Robin Hob - Krv kraljeva (1 deo)

sam osećao Njuškastog kako ga je Berik odnosio od mene i preostajala mi je samo očajnička usamljenost. Zacvileo sam, a onda zajaukao, grebući po vratima i upinjući se da sačuvam dodir između nas. Naglo me je prostrelio crveni bol i Njuškastog više nije bilo. Sva njegova pseća čula potpuno su presahla u meni. Vrisnuo sam i rasplakao se kao što samo šestogodišnje dete moţe, tukući nemoćno šačicom po debeloj dasci. Ĉinilo mi se da su prošli sati pre nego što se vratio. Ĉuo sam njegov korak i podigao glavus praga na kom sam, izmoţden, leţao. Otvorio je vrata i spretno me zgrabio za košulju na leđima kad sam pokušao da umaknem pored njega. Povukao me je unutra, zalupio vrata i ponovo ih zabravio. Bez reči sam se bacio ka njima, cvileći iznova iako nisam hteo. “Ni ne pomišljaj na to, mali”, upozori me on umorno sedajući, kao da je čuo šta sam namerio čim me prvi put pusti napolje. “Nema ga. Šteneta nema, što je vraška šteta, jer je bio od dobre loze, stare gotovo koliko i tvoja. Ali pre ću ţrtvovati kera nego čoveka.” Kako se nisam pomerio, on dodade, gotovo ljubazno: “Ne čezni za njim, tako će te manje boleti.” Ali nisam hteo da odustanem od te čeţnje, a po Berikovom glasu sam čuo da to zapravo nije ni očekivao. Uzdahnuo je i počeo polako da se sprema za spavanje. Nije mi se više obraćao, samo je pritulio svetiljku i smestio se u krevet. Ipak nije zaspao, i jutro je bilo još daleko kad je ustao, podigao me s poda i premestio me na pokrivače zgrejane od njegovog tela. Opet je izašao i nije se vraćao nekoliko sati. A ja sam nekoliko dana tugovao i imao groznicu. Berik je, verujem, obznanio da me je napala neka dečija bolest, pa su me svi ostavili na miru. Još danima potom nije me puštao napolje, a ni tada samog. Posle se svojski trudio da mi se ne ukaţe nikakva prilika da skujem spone ni sa jednom drugom ţivotinjom. Uveren sam da

je mislio kako je uspeo, i do izvesne mere i jeste, utoliko što se nisam vezao ni s jednim zasebnim psom ni konjem. Znam da je mislio sve najbolje. Samo što ja nisam osećao da me štiti, nego da me sputava. Bio mi je tamničar koji je bdeo nad mojom izdvojenošću s ostrašćenim ţarom. Tada je u mene posađena krajnja usamljenost i pustila je korenje duboko.

3 Zavet Prvobitno poreklo Umeća zauvek će, verovatno, ostati obavijeno velom tajne. Izvesno je pak da je dar za ovu veštinu naročito snaţan u kraljevskoj porodici, a ipak nije jedinoj njoj dat. Čini se da zbilja ima istine u narodnoj izreci: “Kad se morska krv izmeša s krvlju ravnica, Umeće će procvati.“ Zanimljivo je zapaziti da Spoljnoostrvljani izgleda nemaju predodređenosti za Umeće, a niti narod ponikao isključivo od prvobitnog ţivlja Šest vojvodstava. Nije li to u prirodi sveta da sve teţi nekakvom ritmu, i u tom ritmu svojevrsnom spokoju? Meni je svakako uvek izgledalo tako. Sve događaje, ma koliko potresni ili nastrani bili, slabi već posle nekoliko trenutaka otkad su se zbili uvreţena svakidašnjica, nastavak ustaljenih ţivotnih potreba. Ĉovek koji traţi ranjene među mrtvacima na razbojištu svejedno će zastati da se iskašlje, da išmrkne nos, svejedno će podići oči ka jatu gusaka u preletu. Viđao sam ratare kako oru i seju nesvesni da se svega koju milju od njih sukobljavaju zaraćene vojske. Tako se pokazalo i u mom slučaju. Osvrćem se u sopstvenu prošlost, zapitan. Odvojili su me od majke, odvukli u novi grad i novo podneblje, otac me je prepustio staranju jednog od svojih ljudi, a onda sam još i lišen šteneta koje mi je bilo drug, pa ipak sam jednog jutra ustao iz kreveta i nastavio da ţivim svoj dečiji ţivot, što je značilo da ustajem kad me Berik probudi, odem sa njim u kuhinju da jedem, i onda glumim njegovu senku, jer me je retko puštao van svog vidokruga. Potrkivao sam mu za

petama kao psetance, gledajući kako svršava svoje poslove, da bih na kraju počeo da mu pomaţem u raznim sitnicama. Za večernji obrok sedeo sam na klupi uz njega, dok je on oštrim okom nadzirao moje ponašanje, a posle toga natrag u njegov stan gde sam provodio veče ćutke gledajući vatru dok je on pio ili dok sam čekao da se vrati. Radio je uz piće, popravljao ili pravio amove, spravljao meleme ili mešao lekarije za konje. On je radio, a ja sam učio, mada je, koliko se sećam, malo reči razmenjivano među nama. Ĉudno je pomisliti da su tako prošle pune dve godine i veći deo treće. Naučio sam da postupam kao Moli, da ukradem za sebe poneko parčence vremena kad bi Berika pozvali da pomaţe u lovu ili da oţdrebi kobilu. U veoma retkim prilikama odvaţio bih se da umaknem napolje kad bi on preterao s pićem, ali to su bili opasni poduhvati. Kad god sam bio slobodan, ţurno bih potraţio svoje drugare u gradu pa sam jurcao s njima koliko bih se usudio. Njuškasti mi je nedostajao tako jako kao da mi je Berik otkinuo ruku ili nogu. Ni on ni ja, međutim, nikada nismo govorili o tome. Kad se sad osvrnem, pretpostavljam da je i on bio usamljen kao i ja. Plemeniti mu nije dozvolio da pođe s njim u izgnanstvo. Umesto toga ga je ostavio da se stara o bezimenom kopiletu i, kao da to nije dovoljno, još je otkrio i da je to kopile nadareno za nešto što je on smatrao izopačenošću. A čak i pošto mu je noga zacelila, ustanovio je da nikad više neće moći ni da jaše ni da lovi, štaviše ni da hoda kao nekad; sve je to moralo biti teško, veoma teško za čoveka kao što je Berik. Nikada se nikome nije ţalio, ili bar ne da sam ja čuo. Ali opet, kad se sad osvrnem, ne mogu ni da zamislim kome bi se uopšte poţalio. Usamljeni bejasmo nas dvojica, i obojica smo, gledajući se svako veče, videli u onom drugom krivca za svoju usamljenost. Pa ipak, sve prolazi, a posebno vreme, i kako su proticali meseci, pa potom i godine, ja sam stekao svoje mesto u poretku

stvari. Dodavao sam Beriku što mu je bilo potrebno još i pre nego što bi zatraţio, pospremao pošto bi on zbrinuo ţivotinje, starao se da sokolovi imaju čistu vodu i trebio pse od krpelja kad bi se vratili iz lova. Ljudi su se navikli da me viđaju pa nisu više zijali u mene. Neki kao da me uopšte nisu videli. Postepeno je Berik ublaţio strogost svog nadzora. Mogao sam slobodnije da dolazim i odlazim, ali sam svejedno pazio da on ne dozna za moja izbivanja u gradu. U zamku je bilo i druge dece, od koje su mnoga bila moji vršnjaci. Neka su mi čak bila i u rodu, u drugom ili trećem kolenu, ali svejedno nikad nisam uspostavio nikakvu stvarnu vezu ni sa kim od njih. Mlađe su čuvale majke ili dadilje, a stariji su bili zauzeti sopstvenim zaduţenjima. Uglavnom nisu bili surovi prema meni; naprosto nisam pripadao njihovom krugu. Tako su mi Dirk, Keri i Moli, iako ih ponekad mesecima ne bih video, ostajali najbolji drugovi. Istraţujući zamak, i za onih zimskih večeri kad su se svi okupljali u Velikoj dvorani da slušaju minstrele ili gledaju lutkare, brzo sam naučio gde sam dobrodošao a gde nisam. Kraljici sam se sklanjao s očiju, jer kad god bi me videla našla bi neke zamerke mom ponašanju pa je Berik dobijao ukore. I od Kraljevskog je pretila opasnost. Odrastao čovek kakav je bio, nije se ustezao da me odgurne s puta ili da pregazi ono čim sam se u tom času igrao. U njemu je bilo sitničavosti i osvetoljubivosti kakve nikada nisam uočio kod Istinitog. Nije Istiniti provodio vreme sa mnom, ali naši slučajni susreti nikad nisu bili neprijatni. Ako bi me opazio, pomilovao bi me po kosi ili mi dao novčić. Jednom je jedan sluga doneo u Berikov stan nekoliko drvenih igračaka, vojnike, konje i kočiju izguljene boje, s porukom da ih je Istiniti našao u ćošku svog kovčega s odećom pa je pomislio da će mi se dopasti. Ne sećam se da mi je ikad išta što sam imao bilo dragocenije. Kob iz štala umeo je takođe da bude opasan po mene. Ako je Berik bio u blizini, obraćao mi se pristojno i ponašao se

prema meni bez ispada, ali inače me je prilično nipodaštavao. Jasno mi je stavio do znanja da neće da mu se pletem oko nogu dok radi. Na kraju sam dokučio da je ljubomoran na mene i da oseća kako ga Berik zanemaruje otkako sam mu ja na brizi. Kob prema meni nikad nije bio otvoreno okrutan, nikad me nije udario niti me nepravedno izgrdio, ali osećao sam da mi je nenaklonjen pa sam ga izbegavao. Vojnici su svi listom bili prema meni krajnje trpeljivi. Posle dece dole u gradu, oni su mi verovatno bili nešto najbliţe prijateljima. Ali koliko god odrasli muškarci mogli biti trpeljivi prema dečaku od devet ili deset godina, slabo šta ih s njim povezuje. Gledao sam ih kako se kockaju i slušao njihove priče, međutim na svaki sat proveden među njima dolazili bi po čitavi dani kad im uopšte nisam prilazio. Berik mi nikad nije zabranio da odlazim u straţarsku sobu, samo je otvoreno pokazivao da mu se ne dopada kad boravim tamo. Tako sam i pripadao, a i nisam zajednici zamka. Nekih sam se u njoj klonio, neke sam posmatrao, neke slušao. Ali ni sa kim nisam razvio bliskost. A onda jednoga jutra – samo što bejah napunio deset leta – igrao sam se sa štencima pod stolovima Velike dvorane, gde smo se valjali i gloţili. Bilo je još rano. Prethodnog dana priređena je gozba nekakvom prigodom, te se pirovalo čitav dan i do duboko u noć. Berik se opio do bezumlja. Gotovo svi, i plemići i sluţinčad, još su bili u postelji, pa kad sam tog jutra odlunjao u kuhinju, nisam našao bogzna šta da utolim glad. Na stolovima u velikoj dvorani, međutim, otkrio sam izobilje izlomljenog peciva i pune tanjire mesa. Bilo je i činija s jabukama, i krišaka sira; ukratko, sve što bi jedno dete poţeleti moglo da pohara. Veliki psi odneli su najbolje kosti u ćoškove dvorane, ostavljajući štenad da se dţapa oko sitnijih ostataka. Ja sam pod stolom delio sa svojim omiljenim štencima poveliku pitu s mesom. Sve od Njuškastog dobro sam pazio da Berik ne uoči kod mene preteranu naklonost ni prema jednom

posebnom kučetu. I dalje nisam razumeo zašto bi mu smetala moja bliskost sa psom, ali nisam hteo da se kockam ţivotom šteneta kako bih to isterao na čistac. Tako sam odvajao po zalogaj naizmenice za sebe i troje psećih mladunaca, kad spori koraci zašuškaše po trskom posutom podu. Dvojica ljudi su stišanim glasovima raspravljali o nečemu. Pomislio sam da su to kuhinjske sluge došle da raspreme, pa se iskobeljah ispod stola da se dočepam još kog probranog preostatka pre nego što ih odnesu. Ali kad iskrsnuh pred dvojicom muškaraca, ispostavi se da nisam iznenadio sluge, nego kralja, mog dedu glavom, i Kraljevskog, koji mu je stajao uz lakat jedva na korak iza njega. Zamućene oči i poguţvan dublet svedočili su da je Kraljevski svojski učestvovao u sinoćnjoj terevenki. Za njima je tapkala kraljeva nova luda, tek odskora naimenovana, budnih bledih očiju na licu belom kao jaje. Bio je čudna spodoba s tom brašnastom puti, sav u crnim i belim zakrpama, te sam se jedva usuđivao da ga makar i okrznem pogledom. Nasuprot njima obojici, kralj Lukavi bio je bistra oka, očešljane kose i brade, u besprekornoj odeći. Njegovo iznenađenje ne potraja duţe od časka, a onda on reče: “Vidiš li, Kraljevski, onako je kako ti rekoh. Prilike se same ukazuju, a čovek ih samo ščepa; često to bude neko mlad, ili neko koga gone snaga i gladi mladosti. Kraljevanje ne dopušta tu lagodnost da se takve prilike protraće ili da ih iskoristi neko drugi.” Kralj je prošao pored mene ne usporivši korak, razvijajući svoju temu, dokme je Kraljevski prostrelio zlokobnim pogledom zakrvavljenih očiju. Pokretom ruke stavio mi je na znanje da treba da iščeznem. Klimnuh brzo da naznačim da sam razumeo, ali najpre jurnuh do stola. Strpao sam dve jabuke pod kaputić i zgrabio gotovo čitavu pitu s ribizlama, kad se kralj najednom okrenu i pokaza na mene. Luda je oponašala njegov pokret. Ukopah se u mestu. “Pogledaj ga”, zapovedi stari kralj.

Kraljevski me je streljao očima, ali ja se ne usudih da se maknem. “Šta ćeš s njim?” Kraljevski je delovao potpuno zbunjeno. “S njim? Pa to je onaj mali bez imena, kopile Plemenitog. Šunja se i potkrada kao i obično.” “Ludo.” Kralj Lukavi se smešio, ali su mu oči ostale kremene. Luda se, misleći da se kralj njemu obratio, slađano osmehivao. “Zar su ti uši voskom zatisnute? Zar nisi čuo ništa od onoga što sam govorio? Nisam te pitao šta misliš o njemu, nego šta ćeš s njim? Evo njega, mlad je, jak, pun mogućnosti. Loza mu je kraljevska koliko i tvoja, samo što se rodio u pogrešnoj postelji. U šta ćeš ga dakle pretvoriti? U alatku? Oruţje? Druga? Neprijatelja? Ili ćeš ga zanemariti i dopustiti da ga se neko drugi domogne i upotrebi ga protiv tebe?” Kraljevski zaškilji u mene, onda pogleda niz dvoranu pa kako u njoj nikog više ne vide, ponovo se zbunjeno zagleda u mene. Kraj mog stopala štene zacvile da me podseti kako smo domalopre delili gozbu. Ućutkah ga. “Kopile? Ali on je samo dete.” Stari kralj uzdahnu. “Danas. Jutros, sada, on je dete. A tek što se okreneš, postaće momčić, pa muškarac i onda će već biti prekasno da išta uradiš s njim. Ali uzmi ga sada i uobliči ga, i za deset godina raspolagaćeš njegovom odanošću. Umesto nezadovoljnog kopileta koje se moţe ubediti da zatraţi pravo na presto, biće ti desna ruka, ujedinjen s porodicom duhom i krvlju. Kopile je, Kraljevski, nešto jedinstveno. Stavi mu pečatni prsten na ruku i otpošalji ga, pa si stvorio poslanika kog se nijedan strani vladar neće drznuti da odbije. Njega mirne duše moţeš poslati tamo gde čistokrvni princ ne bi smeo da se izlaţe opasnosti. Zamisli kako sve moţe da se upotrebi neko ko i jeste a i nije kraljevske krvi. Razmena talaca. Savezi sklopljeni preko braka. Delanje ispotiha. Diplomatija noţa.” Na poslednje kraljeve reči Kraljevskom se zaokrugliše oči.

Za jedan časak ništa se nije čulo sem disanja, dok smo sva trojica merkali jedan drugog. Kad je progovorio, Kraljevski je zvučao kao da mu je u grlu zastao zalogaj suvog hleba. “Govoriš o svemu tome pred malim. O tome da ćeš ga koristiti kao alatku, kao oruţje. Misliš da se neće toga sećati kad odraste?” Kralj se nasmeja i smeh mu odjeknu Velikom dvoranom. “Sećati? Naravno da hoće. Na to i računam. Pogledaj mu oči, Kraljevski. Pametne su, a moţda se i mogućnost da nauči Veštinu vidi u njima. Bio bih budala kad bih ga lagao, a još gluplji ako bih ga poslao na učenje i obuku bez ikakvog objašnjenja, jer bi mu tako um ostao plodno tle za svako drugo seme koje bi mogli da mu zaseju u glavu. Zar nije tako, dečko?” Gledao me je postojano, i ja najednom shvatih da mu uzvraćam pogled. Dok je govorio, gledali smo se pravo u oči, iščitavajući jedan drugog. U očima čoveka koji mi je bio deda bilo je iskrenosti, tvrde kao kamen ili kost. U njoj nije bilo utehe, ali nju ću tu, znao sam, uvek naći. Polako sam klimnuo glavom. “Dođi ovamo.” Kad mu priđoh, on se spusti na jedno koleno, da bi me gledao s iste visine. Luda je, ozbiljan, kleknuo kraj nas, predano zagledajući čas kraljevo čas moje lice. Kraljevski nas je sve zajedno streljao smrknutim pogledom. U to vreme nisam uspeo da dokučim koliko je ironije bilo u tome što stari kralj prigiba koleno pred svojim nezakonitim unučetom. Ostao sam ozbiljan kad mi je uzeo kolač iz ruku i dobacio ga štencima koji se nisu odmicali od mene. Izvukao je iglu iz svile pod grlom i prodenuo je kroz grubu vunu moje košulje. “Sad si moj”, rekao je, i taj čin prisvajanja postajao je mnogo vaţniji od krvne veze. “Nećeš morati da jedeš tuđe ogriske. Ja ću te izdrţavati, i to dobro. Ako ijedan čovek ili ţena ikada ushtednu da te okrenu protiv mene tako što će ti ponuditi više nego što ja dajem, dođi meni i reci mi za tu

ponudu, i ja ću dati isto toliko. Nikada neću biti cicija, niti ćeš ikada kao razlog za izdaju moći da navedeš da sam te koristio zarad zla. Veruješ li mi, mališa?” Klimnuo sam nemo, jer mi je malorekost i dalje bila navika, ali su njegove istrajne smeđe oči zahtevale više od toga. “Da, gospodaru.” “Dobro. Izdaću izvesne zapovesti što se tebe tiče. Gledaj da ih uvaţavaš. Ako ti se neka učini čudna, kaţi Beriku. Ili meni. Samo dođi do vrata moje odaje i pokaţi tu iglu. Pustiće te preda me.” Pogledah naniţe, u crveni kamen što je svetlucao usađen u srebro. “Da, gospodaru”, protisnuh još jednom. “Ah”, reče on tiho, a ja u njegovom glasu naslutih tračak ţaljenja i zapitah se zbog čega li je to. Njegove oči me razrešiše, i najednom sam ponovo bio svestan okruţenja, štenaca i Velike dvorane i Kraljevskog koji me je gledao s obnovljenom odbojnošću na licu, dok je luda poletno klimala na onaj svoj besmisleni način. Onda se kralj uspravi. Kad se okrenuo na drugu stranu, mene najednom podiđe jeza, kao da sam zbacio ogrtač. Tad sam prvi put iskusio Veštinu, kojom je rukovao neko istinski umešan. “Ti ovo ne odobravaš, zar ne, Kraljevski?” Kralj je zvučao kao da naprosto ćaska. “Moj kralju, ti moţeš da činiš što god ti je volja.” Nadureno. Kralj uzdahnu. “Nisam te to pitao.” “Moja mati kraljica svakako neće odobravati. Ako ukazuješ milosti dečaku, to će samo izgledati kao da ga priznaješ. To će i njemu i drugima koješta usaditi u glavu.” “Bla-bla-truć!” Kralj se nasmeja kao da mu je zaista smešno. Kraljevski planu. “Moja mati kraljica se neće s tobom sloţiti, niti će joj ovo biti milo. Moja mati...” “...se sa mnom ne slaţe niti joj je milo ono što činim već niz godina. Jedva da to još i zapaţam, Kraljevski. Kvocaće i dizati

prašinu neko vreme, i ponavljati kako će se vratiti u Svinjišta da tamo bude vojvotkinja i da ti naslediš vojvodstvo posle nje. Ako se baš jako naljuti, zapretiće da će u tom slučaju Oranje i Svinjišta podići bunu i postati zasebno kraljevstvo, a ona će mu biti kraljica.” “A ja kralj posle nje!”, dodade Kraljevski prkosno. Lukavi klimnu sam za sebe. “Da, i mislio sam da ti je u glavu usadila crva takvog izdajništva. Slušaj ovamo, momče. Moţe ona grditi i gađati poslugu grnčarijom, ali dalje od toga neće otići, jer vrlo dobro zna da je bolje biti kraljica kraljevstva u miru nego vojvotkinja pobunjenog vojvodstva. A Svinjišta nemaju razloga da se diţu protiv mene, izuzev onih koje je ona smislila u svojoj glavi. Ĉastoljublje joj je uvek nadilazilo sposobnosti.” Zastao je i pogledao ravno u Kraljevskog. “Kod kraljevanja je to najţalosniji neuspeh.” Osećao sam kako Kraljevski potiskuje talase besa zagledavši se u pod. “Idemo”, reče kralj, i Kraljevski pođe za njim poslušno kao pas. Ali pogled koji mi je dobacio za rastanak bio je čisti jed. Stajao sam i gledao starog kralja kako izlazi iz dvorane. U menije odjekivao osećaj nekakvog gubitka. Ĉudan čovek. Iako sam bio kopile, mogao je da me prizna za unuka, i jeste, u zamenu za ono što je odabrao da dobije. Bleda luda zastade na vratima, okrenu se časkom i napravi nekakav nerastumačiv pokret uzanim rukama. Mogla je to biti i uvreda i blagoslov. Ili obično lakrdijaško mlataranje rukama. Onda se nasmešio, isplazio mi jezik i odbrzao za kraljem. Šta god da mi je kralj obećao, ja ipak natrpah kolače ispod kaputića, pa sam ih sve do poslednjeg pojeo sa štencima u hladovini iza štala. Doručak nam je bio obilniji nego što smo bili navikli, pa mi se stomak još satima bunio zbog pretrpanosti. Štenad se sklupčala i pozaspala, ali mene je mučilo kolebanje između strepnje i iščekivanja. Gotovo da sam se nadao kako od svega toga ništa neće ni biti, da će kralj

zaboraviti šta mi je rekao. Ali nije. Kasno izvečeri konačno sam dolunjao u Berikovu odaju. Ĉitav sam dan mozgao šta bi mi jutarnji razgovor u stvarnosti mogao doneti. Mogao sam sebi i da uštedim taj trud. Jer kako sam ušao, tako Berik odloţi am koji je popravljao i posveti mi nepodeljenu paţnju. Zakratko me je ćutke premeravao, a ja sam mu uzvraćao pogled. Nešto se izmenilo, i strahovao sam. Sve otkako mi je netragom odneo Njuškastog, verovao sam da Berik raspolaţe i mojim ţivotom i smrću; da se nezakonitog prinčevog deteta lako rešiti baš kao i šteneta. To me nije sprečilo da ipak osećam sve jaču bliskost prema njemu; za zavisnost nije neophodna ljubav. Osećaj da na Berika mogu da se oslonim bio je jedino čvrsto što sam u ţivotu imao, a sad mi se taj oslonac tresao pod nogama. “Eto”, progovorio je konačno, i u toj je reči bilo nekakve konačnosti. “Eto morao si da mu izađeš pred oči, je li? Da privučeš paţnju na sebe. Pa dobro. Sad je rešio šta će s tobom.” Uzdahnuo je i zaćutao nekako drugačije nego pre. Za jedan časak sam gotovo osećao da me ţali. “Sutra ću ti odabrati konja. Rekao mi je da bude mlad, da vas uveţbam zajedno. Ali nagovorio sam ga da počnemo s jednim starijim, mirnijim. Jedan po jedan đak, rekao sam. Imam ja svoje razloge da ti dam manje... zadivljujućeg konja. I gledaj da se ponašaš kako valja; znaću ako zabušavaš. Jesmo li se razumeli?” Hitro sam klimnuo. “Odgovori, kneţeviću. Moraćeš da koristiš jezik ako ćeš već imati posla sa učiteljima.” To je tako nalikovalo na Berika. U njegovoj glavi najvaţnije je bilo što će mi poveriti konja. Kad je prebrinuo svoju brigu, ostalo mi je saopštio gotovo nemarno. “Odsad ustaješ u zoru, dečko. Izjutra ćeš učiti sa mnom, kako se brine o konjima i kako se vlada njima. I kako se psi vode u lov i kako te slušaju. Učiću te kako čovek na ljudski

način vlada ţivotinjama.” Poslednju rečenicu jako je naglasio, i posle nje zastao da se uveri da sam ga shvatio. Srce mi je klonulo, ali sam ipak krenuo da klimnem, a onda se brzo popravio i rekao: “Da, gospodine.” “Popodneva ćeš provoditi s njima. Obučavaće te oruţju i tako to. Verovatno i Veštini, naposletku. Zimi ćeš imati časove unutra. Učićeš jezike, i da pišeš, čitaš i računaš, ubeđen sam. I istoriju. Šta će ti sve to, pojma nemam, ali ne šali se s tim, uči dobro da kralj bude zadovoljan. Njega nije pametno razočarati, a kamoli naljutiti. Najpametnije ti je da nikako i ne privlačiš njegovu paţnju. Ni na to te nisam na vreme upozorio, pa je sad ionako prekasno.” Najednom je pročistio grlo i duboko udahnuo. “Eh, još nešto će se promeniti.” Ponovo se prihvatio onog parčeta koţe na kome je radio i nadvio se nad njim. Izgledalo je kao da se obraća sopstvenim prstima. “Sad ćeš imati svoju sobu kao što valja. Gore u zamku, sa svim plemićima. Već bi i sad tamo spavao da si se udostojio da dođeš na vreme.” “Šta? Ne razumem. Sobu?” “Oho, znači umeš ti i da progovoriš kad ti je stalo? Ĉuo si me, mališa. Imaćeš svoju sobu, gore u zamku.” Zastao je, pa nastavio iskreno: “Konačno ću opet biti na miru. A tebi će sutra uzeti i meru za odelo. I za obuću. Iako ne vidim kakve svrhe ima praviti čizme za nogu koja još ras...” “Neću sobu tamo.” Koliko god da je tegobno postalo ţiveti s Berikom, odjednom mi se, suočenom s nepoznatim, to učinilo poţeljnije. Zamišljao sam prostranu i hladnu sobu u kamenu, iz čijih ćoškova vrebaju senke. “Pa, svejedno ćeš je dobiti”, izjavi Berik nepopustljivo. “ A i odavno je već bilo vreme. Plemeniti te je začeo, pa makar i van bračne postelje, i prosto-naprosto ne ide da te strpaju u štale kao štene mešanca.” “Meni ne smeta”, usudih se, iz očajanja. Berik me strogo preseče. “Gle, gle, baš smo pričljivi

večeras.” Izbegoh njegov pogled. “Ti ţiviš ovde”, naglasih smrknuto. “A ti nisi štene mešanca.” “Nisam ni prinčevo kopile”, odseče on. “Odsad ćeš ţiveti u zamku, kneţeviću, i tačka.” Odvaţio sam se da ga pogledam. Ponovo se obraćao svojim prstima. “Više bih voleo da sam štene mešanca”, drznuh se, a onda mi strah zaguši glas kad sam dodao: “Ti ih ne bi pustio da to urade štenetu, da mu sve odjednom promene. Kad su dali lovačko štene lordu Grimzbiju, poslao si s njim svoju staru košulju, da ima nešto što miriše na kuću dok se ne navikne.” “Pa”, zausti on, “nisam... dođi, kneţeviću. Dođi ovamo, mališa.” Priđoh mu kao štene svom jedinom gospodaru, na šta me on potapša po plećima i pomilova po glavi, baš kao što bi lovačko psetance. “Ne boj se. Nemaš čega da se plašiš. Uostalom”, i u glasu mu čuh da popušta, “rekli su nam samo da ćeš dobiti sobu u zamku. Niko nije rekao da moraš u njoj da spavaš svake noći. Ponekad, ako ti tamo bude gluvo, moţeš i da dođeš ovamo, a kneţeviću? Kako ti se to čini?” “Valjda dobro”, promrmljah. U sledeće dve nedelje nagle i ţestoke promene sručile su se na mene. Berik me je probudio u zoru, pa me je okupao i oribao, podsekao mi šiške, a kosu vezao u rep kao što sam viđao kod starijih po zamku. Rekao mi je da obučem najbolje što imam, i zatim coknuo jezikom jer mi je odeća jako omalila. Slegnuo je ramenima. Kakva je takva je, reče. Onda me je odveo u konjušnicu i pokazao mi koja je kobila sad moja. Bila je siva, jedva primetno pegava. Griva i rep, njuška i članci izgledali su joj kao začađaveli. Po tome je i

dobila ime. Bila je krotko ţivinče, lepo građeno i dobro timareno. Teško bi se našlo manje jogunasto konjče za jahanje. Kao pravo dete, nadao sam se barem ţivahnijem škopljeniku, a umesto toga sam dobio Garavicu. Nisam hteo da pokaţem koliko sam razočaran, ali Berik mora da je naslutio. “Misliš da i nije baš nešto, je li? Ma zar si do juče imao besnog ţdrepca kad danas diţeš nos na poslušno i krepko ţivinče kao što je Garavica, kneţeviću? Suţdrebna je s onim pomamnim pastuvom gospodara Odmerenog, pa gledaj da budeš blag s njom. Dosad je s njom veţbao Kob i nadao se da će od nje napraviti trkaćeg konja, ali sam rešio da je bolje da bude tvoja. Malo se ljutnuo, pa sam mu obećao da će početi iznova sa ţdrebetom.” Berik mi je prilagodio jedno staro sedlo, zaričući se da, šta god kralj rekao, ima da mu dokaţem kako umem da jašem pre nego što dozvoli da mi se napravi novo. Garavica je imala ravnomeran korak i odgovarala je spremno na moje pokrete uzdama i kolenima. Kob ju je divno obučio. Njena ćud i um podsećali su me na mirno jezerce. Ako je o nečemu i mislila, onda to svakako nije bilo o onome što radimo, a Berik me je suviše budno motrio da bih se usudio da okušam pristup njenoj svesti, te sam je tako jahao naslepo, obraćajući joj se samo uzdama, kolenima, premeštanjem teţine. Telesni napor koji sam u to ulagao izmoţdio me je još pre kraja mog prvog časa, i Berik je to znao, ali me svejedno nije pustio pre nego što sam je istimario i nahranio, a onda očistio sedlo i opremu. Svaki čvorić sam joj razmrsio iz grive, a stara koţa je zablistala istrljana uljem, i tek onda mi je dopušteno da odem da jedem. Ali kako sam jurnuo ka pokrajnjim vratima u kuhinju, Berikova ruka uhvati me za rame. “S tim je gotovo”, reče mi on odsečno. “Tako mogu vojnici i baštovani i slični. Ti ćeš odsad jesti u dvorani s višim svetom i njihovim ličnim slugama.” Rekavši to, odveo me je u jednu sumračnu prostoriju s

dugačkim stolom kraj čijeg je čela bio još jedan, nešto viši. Na sto beše iznesena svakovrsna hrana, a oko stola su ljudi počinjali ili dovršavali ručak, ili bili usred njega, kako ko, jer ako za visokom trpezom nisu sedeli kralj i kraljica ili prinčevi, a danas nisu, niko se nije mnogo zamajavao pravilima i učtivostima. Berik me je pogurao na jedno mesto s leve strane, nešto malo iznad sredine, ali ne previše. Sam se smestio da jede s iste strane, samo niţe. Bio sam gladan, a niko nije buljio toliko upadljivo da me uznemiri, tako da sam brzo smazao pozamašan obrok. Hrana koju sam krao pravo iz kuhinje bila je toplija i sveţija, ali kad neko još raste, ne vodi o tome mnogo računa, a kako sam jutro pregladovao, dobro sam se najeo. S punim stomakom, premišljao sam o peskovitoj obali pod toplim popodnevnim suncem gde je bilo zečjih rupa koliko voliš i gde sam često posle podne dremao s lovačkom štenadi. Taman sam pošao da ustanem od stola kad se iza mene stvori jedan dečak i reče mi: “Gospodaru.” Obazreh se da vidim kome se to on obraća, ali su svi ostali bili zauzeti hranom. Bio je viši od mene, i stariji nekoliko leta, pa sam u čudu zurio u njega dok me je on gledao pravo u oči ponavljajući: “Gospodaru? Jesi li dovršio jelo?” Ţurno klimnuh glavom, suviše zatečen da bih progovorio. “Onda treba da pođeš sa mnom. Hod me šalje. Ĉekaju te da veţbaš s oruţjem u dvorištu. To jest ako si završio kod Berika.” Berik se iznenada nađe kraj mene i zapanji me kleknuvši na jedno koleno. Popravio mi je tuniku i zagladio kosu, pa reče: “Zasad smo gotovi. Ma što si tako u čudu, kneţeviću, kao da si mislio da kralj neće odrţati reč? Obriši usta i polazi. Hod je oštriji učitelj od mene; odugovlačenje ti neće trpeti na veţbalištu s oruţjem. Poţuri sad s Brantom.” Poslušah ga teška srca. Izlazeći za dečkom iz dvorane pokušah da zamislim stroţeg učitelja od Berika. To što sam zamislio bilo je prilično zastrašujuće.

Ĉim smo izašli, Brant se manu uglađenog ponašanja. “A kako se ti zoveš?”, upita dok me je vodio pošljunčanom stazom do oruţarnice i dvorišta ispred nje. Slegnuo sam ramenima i skrenuo pogled pretvarajući se da mi je iznenada postalo zanimljivo ţbunje pored staze. Brant šmrknu kao da mu je sve jasno. “Pa nekako će morati da te zovu. Kako te matori šepavi Berik zove?” Dečakov neskriveni prezir prema Beriku tako me zateče da izlanuh: “Kneţević. Zove me kneţević.” “Kneţević?” Zasmejuljio se. “Liči to na njega. Matori ćopavac nema dlake na jeziku.” “Vepar mu je rasparao nogu”, objasnio sam. Taj dečak je govorio kao da Berik šepa iz nekog glupog šepurenja. Zbog nečeg me je vređalo što se ruga. “Pa znam!”, rekao je s prezrenjem. “Sve do kosti, kljovom, a hteo je Plemenitog, ali mu se Berik isprečio pa je njega, i još pe‟-šes‟ kerova, tako sam čuo.” Izbili smo iz jednog prolaza u bršljanom obraslom zidu i veţbalište se odjednom otvori pred nama. “Naš ti je princ taman pomislio da će smrsiti konce svinjčetu kad ono skoči na njega. I čuo sam da mu je polomilo koplje kojim je hteo da ga proburazi.” Kaskao sam mu za petama gutajući svaku reč, kad se on nenadano okrenu i trţe me tako da se umalo ne sapletoh. Ustuknuo sam, a on mi se nasmeja. “Reklo bi se da se Beriku te godine posrećilo pa je preuzeo na sebe što je suđeno Plemenitom, a? Tako ljudi pričaju. Da je Berik od gazdine smrti napravio sebi hromu nogu, a od njegovog kopileta svog ljubimca. Nego bih ja voleo da znam otkud to da ti sad iz vedra neba moţeš da ideš i veţbaš s oruţjem, a i konja su ti dali, čujem?” U glas mu se uvuklo još nešto osim zavisti. Dotad sam već znao da mnogi ljudi primaju kao uvredu po sebe ako se drugome posreći. Osećao sam njegovo sve jače neprijateljstvo kao da sam neoprezno koraknuo na teritoriju nekom psu. Samo što bih pseći um mogao da taknem i pokaţem da nemam zlih

namera. Brantovom neprijateljstvu bio sam prepušten kao oluji što nadolazi. Pitao sam se hoće li me udariti i očekuje li da mu uzvratim ili da uzmaknem. Gotovo sam se već rešio na beg kad jedna stamena prilika sva u sivom iskrsnu iza Branta i ščepa ga za vrat. “Ĉula sam da je kralj naloţio da se on obučava borbi, da, i da dobije konja da bi postao konjanik. Meni je to dovoljno, a za tebe bi, Brante, moralo da bude i više od toga. A po onome što sam ja čula, tebi je naloţeno da ga dovedeš i da se onda javiš učitelju Talamu, koji ima posla za tebe. A ti nisi tako čuo?” “Jesam, gospo.” Brantova ratobornost naglo se preobrazila u svesrdno slaganje. “A ako već slušaš sve te ţivotno vaţne tračeve, da ti napomenem da pametan čovek nikad ne priča sve što zna i da onaj ko pronosi govorkanja malo šta drugo ima u glavi. Razumeš li me, Brante?” “Mislim da razumem, gospo.” “Misliš da razumeš? Da budem onda jasnija. Prestani da njuškaš i tračaš i gledaj da ispuniš što ti se zada. Budi marljiv i priljeţan pa će moţda ljudi početi da govorkaju o tebi da si moj „ljubimac‟. Lako ću se postarati da nemaš kad da se baviš glasinama.” “Da, gospo.” “A ti, mali” – Brant je već odbrzao stazom kad se ona okrenula prema meni – “dođi sa mnom.” Nije čekala da vidi hoću li je poslušati, prosto se zaputila preko veţbališta uposlenim korakom tako da sam morao da potrkujem za njom. Zemlja je na veţbalištu bila utabana i spečena od sunca koje mi je pritiskalo ramena. Preznojio sam se gotovo istog časa, ali ţeni kao da njen ţurni korak nije doneo nikakve neprijatnosti. Sva je bila u sivom: duga tamnosiva tunika, nešto svetlije sive nogavice, a preko svega siva koţna pregača skoro do kolena. Nekakva baštovanka, pretpostavio sam, iako me je

pomalo čudilo što je u mekim sivim čizmama. “Poslali su me na časove... kod Hoda”, uspeo sam da prodahćem. Odsečno je klimnula. Dospeli smo u senku oruţarnice te su mi se oči s olakšanjem otvorile posle onog bleštavila pod upeklom zvezdom. “Treba da učim o oruţju, kako da se borim i kako se pravi”, rekoh joj za slučaj da me prvi put nije razumela. Klimnula je ponovo i otvorila vrata zgrade koja je ličila na ambar, a bila je pomoćna oruţarnica. Znao sam da se tu drţi oruţje za veţbanje. Dobar čelik je bio gore u zamku. Unutra je vladala blaga polusvetlost lagana sveţina, a uz njih miris drveta, znoja i sveţe trske na podu. Ţena ne zastade ni za čas sve do drţača sa izglačanim motkama. “Odaberi jednu”, obrati mi se ona prvi put otkako mi je ono rekla da pođem s njom. “A zar nije bolje da sačekam Hoda?”, upitah smerno. “Ja sam Hod”, brecnu se ona. “Sad biraj sebi štap, mali, jer hoću malo da poradim s tobom nasamo pre nego što ostali stignu, da vidim kakvog si kova i šta znaš.” Nije joj dugo trebalo da utvrdi da ne znam skoro ništa i da me je lako smesti. Dovoljno joj je bilo nekoliko napada i uzmicanja da bi s lakoćom potkačila svojom smeđom motkom moju i izbacila mi je iz odrvenelih ruku tako da se zavrtela u vazduhu. “Hm”, rekla je, ni grubo ni ljubazno. Takav bi se zvuk začuo od baštovana koji zagleda semenski krompir na kome ima malo tragova metljike. Posegnuh upitno ka njoj i otkrih isti spokoj kakav sam pronašao i kod svoje kobile. Za razliku od Berika ona nije bila ni najmanje na oprezu prema meni. Mislim da sam tad prvi put shvatio da neki ljudi, kao i neke ţivotinje, ostanu potpuno nesvesni kad posegnem ka njima. Mogao sam i dublje da zađem u istraţivanju njenog uma, ali sam osetio takvo olakšanje što u njoj nema nimalo neprijateljstva prema

meni da sam se pobojao da ga ne pobudim. Zato sam stajao sav skrušen i utihnuo pred njenim ispitivačkim pogledom. “Kako te zovu, dete?”, upita me ona iznenada. Evo opet. “Kneţević.” Namrštila se jer sam progovorio pretiho. Pribrao sam se, ispravio rekao glasnije: “Berik me zove kneţević.” Neznatno se trgla. “Liči to na njega. Taj će uvek zvati kuju kujom, a kopile kopiletom. Takav je Berik. Pa... rekla bih da uviđam njegove razloge. Kneţević i jesi, pa ću te tako i ja zvati. Dobro. Da ti sad pokaţem zašto ti je ta motka koju si izabrao predugačka i predebela, pa ćeš onda odabrati drugu.” Pokazala mi je, i izabrao sam, i ona me je polako vodila kroz jednu veţbu koja mi se tada činila beskrajno zamršena, ali već krajem nedelje mi nije padala ništa teţe nego da upletem grivu Garavici. Završili smo upravo u času kad je dotrupkao ostatak njenih učenika. Bilo ih je četvorica, svi moji vršnjaci, s razlikom od moţda godinu ili dve, ali mnogo uveţbaniji nego ja. To je stvorilo izvesnu nelagodu, jer je sad broj učenika bio nezgodan, a niko nije naročito ţeleo da veţba u paru s pridošlicom. Nekako sam preţiveo taj dan, a kako tačno – to prekriva blagoslovena izmaglica. Sećam se da me je sve bolelo kad nas je konačno raspustila; da su ostali otrčali puteljkom u zamak dok sam se ja utučeno vukao za njima, grdeći sebe što sam ikako i privukao kraljevu paţnju. Uspon do zamka je bio dugačak, a dvorana puna ljudi i bučna. Od prevelikog umora slabo sam šta jeo. Malo čorbe i hleba, čini mi se, i već sam šepao prema vratima misleći samo na toplinu i mir štala, kad me Brant ponovo oslovi. “Tvoja odaja je spremna”, reče samo. Očajnički pogledah ka Beriku, ali on se bio udubio u razgovor s nekim čovekom pored sebe i uopšte nije ni opazio moju molećivost. Tako se ponovo zatekoh gde sledim Branta, ovog puta uz široke kamene stepenice u jedan deo zamka koji

nikada nisam istraţivao. Zastali smo na odmorištu i on tu uze svećnjak sa stola i popali sveće na njemu. “Kraljevska porodica ţivi dole u ovom krilu”, obavesti me on nehajno. “Kralj ima spavaću sobu veliku kao čitava konjušnica, tamo na kraju ovog hodnika.” Klimnuo sam, slepo verujući sve što mi je govorio, iako sam kasnije otkrio da jedan običan mali potrčko kakav je bio Brant nikada ne bi bio pušten u kraljevsko krilo. Tamo su mogle da uđu samo vaţnije kraljeve sluge. Poveo me je uz još jedan niz stepenika i ponovo zastao. “Ovde su sobe za one koji dođu u posetu”, rekao je zamahnuvši svećnjakom tako da su plamičci divlje zalelujali. “To jest ako su vaţni.” I uz još jedan niz se popesmo, sa stepenicima primetno uţim od onih do tada. Na sledećem odmorištu ponovo smo zastali i ja sa strepnjom pogledah uz još uţe i strmije stepenike. Ali me Brant ne povede tuda, nego dublje u krilo zdanja, do trećih vrata po redu, s kojih skide rezu i odgurnu ih ramenom. Otvorila su se teško, zapinjući. “U sobi niko već odavno nije spavao”, napomenu on vedro, “ali sad je tvoja, pa dobro došao.” S tim rečima on spusti svećnjak na kovčeg za odelo, izvadi jednu sveću da prisvetli sebi i ode. Za sobom je pritvorio teška vrata i ostavio me u polutmini velike tuđe sobe. Nekako sam se suzdrţao da ne pojurim za njim ili makar rastvorim vrata. Umesto toga, uzeh svećnjak i upalih sveće u dva svećnjaka na zidu, na šta se senke uzmigoljiše i izmakoše u uglove. U kaminu je tinjala bedna vatrica, koju malo prodţarah, više radi svetlosti nego da se ogrejem, pa se dadoh na istraţivanje svog novog prebivališta. Bila je to jednostavna pravougaona soba s jednim jedinim prozorom. Zidove od istog kamena kao i pod na kome sam stajao oplemenjivala je samo jedna tapiserija. Prineo sam joj sveću da je bolje pogledam, ali nisam uspeo mnogo da osvetlim. Razabrao sam nekakvo svetlucavo krilato stvorenje, i jednu kraljevsku pojavu u pokornom poloţaju pred njim.

Kasnije mi je rečeno da to kralj Mudri sklapa prijateljstvo s Pretkom, ali u to vreme prizor mi je delovao preteće, pa sam se okrenuo na drugu stranu. Neko je malo osveţio sobu ne unoseći se previše u taj pokušaj. Pod je posut čistom trskom i travama, a perine na krevetu izgledale su kao da su nedavno protresene, dok su dva ćebeta bila od odlične vune. Zavese oko kreveta su bile razmaknute, a s kovčega za odelo i s klupe, koji su činili preostali nameštaj, obrisana je prašina. Mojim neiskusnim očima soba je izgledala istinski raskošno. Pravi krevet, s pokrivačima i zastorima, i klupa s jastučićem, i škrinja u koju ću ostavljati stvari – toliko nameštaj a samo za sebe nikad pre nisam imao. To što su namenjeni isključivo meni za upotrebu nekako ih je još uvećavalo. A onda je tu bio još i kamin, u koji sam se drznuo da dodam još jednu cepanicu, i prozor, s hrastovom stolicom ispred njega, na kome su sada bili zatvoreni kapci da se noćni vazduh spreči da uđe, ali koji je verovatno gledao ka moru. Kovčeg je bio jednostavan, pokovan bronzom, spolja taman, ali kad ga otvorih, iznutra je bio svetle boje i mirisao je. U njemu zatekoh ono odeće što sam imao. Neko ju je doneo iz stana iznad štala, dodao još dve noćne košulje i jedan vuneni pokrivač, smotan u prikrajku. To je bilo sve. Izvadio sam jednu noćnu košulju i zatvorio škrinju. Spustio sam košulju na krevet i uspentrao se na njega. Još je bilo rano za spavanje, ali čitavo telo me je bolelo, a i nisam imao ništa drugo da radim. Tamo u sobi iznad štala Berik sad već sedi, pije i popravlja am, ili već štogod drugo. Na ognjištu plamti vatra, odozdo se prigušeno čuju pokreti konja. Ta soba ne miriše na vlaţan kamen i prašinu, nego na koţu, ulje i Berika. Navukao sam noćnu košulju i zgurao skinutu odeću u dno kreveta. Ugnezdio sam se među perine; bile su prohladne, pa sam se najeţio, ali su se od moje toplote polako zgrejale i ja sam počeo da se opuštam. Dan mi je bio ispunjen i naporan i

svaki mi je mišić bio bolan i izmoren. Znao sam da bi trebalo da ustanem i pogasim sveće, ali nisam uspeo da prikupim snagu. Niti volju da ih utrnem i dopustim još dubljoj tmini da preplavi odaju. Tako sam dremao, polusklopljenih očiju posmatrajući treptave plamičke vatrice u kaminu. Slabašno sam priţeljkivao nešto drugo, ni ovu samotnu odaju, a ni napetosti punu Berikovu sobu, nego počinak koji mi je moţda bio znan negde drugde, ali više nisam mogao toga da se setim. I tako sam utonuo u san bez snova.

4 Šegrtovanje Postoji jedna priča koja se pripoveda o kralju Pobeditelju što osvoji zemlje u unutrašnjosti koje će napokon postati vojvodstvo Svinjišta. Nedugo pošto je pripojio zemlje Trščaka pod svoju vladavinu, on posla po ţenu koja bi, da Pobeditelj nije osvojio njenu zemlju, bila kraljica Trščaka. Putovala je u Jelendvor ophrvana velikom strepnjom, plašeći se da ode, ali strahujući još više od posledica po svoj narod ako bi molila da je sakriju. Po prispeću nađe se i zapanjena i pomalo rastuţena jer Pobeditelj ne nameravaše da je pretvori u sluţavku već u učiteljicu svoje dece kako bi naučila od nje jezik i običaje njenog naroda. Kad ga upita zašto se na to rešio, on joj odvrati: “Vladar mora poznavati sav svoj narod, jer vladati se moţe samo onim što se poznaje. “ Docnije se ona drage volje udade za njegovog najstarijeg sina i na krunisanju dobi ime kraljica Milostiva. Probudilo me je sunce koje mi je sijalo u lice. Neko je ulazio u moju odaju i raskrilio kapke na prozoru da pusti unutra dan. Lavor, ubrus i krčag vode ostavljeni su mi na kovčegu. Bio sam zahvalan na tome, ali čak me ni umivanje nije osveţilo. Probudio sam se sav rovit i sećam se da me je proţela nelagoda što je neko mogao da mi uđe u odaju i slobodno se kreće po njoj a da se ja ne probudim. Kao što sam i pretpostavio, prozor je gledao ka moru, ali nisam imao mnogo vremena da se posvetim vidiku. Jedan pogled u sunce reče mi da sam se uspavao. Obukao sam se navrat-nanos i poţurio ka štalama, ne zastajući da nešto doručkujem.

Ali tog jutra ni Berik nije imao vremena za mene. “Vrati se gore u zamak”, posavetova me on. “Gazdarica Ţurna već je slala Branta da te potraţi kako bi ti uzela mere za odeću. Bolje da je brzo nađeš, jer ta ţivi baš tako kako joj ime kaţe i neće joj se dopasti ako joj poremetiš jutarnji raspored.” Dok sam se u polutrku vraćao ka zamku, sav jučerašnji bol u mojim mišićima ponovo se izbudi. Koliko god da sam se pribojavao te gazdarice Ţurne koju je trebalo da pronađem da bi mi uzela mere za odeću – za koju sam bio uveren da mi je sasvim nepotrebna – isto toliko sam osećao olakšanje što ne moram već izjutra ponovo da uzjašem na konja. Pošto sam se u kuhinjama raspitao kuda da pođem, konačno pronađoh gazdaricu Ţurnu nekoliko odaja dalje od moje vlastite. Stidljivo sam zastao na vratima i provirio unutra. Kroz tri visoka prozora u sobu se izlivala sunčeva svetlost i blag slankast povetarac. Uz jedan zid behu naslagane košare s predivom i bojenom vunom, dok se na visokoj polici uz drugi zid šarenila duga raznolikih tkanina. Dve mlade ţene razgovarale su za razbojem, a u suprotnom uglu jedno momče ne mnogo starije od mene pokretalo je vreteno prateći njihanjem celog tela pomeranje svog stopala koje je pritiskalo noţicu kolovrata. Plećata ţena okrenuta licem od mene nesumnjivo je bila gazdarica Ţurna. Dve ţene za razbojem me opaziše i prekinuše razgovor. Gazdarica Ţurna okrenu se da vidi u šta su se zagledale, i samo časak kasnije već me se dokopala. Nije se zamarala predstavljanjem niti objašnjavanjem svog posla. Posadila me je na stolicu, pa me je vrtela i merila i zamišljeno gunđala ne obazirući se ni najmanje na moje osnovno ljudsko dostojanstvo. Kudila je moju odeću, obraćajući se onim dvema mladim ţenama, i sasvim mirno primetila da je veoma podsećam na Plemenitog kad je bio mali, da sam i po merama i po boji puti i kose kao on kad je bio mojih godina. Onda zatraţi njihovo mišljenje dok je prislanjala različite tkanine da pogleda kako mi

stoje. “Ta plava”, reče jedna tkalja, “baš mu pristaje jer je crnpurast. I njegov bi otac u njoj lepo izgledao. Barem su bogovi imali milosti da gospa Strpljiva ne vidi malog. Preslikani je Plemeniti, skroz bi joj pogazio ponos.” I dok sam stajao tu, umotan u vunenu tkaninu, prvi put sam čuo ono što su svi u Jelendvoru uveliko znali. Tkalje su potanko raspredale kako je glas o meni stigao u Jelendvor do gospe pre nego što je moj otac uspeo sam da joj kaţe, i koliko joj je dubok jad to nanelo. Jer Strpljiva beše nerotkinja i, mada Plemeniti nikada ni slova nije zucnuo protiv nje, svi su pretpostavljali da prestolonasledniku mora biti silna tegoba što nema deteta koje će jednom preuzeti njegovo visoko zvanje. Strpljiva je moje postojanje primila kao konačni prekor, i zdravlje joj je, ionako načeto brojnim pobačajima, potpuno pokleklo, kao i duh. Radi nje se makar isto koliko i iz pristojnosti Plemeniti odrekao prestola i poveo svoju bolesnu ţenu u tople i pitome zemlje koje su joj bile zavičaj. Govorilo se da tamo ţive dobro i ugodno, da se gospi zdravlje polako popravlja i da Plemeniti, do srţi stišan, postepeno uči da bude istinski domaćin svoje vinorodne doline. Grehota što je Strpljiva krivila i Berika za muţevljevo posrnuće, te je izjavila da joj je nepodnošljiv i sam pogled na tog čoveka. Jer otkako ga je posle one razderotine na nozi još i Plemeniti oturio od sebe, stari Berik nije više isti koji je bio. Nekad se nijednom ţenskom čeljadetu u dvoru nije ţurilo da što pre prođe pored njega, a ako bi kojoj pošlo za rukom da mu privuče pogled, zavidelo joj je sve ţenskinje dovoljno odraslo da odene suknju. A sad? Zovu ga stari Berik, dok je on još u najmuţevnijem dobu. Nije to pošteno, jer nijedan sluga ne moţe da prigovara gospodarevim postupcima. Ali na kraju je sve to moţda za neko dobro. Pa zar nije, sve u svemu, Istiniti kudikamo bolji za budućeg kralja nego Plemeniti? Plemeniti je tako krut u svojoj plemenitosti da su se svi drugi pored njega osećali nedostojni i

nedorasli; nikada on ne bi sebi dozvolio da ni na tren popusti u ispravnosti, i ako je i bio odveć plemenit da se podrugne onima kojima se to dešavalo, čovek je uvek imao osećanje da je njegova besprekornost nema pokuda svima koji nisu uspevali da tako vladaju sobom. Ah, ali uprkos svemu tome, evo sad ovde tog kopileta, posle svih tih godina, i to je, pa, dokaz da on zapravo i nije to što se pravio da jeste. Istiniti međutim, takav se samo jednom rađa, u takvog kralja narod moţe da gleda kao u čisti uzor kraljevanja. Taj jaše i vojnikuje među svojim ljudima, a ako se ponekad i podnapije ili napravi štogod nedolično, pa, on i snosi krivicu za to, veran vrlini po kojoj nosi ime. Takvog čoveka narod razume i moţe da ga sledi. Sve sam to ja slušao ţudno iako potpuno nemo, dok su razne tkanine prinošene uz mene i posle izvesne rasprave odabirane ili odbacivane. Postalo mi je mnogo jasnije zašto me deca iz zamka ostavljaju bez druga u igri. Ako su ţene i pomišljale da bih ja mogao imati nekakav stav ili osećanja o tome što su pričale, nisu to ničim pokazale. Sećam se da mi se gazdarica Ţurna neposredno obratila samo da bi mi napomenula kako bi trebalo bolje da operem vrat. Onda me je izjurila iz sobe kao dosadnu kokoš, te se naposletku nađoh na putu ka kuhinji da se domognem kakve hrane. To popodne sam ponovo veţbao s Hod sve dok nisam postao ubeđen da je moja motka na nekakav nedokučivi način udvostručila teţinu. A onda jelo, pa postelja, pa ujutro opet na noge i na podučavanje kod Berika. Dane mi je ispunjavalo učenje, a ako sam i imao štogod slobodnog vremena, i to bi mi oduzele propratne obaveze koje je nametalo moje naukovanje, bilo to staranje o jahačkoj opremi za koje bi me zaduţio Berik ili čišćenje i slaganje oruţja kod Hod. Posle izvesnog vremena nađoh ne jednu niti dve, već čitave tri preobuke, zajedno s čarapama, koje mi je neko po podne ostavio na krevetu. Dve su bile od prilično obične tkanine, dobro znane smeđe boje kakvu se činiloda većinom nose moji vršnjaci, ali jedna je bila od

tananog plavog platna s jelenjom glavom srebrnom niti izvezenom na prsima. Berik i vojnici nosili su jelena u skoku, a jelenju glavu video sam jedino na prinčevima. Stoga sam gledao u nju u čudu, pitajući se takođe zašto je raseca jedna crvena posekotina, šav napravljen tačno preko šare. “To je oznaka da si kopile”, reče mi Berik bez vrdanja kad sam ga upitao o tome. “Priznat kao izdanak kraljevske krvi, ali svejedno kopile. To ti je sve. Brz način da se pokaţe da u tebi teče kraljevska krv, ali da nisi od zakonite loze. Ako ti se ne dopada, moţeš to da promeniš. Siguran sam da će ti kralj dati odobrenje da uzmeš vlastito ime i grb.” “Ime?” “Naravno. Ništa prostije od toga. Kopilad nisu česta u plemićkim kućama, a posebno u kraljevoj glavom. Ali nisu ni nešto za šta se nikad nije čulo.” Pod izgovorom da me uči kako da odrţavam sedlo, Berik me je vodio kroz spremište za opremu, tragajući za starom i neupotrebljavanom. Izbavljanje stare opreme i staranje o njoj bilo je jedna od čudnijih strasti koje je Berik sebi uvrteo. “Izmisli sebi ime i grb, pa zamoli kralja...” “Kakvo ime?” “Pa kakvo god hoćeš. Ovo je izgleda propalo; neko ga je ostavio vlaţno pa se uplesnjivilo. Ali pogledaćemo šta moţemo s njim da uradimo.” “To ne bi bilo zapravo.” “Šta?” Pruţio mi je pun naramak koţe koja se usmrdela. Prihvatih je od njega. “Ime koje bih sam sebi nadenuo. Osećao bih se kao da nije stvarno moje.” “Pa šta onda misliš da radiš?” Duboko udahnuh. “Kralj bi trebalo da mi da ime. Ili ti.” Pribrah smelost. “Ili moj otac. Zar i ti ne misliš tako?” Berik se namršti. “Imaš krajnje čudne zamisli. Sam

promozgaj malo o tome. Setićeš se već nekog imena koje ti stoji.” “Kneţević”, rekoh zajedljivo i videh kako je Berik stisnuo zube. “Idemo da popravimo ovu koţu”, predloţi tiho. Odneli smo je do stola na kome je obavljao popravke i prionuli da je istrljamo. “Kopilad i nisu takva retkost”, primetih. “U gradu im roditelji daju ime.” “Kopilad nisu retkost u gradu”, sloţi se Berik časak kasnije. “Vojnici i mornari se kurvaju naokolo. Prosto ponašanje prostog sveta. Ali ne i ljudi kraljevskog roda. Niti ma koga ko ima makar trunčicu ponosa. Šta bi ti mislio o meni dok si bio manji da sam noću išao da se kurvam ili dovodio ţene u sobu? Ili muškarce? Lepo je zaljubiti se, kneţeviću, i nikom nije mrsko da zgodnoj curi ili momku da poljubac ili dva, ali video sam na šta to liči dole u Tecigradu. Trgovci dovode na pijacu mlade lepotice ili lepo građene mladiće i prodaju ih kao piliće ili krompir. A njihov porod moţda i dobije ime, ali malo šta drugo pored toga. Ako se nekad i udaju ili oţene, oni se svojih... navika ne odriču. Nađem li ikad ţenu za sebe, hteo bih da zna da neću gledati druge. I hteo bih da znam da su sva moja deca moja.” Govorio je gotovo ostrašćeno. Gledao sam u njega ojađeno. “Pa šta onda bi mom ocu?” Berik je odjednom izgledao umorno. “Ne znam, dečko. Ne znam. Bio je mlad, jedva da mu je bila dvadeset i koja. Zatekao se daleko od kuće, hteo je da olakša teško breme. Nisu to ni razlozi niti izvinjenja. Ali više od toga ni ti ni ja nećemo saznati.” I to je bilo to. Ţivot mi se nastavljao po utvrđenom rasporedu. Poneke sam večeri provodio u štalama uz Berika, a poneke, ređe, u Velikoj dvorani kad bi naišao neki putujući minstrel ili lutkarska druţina. U velikim vremenskim razmacima uspeo bih da se iskradem kako bih proveo veče dole u gradu, ali to

bih sutradan platio neispavanošću. Popodneva su mi neizbeţno bila zauzeta uz nekog ko me je nečemu učio ili obučavao. Razumeo sam da će to tako potrajati preko leta, a u zimu će početi učenje s perom i slovima. Zadavali su mi posla kao nikad u mom kratkom dotadašnjem ţivotu. Ali uprkos tim zgusnutim obavezama, bio sam uglavnom usamljen. Usamljenost. Pronalazila me je svake noći dok sam se uzalud trudio da nađem neko malo ušuškano mesto u svom velikom krevetu. Dok sam spavao kod Berika iznad štala, noći su mi bile opijene, a snovi mirisali na vres od toplote i zadovoljnog umora ţivotinja s kojima se dobro postupalo i koje sam noću osećao kako spavaju i pomeraju se i trupkaju ispod mene. Konji i psi sanjaju, kao što je dobro poznato svakom ko je gledao psa kako kevće i trza se u nekakvoj snevanoj poteri. Njihovi snovi su me zapahnjivali kao onaj miomiris što se širi kad se peče dobar hleb. Ali izdvojenom sada u sobi sa zidovima od kamena, konačno mi je ostajalo vremena da sanjam sve one izjedajuće, bolne snove što su zapali kao usud ljudima. Tu nije bilo kerušepomajke uz čiju bih se toplinu šćućurio ni osećanja da su mi tu blizu, u štali, sabraća i rod. Umesto toga bih leţao bez sna i premišljao o majci i ocu, pitajući se kako su me tako olako oboje odbacili iz svog ţivota. Slušao sam razgovore koje su drugi bez imalo obzira vodili iznad moje glave i tumačio njihove rečenice na svoj način, koji me je plašio. Pitao sam se šta će biti sa mnom kad odrastem, a starog kralja Lukavog više ne bude. Ponekad sam se pitao i da li nedostajem Moli Krastici i Keriju ili su moj nagli nestanak prihvatili s istom lakoćom kao i moj dolazak među njih. Ali uglavnom me je samo bolela samoća, jer u tom ogromnom zamku nije bilo ţive duše za koju sam osećao da mi je prijatelj. Izuzev ţivotinja, a s njima mi je Berik zabranio da se zbliţavam. Jedne večeri sam umoran otišao u postelju samo da bih se mučio raznim strahovanjima sve dok me san nije preko volje

prihvatio. Probudila me je svetlost na licu, ali sam budeći se znao da nešto nije kako valja. Nisam spavao dovoljno dugo i taje svetlost bila ţuta i treperava, a ne bela kao sunčeva kad bi mi ušla kroz prozor. Pomerio sam se nerado i otvorio oči. Stajao je u podnoţju mog kreveta, visoko drţeći svetiljku. To je već samo po sebi bilo retkost u Jelendvoru, ali nije moje oči prikovao samo gusti sjaj svetiljke. Ĉovek je bio čudan, u odeći čija je boja ličilana nebojenu vunu koja je prana, ali samo s vremena na vreme i ne tako skoro. Kosa i brada bile su mu iste takve boje i podjednako neodrţavane, ali uprkos toj boji nisam mogao da mu odredim godine. Znao sam da boginje umeju da nagrde lice čoveku koji ih preleţi. Samo nikad nisam video čoveka nagrđenog kao što je on bio, desetinama oţiljčića jarko rumenih i crvenih kao sićušne opekotine, jasnih čak i u ţutom odsjaju svetiljke. Ruke su mu bile same kosti i ţile pokrivene prebledom koţom. Zurio je u mene, a oči su mu, i u toj svetlosti, bile prodorne i zelenije od ičijih koje sam dotad video. Podsećale su me na oči mačke koja vreba – isto su se tako u njima mešali radost i ţestina. Privukoh pokrivač do brade. “Budan si”, reče on. “Lepo. Ustani i dođi sa mnom.” Naglo se okrenuo i pošao na suprotnu stranu od vrata, ka zasenjenom uglu između ognjišta i zida. Nisam se ni mrdnuo. On se osvrnu ka meni i podiţe svetiljku još više. “Brţe, dečko”, reče srdito i lupnu štapom na koji se oslanjao po stubu koji je drţao zastore oko kreveta. Ustadoh iz kreveta trznuvši se kad sam bosim stopalom dotakao studen pod. Posegnuh da dohvatim odeću i obuću, ali on nije nameravao da me čeka. Ponovo se osvrnuo da vidi zašto oteţem i taj prodorni pogled bio je dovoljan da pustim odeću i zadrhtim. Pošao sam za njim bez reči, u noćnoj košulji, ne umejući sam sebi da objasnim zašto. Osim što mi je on tako rekao. Prošao sam za njim kroz vrata kojih tu ranije nije bilo, pa uz

uzano zavojito stepenište obasjano samo svetiljkom koju je on drţao iznad glave. Senka mu je padala unazad, na mene, tako da sam išao u pokretljivoj tami, nogom napipavajući gde stajem. Stepenici su bili kameni i hladni, uglačani koracima, upadljivo podjednaki. Peli su se, i peli, i peli, sve dok mi se nije učinilo da u čitavom zamku nema nijedne kule toliko visoke koliko smo se mi ispeli. Prohladan vetrić strujao je stepeništem i zalazio mi pod košulju, uterujući mi jezu čiji uzrok nije bila tek puka hladnoća. Popesmo se na kraju i on otvori jedna stamena vrata, koja se uprkos tome otvoriše lako i tiho. Uđosmo u odaju iza njih. Obasjavala ju je topla svetlost nekoliko svetiljki okačenih finim lancima o nevidljivu tavanicu. Odaja je bila veoma velika, moja bi lako triput stala u nju. Primamio me je onaj njen deo u kome se izdizala ogromna drvena postelja s debelo naslaganim perinama i jastucima. Zastirke na podu tu su se preklapale međusobno, skerletne, zelene kao trava, svetio i tamno plave. Bio je tu i jedan sto od drveta boje divljeg meda, a na njemu činija puna voća tako savršeno zrelog da su mirisi dopirali sve do mene. Svici i knjige od pergamenta leţali su nemarno rasejani kao da je njihova retkost potpuno nevaţna. Sva tri zida zastirale su tapiserije na kojima je prikazan valovit predeo sa šumovitim pribreţjima u daljini. Pođoh prema njima. “Ovuda”, reče moj vodič i neumoljivo me povede u suprotni kraj odaje. Tamo me dočeka drugačiji prizor. Najuočljivija je tu bila kamena ploča koja je sluţila kao sto, s površinom oprljenom i punom mrlja. Na njemu su se nalazile raznovrsne alatke, posude i naprave, vaga, avan i tučak i kojekakvi predmeti kojima nisam znao ime. Mnoge je pokrivao tanak sloj prašine, kao da su tu brojne zamisli napuštene na pola puta, mesecima ili čak godinama ranije. Iza stola su na jednoj polici bili neuredno naslagani svici, neki od njih s plavim ili pozlaćenim ivicama. Soba je mirisala i jetko i prelepo; na drugoj polici sušili

su se sveţnjići trava. Začuh nekakvo šuškanje i za časak nazreh pokret u udaljenom uglu, ali mi nepoznati čovek ne dade vremena da istraţim šta je to bilo. Kamin koji je trebalo da greje ovaj deo sobe zjapio je crn i ohladneo. Zgaslo ugljevlje u njemu izgledalo je vlaţno i beţivotno. Skrenuh ispitivački pogled ka svom vodiču. Pometenost na mom licu kao da ga iznenadi. Okrenuo se da i sam razgleda sobu, i posle kraćeg razmatranja osetih da se postideo i ozlovoljio. “Nered je. I gore od nereda, pretpostavljam. No, pa. Ima već neko vreme, rekao bih. I duţe od toga. Pa. Srediće se uskoro. Ali najpre, red je da se čovek predstavi. A i nagađam da je hladnjikavo samo u noćnoj košulji. Ovuda, dečko.” Pošao sam za njim u onaj udobni deo sobe. On sede u izubijanu drvenu stolicu prestrtu pokrivačima. Prsti mojih bosih stopala zahvalno se zavukoše u čupavi vuneni ćilim. Stajao sam pred njim i čekao dok su te zelene oči klizile preko mene kao grabljivac kad se prikrada. Prođe nekoliko minuta nenarušene tišine. Onda on prozbori. “Da ti se najpre predstavim. Tvoj se rodoslov vidi na tebi. Lukavi je rešio da to prizna, jer sve i da je poricao nikog time ne bi ubedio.” Načas je zastao i nasmešio se kao da mu je nešto u tome zabavno. “Šteta što Galen neće da te podučava Veštini. Ali pre mnogo godina to je podučavanje ograničeno, iz straha da bi Veština mogla postati isuviše uobičajena alatka. Kladim se da bi stari Galen, kad bi samo pokušao da te nauči, otkrio da si odličan učenik. Ali nemamo kad da brinemo o onome što ne biva.” Uzdahnuo je zamišljeno i zaćutao, pa zatim naglo nastavi: “Berik ti je pokazao kako da radiš i kako da slušaš. I u jednom i u drugom on se ističe. Ti niti si naročito snaţan, niti brz, niti bistar. Ne misli da jesi. Ali tvrdoglavošću ćeš zamoriti jače, brţe i bistrije od sebe. A to je opasnije po tebe nego i po koga drugog. To, međutim, trenutno nije najvaţnije u vezi s tobom. Ti si sada kraljev čovek. Moraš početi da shvataš, sada,

ovog trena, da je to najvaţnije u vezi s tobom. On te hrani, oblači, brine o tvom obrazovanju. Zasad od tebe zauzvrat traţi jedino odanost. Kasnije će zatraţiti da mu sluţiš. Pod tim uslovima ću te ja podučavati. Pod uslovom da si kraljev čovek i da si mu u potpunosti odan. U suprotnom, bilo bi preopasno da te posvetim u svoje umeće.” Zaćutao je i pozadugo smo se samo gledali. “Prihvataš li?”, upitao je, a to nije bilo obično pitanje, nego pečaćenje pogodbe. “Prihvatam”, rekoh, a onda, pošto je još nešto čekao: “Dajem ti reč.” “Dobro.” Izgovorio je tu reč od sveg srca. “Da pređemo sad dalje. Jesi li me video kadgod ranije?” “Ne.”U času shvatih koliko je to čudno. Jer, iako su stranci često dolazili u zamak, ovaj čovek je očigledno bio njegov stanar već odavno, odavno. A ja sam gotovo sve koji su tu ţiveli znao makar iz viđenja ako ne i po imenu. “Znaš li ko sam, dečko? Ili zašto si ovde?” Brzo odmahnuh glavom na oba pitanja. “Pa, ne znaju ni drugi. I gledaj da niko i ne sazna. Budi s tim načisto – o ovome što ovde radimo, niti ma o čemu što ovde naučiš, ni sa kim nećeš razgovarati. Je li to jasno?” Samo sam klimnuo, ali on mora da je bio zadovoljan time, jer je izgledalo kao da se opustio u stolici. Koščatim rukama stisnuo je kvrgava kolena kroz vunenu halju u koju je bio zaogrnut. “Lepo, lepo. Sada, moţeš da me zoveš Ĉejd. A ja ću tebe zvati...?” Zastao je i pričekao, ali kako ja ne rekoh nikakvo ime, on sam dopuni: “Dečko. To nam nisu prava imena, ali posluţiće za ono vreme koje ćemo provoditi zajedno. Dakle, ja sam Ĉejd, i ja sam još jedan učitelj koga ti je Lukavi odabrao. Nije se odmah dosetio da sam ovde, a onda se još neko vreme nije odvaţio da zatraţi od mene da te podučavam. Meni je, opet, trebalo još duţe da pristanem. Ali sada je sve to obavljeno. A čemu ću te učiti... No, dakle.” Ustao je i prišao ognjištu. Nakrivio je glavu i zagledao se u

plamen, pa se onda prignuo da dohvati ţarač i prodţara vatru kako bi je podstakao. “Ubistvima, manje ili više. Kako da ubijaš ljude. Istančanom umeću diplomatskih pogubljenja. Ili oslepljenja ili ogluvljenja. Kako da uzrokuješ slabljenje udova, nepokretnost, obogaljujući kašalj, mušku nemoć. Ili preuranjenu staračku podetinjelost, ludilo, ili... No nije vaţno. Sve ti je to moj zanat. A biće i tvoj, ako pristaneš. Samo treba da znaš, od samog početka, da ću te učiti da ubijaš. Za svog kralja. Ne na onaj razmetljivi način kome te uči Hod, niti na bojnom polju gde će te drugi gledati i bodriti. Ne. Učiću te podlim, skrivenim, uglađenim načinima da ubiješ. To će ti se dopasti ili neće, to već nije u mojoj moći. Ali ću sigurno postići da znaš kako se to radi. I još nešto je sigurno, jer tako sam se nagodio s kraljem Lukavim: da ćeš znati šta učiš, što ja u tvojim godinama nisam znao. No, dakle. Učiću te da budeš kraljev dţelat. Odgovara li ti to, dečko?” Klimnuo sam ponovo, ne sasvim siguran, ali nisam znao šta bih drugo. Probadao me je pogledom. “Umeš da govoriš, je li? Ako si kopile, nisi valjda i nem, jesi li?” Progutah knedlu. “Ne, gospodine. Umem da govorim.” “Pa progovori onda. Nemoj mi samo klimati. Reci mi šta misliš o ovome. Šta misliš ko sam, i o ovome čime sam ti upravo predloţio da se bavimo.” Stajao sam kao odrveneo iako sam pozvan da nešto kaţem. Zurio sam u boginjavo lice, u bledu suvu koţu njegovih ruku, osećao na sebi svetlucanje njegovih zelenih očiju. Pomerio sam jezik po ustima i našao u njima samo ćutanje. Njegovi postupci pozivali su me da govorim, ali pogled na njega i dalje mi je bio nešto nezamislivo strašno. “Dečko”, reče on, i prenu me neţnošću u glasu tako da sam ga pogledao pravo u oči. “Mogu da te učim čak i ako me mrziš, ili ako prezireš ono čemu te učim. Mogu da te učim i ako ti je dosadno, ako si lenj ili glup. Ali ako te je strah da govoriš sa

mnom, onda ne mogu. Ili bar ne onako kao što bih ţeleo. I ne mogu da te učim ako rešiš da ovo radije ne bi da naučiš. Moraš, međutim, to da mi kaţeš. Naučen si da čuvaš svoje misli tako dobro da se gotovo bojiš i sam da znaš šta misliš. Ali probaj da ih izgovoriš, sada, meni. Nećeš biti kaţnjen.” “Ne dopada mi se baš”, izlete mi naglo. “Da ubijam ljude.” “Ah.”Zastao je. “Ni meni se nije dopadalo, kad smo već kod toga. Niti mi se sada dopada.” Najednom je uzdahnuo, duboko. “Odlučivaćeš svaki put zasebno. Prvi put će biti najteţe. Ali da znaš, za sada, da je ta odluka još mnogo godina udaljena od tebe. U međuvremenu imaš mnogo da učiš.” Začas je oklevao. “A tu je i ovo, dečko, što treba da upamtiš šta god da se dešava, ne samo ovom zgodom: učenje nikad nije pogrešno. Nije čak loše ni kad učiš da ubijaš. Niti je dobro. To je samo nešto što moţe da se nauči, čemu ja mogu da te naučim. To je sve. Zasad, misliš li da moţeš da naučiš, pa da kasnije odlučiš hoćeš li to da radiš?” Teško pitanje za dečaka. Ĉak i tada, nešto se u meni nakostrešilo i nepoverljivo njuškalo oko te zamisli, ali bio sam dete i nisam umeo da iznesem nikakvu primedbu. A znatiţelja me je grickala. “Mogu da naučim.” “Dobro.” Nasmešio se, ali na njegovom je licu bilo umora i nije izgledao zadovoljan kao što je mogao biti. “Onda je to dovoljno dobro. Dovoljno.” Osvrnuo se po sobi. “Moţemo i noćas da počnemo, i to tako što ćemo pospremiti. Eno metle tamo. O, ali najpre da se presvučeš u nešto... a, eno tamo jedne poderane halje. To će posluţiti zasad. Ne moţemo dopustiti da se pralje pitaju zašto ti noćna košulja miriše na kamfor i lekarije protiv bolova, zar ne? Sad pometi malčice, dok ja ponešto posklanjam.” U tome je prošlo nekoliko sati. Pomeo sam, a onda mokrom krpom obrisao kameni pod. On mi je davao uputstva dok sam raščišćavao pribor s velikog stola. Okrenuo sam bilje na polici

za sušenje. Nahranio tri guštera u kavezu u ćošku nagnjilim mesom iseckanim u komade koje su gutali cele. Obrisao raznorazne ćupove i činije i poslagao ih na njihovo mesto. A on je radio uz mene i činilo se da je zahvalan što ima društvo, te je ćaskao sa mnom kao da sam starac poput njega. Ili on dečak kao ja. “Još nisi učio slova? Ni tajno pismo? Muku mu! Na šta taj starac misli? Pa, brzo ću se ja postarati da se tome nađe leka. Imaš čelo kao otac, dečko, i mrštiš se baš kao on. Je li ti to kogod već rekao? A, evo i tebe, Prikradalo, lupeţu nijedan! Kakvim li si se nepodopštinama bavio dosad?” Smeđa lasica promoli se iza tapiserije, te se upoznadosmo. Ĉejd me je pustio da hranim Prikradala prepeličjim jajima iz činije na stolu i smejao se kad je zverčica stala da me prati unaokolo moljakajući za još. Dao mi je bronzanu narukvicu koju sam našao ispod stola, samo me je opomenuo da će mi od nje moţda zglob pozeleneti i upozorio da, ako me ko za nju pita, kaţem kako sam je našao iza štala. U neko doba prekinuli smo posao da bismo se okrepili medenjacima i kuvanim vinom. Sedeli smo na zastirkama na podu, za niskim stolom pokraj kamina, i ja sam gledao sjaj plamenova kako mu poigrava po nagrđenom licu pitajući se zbog čega li je zapravo to lice tako zastrašujuće. Opazio je da ga posmatram, pa mu se lice zgrči u osmeh. “Izgleda ti poznato, zar ne, dečko? Moje lice, htedoh reći.” Nije mi izgledalo. Blenuo sam u groteskne oţiljke na brašnasto beloj koţi. Pojma nisam imao o čemu govori. Zurio sam u njega upitno, upinjući se da se domislim. “Ne muči se time, dečko. To ostavlja traga na svima nama, shvatićeš to pre ili kasnije. Ali sada, no...” Ustao je i protegnuo se tako da mu se ispod haljine ukazaše mršavi beli listovi. “Vrlo je kasno. Ili rano, već prema tome od kog kraja dana voliš da počneš. Vreme ti je da pođeš nazad u krevet. No, pa. Zapamtićeš da je sve ovo najtajnija tajna, zar ne? Ne samo ja i

ova soba, nego sve zajedno, buđenje po noći i pouke oubijanju, i sve.” “Zapamtiću”, rekoh mu, pa osećajući da će njemu to značiti, dodadoh: “Dajem ti reč.” Nasmejao se, i onda klimnuo gotovo s tugom. Ponovo sam obukao svoju noćnu košulju pre nego što me je otpratio natrag niz stepenice. Drţao je svetiljku tako da sjaj pada na moj krevet dok sam legao, pa me zatim ušuškao pokrivačima, što niko nije uradio sve otkako sam se preselio iz Berikovog stana. Mislim da sam zaspao još i pre nego što se odmakao od mog kreveta. Sutradan izjutra poslali su Branta da me budi, toliko sam se uspavao. Probudio sam se sav mamuran, s bolnim dobovanjem u glavi. Ali čim je Brant otišao, đipih iz kreveta i odjurih u ugao sobe. Gurnuo sam zid, ali osetih samo studen kamen, i nikakva pukotina ni u malteru ni u kamenu ne ukazivaše na tajna vrata za koja sam bio siguran da moraju biti tu. Ni za časak nisam pomislio da je Ĉejd bio snoviđenje, a i da jesam, jednostavna bronzana narukvica na mojoj ruci dokazivala bi suprotno. Ţurno sam se odenuo i usput iz kuhinje uzeo za doručak komad hleba i sira. Ušao sam u štale s još punim ustima. Berik je bio na tri ćoška zato što sam odocnio i nalazio je manu baš svemu što sam radiooko konja i drugih štalskih poslova. Još se sećam kako me je grdio. “Ne misli da zato što sad imaš sobu u zamku i grb na tunici moţeš da postaneš propalica koja će se razvlačiti po krevetu i hrkati do nekog doba, a i kad ustane samo će se lickati i doterivati kosu. Kod mene ti to neće proći. I ako si kopile, opet si kopile Plemenitog, i napraviću od tebe čoveka koji će mu biti na diku.” Zastao sam s češagijom u ruci. “Misliš na Kraljevskog, je li?” Nesviknut na moja pitanja, on se prenu. “Šta?” “Kad pričaš to o propalicama koje se izleţavaju čitavo jutro i ništa ne rade, samo lickaju kosu i presvlače se, misliš da je takav Kraljevski.”

Berik zinu, pa se predomisli. Obrazi pocrveneli od vetra zajapuriše mu se još jače. “Nije ni moje ni tvoje da bilo šta zameramo prinčevima”, promrmlja na kraju. “Mislio sam uopšteno da ne priliči muškarcu da prespava čitavo jutro, a dečaku utoliko manje.” “A princu nipošto.” Izrekoh to, pa stadoh, da se i sam zapitam otkud mi ta misao. “A princu nipošto”, sloţi se Berik smrknuto. Bavio se u susednom pregratku upaljenom nogom jednog škopljenika. Ţivotinja se naglo trţe i Berik zastenja od napora da ga zadrţi. “Tvoj otac nikad nije spavao do podneva zato što je prethodnu noć proveo u pijančenju. Naravno, mogao je da podnese vino kao niko koga sam dotad video, ali umeo je i da se umeri. Nikad mu nije trebalo da ga neko budi. Sam je ustajao iz kreveta, pa je očekivao i da oni kojima zapoveda slede njegov primer. Nije uvek zbog tog bio omiljen, ali su ga njegovi vojnici poštovali. Ljudi vole kad vođa i od samog sebe zahteva isto što očekuje od njih. I još ću ti nešto reći. Tvoj otac ni pet para nije davao na odeću u kojoj bi izgledao nakinđuren kao paun. Dok je bio mlađi, pre nego što se oţenio gospom Strpljivom, jednom se zgodom zatekao za večerom u jednom od manjih zamkova. Poseli su me nedaleko od njega, što je bila velika čast, pa sam načuo ponešto od razgovora između njega i kćerke gospodara zamka, koju su s puno nade posadili uz budućeg kralja. Pitala ga je kako mu se dopadaju njeni smaragdi i on ih je pohvalio. „Pitala sam se, gospodaru, uţivaš li u draguljima, jer ih na tebi večeras uopšte ne vidim‟, rekla je mazno. A on joj je odgovorio, sasvim ozbiljno, da su njegovi dragulji sjajni kao i njeni, samo što su mnogo veći. „O, a gde si sakrio tako dragoceno kamenje, jer ţarko bih ţelela da ga vidim.‟ Pa, odvratio joj je, rado će joj ih pokazati kasnije, kad se jače smrači. Pocrvenela je, u nadi da je on to poziva na sastanak. Kasnije ju je zbilja pozvao na bedeme, samo što je uz nju poveo i polovinu svih gostiju s večere. Pokazao joj je svetlosti kula straţara uz obalu, jasno

vidljive u noći, i rekao joj da su mu to najlepši i najdraţi dragulji i da je utrošio novac od poreza koje je njegov otac prikupio da bi oni tako svetleli. Onda je pokazao gostima treptanje svetiljki što su ih nosili straţari u utvrđenim kulama tog zamka i rekao im da, kad god pogledaju u vojvodu čiji je to zamak bio, treba te svetlosti da vide kao drago kamenje nad njegovim čelom. Bila je to velika pohvala i vojvodi i njegovom vojvodstvu i ostali plemići su je primili k srcu. Tog su leta Spoljnoostrvljani imali malo uspeha u svojim poharama. Tako je Plemeniti vladao. Primerom i plemenitom rečju, kao što bi svaki pravi princ i trebalo da vlada.” “Ja nisam pravi princ. Ja sam kopile.” Zazvučala je čudno s mojih usana ta reč koju sam tako često slušao i tako retko izgovarao. Berik tiho uzdahnu. “Budi ono što jesi po krvi, dečko, i ne obaziri se na ono što drugi misle o tebi.” “Ponekad se umorim od toga što je sve tako teško.” “I ja isto tako.” Razmatrao sam ovo neko vreme u tišini dok sam timario Garavici plećku. Najednom Berik progovori, i dalje čučeći kraj konja. “Ne traţim od tebe ništa više nego od sebe, i ti znaš da je to istina.” “Znam”, odvratih, iznenađen što je nastavio razgovor o tome. “Samo ţelim da s tobom postignem najbolje što mogu.” Ta mi je pomisao bila u potpunosti nova. Posle jednog časka upitah: “Je li to zato što ako ti uspe da Plemeniti bude ponosan na mene, na ono što si sa mnom postigao, onda će se on moţda vratiti?” Ritmični zvuk utrljavanja masti u bolnu konjsku nogu se uspori, pa se naglo prekide. Ali Berik ostade da čuči uz konja i reče mi tiho, iako nas je delila pregrada: “Ne. Ne mislim da hoće. Mislim da ga ništa ne bi dovelo nazad. A i da se vrati”, reči mu se usporiše, “čak i da se vrati, ne bi bio isti. Kao pre,

mislim.” “Ja sam kriv što je otišao, jesam li?” Reči onih tkalja odjekivale su mi u glavi. Da nije deteta, on bi još bio budući kralj. Berik mi zadugo ne odgovori. “Mislim da niko nije kriv što se rodio...” Uzdahnuo je, i potom kao da je nerado izgovorio ono što je usledio. “A nijedno novorođenče svakako ništa ne moţe da učini da ne bi bilo kopile. Ne. Plemeniti je sam sebe srušio, iako mi je teško da to kaţem.” Ĉuo sam kako su mu se ruke ponovo pozabavile nogom ozleđenog konja. “A i tebe isto.” Rekao sam to uz samo Garavičino rame, tiho, misleći da me neće čuti. Ali časak ili dva kasnije čuo sam ga kako mrmlja. “Snalazim se ja dobro, kneţeviću. Snalazim se dobro.” Završio je svoj posao i došao u Garavičin pregradak. “Danas ti se jezik razmahao kao kod kakve gradske tračare, kneţeviću. Šta te je spopalo?” Došao je red na mene da zastanem i zapitam se. To je zbog Ĉejda, zaključih. Nešto mi je u tome što je neko ţeleo da razumem i da mogu da odlučujem šta ću učiti razvezalo jezik da bih konačno postavio sva ona pitanja što su me mučila godinama. Ali pošto to nisam mogao da kaţem, slegnuo sam ramenima i rekao suštu istinu: “Samo sam se već odavno pitao o svemu ovome.” Berik zagunđa prihvatajući moj odgovor. “Pa, tim bolje što si počeo da pitaš, iako ne obećavam da ću ti uvek odgovarati. Drago mi je što te čujem da ljudski govoriš. Manje ću brinuti da ćeš mi se izgubiti među zverima.” Uz ove poslednje reči smrknuto me je pogledao i onda othramao. Gledao sam za njim prisećajući se one prve večeri kad sam ga video i kako je tada jedan njegov pogled bio dovoljan da ućutka punu sobu ljudi. Nije više bio onaj isti. I nije mu se drţanje i to kako su ga drugi gledali izmenilo samo zbog šepanja. U štalama je još bio neprikosnoveni gospodar i tu je njegov ugled i dalje bio neokrnjen. Ali on više nije bio desna ruka budućeg kralja.

Izuzev što je pazio na mene, uopšte više ni po čemu nije ni bio čovek Plemenitog. Nikakvo čudo što mu je mučno bilo i da me pogleda bez odbojnosti. Nije on začeo kopile koje mu je donelo pad. Prvi put otkad sam ga upoznao, moj oprez pred njim natrunilo je i saţaljenje.

5 Odanost U ponekim zemljama i kraljevstvima običaj je da muška deca imaju nad ţenskom prvenstvo u nasleđivanju. U Šest vojvodstava tako nikad ne beše. Zvanja su nasleđivana jedino po redosledu rođenja. Onaj ko zvanje nasleđuje trebalo bi na njega da gleda kao na svojevrsnu domaćinsku duţnost. Ako su gospodar ili gospa toliko nerazumni da poseku previše šume odjednom ili da zapuste vinograde ili da puste da se stoka ukršta kako hoće, narod tog kraljevstva moţe da se podigne i dođe kralju da od njega zatraţi pravdu. Toga je već bivalo, i svakom je plemiću znano da opet moţe biti. Dobrobit naroda pripada narodu i on ima prava na prigovor ako se njegov vojvoda o njemu ne stara valjano. I kad se venčava, nosilac zvanja mora ovo imati na umu. Sadrug koga bira mora takođe biti voljan da prihvati ovo upraviteljstvo. Iz ovog razloga, ako je taj sadrug dotle nosio neko niţe zvanje, on ga mora predati mlađem bratu ili sestri. Jer neko moţe biti istinski domaćin samo jednog poseda. Događa se da ovo dovede do podela. Kralj Lukavi oţenio se gospom Poţeljnom, koja bi inače bila vojvotkinja Svinjišta da nije pristala kad ju je prosio i odabrala da radije postane kraljica. Kazivano je da je zbog ove odluke zaţalila, te je ubedila sebe kako bi bila moćnija da je ostala vojvotkinja. Za kralja se udala znajući dobro da mu je druga kraljica i da mu je prva već rodila dvojicu naslednika. Nikad nije skrivala omalovaţavanje prema toj dvojici prinčeva i često je isticala kako drţi da njenom sinu Kraljevskom, budući da je ona sama znatno višeg roda od prve kraljice kralja Lukavog, kraljevanje više dolikuje negoli njegovoj polubraći. Izborom imena za svog sina pokušala je i drugima da usadi ovu zamisao. Na nesreću po ono što je namerila, mnogi su u ovoj njenoj

smicalici videli naprosto loš ukus. Neki su je čak podrugljivo nazivali kraljicom Unutrašnjih zemalja, jer bi pod dejstvom opijata bezobzirno tvrdila da ima dovoljno političkog uticaja da ujedini Svinjišta i Oranje u novo kraljevstvo, koje bi na njenu zapovest zbacilo vladavinu kralja Lukavog. Ali većinom su te njene tvrdnje pripisivane naklonosti prema opojnim sredstvima, i alkoholnog i biljnog porekla. Istina je, međutim, da na njoj leţi odgovornost za to što je, pre nego što će konačno podleći svojoj zavisnosti, otvorila jaz između unutrašnjih i priobalnih vojvodstava. Počeo sam s nestrpljenjem da iščekujem svoje noćne susrete s Ĉejdom. Oni se nikad nisu odvijali po rasporedu niti po ikakvom obrascu koji bih ja uspeo da dokučim. Između dva viđenja umela je da prođe po nedelja pa i po dve, a ponekad je umeo da me čitave nedelje poziva svake noći, pa sam onda po ceo dan teturao obavljajući svoja redovna zaduţenja. Ponekad bi me pozvao čim bi u zamku polegali; drugi put bi došao po mene u gluvo doba noći. Bio je to krajnje naporan raspored za dečaka koji još raste, pa ipak nikad nisam ni pomislio da se poţalim Ĉejdu ili da ne prihvatim njegov poziv. A njemu, mislim, ni nakraj pameti nije bilo da mi moje noćno naukovanje pričinjava nekakve teškoće. Kako je sam bio noćnik, njemu se to moralo činiti savršeno prirodnim vremenom za poduke. A ono što sam učio bilo je u neobičnom skladu s tim časovima tmine. Njegove su poduke imale strahovit raspon. Neka noć je mogla biti provedena u briţljivom proučavanju crteţa u njegovom ogromnom herbarijumu, uz zadatak da sledećeg dana prikupim šest biljaka kakve sam video na crteţima. Nikad mu se nije učinilo prigodnim da mi natukne da li bi trebalo da ih potraţim u povrtnjaku ili u nekim zabačenijim delovima šume, ali svejedno sam ih nalazio i pri tom mnogo naučio o tome kako da zapaţam. Igrali smo i neke igre. Ĉejd bi mi na primer rekao da

sledećeg jutra moram da odem do kuvarice Sare i pitam je da li je ove godine slanina posnija nego što je bila lane, a onda sam uveče morao od reči do reči da izvestim Ĉejda o čitavom razgovoru i da mu odgovorim na desetinu pitanja o tome kako je stajala, i je li levoruka, i da li mi se učinilo da je nagluva, i šta je u tom času kuvala. Moju stidljivost i povučenost nikada nije smatrao dovoljno dobrim izgovorom da ne uspem u ispunjenju takvih naloga, te sam se tako zatekao gde susrećem i upoznajem raznorazni niţi ţivalj zamka. Iako su moja pitanja zapravo poticala od Ĉejda, svi kojima sam prišao predusretljivo su ih dočekivali i rado mi odgovarali u tančine. Iako mi to nije bila namera, počeo je da me prati glas da sam “promućurno” i “dobro momče”. Tek sam godinama kasnije shvatio da to nije bila samo veţba pamćenja, već i upućivanje u to kako da se sprijateljim s prostim svetom i doznam šta on misli. Mnogo su mi puta od tada osmeh, pohvala štalskom dečku da mi je odlično pazio konja i uz nju provučeno pitanje pribavili obaveštenje koje mu inače ne bi izmamio ni sav novac u kraljevstvu. Druge su mi veţbe uz moć opaţanja snaţile i hrabrost. Jedne mi je noći Ĉejd pokazao povesmo pređe i rekao mi da ne pitajući gazdaricu Ţurnu moram tačno da utvrdim gde se takvo predivo drţi i koje su biljke upotrebljene da se oboji. Tri dana kasnije naloţeno mi je da joj ukradem najbolje makaze, da ih sakrijem iza tačno određene police s bocama u vinskom podrumu i da ih posle tri sata vratim gde su i bile, a da me pri tom niko ne otkrije. Takvi poduhvati su odmah budili dečačku sklonost nestašlucima i retko bih u njima pretrpeo neuspeh, a kad bi mi se to dogodilo, posledice su bile samo moja briga. Ĉejd me je upozorio da me neće štititi ni od čije srdţbe i napomenuo kako bi zgodno bilo da unapred pripremim dobro objašnjenje za to što sam se zatekao tamo gde mi nije mesto ili zašto se kod mene zadesilo nešto za šta nema nikakvog razloga da kod mene bude.

Postao sam izvrstan laţov i mislim da nisam tome naučen slučajno. Eto šta sam učio kao ubica početnik. To i drugo. Da mi ruka bude hitra i da se nečujno krećem. Gde da udarim čoveka da bih ga onesvestio, a gde da izdahne ne pustivši glasa. Gde da zarijem bodeţ da bih ubio ne prolivši mnogo krvi. Sve sam to naučio brzo i dobro, cvetajući pod Ĉejdovim pohvalama ţustrini mog uma. Uskoro je počeo da mi dodeljuje sitnije zadatke po zamku. Nikad mi nije unapred govorio da li su to samo oprobavanja moje veštine ili stvarni zadaci koje je hteo da se izvrše. Meni je to ionako bilo svejedno. Posvećivao sam im se s nepodeljenom odanošću Ĉejdu i svemu što bi mi naloţio. U proleće sam tako obradio vinske kupe poslanstva trgovaca iz Tecigrada da su se opili mnogo gore nego što su nameravali. Istog tog meseca ukrao sam jednu lutku druţini lutkara koja je naišla, tako da su morali da prikaţu Zgodu s istovetnim peharima, vedru narodsku pričicu, umesto dugačke istorijske drame koja je bila zamišljena za to veče. Pred gozbu za letnju dugodnevicu dodao sam izvesnu travku u lonče popodnevnog čaja jednoj sluškinji, tako da su ona i njene tri drugarice dobile proliv i nisu mogle sluţiti kod stola te noći. U jesen sam konju jednog plemića koji je bio u gostima vezao iznad kopita tanko kanapče koje je ţivotinju privremeno oćopavilo, te je plemić morao da se zadrţi u Jelendvoru dva dana duţe nego što je nameravao. Nikada nisam znao kakvi se razlozi zbilja kriju iza zadataka na koje me je Ĉejd slao. U tom uzrastu mislio sam samo kako da nešto obavim, a ne i zašto. A i to je, verujem, bilo namereno da naučim: da slušam i ne pitam zašto mi je nešto naređeno. Jedan me je zadatak u potpunosti oduševio. Ĉak i tada sam znao da to nije puki Ĉejdov hir. Pozvao me je da mi ga zada pred samu zoru. “Gospodar Dţesap i njegova gospa ovde su u gostima već dve nedelje. Znaš ih iz viđenja; on ima vrlo dugačke brkove, a ona stalno doteruje kosu, čak i za stolom.

Znaš na koga mislim?” Namrštio sam se razmišljajući. U Jelendvoru se okupilo mnogo plemića da provećaju o sve brojnijim upadima Spoljnoostrvljana. Dokučio sam da su priobalna vojvodstva ţelela više ratnih lađa, ali unutrašnja vojvodstva nisu htela da daju porez za nešto što su smatrali isključivo tuđom nevoljom. Gospodar Dţesap i gospa Dalija bili su iz unutrašnjosti. Izgledalo je da i Dţesap i njegovi brkovi imaju mušičavu narav i da su stalno obuzeti strašću. Gospu Daliju, s druge strane, većanje kao da uopšte nije zanimalo, već je sve vreme provodila upoznajući Jelendvor. “Stalno ima cveće u kosi? I cveće stalno ispada?” “To je ta”, odgovori mi Ĉejd naglašavajući reči. “Dobro. Znaš ko je. No dakle, evo šta je tvoj zadatak, a ja nemam vremena da ga zajedno osmišljavamo. U neko doba danas, moglo bi biti u bilo koje vreme, ona će poslati svoju štićenicu u sobu princa Kraljevskog. Devojčica će nešto doneti – poruku, cvet, nekakav predmet – što ćeš ti ukloniti pre nego što princ to bude video. Jesi li razumeo?” Klimnuo sam i zaustio da nešto kaţem, ali Ĉejd naglo ustade i gotovo me istera iz sobe. “Nema vremena, samo što nije svanulo!” Dovio sam se nekako da se nađem skriven u prinčevoj sobi kad je gospina štićenica stigla. Po tome kako se uvukla u sobu, video sam da devojčici ovo nije prvo ovakvo poslanje. Poloţila je majušni svitak i jedan pupoljak na jastuk Kraljevskog i onda se iskrala napolje. Trenutak kasnije i svitak i cvet nađoše se pod mojom tunikom, a malo potom pod mojim jastukom. Mislim da mi je najteţi deo zadatka bilo da se suzdrţim kako ne bih sam razmotao svitak. Kasno te noći predao sam ga zajedno sa cvetom Ĉejdu. Nekoliko narednih dana sam iščekivao u ubeđenju da će biti neke povike i nadi da ću videti Kraljevskog u škripcu. Ali na moje iznenađenje, ništa se ne desi. Kraljevski je bio isti kao i obično, samo još zajedljiviji, i činilo se da se još bestidnije

udvara svim gospama odreda, dok se gospa Dalija najednom zainteresovala za tok većanja i potpuno prenerazila svog muţa postavši ţestoka zagovornica prikupljanja poreza za ratne brodove. Kraljica je svoje nezadovoljstvo ovim prevratništvom iskazala time što više nije pozivala gospu Daliju u svoje odaje na čašicu vina. Sve zajedno mi je bilo potpuna zagonetka, ali kad to pomenuh Ĉejdu, on me ukori. “Ne zaboravi, ti si kraljev čovek. Dobiješ zadatak i ispunjavaš ga. Trebalo bi da si sasvim zadovoljan što si zadatak ispunio; ništa ti drugo nije potrebno da znaš. Samo Lukavi moţe da osmišljava poteze i spliće svoju igru. Ti i ja, mi smo samo figure u igri, moţda. Ali smo njegove najjače figure, u to budi siguran.” Pa ipak je Ĉejd zarana otkrio granice moje poslušnosti. Kad je trebalo da izazovem hromost kod onog konja, on mi je predloţio da odsečem delić kopita, ali ja ni na časak nisam pomišljao da ga poslušam. Saopštio sam mu, budući da je sve moje ţivotno iskustvo ionako sabrano dok sam odrastao među konjima, kako konju ne mora da se nanese stvarna povreda da bi neko vreme hramao i da moţe s punim poverenjem da mi prepusti da odaberem način na koji ću to postići. Ni do dandanas ne znam kako se Ĉejd osećao kad sam odbio da ga u tome poslušam. U to vreme me nijednom rečju nije ni osudio niti iskazao odobravanje prema mojim postupcima. I u tome kao i u mnogo čemu drugom zadrţao je svoje mišljenje za sebe. Otprilike jednom u tri meseca kralj Lukavi me je pozivao u svoje odaje. Obično bi mi neko doneo poziv vrlo rano izjutra. Stajao bih pred njim često dok se kupao ili dok su mu uplitali kosu u zlatnom ţicom prepletenu kiku kakvu je samo kralj smeo da nosi, ili dok mu je sluga pripremao odeću. Ritual je uvek bio isti. Kralj bi paţljivo zagledao koliko sam porastao i kako sam negovan, kao da sam konjočijoj kupovini premišlja. Postavio bi mi jedno ili dva pitanja, obično o mom konjaničkom naukovanju ili obuci s oruţjem i onda krajnje ozbiljno saslušao

moj kratak odgovor. Onda bi me upitao, gotovo reda radi: “Pa, da li se drţim svoje nagodbe s tobom?” “Da, gospodaru”, odvraćao sam uvek. “Onda gledaj da je se i ti drţiš”, odgovarao mi je on uvek i s tim rečima me otpuštao. A onaj sluga koji je bio kraj njega i koji mi je otvarao vrata da uđem i izađem uvek bi izgledao kao da uopšte nije primetio ni mene niti kraljeve reči. U poznu jesen te godine, pred samim vratima zime, dat mi je najteţi zadatak do tada. Ĉejd me je pozvao gore u svoje odaje gotovo čim sam utrnuo sveću. Kraj Ĉejdovog ognjišta jeli smo slatkiše i popili malo začinjenog vina, i on je na sva usta hvalio moju poslednju smelu vragoliju, kad sam uspeo da izvrnem na naličje sve košulje okačene da se suše u dvorištu ispred vešernice a da pri tom ne budem uhvaćen. Zadatak je bio teţak, a najteţe mi je bilo da ne prsnem u glasan smeh i ne odam svoje skrovište u badnju za bojenje kad su dvojica mlađih momaka koji su radili u vešernici proglasili moju podvalu za delo vodenih duhova i odbili da išta više operu tog dana. Ĉejd je, kao obično, čitavu priču znao još i pre nego što sam mu podneo svoj izveštaj. Oduševio me je obavestivši me da je gazda Lu, nadzornik praonica, odlučio da se po svim ćoškovima dvorišta izveša dokolen i da se venčići od njega okače iznad svakog bunara ne bi li odagnali zloduhe od sutrašnjeg posla. “Imaš dara za ovo, dečko”, zasmejao se Ĉejd i razbarušio mi kosu. “Još malo pa ću pomisliti da i nema zadatka koji bih ti mogao postaviti a da ti ne uspeš da ga ispuniš.” Sedeo je u svojoj stolici s uspravnim naslonom ispred vatre, a ja na podu ispred njega, leđima naslonjen na njegovu nogu. Potapšao me je kao što bi Berik potapšao mladog ptičara koji se dobro poneo, a onda se prignuo da mi ispotiha kaţe: “Ali imam za tebe jedan izazov.” “Kakav izazov?”, upitah ţeljno. “Neće biti lako, čak ni za nekog tako lakoprstog”, upozorio me je.

“Probaću pa ćeš da vidiš!”, uzvratih prkosno. “O, za mesec ili dva, moţda, kad te obučim još malo. Noćas ću te naučiti jednu igru koja izoštrava oko i pamćenje.” Posegnuo je u kesu i izvukao šaku nečega. Načas je otvorio pesnicu preda mnom: šareni kamenčići. Ruka se ponovo sklopi. “Je li bio ijedan ţuti?” “Da. Ĉejde, kakav je taj izazov?” “Koliko?” “Dva, koliko sam video. Ĉejde, kladim se da i sada mogu to da izvedem.” “Moţe li ih biti više od dva?” “Moguće, ako je neki potpuno sakriven ispod gornjeg sloja, ali mislim da nije verovatno. Ĉejde, u čemu je izazov?” Otvorio je koščatu staračku ruku i promešao kamenčiće dugačkim kaţiprstom. “Bio si u pravu. Samo dva ţuta. Hoćemo li ponovo?” “Ĉejde, mogu ja to.” “Stvarno to misliš, je li? Pogledaj ponovo, evo kamenčića. Jedan, dva, tri, sad ih opet ne vidiš.Je li među njima bilo crvenih.” “Da. Ĉejde, kakav je to zadatak?” “Ima li crvenih više nego plavih? Da mi doneseš neku kraljevu sitnicu s njegovog noćnog stočića.” “Šta?” “Ima li crvenih kamenčića više nego plavih?” “Ne, hteo sam da mi ponoviš zadatak.” “Greška, dečko”, objavi veselo Ĉejd. Otvorio je šaku. “Vidiš, tri crvena i tri plava. Potpuno podjednako. Moraćeš brţe da gledaš ako hoćeš da odgovoriš na moj izazov.” “I sedam zelenih. Znam, Ĉejde. Ali... hoćeš da kradem od kralja?” Još nisam verovao svojim ušima. “Ne da kradeš, samo da pozajmiš. Kao makaze gazdarice Ţurne. Nema nikakvog zla u takvoj vragoliji, zar ne?”