Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

oko vrata i ćilibarskim perlama tako gusto prišivenim po napršnjaku da bi odbile mač, dok su se međutim raskošne tkanine zatezale na njemu, skrojene tako tesno da se čovek zapita da ih nije krojaču ponestalopre nego što je uspeo da dovrši odelo. U to vreme su se široki rukavi u raznim bojama nosili kao obeleţje bogata čoveka, a on je došao u košulji pripijenoj kao mačja koţa. Bio je u visokim čizmama uz nogu i drţao je mali korbač, kao da je upravo došao s jahanja. Sva ta oprava na njemu ne samo da je delovala neudobno, nego je uz njegovu mršavost ostavljala nekakav utisak škrtosti. Bledim očima ravnodušno je preleteo Kraljičin vrt. Odmerio nas je, i smesta odbacio kao manjkave. Dunuo je kroz svoj orlovski nos kao neko ko se našao pred dosadnim grbačenjem. “Napravite mesta”, naloţio nam je. “Gurnite ovaj lom u stranu. Poslaţite ovo tamo uz taj zid. Brţe, brţe. Ne trpim lenčine.” Tako su rastureni i poslednji ostaci vrta. Ćupovi raspoređeni da oivičavaju seni nekadašnjih leja i stazica sklonjeni su u stranu, a divni mali kipovi naslagani kojekako na njih. Galen je prozborio samo jednom, i to da mi naredi: “Brţe, kopile”, dok sam se borio s jednim teškim loncem punim zemlje. Dohvatio me je korbačem preko pleća, više takao nego ošinuo, ali je to delovalo tako smišljeno da sam prekinuo s poslom i zagledao se u njega. “Šta je, nisi me čuo?”, upita on oštro. Klimnuo sam i ponovo prionuo da pomerim lonac. Krajičkom oka video sam njegov čudno zadovoljan pogled. Taj udarac je, osećao sam, bio nekakav ispit, ali nisam znao da li sam ga prošao ili sam omanuo. Vrh kule postao je jedno jalovo mesto, gde su samo još tragovi mahovine i zemlje svedočili da je tu nekada bio vrt. Galen nam naloţi da se poredamo u dve vrste. Rasporedio nas je po godinama i visini, a onda izdvojio devojke i postavio ih iza i malo udesno od dečaka. “Neću trpeti nikakvo ometanje niti odlutalu paţnju. Ovde ste da učite, a ne da dangubite”,

upozorio nas je. Potom nam je zapovedio da se razmaknemo toliko da ispruţenim rukama ne moţemo međusobno da se dodirnemo, čak ni vrhom prsta. Na osnovu toga sam očekivao nekakve telesne veţbe, ali on nam reče da stojimo mirno i pazimo šta nam govori. Tako smo stajali na hladnoći navrh kule, a on nam je drţao predavanje. “Sedamnaest godina sam učitelj Veštine u ovom zamku. Pre ovoga sam podučavao male skupine učenika, bez mnogo buke. Onaj za koga bi se pokazalo da ne obećava mnogo tiho je otpreman. U to vreme Šest vojvodstava nisu ni imala potrebe za više od šačice obučenih. Učio sam samo one od kojih sam mogao najviše da očekujem i nisam traćio vreme ni na koga u kome nije bilo dara ili poslušnosti. I već petnaest godina nikoga nisam posvetio u Veštinu. Ali su nas sustigla zla vremena. Spoljnoostrvljani haraju našim obalama i raskivaju nam narod. Kralj Lukavi i princ Istiniti usmerili su svoju Veštinu da bi nas štitili. Veličanstveni su njihovi napori, i mnoge su uspehe izvojevali, premda običan svet i ne nagađa šta oni čine. Uveravam vas, protiv umova koje sam ja uveţbao Spoljnoostrvljani nemaju mnogo izgleda. Nekoliko tričavih pobeda moţda su i postigli nasrnuvši na nas nespremne, ali će snage koje sam stvorio da im se suprotstave prevladati!” Na te su mu reči bezbojne oči usplamtele i podigao je ruke ka nebesima. Pozadugo nas je drţao u tišini, zureći uvis, ruku ispruţenih nad glavom kao da bi da prigrabi moć sa samih nebesa. Onda je polako spustio ruke. “Ovo znam”, nastavio je mirnijim glasom. “Ovo znam. Snage koje sam stvorio će prevladati. Ali naš kralj, neka bi mu svi bogovi dali slavu i blagoslov, sumnja u mene. A kako je on moj kralj, ja se povinujem njegovoj volji. On zahteva da tragam među vama koji ste niţe krvi ne bi li se među vama našao neko s dovoljno dara i volje, čistote nakana i postojanosti duše da bi bio obučen u Veštini. Učiniću tako jer je moj kralj zapovedio.

Predanja kazuju da su u davnini mnogi bili obučeni i da su pridruţivali svoje delanje kraljevom kako bi odvratili opasnosti od naše zemlje. Moţda to i jeste istina, a moţda starinska predanja preteruju. U svakom slučaju, moj mi je kralj zapovedio da pokušam da stvorim takav višak obučenih Veštini, te ću se potruditi.” Na onih pet devojaka među nama uopšte nije obraćao paţnju. Nijednog ih pogleda nije udostojio. Odbacivao ih je tako očigledno da sam se pitao čime li su ga uvredile. Spokojnu sam površno poznavao, jer je i ona bila revnostan Fedrenov đak. Gotovo sam osećao ţar njenog nezadovoljstva. U redu iza mene jedan se dečak pomače. Galen mu munjevito priskoči. “Dosadno nam, je li? Gnjavi nas nekakav matorac naglabanjem?” “Samo mi je grč uhvatio nogu, gospodine”, odgovori dečko glupavo. Galen zamahnu i ošamari ga tako da mu glava polete. “Tišina, i stoj mirno. Ili odlazi. Meni je svejedno. Već je očigledno da nemaš istrajnosti da bi dosegao Veštinu. Kako je međutim kralj našao da si vredan da bi bio ovde, pokušaću da te podučim.” Iznutra sam sav drhtao. Jer dok se obraćao dečaku, Galen je pogledom streljao mene. Kao da sam nekako ja kriv što se on pomerio. Preplavi me snaţna odbojnost prema Galenu. Dešavalo mi se da dobijem udarac od Hod dok sam veţbao s motkom ili mačem, morao sam da istrpim neugodne zahvate čak i od Ĉejda kad mi je pokazivao osetljive tačke, tehnike davljenja i načine da nekog ućutkaš a da ga ne obogaljiš. Od Berika sam se naprimao ćuški, pljuski, a ponekad bi me i ritnuo, neki put zasluţeno, a ponekad da dâ sebi oduška kad je pretrpan poslom. Ali nikad nisam video da odrastao čovek s takvom slašću udari dečaka kao što je to sada uradio Galen. Naprezao sam se da mi se ništa ne bi videlo na licu i da ga gledam a da ne izgleda kao da zurim. Jer znao sam da će me,

ako samo začas skrenem pogled, optuţiti da ne pazim. Galen zadovoljno klimnu sam za sebe, pa nastavi predavanje. Da bismo ovladali Veštinom, najpre mora da nas nauči da vladamo sobom. Telesno lišavanje za njega je bilo ključ. Sutra ćemo doći pre nego što sunce grane, bez cipela i čarapa, bez ogrtača i bez vunene odeće, gologlavi i vrlo savesno oprani. Posavetovao nas je da usvojimo njegove navike u ishrani i načinu ţivota. Izbegavaćemo meso, slatko voće, začinjena jela, mleko i “raskalašnu hranu”. Zagovarao je kašu i hladnu vodu, običan hleb i skuvano korenasto povrće. Izbegavaćemo svaki nepotreban razgovor, pogotovo sa suprotnim polom. Nadugačko nam je pridikovao da se klonimo svih “čulnih” ţudnji, u šta je uključivao ţelju za hranom, snom i toplotom. Urediće, izvestio nas je, da se u dvorani postavi zaseban sto za nas kako bismo mogli pravilno da se hranimo neometani dokonim razgovorima. Ili pitanjima. Ovo poslednje dodao je gotovo kao pretnju. Onda nas je proveo kroz niz veţbi. Zatvorite oči i izvrnite jabučice nagore koliko god moţete. Napregnite se da ih izokrenete kao da ćete pogledati u sopstvenu lobanju. Osetite taj pritisak. Zamislite šta biste videli kad biste uspeli da tako prevrnete oči. Da li je to što vidite ispravno i dostojno? Zatvorenih očiju stojte na jednoj nozi. Potrudite se da stojite savršeno mirno. Nađite ravnoteţu, ne tek tela, nego duha. Odagnajte iz glave sve nedolične misli, pa ćete moći tako da ostanete beskrajno. Dok smo tako stajali, zatvorenih očiju prolazeći kroz sve te razne veţbe, on se kretao među nama. Mogao sam da ga pratim po zvuku korbača. “Usredsredite se!”, zapovedao nam je, ili: “Potrudite se, bar se potrudite!” Tog dana sam bar četiri puta osetio korbač. Sitnica, jedva više od dodira, ali uznemiravajuće je kad te dotakne šiba, makar i ne nanosila bol. Kad se poslednji put spustio, okrznuo mi je sam pregib ramena i ovio mi se oko vrata, dokačivši me vrškom po bradi. Ţacnuo

sam se, ali uspeh da ne otvorim oči i da ne izgubim nesigurnu ravnoteţu odrţavanu na kolenu koje me je već bolelo. Dok se on udaljavao, osetih kako mi se topla kaplja krvi skuplja na bradi. Zadrţao nas je ceo dan i otpustio nas tek kad je nad vidikom ostala samo polovina bakarnog sunca i kad su zaduvali noćni vetrovi. Ni jedan jedini put nije nam dozvolio da se odmorimo radi jela, pića ili ma kakve druge potrebe. Gledao nas je s mrgodnim smeškom na licu kako jedno po jedno prolazimo kraj njega, a mi se tek kad smo promakli kroz vrata osmelismo da zateturamo i sjurimo se niz stepenice. Umirao sam od gladi, ruke su mi nabrekle i pocrvenele od hladnoće, a usta su mi se tako spekla da ne bih uspeo da progovorim sve i da sam hteo. Ostali su izgledali uglavnom isto, mada su se neki namučili i gore nego ja, koji sam barem bio svikao da provodim duge sate napolju. Vesela, godinu ili dve starija od mene, navikla je da pomaţe gazdarici Ţurnoj u tkanju. Sada joj je punačko lice od hladnoće više ubledelo nego pocrvenelo i čuo sam je kako je, dok smo silazili niz stepenice, šapnula nešto Spokojnoj, na šta je ona uhvati za ruku. “Ne bi bilo tako grozno kad bi makar malo paţnje obraćao na nas”, odvrati joj šapatom. A onda sam s nelagodom video kako se obe prestrašeno obaziru da vide da ih nije Galen opazio kako razgovaraju. Nikada u Jelendvoru nisam sedeo za turobnijim obedom od te večere. Dobili smo hladnu kašu od prokuvanog ţita, hleb, vodu i izgnječenu kuvanu repu. Galen nas je nadzirao, sam se ne dotičući hrane. Nismo razgovarali, mislim da se nismo ni gledali. Pojeo sam onoliko koliko me je zapalo i ustao od stola gladan kao što sam i bio. Na pola puta uz stepenice prisetih se Ĉekićka. Vratih se u kuhinju po kosti i ogriske koje mi je kuvarica ostavila i bokal da mu promenim vodu u posudici. Ĉinili su mi se kao grozan teret dok sam se peo. Pomislih kako je čudno da me je dan koji sam

proveo ne radeći manje-više ništa napolju na hladnoći izmoţdio koliko i dan napornog rada. Kako uđoh u sobu, Ĉekićkovo radovanje i halapljivost s kojom se bacio na meso razliše se po meni kao melem. Ĉim je pojeo, sklupčali smo se u krevet. On je hteo da me gricka i nadvlači se sa mnom, ali je uskoro odustao, a ja potonuh u san. I trgoh se još po mraku, bojeći se da ne prespim. Jedan pogled u nebo reče mi da još mogu pre sunca da stignem na krov, ali za dlaku. Nisam imao vremena da se umijem ni jedem, niti da počistim za Ĉekićkom, a sva je sreća bila što nam je Galen zabranio da dođemo obuveni, jer ionako nisam imao vremena da navlačim čarape i cipele. Bio sam previše umoran čak i da bih se osećao kao budala dok sam jurio kroz zamak i uz stepenice ka vrhu kule. Video sam ostale kako hrle ispred mene uz trepravu svetlost baklji, a kad se pomolih sa stepeništa Galen me dokači korbačem po leđima. Opekao me je neočekivano britko kroz tanku košulju. Uzviknuh od iznenađenja više nego od bola. “Stani ljudski i savladaj se, kopile”, obrecnu se Galen i ponovo me ošinu. Svi ostali su već zauzeli svoja jučerašnja mesta. Izgledali su umorni kao i ja i, većina njih, preneraţeni Galenovim postupanjem prema meni. Ni dan-danas ne znam zašto sam ćutke otišao na svoje mesto i stao okrenuvši se prema Galenu. “Onaj ko dođe poslednji kasni, i tako će se prema njemu i postupati”, upozorio nas je. Pomislih da je to okrutno pravilo, jer je dakle jedini način da sutra izbegnem njegov korbač bio da stignem ranije i gledam kako od njega strada neko od mojih sadrugova. Usledi još jedan dan tegoba i nasumičnog zlostavljanja. Tako to vidim sada. I mislim da sam to u dubini srca znao i onda. Ali je on stalno govorio kako utvrđuje jesmo li dostojni i uliva nam ţilavost i čvrstinu. Postigao je da osećamo kao čast što stojimo bosonogi na hladnoći, stopala skočanjenih na studenom kamenu. Podsticao nas je na takmičenje, ne samo

međusobno, nego i s onom ubogom slikom koju nam je stvarao o nama samima. “Dokaţite da nisam u pravu”, ponavljao je. “Preklinjem vas, dokaţite mi da grešim kako bih mogao svom kralju da predstavim makar jednog učenika koji je zavredio moje vreme.” Trudili smo se. Neobično mi je kad se sad osvrnem na to, i čudim se sam sebi. Ali on je za onaj jedan dan uspeo da nas odvoji od svega i uroni u jednu drugačiju stvarnost, gde su sva pravila uljudnosti i zdravog razuma bila opozvana. Stajali smo zamukli na hladnoći, u različitim, ali podjednako neugodnim poloţajima, sklopljenih očiju, bezmalo samo u donjem rublju, dok se on šetkao među nama deleći šibe onim svojim smešnim korbačićem i uvrede svojim poganim tričavim jezikom. Ponekad bi nas i ćušnuo ili gurnuo, što je mnogo bolnije kad si promrzao do kosti. One koji bi ustuknuli ili se zaneli optuţio bi za slabost. Po vasceli dan grdio nas je da smo nedostojni i ponavljao kako ne bi ni pokušavao da nas podučava da mu kralj to nije naloţio. Devojke je potpuno zanemarivao, i mada je često govorio o prinčevima i kraljevima što su u prošlosti rukovali Veštinom u odbranu svog kraljevstva, nijedan jedini put nije pomenuo kraljice i princeze koje su činile to isto. Niti nam je ikada dao neku širu sliku o onome čemu pokušava da nas nauči. Ostavljao nam je samo studen i neugodnost svojih veţbi, i neizvesnost o času kada će nas ošinuti. Zašto smo se uopšte upinjali da to istrpimo, pojma nemam. Brzo nas je pretvorio u saučesnike u našem sopstvenom poniţavanju. Sunce se napokon ponovo spustilo ka zapadu. Galen je međutim za kraj tog dana sačuvao za nas još dva iznenađenja. Pustio nas je da otvorimo oči i da se slobodno proteţemo nekoliko trenutaka, a onda nam udelio poslednji nauk, protiv onih među nama koji bi mogli podriti obuku svih budalastom popustljivošću prema sebi. Uz te reči polako je koračao oko nas, čas zalazeći među naše redove čas se izmičući, i video sam kako bi mnogi iskolačili oči i duboko udahnuli kad bi naišao

pored njih. “Neki”, rekao je opominjući u hodu, “misle da pravila za njih ne vaţe. Drţe da zavređuju posebnu paţnju i ugađanje. Takve samoobmane o višoj vrednosti moraju vam se izbiti da biste uopšte mogli išta da naučite. Takvi mlitavci i tupoglavci nisu vredni da traćim svoje vreme da bih njih nečemu učio. Sramota je što su takvi uopšte dospeli među nas. Ali su među nama, te ću ja poštovati volju svog kralja i nastojati da ih podučavam. Iako postoji samo jedan meni znan način da razbudim takve lenje umove.” Veselu je dvaput ošinuo korbačem. Ali Spokojnu je gurnuo tako da je pala na jedno koleno i udario je četiri puta. Na svoju sramotu, stajao sam tamo s ostalima dok su udarci padali i nadao se samo da ona neće jauknuti i navući na sebe još goru kaznu. Spokojna je međutim ustala, zanela se, a onda opet stala mirno, zagledana preko glava devojaka ispred sebe. Uzdahnuo sam od olakšanja. No Galen je ponovo kruţio među nama kao ajkula oko ribarskog brodića, govoreći sada o onima koji smatraju da za njih nije samoobuzdavanje kao za ostale, koji se nasićuju mesom dok se ostali zadovoljavaju ţitaricama i čistom hranom. Pitao sam se uznemireno ko je bio tako glup da se naknadno uvuče u kuhinju. Onda sam osetio vrelinu kad me korbač liznu preko pleća. Ako sam pre i pomislio da ne moţe da ošine jače nego što već jeste, sad mi je dokazao da nisam imao pravo. “Mislio si da me pređeš. Mislio si da neću znati da je kuvarica sačuvala svom ljubimčetu tanjir s preostacima, je li? Ali ne varaj se, ja znam sve što se u Jelendvoru događa.” Tek tad mi svanu da on to govori o onim ostacima mesa koje sam odneo Ĉekićku. “Ta hrana nije bila za mene”, pobunih se, i odmah htedoh da pregrizem sebi jezik. Oči su mu hladno zasvetlucale. “I slagao bi samo da se

spaseš malo zasluţenog bola. Nikada nećeš ovladati Veštinom. Nikad je nećeš biti dostojan. Ali kralj je zapovedio da pokušam da te podučim, te ću pokušati. Uprkos tome što si niska roda.” Poniţen, prihvatih šibe, i uz svaki udarac pogrde. Govorio je ostalima kako su davnašnja pravila koja zabranjuju da se kopilad obučavaju Veštini stvorena upravo da bi se predupredili ovakvi slučajevi. Posle toga sam stajao zanemeo i izbrukan dok je on prolazio niz redove ošinuvši ovlašno svakog od ostalih uz objašnjenje da svi moraju da plate kad jedan podbaci. Ni najmanje nije bilo vaţno što ta tvrdnja nije imala nikakvog smisla, niti što su ti udarci bili laki u poređenju s onim što sam ja upravo podneo. Vaţna je bila zamisao da svi oni plaćaju za moje grehe. U ţivotu me nije bilo toliko sramota. Onda nas je raspustio da siđemo na još jedan neveseo obed, manje-više istovetan jučerašnjem. Posle toga sam otišao pravo u svoju sobu. Meso uskoro, obećao sam gladnom štenetu koje me je čekalo. Iako su me bolela leđa i mišići, primorao sam sebe da počistim sobu, izribam tamo gde je Ĉekićak uneredio i odem po sveţu rogozinu za prostiranje. Ĉekićak je bio pomalo mrzovoljan jer sam ga ostavio samog ceo dan, a ja sav nesrećan shvatih da pojma nemam koliko će dugo ova mučna obuka potrajati. Ĉekao sam da okasni dovoljno da sav prost svet u Jelendvoru ode na spavanje, a onda se otkrao da donesem Ĉekićku hranu. Strahovao sam da će Galen doznati, ali šta mi je drugo preostajalo? Na polovini stepeništa ugledah plamsanje jedne sveće koja mi se primicala. Skupih se uza zid, ubeđen najednom da je to Galen. Ali to je dolazio luda, beleći se kao sveća koju je nosio. U drugoj ruci nosio je vedricu s hranom i na njoj krčag s vodom. Bez glasa mi je mahnuo da se vratim u svoju sobu. Kad se nađosmo iza zatvorenih vrata, on se okrenu prema meni. “Mogu umesto tebe da se brinem o štenetu”, kazao mi je

suvo. “Ali ne mogu da se brinem o tebi. Misli glavom, dečko. Šta moţeš da naučiš iz toga što ti radi?” Slegnuo sam ramenima, i lecnuo se od tog pokreta. “To je samo da nas očvrsne. Mislim da će sad ubrzo početi stvarno da nas uči. Podneću.” Pa onda dodadoh: “Stani”, kad je počeo da hrani Ĉekićka komadićima mesa koje je doneo u vedrici. “Otkud znaš kroz šta nas Galen nagoni?” “To bih morao nadugačko da ti pričam”, reče on bezbriţno. “A to ne mogu. Da ti pričam, mislim.” Istresao je pred Ĉekićka sve što je preostalo u vedrici, promenio mu vodu i onda se digao da pođe. “Hraniću ti štene”, reče, “pokušaću čak pomalo i da ga izvodim svakog dana. Ali neću da čistim za njim.” Zastao je kraj vrata. “Tu povlačim crtu. A ti bolje reši gde ćeš je ti povući. I to uskoro. Što pre. U većoj si opasnosti nego što misliš.” Na to je otišao, odnevši svoju sveću i svoja upozorenja. Legao sam i zaspao dok je Ĉekićak glodao kosku i reţao kao što štenci rade sami za sebe.

15 Kamenovi svedočanstva U najjednostavnijem svom ispoljavanju Veština je premošćivanje između dve ljudske svesti. Moguće ju je koristiti na mnogobrojne načine. U bici, na primer, zapovednik moţe da prenosi jednostavne podatke i naredbe neposredno podređenim starešinama ako su oni obučavani da ih na taj način prime. Neko moćan u Veštini moţe da se posluţi njome da bi uticao čak i na neuveţbavane svesti, ili svesti svojih neprijatelja kako bi im ulio strah, zabunu ili sumnju. U toj meri daroviti ljudi su retki. Neko neverovatno obdaren Veštinom mogao bi međutim da teţi čak i obraćanju Precima samim, iznad kojih nema nikog više do bogova. Malo ih se na to usudilo, a i od tih što jesu još manje ih je postiglo ka čemu su stremili. Jer rečeno je da Precima moţeš postaviti pitanje, ali ti oni moţe biti neće odgovoriti na to što si pitao, već na ono što je trebalo da pitaš. A taj odgovor bi mogao biti takav da čovek ne uzmogne da ga preţivi. Jer kad se obratiš Precima, slast kojom te proţima Veština dok je koristiš najjača je i najpogubnija. Od toga se svako onaj ko se Veštinom sluţi, bio on slab ili jak, mora svagda čuvati. Dok koristi Veštinu, čovek obdaren njome oseća ţivot izoštreno, i biće mu se uzdiţe, a od toga se moţe zaboraviti da treba udahnuti i sledeći dah. Zavodljivo je ovo osećanje, čak i za one koji se Veštinom redovno sluţe, a stvara zavisnost u onome ko nije snaţno okrenut svom cilju. Ali silina tog ushićenja kojim ispunjava razgovor s Precima ne da se ni sa čim porediti. Ona moţe u čoveku da sprţi i čula i osećanja, te on umire buncajući, ali istina je i ovo: umire buncajući o svojoj radosti. Luda je imao pravo. Pojma nisam imao s kakvom se pogibelji

sučeljavam. Bacio sam se ka njoj glavom bezobzirce. Ne mili mi se da potanko zalazim u naredne nedelje. Dovoljno je reći da je Galen sve više učvršćivao svoju neprikosnovenu vlast nad nama, da je postajao sve suroviji i zavodio nas u sve više samoobmana. Dvoje-troje učenika iščezlo je s obuke prilično rano. Vesela je bila jedna od njih. Prestala je da dolazi posle četvrtog dana. Posle toga sam je video samo još jednom, šunjala se po zamku ojađena i posramljena. Kasnije sam doznao da su je Spokojna i ostale izbegavale pošto je odustala i govorile su o njoj ne kao o nekome ko nije uspeo na nekom ispitu, nego kao da je počinila nekakvo nisko i nedostojno delo za koje ne moţe biti oproštaja. Ne znam kuda je otišla, znam samo da je zauvek napustila Jelendvor. Kao što okean probira kamičke iz peska na obali i raslojava ih prema granicama do kojih dopiru plime, tako su Galenovi nasrtaji i maţenje razdvajali njegove učenike. U početku smo se svi upinjali da mu postanemo najbolji đak, iako ne zato što smo ga voleli ili mu se divili. Ne znam za ostale, ali u mom srcu nije za njega bilo ničeg sem mrţnje. Mrţnje iz čije se siline ispilila rešenost da ne dopustim takvom čoveku da me slomi. Ako biste, posle dana i dana zlostavljanja, uspeli iz njega da iscedite makar jednu mrzovoljnu reč priznanja, to je bilo kao da vas ma koji drugi učitelj obaspe štedrim pohvalama. Kako me je danima uniţavao, trebalo je da se očeličim naspram njegovih poruga, ali ja sam umesto toga sve više verovao u njegove reči i uzalud se trudio da se izmenim. Bez prestanka smo se nadmetali ko će privući njegovu paţnju. Na kraju su se neki jasno izdvojili kao njegovi miljenici. Jedan od njih je bio Uzvišeni, koga smo često bili podsticani da oponašamo. Mene je, vrlo očigledno, najviše prezirao. Što me svejedno nije sprečilo da izgaram ne bih li se nekako istakao pred njim. Posle onog prvog puta nikad više nisam okasnio na vrh kule. Nikad nisam poklecnuo pod njegovim udarcima. Isto je vaţilo i za Spokojnu, koju je, pored mene, obasipao najgorim

prezrenjem, a ona mu je postala najpokornija sledbenica, i posle onih prvih šiba nikad ni reč zamerke protiv njega nije proslovila. A on joj je ipak neprekidno nalazio zamerke, grdio je i kinjio, i tukao kudikamo češće nego ostale devojke. Ona je pak na sve to postajala samo još odlučnija da dokaţe kako moţe da istrpi njegovo zlostavljanje, dok je prema onima koji bi posustali ili posumnjali u naše naukovanje bila netrpeljiva bezmalo kao i sam Galen. Zagazili smo poduboko u zimu. Na vrhu kule bilo je ledeno i mračno, izuzev ono svetla što je dopiralo kroz vrata sa stepeništa. Beše to najizdvojenije mesto na svetu, a Galen njegov bog. Slivao nas je u jedinicu. Verovali smo da smo izuzetni, nadmoćni i povlašteni time što nam je omogućeno da se obučavamo u Veštini. Verovao sam u to čak i ja, koji sam podnosio poruge i batinanje. Prezirali smo one koje bi slomio. Za sve ovo vreme viđali smo samo jedni druge, slušali samo Galena. U početku mi je nedostajao Ĉejd. Pitao sam se šta rade Berik i gospa Strpljiva. Ali kako su meseci proticali, tako su mi se sve te zaokupljenosti niţeg reda činile sve nezanimljivije. Ĉak su mi i luda i Ĉekićak postali gotovo smetnja, do te mere sam se sav posvetio naporima da zasluţim Galenovu pohvalu. Luda je dolazio i odlazio bez reči, iako mi je ponekad, kad sam bio najbolniji i najumorniji, dodir Ĉekićkove njuškice na obrazu bio jedina uteha, a ponekad bih se i postideo što tako malo vremena ulaţem u svoje štene, koje je odrastalo. Posle tri meseca smrzavanja i surovosti, Galen nas je sveo na osmoro mogućih posvećenika. Tek tada je započeo pravu obuku, a uz to nam je i vratio barem nešto ugodnosti i dostojanstva. U tom nam je času to već izgledalo ne samo kao ogromna raskoš, nego i kao darovi na kojima treba da budemo zahvalni Galenu. Malo suvog voća uz obroke, dozvola da dolazimo u cipelama, kratki razgovori koje nam je dopuštao za stolom – to je bilo sve, ali mi smo bili najponiznije zahvalni na tome. Promene su međutim bile tek otpočele.

Sve mi se to vraća u kristalno jasnim odlomcima. Sećam se onog prvog puta kad me je dotakao Veštinom. Stajali smo još razmaknutiji na vrhu kule, jer nas je manje dotad preostalo. A on je išao od jednog do drugog i zastajao nakratko pred svakim, dok su ostali čekali u tišini punoj poštovanja. “Pripremite um za dodir. Otvorite se, ali se ne prepuštajte uţivanju. Svrha Veštine nije zadovoljstvo.” Prilazio nam je bez nekog posebnog reda. Kako smo bili razmaknuti, nismo jedno drugom videli lice, niti da li je Galen zadovoljan što ga pratimo očima. Samo smo čuli njegove kratke, odsečne reči, onda zagrcnut dah onoga koga bi dotakao. Spokojnoj je gadljivo rekao: “Budi otvorena, rekao sam. Nemoj da se ćućuriš kao pretučen pas.” Napokon je došao i do mene. Slušao sam ono što nam je govorio i, prema onome što nam je ranije savetovao, pokušao da se oslobodim svih čulnih utisaka i budem otvoren samo prema njemu. Osetio sam kad se njegov um očešao o moj kao da me je nakratko zagolicao po čelu. Ostao sam miran. Dodir je postao jači, pretvarao se u toplotu, u svetlost, ali nisam dopustio da me privuče. Osećao sam Galena kako stoji u mom umu odmeravajući me strogo i sluţi se onom tehnikom usredsređivanja kojoj nas je učio (zamislite vedro od najčistijeg belog drveta i izlijte se u njega). Uspelo mi je da stojim pred njim i čekam, svestan zanosnosti Veštine, ali ne podajući joj se. Triput je toplota prostrujala mnome, i triput sam joj odoleo. Onda se on povuče. Preko volje mi je klimnuo, ali u njegovim očima nije bilo odobravanja, već tračak straha. Taj prvi dodir bio je kao iskra što konačno potpali kresivo. Dokučio sam šta je Veština. Nisam još mogao da vladam njome, nisam mogao da šaljem svoje misli, ali stekao sam saznanje neiskazivo rečima. Moći ću da vladam njome. I to saznanje mi je očvrsnulo rešenost toliko da nije više bilo ničeg, baš ničeg čime bi me Galen mogao sprečiti da naučim kako to da radim. Mislim da je i on to znao. To ga je, iz nekog razloga,

uplašilo. Narednih dana obrušio se na mene sa surovošću koju danas smatram neverovatnom. Nije mogao da me odvrati ni grubim rečima ni udarcima. Jednom me je ošinuo korbačem preko lica i ostavio mi vidljiv trag. Zadesilo se da sam ušao u trpezariju baš kad je i Berik bio tamo. Video sam kako mu se oči razrogačuju. Pošao je da ustane od stola uz ono dobro poznato stiskanje vilice. Odvratio sam oči od njega i oborio ih ka podu. Berik je za trenutak streljao pogledom Galena, koji mu je nadmeno uzvraćao, a onda je, stegnutih pesnica, okrenuo leđa izašao. Meni laknu što neće izbiti nikakav sukob. Ali onda Galen pogleda u mene, a meni od slavodobitnosti na njegovom licu klonu srce. Ostao sam mu potpuno prepušten, i on je to znao. Sledeće mi se nedelje bol mešao s pobedama. On nije propuštao nijednu priliku da me unizi, a ja sam svejedno znao da sam blistao u svakoj veţbi koju nam je zadavao. Osećao sam kako se ostali koprcaju pošto bi ih dodirnuo Veštinom, ali meni je to bilo prosto kao da otvorim oči. Upoznao sam samo jedan trenutak izrazitog straha. Ušao je Veštinom u moj um i zadao mi rečenicu da je ponovim naglas. “Ja sam kopile i brukam ime svog oca”, rekao sam glasno i sasvim mirno. A onda mi je on ponovo progovorio u glavi: Izvlačiš snagu odnekud, kopile. Ovo nije tvoja Veština. Misliš da joj neću naći pravi izvor? Tada sam ustuknuo i izmakao se od njegovog dodira, krijući Ĉekićka u svom umu. Osmeh mu je bio keţenje koje je razotkrilo sve zube. Danima posle toga igrali smo se ţmurke. Morao sam da ga puštam u svoju svest da bih naučio Veštinu, a kad bi se našao tamo, plesao sam po vrelom ugljevlju da skrijem od njega svoje tajne. Ne samo Ĉekićka, krio sam i Ĉejda i ludu, Moli, Kerija i Dirka, i druge, još starije tajne koje nisam otkrivao ni samom sebi. Tragao je za svima njima, a ja sam ih opsenarskom spretnošću sklanjao od njega. Uprkos svemu tome, ili baš zbog toga, osećao sam da sam sve snaţniji u Veštini. “Ne izruguj mi

se!”, zaurlao je na mene jedanput, a onda pobesneo kad su ostali učenici izmenjali preneraţene poglede. “Radite svoje veţbe!”, dreknuo je na njih. Udaljio se ţustrim korakom, a onda se naglo okrenuo i bacio na mene, nasrćući pesnicom i čizmom, a ja, kao ono Moli nekada, nisam pomišljao ni na šta drugo sem da zaštitim lice i trbuh. Zasipao me je udarcima više kao dete u izbezumljenom napadu razmaţenosti nego kao razljućen odrastao čovek. Najpre sam osetio da su potpuno nedelotvorni, pa tek onda shvatio, s jezom, da ga odgurujem. Dovoljno slabo da on to ne oseti, a dovoljno snaţno da nijedan njegov zamah ne padne baš onako kako je on namerio. Znao sam, štaviše, da on uopšte ni ne sluti šta radim. Kad je konačno spustio pesnice a ja se usudio da podignem pogled, osetio sam za časak da sam pobedio. Jer svi su ga ostali na vrhu kule gledali s izmešanim gnušanjem i strahom. Preterao je toliko da se čak i Spokojnoj zgadio. Pobledeo, okrenuo se od mene. I tog časa se, osetio sam, na nešto odlučio. Te večeri sam se vratio u svoju sobu uţasno umoran, ali i suviše razdraţen da bih spavao. Luda je ostavio hranu za Ĉekićka, pa sam u igri draţio svoje štene goveđom kolenjačom. Dohvatilo mi je rukav zubima pa ga je cimalo dok sam mu ja mrdao koskom ispred nosa. Voleo je takve igre i reţao je s toboţnjom opakošću na moju ruku. Porastao je gotovo do pune veličine; s ponosom sam osećao kako su mu snaţni mišići u debelom vratiću. Slobodnom rukom sam ga štipnuo za rep, na šta se on smesta okrenu ka ovom novom napadu. Prebacivao sam njegovu kosku iz ruke u ruku, a njemu su oči letele sleva nadesno dok je škljocao zubima za njom. “Ništa ne misliš”, zadirkivao sam ga. “Samo na ono što ţeliš. Glup si, glup si.” “Isto kao i njegov gazda.” Trgoh se, a Ĉekićak se dočepa svoje koske. Prionuo je na nju jedva udostojivši ludu jednog površnog mrdanja repićem. Seo sam, zadihan. “Nisam ni čuo da si otvorio vrata. Niti zatvorio.”

Pravio se da me nije čuo i smesta je prešao na suštinu. “Misliš da će te Galen pustiti da uspeš?” Nasmeših se, zadovoljan sobom. “Misliš da moţe da me spreči?” Luda uzdahnu i sede kraj mene. “Znam da moţe. A zna i on. Samo ne mogu da zaključim da li je dovoljno nemilosrdan. Ali podozrevam da jeste.” “Pa neka pokuša”, rekoh neozbiljno. “Na to ja nemam nikakvog uticaja”, ostade luda nepopustljivo ozbiljan. “Nadao sam se samo da ću uspeti tebe da nagovorim da više ne pokušavaš.” “Traţio bi od mene da odustanem? Sada?” Nisam verovao svojim ušima. “Traţio bih.” “Zašto?” “Jer”, započe on, pa onda nemoćno zastade. “Ne znam. Suviše se toga sustiţe. Ako bih iščupao jednu nit, moţda se čvor ne bi vezao.” Odjednom me savlada umor, a ona prethodna opijenost pobedom uruši se pred njegovim turobnim upozorenjima. Ne odoleh da ne prasnem od razdraţenosti: “Ako ne moţeš nešto jasno da mi kaţeš, što mi onda ikako i govoriš?” Zanemeo je kao da sam ga ošamario. “Ni to ne znam”, reče napokon i ustade da pođe. “Ludo”, zaustih. “Da, to sam ja”, reče on i ode. I tako sam nastavio, i bivao sam sve jači. Postao sam nestrpljiv što napredujemo tako sporo. Svakodnevno smo prelazili iste veţbe, dok postepeno i ostali nisu počeli da savlađuju ono što se meni činilo tako prirodno. Kako su mogli da budu tako zatvoreni pred ostatkom sveta?, pitao sam se. Kako to da im je bilo tako teško da otvore svest Galenovoj Veštini? Moj zadatak nije bio da mu se otvorim, već da

zatvorim pred njim ono što nisam ţeleo da dozna. Ĉesto bih, kad bi me tek ovlašno dotakao Veštinom, osetio jedan istraţivački tračak kako mi se zavlači u um, ali bih ga izbegao. “Spremni ste”, objavi nam on jednog dana po ciči. Popodne još nije minulo, ali su se najsjajnije zvezde već ukazivale na tamnom plavetnilu neba. Zaţalio sam za jučerašnjim oblacima, iz kojih je sneţilo po nama, ali bar nije bilo ovoliko hladno. Promrdao sam prstima u koţnim cipelama, pošto nam je Galen bio dopustio da dolazimo obuveni, trudeći se da ih malo ugrejem i oţivim. “Pre sam vas doticao Veštinom da vas naviknem na nju. Danas ćemo probati potpuno spajanje. Posegnućete ka meni kad i ja prema vama. Ali čuvajte se! Većina vas je odolevala da vas Veština ne uvuče, ali koliko god taj osećaj bio moćan, on jedva da vas je tek najlaganije okrznuo. Danas će biti jači. Oduprite mu se, ali ostanite otvoreni prema Veštini.” Iznova je otpočeo lagano kruţenje među nama. Ĉekao sam, uzbuđen, ali bez straha. Jedva sam čekao da ovo probam. Bio sam spreman. Neki očigledno nisu uspeli, te su zaradili prekore zbog lenjosti ili gluposti. Uzvišenog je pohvalio. Spokojnu ćušnuo jer je posegnula previše ţeljno. Zatim je prišao meni. Napeo sam se kao pred rvački dvoboj. Osetio sam kako je njegov um okrznuo moj i oprezno mu pođoh u susret mišlju: Je li ovako? Jeste, kopile. Tako. Za trenutak smo odrţavali ravnoteţu, kao deca na klackalici. Osetio sam kako učvršćuje vezu. Onda me je, iznebuha, tresnuo svom silinom. Osetio sam se tačno kao da mi je izbio vazduh, samo ne u telesnom, nego u mentalnom smislu. Kao što ne bih mogao da dođem do daha, tako sada nisam mogao da ovladam svojim mislima. Rio je po mom umu, premetao sve najskrovitije u meni, a ja sam bio bespomoćan pred njim. Pobedio me je i znao je to. Ali u tom trenutku

njegove neobuzdane slavodobitnosti, ja nađoh jedan procep. Sunuh ka njemu da zgrabim njegov um kao što je on zgrabio moj. Ščepao sam ga i drţao, i u jednom magnovenom časku znao sam da sam jači od njega, da mogu silom da mu uteram ma koju pomisao koju poţelim. “Ne!”, kriknu on, a ja mutno uvideh da se u neko pređašnje vreme on isto ovako batrgao pred nekim koga je prezirao. Pred nekim drugim ko je pobedio isto kao što sam i ja nameravao da pobedim. “Da!”, ostadoh neumoljiv. “Umri!”, zapovedi mi on, a ja sam znao da neću. Znao sam da ću pobediti, i svu sam volju pribrao u svoj stisak. Veštinu nije briga ko pobeđuje. Niti kome dozvoljava da podlegne nekoj pomisli, makar na tren. A ja sam podlegao. I pri tom zaboravio na zaštitu od onog mednog ushićenja koje je istovremeno njena otrovna ţaoka. Slast je nagrnula preko mene, potopila me, i Galena sa mnom, i on je prestao da istraţuje moj um, nastojeći jedino da povrati svoj. Nikad sličan čas nisam iskusio. Galen je to nazivao zadovoljstvom, pa sam očekivao nekakvo osećanje prijatnosti, kao zgrejanost zimi, ili miris ruţe, ili sladak ukus na jeziku. Ali ovo nije bilo ništa od toga. Zadovoljstvo je suviše telesna reč da bi opisala to osećanje. U njemu nije bilo ničeg što bi bilo povezano s koţom ili mesom. Potpuno me je uronilo u sebe, zapljusnulo me talasom koji nisam mogao odagnati, opilo me i poteklo mi ţilama. Zaboravio sam i Galena i sve ostalo. Osećao sam da mi izmiče i znao sam da bi trebalo da se zabrinem zbog toga, samo što nisam bio u stanju. Zaboravio sam na sve osim udubljivanja u ovo osećanje. “Kopile!”, zaurlao je Galen i pogodio me pesnicom u slepoočnicu. Pao sam, bespomoćan, jer ni bol nije bio dovoljan da me povrati iz začaranosti Veštinom. Osećao sam udarce nogom, poznavao sam studen kamena poda mnom koji mi je nanosio masnice i razderotine, pa ipak sam osećao kao da me nešto grli, kao da sam umotan u ushićenje koje mi nije

dopuštalo da se obazirem na batine. Um me je uveravao, uprkos bolu, da je sve kako valja, da nema potrebe za borbom ili begom. Negde daleko plima se povlačila, ostavljala me nasukanog i bez daha. Galen je stajao nada mnom, raščupan i oznojen. Dah mu se pušio kad se nadvio iznad mene. “Umri!”, rekao je, ali ja nisam čuo tu reč. Osetio sam je. Drţao me je za grlo, a kad me je pustio, ja padoh. Za proţdirućom slašću Veštine navirala je sada tupost poraza i krivice pred kojom je telesni bol bio ništavan. Iz nosa mi je tekla krv, boleo me je svaki dah, a od klizanja po kamenju pod njegovim silovitim udarcima nogom odrao sam koţu na leđima. Toliko različitih bolova se gloţilo međusobno i zahtevalo da obratim paţnju, da nisam uspevao čak ni da procenim koliko sam povređen. Nisam uspevao da skupim ni toliko snage da se uskobeljam na noge. A ponad svega toga nadvijalo se spoznanje da sam omanuo. Bio sam poraţen, Galen je dokazao da sam nedostojan. Kao iz daljine, čuo sam ga kako viče ostalima da se paze, jer će se ovako on obračunati sa svakim ko ne vlada sobom toliko da moţe da se odvrati od uţivanja u Veštini. Upozoravao ih je na ono što zadesi čoveka koji se upinje da koristi Veštinu, a umesto toga padne pod čini zadovoljstva koje ona nosi. Takav čovek postaje bezuman, odraslo odojče, beslovesan, obnevideo, unereduje se pod sebe, zaboravljajući da razmišlja, ne seća se čak ni hrane i pića, sve do smrti. Takav čak ni gađenja nije vredan. A takav sam bio ja. Preplavila me je sramota. Zajecah bespomoćno. Zasluţio sam da postupi prema meni ovako, i još gore. Samo ga je neumesno saţaljenje zadrţalo da me ne ubije. Traćio sam njegovo vreme, izvitoperio njegovo briţljivo podučavanje da bih sebično ugodio sebi. Beţao sam od sebe sve dublje, ali u mislima nisam nalazio ništa sem slojeva gnušanja i mrţnje prema sebi samom. Bolje bi bilo da sam mrtav. Ako bih

se bacio s kule, to i dalje ne bi potrlo moju sramotu, ali bar više ne bih morao da je budem svestan. Leţao sam nepomično i ridao. Ostali su otišli. Kako je ko prolazio pored mene, tako bi mi dobacio uvredu, pljunuo me ili ritnuo. Gotovo da ništa od tog nisam ni opazio. Odbacio sam sebe potpunije nego što su to oni mogli. Zatim su svi otišli i samo je još Galen stajao iznad mene. Munuo me je nogom, ali ja nisam bio kadar da mu ičim odvratim. Najednom je bio svuda, preko mene, iznad, ispod, u meni, a ja nisam mogao da ga sprečim. “Vidiš li, kopile”, rekao je nadmoćno, spokojno, “govorio sam im da si nedostojan. Govorio sam im da nećeš preţiveti obuku. Upeo si se da bespravno prisvojiš što je dato drugome. I opet sam u pravu. Pa, ovo nije bilo protraćeno vreme ako je posluţilo da te se otarasimo.” Ne znam kada je otišao. Samo sam posle nekog vremena postao svestan da me odozgo gleda mesec, a ne Galen. Prevrnuo sam se na stomak. Da stojim nisam mogao, ali mogao sam da puzim. Ne baš brzo, nisam mogao ni stomak sasvim da odignem od kamena, ali uspevao sam da gamiţem i batrgam se napred. S jednim jedinim ciljem, primicao sam se niskoj obzidi, pomišljajući kako ću moći da se uspuţem na klupu, a odatle na zid. Sa zida dole. Da skončam. Bilo je to dugo putovanje, po studeni i pomrčini. Odnekud sam čuo cviljenje i prezirao sam sebe i zbog toga. Ali dok sam se koprcao dalje, ono je postajalo jače, kao kad se puka iskrica pretvara u vatru kako joj se čovek primiče. Nije mi dopuštalo da se oglušim o njega. Sve glasnije u mom umu, pretvaralo se u zapomaganje protiv mog usuda, sićušan glasić koji se odupirao i zabranjivao mi da umrem, poricao da nisam uspeo. Bio je toplina i svetlost, sve snaţniji dok sam se naprezao da razaberem otkuda dopire. Umirio sam se. Leţao nepomično.

Bio je u meni. Što sam ga više traţio, to je snaţniji postajao. Voleo me je. Voleo me je iako ja nisam mogao, nisam hteo, nisam voleo sebe. Voleo me je iako sam ja mrzeo što me voli. Zario je zubiće u moju dušu i ukopao se i drţao me tako da nisam mogao da puţem dalje. A kad sam pokušao, prolomio se u takav očajnički urlik da me je oprţio, zabranjujući mi da prekršim tako sveto poverenje. Bio je to Ĉekićak. Jaukao je od mojih bolova, u duši i telu. A kad sam prestao da se kobeljam prema zidu raspomamio se od radosti, slaveći našu pobedu. Ničim nisam mogao da ga nagradim sem da leţim nepokretno i prekinem napore da se dokrajčim. Uveravao me je da je to dovoljno, da je to neizmerno mnogo, da je u tome sva radost. Sklopio sam oči. Mesec se već bio visoko uspeo kad me je Berik blago okrenuo na leđa. Luda mu je drţao baklju, a Ĉekićak je poskakivao i uvijao im se oko nogu. Berik me je podigao u naručje kao da sam i dalje ono dete koje su mu upravo poverili na čuvanje. Na trenutak sam ugledao njegovo mrko lice, ali ništa nisam pročitao na njemu. Poneo me je niz dugačko kameno stepenište, dok mu je luda osvetljavao put. Izneo me je iz zamka i odneo do štala, pa u svoju sobu. Tamo nas je luda ostavio a da njih dvojica, koliko se sećam, nisu izmenili ni reč. Berik me je poloţio na svoj krevet, a onda ga privukao bliţe vatri. S toplotom me je preplavio i silan bol. Predao sam telo Beriku, dušu Ĉekićku, i zadugo napustio sopstvenu svest. Otvorio sam oči kad je bila noć, samo nisam znao koja. Berik je sedeo kraj mene nepomičan ali potpuno budan, čak se nije bio ni opustio na stolici. Oko rebara sam osećao pritegnute zavoje. Podigoh ruku da ih dotaknem, ali me zbuniše dva prsta u udlagama. Berik je očima ispratio moj pokret. “Nisu bili natekli samo od hladnoće, ali od otoka nisam mogao da utvrdim jesu li polomljeni ili samo iščašeni, pa sam ih za svaki slučaj stavio u udlage. Rekao bih da su samo iščašeni. Da su

slomljeni, od bola bi se čak i ti probudio dok sam ih nameštao.” Govorio je mirno, kao da mi priča kako je čistio psa od glista da ga sačuva od zaraze. Njegov postojan glas i smirujući dodir delovali su na mene upravo isto kao na prestravljenu ţivotinju. Opustio sam se misleći da ništa ne moţe biti strašno loše ako je on miran. Zavukao je prst ispod zavoja oko mojih rebara da proveri da se nije olabavio. “Šta se desilo?”, upitao me je i okrenuo se pri tom da dohvati šolju s čajem, kao da ni njegovo pitanje ni moj odgovor nisu preterano vaţni. Primoravao sam sećanje da se vrati na proteklih nekoliko nedelja traţeći način da mu objasnim. Događaji su mi plesali u glavi, isklizavali mi. Pamtio sam samo poraz. “Galen me je stavio na probu”, rekao sam polako. “Omanuo sam, pa me je kaznio.” Kako sam to izgovorio, potopi me talas snuţdenosti, stida i krivice i otplavi onu utehu koju sam zakratko crpeo iz znanog okruţenja. Ĉekićak, koji je spavao kraj ognjišta, naglo se prenu i sede. Nagonski ga stišah pre nego što je zacvileo. Lezi. Počivaj. Sve je dobro. Laknu mi kad me je poslušao, a još više zato što se činilo da Berik nije primetio tu razmenu između šteneta i mene. Pruţio mi je šolju. “Popij ovo. Treba ti tečnosti, a te trave će ti umrtviti bol pa ćeš moći da zaspiš. Popij sve, odmah.” “Smrdi”, poţalih se, a on klimnu i pridrţa mi šolju, jer su meni ruke bile previše nagnječene i nisam mogao da savijem prste oko nje. Iskapio sam napitak i opruţio se. “I to je sve?”, upitao me je paţljivo, a ja sam sasvim jasno znao na šta misli. “Proveravao te je u nečemu čemu te je učio i ti to nisi znao, pa ti je on ovo uradio?” “Nisam mogao da uradim. Nisam imao... ne vladam sobom. Zato me je kaznio.” U pojedinosti nisam uspevao da zađem, potopljen sramotom, sav uvaljan u jad. “Niko se neće naučiti kako da vlada sobom ako ga prebiješ na mrtvo ime”, rekao je Berik obazrivo, kao da iznosi neku neprikosnovenu istinu slaboumniku. Vratio je šolju na sto

briţljivo odmerenim pokretom. “Nije to bilo da me nauči. I ne veruje, mislim, da mogu da naučim. Nego da pokaţe ostalima šta će ih zadesiti ako podbace.” “Slabo šta se vredno moţe podučiti strahom”, reče Berik tvrdoglavo. A onda nešto toplije: “Jadan je to učitelj koji pokušava da te uputi udarcima i pretnjama. Zamisli da tako krotiš konja. Ili psa. Ĉak ćeš i najtupavijeg psa bolje naučiti pohvalama nego štapom.” “I ti bi mene mlatnuo pre, kad bi me učio nečemu.” “Da. Da, umeo sam i to. Ali da te trgnem, ili opomenem, ili razbudim. Nikad da te povredim. Nikad da ti slomim kost, da te oćoravim, da ti obogaljim ruku. Nikad. Nemoj nikad nikom reći da sam te tako udario, tebe ili ma koje biće na mojoj brizi, jer to nije istina.” Bio je zgroţen što sam tako nešto makar i natuknuo. “Ne. U pravu si što se toga tiče.” Premišljao sam kako bih postigao da Berik razume zašto sam kaţnjen. “Ali ovo je bilo drugačije, Berik. Drugačije znanje, drugačije učenje.” Osećao sam da moram da branim Galenovu pravičnost. Nastojao sam da mu objasnim. “Zasluţio sam ovo, Berik. Nije greška do toga kako nas je učio, nego ja nisam uspeo da naučim. Trudio sam se. Stvarno jesam. Samo što i ja kao i Galen verujem da se s razlogom kopilad ne uče Veštini. Ima neka mana u meni, koban nedostatak.” “To je grdno sranje.” “Ne. Razmisli, Berik. Ako privedeš ragastu kobilu plemenitom pastuvu, podjednako ti je verovatno da će njihovo ţdrebe biti krţljavo na majku koliko i da će biti plemenito na oca.” Tišina se protegla. A onda: “Najozbiljnije sumnjam da bi tvoj otac legao pored ţene koja bi bila „ragasta‟. Bez neke plemenitosti u njoj, nekog znaka duha ili pameti, on to ne bi uradio. Ne bi mogao.”

“Ĉuo sam da govore da ga je uvračala planinska veštica.” Tu priču sam često slušao kako ljudi šapuću, a sad sam je prvi put i sam ponovio. “Plemeniti nije bio čovek koji bi podlegao mađijama. A njegov sin nije slinavi slabić i budala pa da puţe okolo i cvili kako je zasluţio da ga premlaćuju.” Prignuo se ka meni i blago me dotakao prstom ispod slepoočnice. Preseče me takav bol da mi se svest zaljulja. “Evo ovoliko ti je trebalo da radi tog „učenja‟ ostaneš bez oka.” Bes ga je obuzimao, pa oćutah. Prešestario je dugim korakom sobu, pa se naglo okrenu prema meni. “To štene je okotila keruša gospe Strpljive, je li?” “Da.” “Ali nisi... Kneţeviću, molim te, reci mi da nisi navukao ovo na sebe zato što si koristio Vijugu. Ako ti je ovo zato uradio, ni reč nikom neću moći da kaţem, niti ću ikog u zamku i u celom kraljevstvu moći u oči da pogledam.” “Ne, časna reč, Berik, ovo nema nikakve veze sa štenetom. Samo nisam uspeo da naučim ono što je trebalo. Samo sam nesposoban.” “Tišina”, naredi mi on nestrpljivo. “Tvoja mi je reč dovoljna. Znam da nikad nisi prekršio časnu reč. A sve ostalo su puste besmislice.Bolje da ponovo zaspiš. Ja ću izaći, ali neću dugo izbivati. Odmaraj se. Počinak je najbolji lekar.” Berik je imao nekakav cilj pred sobom. Moje poslednje reči kao da su mu konačno udovoljile, kao da su mu nešto razrešile. Brzo se obukao, navukao čizme, onda je presvukao košulju navukavši jednu komotniju, i preko nje samo kratak koţuh. Ĉekićak je ustao i teskobno zacvileo dok je Berik izlazio, ali nije uspeo da mi prenese šta ga je to zabrinulo. Umesto toga se uskoprcao kod mene na postelju i ugnezdio se među pokrivače pored mene, pruţajući mi utehu svojim poverenjem. U najcrnjem očajanju koje me je obuzelo on mi je bio jedina svetlost. Sklopio sam oči i Berikove trave me ponesoše u san

bez snova. Probudio sam se kad je nalet hladnog vazduha najavio Berikov povratak u sobu. Pregledao me je, ovlaš mi otvorivši jedno pa drugo oko, a onda mi znalačkim rukama prešao preko rebara i ostalih ozleda. Zagunđao je zadovoljno, a onda presvukao iscepanu i kaljavu košulju. Pri tom je pevušio za sebe, a to njegovo dobro raspoloţenje nije se baš najbolje slagalo s mojim ubojima i potištenošću. Gotovo mi je laknulo kad je ponovo izašao. Ĉuo sam ga ispod kako zviţdi i dovikuje naređenja dečacima u štali. Sve je zvučalo kao i svakog poslom ispunjenog dana i ja osetih kako s iznenađujućom ţestinom ţudim da ponovo budem deo toga. Ţeleo sam da mi se vrati topli vonj konja, pasa i slame, da mi se vrate jednostavni zadaci koje sam obavljao dobro i u celosti, i čvrst san posle dana ispunjenog iscrpljujućim radom. Ţudeo sam za tim, ali ispunjavala me je bezvrednost koja je predskazivala da više čak ni u tome ne bih uspeo. Galen se često podrugivao onima koji su u zamku radili takve proste poslove. Ništa sem prezira nije imao za kuvare i sudopere, potcenjivanja za štalske momke, a vojnici koji su nas sve čuvali mačem i lukom bili su po njegovim rečima “neotesanci i tupani, osuđeni da mlataraju na svet mačem i savlađuju njime ono što bi trebalo da pokoravaju umom”. Tako sam sad bio čudno rastrzan. Ĉeznuo sam da ponovo budem ono za šta me je Galen ubedio da je vredno samo prezrenja, a ipak sam sumnjao da čak ni toliko više neću moći i očajavao i zbog toga. Ostao sam u krevetu dva dana. Svejednako razgaljeni Berik negovao me je uz dobroćudno bockanje, a ja nisam mogao da dokučim zbog čega je takav. Bilo je u njegovom hodu nekakve ţivosti i u celom njemu nekakve samouverenosti, zbog čega je delovao podmlađeno. Osećao sam se još utučenije jer su mu moje povrede ulivale tako dobro raspoloţenje. Ali posle dva dana obavestio me je da više mirovanja nije dobro za čoveka i da mi je vreme da

ustanem i krećem se ako hoću da se oporavim kako valja. Zatim mi je iznalazio raznorazne sitnije zadatke da obavim, ne toliko teške da bi mi crpili snagu, ali sasvim dovoljne da mi ne daju da dokoličim. Mislim da mu je draţe bilo da me uposli nego da me šalje da veţbam, jer sam inače samo leţao u krevetu, zurio u zid i prezirao sam sebe. Suočen s mojom snuţdenošću koja nikako nije popuštala, čak je i Ĉekićak počeo da odbija hranu. Pa ipak mi je on ostajao jedina uteha. Najčistiju sreću u svom ţivotu osećao je kad bi me pratio naokolo po štalama. Sve što je onjušio i video prenosio mi je s takvom ţivošću da je, uprkos mojoj otupelosti, obnavljao u meni onu zadivljenost koju mi je svojevremeno pobudio prvi zalazak u Berikov svet. Takođe je ispoljavao divljačno posedničko osećanje prema meni, osporavajući čak i Garavici pravo da me onjuši, sve dok ga Riđana nije za opomenu dohvatila zubima tako da je zaskvičao i šćućurio mi se kraj nogu. Izmolio sam da sledeći dan dobijem slobodan, pa sam otišao dole u grad. Trebalo mi je duţe nego ikad pre da do tamo stignem, ali je Ĉekićak uţivao u mom sporom koraku jer mu je pruţao priliku da usput onjuši svaki busen trave i svako drvo. Mislio sam da ću se malo obodriti ako se budem video s Moli i da će me to moţda vratiti u dodir s vlastitim ţivotom. Ali kad sam stigao do njene radnje, ona je najpre bila zauzeta jer je morala da ispuni tri velike narudţbine za brodove što su se spremali da isplove. Tako sam sedeo kraj ognjišta u radnji, a njen otac je sedeo naspram mene, pio i streljao me smrknutim pogledom. Iako ga je bolest izmoţdila, ćud mu nije promenila, i kad god mu je bilo dovoljno dobro da moţe uspravno da sedi, to je značilo i da moţe da pije. Posle nekog vremena digao sam ruke od svih pokušaja da zapodenem makar nekakav razgovor, pa sam ga naprosto gledao kako pije i kudi svoju kćer dok je ona trčkarala da savlada sav posao, trudeći se da bude i delotvorna i ljubazna prema kupcima. Ta grozna sitničavost me je tištala.

U podne je rekla ocu da će zatvoriti radnju dok ne ode da odnese poručenu robu. I meni je dala da ponesem jednu obramicu s okačenim svećama, pa smo izašli punih ruku zakračunavši vrata za sobom. Njen otac nas je otpratio pijanim pogrdama, ali se ona nije obazirala. Ĉim smo izašli na oštri morski povetarac, Moli je hitrim korakomobišla oko radnje, a ja sam je pratio. Dala mi je znak da ćutim, pa je otvorila zadnja vrata i ostavila unutra sve što je nosila, a zatim i moju obramicu, i onda smo pošli. Prolunjali smo gradom, ne razgovarajući mnogo. Primetila je modrice na mom licu, a ja sam rekao da sam pao. Studen vetar koji je duvao bez predaha gotovo je rasterao s pijace i prodavce i kupce. Ĉekićku je posvećivala mnogo paţnje, u čemu je on neobuzdano uţivao. U povratku smo zastali u jednoj čajdţinici, gde me je častila kuvanim vinom i napravila takvu predstavu oko mog psa da se on prevrnuo na leđa i valjao u njenoj naklonosti i telom i čitavom svešću. Najednom mi sinu kako on sasvim jasno opaţa njena osećanja, a ona njegova samo na najplićoj ravni. Neţno posegnuh ka njenoj svesti, ali osetih da je tog dana lelujava i neuhvatljiva, kao dašak parfema koji vas u jednom jedinom naletu lahora zapahne jako, a zatim sasvim izbledi. Znao sam da mogu malo jače da navalim, ali mi se to nekako činilo bez svrhe. Pritisnu me samotnost, samrtna tuga jer ona nikad nije bila i nikad neće biti svesna mene ništa više nego Ĉekićka. Tako onu poneku reč koju bi mi uputila nisam shvatao ništa ozbiljnije nego kljuckanje ptice kad skuplja mrvice suva hleba i pustio sam je da među nas navuče zastor ćutanja. Nedugo potom ona reče da ne sme dugo da se zadrţi inače teško njoj, jer iako otac više nema snage da je bije, još je sposoban da razbije kriglu s pivom o pod ili da ispretura police kako bi joj stavio do znanja da ga je zanemarila. Propratila je te reči čudnovatim osmejkom, kao da će to nekako biti manje grozno ako uspemo da nam njegovo ponašanje bude smešno. Nisam mogao da se nasmešim, pa je odvratila pogled od mog lica.

Pridrţao sam joj ogrtač pa smo krenuli, uzbrdo, s vetrom u lice. I to mi se iznenada učini kao nekakva slika čitavog mog ţivota. Pred njenim vratima ona me zapanji zagrljajem i poljupcem kraj same usne. Zagrljaj ne potraja ništa duţe nego da smo se slučajno sudarili na trţnici. “Novi...”, reče, a onda samo: “Hvala ti. Na razumevanju.” Potom ona zamače u radnju, zatvori za sobom vrata i ostavi mene promrzlog i potpuno zbunjenog. Zahvalila mi je na razumevanju u času kad sam ja osećao da nikad nisam bio odvojeniji od nje, i od svih ostalih. Sve do samog zamka Ĉekićak je naklapao sam sa sobom o svim mirisima koje je osetio na njoj, i kako ga je počeškala baš tamo ispred ušiju gde sam nikako ne moţe da dohvati, i o keksu koji mu je dala u čajdţinici. Vratili smo se u štale sredinom popodneva. Poobavljao sam nekoliko poslića, pa se vratio u Berikovu sobu, gde smo i Ĉekićak i ja zaspali. Probudio me je Berik, koji je stajao iznad mene pomalo se mrgodeći. “Diţi se da te pogledamo”, zapovedio je te se ja umorno pridigoh i stajao sam ćutke dok je on znalačkim rukama prelazio preko mojih povreda. Stanjem moje ruke bio je zadovoljan i rekao mi je da na njoj više ne moram da nosim zavoj, ali da onaj oko rebara zadrţim i da dolazim kod njega svake večeri da me previje. “Što se ostalog tiče, gledaj da si čist i suv i ne čačkaj kraste. Ako ti se neka zagnoji, dođi da mi kaţeš.” Napunio je jedno lonče melemom koji je ublaţavao bol u mišićima i pruţio mi ga, po čemu zaključih da sad očekuje da odem. Stajao sam s lončetom leka. Strahovita tuga navirala je u meni, a ipak nisam nalazio reči da je iskaţem. Berik me je pogledao, namrštio se i okrenuo od mene. “Prekini s tim”, naredio mi je ljutito. “S čim?” “Ponekad me gledaš očima mog gospodara”, rekao je tiho,

a onda s istom onom malopređašnjom oštrinom: “Pa, šta misliš da radiš? Da se ostatak ţivota kriješ u štalama? Ne. Moraš nazad. Moraš da se vratiš, podignute glave, da obeduješ među ţiteljima zamka, da spavaš u svojoj sobi i ţiviš svoj ţivot. Da, i da završiš tu vraţiju obuku u Veštini.” One prve zapovesti izgledale su mi teške, ali za poslednju sam znao da je neispunjiva. “Ne mogu”, rekao sam prosto ne verujući da je tako glup. “Galen me ne bi pustio da se vratim među ostale. A čak i kad bi, nikad ne bih nadoknadio sve što sam propustio. Omanuo sam, Berik. Nisam uspeo i to je gotovo, moram da nađem nešto drugo što bih mogao da uradim sa sobom. Voleo bih da učim sokolarstvo, molim te.” Ovo poslednje što sam rekao i samog me je zapanjilo, jer uistinu mi to nikad pre nije ni prošlo kroz glavu. Berikov je odgovor bio u najmanju ruku podjednako čudnovat. “Ne moţeš, jer te sokolovi ne vole. Previše si topao i ne gledaš dovoljno svoja posla. Sad me slušaj. Nisi omanuo, glupane. Galen je pokušao da te otera. Ako ne odeš ponovo tamo, pustićeš ga da pobedi. Moraš da se vratiš i moraš da naučiš. Ali” – i tu se obruši na mene, a ljutnja u njegovim očima bila je meni upućena – “ne moraš da stojiš tamo kao zapreţna mazga dok te bije. Po rođenju imaš pravo na njegovo vreme i njegovo znanje. Nateraj ga da ti da ono što ti pripada. Ne beţi. Niko nikad ništa nije stekao beţanjem.” Zastao je, zaustio da kaţe još nešto, pa odustao. “Propustio sam previše časova. Nikad...” “Ništa nisi propustio”, reče Berik tvrdoglavo. Okrenuo se od mene i nisam mogao da rastumačim boju njegovog glasa kad je dodao: “Nije ni bilo časova otkad si ti prestao da ideš. Trebalo bi da moţeš da nastaviš baš tamo gde si prekinuo.” “Ne vraća mi se tamo.” “Ne prepiri se sa mnom i ne traći mi vreme”, reče on tvrdo. “Da se nisi usudio da na taj način stavljaš na probu moje

strpljenje. Rekoh ti šta da radiš. Uradi to.” I odjednom mi je ponovo bilo šest godina, a ovaj čovek je opet pogledom naterivao u muk kuhinju punu ljudi. Zadrhtao sam, ispunjen kukavičlukom. Naglo mi se učinilo da je lakše stati oči u oči s Galenom nego usprotiviti se Beriku, čak i kad je dodao: “A to štene ćeš ostaviti sa mnom dok ti se obuka ne završi. Za psa nije nikakav ţivot da po ceo dan provodi zatvoren u tvojoj sobi. Upropastićeš mu dlaku, a mišići mu se neće valjano razviti. Ali ti je bolje da se svake večeri stvoriš ovde dole i pobrineš za njega i Garavicu ili ćeš imati posla sa mnom. I ne dajem ni pišljiva boba na to šta će Galen reći o tome.” Tako me je otpremio. Preneo sam Ĉekićku da treba da ostane s Berikom, što je on primio s mirnoćom koja me je podjednako iznenadila i povredila mi osećanja. Klonulog duha, poneo sam ono lonče s melemom i otklipsao u zamak. Na putu do sobe samo sam navratio u kuhinju po hranu, jer nisam smogao hrabrosti da sednem s drugima za sto. U sobi je bilo mračno i hladno, u ognjištu nije gorela vatra, u svećnjacima nije bilo sveća, a ustajala trska smrdela je na podu. Doneo sam sveće i drva, podloţio vatru, i dok sam čekao da njena toplota bar donekle ublaţi jezu kamenih zidova i poda, počistio sam natruli rogoz i dobro oribao sobu toplom vodom i sirćetom, kao što me je savetovala Ĉipkana. Nekako sam dohvatio sirće začinjeno estragonom, pa je, pošto sam završio, cela soba mirisala na ovu travu. Iscrpljen, bacio sam se na krevet i zaspao pitajući se zašto nikada nisam otkrio kako da otvorim skrivena vrata ka Ĉejdovim odajama, iako nimalo nisam sumnjao da bi me prosto otpremio nazad, jer je bio čovek od reči i ne bi se mešao sve dok Galen ne završi sa mnom. Ili dok ne otkrije da sam ja završio s Galenom. Probudile su me sveće koje je uneo luda. Nisam mogao da se razaberem ni o vremenu ni o mestu na kome se nalazim sve dok mi on ne reče: “Imaš taman dosta vremena da se umiješ i jedeš, i da opet prvi stigneš na vrh kule.”

Doneo mi je tople vode u ibriku i tople kifle tek izvađene iz pećnice. “Ne idem.” Bio je to prvi put da sam video ludu iznenađenog. “Zašto ne?” “Nema svrhe. Ne mogu da uspem. Prosto nemam urođenog dara i umorio sam se od lupanja glavom u zid.” Luda razrogači oči još jače. “Mislio sam da ti dobro ide pre...” Bio je na mene red da se iznenadim. “Pa šta misliš zašto mi se rugao i tukao me? Da me nagradi za uspehe? Ne. Nisam bio u stanju čak ni da shvatim o čemu je tu reč. Svi su me ostali već pretekli. Što bih se vraćao? Da Galen još temeljnije dokaţe koliko je bio u pravu?” “Nešto ovde”, reče luda obazrivo, “nije u redu.” Premišljao je za časak. “Pre sam te molio da prekineš obuku. Nisi hteo. Sećaš li se?” Prizvah taj razgovor u sećanje. “Ponekad sam tvrdoglav”, priznadoh. “A ako te sad zamolim da nastaviš? Da se vratiš na kulu i trudiš se i dalje?” “Zašto si se predomislio?” “Zato što je ono što sam nastojao da sprečim prošlo. A ti si preţiveo. A sad bih hteo da...” Glas mu se prekide. “Kao što ti reče, što bih uopšte išta govorio, kad ne mogu da govorim jasno.” “Ako sam to rekao, ţalim zbog toga. Nije lepo reći tako nešto prijatelju. Ne sećam se toga.” Nasmešio se jedva primetno. “Ako se ti ne sećaš, onda se neću sećati ni ja.” Uzeo je obe moje ruke u svoje. Šake su mu bile neobično hladne, te sam zadrhtao od njegovog dodira. “Da li bi nastavio ako bih te zamolio? Kao prijatelj?” Reč je s njegovih usana zvučala vrlo čudno. Izgovorio ju je

bez imalo poruge, paţljivo, kao da bi joj mogao smrskati značenje ako je glasno izgovori. Bezbojne oči gledale su pravo u moje. Ustanovih da ne mogu da mu kaţem ne, pa samo klimnuh. Pa ipak sam nerado ustao. Gledao me je sa zanimanjem, ali bez ikakvih ispoljenih osećanja, dok sam ispravljao odeću u kojoj sam spavao, da bih zatim ispljuskao lice i naklopio se na kifle koje mi je doneo. “Ne ide mi se”, rekao sam dovršavajući prvu kiflu i već zagrizajući drugu. “Ne razumem šta ću time postići.” “Ne znam što se gnjavi s tobom”, sloţi se luda, ponovo s onim znanim bezobrazlukom. “Galen? Pa mora, kralj je...” “Berik.” “Voli da me muštra”, poţalih se i zazvučah detinjasto i sam sebi. Luda zavrte glavom. “Nemaš ti ni pojma, je li?” “O čemu?” “O tome kako je nadzornik štala izvukao Galena iz kreveta, pa odatle sve do Kamenova svedočanstva. Ja tamo nisam bio, naravno, inače bih mogao da ti ispričam kako je Galen najpre psovao i bubotao ga, ali nadzornik štala nije na to obraćao nikakvu paţnju. Samo je pogrbio ramena i ćutke podnosio udarce. Ščepao je učitelja Veštine za okovratnik tako da ga je umalo pridavio i teglio ga dalje. A vojnici i straţari i konjušari priticali su u potočićima koji su se slili u pravu bujicu sveta. Da sam bio tamo, mogao bih da ti kaţem kako se niko nije usudio da se umeša, jer nadzornik štala kao da je ponovo postao onaj Berik kakav je nekada bio, čovek čeličnih mišica i plahovite ćudi, koja je umela da se razmahne kao ludilo. Niko se tada ne bi usudio da se toj ćudi izloţi, a tog je dana bilo kao da je Berik opet taj čovek. Ako je još hramao, niko to više nije primećivao. Što se učitelja Veštine tiče, on je uludo mlatarao i psovao, pa se onda umirio, i svi su posumnjali da je na čoveka koji ga je

zarobio obrušio svoje umeće. Ali ako i jeste, ono nije delovalo, izuzev što ga je nadzornik štala još jače stisnuo za vrat. A ako se Galen upinjao da preobrati posmatrače na svoju stranu, oni mu se nisu povinovali. Moţda nije mogao dovoljno da se sabere jer ga je onaj drugi teglio tako pridavljenog. Ili on moţda u Veštini i nije tako silan kao što se govorkalo. Ili se moţe biti i previše ljudi sećalo kako je prema njima rđavo postupao te nisu podlegali njegovim varkama. Ili je, moguće...” “Ludo! Pričaj dalje! Šta je dalje bilo?” Sav sam se preznojio i drhturio sam, iako ni sam nisam znao čemu se nadam. “Nisam bio tamo, naravno”, ustvrdi luda slađano. “Ali sam čuo da su pričali kako je mrki čovek odvukao mršavka sve do Kamenova svedočanstva. A tamo je, i dalje stiskajući učitelja Veštine za grkljan tako da ne moţe da progovori, objavio svoj izazov. Boriće se, bez oruţja, golim rukama, baš kao što je učitelj Veštine nasrnuo prethodnog dana na jednog dečaka. A kamenovi će posvedočiti, ako Berik pobedi, da Galen nije imao ovlašćenja da dečaka udara, niti prava da odbije da ga podučava. Galen bi izazov odbio i otišao bi kralju glavom, ali je mrki čovek već prizvao kamenove da svedoče. Potukli su se dakle, uglavnom kao što bi se bik tukao s balom sena, što će reći bacakao je, i gazio, i parao rogovima. A na kraju se nadzornik štala prignuo i šapnuo nešto učitelju Veštine, pre nego što su se i on i svi ostali okrenuli i ostavili samo Kamenove da budu svedoci njegovog cmizdrenja nad sopstvenim ozledama. “Šta mu je rekao?”, hteo sam da znam. “Nisam bio tamo. Niti sam šta od ovog čuo niti video.” Luda ustade i protegnu se. “Okasnićeš ako budeš zazjavao”, podseti me pa izađe. I ja sam pošao iz sobe i ne prestajući da postavljam sebi pitanja popeo se na visoku kulu do ogolelog Kraljičinog vrta, gde sam dospeo prvi.

16 Časovi Prema letopisima iz starine, Veštinom darivani tvorili su šesteročlana bratstva, u kojima nije nuţno moralo biti nikoga kraljevske krvi, ali nije moglo biti ni nekoga ko nije bratanac ili bratanica, sestrić ili sestričina vladara ili njegovih naslednika, ili pak nekog ko je ispoljio urođeni dar i bio procenjen kao dostojan. Jedno od najznamenitijih, bratstvo Vatropletne, pruţa izvanredan primer kako su ona delovala. Vatropletna beše zavetovana kraljici Dalekovidnoj, a nju i ostale iz njenog bratstva uveţbao je učitelj Veštine po imenu Umešni. Članovi ovog bratstva sami su se međusobno odabrali, a potom ih je Umešni podvrgao naročitoj obuci da ih tesno veţe u jedinstvo. Njihova su dela ušla u predanja, kako ona kad su rasejani po Šest vojvodstava prikupljali ili širili vesti, tako i ona kad su udruţeni osujećivali neprijatelju namere i slamali mu borbeni duh. Poslednje im junaštvo, potanko opevano u baladi Ţrtvovanje Vatropletne,beše kad su sve svoje snage slili i pretočili u kraljicu Dalekovidnu za vreme bitke na Varljivom ostrvu. Bez znanja do krajnjih granica iscrpljene kraljice, dali su joj više nego što su mogli da podnesu, te je usred pobedničkog slavlja bratstvo pronađeno u svojoj kuli, gde je, ispijenih ţivotnih sokova, umiralo. Moţda je omiljenost bratstva Vatropletne u narodu delimično poniklo i otuda što su svi njegovi članovi bili ovako ili onako obogaljeni: ko slep, ko kljakav, ko sa zečjom usnom, a ko iznakaţen vatrom, pa ipak je snaga njihove Veštine bila veća od ratne snage ponajveće bojne lađe, a kudikamo značajnija u odbrani kraljice. Za mirnih godina vladavine kralja Štedrog obuka u Veštini kojom su stvarana bratstva beše napuštena. Ona već postojeća bratstva raspadala su se usled starosti, smrti, ili prosto pomanjkanja svrhovitosti. Podučavanje Veštini postepeno je ograničavano samo na

prinčeve, i uopšte se na nju izvesno vreme gledalo kao na zastarelo umeće. U doba kad su pohare crvenih lađa uzele maha samo su kralj Lukavi i njegov sin Istiniti bili obučeni da Veštinom barataju i da je primenjuju. Lukavije uloţio izvesne napore da pronađe i zavrbuje one što su se ranije njome sluţili, ali ti su većinom već bili prestareli ili je umeće u njima odumrlo. Galenu, koji beše učitelj Veštine pod kraljem Lukavim, beše dodeljen zadatak da stvori nova bratstva radi odbrane kraljevstva. Galen je rešio da odbaci sve osveštane običaje. Članovi bratstava nisu se više međusobno birali nego su bili imenovani. Galenove metode podučavanja behu krute, a svrha njegove obuke da svaki član bez pogovora bude deo celine, samo alatka kojom će se kralj prema svojoj potrebi koristiti. Ovo beše isključivo Galenova osobena zamisao i prvo bratstvo koje je on Veštini obučio predstavio je kralju kao dar koji mu lično prinosi. Bar jedan član kraljevske porodice nije skrivao da je ovom zamišlju zgroţen. No vremena behu očajnička i kralj Lukavi ne mogaše da odoli da ne izmahne oruţjem što mu je dato u ruke. Tolika mrţnja. O, koliko su me mrzeli. Kako se koji učenik pomaljao sa stepeništa na vrhu kule i zaticao me gde već čekam tamo, tako me je odbacivao. Osećao sam njihovo prezrenje tako opipljivo kao da me je svako od njih zalio hladnom vodom. Kad se i poslednji, sedmi pojavio, studen njihove mrţnje okruţila me je kao zid. Ali ja sam stajao, tih i sabran, na svom uobičajenom mestu i susretao svaki pogled koji bi se podigao ka meni. Zato mi, mislim, niko ništa i nije rekao. Bili su prinuđeni da zauzmu svoja mesta oko mene. Ni međusobno nisu razgovarali. Ĉekali smo. Sunce je izašlo, pa se čak i popelo iznad obzida oko vrha kule, a Galen još nije dolazio. Ali oni su čekali svako na svom mestu, pa sam tako i ja. Napokon ga začuh gde se zastajkujući uspinje uz stepenice.

Najpre je ţmirnuo u bledom sunčevom sjaju, onda je ugledao mene i vidljivo se ţacnuo. Ja ne uzmakoh. Gledali smo se. Video je breme mrţnje koje su mi ostali naprtili i to mu je ugodilo, baš kao i zavoj koji sam još nosio preko slepoočnice. Ali gledao sam ga pravo u oči i nisam ustuknuo. Nisam se usudio. Postajao sam svestan pometenosti koja se budila u ostalima. Nemoguće je bilo pogledati ga a ne videti koliko je ozbiljno bio pretučen. Kamenovi svedočanstva utvrdili su da u sebi nosi ljagu i to je znao ko god bi ga pogledao. Ispijeno mu je lice bilo polje ljubičastih i zelenih modrica koje su bledile u ţutilo. Donja mu je usna pukla na sredini i bila posečena u samom uglu. Halja dugih rukava pokrivala mu je ruke, ali je lelujanje te komotne odeće oko njega bilo u takvoj suprotnosti s košuljama i prslucima čvrsto vezanih vrpci koje je inače oblačio da je utisak bio kao da ga gledate u noćnoj košulji. Ruke su mu takođe bile modre i čvorugave, ali se nisam sećao da sam na Beriku video ikakve uboje. Zaključih da je njima uzalud pokušavao da zaštiti lice. Nosio je i sada onaj mali korbač, ali sam sumnjao da bi mogao da izmahne njime a da to po nekoga ostavi ikakve posledice. Zagledali smo se paţljivo. Meni nikakvo zadovoljstvo nisu donele ni njegove masnice ni njegova bruka. Gotovo sam se stideo zbog njega. Tako sam silno verovao u njegovu nepovredivost i nadmoć da me je i puki dokaz njegove ljudskosti naterao da se osećam budalasto. Ĉitavo njegovo drţanje je uzdrmano. Dvaput je zaustio da mi se obrati. Treći put nam je svima okrenuo leđa i rekao: “Počnite telesno razgibavanje. Posmatraću vas da vidim krećete li se pravilno.” Svaka mu je reč bila stišana pri kraju jer ih je izgovarao ranjavim usnama. I dok smo se mi poslušno i sloţno istezali, njihali i prigibali, on je oprezno mileo uz obzid. Trudio se da se ne naslanja i ne odmara prečesto. Praskanje korbača o butinu kojim je ranije davao takt našim veţbama sad se više nije čulo.

Umesto toga ga je samo stezao kao da se boji da ga ne ispusti. Što se mene tiče, bilo mi je drago što me je Berik naterao da ustanem i mrdnem se. Podvezana rebra osujećivala su me u onoj savitljivosti kakvu nam je Galen pre nalagao, ali sam se zaista svojski trudio. Ništa nam novo nije ponudio tog dana, samo smo prešli ono što smo već naučili, a poduka se okončala pre vremena, dok još sunce nije bilo zašlo. “Dobro ste radili”, rekao nam je snemoćalo. “Zasluţili ste da vas oslobodim ostatak vremena, jer ste nastavili da učite i dok mene nije bilo.” Pre nego što nas je raspustio pozvao je svakog od nas da mu priđemo radi jednog kratkog dodira Veštinom. Ostali su odlazili nerado, osvrćući se preko ramena, znatiţeljni da vide kako će postupiti sa mnom. Kako se broj mojih prisutnih sadrugova u učenju smanjivao, tako sam se ja pripremao za susret oči u oči. Ali čak je i to bilo razočaranje. Pozvao me je i ja sam mu prišao, ćutke, spolja pun poštovanja kao i ostali. Stao sam pred njega kao i oni, a on mi je dva-tri puta brzo prešao rukom ispred lica i iznad glave. Onda je rekao s hladnoćom u glasu: “Štit ti je prejak. Moraš naučiti da olabaviš straţu nad svojim mislima da bi mogao bilo da ih šalješ bilo da primaš misli drugih. Idi sad.” Pošao sam, kao i ostali, ali sa ţaljenjem. Za sebe sam se pitao da li je on i pokušao izistinski da primeni Veštinu na meni. Nisam ni osetio da me je okrznula. Sišao sam niz stepenice, sav bolan i ogorčen, pitajući se zašto se uopšte trudim. Otišao sam u svoju sobu, a onda do štala. Nadvoje-natroje sam otimario Garavicu, dok me je Ĉekićak posmatrao. Svejednako sam se osećao uznemireno i nezadovoljno. Znao sam da bi trebalo da se odmorim ili ću u suprotnom zaţaliti. Šetamopo kamenu?, predloţi mi Ĉekićak i ja pristadoh da ga povedem do grada. Dok sam se spuštao od zamka ka naselju, trčkarao je i njuškao u krugovima oko mene. Za spokojnim

jutrom usledilo je vetrovito popodne, i negde iza obale spremala se oluja. Ali vetar je bio topliji nego što je priličilo za ovo doba godine i osećao sam kako mi sveţ vazduh razbistrava glavu, a postojani ritam koračanja blaţio je i opuštao mišiće zgrčene i bolne posle Galenovih veţbi. Ĉavrljanje Ĉekićkovih čula vezivalo me je čvrsto za tlo pod nogama, te nisam mogao da utonem u premišljanja o svojim porazima. Kazao sam sebi da nas je to Ĉekićak doveo pravo do Moline radionice. Kao pravo štene, došao je ponovo tamo gde su ga jednom srdačno dočekali. Molin otac ostao je tog dana u krevetu, pa je u radnji bilo poprilično tiho. Jedan jedini kupac zadrţavao je Moli u razgovoru. Moli mi ga je predstavila kao Dţada. Mornar na nekoj trgovačkoj lađi iz Fokinog zaliva, iako još nije bio napunio ni dvadesetu, sa mnom je razgovarao kao da mi je deset, i sve vreme se mimo mene smeškao Moli. Vrcao je od priča o crvenim lađama i morskim olujama. U jednom uvu nosio je naušnicu s crvenim kamenom, a tek iznikla brada kovrdţala mu se po obrisima vilice. Dugo mu je trebalo da odabere sveće i nov kalajni fenjer, ali na kraju ipak ode. “Zatvori načas radnju”, molio sam Moli. “Hajdemo do obale. Vetar je divan.” Sa ţaljenjem je odmahnula glavom. “Odocnila sam s poslom. Moraću čitavo popodne da natapam stenjke ako ne budem imala kupaca. A ako ih bude, onda ću morati da budem ovde.” Osetih se razočarano mimo ikakvog smisla. Posegnuh ka njoj i osetih koliko zapravo ţeli da pođe. “Nije još ostalo mnogo od dana”, rekoh ubeđujući je. “Moţeš da namačeš stenji večeras. A kupci će doći ponovo sutra ako danas bude zatvoreno.” Nakrivila je glavu, zamišljena, pa najednom ostavila stenji što su joj bile u ruci. “Imaš pravo, znaš. Prijaće mi čist vazduh.” Uzela je ogrtač s čilošću koja je Ĉekićka oduševila, a mene iznenadila. Zatvorili smo radnju i pošli.

Moli je nametnula svoj uobičajeni ţustri korak. Ĉekićak je, sav razdragan, poskakivao oko nje. Razgovor nam beše površan. Od vetra su joj se zarumeneli obrazi, a oči kao da su joj od hladnoće zaiskrile. Pomislio sam i da me zagleda češće i zamišljenije nego inače. Gradom je vladala tišina, a na trţnici gotovo ne beše ni ţive duše. Otišli smo do obale, gde smo mirno šetali istim onim mestima gde smo pre svega koju godinu trčali i cičali. Upitala me je jesam li naučio da upalim fenjer pre nego što noću pođem niz stepenice, zbunivši me dok nisam uspeo da se prisetim kako sam joj rekao da sam povrede zaradio padom niz mračno stepenište. Pitala me je i da li su onaj učitelj i nadzornik konjušnica još u zavadi, po čemu sam dokučio da je Berikov i Galenov okršaj pred Kamenovima svedočanstva već prerastao u svojevrsnu ovdašnju legendu. Uverio sam je da je mir ponovo uspostavljen. Neko vreme smo prikupljali jednu vrstu algi kojima je ţelela da te večeri začini čorbu. Mene je produvao vetar, pa smo zato seli u zavetrinu iza stenja i gledali Ĉekićkove nebrojene pokušaje da rastera sve galebove s obale. “Ĉujem da se princ Istiniti ţeni”, zapodenu ona ćaskanje. “Šta?”, upitah zapanjen. Nasmejala se srdačno. “Nikad nisam srela nikog tako neprilepčivog za tračeve kao što si ti. Kako moţeš da ţiviš u samom zamku i da pojma nemaš o onome o čemu ceo grad priča? Istiniti je pristao da dovede nevestu kako bi imao naslednika. Ali po gradu se priča da je sam prezaposlen da bi se udvarao, pa će mu Kraljevski naći gospu.” “O, ne.” Uzrujao sam se odistinski. Zamišljao sam krupnog i otresitog Istinitog uz neku od onih slatkastih i lomnih ţena kakve su se dopadale Kraljevskom. Kad god je u zamku bila ma kakva svetkovina, Početak proleća, Sredozimlje ili Ţetveni dan, stizale bi ti one iz Bronzišta, Svinjišta i Medveđe, u kočijama, nosiljkama ili na mirnim jahaćim konjima pod raskošnim pokrivkama, u haljinama tananim poput leptirovih

krila, a jele su izbirljivo kao vrapčići i lepršale i sletale uvek u blizini Kraljevskog. A on bi sedeo među njima, i sam sav u svili i baršunu, i šepurio se dok su njihovi glasići milozvučni kao zvončići ćeretali oko njega, a među prstima im treperio vez i lepeze. “Princolovkinje”, tako sam čuo da ih zovu, plemkinje koje su izlagale sebe kao kakvu robu u radnji, sve u nadi da će se udati za nekoga kraljevske krvi. Njihovo ponašanje nije bilo baš neprilično, ne sasvim. Meni je međutim izgledalo očajnički, dok mi se od Kraljevskog činilookrutno što se smeši čas ovoj čas onoj, pa onda čitavu veče pleše s nekom trećom, a kad ustane od svog poznog doručka, onda šeta po vrtovima s opet nekom četvrtom. Bile su njegove oboţavateljke. Pokušao sam da zamislim neku od njih kako se oslanja Istinitom o ruku dok on posmatra plesače na balu, ili kako u tišini tka u njegovoj radnoj sobi dok on proučava i crta mape koje je toliko voleo. Za nju ne bi bilo šetnje po vrtu; Istiniti je šetao po pristaništu i među usevima, zastajući često da popriča s ribarima i teţacima za plugovima. Tamo ga tanane papučice i vezene suknje svakako ne bi pratile. Moli mi spusti novčić na dlan. “Za šta je ovo?” “Da mi kaţeš o čemu razmišljaš tako duboko da mi i dalje sediš na suknji iako sam te dvaput zamolila da ustaneš. Mislim da ni reč nisi čuo od onoga što sam ti rekla.” Uzdahnuo sam. “Istiniti i Kraljevski su tako različiti da mi je nezamislivo da jedan drugome biraju ţenu.” Moli je izgledala zbunjeno. “Kraljevski će odabrati neku bogatu lepoticu visokoga roda, koja ume da peva, pleše i svira na zvončićima, lepo se oblači, nosi dragulje u kosi čak i za doručkom i uvek miriše na cveće iz Kišnih divljina.” “A Istinitom ne bi bilo milo da ima takvu ţenu?” Lice joj ne bi odraţavalo veću smućenost ni da sam joj tvrdio da je more činija sa čorbom.

“Istiniti zasluţuje sadruga, a ne ukras koji će nositi na rukavu”, pobunih se s prezrenjem. “Da sam ja on, voleo bih da imam ţenu koja će umeti da radi nešto korisno, ne samo da bira koji će nakit staviti i da upliće kosu. Morala bi znati da sašije košulju ili da odneguje vrt, i morala bi da ima nešto samo svoje čime će se baviti, na primer pisarstvom ili travama.” “Novi, nema takvih među finim gospama”, zadirkivala me je Moli. “One i treba da budu lepe kao ukrasi. I bogate su, pa za njih nije da se bave takvim poslovima.” “Naravno da jeste. Pogledaj samo gospu Strpljivu i njenu sluţavku Ĉipkanu. One su uvek u nekom poslu. Tamo gde one stanuju uvek je prava prašuma gospinih biljaka, a krajevi rukava su joj ponekad lepljivi na haljinama u kojima je pravila papir, ili joj ostane lišće u kosi kad se bavi svojim travama, pa ipak je prelepa. A lepota ionako nije jedino što je vaţno kod ţene. Gledao sam Ĉipkanine ruke dok je jednom detetu iz zamka pravila ribarsku mreţu od konopljanog prediva. Prsti su joj brzi i spretni kao kod mreţara dole na pristaništu; ta lepota nema nikakve veze s njenim licem. A Hod, učiteljica borenja? Ona voli da pravi i ukrašava predmete od srebra. Svom ocu je za rođendan napravila bodeţ s drškom u obliku jelena u skoku, izrađenom tako vešto da ugodno leţi u ruci i nikakvom neravninom niti bridom ne para ni po čemu. Ta će lepota ţiveti još dugo pošto njena kosa osedi, a lice joj se zbora. Jednog dana će unučad gledati njeno delo i misliti kako je umešna ţena ona bila.” “Stvarno tako misliš?” “Naravno.” Pomakoh se, najednom svestan koliko mi je Moli blizu. Pomerih se, ali se nisam odmakao od nje. Dole na obali Ĉekićak je iznova jurišao na jato galebova. Jezik je obesio do kolena, ali je svejedno jurcao iz sve snage. “Ali kad bi plemenite gospe radile sve to, upropastile bi poslom ruke, a od vetra bi im kosa postala suva i lice im potamnelo. Nije valjda da Istiniti zavređuje ţenu koja izgleda

kao mornar?” “Naravno, baš takvu. Ne treba mu valjda neka koja izgleda kao debeli zlatni šaran u akvarijumu.” Moli se zakikota. “Neku koja će jahati kraj njega kad jutrom pusti Lovca u puni trk, neku koja će umeti da pogleda deo mape koji je on upravo dovršio i zaista razumeti kakav je to znalački rad. Eto takvu Istiniti zavređuje.” “Nikad nisam jahala”, iz vedra neba prigovori Moli. “I znam tek nekoliko slova.” Pogledah je začuđeno, pitajući se zašto odjednom izgleda pokunjeno. “Kakve to veze ima? Pametna si dovoljno da moţeš sve da naučiš.Pogledaj šta si sve sama naučila o svećama i bilju. Nemoj mi samo reći da te je otac tome učio. Ponekad kad navratim u radnju kosa i haljina ti mirišu na sveţe trave i onda znam da si isprobavala i traţila nove mirise za svoje sveće. Kad bi htela više da čitaš ili pišeš, mogla bi da učiš. A jahanje bi ti prirodno došlo. Snaţna si i umeš da drţiš ravnoteţu... vidi samo kako se penješ uz liticu. I umeš da pridobiješ ţivotinje. Preotela si mi Ĉekićkovo srce...” “Bah!”Munula me je ramenom. “Pričaš kao da će neko od gospode dojahati odozgo iz zamka i odvesti me.” Pomislio sam na Uzvišenog s onim njegovim ukočenim ponašanjem, ili na Kraljevskog koji bi joj se izrugivao. “Eda nas saklonila. Oni tebe nisu vredni. Niti imaju mozga da te razumeju niti srca da te uvaţavaju.” Moli obori pogled ka svojim od rada ogrubelim rukama. “A ko onda ima?” Dečaci su budale. Taj razgovor je narastao i preplitao se oko nas, reči su mi nadolazile prirodno kao dah. Nisam nameravao da joj laskam niti da joj se prikriveno udvaram. Sunce je polako zaranjalo u more, a mi smo sedeli jedno uz drugo dok se obala ispod nas pruţala kao ceo svet pod našim nogama. Da sam tog časa rekao: “Ja”, mislim da bi njeno srce

palo u moje uzdrhtale ruke kao zreo plod. Mislim da bi me poljubila i po vlastitoj nas volji zapečatila ujedno. Ali nisam umeo da iskaţem neizmernost onoga što sam najednom shvatio da osećam za nju. Istina mi je odbegla od usana, a za taj tren u kome sam sedeo onemeo dojurio je Ĉekićak, mokar i pun peska, i zaleteo se među nas tako da je Moli skočila na noge da sačuva suknju, i stvorena prilika mi je izmakla zauvek, razvejala se kao pena na vetru. Ustali smo i protegli se, Moli je uzviknula jer je već prošlo toliko vremena, a mene su iznenada zabolele sve moje poluzaceljene ozlede. Takvu glupost, da sednem i potpuno se ohladim na obali na kojoj je studelo, svakako ne bih dozvolio da se napravi ni sa jednim konjem. Otpratio sam Moli kući, gde je nastao jedan časak nelagode pre nego se ona sagnula i zagrlila Ĉekićka za rastanak. I onda sam ostao sam, ne računajući ljubopitljivo štene koje je htelo da zna što idem tako sporo i tvrdilo da će skapati od gladi i ţelelo da trči i zadeva se sa mnom sve do zamka. Dok sam klipsao uzbrdo, bilo mi je hladno i spolja i iznutra. Vratio sam Ĉekićka u štale i poţeleo laku noć Garavici. U trpezariji suGalen i njegovi poletarci već dovršili svoj oskudni obrok i otišli. I većina ostalih stanara zamka već je obedovala, te se ja zatekoh gde se vraćam svojim starim kradomičnim navikama. U kuhinji je uvek bilo hrane, a u straţarskoj sobi pored kuhinje uvek se moglo naći društva. Tamo su vojnici dolazili i odlazili u svako doba dana i noći, te je kuvarica uvek drţala na verigama jedan ključao kotlić, dodajući vode, mesa i povrća kad bi omalilo. Vina, piva i sira takođe je bilo tamo, i jednostavnog društva onih koji su čuvali zamak i koji su me prihvatili još od onog prvog dana kad sam poveren Beriku na brigu. Tu sam pribavio sebi jednostavnu večeru, ni izbliza onako mršavu kakvu bi mi priuštio Galen, ali ni onako obilnu i izdašnu za kakvom sam čeznuo. Tako me je Berik naučio, da hranim sebe kao što bih povređeno ţivinče.

Slušao sam neobavezne razgovore oko sebe, udubljujući se u ţivot zamka kao što nisam već mesecima. Zapanjivalo me je sve za šta nisam znao jer sam bio potpuno utonuo u Galenovo podučavanje. Najviše se pričalo o budućoj nevesti Istinitog. Priču su pratile masne pošalice kakve su se i mogle očekivati od vojnika i svesrdno saučešće jer je našeg princa zadesila takva zla sreća da mu Kraljevski bira mladu. To da će brak biti zasnovan na nekom drţavničkom savezništvu nikada se nije ni dovodilo u pitanje; ne moţe se prinčeva ţenidba protraćiti na nekakvu takvu budalaštinu kao što je njegov vlastiti izbor. U tome je i bio deo one velike sablazni što je pratila tvrdoglavo udvaranje Plemenitog Strpljivoj, koja je bila iz našeg kraljevstva, kći našeg plemića, i to već krajnje prijateljski nastrojenog prema kraljevskoj porodici. Nikakva se baš drţavnička korist nije mogla steći iz takvog braka. Ali Istiniti neće biti tako protraćen, pogotovo sada kad nam je čitava obala grcala pod groţnjom crvenih lađa. I tako su nagađanja bujala. Ko će ona biti? Neka s Bliskih ostrva, koja su nam bila na severu, u Belom moru? To je ostrvlje jedva bilo nešto više od kamenitih parčića zemljinih kostiju što su stršali, ali kule naredane na njima zarana bi nas upozorile da su pirati zašli u naše vode. Jugozapadno od naših granica, iza Kišnih divljina kojima niko nije vladao, leţale su Obale začina. Tamošnja bi princeza malo pomogla odbrani našeg kraljevstva, ali su neki zagovarali unosne trgovačke ugovore koje bi ona donela sa sobom. Danima prekomorskog puta ka jugu i istoku behu mnoga velika ostrva gde je raslo drveće za kakvim su ţudeli brodograditelji. Ne bi li se tamo mogla naći neka kraljevska kći koja bi zamenila tople vetrove i sočno voće za zamak u stenovitoj i ledom okovanoj zemlji? Šta li bi oni traţili za takvu jednu mekanu juţnjakinju i čime bismo trgovali u razmenu s njenim ostrvom gde visoko drveće raste? Krznima, govorili su neki, ţitom predlagali su drugi. A za leđima su nam bila planinska kraljevstva, što su ljubomorno čuvala prelaze ka ravničarskim zemljama iza sebe. Tamošnja bi princeza

zapovedala ratnicima svog naroda, kao što bi i raspolagala trgovačkim vezama sa skupljačima slonovače i pastirima sobova što su ţiveli iza njihovih granica. Prelaz na njihovoj juţnoj granici vodio je ka izvorištu goleme Bujice što je vijugala kroz Kišne divljine. Svaki je naš vojnik čuo stare priče o napuštenim hramovima punim blaga na obalama ove reke, o visokim izrezbarenim bogovima što su još nadgledali svoje svete izvore i o zlatnim zrncima što su svetlucala u manjim pritokama. Onda moţda planinska princeza? Galen ne bi poverovao da ovi prosti vojnici raspolaţu tom istančanošću u razumevanju drţavničkih pitanja s kojom su raspravljali o svakoj od ovih mogućnosti. Ustao sam da pođem posramljen što sam ih se tako olako odrekao; za tako me je kratko vreme Galen doveo dotle da počnem o njima da mislim kao o neznalicama što vitlaju mačem, mišićavim ali bez imalo mozga. Ceo sam ţivot proveo među njima, trebalo je da ih bolje poznajem. Ne, i poznavao sam ih bolje, samo sam zbog gladi da se uzdignem, da van svake sumnje dokaţem svoje pravo na tu kraljevsku čaroliju, postao spreman da zagrizem svaku besmislicu koju bi mi posluţio. U meni je nešto kliknulo, kao da je ključni delić drvene slagalice najednom skliznuo na mesto. Podmićen sam znanjem koje mi je ponuđeno kao što bi nekog drugog podmitili novcem. Nisam baš imao visoko mišljenje o sebi dok sam se peo do svoje sobe. Legao sam da spavam rešen da neću više dopustiti Galenu da me obmanjuje niti da me navede da obmanjujem sam sebe. Takođe sam čvrsto rešio da ću naučiti Veštinu, koliko god to teško ili bolno moglo biti. Tako sam sledećeg jutra, još po mraku, orno prionuo na svoje obnovljene časove i svakidašnji raspored. Pratio sam svaku Galenovu reč, naprezao sam se da u svaku veţbu, telesnu i umnu, uloţim sve svoje snage. Ali kako su nedelja, a za njom mesec mučno odmicali, tako sam se osećao kao pas kome meso visi tik van domašaja. Ostalima se nešto očigledno događalo, stvarali su među sobom misaonu mreţu, neki način

saobraćanja koji im je omogućavao da se okrenu prema onom drugom pre nego što bi progovorio, što im je omogućavalo da telesne veţbe izvode kao da su svi jedno biće. Smrknuto, kivno, veţbali su sa mnom u paru kako je na koga od njih dolazio red, ali ja od njih nisam osećao ništa, a oni bi od mene uzdrhtali i naglo se povlačili, ţaleći se Galenu da je ono što pruţam prema njima ili kao šapat ili kao ovan za probijanje. Gledao sam ih bezmalo u očajanju kako plešu u parovima uzajamno upravljajući mišićima onog drugog ili kako jedno od njih prolazi vezanih očiju kroz lavirint od ţeravica vođeno očima svog para. Ponekad sam znao da imam Veštinu. Osećao sam je kako se nadgrađuje u meni, kako tutnji kao plima o litice, a već sledećeg časa bi uminula i u meni bi ostao samo pustinjski pesak. Kad bi snaţno nadošla, mogao sam da primoram Uzvišenog da ustane, da se nakloni, da korača, a tren zatim bi me on streljao smrknutim pogledom, izazivajući me da se usudim makar da ga taknem umom. A u mene kao da niko nije bio sposoban da posegne. “Prestani da se čuvaš, sruši zidove”, ljutito bi mi naredio Galen stajući ispred mene, uzalud se trudeći da mi prenese najprostija uputstva ili napomene. Osetio bih samo najogoljenije očešavanje njegove Veštine o mene. Nisam međutim mogao da ga pustim u sebe ništa više nego što bih mogao smireno da stojim dok mi neko zariva mač među rebra. Koliko god da sam se svim silama upinjao da se primoram na to, uzmicao sam od njegovog dodira, i telesnog i umnog, a dodire ostalih učenika uopšte nisam osećao. Iz dana u dan oni su napredovali, a ja sam ih gledao i koprcao se ne bih li nekako ovladao barem osnovama. Svanuo je i onaj dan kad je Uzvišeni gledao u jednu stranicu dok je na suprotnoj strani krova njegov par naglas pročitavao njen sadrţaj, a ostala dva para su igrala šah ali tako da onaj ko je određivao poteze telesnim očima nije video tablu. Galen je bio zadovoljan svima njima. Samo ne mnome. Svakodnevno nas je

otpuštao jednim dodirom, koji bih ja tek retko osetio. I svakog dana je mene poslednjeg puštao da odem, pošto bi me hladno podsetio kako svoje vreme traći na kopile jedino stoga što mu je kralj tako naloţio. Proleće se bliţilo, a Ĉekićak je iz šteneta odrastao u psa. Garavica se oţdrebila dok sam ja bio na obuci; otac je bio pastuv princa Istinitog. Moli sam video samo jednom. Prošetali smo trţnicom gotovo bez ijedne reči. Tamo je bila postavljena nova tezga, za kojom je nekakav čovek grubijanskog lika prodavao ptice i ţivotinje koje je sam pohvatao u divljini i pozatvarao u kaveze. Imao je vrane, vrapce i lastavicu, ijedno lišče koje su crvi izjedali te je jedva moglo da stoji. Smrt će mu biti oslobodilac pre nego što ga iko kupi, a da sam ja čak i imao novac da dam za njega, ono je već bilo dospelo u takvo stanje da bi ga lek otrovao isto kao i njegove napasnike. Bilo mi je sve to mučno, pa sam posegnuo ka pticama nagoveštajima kako bi, budu li kljucale jedan sjajni delić metala, mogle otkvačiti vratašca svog kaveza, ali Moli je pomislila da ja to zurim u zlosrećne ţivotinje i smesta sam osetio da je ohladnela prema meni i udaljila se više nego ikad pre. Kad smo je dopratili kući, Ĉekićak je molećivo zacvileo traţeći njenu paţnju, te je iskamčio da ga pomazi i potapše pre nego što smo nas dvojica pošli. Zavideo sam mu na sposobnosti da tako uspešno cvili. Moje cviljenje kao da niko nije čuo. Ĉim je proleće zamirisalo u vazduhu, čitava je luka stala da pribire snagu jer će uskoro ponovo početi vreme pohara. Sad sam svakog dana večeravao sa straţarima i paţljivo slušao sve glasine. Raskovani su postali pljačkaši posvuda uz naše puteve, i po krčmama se ni o čemu drugom nije ni pričalo sem o njihovim opačinama nad onima koje su orobili. Bili su gori grabljivci, s manje pristojnosti i milosrđa od ijedne divlje zveri. Nije bilo teško zaboraviti da su ikada uopšte i bili ljudi i mrzeti ih otrovnije nego išta drugo na svetu. U srazmeri s ovim rastao je i strah od raskivanja. Na

trţnicama su se prodavale kuglice namočene u otrov koje su majke mogle dati deci ako bi crveni pljačkaši zarobili njihovu porodicu. Govorkalo se da su ţitelji nekih priobalnih sela potovarili imovinu na taljige i preselili se dublje u kopno, prestajući da budu ribari i trgovci što su odvajkada bili i laćajući se zemljodelačkog i lovačkog zanimanja, podalje od groţnje kojom je pretilo more. U svakom slučaju, prosjaci su se mnoţili u gradu. Jedan raskovani je došao i u sam Jelendvorski grad i tumarao ulicama nedodirljiv kao što su luđaci, grabeći s pijačnih tezgi šta god mu je bilo volja. Nestao je još pre nego što se okončao drugi dan od njegovog dolaska, i mračne glasine su kazivale da treba očekivati da mu more izbaci leš na obalu. Takođe su kruţile i glasine da je nevesta za Istinitog pronađena među planinskim narodom. Neki su govorili da je to zato da bismo se mogli sluţiti prelazima, drugi da ne moţemo dopustiti sebi da za leđima imamo mogućeg neprijatelja kad duţ čitave obale strahujemo od crvenih lađa. A bilo je i drugih glasina, ne, najtiših šaputanja, previše šturih i nepovezanih da bi bila glasine, po kojima princ Istiniti nije bio baš najbolje. Premoren je i bolan, govorili su neki, dok su se drugi podsmevali mladoţenji koga muče strepnja i umor. Bilo je i takvih koji su se rugali govoreći da je princ postao pijanica i da se moţe videti samo usred dana, s najgorim mamurlukom. Otkrih da su me ovi poslednji tračevi zabrinuli gore nego što sam očekivao. Niko od kraljevske porodice nije mi posvećivao previše paţnje, bar ne u nekom ličnijem smislu. Lukavi mi je obezbedio obrazovanje i uslove za ţivot i time kupio moju odanost još odavno, te sam sad bio njegov bez i najmanje primisli o nekoj drugoj mogućnosti. Kraljevski me je prezirao, a ja sam naučio da izbegavam pogled njegovih stisnutih očiju, koji bi obično propratio munuvši me kao slučajno ili bi me krišom gurnuo tako da bih, dok sam bio manji, posrnuo. Ali Istiniti je prema meni bio ljubazan, na nekakav odsutan način, a osim toga sam mogao da razumem njegovu ljubav prema svojim psima, konju i sokolovima. Ţeleo

sam da pred svadbeni oltar stane uspravan i ponosit, isto kao što sam se nadao da ću ja jednog dana stajati iza prestola na kome će on sedeti onako kao što Ĉejd stoji iza prestola kralja Lukavog. Nadao sam se da je zdravo i dobro, a ipak ništa nisam mogao da uradim i ako nije, niti čak da iznađem način da ga vidim. I ako bismo se zatekli u zamku u isti čas, uglavnom smo se kretali u potpuno različitim krugovima. Proleće se još nije bilo sasvim razmahnulo kad Galen istupi sa svojim saopštenjem. Ostatak zamka pripremao se za prolećnu svetkovinu. Na trţnici će tezge izribati peskom i prebojiti sveţim vedrim bojama, a gozbeni sto ukrasiće obeharalim i tek prolistalim granama. Nama, međutim, Galen nije namenio ni mlado zelenilo ni kolač posut ljuljkovim semenom, niti lutkarske predstave i lovački ples. Umesto toga, mi ćemo s dolaskom novog godišnjeg doba izaći na ispit da dokaţemo da smo dostojni ili da budemo odbačeni. “Odbačeni”, ponovio je dok su ga njegovi učenici slušali tako paţljivo da paţljivije ne bi mogli sve i da je tog časa objavio smrtnu presudu za one koji ne budu odabrani. Otupeo, ja sam samo nastojao da u celosti razumem kakvo će značenje neuspeh imati za mene. Ni najmanje nisam verovao da će mene staviti na pošten ispit, niti da bih mogao da prođem čak i ako bi ispit zaista bio pošten. “Bićete bratstvo, vi koji se potvrdite. Takvo kakvog nikad pre nije bilo, smatram. Na vrhuncu prolećne svetkovine lično ću vas predstaviti vašem kralju i on će videti čudo koje sam sakovao. Stigli ste dovde sa mnom i znate da neću dozvoliti da budem posramljen pred njim. Stoga ću vas sam iskušati, i to do vaših krajnjih moći, kako bih se uverio da će oruţje koje ću staviti svom kralju u ruke biti dostojno svoje svrhe. Za dan od danas rasuću vas kao seme na vetru širom kraljevstva. Uredio sam da vas odavde odvedu na hitrim konjima do vaših odredišta. Tamo će svako od vas biti ostavljen, sam. Niko od vas neće znati gde su ostali.” Zastao je, da bismo svi