare putujuće babice, kad je pričala našoj babici gore u zamku”, dovijao sam se. “To je... ispričala je jednu tuţnu priču opovređenom čoveku kome su time hteli da pomognu da odahne, ali mu je i dete popilo od toga... Pretuţna priča.” Lice joj je opet postalo blago i vratila joj se toplina prema meni. “Ispričao sam ti to da budeš oprezna s tim korenom. Ne ostavljaj ga negde gde bi mogao da dospe u ruke deci.” “Hvala ti. Neću. Zar i tebe zanimaju korenje i trave? Nisam znala da je pisarima stalo do toga?” U trenu shvatih da je pomislila kako sam pisarski pomoćnik i nisam video nikakvog razloga da to opovrgavam. “O, Fedren svašta stavlja u svoje boje i mastila. Poneki su mu prepisi sasvim jednostavni, ali druge ukrasi i svuda nacrta ptice i mačke, kornjače i ribe. Pokazao mi je jedan herbarijum u kome je stranicu za svaku biljku obrubio crteţima njenih listova i cvetova.” “Strašno bih volela da ga vidim”, reče ona tako svesrdno da sam smesta počeo da smišljam kako da ga ukradem na koji dan. “Moţda ću moći da ti donesem prepis da pročitaš... ne da zadrţiš, samo da ga proučiš na nekoliko dana”, ponudih joj s oklevanjem. Nasmejala se, ali u tom je smehu bilo izvesne oštrine. “Kad bih umela da čitam! O, ali ti si, mogu da zamislim, naučio poneko slovo kad te pisari pozovu da ih poslušaš.” “Nešto malo”, rekoh joj, i potpuno me iznenadi zavidljivost u njenim očima kad joj pokazah onaj spisak i priznadoh da umem da pročitam svih sedam reči na njemu. Najednom se postidela. Usporila je korak, i ja shvatih da smo se pribliţili svećarskoj radnjici. Pitao sam se da li je otac još

tuče, ali se ne usudih da joj postavim to pitanje. Barem joj se na licu nisu videli tragovi batina. Stigli smo do vrata i zastali. Kao da se naglo na nešto odlučila, jer poloţi ruku na moj rukav, duboko udahnu i onda me upita: “Šta misliš, da li bi mogao nešto da mi pročitaš? Makar deo?” “Pokušaću”, pristadoh. “Kad sam... sad otkako nosim suknju, otac mi je dao mamine stvari. Kao devojka bila je sobarica jednoj gospi gore u zamku, pomagala joj je pri oblačenju, i naučila je od gospe slova. Imam nekoliko tablica koje je ispisala i volela bih da znam šta na njima piše.” “Pokušaću”, ponovih. “Otac mi je u radnji.” Ništa više nije rekla, ali nekako je odjek njene stidljivosti u meni bio sasvim dovoljan. “Treba da uzmem dve sveće od pčelinjeg voska za pisara Fedrena”, podsetih je. “Bez toga ne smem nazad u zamak.” “Ne pokazuj da se poznajemo”, upozori me ona, pa otvori vrata. Ušao sam za njom, ali polako, kao da smo pukom slučajnošću zajedno dospeli do vrata. Nisam morao da budem tako obazriv. Otac joj je čvrsto spavao u stolici kraj ognjišta. Promenio se toliko da me to prenerazi. I pre je bio mršav, a sad se pretvorio u ţivi kostur. Koţa na njegovom licu podseti me na nedopečeno gromuljičavo testo za voćnu pitu. Ĉejd je bio dobar učitelj. Jedan pogled na nokte i usne Molinog oca, čak i preko čitave sobe, reče mi da su mu dani odbrojani. Moţda je više ne tuče jer je ostao bez snage za to. Moli mi dade znak da budem tih. Zamakla je iza zastora što su delili njihov dom od radnje i ostavila me samog da istraţujem. Radnjica je bila nevelika, ljupka, s tavanicom višom nego što je bilo uobičajeno u gradu Jelendvoru. Pretpostavljao sam da jeMolina marljivost zasluţna što je prostorija tako čista i uredna, ispunjena prijatnim mirisima i mekom svetlošću što su pratili njen rukorad. Izrađene sveće visile su okačene dve po

dve o klinčiće na jednoj polici. Drugu su ispunjavale debele jednostavne brodske sveće. Izloţene su bile čak i tri gleđosane zemljane svetiljke, za one kupce koji su mogli da priušte sebi tako nešto. Uz sveće je Moli imala, otkrio sam, i ćupiće s medom, uzgrednim prirodnim proizvodom iz košnica koje je drţala iza radnje radi voska za svoju najfiniju robu. U tom času ona ponovo uđe i dade mi znak da joj se pridruţim. Uz tablice je donela i nekoliko tankih sveća i sve postavila na sto. Onda je odstupila i stisnula usne kao da se pita je li joj mudro to što radi. Tablice su bile starinske izrade, obične daščice izglačane peskom. Slova su ispisana paţljivo, a onda je preko njih nanesen sloj uţutele smole. Bilo ih je pet, a pismo na njima izvanredno. Ĉetiri su s velikom tačnošću navodile bilje potrebno za razne lekovite sveće. Ĉitao sam ih Moli jednu po jednu, stišanim glasom, opaţajući kako se ona napreţe da ih upamti. Pred petom sam zastao. “Ovo nisu sastojci za sveću”, rekoh joj. “Nego šta je?”, šapnu ona. Slegnuh ramenima i počeh da joj čitam. “Na današnji dan rođena je moja Moli Kitica, slatka kao rukovet cvetića. Da olakšam trudove dok sam je rađala, upalila sam dve svećice s bobicama lovora i dve kratke debele sveće namirisane s dve pregršti malih ljubičica nabranih kod Zaglavičine vodenice i jednom pregršti sitno iseckanog kozlaca. Neka i ona to uradi kad joj dođe vreme da se porodi, pa će joj trudovi biti laki kao i moji, a porod isto tako savršen. Eto šta ja verujem.” To je bilo sve, a kad okončah čitanje, tišina naraste i rascveta se. Moli mi uze tu poslednju tablicu iz ruku, pa ju je drţala zagledana u nju kao da iz tih slova čita nešto što ja nisam video. Pomerih stopala i tek je njihovo struganje po podu podseti da sam i ja tu. Ćutke je sakupila sve tablice i ponovo se udaljila da ih odloţi. Kad se vratila, ukočeno je prišla polici i uzela dve visoke

tanke sveće od pčelinjeg voska, a onda je otišla do druge i dohvatila dve debele ruţičaste. “Trebaju mi samo...” “Pst. Ništa od ovog ti ne naplaćujem. Ove s glogovim cvetom darovaće ti spokojne snove. Meni vrlo gode, a i tebi će, sigurna sam.” Glas joj je bio prijazan, ali dok mi je stavljala sveće u korpu, znao sam da jedva čeka da odem. Ipak me je ispratila do vrata i otvorila ih, tiho da ne probudi oca. “Do viđenja, Novi”, rekla je, a onda mi se od srca nasmešila. “Kitica. Nisam znala da me je tako zvala. Na ulici su me zvali Krastica. Valjda su oni stariji, što su znali za nadimak koji mi je ona dala, mislili da je to smešno. A posle su verovatno i zaboravili da je tu bilo još nekog značenja. Pa, baš me briga. Sad sam otkrila. Ime koje mi je mama dala.” “Lepo ti stoji”, rekao sam usled naglog napada smelosti, a onda se, kako je ona zinula u mene, a meni se vrelina popela u obraze, ţurno udaljio. Iznenadih se pošto sam ustanovio da je popodne poodmaklo i da se bliţi veče. Posao po kome su me poslali dovršio sam u hitnji, izmolivši poslednju stavku sa spiska – kunino krzno – kroz već sklopljene kapke trgovčevog izloga. Mrzovoljno mi je otvorio vrata, ţaleći se da će mu se ohladiti večera, ali ja sam mu zahvaljivao tako prekomerno da mora da me je smatrao za pomalo pritupog. Hitao sam uz najstrmiji deo puta nazad ka zamku kad me zateče konjski topot iza leđa. Konji su pristizali iz pristanišnog dela grada, a jahači su ih ţestoko gonili. Bilo je to potpuno besmisleno. U gradu niko nije drţao konje, jer su ulice bile previše strme i kamenite. Osim toga, grad je bio zbijen na tako malom prostoru da bi jahanje moglo biti samo taština, a ne potreba. Tako su ovo morala biti grla iz konjušnica zamka. Koraknuo sam ukraj puta i pričekao, znatiţeljan da vidim ko li se to drznuo da izaziva Berika jašući tako brzo po klizavoj i neravnoj kaldrmi pod slabim svetlom. Na moju prepast bili su to Kraljevski i Istiniti na dva

istovetna vranca kojima se Berik naročito dičio. Istiniti je nosio palicu s perjem, znak da su vesti koje glasnik donosi u zamak krajnje značajne. Kad me ugledaše kako nemo stojim pored puta, obojica pritegoše uzde tako silovito da Kraljevski skoro slete iz sedla na kolena. “Berik će biti van sebe od besa ako polomiš tom ţdrepcu kolena”, viknuh sav pometen i potrčah prema njemu. Kraljevski ispusti nekakav nemušt povik, a jedan treptaj oka potom Istiniti mu se nesigurno nasmeja. “Pomislio si da je duh, a i ja sam. Ohoj, momče, baš si nas presekao stojeći tu tako tih. A tako liči na njega, a Kraljevski?” ,,Ti si tikvan, Istiniti. Ne laparaj jezikom.” Kraljevski osvetoljubivo cimnu svog ţdrepca pa zagladi tuniku. “Šta radiš ovde na putu u ovo doba, kopile? Šta li ti je na pameti kad se iskradaš iz zamka u grad ovako kasno?” Bio sam navikao da se Kraljevski prezrivo ponaša prema meni, ali ovaj oštar ukor mi je bio nešto novo. Obično me je manje-više prosto izbegavao, ili me se klonio kao sveţe balege. Iznenađen, odgovorih mu bez zadrške: “Vraćam se, ne odlazim, gospodaru. Fedren me je poslao da ga nešto poslušam.” Podigao sam korpu da mu pokaţem. “Nego šta je”, podrugnu mi se on. “Baš ti verujem. To je malo prevelika slučajnost, kopile.” Ponovo me je ošinuo tom rečju. Mora da sam izgledao i povređeno i zbunjeno, jer Istiniti frknu i reče na onaj svoj neposredan način: “Mani ga, mali. Samo si nam obojici malo sterao srce u pete. Jedna rečna lađa samo što je doplovila sa zastavicom naročitog glasonoše. A kad smo odjahali do nje, imamo šta i da doznamo – Strpljiva ih poslala da nam jave za smrt Plemenitog. Vraćamo se ovamo i kraj puta ugledamo njegovu sliku i priliku dok je bio dečak, stoji ćutke pred nama, i naravno da smo pomislili...” “Pravi si maloumnik, Istiniti”, prasnu njegov brat. “Samo ti rastrubi celom gradu pre nego što je kralj čuo. I ne utuvljuj

kopiletu u glavu da liči na Plemenitog. Koliko sam ja čuo, i bez toga svašta već umišlja, a za to imamo da zahvalimo našem milom ocu. Hajde, moramo da prenesemo poruku.” Kraljevski ponovo trţe uzde, pa obode ata. Gledao sam za njim i na tren, kunem se, mislio samo o tome da čim stignem u zamak, treba da odem do štala i pogledam da li je sirotoj ţivotinji đem mnogo naţuljao gubicu. Ali iz nekog razloga pogledah u Istinitog i rekoh: “Otac mi je mrtav.” Sedeo je nepomično u sedlu. Veći i krupniji od Kraljevskog, svejedno je uvek bolje od njega sedeo na konju. Mislim da je to bilo ono vojničko u njemu. Ćutke me je gledao za časak, a onda reče: “Da. Moj brat je mrtav.” Podario mi je tada, moj stric, taj trenutak srodstva i mislim da ga potom nikad više nisam gledao kao pre toga. “Penji se, dečko, povešću te nazad u zamak”, ponudi mi on. “Ne, hvala. Berik bi mi zgulio koţu s leđa ako bih po ovakvom putu jahao iza nekog.” “Nego šta bi, dečko”, reče on srdačno, pa onda: “Ţao mi je što si ovako saznao. Nepromišljeno od mene, ali nekako mi se čini da ne moţe biti stvarno.” Nazreh načas u njemu istinski jad, a onda se prignuo, prozborio nešto konju koji na to sunu napred i ja u magnovenju ostadoh opet sam na drumu. Počela je da rosi sitna kišica i poslednja dnevna svetlost je već zgasnula, a ja sam još stajao tamo, zagledan naviše ka zamku crnom ispod zvezda, iz koga se tu i tamo prosipao tračak svetlosti. Zakratko sam pomišljao da ostavim korpu i potrčim, da pobegnem u pomrčinu i da se nikad ne vratim. Da li bi me iko uopšte traţio?, zapitah se. Ali umesto toga prebacih korpu u drugu ruku i nastavih sporo i s naporom da se penjem uzbrdo.

7 Prvi zadatak Posle smrti kraljice Ţeljene šaputalo se o otrovu. Rešio sam da ovde opišem ono što znam da je bespogovorna istina. Kraljica Ţeljena jeste umrla od trovanja, ali pošto je samu sebe pozadugo trovala, i njen kralj nije imao ništa s tim. Često on pokušavaše da je odgovori od tako razuzdane upotrebe opijata, i obraćao se lekarima i travarima, ali kako bi je odgovorio od jednog, ona bi već našla neki drugi da proba. Dok se poslednje leto njenog ţivota bliţilo kraju, ona postajaše sve raspusnija u tom pogledu. Ponekad bi uzimala i po nekoliko vrsta istovremeno i nije se više ni trudila daprikrije svoje navike. Njeno je ponašanje bilo za Lukavog veliko iskušenje, jer kad bi se opila vinom ili pomutila svest dimovima, izgovarala je ţestoke optuţbe i podjarivačke tvrdnje ne vodeći nimalo računa ni o prigodi ni o prisutnima. Moglo bi se pomisliti da će se njene pristalice otrezniti pred tim ispadima na samom kraju ţivota, ali upravo obrnuto, tvrdili su da ju je Lukavi ili naveo da se sama upropasti ili ju je lično otrovao. Međutim, ja mogu pouzdano da tvrdim: njena smrt nije bila kraljevo delo. Berik mi je u znak ţalosti odsekao kosu, ostavivši tek za prst duţine. Svoju je glavu obrijao, i bradu, čak i brkove, od jada. Bledi delovi koţe oštro su se isticali naspram rumenih obraza i nosa. Izgledao je vrlo čudno, čudnije od stanovnika šuma koji su dolazili u grad kose slepljene smolom i zuba obojenih crveno i crno. Deca su zijala u te divljačne ljude dok su prolazili i sašaptavala se zaklanjajući usta rukom, ali od Berika su ćutke uzmicala. Mislim da je to bilo zbog njegovih očiju.

Viđao sam duplje u lobanjama u kojima se ogledalo više ţivota nego u Berikovim očima tih dana. Kraljevski je poslao svog čoveka da ukori Berika što je obrijao glavu, a meni odsekao kosu. Tako se ţali za krunisanim kraljem, a ne za nekim ko se odrekao prestola. Berik je samo zurio u čoveka sve dok ovaj nije otišao. Istiniti je i kosu i bradu skratio za podlanicu, kako se i čini kad neko ostane bez brata. Neki straţari u zamku skratili su više ili manje svoje upletene kike, kao što je običaj među borcima kad ţale za palim drugom. Ali ono što je Berik uradio sebi i meni bila je krajnost. Ljudi su buljili. Ţeleo sam da pitam zašto treba da oplakujem oca koga nikad nisam ni video, koji nikad nije došao da me vidi, ali dovoljan je bio jedan pogled na njegove sleđene oči i usne da se ne usudim. Kraljevskom niko nije pomenuo da je Berik odsekao pramen grive svakom konju i da je svu odsečenu kosu i dlaku spalio na maloj ţrtvenoj lomači koja je jako smrdela. Imao sam neku neodređenu zamisao da je time Berik hteo da pošalje i naše duše s dušom Plemenitog; bio je to nekakav običaj koji je nasledio od naroda svoje bake. Kao da je i sam Berik umro. Neka studena sila pokretala mu je telo, i on je obavljao sve svoje poslove besprekorno, ali bez topline i bez zadovoljstva. Podređeni, koji su ranije izgarali da im makar klimne u znak pohvale, sad su se sklanjali od njegovog pogleda kao da ih je stid zbog njega. Samo ga Riđana nije napustila. Stara keruša šunjala se za njim, iako je nije nagrađivao nijednim pogledom ni dodirom, ali ona je uvek ostajala tu. Jednom sam je zagrlio da je utešim, i čak se usudio da posegnem ka njoj, ali me je dočekala samo obamrlost koju je bilo strašno dotaći umom. Tugovala je sa svojim gospodarom. Zimske bure šibale su i hujale oko litica. Dani su nosili nekakvu beţivotnu hladnoću koja je poricala i samu mogućnost proleća. Plemeniti je sahranjen u Vrbacima. U zamku je priređena daća, ali je potrajala kratko, u velikoj stišanosti, pre reda radi nego da se pokojnik istinski oţali. One koji su ga

zaista oplakivali ostali su izgleda smatrali krivima za pomanjkanje dobrog ukusa. Njegov javni ţivot trebalo je da se okonča odricanjem od prestola; baš neuviđavno od njega što je umro i privukao time još paţnje na sebe. Ĉitavu nedelju posle smrti mog oca probudi me znana promaja s tajnog stepeništa i ţuta svetlost koja me je mamila. Ustao sam i ţurno pošao uz stepenice do svog pribeţišta. Ĉiniće mi dobro da umaknem od svega tuđeg oko sebe, da ponovo mešam s Ĉejdom trave i stvaram čudna isparenja. Dosta mi je bilo tog zastoja što je nastao u meni otkako sam čuo za očevu smrt. Ali onaj deo odaje u kojoj smo radili bio je neosvetljen, ognjište u njemu zagašeno. Ĉejd je sedeo pred svojom vatrom; pozva me da sednem uz njegovu stolicu. Poslušah ga i podigoh oči ka njemu, ali on je zurio u plamen. Spustio je ruku punu oţiljaka na moju ostriţenu glavu. Neko vreme smo sedeli tako i gledali u vatru. “Pa, evo nas, dete moje”, reče on napokon, i tu zaćuta, kao da ništa više ne mora da kaţe. Pomilovao me je po ošišanoj kosi. “Berik mi je odsekao kosu”, rekoh mu najednom. “Vidim.” “Mrzim to. Bocka me kad spustim glavu na jastuk pa ne mogu da spavam. Kapuljača mi spada. I glupo izgledam.” “Izgledaš kao dečak koji je u ţalosti za ocem.” Za časak sam ćutao. Gledao sam na svoju kosu kao na samo malo duţi oblik Berikovog preterivanja. Ali Ĉejd je bio u pravu. Tako se šišala kosa dečaku u ţalosti za ocem, a ne podaniku koji oplakuje kralja. To me naljuti još više. “ A zašto bih ja ţalio za njim?”, upitah Ĉejda ono što se nisam usuđivao da pitam Berika. “Nisam ga ni poznavao.” “Bio ti je otac.” “Samo me je napravio nekoj ţeni. Kad je saznao za mene,

otišao je. I to mi je otac. Nikad ga nije bilo briga za mene.” Izgovorio sam to iz prkosa. Jer me je naljutila Berikova duboka ojađenost, a sad i Ĉejdovo tiho tugovanje. “To ne znaš. Samo si čuo šta se govorka, ali nisi još dovoljno odrastao da sve razumeš. Nikad nisi video pticu kako se pretvara da je ranjena ne bi li odmamila grabljivca od svog ptičeta.” “Ne verujem u to”, rekoh, ali najednom s mnogo manje pouzdanja. “Nikad mi ničim nije pokazao da mu je stalo.” Ĉejd se pomeri da me pogleda, a oči su mu bile ostarele, upale i pocrvenele. “Ako bi ti znao da mu je stalo, znali bi i drugi. Kad odrasteš u muškarca, moţda ćeš razumeti koliko ga je koštalo da te ne poznaje ne bi li ti bio bezbedan. Ne bi li te njegovi neprijatelji prevideli.” “Pa, sada ga nikad u ţivotu neću poznavati”, rekoh mrgodno. Ĉejd uzdahnu. “A taj ćeš ţivot poţiveti kudikamo duţe nego da te je priznao za naslednika.” Zastao je, pa onda rekao oprezno: “Šta bi hteo da znaš o njemu, dečko moj?” “Sve. Ali kako ćeš ti to znati da mi kaţeš?” Što je Ĉejd bio trpeljiviji, utoliko sam ja postajao sve ogorčeniji. “Znao sam ga otkako se rodio. Mnogo puta sam... radio s njim. Ĉovek iz senke, kao što izreka kaţe.” “A ti si bio čovek ili senka?” Koliko god grub da sam bio, Ĉejd je odbijao da se naljuti. “Senka”, rekao je promislivši na časak. “Senka što se kreće neopaţeno, zaogrnuta baršunastim mrakom drţavništva i pregovaranja.” “Kako to misliš?” I protiv moje volje, ovo me je zagolicalo. “Ponešto moţe da se uradi...”, pročistio je grlo. “Moţe da se dogodi ponešto što će olakšati pregovaranje. Ili omekšati neku tvrdokornu stranku. Ponešto moţe da se dogodi...” Svet mi se preokrenuo. Stvarnost me je zapljusnula naglo

kao priviđenje, potpuna spoznaja onoga što Ĉejd jeste a što ću ja biti. “Misliš čovek moţe da umre, a njegov naslednik zbog toga da omekša u pregovorima. Da postane popustljiviji prema našim namerama, iz straha ili...” “Zahvalnosti. Da.” Hladna jeza me je protresla kad su se svi delići slike najednom sloţili. Sve što sam učio, sva ona briţljiva upućivanja, evo čemu je sve to vodilo. Pođoh da ustanem, ali me Ĉejdova ruka zgrabi za rame. “Ili moţe da poţivi, godinu ili pet ili čitavih deset duţe nego što se iko nadao, i da u pregovore unese mudrost i trpeljivost svojihgodina. Ili detence da se izleči od škrofula, a zahvalna majka najednom da uvidi kako ono što nudimo moţe biti na obostranu dobrobit. Senka ne donosi uvek smrt, dete moje. Ne uvek.” “Dovoljno često.” “Nikada ti nisam lagao o tome.” U Ĉejdovom glasu postojala su dva prizvuka koja nisam čuo nikada pre. Kao da je hteo da se brani.I da je bio povređen. Ali mladost je nemilosrdna. “Mislim da ne ţelim više da učim od tebe. Mislim da ću otići Lukavom i reći mu da nađe nekog drugog da za njega ubija ljude.” “Ta je odluka na tebi. Ali savetujem ti da to zasad ne radiš.” Njegova me smirenost zateče nespremnog. “Zašto?” “Jer bi to poništilo sve što je Plemeniti pokušao da učini za tebe. Privuklo na tebe paţnju. A u ovom času to nije dobra zamisao.” Njegove reči dolazile su s promišljenom sporošću, najedrale od istine. “Zašto?”, čuh sebe kako šapućem. “Zato što će neki ţeleti da temeljito okončaju priču o Plemenitom. A to će najbolje biti postignuto ako uklone tebe. Ti neki motriće na kakve te je postupke podstakla očeva smrt. Da

li ti je uvrtela nekakve misli u glavu, da li si se zbog nje uzvrpoljio? Hoće li sad od tebe početi da vrebaju nevolje kao što su od njega?” “Šta?” “Dečko moj”, reče on i privuče me uz sebe. Prvi put sam osetio nešto posedničko u njegovim rečima. “Za tebe je ovo vreme da budeš tih i oprezan. Razumem zašto ti je Berik odsekao kosu, ali zapravo bih voleo da nije. Voleo bih da se niko ne podseća da ti je Plemeniti bio otac. Još si goluţdravo ptiče... ali slušaj me. Za sada ne menjaj ništa u onome što radiš. Sačekaj šest meseci, ili godinu. Onda odluči. Ali zasad...” “Od čega je umro moj otac?” Ĉejd mi je paţljivo zagledao lice. “Zar nisi čuo da je pao s konja?” “Da. I čuo sam kad je Berik opsovao čoveka koji je to rekao, i kazao je da Plemeniti nikad ne bi pao niti bi ga konj zbacio.” “Berik mora da pazi šta priča.” “Od čega je onda moj otac umro?” “Ne znam. Ali ni ja kao ni Berik ne verujem da je pao s konja.” Ĉejd ućuta. Klonulo sedoh kraj njegovog bosog koščatog stopala i zagledah se u vatru. “Hoće li i mene ubiti?” Podugo je ćutao. “Ne znam. Ne ako ja mogu to da sprečim. Mislim da bi najpre morali da ubede kralja Lukavog da je to neophodno. A ako to postignu, ja ću za to znati.” “Onda ti misliš da to potiče iz zamka.” “Da.”Ĉekao je, dugo, ali ja sam ćutao i nisam hteo da ga pitam. Svejedno mi je odgovorio. “Ništa o tome nisam znao pre nego što se desilo. Ni na koji način nisam imao udela u tome. Nisu mi čak ni dolazili da me pitaju. Verovatno zato što znaju da ne bi ostalo samo na mom odbijanju. Postarao bih se da se to ne desi.” “O.”Malo sam se opustio. Bio me je, međutim, već i

predobro naučio kako se razmišlja na dvoru. “Onda verovatno neće doći kod tebe ni ako reše da srede mene. Isto će se tako bojati da bi upozorio i mene.” Uhvatio me je za bradu i okrenuo mi lice tako da ga gledam pravo u oči. “Trebalo bi da te je očeva smrt dovoljno upozorila, sada i zasvagda. Ti si kopile, dečko. Mi smo uvek opasnost i ranjiva tačka. Osim kad smo im krajnje neophodni radi njihove vlastite bezbednosti. Poprilično sam te toga naučio ovih proteklih godina. Ali ovaj nauk primi tešnje srcu i nikad ga ne smeći s uma. Prestaneš li ikad da im budeš potreban, ubiće te.” Gledao sam ga razrogačenim očima. “Pa ne trebam im ni sad.” “Zar? Ja starim. Ti si mlad i krotak, kraljevskog lika i drţanja. Sve dok ne ispoljavaš nekakvo neprikladno častoljublje, biće sve u redu.” Zastao je, a onda paţljivo naglasio: “Mi smo kraljevi, dečko, isključivo njegovi, a da ti moţda i ne shvataš na koje sve načine. Niko ne zna čime se ja bavim, a većina je i zaboravila ko sam. Ili ko sam bio. Ako iko zna za nas, onda je doznao od kralja.” Sedeo sam oprezno sklapajući sve ovo u celovit smisao. “Onda... kaţeš da to dolazi iz zamka. A ako se nisu posluţili tobom, onda nije od kralja... Kraljica!” Izgovorio sam to najednom potpuno ubeđen. Ĉejdove oči nisu odavale šta on misli. “To je opasna pretpostavka,još opasnija ukoliko pomisliš da bi morao nešto da uradiš u vezi s tim.” “Zašto?” Uzdahnuo je. “Kad bez dokaza zaključiš da je neka pomisao koja ti je sinula istinita, postaješ slep za druge mogućnosti. Razmotri ih sve, dete. Moţda je bila nezgoda. Moţda ga je ubio neko koga je on uvredio u Vrbacima. Moţda to nema nikave veze s tim što je bio princ. Ili moţda kralj ima još jednog dţelata, o kome ja ništa ne znam, i sam je podigao ruku na vlastitog sina.”

“Ni u šta od svega toga ti ne veruješ”, rekao sam s izvesnošću. “Ne. Ne verujem. Jer nemam dokaza da je bilo šta od toga istinito. Kao što nemam dokaza ni da je tvoj otac pao od kraljičine ruke.” To je sve čega se sećam od našeg tadašnjeg razgovora. Ali ubeđen sam da me je Ĉejd namerno naveo da razmotrim ko je mogao da preduzme taj čin protiv mog oca kako bi mi usadio oprez prema kraljici. Ta me misao nije napuštala, i to ne samo u danima neposredno potom. Priljeţno sam se bavio svojim zaduţenjima, kosa mi je polako porasla, i početkom leta činilo se da se uobičajena svakidašnjica potpuno vratila. Svake dve-tri nedelje poslali bi me po nekom poslu u grad. Uskoro sam uvideo da ko god da me je slao, uvek bi jedna ili dve stavke sa spiska završile gore kod Ĉejda, te sam tako mogao da se domislim kome dugujem zahvalnost za ova svoja ostrvca slobode. Nije mi baš pri svakom silasku u grad uspevalo da provedem neko vreme s Moli, ali meni je bilo dovoljno i da stojim ispred njene radnje sve dok me ona ne primeti i da barem razmenimo kratak znak glavom. Jednom sam na pijaci čuo nekog kako hvali njene mirišljave sveće govoreći da posle njene majke niko drugi nije umeo da ih napravi da tako lepo mirišu i tako lekovito deluju. A ja sam se nasmešio i bilo mi je drago zbog nje. Leto je donelo toplije dane na naše obale, a s njima i Spoljnoostrvljane. Neki su dolazili kao pošteni trgovci, s robom iz hladnih krajeva – krznima, ćilibarom, belokošću, burićima ulja – i čudnovatim pričama od kojih sam se i dalje jeţio kao i dok sam bio sasvim mali. Naši mornari im nisu verovali i nazivali su ih uhodama i još gorim imenima. Ali roba im je bila raskošna, a zlato kojim su plaćali naše vino i ţito čisto i teško i naši su ga trgovci primali. I drugačiji su nam Spoljnoostrvljani posećivali obale, mada ne blizu Jelendvora. Ti su dolazili s bodeţima i bakljama, s

lukovima ovnovima, da pljačkaju i siluju po selima po kojima su pljačkali i silovali već godinama. Ponekad je to nalikovalo na dobro razrađeno krvavo takmičenje u kome su oni nastojali da pronađu nespremna i nedovoljno naoruţana sela, a mi da ih namamimo na naizgled ranjive mete te da onda pokoljemo napasnike. Ali smo tog leta u tom nadmetanju ţestoko gubili. Svaku posetu gradu zagorčavale su mi vestiorazaranjima i gunđanje uznemirenog naroda. Gore u zamku, među vojnicima je vladalo zajedničko osećanje da Spoljnoostrvljani prave od nas budale, koje se prenelo i na mene. Naše izviđačke lađe pirati su s lakoćom izbegavali i nikada nisu upadali u naše zamke. Udarali su tamo gde nije bilo dovoljno ljudi i gde su ih najmanje očekivali. Najpotreseniji je bio Istiniti, kome je zapalo da brani kraljevstvo otkako se Plemeniti povukao. Po krčmama se gunđalo da sve ide naopačke otkad je Istiniti ostao bez starijeg brata da ga mudro posavetuje. Niko još nije govorio protiv Istinitog, ali je uznemiravalo što se niko i ne izjašnjava odlučno za njega. Kako sam još bio dete, nisam na te prepade gledao kao na nešto što se mene lično tiče. Svakako da su bili nešto loše, i osećaosam neodređeno saţaljenje za seljane kojima su domovi opljačkani i spaljeni. Ali u svojoj bezbednosti u Jelendvoru nisam osećao gotovo ništa od stalnog straha i iščekivanja zla u kome su ţivela ostala lučka mesta, niti od patnji seljana prinuđenih da svake godine iznova podiţu kuće i imanja samo da bi ih opet videli spaljene. To neduţno neznanje neće, međutim, još dugo potrajati. Jednog jutra sam sišao kod Berika da me “podučava”, iako sam više vremena provodio lečeći ţivotinje i uveţbavajući mlade ţdrepce iţdrebice nego što sam slušao nekakve poduke. Uglavnom sam preuzeo Kobovo mesto u štalama, jer je on postao konjušar i psetar princa Kraljevskog. Ali tog me dana, na moje iznenađenje, Berik povede u svoju sobu i posede za sto. Pobojah se da ću provesti dosadno jutro u popravci jahaće

opreme. “Danas ću te učiti lepom ponašanju”, saopšti mi Berik bez uvoda. U glasu mu je bilo izvesne sumnjičavosti, kao da nije ubeđen u moju sposobnost da primim pouke o tome. “S konjima?”, upitah u neverici. “Ne. S njima već umeš. S ljudima. Za stolom i posle, kad ljudi sede razgovaraju. Ponašanju u takvim prilikama.” “Zašto?” Berik se namršti. “Jer ćeš iz nekih razloga koje ja ne razumem pratiti Istinitog u Lepomorje da se vidi s Kelvarom, vojvodom Mamuze. Gospodar Kelvar nije sarađivao s gospodarom Šemšijem u snabdevanju priobalskih utvrda ljudstvom. Šemši ga optuţuje da je kule ostavio potpuno bez straţe, tako da su Spoljnoostrvljani mogli da oplove Straţarsko ostrvo, pa čak i da se usidre kraj njega, i da odatle napadaju Šemšijeva sela u vojvodstvu Hrastici. Princ Istiniti ide da popriča s Kelvarom o tim optuţbama.” Shvatao sam stanje u potpunosti. Dole po gradu svi su pričali o tome. Gospodar Kelvar, vojvoda Mamuze, imao je na brizi tri kule straţare. Dve koje su s bokova štitile Lepomorje, najvaţniju luku vojvodstva, uvek su imale snaţne posade. Ali kula na Straţarskom ostrvu jedva da je štitila išta bitno za gospodara Kelvara – uz njegovu visoku kamenitu obalu šćućurilo se svega nekoliko sela i onaj ko bi pošao da u njih upadne dobro bi se namučio da mu se brodovi ne razlupaju o stenje dok je on u pljački. Juţna Kelvarova obala retko je napadana. A na samom Straţarskom ostrvu gotovo da i nije ţivelo ništa osim galebova, koza i dagnji u izobilju. Kula na njemu, međutim, bila je ključna za pravovremenu odbranu Juţne uvale u Hrasticima, budući da je nadgledala i spoljni i unutrašnji moreuz, a bila je podignuta na prirodnom uzvišenju tako da se vatra s njenog svetionika lako primećivala na kopnu. Šemši je pak imao kulu straţaru na Jajetu, ali to ostrvce jedva da je bilo nešto više od peščanog spruda, te je zamalo bivalo

potopljeno u vreme talasa i plime. S njega se nije stvarno moglo nadzirati more, a kulu je trebalo stalno popravljati jer se pesak pomerao i burno more je ugroţavalo. Ali se s nje mogla videti upozoravajuća vatra na Straţarskom ostrvu i poruka preneti dalje. Ukoliko bi vatra bila zapaljena na Straţarskom ostrvu. Po običajnom pravu, vode pogodne za ribarenje oko Straţarskog ostrva i njegove obale gde su skupljane školjke pripadale su Mamuzi, te je na ovom vojvodstvu bilo i da obezbedi ljudstvo za kulu na njemu. Ali da bi se tamo odrţavala predstraţa, neophodno je bilo dobavljati ljudima namirnice, drvo i ulje za vatru na svetioniku, i popravljati samu kulu, na koju su divlje okeanske oluje nasrtale bez ičega što bi im se isprečilo na golom nevelikom ostrvu. Ta je duţnost bila neomiljena među vojnicima, i govorkalo se da su tamo, po gvojevrsnoj istančanoj kazni, slane nepokorne ili vladarskoj politici nenaklonjene posade. Više nego jednom Kelvar je pri piću izjavljivao da gospodar Šemši moţe i sam da obezbedi ljudstvo za tu kulu ako je ona tako vaţna za Hrastike. Iako Mamuza nije bila voljna da preda ribolovne vode oko ostrva niti njegova bogata nalazišta školjki. Sve u svemu, kad su u rano proleće sela u Hrasticima bez ikakvog upozorenja postradala tako da su propale sve nade da će polja biti zasejana na vreme, a većina ovaca koje je trebalo da se ojagnje poklana, opljačkana ili rasterana, gospodar Šemši je glasno optuţio Kelvara pred kraljem da je zanemario svoju duţnost i ostavio straţare bez ljudstva. Kelvar je to poricao, tvrdeći da su malobrojne snage koje tamo drţi sasvim dovoljne za mesta koja retko treba braniti. “U kuli na Straţarskom ostrvu potrebni su straţari, a ne vojnici”, tvrdio je, te je stoga on i odabrao izvestan broj staraca i starica da opsluţuju kulu. Šačica njih je ranije i bila u vojničkoj sluţbi, ali uglavnom su to bili oni koji su imali razloga da umaknu iz Lepomorja, duţnici, dţeparoši i prestarele kurve, među njima neki i ozloglašeni, iako su Kelvarove pristalice svedočile da su sve to samo

postariji ljudi kojima je bilo potrebno sigurno zaposlenje. Osvemu tome sam ja mnogo više doznao iz govorkanja po krčmama i Ĉejdovih političkih poduka nego što je Berik mogao i da nasluti, međutim ugrizao sam se za jezik i strpljivo odsedeo dok se on upinjao da mi potanko objasni. Shvatio sam, i ne prvi put, da me smatra pomalo priglupim. Moje ćutanje pre je tumačio kao pomanjkanje bistrine nego kao odsustvo potrebe da govorim. Tako je sada s naporom počeo da me upućuje u ponašanje koje, kako mi je rekao, većina drugih dečaka prosto usvoji provodeći vreme uz starije. Svakog dana treba da pozdravljam ljude kad ih prvi put sretnem, ili kad god uđem u neku prostoriju i zateknem nekoga u njoj; nije uljudno samo se ćutke uvući. Ljude treba da oslovljavam imenima, a ako su stariji od mene ili viši po poloţaju, kao što će, podsetio me je, svako koga budem sretao na ovom putovanju uglavnom i biti, treba da dodam i zvanje. Onda me je zasuo pojedinostima o zvaničnim prilikama: ko će i pod kojim okolnostima napustiti prostoriju pre mene (gotovo svako i gotovo u svim prigodama ima prednost nada mnom); pa onda o ponašanju za stolom – da pazim gde sedam; da pazim da jedem podjednakom brzinom kao i onaj ko je u čelu visokog stola; kako se ispija zdravica, ili čitav niz zdravica, a da se potpuno ne opiješ. I kako da učestvujem u razgovoru, ili što će mi verovatnije zatrebati, da paţljivo slušam onog ko sedi pored mene. I tako dalje, i tako dalje, sve dok nisam počeo čeţnjivo da sanjarim o beskrajnom čišćenju amova i stremena. Berik me je prizvao budnosti oštro me bocnuvši prstom. “To takođe nećeš raditi. Izgledaš kao slabouman kad tako sediš i klimaš, a pamet ti je sasvim negde drugo. Ne umišljaj da niko ne primećuje kad to radiš. I ne gledaj tako mrko kad te neko ispravi. Sedi pravo i neka ti se uljudnost vidi na licu. Bez tog beslovesnog osmeha, glupane. Kneţeviću, šta da radim s tobom? Kako da te zaštitim kad sam prizivaš nevolje? I zašto

uopšte i hoće da te vode?” Ova dva poslednja pitanja, postavljena samom sebi, odavala su istinsku zabrinutost. Moţda sam stvarno bio priglup kad je nisam uviđao. On ne ide, a ja idem. Bez ikakvog razloga koji bi on mogao da dokuči. Dovoljno je dugo proţiveo uz dvor da postane vrlo oprezan. Prvi put otkako sam mu poveren udaljavam se od njegovog nadzora, i to nedugo posle sahrane mog oca. Pitao se, iako se nije usuđivao da to izgovori, hoću li se vratiti ili to neko stvara zgodu da me se tiho reši. Shvatao sam da bi to bio strašan udarac njegovom ponosu i ugledu ukoliko bih ja “nestao”. Stoga uzdahnuh i obazrivo napomenuh kako im moţda treba dodatna pomoć oko konja i pasa. Istiniti nikuda nije išao bez svog vučjaka Lava. Baš pre dva dana pohvalio me je da se izvrsno staram o njemu, te sam to ponovio Beriku i sa zadovoljstvom ustanovio da je ova sitna isprika dobro delovala. Licem mu se razli olakšanje, a onda ponos jer me je tako dobro obučio, i razgovor smesta pređe s lepog ponašanja na pravilnu brigu o vučjaku. Ako su me pouke o ispravnom vladanju zamarale, ponavljanje gatki o umeću s psima bilo je nepodnošljivo dosadno. Gotovo sam odlepršao kad me je pustio da idem na ostale časove. Ostatak dana proveo sam u izmaglici odsutnosti, zbog čega mi je Hod zapretila da će me propisno išibati ako ne budem pazio šta radim. Onda je odmahnula glavom, uzdahnula i rekla mi da se gubim i da dođem ponovo kad mi se pamet vrati. Poslušah je sav presrećan. Uz pomisao da ću zbilja otputovati iz Jelendvora sve do Lepomorja nije bilo mesta ni za šta drugo u mojoj glavi. Znao sam da bi trebalo da se zapitam zbog čega idem, ali znao sam da će me Ĉejd uskoro uputiti. Hoćemo li putovati kopnom ili morem? Poţeleh da sam pitao Berika. Ĉuo sam da putevi do tamo nisu najbolji, ali meni to neće smetati. Garavica i ja nikad nismo išli na dugačak put zajedno. Ali plovidba morem, na pravoj lađi... Vraćao sam se u zamak duţim putem, jednom stazom koja

je išla uz tu i tamo šumom prošaranu kamenitu padinu. Bilo je tu nešto krţljavih breza i pokoji ariš, ali uglavnom nerazaznatljivo šikarje. Gore u krošnjama poigravale su se sunčeve zrake i laki povetarac, stvarajući pegavu svetlost i dajući danu nešto nezemaljsko. Podigoh pogled prema zaslepljujućem sjaju u brezovom lišću, a kad sam ga ponovo spustio, preda mnom je stajala kraljeva luda. Od zapanjenosti stadoh kao ukopan. Bez razmišljanja potraţih očima kralja, uprkos tome što bi bilo potpuno besmisleno da ga ugledam na ovom mestu. Luda beše sama, napolju, na dnevnom svetlu! Na tu pomisao sva mi se koţa najeţi, a dlačice na rukama i vratu nakostrešiše. U zamku je bilo opštepoznato da kraljeva luda ne podnosi dnevnu svetlost. Svi su to znali. Pa ipak, uprkos svemu što su paţevi i sudopere tako upućeno brbljali, evo njega gde stoji tu s vetrićem što mu ćarlija u svetloj kosi. Kockasti kaputić i čakšire od crvene i plave svile isticali su se u jarkoj suprotnosti naspram njegovog bledila, ali oči mu nisu bile bezbojne kao u sumračnim hodnicima zamka. Kad sam susreo njegov pogled s udaljenosti od svega nekoliko koraka, na jasnom svetlu dana, opazih da u očima ima plavetnila, veoma svetlog, kao kad jedna jedina kaplja plavog mastila padne na beli tanjirić. Belilo njegove koţe takođe je bilo privid, jer ovde na pegavoj svetlosti sunca videh da je iznutra podliva blago rumenilo. Krv, shvatih s iznenadnim drhtajem. Crvena krv nazire se ispod koţe. Luda ne obrati paţnju na reč koja mi se šapatom ote. Umesto toga podiţe prst, kao da bi da zaustavi ne samo moje misli, nego i sam dan oko nas. Ali ja ionako ne bih mogao potpunije da usredsredim paţnju ni na šta drugo, te pošto je ovim bila zadovoljna, luda se nasmeši pokazujući sitne i bele razdvojene zube, kao u odojčeta. “Kneţeviću!”, zapevuši. “Kneţeviću mašu pa mašući blaţu ţlicu.” Naglo prekide i opet mi se onako nasmeši. Zurio sam u njega nesigurno, bez reči i pokreta.

Prst mu ponovo zalebde visoko i on mi pripreti njime. “Kneţeviću! Kneţeviću mašću pa mašući siću blaţu ţlicu.” Nakrivio je glavu i od tog pokreta njegova kosa pahuljasta kao maslačak zaleluja u suprotnom pravcu. Pomalo sam prestajao da ga se plašim. “Kneţević”, rekoh obazrivo i kucnuh se kaţiprstom u grudi. “To sam ja, da. Zovu me kneţević. Jesi li se izgubio?” Trudio sam se da mi glas bude blag i ubedljiv, da ne bih uznemirio to jadno biće. Sigurno je odlutao iz zamka pa se obradovao kad je ugledao poznato lice. Glasno je udahnuo na nos i zavrteo glavom tako ţestoko da mu se kosa razvejala oko glave kao plamen oko sveće na vetru. “Kneţeviću!”, rekao je naglašeno, pomalo napuklim glasom. “Kneţeviću mašću pomašući siću oblaţući ţlicu.” “Sve je u redu”, rekoh umirujuće. Povio sam kolena, iako zapravo nisam bio toliko viši od njega, i lagano ga pozvao rukom. “Dođi ovamo. Dođi. Povešću te kući, vaţi? Ne boj se.” Luda naglo spusti ruke niz bokove, pa podiţe lice i zakoluta očima ka nebu. Prostreli me čvrstim pogledom i napući usta kao da će pljunuti. “Dođi ovamo”, pozvah ga ponovo. “Ne”, reče on sasvim jasno i ogorčeno. “Slušaj me, tupane. Kneţeviću mašću pomaţući psiću ublaţeći ţlicu.” Naklonio se, okrenuo i pošao uz stazu. “Ĉekaj!”, povikah. Uši su mi pocrvenele od stida. Kako nekom uljudno da objasniš da si ga godinama drţao ne samo za ludu nego i za maloumnika? Nisam to umeo, pa rekoh: “Šta ti sve to ţiću-šću znači? Rugaš li mi se?” “Ne bi se moglo reći.” Zastao je da mi kaţe: “Kneţeviću, mašću pomaţući psiću ublaţićeš ţlicu. Verujem da je to neka poruka. Poziv na vrlo značajan čin. Kako si ti jedini za koga znam da ga zovu kneţević, hteo ti to ili ne, verujem da je poruka tebi namenjena. A šta znači – kako ja da znam? Ja sam luda, a ne tumač snova. Prijatan dan ti ţelim.” Ponovo se okrenuo, ali ovog puta je, umesto da nastavi stazom, koraknuo

među gusto glogovo ţbunje pored nje. Poţurih da ga stignem, ali kad sam dospeo do mesta gde je sišao sa staze, njega već nije bilo. Stajao sam nepomično, zagledan u suncem prošaran gustiš, misleći kako bi trebalo da vidim granje da se njiše tamo gde je on prošao ili bar načas da spazim njegovu šarenu odeću. Ali od njega ni traga. A u njegovoj šašavoj poruci nije bilo nikakvog smisla. Mozgao sam o tom čudnom susretu celim putem do zamka, dok ga na kraju ne otpisah kao čudnu ali nasumičnu zgodu. Ĉejd me ne pozva te noći, već sledeće. Goreći od znatiţelje, ustrčao sam uz stepenice. Ali kad se popeh, zastadoh, jer sam znao da će moja pitanja morati da pričekaju. Ĉejd je naime sedeo za kamenim stolom, Prikradalo mu se smestio na ramenima, a pred njim je bio upola razmotan svitak. Jedan kraj je pritisnuo čašom vina, a kaţiprstom je polako pratio nekakav spisak, očigledno, koji u prolazu okrznuh pogledom. Spisak sela i datuma. Ispod imena svakog sela nizao se račun – toliko ratnika, toliko trgovaca, toliko ovaca, burica piva, merica ţita i tako dalje. Sedoh naspram Ĉejda da sačekam. Naučio sam da ga ne prekidam. “Dečko moj”, reče on tiho, ne diţući pogled sa svitka. “Šta bi ti uradio kad bi neka vucibatina stalno išla za tobom i tukla te u glavu? Ali samo kad si mu okrenut leđima. Kako bi postupio?” Razmišljao sam vrlo kratko. “Okrenuo bih leđa i pravio se da gledam u nešto drugo. Samo što bih drţao dugačku debelu štapinu i, kad me on udari, okrenuo bih se i razbio mu glavu.” “Hm. Da. Pa, pokušali smo. Ali koliko god se mi pravili nevešti, Spoljnoostrvljani kao da uvek znaju kad ih mamimo i nikad nas ne napadnu. Odnosno, uspeli smo da pređemo jednog ili dva obična pljačkaša, ali nikad one s crvenih lađa. A upravo njih bismo hteli da dokačimo.” “Zašto?” “Jer nam nanose najviše zla. Vidiš, dete, navikli smo da nas

pljačkaju, gotovo bi mogao reći da smo se tome prilagodili. Uvek zasejemo po jedno jutro više, istkamo prekomernu balu sukna, odgajimo jednog prekobrojnog vola. Naš svet i s imanja i iz gradova uvek nastoji da ostavi nešto na stranu, a kad se u meteţu pljačke nekome zapali ambar ili nekom drugom spale skladište, svi priskoče da se ponovo podigne. Ali ovi s crvenih lađa ne samo da kradu i pri tom uništavaju. Oni pre svega uništavaju, i kao tek uzgred ponešto i odnesu.” Zastao je zureći u zid kao da moţe da vidi kroz njega. “Nema u tome nikakvog smisla”, nastavio je smućeno, više govoreći sebi nego meni. “Ili bar nikakvog smisla koji bih ja uspeo da razmrsim. Kao da zakolješ kravu koja ti svake godine oteli zdravo tele. Popale nepoţnjeveno ţito, pokolju stoku koju ne mogu da ponesu. Pre tri nedelje u Trnjacima su potpalili mlin i prosekli vreće sa ţitom i brašnom. Kakva im korist od toga? Zašto stavljaju glavu u torbu radi pukog razaranja? Ne nastoje da osvoje i zadrţe zemlju; nikada nam nisu prigovorili da smo ih nečim ojadili. Od lopova se moţeš sačuvati, ali ovi ubijaju i satiru nasumice. Trnjake neće ponovo podizati; ono ţivlja što je preteklo niti za to ima volje, niti ima čime i od čega. Raselili su se, neki da se skrase po drugim mestima, neki da postanu prosjaci po gradovima. Prečesto smo već to viđali.” Uzdahnuo je i pretresao glavom da razbistri misli. Kad je podigao pogled, potpuno ga je usredsredio na mene. Ĉejd je imao taj dar da odloţi problem tako temeljno da bi se čovek zakleo kako je potpuno zaboravio na to. Tako mi je i sada saopštio, kao da mu je to jedina briga: “Pratićeš Istinitog kad pođe da se ubeđuje s gospodarom Kelvarom u Lepomorju.” “Reče mi Berik. Ali ga to čudi, a i mene. Zašto?” Ĉejd je izgledao potpuno zbunjeno. “Zar se nisi pre nekoliko meseci ţalio kako ti je dosta Jelendvora i kako bi voleo da vidiš Šest vojvodstava?” “Naravno. Samo što prilično sumnjam da me Istiniti zbog toga vodi.”

“Kao da Istiniti uopšte obraća paţnju na to ko mu sačinjava pratnju”, podrugnu se Ĉejd. “Nema on nimalo strpljenja za sitnice, pa otud ni izuzetan dar s kojim je Plemeniti baratao ljudima. Ipak, Istiniti je dobar vojnik, a na duţe staze gledano, moţda je upravo to ono što nam treba. Ne, u pravu si. Istiniti ni ne sluti zašto ideš... još ne. Lukavi će mu reći da si obučen za uhodu. Zasad je to sve. Nas dvojica smo se posavetovali o ovome. Jesi li spreman da počneš da mu uzvraćaš ono što je uloţio u tebe? Jesi li spreman da počneš svoju sluţbu porodici?” Rekao je to tako spokojno i gledao me tako otvoreno da je i meni gotovo bilo lako da ostanem spokojan kad sam ga upitao: “Hoću li morati nekoga da ubijem?” “Moţda.” Pomerio se na svojoj stolici. “O tome ćeš ti morati da odlučiš. Da odlučiš i onda da to uradiš... To je drugačije nego da ti neko naprosto kaţe: „Ovo je taj čovek i to mora biti obavljeno.‟ Mnogo je teţe i uopšte nisam siguran da si spreman za to.” “Hoću li ikada biti?” Moj pokušaj da se osmehnem izrodio se u nekakav grč mišića. Onda sam pokušao da ga skinem s lica, ali nisam uspeo. Ĉudna drhtavica prođe mi telom. “Verovatno ne.” Ĉejd zaćuta, pa potom zaključi da sam prihvatio ovo poslanje. “Ići ćeš kao pratilac postarije plemkinje, koja takođe putuje, da poseti rodbinu u Lepomorju. Zadatak ti neće biti previše teţak. Gospa Timeja je u duboko poodmaklim godinama i narušenog je zdravlja. Putuje u zatvorenoj nosiljci. Jahaćeš kraj nje i starati se da se ne trucka previše, dodati joj vode ako zatraţi, ispunjavati joj razne slične sitne zahteve.” “Ne zvuči mnogo drugačije nego da se staram o vučjaku Istinitog.” Ĉejd zastade, pa se onda nasmeši. “Izvrsno. I to će ti zapasti u deo. Postani svima nezamenljiv na ovom putovanju. Onda ćeš imati razlog da svuda zalaziš i sve da čuješ, a tvoje prisustvo nikom neće biti čudno.” “A moj pravi zadatak?”

“Da slušaš i učiš. I Lukavom i meni čini se da je pljačkašima s crvenih lađa i predobro poznata naša strategija i naša snaga. Odskora Kelvar nerado ulaţe sredstva da bi kula na Straţarskom ostrvu bila popunjena ljudstvom kako valja. Dvaput ju je potpuno zapustio i dvaput je priobalni ţivalj vojvodstva Hrastici skupo platio njegov nemar. Da nije prestupio iz nemara u izdaju? Da se nije urotio s neprijateljem radi vlastite koristi? Hteli bismo da pronjuškaš naokolo i vidiš šta ćeš otkriti. Ne nađeš li ništa sumnjivo, ili ako ne nađeš ništa osim snaţnih sumnji, vrati se da nas izvestiš. Ali ako otkriješ izdaju, i uveriš se u to, onda treba što pre da ga se otarasimo.” “ A sredstva?” Nisam bio siguran da je to moj glas. Bio je tako običan, tako suzdrţan. “Pripremio sam prašak, bezukusan u hrani, bezbojan u vinu. Oslanjamo se na tvoju dovitljivost i smisao za skrovitost da nađeš neki način da ga primeniš.” Podigao je poklopac s jedne zemljane činije na stolu. U njoj je bio smotuljak od vrlo fine hartije, tanje i finije od ikakve koju mi je Fedren pokazao. Ĉudno, to mi je bila prva pomisao: kako bi moj učitelj pismenosti voleo da radi na takvoj hartiji. U smotuljku je bio najfiniji beli prašak. Lepio se za papir, lebdeo u vazduhu. Ĉejd je zaklonio nos i usta krpom dok je presipao paţljivo odmerenu količinu u fišečić od navoštene hartije. Pruţio mi ga je, a ja primih smrt na otvoren dlan. “Kako deluje?” “Ne prebrzo. Neće pasti mrtav za stolom, ako me to pitaš. Ali ako se poduţe zadrţi nad vinskom kupom, pozliće mu. Koliko znam Kelvara, odneće naduven stomak u krevet, a ujutro se neće probuditi.” Stavio sam fišečić u dţep. “Zna li Istiniti za ovo?” Ĉejd razmisli. “Istiniti je onakav kao što mu ime kaţe. Ne bi mogao da sedi za stolom s čovekom koga će otrovati a da mu to ne oda. Ne, u ovom poduhvatu potaja će nam posluţiti bolje od istine.” Pogledao me je pravo u oči. “Radićeš sam, i nećeš imati

s kim da se posavetuješ osim sam sa sobom.” “Razumem.”Premestih se na visokoj drvenoj stolici na kojoj sam sedeo. “Ĉejde?” “Da?” “Je li ovako bilo i s tobom? Prvi put?” Zagledao se u svoje šake, dodirujući jarkocrvene oţiljke na levoj nadlanici. Tišina se oduţila, ali ja sam čekao. “Bio sam godinu stariji od tebe”, reče on na kraju. “I bilo je samo izvršenje, nisam morao da odlučujem. Je li ti to dovoljno?” Najednom se postideh a da nisam znao zašto. “Valjda jeste”, promrmljah. “Dobro. Znam da nisi mislio ništa loše, dečko. Ali muškarci ne razgovaraju o onome što su radili u postelji s gospom. A ubice ne razgovaraju o... našem poslu.” “Ĉak ni učitelj s učenikom?” . Ĉejd izbeţe moj pogled i zagleda se u mračni ugao tavanice. “Ne.”Trenutak kasnije dodade: “Za dve nedelje od sada moţda ćeš razumeti zašto.” Ništa više o tome nismo rekli. Prema mom računu, bilo mi je trinaest godina.

8 Gospa Timeja Povest Vojvodstava podrazumeva izučavanje njihove geografije. Dvorski pisar kralja Lukavog, narečeni Fedren, veoma je voleo ovu izreku. Ne mogu reći da sam joj ikad našao kakav nedostatak. Moţda su sve povesti izveštaji o prirodnim granicama. Mora i led što nas dele načinili su od nas i Spoljnoostrvljana dva različita naroda, a izdašni pašnjaci i plodna polja Vojvodstava urodila su bogatstvom zbog koga smo postali neprijatelji. Moţda bi to bilo prvo poglavlje povesti Vojvodstava. Reke Medveđa i Grozdanica stvorile su rodne vinograde i voćnjake Oranja isto kao što Bojorubne planine koje se uzdiţu nad Trščacima zaklanjaju ali i razdvajaju tamošnji ţivalj, zbog čega je taj narod bez odbrane pred našom dobro ustrojenom vojskom. Trgnuo sam se iza sna još pre nego što se mesec odrekao vladavine na nebeskom svodu, zapanjen što sam uopšte i spavao. Sinoć je Berik tako temeljno nadgledao moje pripreme za putovanje da bih sada, samo da je bilo do mene, krenuo istog časa pošto sam progutao svoju jutarnju kašu. Ne biva to, međutim, tako kad se veći broj ljudi sprema da zajedno preduzme bilo šta. Sunce je već povisoko odskočilo pre nego što smo se svi okupili i pripremili. “Kraljevske ličnosti”, upozorio me je Ĉejd, “nikad ne putuju s lakoćom. Istiniti na ovo putovanje odlazi s teţinom kraljevog mača iza sebe. Svi koji ga vide gde prolazi znaće to a da im niko i ne kaţe. Glas mora stići pre njega do Kelvara i Šemšija. Kraljevska ruka

podigla se da izmiri njihove nesuglasice. Obojica morajupomisliti: kamo sreće da te razmirice nikad nisu ni zapodenute. U tome je veština dobre vladavine. Da se u narodu stvori ţelja da svojim ţivotom nikad ne izazove potrebu za vladarskim uplitanjem.” Tako je dakle Istiniti putovao s razmetljivošću koja je sasvim očigledno razdraţivala vojnika u njemu. Birani ljudi u četi koja je kao posebna pratnja jahala ispred redovnih jedinica nosili su uz heraldičkog jelena Vidovnjaka i prinčeve boje. Mojim dečačkim očima izgledali su zadivljujuće. Ali da ne bi ostavljao suviše ratoboran utisak, Istiniti je poveo plemkinje i plemiće koji će na svršetku ulepšavati dan razgovorima i razonodom. Na začelju naše povorke, iza plemstva na dobrim konjima, putovali su sokolovi i sokolari, lovački psi i njihovi vodiči, svirači i bardovi, jedan lutkar, nosači i posluţitelji gospodara i gospi, sluge koje će se starati o njihovoj odeći i kosi i spremati im omiljena jela baš onako kako vole. Moje je mesto bilo negde oko sredine povorke. Sedeo sam na uznemirenoj Garavici iza ukrašene nosiljke postavljene na dva mirna siva škopca. Šaki, jednom od bistrijih štalskih momaka, dodeljen je poni i staranje o sivcima, a meni da vodim mulu s prtljagom i brinem o putnici u nosiljci, onoj ostareloj gospi Timeji koju nikad pre nisam upoznao. Kad se napokon pojavila da se popne u svoju nosiljku, bila je tako umotana u ogrtače, velove i šalove da sam samo uspeo da steknem utisak kako je odlikuje pre ona staračka mršavost nego debljina, a od njenog parfema Garavici se kijalo. Stara gospa se ugnezdila među jastuke, krzna, pokrivače i podmetače, i smesta zapovedila da se zavese navuku iako je jutro bilo krasno. Dve vrlo mlade sobarice koje su je sluţile otrčaše presrećne, a ja ostadoh kao njen jedini sluga. Srce mi je klonulo. Nadao sam se da će bar jedna devojčica putovati u nosiljci uz staru gospu. Ko će se brinuti o njenim ličnim potrebama kad joj se postavi šator? Pojma nisam imao kako se sluţi ţeni, pogotovo vrlo