Kostomarov 1881. god.« prvi put je bio objavljen 1899. godine u zborniku »U spomen V. G. Belinskog« (Помяти В. Г. Белинского. Литературный сборник, составлений из трудов русских литераторов«, изд. Пензенской общественной библиотеки им. М. К). Лермонтова). »Tri sina«. Tačan datum kad je napisana ova poučna priča nije poznat. Verovatno je napisana juna 1887. godine pošto je Tolstoj u pismu od 4. jula 1887. godine pisao Čertkovu da mu šalje ispravljeni tekst poučne priče. Prvi put je objavljena 1889. godine u zborniku »Cvetnik«, (»Cvetnik«, izd. 2, M.). »Suratska kafana«. Priča je prerada pripovetke francuskog pisca Žak-Anrija Bernardena de Sen-Pjera »Le café du Surate«, koju je Tolstoj napravio januara 1887. godine. »Posrednikovo« izdanje te pripovetke, iste godine, zabranila je cenzura. Priča je prvi put objavljena u časopisu »Severni vesnik« (»Северный вестник«, 1893. № 1). »Krojcerova sonata«. Prema tvrdnji Sofije Andrejevne Tolstoj, siže pripovetke je u izvesnoj meri sugerirao Tolstoju glumac V. N. AndrejevBurlak, koji ga je posetio 20. juna 1887. godine. »Na misao da napiše tu priču naveo ga je Andrejev-Burlak — zapisala je u dnevnik S. A. Tolstoj. — On mu je govorio kako mu je jednom prilikom, u vozu, neki gospodin pričao o svojoj nesreći zbog ženinog neverstva, i taj siže je iskoristio Ljovočka« (»Dnevnici S. A. Tolstoj. 1860—1891«,— »Дневники С. А. Толстой. 1860 — 1891«, изд. Сабашникових, 1928, стр. 160). Pripovetka je bila započeta 1887. godine a završena tek u jesen 1889. godine. Popularnost pripovetke, koja je čitana u litografskim prepisima, otežala je njeno štampanje. Tolstoj je nameravao da je objavi u zborniku, u spomen urednika časopisa »Ruska misao« S. A. Jurjeva, koji
je umro u decembru 1889. godine. Cenzura koja je bila upoznata sa tekstom pripovetke po rukopisnim i litografskim prepisima, nije odobrila njeno štampanje u zborniku. Tolstoj je morao povući »Krojcerovu sonatu« i zameniti je komadom »Plodovi prosvete«. Pokušaji S. A. Tolstoj da unese pripovetku u 13. tom sabranih dela takođe je naišao na uporno protivljenje cenzure. Šef Glavne uprave za štampu J. M. Feoktistov u odgovoru na molbu S. A. Tolstoj pisao joj je: »Gospodin ministar unutrašnjih poslova... naložio mi je da Vam saopštim, da i pored sve želje da Vam iziđe u susret, njegovo visokoprevashodstvo nije u mogućnosti da odobri štampanje pripovetke »Krojcerova sonata« jer razlog za njenu zabranu nisu samo, kako Vi pretpostavljate, nedolični izrazi koji se tamo nalaze« (t. 27, str. 595). Štampan bez odobrenja cenzure 13. tom bio je zaplenjen, i S. A. Tolstoj bila je primorana da putuje u Petrograd. U ličnom susretu s Aleksandrom III, 13. aprila 1891. Godine ona je dobila od njega odobrenje za štampanje »Krojcerove sonate«, ali samo u sabranim delima. Tek 1900. godine naročitim vladinim raspisom bila je povučena zabrana za izdavanje pripovetke u posebnim izdanjima. Prvi put je objavljena 1890. godine u izdanju »Сочинениа Л. Н. Толстого«, част 13. Str… Rigoljboš — nadimak, koji je uzela pariska operetska pevačica i igračica Margarita Bodel, koja je nastupala 1850 — 1860. god. (od reči rigolo — smešan i bauche — prost). Nadimak je postao zajednički za sve igračice takvog tipa. Str. 159... šekeri — američka verska sekta, koja je propovedala zajedničku svojinu svih članova sekte, obavezan rad za sve i bezbračnost. »Pogovor za „Krojcerovu sonatu“«. Na »Pogovoru« je Tolstoj počeo raditi oktobra 1889. godine, još pre no što je dovršio »Krojcerovu sonatu«. U odgovor na savet V. G. Čertkova: »Na kraju bi nekako trebalo svestranije rasvetliti to pitanje...« (t. 86, str. 273), Tolstoj je pisao 1. novembra 1889. godine: »Ja sam čak počeo pisati pogovor, — odgovor na pitanje: kakav je autorov stav o problemu obrađenom u
priči« (isto, str. 271). »Pogovor« je završio tek aprila 1890. godine. Pre štampanja on je kružio u prepisu i po jednom od njih štampan je u Berlinu u izd. Stuhr’sche Buch und Kunsthandlung. U konačnoj redakciji prvi put je objavljena u izdanju »Сочинения Л. Н. Толстого«, част 13, 1890. год. »Đavo«. Pripovetka je napisana novembra 1889. godine. Tolstoj je u svom dnevniku naziva »Povest o Frederiksu«, jer su za okosnicu priče uzeti realni događaji iz života istražnog sudije N. N. Frideriksa, koji je voleo seljanku Stepanidu. Tri meseca posle ženidbe sa ženom iz svoje sredine on je za vreme vršidbe ubio Stepanidu pucajući u nju iz revolvera. Nesumnjivo je i to da je za pripovetku poslužio i događaj iz života samog Tolstoja — njegova veza sa seljankom Aksinjom Bazikinom pre ženidbe. 20. februara 1890. godine V. G. Čertkov je pisao Tolstoju: »Šaljem vam prepisanu vašu novu pripovetku«, i »želeo bih da je što pre vidim... štampanu« (t. 87, str. 11). Reč je o pripovetki »Đavo«. Pošto je dobio od Čertkova kopiju rukopisa svoje pripovetke Tolstoj ju je odmah, februara 1890. godine, pregledao, popravio i napisao novu varijantu kraja, onu u kojoj Irtenjev ubija Stepanidu (obrazloženje datiranja druge varijante kraja »Đavola« vidi u disertaciji L. D. Opuljske »Odlike realizma L. N. Tolstoja u poznom periodu stvaralaštva«). Tolstoj je krio od rodbine da je napisao pripovetku, jer je odlučio da je ne objavljuje. Original rukopisa čuvan je u Petrogradu kod majke V. G. Čertkova — V. I. Čertkove. Prvi put je objavljen u izdanju »Посмертные художественные произведения Л. Н. Толстого«, под ред. В. Г. Черткова, М. 1911, т. I. »Fransoaza«. Priča je slobodna prerada pripovetke Gi de Mopasana »Le port« (»Luka«), za koju je Tolstoj smatrao da »deluje veoma moralno« (t. 87, str. 51). Pisac ju je prerađivao oktobra 1890. godine i tad je napisao svoj kraj. Poteškoće je zadao naslov priče. U rukopisu Tolstoj joj je dao naslov
»Sve su one naše sestre«, trudeći se da na taj način istakne glavnu i njemu dragu misao, da u svakom čoveku treba videti blisko biće, sestru, brata. Zatim kad su nastale poteškoće oko štampanja priče predložio je Čertkovu novi naslov: »Obično zadovoljstvo mladih ljudi«, koji je kasnije zamenjen drugim »Kod devojčura«. A. A. Suvorin, urednih lista »Novo vreme« (»Новое время«), u kome je priča trebalo da bude objavljena, nije prihvatio ni taj naslov. »Po savetu N. S. Ljeskova priča je nazvana »Fransoaza«. Pod tim naslovom prvi put je objavljena u listu »Новое время«, № 5366 od 5. februara 1891. goline. Kasnije je raspisom od 15. maja 1895. godine bilo zabranjeno objavljivanje »Fransoaze« kako u posebnim izdanjima, tako i u zbornicima. »Skupo staje«. Priča predstavlja slobodnu preradu odlomka iz crtice Gi de Mopasana »Sur l’eau« (»Na vodi«), koju je Tolstoj napravio oktobra 1890. godine. Prilikom prerade originala Tolstoj je uneo neke izmene i dopune, koje su pojačale socijalno-kritički smisao priče, osudu nasilja koje vrši vlast. U Rusiji je cenzura najpre zabranila objavljivanje priče. Prvi put je objavljena 1890. godine u Engleskoj, u zborniku dela L. N. Tolstoja koje je zabranila carska cenzura, u izdanju preduzeća »Slobodna reč«, koje je osnovao V. G. Čertkov. U Rusiji je prvi put objavljena 1901. godine u izdanju M. Kljukina. »Karma«. Bajka predstavlja slobodnu preradu istoimene bajke američkog pisca i filozofa-idealista Pola Karusa (1852 — 1919), objavljenoj u časopisu koji je on izdavao »The Open Court« (»Javna tribina«) 1894. godine. Iste godine je Tolstoj i preradio bajku. Prvi put je objavljena u časopisu »Severni vesnik« (»Северный вестник«, 1894, N» 12). U maju 1895. godine odlukom Moskovskog gubernijskog cenzurnog komiteta bilo je zabranjeno da se bajka izdaje kao posebna brošura.
»San mladog cara«. Izgleda da je Tolstoj pisao pripovetku decembra 1894. godine. Na tu temu inspirisali su ga događaji toga vremena: smrt Aleksandra III i stupanje na presto novog »mladog cara« — Nikolaja II. Priča je ostala nedovršena. Prvi put je objavljena u izdanju »Посмертные художественные произведения Л. Н. Толстого«, т. II, изд. »Слободное слово«, Берлин, 1912. »Tri poučne priče«. Novembra — decembra 1893. godine Tolstoj je napisao dve poučne priče. Posle dve godine, prilikom objavljivanja u zborniku »Inicijativa« (»Počin«), Tolstoj je u korekturi zadržao samo prvu poučnu priču uvrstivši je kao poslednju, i napisao dve nove priče: »O korovu« i »O domaćici koja razotkriva trgovce«. Prvi put su objavljene u zborniku »Inicijativa« (»Почин«, Сборник Общества любителей российской словесности на 1895. год., М. 1895). Iste godine Moskovski gubernijski cenzurni komitet zabranio je da se »Tri poučne priče« izdaju kao posebna brošura. »Gazda i sluga«. Na ideju o toj priči došao je Tolstoj u zimu 1892 — 1893. godine. Prvi put spominje tu zamisao u belešci u dnevniku od 6. septembra 1894. godine: ». . . zamislio sam veoma uzbudljivu umetničku priču o gazdi i sluzi« (t. 52, str. 137). Radio je na priči do januara 1895. godine, kad ju je poslao N. N. Strahovu da je preda časopisu »Severni vesnik«. Priča je prvi put objavljena u časopisu »Severni vesnik«, 1895. br. 3, a istovremeno u izd. »Posrednika« i u 14. tomu »Dela gr. L. N. Tolstoja«. Str. ???... knjigu Pauljsona. — Reč je o popularnoj »Čitanci«, koju je sastavio 60-ih godina poznati pedagog I. I. Pauljson (1825—1898). »Otac Sergije«. Na ideju o priči došao je Tolstoj krajem decembra 1889. godine — početkom januara 1890. godine. U periodu izmeću marta i maja 1890. godine napisao je prvu redakciju pripovetke. Radio je na njoj do leta 1891. godine. Tek 1898. godine, kad se ukazala potreba
da sakupi sredstva za pružanje pomoći duhoborcima koje je progonila carska vlast, i koji su se selili u Kanadu, Tolstoj je ponovo počeo raditi na toj pripovetki. Smatrajući da nije završena odustao je od namere da je objavi. Ipak Tolstoj nije napuštao misao da završi pripovetku. 1900. godine, u susretu s Gorkim, ispričao mu je sadržaj »Oca Sergija«. Pripovetka je ostavila na gosta jak utisak. »Slušao sam priču, zanesen i lepotom izlaganja, i jednostavnošću, i idejom« — pisao je Gorki (»М. Горький, Материалы и исследования«, т. 2, изд-во АН СССР, М. Л. 1936, стр. 216). Prvi put je objavljena u Tolstojevim posthumnim delima (»Посмертные художественные сочинения Л. Н. Толстого«, под ред. В. Г. Черткова, М. 1911, т. 11). »Dve različite verzije istorije košnice sa likovim zaklopcem«. Basnu o »košnici« zamislio je pisac 1888. godine (v. t. 50, str. 199), ali ju je napisao tek 1900. godine. Prvi put je objavljena 1912, u drugom tomu berlinskog izdanja Tolstojevih posthumnih dela. »Propast ada i njegovo obnavljanje«. Početak rada na toj legendi pominje Tolstoj u pismu V. G. Čertkovu od 8. novembra 1902. godine: »... sad pišem legendu o đavolu, koja treba da posluži kao ilustracija uz članak »Sveštenstvu« (t. 88, str. 280). Tolstoj je prvi put čuo tu legendu još 1879. godine od poznatog pripovedača narodnih umotvorina — oloneckog seljaka V. P. Ščegoljonka, i sad je rešio da je iskoristi za »ilustraciju« članka »Reč sveštenstvu« u kome žigoše crkvu. Rad na legendi završio je 17. novembra. Legenda je prvi put objavljena u Engleskoj 1903. godine u izdanju: »„Propast ada i njegovo obnavljanje“ od Lava Nikolajeviča Tolstoja«, izd. »Slobodna reč«, u red. V. G. Čertkova. U Rusiji se pojavila prvi put 1901. godine u anonimnom izdanju L. N. Tolstoja pod naslovom »Obnavljanje ada«.
»Mati«. Prvu zamisao te pripovetke zapisao je Tolstoj u belešci u dnevniku od 8. aprila 1890. godine: »Vaspitanje dece, tj. njihovo upropaštavanje, egoizam roditelja i licemerje. Pripovetka je poput one o Ivanu Iljiču« (t. 51, str. 33). Marta 1891. godine Tolstoj se vratio na tu zamisao. Zapisao je u dnevniku: »Šetao sam se, i veoma sam živo, kao retko kad, zamislio vaspitanje — umetničko. Lopuhinu. Majku. Problem majke. Beleške majke« (t. 52, str. 24). Rad na pripovetki trajao je do maja 1891. godine. Tolstoj je pripovetku počeo pisati u obliku autobiografskih beležaka, i odustao od toga, jer je »odveć jadno«, i odlučio da »treba pisati u svoje ime« (t. 52, str. 27). Prilikom prerade pripovetka je nazvana »Mati«, ali je ostala nedovršena. Dva puta, 1897. i 1903. godine, Tolstoj je nameravao da se vrati na ostvarenje te zamisli. Prvi put je objavljena u Tolstojevim posthumnim delima (»Посмертные художественные произведения Л. Н. Толстого«, т. III. М. 1912). »Ko je u pravu?« Rad na toj priči počeo je novembra 1891. godine, kad se Tolstoj nalazio u Begičevki, gde je pružao pomoć gladnima. Priča je ostala nezavršena. Godine 1895. Tolstoj je naveo priču »Ko je u pravu?« kao jednu od onih koje bi »dobro bilo... završiti« (t. 53, str. 11). Prvi put je objavljena 1911. godine u izd. »Posrednika« i u »Delima gr. L. N. Tolstoja«, dvanaesto izdanje, deo 12-i.
Prevodioci Platnomer (preveo Dušan Stojiljković) Beleške umobolnog (prevela Branislava Kovačević-Bojović) Smrt Ivana Iljiča (preveo Dušan Stojiljković) Završetak maloruske legende »Četrdeset godina« koju je objavio Kostomarov 1881. god.« (prevela Branislava Kovačević-Bojović) Tri sina (preveo Dušan Stojiljković) Suratska kafana (preveo Dušan Stojiljković) Krojcerova sonata (preveo Živojin Boškov) Pogovor za »Krojcerovu sonatu«
(preveo Dušan Stojiljković) Đavo (preveo Dušan Stojiljković) Fransoaza (preveo Dušan Stojiljković) Skupo staje (preveo Dušan Stojiljković) Karma (preveo Dušan Stojiljković) San mladoga cara (preveo Radovan Lalić) Tri poučne priče (preveo Dušan Stojiljković) Gazda i sluga (preveo Dušan Stojiljković) Otac Sergije (prevela Zorka Velimirović) Dve različite verzije istorije košnice sa likovim zaklopcem (prevela Branislava Kovačević-Bojović)
Propast ada i njegovo obnavljanje (preveo Dušan Stojiljković)
LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ SMRT IVANA ILJIČA I DRUGE PRIPOVETKE Tehnički urednik Seka Kresović-Buneta Korektor Zagorka Popović Izdavači PROSVETA — Izdavačka radna organizacija OOUR „Izdavačka delatnost“ Beograd, Dobračina 30 RAD — Izdavačka radna organizacija Beograd, Moše Pijade 12 Za izdavače Jordan Živković Branislav Milošević Štampa i povez Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Bulevar Vojvode Mišića 17 Fototipsko izdanje prema izdanju iz 1968. godine
Štampano u 10 000 primeraka
Napomene [1] Ovaj siže naumio je da obradi M. A. Stahovič, autor »Noćne ispaše« i »Jahača« i autoru ga je predao A. A. Stahovič (prim. L. N.Tolstoja). [2] Sa inkrustacijom (franc.). [3] Donesi još jednu kutiju, tamo su dve (nem.). [4] Gordost porodice (prim. prev.). [5] Misli na kraj (prim. prev.). [6] Dobričina (franc.). [7] Mladost mora da istera svoje (franc.). [8] Iz kaprica (franc.). [9] Uređenje (franc.). [10] Ruski zbornik iz 16. veka, u kojem su data pravila o uređenju porodičnog života (prim. prev.). [11] Vino, žene i pesma (nem.). [12] Ženski ukras na glavi (prim. prev.). [13] pojačavajući jačinu tona (ital.). [14] U daljem tekstu umesto prezimena Pečnikov stoji prezime Pčeljnikov. [15] Odavde počinje varijanta kraja pripovetke.
[16] Vidi glavu XXI [17] »Karma je budističko verovanje da nije samo karakter svakog čoveka već i čitava sudbina u sadašnjem životu posledica njegovih postupaka u ranijem životu i da li će nam biti dobro ili rđavo u budućem životu zavisiće baš od naših napora koje smo uložili u sadašnjem životu da izbegavamo rđava i činimo dobra dela (prim. L. N. Tolstoja). [18] Pre revolucije Jevreji su, po zakonu, mogli živeti samo u određenim gradovima i krajevima Rusije; izuzeci od ovog pravila bili su predviđeni samo u retkim slučajevima. Ovaj zakonski propis korumpirano činovništvo je iskorišćavalo za iznuđavanje mita od Jevreja (Prim. prev.). [19] Do 1904. godine, po specijalnom zakonu za seljake, u nekim slučajevima bila je predviđena telesna kazna (šibe) (Prim. prev.). [20] Štundisti — religiozna sekta, koja je nastala početkom šezdesetih godina XIX veka u jugozapadnoj Rusiji. Štundisti su odricali spoljašnju, obrednu stranu kulta, odbacivali ikone i krst. U početku su imali dosta pristalica među siromašnim seljacima i poljoprivrednim radnicima. Bili su progonjeni od državnih vlasti i pravoslavne crkve (Prim. prev.). [21] Ustanove carice Marije — vaspitni domovi koje je osnovala carica Marija Fjodorovna (1759 — 1828), žena cara Pavla I (Prim. prev.). [22] Učenje XII apostola (prim. L. N. Tolstoja). [23] Vladaočev ađutant (prim. prev.) [24] Lizo, pogledajte desno, to je on (franc.). [25] Gde, gde? Nije tako lep (franc.). [26] Po volji (franc.). [27] Sreda četvrte nedelje po Vaskrsu (prim. prev.). [28] Poklonici, hadžije (franc.),
[29] Pitajte ih da li su potpuno uvereni da je njihovo pokloništvo Bogu ugodno (franc.). [30] Šta kaže? On ne ogovara (franc.). [31] Veli da je sluga božji (franc.). [32] To je svakako sin sveštenikov. Oseća se poreklo. Imate li sitnine (franc.). [33] Ali recite im da to ne dajem za sveće, već da popiju čaj (franc.). [34] Vama stari (franc.). [35] Nemačka — iznad svega (nem.). [36] Naziv kandidata dobijali su pre revolucije diplomirani studenti koji su sa odličnim uspehom završili fakultet. Danas je kandidat naučni stepen (odgovara ranijem naučnom stepenu magistar) (Prim. prev.). [37] Krimski rat (1853 — 1856) (Prim. prev.). [38] Tolstoj misli na komitete osnovane 1858. godine radi proučavanja seljačkog pitanja (Prim. prev.). [39] Zemski načelnik je bio u carskoj Rusiji činovnik dosta visokog ranga u lokalnoj administraciji. On je vodio nadzor nad seljačkom samoupravom i mesnom policijom, a vršio je funkciju sreskog sudije i apelacionog sudije za seljačke staleške sudove. Na položaj zemskih načelnika mogao je da bude postavljen samo plemić i spahija dotičnog sreza (Prim. prev.). [40] 1891. godine, kad je i Tolstoj učestvovao u organizovanju pomoći gladnom narodu; i ova pripovetka je bila namenjena za jedan zbornik u korist gladnih (Prim. prev.). [41] Spoljašnja pristojnost (lat.). [42] Doba »velikih reformi«, koje počinje ukidanjem kmetstva (1861) i, preko reforme sudova (1864), završava se uvođenjem opšte
vojne obaveze (1874) (Prim. prev.). [43] Razgovor nasamo, u četiri oka (franc.). [44] On se za to brine kao za lanjski sneg (franc.). [45] Ušteda na sitnicama... (franc.). [46] Raspikuća (franc.). [47] To staje grdne pare (franc.). [48] Lakomisleno (franc.). [49] Boje boce (franc.). [50] Smem li vam ponuditi, gospođice, parče piletine? (franc.) [51] Flertovanje (franc.). [52] Provodnja (franc.). [53] To se cenilo (franc.). [54] Л. Н. Толстой, Полное собрание сочинений, Гослитиздат, M. 1928 —1958. (L. N. Tolstoj, Celokupna dela, Goslitizdat, M. 1928— 1958). U daljem tekstu pri pominjanju ovog izdanja biće navođeni samo tomovi i stranice.