Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA TOLSTOJA KNJIGA DVANAESTA LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke PROSVETA — RAD BEOGRAD 1986

Л. Н. Толстой СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ Издательство »Художественная литература« Москва 1964 Urednici MOMČILO MILANKOV, DUŠANKA PEROVIĆ, MARIJA STOJILjKOVIĆ, NIKOLA TOMIČIĆ Preveli ŽIVOJIN BOŠKOV, ZORKA VELIMIROVIĆ, BRANISLAVA KOVAČEVIĆ-BOJOVIĆ, RADOVAN LALIN, DUŠAN STOJILjKOVIĆ Redaktor MARIJA STOJILjKOVIĆ

Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

PLATNOMER Povest jednog konja Posvećeno M. A. Stahoviču [1] Glava I Nebo se sve više podizalo, zora se sve jače rasplamsavala, mlečnosrebrnasta rosa postajala je belja, mesečev srp postajao je sve bleđi, šuma — glasnija, ljudi su počeli da ustaju, i iz spahijske ergele čulo se sve češće frktanje, komešanje po slami i, čak, ljutito piskavo rzanje konja koji su se sjatili i zbog nečeg pozavadili. — He-ej! Stići ćeš! Ogladneli ste! — reče stari konjar otvarajući kapiju koja je škripala. — Kuda? — viknu on zamahujući na kobilu koja nagrnu kroz kapiju. Konjar Nestor nosio je kazakin, opasan kaišem s đinđuvama, bič je prebacio preko ramena, a hleb u ručniku zadenuo za pojas. U rukama je nosio sedlo i uzdu. Konji se nimalo nisu uplašili i nije ih uvredio podrugljivi konjarev ton, pravili su se da im je svejedno i polako su se udaljili od kapije, samo jedna stara, vrana grivasta kobila načuli uho i brzo se okrenu zadnjim

delom. U tom trenutku mlada kobila, koja je stajala pozadi i koje se sve to nimalo nije ticalo, zanjišta i ritnu prvog konja koji naiđe. — He-ej! — još glasnije i strože povika konjar i uputi se prema jednom kraju konjušnice. Od svih konja koji su se nalazili u krdu (a bilo ih je oko stotinu) najmanje nestrpljenja pokazivao je šareni parip koji je usamljen stajao u kutu ispod nastrešnice i, škiljeći lizao hrastovu gredu štale. Nije se znalo kakvu je slast nalazio u tome šareni parip, ali je njegov izgled bio ozbiljan i zamišljen dok je to činio. — Izvodi! — opet mu se istim tonom obrati konjar, prilazeći mu i stavljajući na đubrivo pokraj njega sedlo i ucakljeni pokrovac. Šareni parip prestade da liže i, ne mičući se, dugo je gledao u Nestora. On se ne nasmeja, ne naljuti, ne namršti, već strese samo čitav trbuh i teško, teško uzdahnu i okrete se. Konjar ga obgrli oko vrata i nadenu mu uzdu. — Što uzdišeš? — reče Nestor. Parip zamahnu repom kao da veli: »Onako, Nestore«. Nestor stavi na njega pokrovac i sedlo, pri čemu parip načuli uši, izražavajući, verovatno, svoje nezadovoljstvo, ali ga konjar samo izgrdi zbog tog bezobrazluka i poče pritezati popruge. Parip se tad nape, ali mu konjar ćušnu prst u usta i udari ga kolenom u trbuh, tako da je morao ispustiti vazduh. I pored toga dok mu je konjar zubima pritezao kolan, on još jednom načuli uši i čak se osvrnu. Mada je znao da to neće pomoći, ipak je smatrao za potrebno da stavi do znanja da mu je to neprijatno i da će to uvek ispoljavati. Kad ga konjar osedla, on isturi otečenu desnu nogu i stade iz nekih posebnih razloga da žvaće đem, pošto je dosad morao da uvidi da u njemu nema nikakve slasti. Nestor se uz kratki stremen pope na paripa, odmota korbač, podiže kazakin iznad kolena, sede na sedlo na naročiti kočijaški, lovački, konjušarski način i trže dizgine. Parip podiže glavu, izražavajući spremnost da krene kuda mu narede, ali se ne pomače s mesta. Znao je da će konjar, pre no što krene, još dugo vikati, sedeći na njemu, i izdavati naređenja drugom konjaru Vaski i konjima. I stvarno, Nestor poče vikati: »Vaska! O, Vaska! Jesi li pustio priplodne kobile? Kuda ćeš

ti, vraže! Hej! Spavaš li? Otvori, puštaj najpre kobile sa ždrebadima da prođu« itd. Kapija zaškripa, Vaska je, ljutit i pospan, držeći konja za povodac, stajao kraj dovratka i puštao konje. Konji, jedan za drugim, gazeći oprezno po slami i njušeći je, počeše prolaziti: mlade kobile, jednogoci, sisančad i ždrebne kobile, oprezno, jedna po jedna, provlačeći kroz kapiju svoje trbuhe. Mlade kobile gurale su se pokatkad po dve, po tri, prebacujući jedna drugoj glavu preko leća i grabile nogama kroz kapiju, zbog čega su ih konjari svaki put psovali. Sisančad su pokatkad hrlila pod noge tuđih majki i zvonko njiskala, odazivajući se na nežnu njisku majki. Mlada vragolasta kobila, čim se nađe s druge strane kapije, pognu glavu u stranu, ritnu se i zavrišta; ali se ipak ne usudi da istrči ispred sive, grošaste stare Jogunice koja je laganim, teškim korakom, prebacujući trbuh čas na jednu, čas na drugu stranu, išla dostojanstveno, kao i uvek, ispred svih konja. Tako živa puna ergela za nekoliko minuta žalosno opuste; tužno su štrčali stubovi ispod pustih nastrešnica i videla se samo izgažena, izbalegana slama. Ma koliko da je ta slika pustoši bila poznata šarenom paripu, ona je, po svoj prilici, sumorno delovala na njega. On polako, kao da se klanja, spusti i podiže glavu, uzdahnu, onoliko koliko mu je dozvoljavao pritegnuti kolan, i, šepajući iskrivljenim nerazmrdanim nogama, odgega za krdom, noseći na svojim koščatim lećima starog Nestora. »Znam sad, čim izađemo na put, počeće da kreše vatru i pripaliće svoju bakrom okovanu drvenu lulu s lančićem — mislio je parip. — Meni je to drago, jer mi rano ujutru, po rosi, prija taj miris i podseća me na mnoge radosti; krivo mi je samo što se matori s lulom u zubima uvek zanese, uobrazi da je nešto i sedne postrance, neizostavno postrance; a mene boli ta strana. Uostalom, nek ide s milim bogom, za mene nije novina da stradam zbog tuđih zadovoljstava. Već sam počeo nalaziti nekakvo konjsko zadovoljstvo u tom. Neka ga, nek se šepuri, jadnik. Jer on se može junačiti samo dok je sam, kad ga niko ne vidi, neka ga, nek sedi postrance« — razmišljao je parip i, oprezno koračajući krivim nogama, išao sredinom puta.

Glava II Kad priteraše krdo do reke, kraj koje je trebalo napasati konje, Nestor siđe i rasedla paripa. Krdo se već poče polako rasturati po još neugaženoj livadi, pokrivenoj rosom i izmaglicom što su se podizale i s livade i s reke koja ju je opasivala. Pošto skide uzdu sa šarenog paripa, Nestor ga počeša ispod vrata, na šta parip, u znak zahvalnosti i zadovoljstva, zatvori oči. »Voli, hulja matora!« reče Nestor. Parip nimalo nije voleo to češanje i samo se iz delikatnosti pretvarao da mu je prijatno, pa klimnu glavom u znak odobravanja. Ali najednom, potpuno neočekivano i bez ikakvog povoda, verovatno pretpostavljajući da preterana familijarnost može da pobudi u suštini neopravdane misli u šarenom paripu, Nestor bez ikakve pripreme odgurnu od sebe paripovu glavu i, zamahnuvši uzdom, veoma jako udari pređicom paripa po osušenoj nozi i, ne govoreći ništa, uputi se na proplanak prema panju kraj koga je obično sedeo. Mada ovaj postupak naljuti šarenog paripa, on to ničim ne pokaza i, polako mašući olinjalim repom i njušeći nešto i čupkajući travu samo da bi se nečim razonodio, pođe prema reci. Ne obraćajući nikakvu pažnju na ono što oko njega rade jutrom razgaljene mlade kobile, jednogoci i sisančad, i znajući da je najzdravije, naročito u njegovim godinama, da se prethodno našte srca dobro napije vode, a tek zatim da jede, on izabra blaže i prostranije mesto na obali i, kvaseći kopita i kičice nogu, gurnu njušku u vodu i stade crpsti vodu kroz svoje proderane usne, pokretati slabine koje su se punile vodom i od zadovoljstva mahati olinjalim šarenim repom s ogolelim podrepkom. Mrka kobila, prznica, koja je uvek izazivala starca i pričinjavala mu svakojake neprijatnosti, i sad po vodi dođe do njega, tobože što joj je to bilo potrebno, u stvari, samo zato da mu pred nosom zamuti vodu. Ali

se šareni parip već napio i kao da ne opaža nameru mrke kobile, natenane izvuče jednu za drugom svoje zaglibljene noge, strese glavom i, pošto se udalji od mladeži, poče jesti. Premeštajući noge na različite načine i ne gazeći travu bez potrebe, gotovo se ne ispravljajući, on je pasao tačno tri sata. Pošto se najede tako da mu se trbuh obesi kao vreća na mršavim, ispalim rebrima, odupre se ravnomerno o sve četiri bolesne noge kako bi što manje osećao bol, naročito u desnoj prednjoj nozi, koja je bila slabija od ostalih, i zaspa. Postoji veličanstvena starost, postoji ogavna, postoji žalosna starost. Postoji i ogavna i veličanstvena istovremeno. Starost šarenog paripa bila je upravo takva. Parip je bio visok rastom — svojih dva aršina i tri vrška. Boje je bio vrano-šarene. Takav je bio, ali su mu sad vrane šare postale prljavomrke. Šarenilo njegovo sastojalo se od tri šare: jedna je bila na glavi, vijugava, duž nosa, bela sve do polovine vrata. Dugačka, sva u čičku griva bila je negde bela, negde mrka. Druga šara protezala se duž desnog boka do polovine trbuha; treća šara, na sapima, zahvatala je gornji deo repa i polovinu bedara. Preostali deo repa bio je beličasto-šarolik. Velika koščata glava s dubokim očnim dupljama i opuštenom, iskidanom nekad punom usnom teško i nisko visila je na vratu, povijenom zbog mršavosti, reklo bi se drvenom. Iza opuštene usne videli su se sa strane izgrižen crnkast jezik i žute škrbotine izjedenih donjih zuba. Uši, od kojih je jedno bilo rasečeno, padale su nisko sa strane i pokatkad su se samo leno pokretale da bi rasterale muve koje su ga saletale. Jedan dugački pramen kićanke visio mu je još iza uha, veliko okomito čelo bilo mu je udubljeno i hrapavo, na širokim vilicama visile su vrećice kože. Na vratu i glavi žile su se preplitale u čvorove koji su poigravali i podrhtavali kad god bi ih dotakla muva. Izraz lica bio mu je ozbiljnostrpljiv, dubokomislen i paćenički. Prednje noge bile su mu kao luk povijene u kolenima, na oba kopita imao je otoke i na nozi na kojoj mu je šara dopirala do polovine noge videla se uz koleno guka velika kao pesnica. Stražnje noge bile su mu očuvanije; ali su im bedra očito odavno bila olinjala i dlaka više nije rasla na tim mestima. Zbog mršavosti trupa noge su izgledale nesrazmerno duge. Rebra, mada čvrsta, bila su tako izražena i zategnuta, da se činilo da se koža prilepila

u udubljenjima između njih. Hrbat i leđa bili su mu išarani starim udarcima, a straga je imao još svežu, otečenu i gnojavu ranu; crni podrepak, na kome su se ocrtavali pršljenovi, štrčao je dug i gotovo go. Na mrkim sapima, kraj repa, nalazila se rana veličine dlana, verovatno od ujeda, obrasla belim dlakama, drugi ožiljak od rane video mu se na prednjoj lopatici. Zadnja bedra i rep bili su mu zagađeni od stalnog proliva. Dlaka mu je po čitavom telu, mada kratka, bila nakostrešena. Ali, i pored odvratne starosti tog konja, čovek bi se i nehotice zamislio kad bi ga pogledao, a znalac bi rekao da je to u svoje vreme bio neobično lep konj. Znalac bi čak rekao da je u Rusiji bila samo jedna rasa koja je mogla dati tako krupne kosti, tako velike bedrenjače, takva kopita, tako fine kosti nogu, takvo držanje vrata i, što je najvažnije, takvu kost glave, oči — krupne, crne i sjajne i tako rasne spletove žila na glavi i vratu, finu kožu i dlaku. Odista je bilo nečeg veličanstvenog u pojavi tog konja i u strašnom spoju odbojnih znakova oronulosti, naglašene šarenilom dlake, s držanjem i izrazom samopouzdanja i mirnoće svesne lepote i snage. Kao živa ruina stajao je usamljeno usred rosne livade, a nedaleko od njega čuli su se topot, frktanje, mladalačko rzanje, njiskanje raštrkanog krda. Glava III Sunce se već pomolilo iznad šume i jarko je blistalo po travi i okukama reke. Rosa se sušila i skupljala u kapljice, ponegde oko rita i iznad šume, poput dima, razilazila se poslednja jutarnja izmaglica. Oblačci su se kovrdžali, ali vetra još nije bilo. S druge strane reke kostrešila se zelena raž, koja se povijala u svitke, i osećao se miris mladog zelenila i cveća. Kukavica je promuklo kukala iz šume, i Nestor

je, izvalivši se na leđa, računao koliko još godina ima da živi. Ševe su uzletale iznad raži i livade. Zakasneli zec dopade meću krdo i, pošto izbi na čistinu, uvuče se u grm i stade osluškivati. Vaska zadrema, zavukavši glavu u travu, kobile se, obilazeći ga, još dalje raštrkaše po polju. Starke su, frkćući, ostavljale po rosi jasan trag i sve su izabrale takvo mesto gde ih niko ne može uznemiravati, ali više nisu jele, već su samo grickale sladeći ukusnu travicu. Celo krdo se neprimetno kretalo u jednom pravcu. I opet je stara Jogunica, dostojanstveno koračajući ispred ostalih, pokazivala da se može ići dalje. Mlada, vranasta Mušica koja se prvi put oždrebila, neprestano je rzala i, podigavši rep, frktala na svoje ljubičasto sisanče, koje je, drhtavih kolena, šepalo oko nje. Vrana uškropljena Lastavica, atlasno glatke i sjajne dlake, oborivši glavu tako da joj je crna svilasta kićanka pokrivala čelo i oči, igrala se travom — čupne i ostavi i udari vlažnom od rose nogom s kitnjastom kičicom. Jedno starije sisanče, nalazeći sigurno u tome nekakvu razonodu, već je po dvadeset i šesti put, podigavši kao perjanicu kratki kudravi rep, obigravalo oko svoje majke koja je mirno čupala travu, uspevši već da se privikne na ćud svoga sina i samo bi ga pokatkad pogledala iskosa krupnim crnim očima. Jedno od najmanjih sisančadi, crno, glavato, s kićankom koja je neobično štrčala izmeću ušiju, i repom izvijenim još na onu stranu na koju je bio povijen u majčinoj utrobi, načulivši uši i uprevši tupe oči, ne mičući se, netremice je gledalo u sisanče koje je jurilo i išlo natraške, ali se nije moglo reći da li mu zavidi ili ga osuđuje zbog ovoga što čini. Neka su sisala, zabadajući nos, neka su, neizvesno zašto, i pored dozivanja majki, trčala sitnim, neveštim kasom upravo na suprotnu stranu, kao da nešto traže, a zatim, neizvesno zašto, zastajala i očajno-prodorno rzala; neka su ležala jedno uz drugo na zemlji, neka su se učila da pasu, neka su se češala zadnjom nogom iza uha. Dve ždrebne kobile išle su odvojeno i, polako pokrećući noge, još jele. Videlo se da su njihovo stanje ostali poštovali, i niko se od mlađarije nije usuđivao da im priđe i da im smeta. Ako kakva vragolanka i naumi da im se približi, to je jedan pokret uha i repa dovoljan da bi joj pokazao svu nedoličnost njenog postupka. Jednogoci, jednogodišnje kobile, pravili su se da su već odrasli i dostojanstveni i retko su poskakivali i pristupali veselom društvu. Oni

su uljudno pasli, izvijajući svoje labuđe ostrižene vratove, i, kao da i oni imaju repove, mahali su svojim kiticama. Neki su kao i stariji ležali, valjali se ili su češali jedan drugog. Najveselije društvo sačinjavale su dvogodišnje, trogodišnje i uškopljene kobile. One su šetale gotovo sve zajedno i u posebnoj veseloj devojačkoj gomili. Meću njima se čuo topot, njiskanje, rzanje, džilitanje. One su se pribijale, stavljale glave jedna drugoj preko leća, njušile se, skakale i ponekad su pojurivši i izvivši rep, polukasom, polugalopom gordo i koketno trčale ispred druga. Najlepša i glavni kolovođa među svom tom mlađarijom bila je vragolasta mrka kobila. Što je ona zapodevala, to su prihvatale i druge; kuda je ona išla, tuda je za njom išla i čitava gomila lepotica. Vragolanka je bila neobično razdragana tog jutra. Obuzelo ju je veselo raspoloženje isto onako kako obuzima i ljude. Još na pojilu, pošto se pošalila sa starcem, otrčala je niz vodu, pravila se da se uplašila od nečeg, frknula i što igda može stuštila se u polje, tako da je Vaska morao da juri za njom i za ostalima koje su se povele za njom. Zatim, pošto je malo jela, poče da se valja, zatim da izaziva starke time što je istrčavala ispred njih, zatim odmami jedno sisanče i stade juriti za njim, kao da ga želi ugristi. Majka se uplaši i prestade pasti, sisanče je vrištalo žalosnim glasom, ali ga vragolanka nije čak ni dotakla, već ga je samo poplašila i pružila zabavu drugama koje su sa zadovoljstvom gledale njene nestašluke. Potom naumi da zavrti glavu kulašu koga je daleko na drugoj strani reke seljak s ralicom terao preko ražanih polja. Ona stade, gordo, malo u stranu, podiže glavu, strese se i zarza opojnim, umilnim i otegnutim glasom. I nestašluk, i ganutljivost, i nekakva tuga osećali su se u tom rzanju. U njemu je bilo i žudnje, i nagoveštaja ljubavi, i tuge za njom. Tamo je prdavac, u gustom ševaru, preletajući s jednog mesta na drugo, strasno dozivao svoju drugu, tamo su i kukavica i prepelica pojale o ljubavi, i cveće je niz vetar jedno drugom slalo svoju mirisavu pelud. »I ja sam i mlada, i lepa, i snažna — govorilo je rzanje vragolanke — a ja sve do ovoga časa nisam imala prilike da oprobam slast tog osećanja, ne samo da nisam imala prilike da oprobam već me nijedan, nijedan ljubavnik još nije video.«

A to neobično značajno, tužno i mladalačko rzanje razleže se nizinom i poljem i izdaleka dopre do kulaša. On načuli uši i zastade. Seljak ga ritnu, ali je kulaš bio opčinjen srebrnastim zvukom dalekog rzanja te i on zarza. Seljak se naljuti, trže uzde i ritnu ga tako nogom u trbuh da on ne uspe da dovrši svoje rzanje i krenu dalje. Ali kulaš oseti i slast i tugu, i sa dalekih ražanih polja dugo su još doletali do krda odjeci započetog strasnog rzanja i ljutitog seljakovog glasa. Ako je samo od odjeka tog glasa kulaš mogao izgubiti glavu toliko da zaboravi svoju dužnost, šta bi bilo s njim da je video čitavu lepoticu vragolanku, kako ga ona, načulivši uši, raširivši nozdrve, uvlačeći vazduh i hrleći nekud i dršćući svim svojim mladim i lepim telom, zove. Ali vragolanka nije dugo mislila o svojim utiscima. Kad zamuknu glas kulaša, ona čak i podsmešljivo zarza i, oborivši glavu, stade kopati nogom zemlju, a zatim pođe da budi i začikava šarenog paripa. Šareni parip bio je večita žrtva i sprdnja te srećne mlađarije. On je više stradao od te mlađarije nego od ljudi. Ni jednima ni drugima nije nanosio zla. Ljudima je bio potreban, ali zašto su ga kinjili mladi konji? Glava IV On je bio star, oni su bili mladi; on je bio mršav, oni su bili uhranjeni; on je bio turoban, oni su bili veseli. Dakle, on je bio sasvim tuđ, stran, sasvim drugo biće, i nije ga trebalo žaliti. Konji žale samo sebe i samo ponekad one u čijoj koži sebe mogu lako zamisliti. A zar šareni parip nije bio kriv zato što je star i mršav i rugoba?... Reklo bi se da nije. Ali po konjskom merilu on je bio kriv, i uvek su u pravu bili samo oni koji su bili snažni, mladi i srećni, oni pred kojima je bilo sve, oni kojima od izlišnog naprezanja podrhtava svaki mišić i rep se kao strela podiže uvis. Možda je i sam šareni parip to shvatao i u smirenim trenucima priznavao da je kriv zato što je već proživeo život, i da treba

da plati za taj život; ali je on ipak bio konj i često nije mogao da priguši osećanje uvrede, tuge i negodovanja, gledajući svu tu mlađariju koja ga kažnjava za ono isto što će sve njih snaći na kraju života. Uzrok konjske okrutnosti bilo je i aristokratsko osećanje. Svi su oni vodili poreklo od čuvenog Belca, a poreklo šarenog paripa nije se znalo; parip je bio došljak koga su kupili na vašaru pre tri godine za osamdeset rubalja u novčanicama. Mrka kobila, tobože šetajući se, priđe tik do šarenog paripa i gurnu ga. On je već znao šta to znači i, ne otvarajući oči, načuli uši i iskezi se. Kobila se okrenu stražnjim delom prema njemu i napravi se da hoće da ga udari. On otvori oči i ode na drugu stranu. Više mu se nije spavalo i poče pasti. Vragolanka, u pratnji svojih druga, ponovo priđe paripu. Dvogodišnja veoma glupa kobila s belom pegom na čelu, koja je uvek i u svemu podražavala mrku, priđe s njom i, kao što uvek čine oni koji nekog podražavaju, poče ponavljati isto što je činila kolovođa. Mrka kobila je obično prilazila tobože poslom i prolazila tik uz paripa, ne gledajući ga, tako da on zaista nije znao da li da se ljuti ili da se ne ljuti, i to je bilo stvarno smešno. Ona to učini i sad, ali pegavuša koja je išla za njom i bila naročito razigrana, nalete pravo na paripa. On ponovo iskezi zube, zarza i s hitrinom koja se od njega nije mogla očekivati, jurnu za njom i ujede je za bedro. Pegavuša se ritnu i jako udari starca po mršavim golim rebrima. Starac zaječa, htede još jedanput da pojuri, ali se zatim predomisli i, teško uzdahnuvši, udalji se. Verovatno je sva mlađarija u krdu shvatila kao ličnu uvredu drskost koju je sebi dozvolio šareni parip prema pegavuši, i celog bogovetnog dana nisu mu dopuštali da pase i ni za časak ga nisu ostavljali na miru, tako da ih je konjar nekoliko puta umirivao i nije mogao da shvati šta se događa s njima. Parip je toliko bio uvređen da sam priđe Nestoru kad se starac spremao da potera krdo nazad, i oseti se srećniji i mirniji kad ga ovaj osedla i uzjaha. Bogzna šta je mislio stari parip noseći na svojim leđima starog Nestora. Da li je s tugom mislio o napasnoj i okrutnoj mlađariji ili je, sa starcima svojstvenom prezrivom i nemom gordošću, opraštao svojim uvrediocima, tek on sve do kuće ničim nije ispoljavao ono o čemu misli. Te večeri su Nestoru došli kumovi i, dok je terao krdo kraj dvorišnih

zgrada, primeti taljige i konja koji je bio privezan uz njegovo ulazno stepenište. Pošto utera krdo, on u žurbi ne skide sedlo, ostavi napolju paripa i, doviknuvši Vaski da rasedla jahaćeg konja, zatvori kapiju i pođe kumovima. Da li zbog uvrede koju mu je nanela pegavuša, Belčeva praunuka, »krastavo ništavilo«, kupljeno na konjskom pazaru i kome se nije znao otac i majka, i zato što je to uvredilo aristokratsko osećanje celog krda ili što je parip s visokim sedlom bez jahača predstavljao za konje čudan, fantastičan prizor, tek u ergeli se te noći dogodilo nešto neobično. Svi konji, mladi i stari, s iskeženim zubima jurili su paripa, goneći ga po dvorištu, razlegali su se udarci kopita o njegove mršave sapi i teško stenjanje. Parip to nije mogao više izdržati, nije više mogao izbegavati udarce. On stade nasred dvorišta, na njegovom licu odrazi se odvratna mlaka srdžba bespomoćne starosti, zatim očajanje; on načuli uši i najednom učini nešto neobično, što nagna sve konje da se primire. Priđe najstarija kobila Vitonoga, onjuši paripa i uzdahnu. Uzdahnu i parip. Glava V Usred mesečinom osvetljenog dvorišta stajala je visoka mršava paripova prilika, s visokim sedlom na kome je štrčala oblina oblučja. Konji su nepomično i nemo stajali oko njega, kao da su doznali od njega nešto novo i neobično. I odista su doznali od njega nešto novo i neočekivano. Evo šta su oni doznali od njega.

NOĆ 1-A — Da, ja sam sin Ljubaznog Prvog i Seljanke. Ime mi je po rodoslovlju Mužik Prvi. Ja sam Mužik Prvi po rodoslovlju, a Platnomer po nadimku, prozvao me je tako narod zbog dugačkog i elegantnog koraka kome nije bilo ravnog u Rusiji. Po poreklu nema u svetu rasnijeg konja od mene. Ja vam nikad to ne bih rekao. A i zašto? Vi me nikad ne biste poznali. Kao što me nije poznala Vitonoga, koja je sa mnom prebivala u Hrenovu i koja me je tek sad prepoznala. Vi mi ni sad ne biste poverovali da nije svedok ova Vitonoga. Ja vam to nikad ne bih rekao. Meni nije potrebno konjsko sažaljenje. Ali vi ste to želeli. Da, ja sam taj Platnomer koga traže i ne nalaze ljubitelji konja, taj Platnomer koga je poznavao grof lično i uklonio me iz ergele zato što sam prestizao njegovog miljenika Labuda. Kad sam se rodio, nisam znao šta to znači šarac, mislio sam da sam konj. Prva primedba o boji moje dlake, sećam se, duboko je iznenadila i mene i moju majku. Ja sam se, mora biti, rodio noću, pred jutro sam, pošto me je majka olizala, stajao na nogama. Sećam se da sam neprestano nešto želeo i sve mi se činilo neobično čudnovato i istovremeno neobično jednostavno. Stojila su se kod nas nalazila u dugačkom toplom hodniku, s rešetkastim vratima, kroz koja se sve videlo. Majka mi je davala sise, a ja sam bio tako bezazlen da sam zabadao nos čas njoj pod prednje noge, čas pod stublinu. Najednom se majka osvrnu prema rešetkastim vratima i, pošto prebaci nogu preko mene, ukloni se. Dežurni konjušar gledao je kroz rešetku prema nama u stojilo. — Pazi, Seljanka se oždrebila — reče on i stade podizati zasun; priđe po sveže razastrtoj slami i obgrli me rukama. — Pogledaj, Tarase — povika on — kako je šaren, baš kao svraka. Ja se otrgoh od njega i padoh na kolena.

— Pazi, vragolana — reče on. Mati se uznemiri, ali mi ne priteče u pomoć, i samo duboko-duboko uzdahnu i odmače se malo u stranu. Dođoše konjušari i stadoše me gledati. Jedan otrča da javi upravniku konjušnice. Svi su se smejali gledajući u moje šare i davali mi razna čudna imena. Ne samo ja već ni majka nije razumevala značaj tih reči. Do tada u našoj porodici i meću svima mojim rođacima nije bilo nijednog šarca. Nismo mislili da u tome ima ičeg lošeg. Moju telesnu građu i snagu i onda su svi hvalili. — Pazi, kako je žustar — reče konjušar — ne možeš ga zadržati. Ubrzo dođe i upravnik konjušnice i poče se čuditi mojoj boji; izgledalo je čak i da se ljuti. — Na koga je ova rugoba — reče on — tek general ga neće ostaviti u ergeli. Eh, Seljanko, udesi ti mene — obrati se on mojoj majci. — Da si bar brnjaša oždrebila a ne ovakvog šarca! Moja majka ništa ne odgovori, već, kao i uvek u sličnim slučajevima, opet uzdahnu. — I na koga se đavola izmetnuo, pravi mužik nastavi on — u ergeli ga ne možemo ostaviti, sramota je, a lep je, veoma je lep — govorio je on, govorili su i svi ostali, gledajući me. Posle nekoliko dana dođe i general lično da me vidi, i °pet su se svi zbog nečeg zgražali i grdili i mene i moju majku zbog boje moje dlake. »A lep je, veoma je lep«, ponavljao je svako čim bi me video. Do proleća smo živeli odvojeno u kobilarnici, svako kraj svoje majke, samo pokatkad, kad Je sneg na krovovima konjušnica počeo već da kopni od sunca, nas i majke počeše da puštaju u prostrano dvorište, zastrto svežom slamom. Tu sam prvi put upoznao sve svoje rođake, bliže i dalje. Tu sam video kako kroz razna vrata izlaze najčuvenije kobile toga vremena sa svojom sisančadi. Tu je bila stara Holanđanka, Mušica — Belčeva kći, Lepotica, jahaća Pitoma, biser toga vremena, sve su se okupljale sa svojom sisančadi šetale po suncu, valjale se po svežoj slami i njušile jedna drugu, kao i obični konji. Izgled tog krda, prepunog lepotica toga vremena, ne mogu zaboraviti ni dan-danas. Teško vam je da zamislite i verujete da sam i ja bio mlad i vatren konj, ali to je istina. Tu je bila i Vitonoga, u to vreme jednogodišnje ždrebe — umilno, veselo

i vatreno; ali, nemam nameru da je vređam, i pored toga što sad visoko cenite njenu rasnost, onda je ona spadala meću najgore konje te pasmine. Sama će vam to potvrditi. Moje šarenilo, koje se nimalo nije dopadalo ljudima, neobično se dopalo svim konjima; svi su me okružavali, uživali u meni i umiljavali mi se. Već sam počeo zaboravljati šta su ljudi govorili o mom šarenilu i osećao sam se srećan. Ali sam ubrzo spoznao prvu bol u svom životu, a njen uzrok bila je majka. Kad je sneg već počeo kopniti, vrapci su cvrkutali ispod strehe i u vazduhu se jače počelo osećati proleće, moja majka poče se drugojače ophoditi prema meni. Potpuno joj se promeni narav; čas bi bez ikakvog povoda počinjala poskakivati, jureći po dvorištu, što nimalo nije dolikovalo njenim zrelim godinama; čas bi utonula u misli i počinjala rzati; čas bi ujedala i ritala svoje sestre kobile; čas bi me počinjala njušiti i nezadovoljno frktati; čas bi izlazila na sunce i stavljala svoju glavu na rame svoje sestre od strica Trgovkinje i dugo joj je zamišljeno češala leća i odbijala me od sise. Jedanput dođe upravnik konjušnice, naredi da je zaulare — i nju odvedoše iz stojila. Ona zarza, ja joj se odazvah i ustremih se za njom; ali se ona i ne obazre na mene. Konjušar Taras me uze u naručje dok su zatvarali vrata za majkom koju su izveli. Ja se istrgoh, preturih konjušara u slamu — ali su vrata bila zatvorena, i ja sam samo čuo sve dalje majčino rzanje. I u tom rzanju više nisam čuo dozivanje, već sam čuo drugi zov. Na njen glas daleko se odazvao snažan glas, kako sam kasnije saznao, Dobroga prvog, koji je izmeću dvojice konjušara išao na sastanak s mojom majkom. Ne sećam se kako je Taras izašao iz mog stojila: mene je obrvavala tuga. Osećao sam da sam zauvek izgubio majčinu ljubav. I samo zbog toga što sam šarac, mislio sam, sećajući se onog što su govorili ljudi o mojoj dlaci, i takva me je srdžba obuzela da sam stao udarati glavom i kolenima o zid svog stojila — i udarao sam sve dok se nisam oznojio i posustao. Posle izvesnog vremena majka se vrati k meni. Čuh kako je kasom i neobičnim korakom dotrčala hodnikom do našeg stojila. Otvoriše joj vrata nisam je poznao koliko se podmladila i prolepšala. Ona me onjuši, frknu i poče njiskati. Po celom držanju sam video da me ne voli. Pričala mi je o lepoti Dobroga i o svojoj ljubavi

prema njemu. Ti sastanci su se nastavili, i između mene i majke odnosi su postajali sve hladniji i hladniji. Ubrzo su nas izveli na pašu. Tada sam upoznao nove radosti Koje su mi nadoknadile gubitak majčine ljubavi. Ja sam imao druge i drugove, zajedno smo učili pasti, rzati, kao i odrasli, i, podigavši rep, juriti oko svojih majki. To je bilo srećno doba. Meni su svi gledali kroz prste, svi su me voleli, uživali su u meni i dobrodušno su se odnosili prema svemu što bih učinio. To nije dugo trajalo. Veoma brzo dogodilo mi se nešto strašno. — Parip duboko-duboko uzdahnu i udalji se od konja. Zora je već odavno zarudila. Zaškripa kapija uđe Nestor. Konji se raziđoše. Konjar popravi sedlo na paripu i istera krdo. Glava VI NOĆ 2-A Tek što uteraše konje, oni se opet sjatiše oko šarca. U avgustu su nas odvojili od majki — nastavi šarac — i ja nisam osećao nikakvu naročitu žalost. Video sam da je moja majka već nosila mog mlađeg brata, čuvenog Brku i ja više nisam bio ono što sam bio ranije. Nisam bio ljubomoran, ali sam osećao da sam bivao hladniji prema njoj. Osim toga, znao sam, da, napustivši majku, stupam u zajedničko odeljenje ždrebadi, gde smo stajali po dvoje i po troje i svakog dana u dželepu mlađarije izlazili u polje. Ja sam stajao u jednom stojilu s Milim. Mili je bio jahaći konj i kasnije ga je jahao car, i njega su slikali i vajali. Tad je on još bio obično sisavče, sa sjajnom nežnom dlakom, labuđim vratom i, kao strune, pravim i vitkim nogama. On je uvek bio veseo, dobrodušan i ljubazan, uvek je bio spreman da se igra, liže i pošali s konjem ili čovekom. On i ja smo se, živeći zajedno,

nehotice sprijateljili, i to prijateljstvo trajalo je za sve vreme naše mladosti. On je bio veseo i lakomislen. Već tad je počinjao da voli, udvarao se kobilama i smejao se mojoj čednosti. I, na moju nesreću, ja sam ga iz samoljublja počeo podražavati; i ubrzo sam se zaljubio. I ta moja rana sklonost bila je uzrok najvećoj promeni moje sudbine. Dogodilo se da sam se zaljubio. Vitonoga je bila godinu dana starija od mene i ona i ja bili smo prisni prijatelji, ali pri kraju jeseni primetio sam da me je počela izbegavati... Ali ja neću pričati celu tu nesrećnu povest moje prve ljubavi, ona se sama seća tog bezumnog zanosa koji se završio sudbonosnom promenom u mom životu. Konjari je stadoše terati a mene tući. Naveče su me zatvorili u odvojeno stojilo; rzao sam celu noć, kao da sam predosećao ono što će se zbiti sutradan. Ujutru su došli u hodnik mog stojila general, upravnik konjušnice, konjušari i konjari, i digla se strašna graja. General je vikao na upravnika konjušnice, upravnik se pravdao da on nije dao nalog da me odvoje i da su to konjušari uradili na svoju ruku. General reče da će ih sve išibati i da ždrepce ne treba držati odvojeno. Upravnik obeća da će sve izvršiti. Primiriše se i odoše. Ništa nisam shvatao, ali sam video da mi se nešto sprema. Sutradan posle tog događaja zauvek sam prestao da ržem i postao sam ovakav kakav sam sad. Ceo svet se promenio u mojim očima. Ništa mi se nije mililo, povukao sam se u sebe i počeo razmišljati. U početku mi je sve bilo odvratno. Prestao sam čak i piti, jesti i hodati, a već o igri da i ne govorim. Ponekad mi je padalo na um da se džilitnem, da prokasam, zaržem; ali je iskrsavalo strašno pitanje: Zašto? Čemu? I napuštala me je poslednja snaga. Jedanput me izvedoše naveče, baš u vreme kad su krdo dogonili s paše. Još izdaleka opazih oblak prašine s nejasnim ali poznatim obrisima svih naših priplodnih kobila. Čuh veselo njiskanje i topot. Zaustavih se, iako mi je uže oglava za koje me je vodio konjušar, rezalo potiljak, i stadoh gledati krdo koje se približavalo, kao što se gleda

zauvek izgubljena i nepovratna sreća. Oni su se približavali i ja sam jednu po jednu razaznavao — sve meni poznate, lepe, veličanstvene, zdrave i uhranjene pojave. Poneka se od njih isto tako osvrnu na mene. Nisam osećao bol od oglava koji je konjušar cimao. Zaneh se i nehotice, po staroj navici, zarzah i potrčah kasom: ali se moje rzanje razleže žalosno, smešno i besmisleno. U krdu se ne nasmejaše — ali ja primetih, kako mnogi konji iz pristojnosti okrenuše glave od mene. Njima je, očigledno, i odvratno, i žao, i stid ih je, a što je najvažnije — izgledao sam im smešan. Bio im je smešan moj tanak, neugledan vrat, krupna glava (ja sam omršaveo za to vreme), moje dugačke, trapave noge i moj glupi kas kojim sam ja, po staroj navici, kasao oko konjušara. Niko se ne odazva na moje rzanje, svi odvratiše glave od mene. Ja najednom sve shvatih, shvatih koliko sam se zauvek udaljio od njih, i ne sećam se kako sam se vratio kući za konjušarem. Ja sam već i ranije pokazivao sklonost prema ozbiljnosti i dubokomislenosti, sad je u meni nastao potpuni preobražaj. Moje šarenilo koje je izazivalo toliko čudnog prezira u ljudima, moja čudna, neočekivana nesreća i, uz to, moj nekakav naročiti položaj u ergeli, koji sam osećao, ali koji još nikako nisam mogao da objasnim sebi, nagnali su me da se povučem u sebe. Zamislio sam se nad nepravičnošću ljudi što su me osuđivali zato što sam šarac, zamislio sam se o nepostojanosti materinske i ženske ljubavi uopšte i njenoj zavisnosti od fizičkih osobina, i, što je najvažnije, zamislio sam se nad osobinama te čudne vrste životinja, s kojima smo tako čvrsto povezani i koje mi zovemo ljudima — nad tim osobinama iz kojih je proistekao moj iznimni položaj u ergeli, koji sam osećao, ali nisam mogao da shvatim. Značenje tog iznimnog položaja i ljudskih odlika na kojima je on bio zasnovan, otkrio sam sledećim sticajem prilika. Bilo je to u zimu, za vreme praznika. Celog dana mi nisu davali zobi i nisu me pojili. Kako sam kasnije doznao, to se dogodilo zato što je konjušar bio pijan. Tog dana je upravnik konjušnice navratio k meni, video da nema hrane i počeo psovati najpogrdnijim psovkama konjušara koji nije bio tu, zatim je otišao. Sutradan je konjušar s jednim drugom došao u naše stojilo da nam položi zobi, primetih da je neobično bled i tužan; naročito je u držanju njegovih dugih leća bilo nečeg značajnog i

nečeg što je izazivalo sažaljenje. On ljutito sasu zob u jasle; ja posegoh glavom preko njegovog ramena; ali me on tako jako udari preko njuške da ustuknuh. On me tad ritnu čizmom u trbuh. — Da nije tog šugavog — reče on.— sve bi bilo u redu. — A zašto? — upita drugi konjušar. — Grofovske, ne brini, ne obilazi, a svoje ždrebe posećuje dva puta dnevno. — Zar su mu dali šarca? — upita drugi. — Da li su mu ga prodali, poklonili, đavo će ga znati. Grofovske makar umorio glađu — ni po jada, ali kako si se usudio da njegovom ždrebetu ne daš hrane. Lezi, veli, i onda opaučiše. Ne zna za boga. Stoku više žali nego čoveka, vidi se, dušu nema, sam je brojao, divljak. General nije tako šibao, sva mi je leđa izbrazdao, vidi se da dušu nema. To što su govorili o šibanju i o duši, dobro sam shvatio — ali za mene je bilo potpuno nejasno šta znače reči: svoje, njegovo ždrebe, iz kojih sam shvatio da ljudi smatraju da postoji nekakva veza izmeću mene i upravnika konjušnice. U čemu se sastojala ta veza, tada uopšte nisam mogao razumeti. Tek znatno kasnije, kad su me odvojili od ostalih konja, shvatio sam šta to znači. Onda ja uopšte nisam mogao shvatiti šta znači to što za mene kažu da sam svojina čoveka. Reči: moj konj koje su se odnosile na mene, živoga konja činile su mi se isto toliko čudne kao i reči: moja zemlja, moj vazduh, moja voda. Ali su te reči imale veliki uticaj na mene. Nisam prestajao da razmišljam o tome i tek mnogo kasnije, posle najraznovrsnijih odnosa s ljudima, shvatio sam, najzad, značenje koje ljudi pridaju tim neobičnim rečima. Njihovo značenje je sledeće: ljudi se u životu ne rukovode delima, već rečima. Oni ne vole toliko mogućnost da čine ili ne čine štogod, koliko mogućnost da govore o raznim predmetima sa među sobom unapred ugovorenim rečima. Takve reči koje oni smatraju vrlo važnim su reči: moj, moja, moje, koje oni govore o raznim stvarima, bićima i predmetima, čak i o zemlji, o ljudima i o konjima. Za jednu istu stvar oni se dogovaraju da samo jedan kaže — moja. I onoga koji za najveći broj stvari prema toj unapred ugovorenoj igri može da kaže moje smatraju najsrećnijim. Zašto je to tako ne znam; ali je tako. Ja sam se

ranije dugo trudio da to objasnim nekakvom neposrednom koristi; ali se ispostavilo da to nije tačno. Mnogi od tih ljudi koji su mene, eto, nazivali svojim konjem nisu me jahali, već su me jahali sasvim drugi. Isto me tako nisu oni hranili, već sasvim drugi. Dobro mi nisu činili oni — ti koji su me nazivali svojim konjem, već kočijaši, konjski vidari i sasvim nepoznati ljudi. Kasnije, kad sam proširio krug svojih zapažanja, uverio sam se da se pojam moj, ne samo kad se tiče nas, konja, ne zasniva ni na čemu drugom do na niskom i životinjskom instinktu ljudi koji oni nazivaju osećanjem i pravom svojine. Čovek veli: »moja kuća«, i nikad ne živi u njoj, već se samo stara o gradnji i održavanju kuće. Trgovac veli: »moj dućan«. »Moj dućan sukna«, na primer — a nema odeću od najboljeg sukna koje ima u svom dućanu. Ima ljudi koji zemlju nazivaju svojom, a nikad nisu videli tu zemlju i nikad nisu kročili na nju. Ima ljudi koji druge ljude nazivaju svojima, a nikad nisu videli te ljude; i jedino zajedničko što oni imaju s tim ljudima sastoji se u tome da im nanose zlo. Ima ljudi koji žene nazivaju svojim ženama ili suprugama, a te žene žive s drugim muškarcima. I ljudi ne teže u životu za tim da učine ono što oni smatraju dobrim, već za tim da što veći broj stvari nazovu svojim. Ja sad verujem da se baš u tome i sastoji bitna razlika izmeću nas. I zato, ne govoreći o drugim našim prednostima pred ljudima, mi samo na osnovu tog jednog smelo možemo reći da na lestvici živih bića stojimo iznad ljudi: delatnost ljudi — bar onih s kojima sam ja bio u dodiru — ogleda se u rečima, naša — u delima. I baš to pravo da o meni govori moj konj dobio je upravnik konjušnice i zbog toga je išibao konjušara. To otkriće silno me je porazilo i uz one misli i rasuđivanja koje je podstakla u ljudima moja šarena boja, i uz zamišljenost koju je podstakla u meni majčina nevernost, nagnali su me da postanem ovaj ozbiljni i dubokomisleni parip kakav sam. Bio sam trostruko nesrećan: bio sam šarac, bio sam parip, i ljudi su uobrazili da ja ne pripadam bogu i sebi, kako je to svojstveno svim živim bićima, već da pripadam upravniku konjušnice. Posledica toga što su oni uobrazili o meni bilo je mnogo. Prva od njih bila je ta što su me držali odvojeno, hranili bolje, češće učili da kasam i ranije počeli da prežu. Upregli su me prvi put u trećoj godini.

Sećam se kako me je prvi put lično upravnik konjušnice koji je uobražavao da ja pripadam njemu, u prisustvu gomile konjušara lično počeo uprezati, očekujući da ću se džilitati ili opirati. Prvo su mi namakli oglav. Obmotali su me konopcima, uprežući me u rukunice; nadenuli mi na leća široki krst od remena i pritegli ga za rukunice kako se ne bih ritao; a ja sam samo čekao priliku da pokažem svo ju spremnost i ljubav prema radu. Oni se začudiše što ja krenuh kao iskusan konj. Mene su počeli prezati i počeo sam se vežbati u kasanju. Svakodnevno sam postizao sve veći i veći uspeh, tako da su posle tri meseca i general i mnogi drugi hvalili moj korak. Ali čudnovato — baš zato što su uobražavali da ne pripadam sebi, već upravniku konjušnice, moj korak je za njih dobijao sasvim drugo značenje. Moju braću pastuve terali su galopom, merili dužinu njihovih koraka, izlazili da ih gledaju, uprezali u pozlaćene kočije, pokrivali ih skupocenim pokrovcima. Ja sam vukao proste kočije upravnika konjušnice kad je odlazio poslom u Česmenku i na druge majure. Sve se to zbivalo zato što sam bio šarac, a pre svega zato što, po njihovom mišljenju, nisam pripadao grofu već upravniku konjušnice. Sutra, ako budem živ, ispričaću vam o najvažnijoj posledici koju je za mene imalo to pravo svojine koje se uvrežilo u glavi upravnika konjušnice. Celog tog dana konji su se s poštovanjem ophodili prema Platnomeru. Ali se Nestor ophodio isto onako grubo. Seljakov kulaš, prilazeći već krdu, zarza, i mrka kobila poče opet koketirati. Glava VII NOĆ 3-A

Pomoli se mesec, i njegov uski srp osvetli Platnomera koji je stajao usred dvorišta. Konji su se tiskali oko njega. — Najčudnovatija posledica za mene toga što nisam bio ni grofov, ni božji, već upravnika konjušnice — nastavi šarac — bilo je ono što predstavlja našu glavnu odliku — hitar korak, zbog koga su me i prognali iz ergele. Terali su Labuda ukrug, a upravnik konjušnice iz Česmenke dojaha na meni i stade kraj kruga. Labud prođe pokraj nas. On je lepo trčao, ali se ipak šepurio, u njemu nije bilo one veštine koju sam ja stekao, toga da istog časa kad spusti jednu nogu, odvoji drugu i da ne straći ni najmanji pokret, već da ga svaki pokret nosi napred. Labud prođe pokraj nas. Ja prodreh u krug, upravnik konjušnice me ne zadrža. »Kako bi bilo da oprobamo mog Šarenka?« — povika on, i, kad se Labud drugi put izravna s nama, upravnik me potera. On je već bio u punom trku, te ja zaostah u prvom krugu, ali u drugom počeh ga sustizati, počeh se približavati kočiji, počeh se izravnjavati, prestizati ga i prestigoh ga. Oprobaše još jednom — opet isto. Ja sam bio hitriji. I zbog toga se svi prepadoše. Odlučiše da me što pre prodaju što dalje, da od mene ne bude ni traga ni glasa. »Inače, doznaće grof — i zlo!« Tako su oni govorili. I mene su prodali džambasu kao rudnjaka. Kod džambasa nisam dugo ostao. Kupio me je husar koji je došao da nabavi konje za vojsku. Sve je to bilo tako nepravično, tako okrutno da je meni bilo drago kad su me odveli iz Hrenovke i zauvek me odvojili od svega što mi je bilo blisko i drago. Meni je bilo veoma teško među njima. Njih su očekivali ljubav, počasti, sloboda, mene — rad, ponižavanje, ponižavanje, rad, do kraja mog života! Zašto? Zato što sam bio šarac i što sam zbog toga morao da budem nečiji konj. Te večeri Platnomer nije mogao dalje pričati. U ergeli se odigrao događaj koji je uznemirio sve konje. Trgovkinja, ždrebna kobila koja se još nije oždrebila i koja je isprva slušala priču, najednom se okrenula i polako otišla u štalu i tamo počela stenjati tako glasno da su svi konji obratili pažnju na nju, zatim ona leže, zatim opet ustade, opet leže. Stare kobile su shvatile šta se zbiva s njom, ali se mlađarija uznemiri i, pošto napusti paripa, okruži bolesnicu. Ujutru su zatekli novo ždrebe, koje se povodilo na nožicama. Nestor pozva upravnika konjušnice, i

kobilu sa ždrebetom odvedoše u stojilo, a konje oteraše bez nje. Glava VIII NOĆ 4-A Uveče kad su zatvorili kapiju i kad se sve primirilo, šarac ovako nastavi: — Stekao sam mnoga zapažanja o ljudima i konjima dok sam prelazio iz ruke u ruku. Najduže sam bio kod dva gospodara: kod kneza, husarskog oficira, zatim kod starice koja je živela kraj Nikole Čudotvorca. Kod husarskog oficira proveo sam najlepše godine svog života. Mada me je on doveo do propasti, mada ništa i nikoga nikada nije voleo, ja sam ga voleo i volim ga upravo zato. Meni se dopalo kod njega baš to što je bio lep, srećan, bogat i što nikoga nije voleo. Vi shvatate to naše gordo konjsko osećanje. Njegova hladnoća, njegova okrutnost, moja zavisnost od njega davali su naročitu snagu mojoj ljubavi prema njemu. Ubij me, satri me, mislio sam ja, bogme, u naše divno doba, utoliko ću biti srećniji. On me je kupio od džambasa kome me je upravnik konjušnice prodao za osam stotina rubalja. Kupio me je zato što niko nije imao šarene konje. To je bilo moje najsrećnije doba. On je imao ljubavnicu. Ja sam to znao, jer sam svakoga dana vozio ili njega k njoj ili nju k njemu, a ponekad sam ih vozio zajedno. Njegova ljubavnica bila je lepotica i njegov kočijaš bio je lepotan. I ja sam ih sve zbog toga voleo. I lepo sam živeo. Život mi je ovako tekao: ujutru je dolazio konjušar da me timari, ne kočijaš, već konjušar. Konjušar je bio mlad momak, doveli su ga sa sela. On je otvarao vrata, provetravao konjušnicu, izbacivao đubre,

skidao pokrovce i trljao me četkom po telu i češagijom pravio beličaste pruge peruti po lipovim podnicama izrovanim klincima. Ja sam mu u šali grickao rukav i trupkao nogom. Zatim su nas jednog po jednog odvodili do bureta s hladnom vodom i momak je uživao u glatkim šarama, u nogama, pravim kao strela, sa širokim kopitima, i u sjajnim sapima i leđima na kojima se moglo i spavati. U visoke pregrade stavljali su seno, sipali zob u hrastove jasle. Dolazio je Feofan, glavni kočijaš. Gazda i kočijaš bili su slični. Ni jedan ni drugi nisu se ničega bojali i nikoga nisu voleli, osim sebe, i zato su njih svi voleli. Feofan je nosio crvenu košulju i pantalone od somota i kožuh. Ja sam voleo kad on, bogme, na praznik, napomađen, u kožuhu, dođe u konjušnicu i vikne: »Pa, životinjo, jesi li me zaboravila!« i udari me držaljom od vila po bedrima, ali nikad jako, već onako u šali. Ja sam odmah razumevao šalu i, načulivši uho škrgutao zubima. Imali smo vranog paripa, mog parnjaka. Mene su noću uprezali s njim. Taj Kentaur nije znao za šalu i bio je prgav kao đavo. Naša stojila bila su jedno do drugog i mi smo se, bogme, istinski ujedali. Feofan ga se nije bojao. Bogme, pođe pravo prema njemu, vikne, reklo bi se, ubiće ga — ne, mimoiđe ga i zatim mu nadene oglav. Jedanput smo pojurili niz Kuznjecku. Ni gospodar ni kočijaš se nisu uplašili, obojica su se smejali, dovikivali ljudima, zatezali dizgine i skretali, tako da nikog nismo zgazili. U službi kod njih izgubio sam svoje najbolje odlike i polovinu života. Tu su mi ispili dušu i satrli noge. Ali, i pored toga, to je bilo najlepše doba mog života. U podne su dolazili, opremali me, mazali kopite, kvasili kićanku i grivu i uprezali u rukunice. Saonice su bile pletene od trske, presvučene kadifom; hamovi s malenim srebrnim pređicama, dizgini svileni i istovremeno vezeni. Oprema je bila takva da se, kad su remenje i sve uzde bili namešteni i pritegnuti, nije moglo razabrati gde se završava oprema a gde počinje konj. Upregnu me potpuno u štali. Izađe Feofan, širi u kukovima nego u ramenima, sa crvenim pojasom do pazuha, pogleda opremu, seda, namešta kaftan, isturi jednu nogu na papučicu, uvek se našali, zadene bič kojim me gotovo nikad ne šiba, već ga nosi reda radi, i veli: »Kreći!« I poigravajući pri svakom koraku, prolazim kroz kapiju, i kuvarica koja

je izašla da pljusne pomije, zastaje na pragu, i seljaci koji su dovezli drva u dvorište, beče oči. Istera, provoza malo i stane. Izađu lakeji, priđu kočijaši i zapodene se razgovor. Svi čekaju, ponekad stojimo i po tri sata pred ulazom, ponekad se provozamo, okrenemo nazad i opet stanemo. Najzad začuje se graja na vratima, istrči u fraku sedi Tihon s trbuščićem: »Priteraj!« Tad nije bilo onog glupog običaja da se kaže: »napred«, kao da ja ne znam da se ne ide nazad već napred. Cokne Feofan. Pritera, i izlazi žurno-nehajno, kao da nema ničeg neobičnog ni u tim saonicama, ni u konju, ni u Feofanu, koji povija leća i ispruža ruke tako kako ih, reklo bi se, ne može dugo držati, izađe knez u čakovu i šinjelu s dabrovim srebrnastim okovratnikom koji mu je zaklanjao rumeno, lepo lice s crnim obrvama, koje nikad ne bi trebalo da zaklanja, izađe, zveckajući sabljom, mamuzama i bakarnim lubom kaljače, koračajući po ćilimu kao da se žuri i ne obraćajući pažnju na mene i na Feofana, na to što gledaju i u čemu uživaju svi osim njega. Cokne Feofan, ja potrgnem uzde, i dostojanstveno priđemo korakom, stanemo; pogledam iskosa kneza, mahnem rasnom glavom i finom kićankom. Ako je knez raspoložen, ponekad se našali s Feofanom, Feofan odgovori, jedva okrećući lepu glavu, i ne spuštajući ruke, praveći gotovo neosetan pokret dizginima koji sam ja shvatao, i malo-pomalo, sve brže i brže, podrhtavajući svakim damarom i zabacujući sneg i blato pod prednji deo saonica, odmičem. Tad nije bilo ni ovog sadašnjeg glupog običaja da se viče: »Oj!« — kao da kočijaša nešto boli a što niko nije mogao da shvati kao: »Čuvaj se!« — »Čuvaj se!« uzvikuje Feofan, i ljudi se sklanjaju, i zastaju, i krive vratove, osvrćući se za lepim paripom, lepim kočijašem i lepim gospodarom. Voleo sam da prestignem kasača. Ponekad, bogme, ja i Feofan izdaleka ugledamo zapregu dostojnu našeg truda, i mi, leteći kao vihor, počinjemo polako da se primičemo bliže i bliže, već ja prskam blatom zadnji deo saonica, poravnavam se s putnikom, i frkćem mu više glave, poravnavam se s jastučićem, s lukom, više ga ne vidim i čujem samo iza sebe sve slabiji topot. A knez i Feofan, i ja — neprestano ćutimo i pravimo se kao da jednostavno idemo svojim poslom, te i ne primećujemo one s lošim konjima na koje se namerimo putem. Voleo sam da preteknem, ali sam voleo i da se sretnem s dobrim kasačem;

jedan pokret, zvuk, pogled, i mi smo se već mimoišli i opet sami letimo, svaki na svoju stranu. Zaškripa kapija i začuše se glasovi Nestora i Vaske. NOĆ 5-A Vreme je počelo da se menja. Bilo je oblačno, izjutra nije bilo rose, ali je bilo toplo i komarci su nasrtali. Čim uteraše krdo, konji se okupiše oko šarca, i on ovako završi svoju povest: — Moj srećni život ubrzo se završio. Ja sam ovako proživeo samo dve godine. Krajem druge zime dogodio mi se najradosniji događaj i odmah za njim dogodila se moja najveća nesreća. Bilo je to na poklade, odvezao sam kneza na trku. U trci su učestvovali Svilenko i Bičić. Ne znam šta je on radio tamo u senici, ali znam da je izašao i naredio Feofanu da odemo na trkačku stazu. Sećam se, odveli su me na stazu, postavili i do mene postavili Svilenka. Svilenko se takmičio s jahačem, ja onako kako sam se zatekao, u gradskim saonicama. Na okuci ga ostavih; i kikot i oduševljeni poklici pozdraviše me. Kad su me provodili, za mnom je išla gomila. Nekolicina njih nudili su knezu hiljade rubalja. On se samo smejao, pokazujući svoje bele zube. — Ne — govorio je on — to nije konj, već prijatelj, ne bih ga dao za brda zlata. Do viđenja, gospodo — razgrnu pokrivač i sede. Na Stožinku. — Tu je stanovala njegova ljubavnica. I mi poletesmo. To je bio naš poslednji srećan dan. Dođosmo k njoj. On ju je nazivao svojom. A ona je zavolela drugog i otputovala s njim. To je doznao u njenom stanu. Bilo je pet sati, i, ne isprežući me, on je krenuo za njom. Tako šta se nikad nije desilo: šibali su me bičem i terali da jurim. Prvi put izgubih korak i bi me stid, i htedoh da ispravim grešku; ali najednom začuh, knez je vikao nekakvim tuđim glasom: »Teraj!« I zafijuka bič i ošinu me, i ja zagalopirah, udarajući nogom u okovani prednji deo saonica. Stigli smo je posle dvadeset i pet vrsta. Dovezao sam ga, ali sam drhtao celu noć i nisam

mogao ništa jesti. Ujutru su mi dali vodu. Ja sam se napio i zauvek sam prestao da budem onaj konj koji sam bio. Razboleo sam se, mučili su me i kidali — vidali kako to ljudi kažu. Kopita su bila podbijena, pojavili su se podlivi, i noge su se iskrivile, grudi zatajiše i obuze me malaksalost i opšta slabost. Prodali su me džambasu. On me je hranio mrkvom i još koječim i napravio od mene nešto što nimalo nije ličilo na mene, ali nešto što je moglo da obmane onog ko se nije razumevao. Ni snage, ni brzine nije više bilo u meni. Osim toga, džambas me je mučio na taj način što je, čim bi došli kupci, dolazio u moje stojilo i počinjao me šibati jakim bičem i zastrašivati, tako da me je izbezumljivao. Zatim je uklanjao brazde od biča i izvodio me. Od džambasa me je kupila starica. Ona je jednako odlazila u crkvu Nikole Čudotvorca i šibala kočijaša. Kočijaš je plakao u mom stojilu. I tad sam doznao da suze imaju prijatan slan ukus. Zatim je starica umrla. Njen upravnik me je odveo u selo i prodao suknaru, zatim sam se prejeo pšenice i još više se razboleo. Prodali su me seljaku. Tamo sam orao, gotovo ništa nisam jeo, i posekoše mi nogu raonikom. I opet sam bolovao. Trampiše se s Ciganinom. On me je užasno mučio i na kraju me prodao ovdašnjem upravitelju. I evo me ovde. Svi su ćutali. Kiša poče rominjati. Glava IX Vraćajući se kući sledeće večeri, krdo nabasa na gazdu i njegovog gosta. Jogunica, prilazeći kući, pogleda iskosa dve muške prilike: jedan je bio mladi gazda u slamnom šeširu, drugi visoki, debeli, podbuo oficir. Starica pogleda popreko ljude i prođe tik uz njega; ostali se — mlađarija — uznemiriše, ustumaraše, naročito kad domaćin i gost namerno uđoše u sredinu krda, pokazujući nešto jedan drugom i razgovarajući. — Evo ovog sam kupio od Vojejkova, zelenka — objašnjavao je gazda.

— A odakle vam onaj mladi belonogi vranac? — upita gost. Pregledali su dosta konja, prilazeći i zadržavajući ih. Opaziše i mrku kobilu. — Ta mi je pasmina preostala od hrenovskih jahaćih konja — reče gazda. Nisu mogli razgledati sve konje koji su se vraćali. Gazda pozva Nestora, i starac, udarajući žustro potpeticama šarca u slabine, dojuri kasom. Šarac je šepao, lako hramljući jednom nogom, ali je kasao tako da se videlo da se ni u kom slučaju ne bi usprotivio i kad bi mu naredili da kasa tako dokle god ga noge nose, na kraj sveta. On je bio spreman da galopira i čak to i pokuša desnom nogom. — Od ove kobile, slobodno mogu reći, nema boljeg konja u Rusiji — reče gazda, pokazujući na jednu kobilu. Gost je pohvali. Gazda je uzbuđeno prilazio, pritrčavao, pokazivao i pričao o povesti i pasmini svakog konja. Gostu je očigledno bilo dosadno da sluša gazdu i smišljao je pitanja kako bi se stekao utisak da i njega ovo zanima. — Da, da — govorio je odsutno. — Pogledaj — objašnjavao je gazda, ne odgovarajući — pogledaj noge... Skupo sam je platio, ali mi je dala već trećeg ždrepca i već kasa. — Da li dobro kasa? — reče gost. Tako su pregledali gotovo sve konje i više nije imao šta da mu pokazuje. I oni ućutaše. — Pa, hoćemo li krenuti? — Da krenemo. — Oni prođoše kroz kapiju. Gostu je bilo drago što se završilo ovo razgledanje i što će krenuti kući, gde se može pojesti, popiti, popušiti, i primetno se razvedri. Prolazeći pored Nestora koji je, jašući šarca, očekivao dalje naredbe, gost potapša velikom debelom rukom šarca po sapima. — Da šarenka! — reče on. — Takvog sam šarca imao i ja, sećaš li se, pričao sam ti. Gazda ču da se ne govori o njegovim konjima i ne obrati pažnju, već, osvrćući se, nastavi da posmatra krdo. Najednom nad samim njegovim uhom začu se glupo, slabo, staračko rzanje. To zarza šarac, ne završi i, kao da se zbuni, prekide. Ni gost, ni

gazda ne obratiše pažnju na to rzanje i uđoše u kuću. Platnomer je prepoznao u podbulom starcu svoga gazdu koga je voleo, nekadašnjeg velelepnog bogataša-lepotana Serpuhovskog. Glava X Kiša je i dalje rominjala. U ergeli je bilo sumorno, a u spahijskom domu bilo je sasvim drugačije. Kod gazde je poslužen svečan večernji čaj u svečanoj gostinskoj sobi. Za čajem su sedeli domaćin, domaćica i gost koji je doputovao. Noseća domaćica, što se upadljivo videlo po njenom zaobljenom trbuhu, pravom, isturenom držanju, po punoći i naročito po očima, krupnim očima koje su iz dubine pitomo i ozbiljno gledale, sedela je kraj samovara. Domaćin je držao u rukama kutiju naročitih cigareta starih deset godina kakve, po njegovim rečima, niko nije imao, i spremao se da se njima pohvali pred gostom. Domaćin je bio dvadeset petogodišnji lepotan, krepak, odnegovan, začešljan. Kod kuće je nosio novo, široko, toplo odelo sašiveno u Londonu. Na lančiću je imao velike skupocene priveske. Dugmad na košulji bila su mu krupna, isto tako masivna, zlatna, s tirkizom. Bradu je imao a la Napoleon III, i tanušni vršci brkova bili su napomađeni i štrčali tako kako se to moglo izvesti samo u Parizu. Domaćica je imala na sebi haljinu od svilenog muslina s velikim šarolikim buketima, na glavi velike zlatne, nekakve naročite ukosnice u gustoj svetlosmeđoj, mada ne celoj svojoj, ali prekrasnoj kosi. Na rukama je imala mnogo narukvica i prstenja i sve je to bilo skupoceno. Samovar je bio srebrn, serviz fin. Lakej, veličanstven u svom fraku i belom prsluku i mašni, stajao je kao kip kraj vrata, očekujući naredbe,

Nameštaj je bio rezbaren, izvijen i sjajan; tapeti su bili tamni, s krupnim cvećem. Kraj stola zveckao je srebrnom ogrlicom hrt, neobično vitak, kojeg su zvali engleskim imenom, neobično teškim za izgovor, koje su oboje, pošto nisu znali engleski, loše izgovarali. U uglu, meću cvećem, stajao je klavir incrusté [2] . Sve je odisalo novinom, raskoši i retkošću. Sve je bilo veoma lepo, ali je na svemu bio naročiti trag obilja, bogatstva i nedostatka intelektualnog interesovanja. Domaćin je bio ljubitelj trka, snažan sangvinik, jedan od onih koji nikada ne izumiru, putuju u bundama od samurovine, bacaju skupocene bukete glumicama, piju najskuplje vino, najnovije marke, u najskupljoj gostionici, daju nagrade u svoje ime i izdržavaju najskuplje ljubavnice. Posetilac, Nikita Serpuhovski, bio je čovek iznad četrdeset godina, visok, debeo, ćelav, dugačkih brkova i zalizaka. Morao je biti veoma lep. Sad je, očito, propao i fizički, i moralno, i materijalno. Imao je toliko dugova da je morao stupiti u službu kako ga ne bi strpali u zatvor. Sad je putovao u gubernijski grad za upravnika ergele. To su mu izdejstvovali njegovi ugledni rođaci. Nosio je oficirsku bluzu i plave pantalone. Bluza i pantalone bili su mu takvi kakve, sem bogataša, niko ne bi sašio, i rublje, i sat bili su mu engleski. Čizme je imao s nekakvim neobičnim, s prsta debelim đonovima. Nikita Serpuhovski je straćio imetak od dva miliona i još je ostao dužan sto dvadeset hiljada rubalja. Takav zalogaj uvek pruža bezbrižan život koji obezbeđuje poverenje i mogućnost da se gotovo na velikoj nozi proživi još desetak godina. Desetak godina je već bilo na izmaku i bezbrižnost je jenjavala, i Nikita je osećao nedaće života. Počeo je da pije, to jest da se ne trezni, što mu se ranije nije dešavalo. On, u stvari, nikad nije počinjao da pije a nije ni prestajao. Njegov pad se najprimetnije uočavao u nemirnom pogledu (njegove oči su počele lutati) i u neodlučnosti u govoru i pokretu. Ovaj nemir poražavao je time što je, očigledno, nedavno ovladao njime, jer se moglo videti da je njemu odavno bilo u krvi da se nikog i ničeg u životu ne boji i da se tek odskora, usled teških patnji, pojavio taj strah koji nije svojstven

njegovoj prirodi. Domaćin i domaćica opažali su to, pogledi su im se susretali tako da su, očito, shvatali jedno drugo, i samo odlagali, dok se ne nađu u krevetu, da to podrobno pretresu, pa su podnosili jadnog Nikitu i čak su se trudili da budu predusretljivi. Sreća mladog domaćina ponižavala je Nikitu i nagonila ga da se priseća svoje nepovratne prošlosti i da mu zavidi s bolom u srcu. — Da vam ne smeta duvan, Mari? — reče on obraćajući se dami onim naročitim, neulovljivim glasom, stečenim samo iskustvom — učtivim, prijateljskim, ali u kome nije bilo pravog uvažavanja, kojim se ljudi koji poznaju otmeno društvo obraćaju milosnicama, za razliku od onog kojim se obraćaju ženama. Ne zato što bi on želeo da je uvredi, naprotiv, sad je želeo da se dodvori njoj i domaćinu, mada ni za šta na svetu ne bi to sebi priznao. Ali je već navikao da ovako razgovara s takvim ženama. Znao je da bi se ona iznenadila, čak i uvredila, ako bi se on ophodio prema njoj kao prema dami. Pri tom je trebalo sačuvati izvestan prizvuk poštovanja u glasu kao da je ona prava žena čoveka njegovog ranga. On se uvek obraćao ovakvim damama s poštovanjem, ali ne zato da bi se pridržavao takozvanih nazora koji se propovedaju u časopisima (on nikada nije čitao te gluposti) o poštovanju ličnosti svakoga čoveka, o ništavnosti braka itd., već zato što tako postupaju svi čestiti ljudi, a on je bio čestit čovek, mada je izgubio svoj imetak. Uze cigaretu. Ali domaćin nespretno uze pregršt cigareta i ponudi ih gostu. — Ne, videćeš kako su dobre. Uzmi. Nikita rukom odgurnu cigarete, i u njegovim očima promače jedva primetna uvreda i stid. — Hvala. — On izvadi tabakeru. — Probaj moje. Domaćica je bila delikatna. Ona to opazi i požuri da povede razgovor s njim: — Ja veoma volim cigarete. I sama bih pušila kad ne bi svi oko mene pušili. I ona se osmehnu svojim lepim, dobrodušnim osmehom. On joj uzvrati bojažljivim osmehom. Nedostajala su mu dva zuba.

— Ne, uzmi ti ovu — predloži nedovoljno delikatan domaćin. — Drugačije su, te su slabije. — Fric, bringen Sie noch eine Kasten — reče on — dort zwei. [3] Nemac-lakej donese drugu kutiju. — Koje ti više voliš? Jake? Ove su veoma dobre. Uzmi sve — nastavi da mu ih silom trpa. Njemu je, očito, bilo stalo da se pred nekim pohvali svojim raritetima, i ništa nije primećivao. Serpuhovski zapali i žurno nastavi započeti razgovor. — Koliko te košta Svilenko? — reče on. — Skupo me košta, po svoj prilici pet hiljada, ali bar sam se obezbedio. Kakav priplod, da znaš samo! — Kasaju li? — upita Serpuhovski. — I te kako kasaju. Dosad je njegov sin odneo tri nagrade: u Tuli, Moskvi i u Petrogradu, takmičio se s vojejkovskim Vrancem. Hulja jahač upropastio je četiri galopa, inače bi ga prestigao. — Prgav je malo, previše je holandštine u njemu, pazi šta ti kažem — reče Serpuhovski. — A kakve su samo priplodne kobile? Pokazaću ti ih sutra. Za Vrlu sam dao tri hiljade. Za Ljupku — dve hiljade. I opet domaćin poče preračunavati svoje bogatstvo. Domaćica je videla da Serpuhovskom ovo teško pada i da se pretvara da sluša. — Hoćete li još čaja? — upita ona. — Neću — reče domaćin i nastavi da priča. Ona ustade, domaćin je zadrža, zagrli i poljubi. Gledajući ih, Serpuhovski poče da se osmehuje, zbog njih, neprirodnim osmehom, ali kad domaćin ustade i, zagrlivši je, ode s njom do vrata — Nikitino lice se najednom izmeni, on teško uzdahnu i na njegovom podbulom licu najednom se pojavi očajanje. Čak se i pakost videla na njemu.

Glava XI Domaćin se vrati i, osmehujući se, sede naspram Nikite. Ćutali su neko vreme. — Ta ti reče da si je kupio od Vojejkova — reče Serpuhovski tobože nehajno. — Da — Svilenka, ta rekao sam. Želeo sam da kupim kobile od Dubovickog. Ali nije ostalo ništa čestito. — On je propao — reče Serpuhovski i najednom zastade i obazre se oko sebe. Priseti se da je tom istom propalom čoveku dužan dvadeset hiljada rubalja. I ako o nekom govore da je »propao«, onda, sigurno, govore to o njemu. On ućuta. Obojica su opet dugo ćutala. Domaćin je prebirao u mislima čime da se pohvali pred gostom. Serpuhovski je smišljao čime bi da pokaže da ne smatra sebe propalim čovekom. Ali misli kao da su im usahle, i pored toga što su se trudili da se okrepe cigaretama. »Kad ćemo nešto popiti?« mislio je Serpuhovski. »Neizostavno treba popiti, inače ću umreti od dosade s njim«, mislio je domaćin. — Koliko ćeš provesti ovde? — reče Serpuhovski. — Još mesec dana. Pa, da večeramo? Fric, je li gotovo? Odoše u trpezariju. U trpezariji ispod lampe stajao je sto, na kome su bile sveće i najneobičnije stvari: sifoni, zapušači u vidu lutkica, retka vina u bocama, retka predjela, rakije. Popiše, pojedoše, opet popiše, opet pojedoše, i zapodenu se razgovor. Serpuhovski se zarumeneo i počeo je govoriti bez ustezanja. Govorili su o ženama. Kakvu ko ima: Ciganku, igračicu, Francuskinju. — Pa šta je, ostavio si Matje? — upita domaćin. To je bila milosnica koja je upropastila Serpuhovskog. — Nisam ja nju, već ona mene. Ah, dragi moj, kad samo pomislim

koliko sam proćerdao u svom životu! Sad mi je drago kad dođem do hiljadu rubalja, drago mi je, odista, što ću otići od svih. U Moskvu ne mogu. Ah, šta imam da govorim. Domaćinu je bilo dosadno da sluša Serpuhovskog. On je želeo da govori o sebi — da se hvali. A Serpuhovski je želeo da govori o sebi — o svojoj sjajnoj prošlosti. Domaćin mu je sipao vina i čekao da on završi, kako bi mu pričao o sebi, o tome kako je sad njegova ergela takva kakvu niko ranije nije imao. I kako ga Mari voli ne samo zbog novca već od srca. — Hteo sam da ti kažem da u mojoj ergeli... — poče on. Ali ga Serpuhovski opet prekide. — Nekad, mogu ti reći — poče on — voleo sam i umeo sam da živim. Eto, govoriš o kasanju, ali reci koji je tvoj konj najvatreniji? Domaćin se obradova što mu se pružila prilika da produži priču o ergeli i on poče; ali ga Serpuhovski opet prekide. — Da, da — reče on. — Ta to je kod vas odgajivača konja samo zbog sujete, a ne zbog zadovoljstva i zbog života. A kod mene nije tako bilo. Eto ja sam ti danas govorio da sam imao konja kasača, šarca, sa istim onakvim šarama kakve ima konj koga jaše tvoj konjar. Oh, kakav je to bio konj! Ti to ne možeš znati; to je bilo četrdeset druge godine, samo što sam stigao u Moskvu; otišao sam kod džambasa i vidim — šareni parip. Dobro građen. Dopao mi se. Cena? Hiljadu rubalja. Dopao mi se, uzeo sam ga i počeo ga prezati. Nisam imao, a i ti nemaš i neće biti takvog konja. Nisam poznavao konja koji je bolje kasao, bio snažniji i lepši. Ti si tad bio dečak, nisi mogao znati, ali si, pretpostavljam, slušao. Sva ga je Moskva znala. — Da, slušao sam — nerado reče domaćin ali hteo sam reći o svojima... — Znači, slušao si. Ja sam ga kupio onako, bez rodoslovlja, bez svedočanstva; kasnije sam doznao. Ja i Vojejkovski smo dokonali. To je bio sin Ljubaznog prvog, Platnomer. Platno je merio. — Zbog šarenila dali su ga upravniku Hrenovske ergele, a ovaj ga je uškopio i prodao džambasu. Takvih konja više nema, prijatelju moj! Ah, minuli dani. Ah ti, mladosti! — zapeva on iz ciganske pesme. Već mu je

piće udarilo u glavu. Eh, kako je to bilo lepo doba. Imao sam dvadeset i pet godina, imao sam tada osamdeset hiljada rubalja u srebru prihoda, nijedne sede vlasi, sve zube kao biser. Ma čega da sam se latio, sve mi je išlo od ruke; i svemu tome došao kraj. — Ali tad nije bilo te brzine — reče domaćin, iskoristivši prekid. — Kažem ti da su moji najbolji konji počeli da trče bez... — Tvoji konji! Ma onda su bili brži. — Kako brži? — Brži. Ja se sećam kao sad, odvezao sam se jedanput u Moskvi s njim na trke. Nije bilo mojih konja. Nisam voleo trkaće konje, imao sam čistokrvne, Generala, Šolea, Muhameda. Šarac me je vozio. Kočijaš mi je bio divan momak, voleo sam ga. I on se propio. Tako stigoh. — Serpuhovski, kad ćeš — vele mi — početi gajiti trkaće konje? — Neka đavo nosi te vaše seljake, ja imam zaprežnog šarca koji će prestići sve vaše. — Ma neće prestići. — Da se opkladimo u hiljadu rubalja. — Udarismo ruke. Krenuše. Stigao je pet sekundi pre njih, dobio sam opkladu od hiljadu rubalja. Ali to nije sve. Ja sam sa rasnim konjima, na trojci, prevalio sto vrsti za tri sata. Cela Moskva zna. I Serpuhovski poče lagati tako vično i tako tečno da domaćin nije mogao doći do reči i s ojađenim licem sedeo je naspram njega i, tek da bi se nečim zabavio, nalivao je vino sebi i njemu u čaše. Počelo je svitati. A oni su i dalje sedeli. Domaćinu je bilo ubistveno dosadno. On ustade. — Na spavanje, onda da se spava — reče Serpuhovski, ustavši i povodeći se, i, brekćući, pođe u sobu koju su mu spremili. Domaćin je ležao kraj ljubavnice. — Ne, on je nemoguć. Napio se i laže bez prestanka. — I meni se udvara. — Bojim se da će tražiti novaca. Serpuhovski je onako obučen ležao na krevetu i brektao. »Čini mi se da sam mnogo lagao — pomisli on. — Ali svejedno. Vino je dobro, ali on je velika svinja. Ima u njemu nečeg trgovačkog. I ja sam

velika svinja — reče samom sebi i zakikota se. — Ja sam druge izdržavao, sad će mene izdržavati. Tačno, Vinklerša će me izdržavati — uzimaću novac od nje. Tako mu i treba, tako mu i treba! Ipak se treba skinuti, čizme neću moći izuti.« — Hej! Hej! — povika on, ali sluga koji mu je bio dodeljen, odavno je otišao da spava. Sede, skide bluzu, prsluk i pantalone nekako smače, ali čizme dugo nije mogao izuti, smetao mu je veliki trbuh. Nekako izu jednu, s drugom se petljao, petljao, zaduvao se i umorio. I tako se s nogom u sari, izvali i zahrka, ispunjavajući celu sobu zadahom duvana, pića i odvratne starosti. Glava XII Ako se Platnomer setio još nečeg te noći, onda ga je od tih misli odvratio Vaska. Prebacio je preko njega pokrovac i odjahao kasom, do jutra ga je držao pred vratima krčme kraj seljačkog konja. Oni su se lizali. Ujutru je krenuo u ergelu i neprestano se češao. »Nešto me jako svrbi«, mislio je on. Prošlo je pet dana. Pozvaše konjskog vidara. On razdragano reče: — Šuga. Najbolje je da ga prodate Ciganima. — Zašto? Treba ga zaklati i kvit posla. — Jutro je mirno, svetlo. Krdo je krenulo u polje. Platnomer je ostao. Došao je nepoznat čovek, mršav, crn, prljav, u crnom kaftanu isprskanom nečim. To je bio strvoder. On uze, ne pogledavši ga, povodac ulara, koji su nadenuli Platnomeru, i povede ga. Platnomer krenu mirno, ne obazirući se, vukući kao i uvek noge i povlačeći zadnjim nogama slamu. Kad izađe kroz kapiju, uputi se prema bunaru, ali ga strvoder cimnu i reče: »Što bi.«

Strvoder i Vaska, koji je išao pozadi, dođoše u udolicu iza ciglane i, kao da je nešto naročito bilo na tom najobičnijem mestu, zaustaviše se, i strvoder, pošto predade povodac Vaski, skide kaftan, zasuka rukave, izvadi iz sare nož i brus, poče ga oštriti. Parip pruži glavu prema povocu, hteo je od dosade da ga žvaće, ali ga nije mogao dohvatiti, uzdahnu i zatvori oči. Usnica mu se obesi, ukazaše se žuti zubi, i on poče dremuckati uz zvuke oštrenja noža. Samo mu je podrhtavala isturena noga s otokom koja ga je bolela. Najednom oseti kako ga uhvatiše ispod vilice i podigoše mu glavu. Otvori oči. Dva psa bila su pred njim. Jedan je njušio prema strvoderu, drugi je sedeo, gledajući u paripa, kao da očekuje nešto baš od njega. Parip pogleda u njih i poče trljati jagodice o ruku koja ga je držala. »Sigurno hoće da me leče«, pomisli on. »Neka ih!« I odista, oseti da su nešto učinili s njegovim grlom. Oseti bol, strese se, džilitnu se, ali se održa i stade čekati šta će biti dalje. Dalje se dogodi da mu nešto tečno linu niz vrat i grudi. Uzdahnu punim grudima. I bi mu mnogo lakše. Spade sa njega sav teret njegovog života. Zatvori oči i stade savijati vrat, zatim mu noge zadrhtaše, povede se celo telo. Ne uplaši se toliko koliko se iznenadi. Sve mu je bilo potpuno novo. Začudi se, ustremi se napred, glavačke. Ali umesto toga noge mu se, izgubivši oslonac, spletoše, on poče padati na bok, pokuša da se odupre i svali se napred na levi bok. Strvoder pričeka dok prestadoše trzaji, otera pse što su se bili primakli i, zatim, uhvati paripa za nogu i okrete ga na leđa, naredi Vaski da ga drži za nogu i poče ga derati. — To je bio konj — reče Vaska. — Da je uhranjeniji, koža bi bila bolja — reče strvoder. Krdo se vraćalo uveče niz brdo, i konji koji su išli s leve strane, videli su dole nešto crveno, oko čega su se pohlepno vrzmali psi i što su nadletali gavrani i jastrebi. Jedan pas, oduprevši se šapama o strvinu, trzajući glavom, otkidao je uz prasak ono što je zagrizao. Mrka kobila zastade, ispruži glavu i vrat i dugo je udisala vazduh. Jedva su uspeli da je oteraju. U zoru u jaruzi stare šume, u podnožju travom obrasle zaravni,

radosno su zavijali glavati vučići. Bilo ih je petoro: četiri skoro jadnika, a jedan maleni, s glavom većom od trupa. Mršava olinjala vučica, vukući pun trbuh s obešenim sisama, izađe iz džbuna i sede naspram vučića. Vučići se u polukrugu poređaše naspram nje. Ona priđe najmanjem i, opustivši rep i pognuvši njušku, učini nekoliko grčevitih pokreta i, otvorivši zubato ždrelo, napreže se i ishraknu veliki komad konjetine. Veći vučići jurnuše k njoj, ali se ona preteći ispreči ispred njih i prepusti sve najmanjem. Najmanji, kao da se ljuti, zavijajući privuče konjetinu i stade žderati. Isto tako ishraknu vučica drugom, i trećem, i svoj petorici i onda leže naspram njih da se odmori. Posle nedelju dana kraj ciglane su se povlačile samo velika lobanja i dve bedrenjače, sve ostalo bilo je razvučeno. U leto seljak koji je skupljao kosti odnese i te bedrenjače i lobanju i upotrebi ih. Mrtvo telo Serpuhovskog, koje je hodalo po svetu i jelo i pilo, pokopali su u zemlju mnogo kasnije. Ni koža, ni meso, ni kosti nisu mogli nikome koristiti. I kao što je već dvadeset godina za sve veliki teret bilo njegovo mrtvo telo koje je hodalo po svetu, tako je i sahrana tog tela predstavljala za ljude samo izlišni trud. Nikome on odavno nije više bio potreban, svima je odavno bio teret, ali su ipak mrtvi, koji su sahranjivali mrtve, našli za potrebno da odenu to gojazno telo koje je odmah istrulelo, u lepu uniformu, lepe čizme, da ga polože u novi, lepi sanduk, s novim resama na četiri ugla, zatim da taj novi sanduk stave u drugi, limeni, i da ga otpreme u Moskvu i da tamo otkopaju nekadašnje ljudske kosti i da baš tu spuste to telo u novoj uniformi i očišćenim čizmama, koje truli i po kojem vrve crvi, i da sve zaspu zemljom.

BELEŠKE UMOBOLNOG 20. oktobra 1883. Danas su me vozili na posmatranje u gubernijsku upravu, i mišljenja su bila podeljena. Prepirali su se i ustanovili da ja nisam lud. A ustanovili su to samo zato što sam se za vreme posmatranja svim silama savlađivao da se ne odam. Nisam se odao jer se bojim ludnice; bojim se da će me tamo omesti da se bavim svojim ludačkim poslom. Zaključili su da sam sklon afektima i još nešto tome slično, no inače da sam zdrave pameti. Oni su tako zaključili, ali ja znam da sam lud. Lekar mi je prepisao lečenje, uveravajući me, ako se budem strogo pridržavao njegovih propisa, da će to proći. Sve što me uznemiruje proći će. O, šta bih ja dao da to prođe! Suviše me muči. Ispričaću redom kako i zbog čega je došlo do tog posmatranja, kako sam poludeo i kako sam ispoljio to svoje ludilo. Do trideset pete godine živeo sam kao i svi, i ništa se na meni nije moglo primetiti. Nešto slično dešavalo mi se samo u ranom detinjstvu, do desete godine, ali i to samo u nastupima, a ne ovako stalno kao sad. U detinjstvu me je to obuzimalo malo drugačije. I evo kako. Sećam se, jednom sam se spremao za spavanje, bilo mi je pet ili šest godina. Dadilja Jevpraksija — visoka, mršava, u mrkoj haljini, sa kapicom na glavi i mlohavom kožom na podvoljku, svukla me i stavila u krevet. — Ja ću sam, sam — progovaram ja i prekoračujem ogradu. — Hajd lezite, lezite, Feđenjka. Vidite kako je Mitja dobar, već je legao — kaže ona, pokazujući glavom na brata. Ja skačem u krevet, držeći je stalno za ruku. Zatim je puštam, praćaknem se nogama pod pokrivačem i uvijem. Silno mi je lepo. Smirujem se i mislim: »Ja volim dadilju, dadilja voli mene i Mićenjku, a ja opet volim Mićenjku, Mićenjka voli mene i dadilju. A dadilju voli

Taras, a ja volim Tarasa, i Mićenjka ga voli. A Taras voli mene i dadilju. A mama voli mene i dadilju. A dadilja voli mamu, i mene, i tatu. I svi se vole, i svima je dobro.« Odjednom čujem gde ulete ključarka i ljutito počinje da viče nešto o šećernici, a dadilja srdito odgovara da je nije dirala. A meni biva i teško, i strašno, i nerazumljivo, i užas, strahoviti užas me hvata, i ja sakrivam glavu pod pokrivač. Ali ni u tami ispod pokrivača nije mi lakše. Prisećam se kako su jedanput preda mnom tukli dečka, kako je on vikao, i kako je strašno lice imao Foka kad ga je bio. — Hoćeš još, hoćeš još! — govorio je i neprestano ga tukao. Dečko je rekao »neću«. A ovaj je govorio »nećeš« i neprestano ga tukao. I tad me nešto uhvatilo. Počeo sam jecati, jecati. I dugo nije niko mogao da me umiri. Eto, to jecanje, to očajanje bili su prvi nastupi mog sadašnjeg ludila. Sećam se, drugi put me je to uhvatilo kad je tetka pričala o Hristu. Ispričala nam i htela da ode, ali mi navalili: — Pričaj nam još o Isusu Hristu. — Ne, sad nemam kad. — Hajde, pričaj — i Mićenjka je molio da priča. I tetka počela opet ono što nam je pričala ranije. Pričala nam je kako su ga raspeli, bili, mučili, a on se stalno molio i nije ih osuđivao. — Tetka, zašto su ga mučili? — Bili su zli ljudi. — Ta on je bio dobar. — Hajde dosta, već je devet. Čujete li? — Zašto su ga tukli? On im je oprostio, pa zašto su ga tukli? Je l’ ga bolelo? Tetka, je l’ ga bolelo? — Hajde dosta, idem da pijem čaj. — A možda nije istina da su ga tukli? — Hajde, dosta. — Nemoj, nemoj, nemoj ići. I mene je opet obuzelo, jecao sam, jecao, a onda počeo udarati glavom o zid. Tako me je to u detinjstvu hvatalo. Ali od četrnaeste godine, odonda

otkad se u meni probudila polna strast, i ja se odao poroku, sve je to prošlo, i ja sam bio dečak kao i svi dečaci. Kao i svi mi, odgojeni na masnoj, preobilnoj hrani, razneženi, bez fizičkog rada i sa svim mogućim sablaznima za raspaljivanje čulnosti, i meću isto tako iskvarenom decom, moji vršnjaci su me naučili poroku, i ja sam mu se odao. Posle se taj porok zamenio drugim. Počeo sam opštiti sa ženama, i tako sam, tražeći naslade i nalazeći ih, proživeo do trideset pete godine. Bio sam potpuno zdrav, i nije bilo nikakvih znakova moga ludila. Tih dvadeset godina moga zdravog života prošlo je za mene tako da se sada gotovo ničega ne sećam, i da ih se sad prisećam s mukom i sa odvratnošću. Kao i svi umno zdravi dečaci iz moje okoline, ja sam stupio u gimnaziju, pa na univerzitet, gde sam završio studije na pravnom fakultetu. Potom sam kratko vreme bio u službi, a posle sam se sreo sa svojom sadašnjom ženom i oženio se i prešao da služim u selu, kako se to kaže, vaspitavao decu, gazdovao i bio sreski sudija. Desete godine od moje ženidbe dobio sam prvi napad posle detinjstva. Ja i žena bili smo uštedeli novac od njenog nasledstva i mojih uverenja o otkupu, i odlučili da kupimo imanje. Mene je neobično zanimalo uvećanje našeg dobra, kao što i treba da bude, a naročito me je zanimala želja da ga povećam pametno, bolje nego drugi. Ja sam se tad raspitivao svuda gde se prodaju imanja, i čitao sve oglase u novinama. Želeo sam da kupim tako da prihod od imanja ili šuma isplati kupovinu, a ja da dobijem imanje badava. Tražio sam takvu budalu koja se ni u šta ne razume, i činilo mi se da sam ga našao. U penzanskoj guberniji prodavalo se imanje sa velikim šumama. Po svemu što sam doznao, izlazilo je da je prodavac baš takva budala i da će šume isplatiti vrednost celog imanja. Spremio sam se i pošao na put. Putovali smo prvo železnicom (putovao sam sa slugom), posle smo pošli poštanskim kolima. Put je za mene bio vrlo prijatan. Sluga, mlad, dobrodušan čovek, bio je isto tako veseo kao i ja. Nova mesta, novi ljudi. Putovali smo i radovali se. Do mesta je bilo dvesta i nekoliko vrsta. Rešili smo da putujemo bez zaustavljanja, samo da menjamo konje. Pala je i noć, a mi smo još putovali. Počeli smo da dremamo. Zadremao sam i odjednom se probudih. Bilo me je od nečega strah. I, kao što to često biva, probudio

sam se uplašen, uzrujan, kao da nikad više neću zaspati. »Zašto putujem? Kud putujem?« — palo mi je iznenada na pamet. Nije se moglo reći da mi se nije sviđala misao o kupovini jevtinog imanja, ali odjednom mi se prikazalo da ne treba i nemam zašta da putujem u tu daljinu, da ću umreti tamo u tuđem mestu. I uhvatio me strah. Sergej, sluga, probudio se; iskoristio sam to da malo porazgovaram s njim. Zapodenuo sam razgovor o tome kraju; on je odgovarao, šalio se, ali meni je bilo dosadno. Prešao sam na razgovor o ukućanima, o tome kako ćemo kupiti imanje. Bilo mi je čudnovato kako on veselo odgovara. Njemu je sve bilo veselo i dobro, a meni sve mrsko. Ali ipak, dok sam razgovarao s njim, bilo mi je lakše. Ne samo što mi je bilo dosadno, strašno, već sam počeo osećati umor, želju da se zaustavim. Činilo mi se, ako uđem u kuću, vidim ljude, napijem se čaja i, što je najglavnije, ako zaspim — biće mi lakše. Približavali smo se gradu Arzamasu. — Šta veliš, da se zaustavimo ovde? Da se malo odmorimo. — Baš bi divno bilo. — Je l’ daleko do grada? — Od onog stuba, oko sedam vrsta. Kočijaš je bio staložen, uredan i ćutljiv. Vozio je sporo i dosadno. Krenuli smo. Zaćutao sam, bilo mi je lakše, jer sam unapred očekivao odmor i nadao se da će tamo sve proći. Putovali smo, putovali po pomrčini, činilo mi se užasno dugo. Došli smo do grada. Sav svet je već spavao. U tami se ukazale kućice, zazvučalo zvonce i konjski topot, naročito odjekujući, kao što obično biva pored kuća. Naišle su kuće, ponegde i veće, bele. I sve je to bilo sumorno. Čekao sam stanicu, samovar i odmor — da legnem. Naposletku smo priterali uz neku kuću sa stubom. Kućica je bila bela, ali mi se učinila užasno tužna. Tako da me je čak strah obuzeo. Polako sam sišao sa kola. Sergej je žustro i brzo izvukao šta treba, trčkarajući i lupkajući po tremu. I bat njegovih nogu ulivao mi je tugu. Ušao sam. Bio je to nekakav hodničić. Sanjiv čovek sa mrljom na obrazu, mrlja mi se učinila užasna, pokazao mi je sobu. Soba je bila mračna. Uđoh, bi mi još strašnije. — Ima li sobe da se odmorim?

— Ima sobice. Evo ova. Čisto okrečena kvadratna sobica. Kako li mi je, pamtim, teško bilo što je ta soba bila baš kvadratna. Prozor samo jedan, sa crvenom zavesom. Sto od karelijske breze i divan sa izvijenim naslonom. Uđosmo. Sergej pristavi samovar, popari čaj. A ja uzeh jastuk i legoh na divan. Nisam spavao, nego sam čuo kako Sergej pije čaj i mene zove. Bilo me je strah da ustanem, razbiću san, a sedeti u toj sobi je strašno. Nisam ustao, i zadremah. Sigurno sam i zaspao, jer kad sam se trgao, nikoga u sobi nije bilo i bio je mrak. Isto tako sam se probudio kao i u kolima. Osećao sam da nikako ne mogu zaspati. Zašto sam ovamo došao? Kuda se vozim? Od čega, kuda bežim? Bežim od nečeg strašnog i ne mogu da pobegnem. Uvek sam sa sobom, a ja sebi baš i jesam težak. Ja sam, to je ono, ja sam sav tu. Ni penzensko, ni ikakvo drugo imanje mi neće ništa ni dodati ni uzeti. I ja sam, ja sam sebi dosadio, nesnosan sam i težak sebi. Hoću da zaspim, da se zaboravim, a ne mogu. Ne mogu pobeći od sebe. Izišao sam u hodnik. Sergej je spavao na uzanoj klupi, sa opuštenom rukom, ali je spavao slatko, i čuvar sa mrljom je spavao. Izišao sam u hodnik, misleći da pobegnem od onoga što me je mučilo. Ali ono je izišlo za mnom i zamračilo sve. Mene je isto onako, još većma bilo strah. »Kakva je to glupost — rekoh sam sebi. — Što se mučim, čega se bojim?« — »Mene — nečujno odgovori glas smrti. — Ja sam tu.« Naježih se. Da, smrti. Ona će doći, eto je, a ne bi trebalo da je bude. Da je meni zaista predstojala smrt, ja ne bih mogao osećati ono što sam osećao, tada bih se bojao. A sad se nisam bojao, nego sam video, osećao, da smrt dolazi, a ujedno sam osećao da nje ne bi trebalo da bude. Celo moje biće je osećalo potrebu, pravo na život i, u isti mah, neizbežnu smrt. I to unutrašnje razdiranje bilo je užasno. Pokušao sam da stresem taj užas. Našao sam bakarni svećnjak sa nagorelom svećom i zapalio je. Crveni plamen sveće i njena veličina, nešto manja od svećnjaka, sve je isto govorilo. Ničega nema u životu, postoji samo smrt, a nje ne bi trebalo da bude. Pokušao sam da mislim o onome što me je zanimalo: o kupovini, o ženi. Ne samo što nije bilo ničeg radosnog već je sve to postalo ništavno. Sve je zaklanjao užas zbog mog života koji propada. Treba zaspati. Legao sam. Ali tek što sam se spustio, skočio sam od užasa. I muka, muka, ista onakva duševna muka kakva biva pred

povraćanje, samo duševna. Tegobno, strašno, čini mi se da se smrti bojim, no kad se setim, kad pomislim na život, onda vidim da se bojim života koji umire. Život i smrt su se slivali nekako ujedno. Nešto je kidalo moju dušu na komade i nije moglo da je iskida. Još jedanput sam pošao da vidim usnule, još jednom sam pokušao da zaspim, ali jednako taj isti užas, crven, beo, kvadratan. Nešto se kida, ali se ne raskida. Mučno, i mučno hladno i pakosno, ni truna dobrote nisam osećao u sebi, nego samo ujednačenu, mirnu srdžbu .a sebe i na ono što me je stvorilo. Šta je mene stvorilo? Bog, vele, Bog. Pade mi na um da se molim. Odavno, već dvadeset godina, nisam se molio niti u išta verovao, iako sam zbog pristojnosti svake godine postio i pričešćivao se. Počeo sam se moliti. Očitao sam »Gospode, pomiluj«, »Očenaš«, »Bogorodicu«. Počeo sam izmišljati molitve. Počeo sam se krstiti i klanjati do zemlje, obazirući se i plašeći se da me kogod ne vidi. Kao da me je to razgalilo, razgalila me bojazan da će me neko videti. I ja legoh. Ali samo što sam legao i zaklopio oči kad me opet to isto osećanje užasa strese i podiže. Nisam mogao više da podnosim, razbudim čuvara, razbudim Sergeja, naredim da se preže, i mi krenusmo. Na vazduhu i u pokretu bi mi bolje. Ali sam osećao da mi je nešto novo zaselo u dušu i otrovalo ceo pređašnji život. Pred noć stigosmo na metu. Celog dana sam se borio sa svojom čamotinjom i savladao sam je; ali u duši osta strašna čama: kao da mi se desila neka nesreća koju sam mogao samo privremeno da zaboravim, no koja mi je bila u dubini duše i vladala mnome. Stigli smo uveče. Starčić upravnik, iako ne baš radosno (krivo mu je bilo što se imanje prodaje), ipak me primi lepo. Čista sobica sa mekim nameštajem. Nov, sjajan samovar, veliko posuće za čaj, med uz čaj. Sve je bilo dobro. Ali ja sam se, kao da je to stari zaboravljeni zadatak, nerado raspitivao za imanje. Sve je bilo neveselo. Noć sam ipak prespavao bez čamotinje. To sam pripisao tome što sam se uveče opet molio. Posle sam počeo živeti kao i ranije; samo se otada strah od te čame stalno nadvijao nada mnom. Morao sam da živim bez zaustavljanja i, što je glavno, u starim okolnostima. Kao učenik što po navici, ne misleći, govori svoj napamet naučen zadatak, tako sam i ja morao živeti da me ne bi opet savladala ona užasna čamotinja koja se

prvi put pojavila u Arzamasu. Kući sam se vratio srećno, imanje nisam kupio, nisam imao dovoljno novca, i počeo sam živeti kao i ranije, samo s tom razlikom što sam se počeo moliti i odlaziti u crkvu. Činilo mi se — kao i ranije; ali kad se sad prisećam toga, ipak nisam živeo kao i ranije. Živeo sam onako kao što sam ranije započeo, produžio sam da se pređašnjom snagom kotrljam po koloseku ranije postavljenom, ali nisam preduzimao ništa novo. I u onome već započetom sve sam manje učestvovao. Sve mi je bilo dosadno. I postao sam pobožan. Žena je to primećivala, i grdila me i gunđala zbog toga. Kod kuće se čamotinja nije ponavljala. Ali jednom otputovah iznenada u Moskvu. Preko dana sam se spremio, uveče pošao na put. Ticalo se neke parnice. Veselo sam doputovao u Moskvu. Uz put sam razgovarao sa harkovskim spahijom o gazdinstvu, o bankama, o tome gde ćemo odsesti, o pozorištima. Rešili smo da zajedno odsednemo u Moskovskoj gostionici na Mjasnjickoj i još iste večeri da odemo na »Fausta«. Stigosmo. Uđoh u malu sobicu. Težak zadah hodnika ostade mi u nozdrvama. Vratar unese kovčeg. Sobarica upali sveću. Sveća planu, posle se plamen pritaji, kao što uvek biva. U susednoj sobi neko kašljucnu, sigurno nekakav starac. Sobarica izađe, vratar ostade i upita me da li da razveže stvari. Plamen živahnu i osvetli plave zidne tapete sa žutim prugama, pregradu, rabatan sto, divančić, ogledalo, prozor i uzan prostor cele sobe. I odjednom se arzamaski užas pomače u meni. »Bože moj! Kako ću ovde da noćim?« pomislih. — Molim te, prijatelju, razveži — rekoh vrataru, samo da ga zadržim. »Što pre da se obučem, pa u pozorište.« Vratar razveza. — Molim te, prijatelju, svrati do gospodina u broj osam, što je sa mnom doputovao, i reci mu da ću odmah biti gotov i da ću doći k njemu. Vratar izađe, ja se počeh žurno oblačiti, bojeći se da pogledam na zidove. »Tričarije« — pomislih — »čega se bojim, baš sam dete. Utvara se ne plašim. Da, utvara? Bolje je bojati se utvara nego onoga čega se ja bojim. — Čega? — Ničega... Sebe... Eh, gluposti.« U tome sam bio navukao tvrdu, hladnu uštirkanu košulju, uvukao dugmeta, obukao kaput, nove cipele, i otišao do harkovskog spahije. On je već bio gotov. Pođosmo na »Fausta«. On svrati još da ukovrča kosu. Ja se podšišah kod

Francuza, porazgovarah s njim, kupih rukavice. Sve je bilo dobro. Potpuno sam bio zaboravio dugačku hotelsku sobu i pregradu. U pozorištu je takođe bilo prijatno. Posle pozorišta harkovski spahija mi ponudi da odemo na večeru. To je bilo van moga običaja, ali kad smo izišli iz pozorišta i on mi to predložio, setio sam se pregrade i pristao. U dva sata vratismo se kući. Ispio sam preko običaja dve čaše vina, te sam bio malo veseo. Ali čim uđosmo u hodnik sa uvučenom lampom, i mene zapahnu miris gostionice, prođoše me žmarci od strave. Ali šta sam mogao da radim. Stisnuh prijatelju ruku i uđoh u sobu. Proveo sam užasnu noć, goru nego u Arzamasu. Tek sam pred zoru, kad je već za vratima počeo starac da kašlje, zaspao, i to ne u postelji, u koju sam nekoliko puta legao, već na divanu. Cele noći sam neizdržljivo patio; opet mi se nesnošljivo kidala duša od tela. »Živim, živeo sam, moram da živim, i odjednom smrt, uništenje svega. Čemu onda život? Umreti? Ubiti se ovog trenutka? Bojim se. Očekivati dok dođe smrt? Još gore se bojim. Znači, živeti. Zašto? Da bi se umrlo.« Nikako nisam izlazio iz tog kruga. Uzimao sam knjigu, čitao. Za trenutak se zaboravljao, i opet isto pitanje i užas. Legao sam u krevet, zatvarao oči. Još gore. Bog je to stvorio. Zašto? — Vele: ne pitaj, nego se moli. Dobro, molio sam se. I sad sam se molio, opet kao u Arzamasu. Ali tamo i docnije molio sam se prosto kao dete. A sad je molitva imala smisao: »Ako postojiš, otkrij mi: zašto, šta sam ja?« Metanisao sam, čitao sve molitve koje sam znao, izmišljao svoje i dodavao: »Ta otkrij mi.« Pa bih se pritajio i čekao odgovor. Ali odgovora nije bilo, kao da i nije bilo nikoga ko bi mogao odgovoriti. I ja sam ostajao sam, sam sa sobom. I davao sebi odgovora umesto Onoga koji nije hteo da odgovara. Zato da bi se moglo živeti u budućem životu, odgovarao sam ja sebi. Onda zašto ta nejasnost, to mučenje? Ne mogu da verujem u budući život. Verovao sam kada nisam svom dušom pitao, a sad ne mogu, ne mogu. Kad bi Tebe bilo, Ti bi rekao — meni, ljudima. Ali Tebe nema, ima samo očajanja. A ja ga neću, neću. Pobunio sam se. Tražio sam od Njega da mi otkrije istinu, da mi otkrije Sebe. Činio sam sve što i drugi čine, ali On se nije pokazivao. Tražite i daće vam se, padalo mi je na pamet, i ja sam tražio. I u tom traženju nalazio sam ne utehu, nego odahnuće. Možda nisam ni tražio, nego sam Ga se odrekao. — Ti od Njega na pedalj, a On

od tebe na aršin. — Nisam verovao u Njega, nego sam tražio, i On mi ipak nije ništa otkrio. Ja sam se obračunavao s Njim i osuđivao Ga, prosto nisam verovao. Sutradan sam zapeo iz sve snage da u toku dana svršim sve poslove i da se izbavim od noći u hotelskoj sobi. Nisam sve svršio i noću sam se vratio kući. More nije bilo. Ta moskovska noć izmenila je još više moj život koji je počeo da se menja od Arzamasa. Sve više sam zanemarivao poslove, i počela me je obuzimati apatija. I zdravlje mi je počelo popuštati. Moja žena je zahtevala da se lečim. Govorila mi je da moja rasuđivanja o veri, o Bogu, potiču od bolesti. Ja sam znao, međutim, da moja slabost i bolest potiču od nerešenog pitanja u meni. Trudio sam se da izbegavam pitanje i da u obiknutoj sredini ispunim svoj život. Išao sam nedeljom i praznikom u crkvu, postio sam, pa i pričešćivao se, kao što sam to uobičajio posle puta u Penzu, i molio se, ali više iz navike. Nisam ništa očekivao od toga, kao što čovek ne cepa menicu, nego je protestuje na vreme, iako zna da je ne može naplatiti. Činio sam to samo za svaki slučaj. Svoj život nisam ispunjavao gazdovanjem, ono me je odbijalo svojom borbom — nisam imao energije — već čitanjem časopisa, novina, romana, kartanjem u male sume, i jedino ispoljavanje moje energije bio je lov, po staroj navici. Celog života bio sam lovac. Jednom u zimu dođe mi susedlovac sa psima da idemo u hajku na vukove. Pošao sam s njim. Skijama se uputismo na mesto. U lovu nismo imali sreće, vuci su se probili kroz obruč. Čuo sam to izdaleka i pošao kroz šumu za svežim zečjim tragom. Trag me je izveo daleko na proplanak. Na proplanku sam ga i našao. Skočio je tako da ga nisam ni video. Pošao sam natrag kroz staru šumu. Sneg je bio dubok, skije su tonule, grančice se preplitale. Zaglušje je bivalo oko mene sve veće. Počeo sam se pitati: gde sam? Sneg je promenio sve. Odjednom sam osetio da sam se izgubio. Do kuće, do lovaca, bilo je daleko, ništa se nije čulo. Umorio sam se, oznojio. Da se zaustavim — smrznuću se. Da idem dalje — izdala me snaga. Viknuh. Svuda tišina. Niko se ne odazva. Pođoh natrag. Opet ne izbih na put. Pogledah. Unaokolo šuma, ne može se odrediti gde je istok, a gde zapad. Pođoh opet natrag. Noge se umorile. Uplaših se, zaustavih se, i obuze me svom silinom arzamaski i