Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

da su videli umrlog učitelja i štošta drugo. Izmišljali su ono što nikad nije bilo i lagali u ime onoga koji je nas nazvao lažovima, nimalo gore od nas, ni sami to ne primećujući. Jedni su govorili drugima: vaša čuda nisu prava — naša čuda su prava, a ovi su govorili o onima: ne, vaša nisu prava, naša su prava. Sve je išlo ne može biti bolje, ali sam se plašio da oni ne uvide odveć očitu prevaru, i tad sam izmislio crkvu. I kad su poverovali u crkvu, umirio sam se: shvatio sam da smo spaseni i da je ad obnovljen. 1 ovako: ljudi uveravaju sebe i druge da je njihov učitelj, Bog, da bi sprečio da vera koju je otkrio ljudima bude lažno protumačena, izabrao naročite ljude i jedino oni ili ti koje oni ovlaste mogu pravilno tumačiti njegovo učenje. Tako da ljudi koji nazivaju sebe crkvom smatraju da govore istinu ne zato što je to što propovedaju istina, već zato što smatraju sebe jedinim zakonitim sledbenicima učenika učenikovih učenika i, najzad, učenika samo učitelja-Boga. Mada se i u tom postupku nalazila ona ista slaba strana kao i u čudima, naime, to što su ljudi istovremeno mogli da tvrde, svaki za sebe, da su članovi jedine istinite crkve (što je uvek i bilo tako), ali je korist tog postupka bila ta što, ma koliko ljudi govorili o sebi da su crkva, i na tom tvrđenju zasnivali svoje učenje, više se nisu mogli odreći onoga što su rekli, ma koliko bilo besmisleno ono što su rekli i ma šta govorili drugi ljudi. — Ali zašto su crkve preobratile učenje u našu korist? — reče Belzebub. — Učinile su one to zato — nastavi đavo u pelerini — što su, smatrajući sebe jedinim tumačima božjeg zakona i uverivši u to druge, ti ljudi postali najvažniji donosioci odluke o ljudskoj sudbini i zato su dobili najvišu vlast nad njima. Dobivši tu vlast, oni su se, naravno, poneli i mahom predali razvratu i tako izazvali protiv sebe negodovanje i mržnju ljudi. Za borbu protiv svojih neprijatelja oni nemaju drugih sredstava osim nasilja, te su počeli proganjati, osuđivati na smrt, spaljivati sve one koji nisu priznavali njihovu vlast. Tako da su sticajem prilika bili primorani da preinače učenje u tom smislu kako bi ono opravdalo i njihov loš život i one svireposti koje su primenjivali prema svojim neprijateljima. Tako su i učinili.

— To učenje bilo je tako prosto i jasno — reče Belzebub, još ne verujući u to da su njegove sluge uradile ono što se on nije setio da uradi — da nije bilo moguće preinačiti ga. »Postupaj prema drugom onako kako želiš da postupaju prema tebi.« Kako to preinačiti? — A za to su oni, po mom savetu, upotrebljavali razne načine — reče đavo u pelerini. — Ljudi imaju bajku kako je dobri čarobnjak, spasavajući čoveka od zlog, pretvorio ovog u zrno prosa, i kako je zao čarobnjak, pretvorivši se u petla, hteo već da pozoblje to zrno, ali dobri čarobnjak izruči na zrno mericu zrnevlja. I zao čarobnjak nije mogao pojesti sve zrnevlje i nije mogao naći ono koje mu je bilo potrebno. I oni su, po mome savetu, učinili isto sa učenjem onoga koji je učio da božji zakon nalaže da se drugom čini ono što želiš da drugi čine tebi i proglasili su 49 knjiga za sveto izlaganje božjeg zakona i svako slovo u tim knjigama priznali su za delo Boga — svetog duha. Oni su izručili na prostu, razumljivu istinu takvu hrpu tobožnjih svetih istina da je bilo nemoguće i usvojiti ih sve i naći u njima onu jednu koja je jedina ljudima bila potrebna. To je njihov prvi način. Drugi način, koji su s uspehom upotrebljavali više od hiljadu godina, sastoji se u tome da jednostavno ubijaju, spaljuju sve koji pokušavaju da otkriju istinu. Sad taj način već izlazi iz upotrebe, ali ga oni ne odbacuju, i mada više i ne spaljuju ljude koji pokušavaju da otkriju istinu, tako ih kleveću, tako im zagorčavaju život da se retko ko usuđuje da ih razobličava. To je drugi način. Treći način je taj da, smatrajući sebe crkvom, pa, prema tome, i nepogrešnim, otvoreno uče, kad im je to potrebno, suprotno od onoga što je rečeno u Svetom pismu, prepuštajući svojim učenicima da se kako znaju i umeju ispetljavaju iz tih protivrečnosti. Tako je, na primer, rečeno u Svetom pismu: jedino je Hristos vaš učitelj, i ne nazivajte ocem svojim nikog na zemlji, jer je jedan otac vaš, onaj koji je na nebesima i ne nazivajte se učiteljima jer je jedan učitelj vaš — Hristos, a oni vele: mi smo jedini oci i jedini učitelji ljudi. Ili je rečeno: ako hoćeš da se moliš, onda se moli sam u sebi, i Bog će uslišiti molitve tvoje, a oni uče da svi skupa treba da se mole u hramovima, uz pesmu i muziku. Ili je rečeno u Svetom pismu: ne zaklinjite se nikom, a oni uče da svi treba da se zaklinju na neprikosnoveno pokoravanje vlasti, pa ma šta ta vlast zahtevala. Ili rečeno je: ne ubij, a oni uče da se može ubijati i da treba

ubijati u ratu i po sudskoj presudi. Ili je, pak, rečeno: moje učenje je duh i život, hranite se njime kao hlebom. A oni uče da ako se stave komadići hleba u vino i izgovore nad tim komadićima određene reči, tad se hleb preobraća u telo, a vino u krv, i da je jedenje tog hleba i pijenje tog vina veoma korisno za spas duše. Ljudi veruju u to i usrdno jedu tu čorbu i zatim se, kad dospeju k nama, veoma čude što im ta čorba nije pomogla — završi đavo u pelerini, zakoluta očima i iskezi se do samih ušiju. — To je veoma dobro — reče Belzebub i osmehnu se. I svi đavoli prasnuše u glasan smeh. — Ne kao nekad, već više nego nekad — povika jedan. — Bludnici ne mogu da se smeste u ranijim odeljenjima — zaciča drugi. — Sadašnji pljačkaši su gori od ranijih — doviknu treći. — Ne možemo stići da spremimo goriva za ubice — riknu četvrti. — Nemojte govoriti svi u isti mah. Neka odgovara onaj koga budem pitao. Ko rukovodi bludom, neka izađe i ispriča kako sad navodi na to učenike onoga koji je zabranio da se menjaju žene i rekao da ne treba s pohotom gledati na ženu. Ko rukovodi bludom? — Ja — odgovori puzeći na stražnjici prema Belzebubu, mrki đavo ženskog lika s podbulim licem i balavim ustima koja su neprestano žvakala. Taj đavo ispuza ispred svih ostalih, čučnu, povi glavu u stranu i, proturivši rep s kićankom izmeću nogu, poče, mašući njime, govoriti pevajućim glasom ovako: — Navodimo ih i po starom metodu koji si upotrebljavao još u raju ti, oče i gospodaru naš, koji si nam predao ceo ljudski rod da gospodarimo njime, i na novi crkveni način. Na novi crkveni način mi ih navodimo ovako: uveravamo ljude da se pravi brak ne sastoji u tome u čemu se stvarno sastoji, u sjedinjavanju muškarca i žene, već u tome da se obuku u što lepše haljine, odu u veliku, napravljenu u tu svrhu zgradu i da tamo, stavivši na glavu naročite, zato napravljene kape, i uz zvuke raznovrsnih pesama, obiću tri puta oko stola. Mi sugeriramo

ljudima da je jedino to pravi brak. I ljudi, uverivši se u to, naravno, smatraju da je svako sjedinjavanje muškarca i žene pod drugim okolnostima obično zadovoljstvo koje ni na šta ne obavezuje ili zadovoljenje higijenskih potreba i zato se, ne ustručavajući se, prepuštaju tom zadovoljstvu. Đavo ženskog lika prikloni podbulu glavu na drugu stranu i ćutaše koji časak, kao da očekuje da vidi kako će njegove reči delovati na Belzebuba. Belzebub klimnu glavom u znak odobravanja i đavo ženskog lika nastavi ovako: — Tim načinom, ne napuštajući pri tom ni raniji, koji je upotrebljavan u raju, način zabranjenog ploda i radoznalosti — nastavi on očigledno želeći da podiđe Belzebubu — postižemo najveće uspehe. Zamišljajući da mogu stupiti u časni crkveni brak i posle sjedinjavanja s mnogim ženama, ljudi menjaju stotine žena i pri tom se tako navikavaju na razvrat da to čine i posle crkvenog braka. Ako im se učini da ih sputavaju neke obaveze nastale iz crkvenog braka, tad po drugi put obilaze oko stola, prvo obilaženje smatraju nevažećim. Đavo ženskog lika zaćuta i, obrisavši krajem repa bale koje su mu potekle iz usta, povi glavu na drugu stranu i ćutke upre oči u Belzebuba. Hoće da uzme košulju da se da i kaput, i rekao je da onaj koji želi da se spase treba da razdeli imetak. Kako vi navodite na pljačku ljude koji su to čuli? — Mi to činimo — reče đavo s brkovima, dostojanstveno zabacujući glavu — onako kako je to činio otac i gospodar naš prilikom izbora Saula za cara. Isto onako kao što su sugerirali onda sugeriramo i mi ljudima da mesto da prestanu pljačkati jedan drugog, bolje je da se prepuste jednom čoveku da ih pljačka i da mu se potpuno potčine. Novo je u našem načinu samo to što tog čoveka, da bismo mu potvrdili pravo da pljačka, vodimo u hram, stavljamo mu naročitu kapu, posađujemo ga u visoku naslonjaču, dajemo mu u ruke štapić i lopticu, mažemo ga uljem od konoplje i u ime Boga i njegovog Sina proglašavamo to miropomazano lice za svetog čoveka. Tako da se pljačka koju vrši takvo lice smatra svetom i ničim joj se ne može stati na put. I sveštena lica i

njihovi pomoćnici, i pomoćnici pomoćnika, svi, neprekidno, mirno i bez ikakve bojazni pljačkaju narod. Pri tom donose obično takve zakone i zavode poretke u kojima, čak i bez miropomazanja, dokona manjina uvek može nekažnjivo pljačkati većinu onih koji rade. Tako da se u poslednje vreme pljačka vrši i tamo gde nema miropomazanih, kao i tamo gde ih ima. Kao što vidi otac i gospodar naš, u suštini, način koji mi upotrebljavamo je stari način. Novo je u njemu samo to što smo mi doprineli da se taj način proširi, postane skriveniji, rasprostranjeniji u odnosu na prostor i vreme i sigurniji. Postigli smo da se proširi tako što su se ljudi ranije svojevoljno potčinjavali onom koga su izabrali, a mi smo postigli da se sad potpuno nezavisno od svoje volje potčinjavaju ne onom koga izaberu, već bilo kome. Da taj način postane skriveniji, postigli smo tako što sad ti koje pljačkaju, zahvaljujući zavođenju naročitih dažbina, posrednih, ne vide svoje pljačkaše. Da taj način postane rasprostranjeniji u odnosu na prostor, postigli smo tako što takozvani hrišćanski narodi, ne zadovoljavajući se pljačkom svojih sunarodnika, pljačkaju pod raznim, najneobičnijim izgovorima, prvenstveno pod izgovorom širenja hrišćanstva i sve one tuđinske narode od kojih se ima šta opljačkati. U odnosu na vreme taj novi način je rasprostranjeniji nego ranije, zahvaljujući zavođenju zajmova, društvenih i državnih: pljačkaju se sad ne samo živi već i buduća pokolenja. Da taj način postane sigurniji, postigli smo tako što najveće pljačkaše smatraju svetim ličnostima, i ljudi se ne usuđuju da im se suprotstavljaju. Najveći pljačkaš treba samo da uspe da se miropomaže i tad može mirno pljačkati koga hoće i koliko hoće. Tako sam ja jedno vreme u Rusiji, opita radi, dovodio na presto jednu za drugom najgnusnije žene, glupe, nepismene i razvratne koje po postojećim zakonima nisu imale nikakvog prava na to. Poslednja je bila ne samo razvratnica, već i zločinac, ubila je muža i zakonitog naslednika. I ljudi joj samo zato što je bila miropomazana nisu čupali nozdrve i nisu je šibali kako su to činili sa svima muže-ubicama, već su joj se trideset godina ropski pokoravali, omogućujući i njoj i njenim bezbrojnim ljubavnicima da uzurpiraju ne samo njihov imetak već i ljudsku slobodu. Tako da u naše vreme javne pljačke, naime, nasilno otimanje novčanika, konja, odeće, predstavljaju jedva jedan milioniti deo svih zakonitih pljački što ih neprestano vrše ljudi koji imaju mogućnosti da

to čine. U naše vreme pljačke se ne kažnjavaju, prikrivene su, i među ljudima se uopšte uvrežila takva spremnost za pljačku da je najvažniji cilj života gotovo svih ljudi pljačka koja se smanjuje samo onda kad se pljačkaši bore između sebe. IV — Šta je to crkva? — strogo upita Belzebub, pošto nije hteo verovati da su njegove sluge bile razboritije od njega. — Pa crkva to je da, kad ljudi lažu i osećaju kako im ne veruju, oni uvek, pozivajući se na Boga, vele: tako mi Boga, istina je to što govorim. To je, zaista, crkva, ali se samo odlikuje time što ljudi, smatrajući sebe za crkvu, tvrde da oni više ne mogu zgrešiti, i zato, ma kakvu glupost rekli, ne mogu se nje više odreći. Crkva se stvara ovako: ljudi uveravaju sebe i druge da je njihov učitelj, Bog, da bi sprečio da vera koju je otkrio ljudima bude lažno protumačena, izabrao naročite ljude i jedino oni ili ti koje oni ovlaste mogu pravilno tumačiti njegovo učenje. Tako da ljudi koji nazivaju sebe crkvom smatraju da govore istinu ne zato što je to što propovedaju istina, već zato što smatraju sebe jedinim zakonitim sledbenicima učenika učenikovih učenika i, najzad, učenika samo učitelja-Boga. Mada se i u tom postupku nalazila ona ista slaba strana kao i u čudima, naime, to što su ljudi istovremeno mogli da tvrde, svaki za sebe, da su članovi jedine istinite crkve (što je uvek i bilo tako), ali je korist tog postupka bila ta što, ma koliko ljudi govorili o sebi da su crkva, i na tom tvrđenju zasnivali svoje učenje, više se nisu mogli odreći onoga što su rekli, ma koliko bilo besmisleno ono što su rekli i ma šta govorili drugi ljudi. — Ali zašto su crkve preobratile učenje u našu korist? — reče Belzebub. — Učinile su one to zato — nastavi đavo u pelerini — što su,

smatrajući sebe jedinim tumačima božjeg zakona i uverivši u to druge, ti ljudi postali najvažniji donosioci odluke o ljudskoj sudbini i zato su dobili najvišu vlast nad njima. Dobivši tu vlast, oni su se, naravno, poneli i mahom predali razvratu i tako izazvali protiv sebe negodovanje i mržnju ljudi. Za borbu protiv svojih neprijatelja oni nemaju drugih sredstava osim nasilja, te su počeli proganjati, osuđivati na smrt, spaljivati sve one koji nisu priznavali njihovu vlast. Tako da su sticajem prilika bili primorani da preinače učenje u tom smislu kako bi ono opravdalo i njihov loš život i one svireposti koje su primenjivali prema svojim neprijateljima. Tako su i učinili. V — To učenje bilo je tako prosto i jasno — reče Belzebub, još ne verujući u to da su njegove sluge uradile ono što se on nije setio da uradi — da nije bilo moguće preinačiti ga. »Postupaj prema drugom onako kako želiš da postupaju prema tebi.« Kako to preinačiti? — A za to su oni, po mom savetu, upotrebljavali razne načine — reče đavo u pelerini. — Ljudi imaju bajku kako je dobri čarobnjak, spasavajući čoveka od zlog, pretvorio ovog u zrno prosa, i kako je zao čarobnjak, pretvorivši se u petla, hteo već da pozoblje to zrno, ali dobri čarobnjak izruči na zrno mericu zrnevlja. I zao čarobnjak nije mogao pojesti sve zrnevlje i nije mogao naći ono koje mu je bilo potrebno. I oni su, po mome savetu, učinili isto sa učenjem onoga koji je učio da božji zakon nalaže da se drugom čini ono što želiš da drugi čine tebi i proglasili su 49 knjiga za sveto izlaganje božjeg zakona i svako slovo u tim knjigama priznali su za delo Boga — svetog duha. Oni su izručili na prostu, razumljivu istinu takvu hrpu tobožnjih svetih istina da je bilo nemoguće i usvojiti ih sve i naći u njima onu jednu koja je jedina ljudima bila potrebna. To je njihov prvi način. Drugi način, koji su s uspehom upotrebljavali više od hiljadu godina, sastoji se u tome da

jednostavno ubijaju, spaljuju sve koji pokušavaju da otkriju istinu. Sad taj način već izlazi iz upotrebe, ali ga oni ne odbacuju, i mada više i ne spaljuju ljude koji pokušavaju da otkriju istinu, tako ih kleveću, tako im zagorčavaju život da se retko ko usuđuje da ih razobličava. To je drugi način. Treći način je taj da, smatrajući sebe crkvom, pa, prema tome, i nepogrešnim, otvoreno uče, kad im je to potrebno, suprotno od onoga što je rečeno u Svetom pismu, prepuštajući svojim učenicima da se kako znaju i umeju ispetljavaju iz tih protivrečnosti. Tako je, na primer, rečeno u Svetom pismu: jedino je Hristos vaš učitelj, i ne nazivajte ocem svojim nikog na zemlji, jer je jedan otac vaš, onaj koji je na nebesima i ne nazivajte se učiteljima jer je jedan učitelj vaš — Hristos, a oni vele: mi smo jedini oci i jedini učitelji ljudi. Ili je rečeno: ako hoćeš da se moliš, onda se moli sam u sebi, i Bog će uslišiti molitve tvoje, a oni uče da svi skupa treba da se mole u hramovima, uz pesmu i muziku. Ili je rečeno u Svetom pismu: ne zaklinjite se nikom, a oni uče da svi treba da se zaklinju na neprikosnoveno pokoravanje vlasti, pa ma šta ta vlast zahtevala. Ili rečeno je: ne ubij, a oni uče da se može ubijati i da treba ubijati u ratu i po sudskoj presudi. Ili je, pak, rečeno: moje učenje je duh i život, hranite se njime kao hlebom. A oni uče da ako se stave komadići hleba u vino i izgovore nad tim komadićima određene reči, tad se hleb preobraća u telo, a vino u krv, i da je jedenje tog hleba i pijenje tog vina veoma korisno za spas duše. Ljudi veruju u to i usrdno jedu tu čorbu i zatim se, kad dospeju k nama, veoma čude što im ta čorba nije pomogla — završi đavo u pelerini, zakoluta očima i iskezi se do samih ušiju. — To je veoma dobro — reče Belzebub i osmehnu se. I svi đavoli prasnuše u glasan smeh. VI — Zar kod vas ima kao i nekad bludnika, pljačkaša, ubica? — već

veselo upita Belzebub. Bavoli se isto tako razgališe, zagrajaše svi u isti mah, želeći da se pokažu pred Belzebubom. — Ne kao nekad, već više nego nekad — povika jedan. — Bludnici ne mogu da se smeste u ranijim odeljenjima — zaciča drugi. — Sadašnji pljačkaši su gori od ranijih — doviknu treći. — Ne možemo stići da spremimo goriva za ubice — riknu četvrti. — Nemojte govoriti svi u isti mah. Neka odgovara onaj koga budem pitao. Ko rukovodi bludom, neka izađe i ispriča kako sad navodi na to učenike onoga koji je zabranio da se menjaju žene i rekao da ne treba s pohotom gledati na ženu. Ko rukovodi bludom? — Ja — odgovori puzeći na stražnjici prema Belzebubu, mrki đavo ženskog lika s podbulim licem i balavim ustima koja su neprestano žvakala. Taj đavo ispuza ispred svih ostalih, čučnu, povi glavu u stranu i, proturivši rep s kićankom između nogu, poče, mašući njime, govoriti pevajućim glasom ovako: — Navodimo ih i po starom metodu koji si upotrebljavao još u raju ti, oče i gospodaru naš, koji si nam predao ceo ljudski rod da gospodarimo njime, i na novi crkveni način. Na novi crkveni način mi ih navodimo ovako: uveravamo ljude da se pravi brak ne sastoji u tome u čemu se stvarno sastoji, u sjedinjavanju muškarca i žene, već u tome da se obuku u što lepše haljine, odu u veliku, napravljenu u tu svrhu zgradu i da tamo, stavivši na glavu naročite, zato napravljene kape, i uz zvuke raznovrsnih pesama, obiđu tri puta oko stola. Mi sugeriramo ljudima da je jedino to pravi brak. I ljudi, uverivši se u to, naravno, smatraju da je svako sjedinjavanje muškarca i žene pod drugim okolnostima obično zadovoljstvo koje ni na šta ne obavezuje ili zadovoljenje higijenskih potreba i zato se, ne ustručavajući se, prepuštaju tom zadovoljstvu. Đavo ženskog lika prikloni podbulu glavu na drugu stranu i ćutaše koji časak, kao da očekuje da vidi kako će njegove reči delovati na

Belzebuba. Belzebub klimnu glavom u znak odobravanja i đavo ženskog lika nastavi ovako: — Tim načinom, ne napuštajući pri tom ni raniji, koji je upotrebljavan u raju, način zabranjenog ploda i radoznalosti — nastavi on očigledno želeći da podiće Belzebubu — postižemo najveće uspehe. Zamišljajući da mogu stupiti u časni crkveni brak i posle sjedinjavanja s mnogim ženama, ljudi menjaju stotine žena i pri tom se tako navikavaju na razvrat da to čine i posle crkvenog braka. Ako im se učini da ih sputavaju neke obaveze nastale iz crkvenog braka, tad po drugi put obilaze oko stola, prvo obilaženje smatraju nevažećim. Đavo ženskog lika zaćuta i, obrisavši krajem repa bale koje su mu potekle iz usta, povi glavu na drugu stranu i ćutke upre oči u Belzebuba. VII — Jednostavno i dobro — reče Belzebub. — Odobravam. Ko rukovodi pljačkašima? — Ja — odgovori istupajući kršni đavo, s velikim krivim rogovima, s brkovima povijenim naviše i ogromnim krivo nasađenim nogama. Taj đavo, ispuzavši kao i prethodni i vojnički fitiljeći brkove obema rukama, očekivao je pitanje. — Onaj koji je razrušio ad — reče Belzebub — učio je ljude da žive kao ptice nebeske i nalagao da se udeli onome koji prosi a onome koji hoće da uzme košulju da se da i kaput, i rekao je da onaj koji želi da se spase treba da razdeli imetak. Kako vi navodite na pljačku ljude koji su to čuli? — Mi to činimo — reče đavo s brkovima, dostojanstveno zabacujući glavu — onako kako je to činio otac i gospodar naš prilikom izbora Saula

za cara. Isto onako kao što su sugerirali onda sugeriramo i mi ljudima da mesto da prestanu pljačkati jedan drugog, bolje je da se prepuste jednom čoveku da ih pljačka i da mu se potpuno potčine. Novo je u našem načinu samo to što tog čoveka, da bismo mu potvrdili pravo da pljačka, vodimo u hram, stavljamo mu naročitu kapu, posađujemo ga u visoku naslonjaču, dajemo mu u ruke štapić i lopticu, mažemo ga uljem od konoplje i u ime Boga i njegovog Sina proglašavamo to miropomazano lice za svetog čoveka. Tako da se pljačka koju vrši takvo lice smatra svetom i ničim joj se ne može stati na put. I sveštena lica i njihovi pomoćnici, i pomoćnici pomoćnika, svi, neprekidno, mirno i bez ikakve bojazni pljačkaju narod. Pri tom donose obično takve zakone i zavode poretke u kojima, čak i bez miropomazanja, dokona manjina uvek može nekažnjivo pljačkati većinu onih koji rade. Tako da se u poslednje vreme pljačka vrši i tamo gde nema miropomazanih, kao i tamo gde ih ima. Kao što vidi otac i gospodar naš, u suštini, način koji mi upotrebljavamo je stari način. Novo je u njemu samo to što smo mi doprineli da se taj način proširi, postane skriveniji, rasprostranjeniji u odnosu na prostor i vreme i sigurniji. Postigli smo da se proširi tako što su se ljudi ranije svojevoljno potčinjavali onom koga su izabrali, a mi smo postigli da se sad potpuno nezavisno od svoje volje potčinjavaju ne onom koga izaberu, već bilo kome. Da taj način postane skriveniji, postigli smo tako što sad ti koje pljačkaju, zahvaljujući zavođenju naročitih dažbina, posrednih, ne vide svoje pljačkaše. Da taj način postane rasprostranjeniji u odnosu na prostor, postigli smo tako što takozvani hrišćanski narodi, ne zadovoljavajući se pljačkom svojih sunarodnika, pljačkaju pod raznim, najneobičnijim izgovorima, prvenstveno pod izgovorom širenja hrišćanstva i sve one tuđinske narode od kojih se ima šta opljačkati. U odnosu na vreme taj novi način je rasprostranjeniji nego ranije, zahvaljujući zavođenju zajmova, društvenih i državnih: pljačkaju se sad ne samo živi već i buduća pokolenja. Da taj način postane sigurniji, postigli smo tako što najveće pljačkaše smatraju svetim ličnostima, i ljudi se ne usuđuju da im se suprotstavljaju. Najveći pljačkaš treba samo da uspe da se miropomaže i tad može mirno pljačkati koga hoće i koliko hoće. Tako sam ja jedno vreme u Rusiji, opita radi, dovodio na presto jednu za drugom najgnusnije žene, glupe, nepismene i razvratne koje po postojećim

zakonima nisu imale nikakvog prava na to. Poslednja je bila ne samo razvratnica, već i zločinac, ubila je muža i zakonitog naslednika. I ljudi joj samo zato što je bila miropomazana nisu čupali nozdrve i nisu je šibali kako su to činili sa svima mužeubicama, već su joj se trideset godina ropski pokoravali, omogućujući i njoj i njenim bezbrojnim ljubavnicima da uzurpiraju ne samo njihov imetak već i ljudsku slobodu. Tako da u naše vreme javne pljačke, naime, nasilno otimanje novčanika, konja, odeće, predstavljaju jedva jedan milioniti deo svih zakonitih pljački što ih neprestano vrše ljudi koji imaju mogućnosti da to čine. U naše vreme pljačke se ne kažnjavaju, prikrivene su, i među ljudima se uopšte uvrežila takva spremnost za pljačku da je najvažniji cilj života gotovo svih ljudi pljačka koja se smanjuje samo onda kad se pljačkaši bore između sebe. VIII — Pa to je dobro — reče Belzebub. — Ali ubistva? Ko rukovodi ubistvima? — Ja — odgovori, istupivši iz gomile, đavo crven kao krv, s očnjacima koji su štrčali iz usta, oštrim rogovima i uvis podignutim debelim, nepomičnim repom. — Kako ti nagoniš da postanu ubice učenike onoga koji je rekao: ne uzvraćaj zlom za zlo, ljubi neprijatelje svoje? Kako navodiš te ljude da postanu ubice? — Navodimo ih na stari način — odgovori crveni đavo zaglušujućim, gromkim glasom — podstičemo u ljudima gramzivost, naprasitost, mržnju, osvetu, nadmenost. I, isto tako, na stari način sugeriramo učiteljima ljudi da je najbolje sredstvo da se ljudi oduče od ubistva da učitelji javno ubijaju one koji su izvršili ubistvo. Taj način daje nam isto toliko ubica koliko ih i pripravlja za nas. Veći broj davalo nam je i daje

novo učenje o nepogrešivosti crkve, o hrišćanskom braku i o hrišćanskoj jednakosti. Učenje o nepogrešivosti crkve davalo nam je nekada najveći broj ubica. Ljudi koji su ubrajali sebe među članove nepogrešive crkve, smatrali su da je zločin dozvoliti lažnim tumačima učenja da razvraćaju ljude i da je zato ubistvo takvih ljudi bogougodno delo. I ubijali su cela naselja i osuđivali na smrt, spaljivali stotine hiljada ljudi. Pri tom je smešno to što su oni koji su osuđivali na smrt i spaljivali ljude, one koji su počeli shvatati pravo učenje, te za nas najopasnije ljude, smatrali našim slugama, to jest slugama đavola. Ti koji su osuđivali na smrt i spaljivali na lomačama i koji su odista bili naše pokorne sluge, smatrali su sebe svetim izvršiocima božje volje. Tako je to bilo u staro vreme. U naše vreme veoma veliki broj ubica daje nam učenje o hrišćanskom braku i o jednakosti. Učenje o braku daje nam, prvo, ubistva među supruzima i decoubistva majki. Muževi i žene ubijaju jedni druge kad im se učini da ih sputavaju neki zakonski propisi i običaji crkvenog braka. Majke ubijaju decu najčešće onda kad odnose iz kojih su nastala deca ne priznaju za brak. Takva ubistva vrše se neprestano i ravnomerno. Ubistva koja su nastala usled hrišćanskog učenja o jednakosti vrše se povremeno, ali se zato, kad se vrše, vrše u veoma velikom broju. Po tom učenju, ljudima se sugerira da su svi ravnopravni pred zakonom. Opljačkani ljudi osećaju da to nije istina. Vide da se ta jednakost pred zakonom sastoji samo u tome da omogućuje pljačkašima da nesmetano i dalje pljačkaju, a njih to pogađa i oni se bune i napadaju svoje pljačkaše. I tad nastaju uzajamna ubistva koja nam pokatkad daju odjednom desetine hiljada ubica. IX — Ali ubistva u ratu? Kako navodite na njih učenike onoga koji je smatrao sve ljude sinovima jednog oca i nalagao da se vole neprijatelji? Crveni đavo iskezi zube, pusti iz usta mlaz vatre i dima i radosno se

debelim repom udari po leđima. — To ovako radimo: sugeriramo svakom narodu da je on taj narod koji je najbolji od svih na svetu, Deutschland über alles, [35] Francuska, Engleska, Rusija über alles, i da taj narod (ime je rekao) treba da gospodari svim drugim narodima. A pošto smo svim narodima sugerirali isto, oni stalno osećaju da im preti opasnost od suseda, večito se spremaju za odbranu i ozlojeđeni su jedni na druge. A ukoliko se jedna zemlja više sprema za odbranu i raspiruje mržnju prema svojim susedima, utoliko se više spremaju za odbranu sve ostale i raspiruju mržnju jedne prema drugima. Tako da se sad svi ljudi, koji su primili učenje onoga koji je nas nazivao ubicama, svi uporno i prvenstveno bave pripremama za ubistvo i samim ubistvima. X — Pa to je oštroumno — reče Belzebub posle kraćeg ćutanja. — Ali kako to da učeni ljudi, nesputani zabludama, nisu uvideli da je crkva izopačila učenje i da ga nisu obnovili? — Ta oni ne mogu to učiniti — samouverenim glasom reče, ispuzavši napred, ugasitocrni đavo u togi, s pljosnatim kosim čelom, udovima na kojima nije bilo mišića i klempavim velikim ušima. — Zašto? — strogo upita Belzebub, nezadovoljan samouverenim glasom đavola u togi. Đavo u togi koga ne pomete Belzebubov povik, ležerno, pribrano sede, ali ne čučnuvši, kao ostali, već istočnjački, prekrstivši noge na kojima nije bilo mišića i poče govoriti tečno, tihim, odmerenim glasom: — Oni ne mogu to učiniti zato što im stalno odvraćam pažnju od onog što mogu i što treba da znaju i skrećem je na ono što ne treba da znaju i što nikad neće saznati.

— Kako si to postigao? — Postigao sam i postižem to na različite načine u razna vremena — odgovori đavo u togi. — U staro vreme sugerirao sam ljudima da je za njih najvažnije da podrobno znaju o međusobnom odnosu lica svete Trojice, o poreklu Hrista, o njegovoj prirodi, o svojstvu Boga itd. I oni su mnogo i dugo razmišljali, dokazivali, prepirali se i ljutili. I toliko su se predali tim razmišljanjima da uopšte nisu mislili kako treba živeti. A pošto nisu mislili kako treba živeti, nije im ni bilo potrebno da znaju šta im je učitelj govorio o životu. Zatim, kad su se toliko zavrzli u ta razmišljanja da su prestali shvatati o čemu govore, ja sam jednima sugerirao kako je za njih najvažnije da prouče i objasne sve što je napisao čovek po imenu Aristotel, koji je živeo pre hiljadu godina u Grčkoj; drugima sam sugerirao da je za njih najvažnije da pronađu kamen pomoću koga bi se moglo praviti zlato i takav eliksir koji bi mogao lečiti od svih bolesti i učiniti ljude besmrtnim. I najumniji i najučeniji ljudi među njima usredsredili su sve svoje umne moći na to. Onima koji se nisu interesovali za to sugerirao sam da je najvažnije znati: da li se Zemlja okreće oko Sunca ili Sunce oko Zemlje? I kad su utvrdili da se Zemlja okreće, a ne Sunce i izračunali koliko ima miliona vrsta od Sunca do Zemlje, bili su veoma zadovoljni i otada pa sve do danas još usrdnije izučavaju rastojanje među zvezdama, mada znaju da nema i ne može biti kraja tim rastojanjima, i da je beskrajno mnogo zvezda i da njima nimalo nije potrebno da to znaju. Osim toga, ja sam im još sugerirao i to da im je neophodno i važno da znaju kako su nastale sve životinje, svi crvi, sve rastinje i sva najsićušnija živa bića. I mada im i to nimalo nije bilo potrebno da znaju i mada im je bilo savršeno jasno da je to nemoguće saznati, jer takvih životinja ima beskrajno mnogo, kao i zvezda, oni na ispitivanja tih i njima sličnih prirodnih pojava materijalnog sveta usredsređuju sve svoje umne moći i veoma se čude što, ukoliko više saznaju onog što im nije potrebno da znaju, utoliko više preostaje onoga što nisu saznali. I mada im je na osnovu njihovog ispitivanja bilo jasno da oblast onog što im je preostalo da saznaju biva sve veća, predmeti ispitivanja sve složeniji, a znanja koja su stekli sve manje primenljiva na život, to ih nimalo ne dovodi u

nedoumicu, i nepokolebljivo ubeđeni u važnost svojih proučavanja nastavljaju da ispituju, propovedaju, pišu, i štampaju, i prevode s jednog jezika na drugi sva svoja istraživanja i razmišljanja koja mahom ničemu ne služe, a ako katkad i posluže, onda samo za razonodu manjine bogatih ili za pogoršanje položaja većine siromašnih. Zato da se nikad ne bi dosetili onog jedinog što im je potrebno — sprovođenja u život načela na koja ukazuje Hristovo učenje, ja im sugeriram da ne mogu znati zakone duhovnog života i da je svako religiozno učenje, a među njima i Hristovo učenje, zabluda i sujeverje, a da mogu saznati kako treba živeti iz nauke koju sam ja smislio za njih, koja se naziva sociologijom, koja izučava kako su različito loše živeli njihovi preci. I mesto da se sami, prema Hristovom učenju, postaraju da žive bolje, smatraju kako treba jedino proučavati život predaka, pa će iz toga proučavanja izvesti opšte zakone života, i kako je, da bi živeli dobro, potrebno jedino prilagoditi svoj život tim zakonima koje su izmislili. Zato, da bih ih učvrstio u zabludi, sugeriram im nešto što naliči na učenje crkve, naime, da postoji izvesna povezanost znanja, što se naziva naukom, i da su tvrđenja te nauke isto tako nepogrešiva kao i tvrđenja crkve. A čim se oni koji sebe smatraju naučnim pregaocima uvere u svoju nepogrešivost, oni odmah, naravno, proglašavaju za nepobitne istine ne samo nepotrebne već često i besmislene gluposti, kojih se, izrekavši ih jednom, više ne mogu odreći. Te zato i tvrdim da dokle god im budem sugerirao poštovanje, slepu pokornost toj nauci koju sam smislio za njih, neće uopšte shvatiti to učenje koje nas umalo nije stalo glave. XI

— Veoma dobro. Najlepše vam hvala — reče Belzebub i lice mu se ozari. — Zaslužili ste nagradu i ja ću vas dostojno nagraditi. — A nas ste zaboravili — zagrajaše ostali đavoli raznobojne dlake, maleni, veliki, krivonogi, debeli i mršavi. — Šta vi radite? — upita Belzebub. — Ja sam đavo tehničkih dostignuća. — Ja sam podele rada. — Ja sam saobraćaja. — Ja sam štampanja knjiga. — Ja sam umetnosti. — Ja sam medicine. — Ja sam kulture. — Ja sam vaspitanja. — Ja sam prevaspitavanja ljudi. — Ja sam pijanstva. — Ja sam dobročinstva. — Ja sam socijalizma. — Ja sam feminizma — povikaše svi uglas, hrleći prema Belzebubu. — Govorite svaki ponaosob i kratko — povika Belzebub. — Ti — obrati se on đavolu tehničkih dostignuća. — Šta ti radiš? — Ja sugeriram ljudima da će im ukoliko više budu stvarali i ukoliko brže budu stvarali utoliko biti bolje. I ljudi upropašćujući svoje živote da bi proizvodili stvari, proizvode sve više i više, i pored toga što te stvari nisu potrebne onima koji ih teraju da ih prave i što su nepristupačne onima koji ih prave. — Dobro. A ti? — obrati se Belzebub đavolu podele rada. — Ja sugeriram ljudima da, pošto se stvari mogu brže proizvoditi mašinama nego što ih mogu proizvoditi sami ljudi, ljude treba pretvoriti u mašine, i oni to čine, i ljudi koji su pretvoreni u mašine mrze one koji su ih u njih pretvorili. — I to je dobro. Ti? — obrati se Belzebub đavolu za saobraćaj.

— Ja sugeriram ljudima da je za njih korisno da što brže putuju iz jednog mesta u drugo. I ljudi, umesto da poboljšavaju svoj život tamo gde žive, provode veći deo života putujući iz jednog mesta u drugo i veoma se ponose time što za sat mogu da pređu pedeset i više vrsta. Belzebub pohvali i ovoga. Kroči napred đavo štampanja knjiga. Njegova dužnost se, kako objasni, sastoji u tome da saopštava što je moguće većem broju ljudi one gadosti i gluposti koje se čine i pišu u svetu. Đavo umetnosti objasni da on pod izgovorom utehe i podsticanja uzvišenih osećanja u ljudima povlađuje njihovim porocima, prikazujući ih u privlačnoj svetlosti. Đavo medicine objasni da se njegova dužnost sastoji u tome da sugerira ljudima kako je za njih najpreče — staranje o vlastitom telu. A pošto staranju o vlastitom telu nema kraja, tada ljudi, starajući se o svom telu uz pomoć medicine, ne samo da zaboravljaju na živote drugih ljudi već i na svoj sopstveni. Đavo kulture objasni da sugerira ljudima da je uživanje u svim tim blagodetima kojim rukovode đavoli tehničkih dostignuća, podele rada, saobraćaja, štampanja knjiga, umetnosti, medicine, isto što i vrlina i da čovek koji uživa sve te blagodeti, može biti potpuno zadovoljan sobom i nema potrebe da se trudi da bude bolji. Đavo vaspitanja objasni da sugerira ljudima da mogu živeći nedolično i, ne znajući, čak, u čemu se sastoji čestiti život, učiti decu da žive čestito. Đavo prevaspitavanja ljudi objasni da uči ljude da, budući i sami poročni, mogu prevaspitavati poročne ljude. Đavo pijanstva reče kako uči ljude da, umesto da se spasavaju od patnji, nastalih zbog nedoličnog života, nastojeći da žive čestitije, za njih je bolje da utonu u zaborav pod opijajućim dejstvom vina, duvana, opijuma, morfijuma. Đavo dobročinstva reče da on, sugerirajući ljudima da grabeći i šakom i kapom i dajući opljačkanima pokoji zlatnik, čine dobročinstvo i nemaju potrebe da se trude da postanu bolji — odvraća ljude od dobra.

Đavo socijalizma se pohvali da u ime najprevashodnijeg društvenog uređenja ljudi raspiruje klasnu mržnju. Đavo feminizma se pohvali da radi još većeg usavršavanja društvenog uređenja, osim klasne mržnje, raspiruje još i mržnju među polovima. — Ja sam đavo komfora, a ja mode! — vikali su i cičali i ostali đavoli, puzeći prema Belzebubu. — Zar vi mislite da sam ja toliko star i glup da ne shvatam kako se, ma koliko da je lažno učenje o životu, sve što bi nam moglo nauditi, ipak preobraća u našu korist — povika Belzebub i prasnu u glasan smeh. — Dosta. Najlepše hvala svima. — I, lupivši krilima, poskoči. Đavoli okružiše Belzebuba. Na jednom kraju đavola koji se uhvatiše za ruke bio je đavo u pelerini — izumitelj crkve, na drugom kraju — đavo u togi, izumitelj nauke. Ta dva đavola pružiše jedan drugom ruke i krug se zatvori. I svi đavoli, kikoćući se, cičeći, zviždeći i podvriskujući, počeše, mašući i udarajući repovima, kružiti i igrati oko Belzebuba. Raširivši krila i udarajući njima, Belzebub je igrao u sredini, visoko dižući noge. Odozgo su se čuli krici, plač, ječanje i škrgutanje zuba.

NEZAVRŠENE STRANE SKICE MATI Ja sam poznavao Marju Aleksandrovnu od detinjstva. Kao što se često dešava kod mladih ljudi, među nama su bili prijateljski odnosi, nikad nije bilo ništa nalik na zaljubljenost, ako ne računamo jedno veče kada su oni bili kod nas i igrali »dama i kavaljera«, i ona, petnaestogodišnja devojčica, crvenih punačkih ruku i divnih crnih očiju, sa dugačkom crnom kikom, učinila na mene takav utisak da sam to veče uobrazio da sam zaljubljen u nju. Ali to je bilo samo jedno veče, a ostalo vreme, svih četrdeset godina našeg poznanstva, mi smo bili u onim dobrim prijateljskim odnosima muškarca i žene koji poštuju jedno drugo, odnosima koji su naročito prijatni ako u njima nema nimalo zaljubljenosti, a takvi su bili moji odnosi sa Marjom Aleksandrovnom. Ti prijateljski odnosi doneli su mi mnogo prijatnih trenutaka i naučili me mnogome. Nisam poznavao ženu koja bi potpunije oličavala tip dobre supruge i majke. Mnogo sam razumeo i saznao od nje, mnogo naučio. Poslednji put sam se s njom video pre godinu dana, mesec dana pre njene smrti, koju ni ja ni ona nismo predviđali. Ona tek što se bila nastanila u blizini muškog manastira, sama sa svojom kuvaricom

Varvarom. Tako ju je bilo neobično videti, nju, majku osmoro dece i babu skoro pedesetka unučadi, kao usamljenu ženu koja se očigledno neopozivo odlučila da u samoći provede ostatak života, iako su je njena deca više-manje iskreno zvala k sebi. S početka mi se njeno nastanjivanje u manastiru učinilo neobjašnjivo. Poznavao sam njeno — neću reći slobodoumlje — ona ga nikad nije isticala — nego njenu smelost i zdrav razum. Punoća osećanja, koja joj je ispunjavala celo srce, nije davala mesta praznovericama. Bila mi je poznata njena odvratnost prema svakom pretvaranju i farisejstvu. I najednom — kućica kraj manastira, posećivanje crkvenih službi, i pop, otac Nikodim, čijim se duhovnim savetima ona potpuno potčinila. Sve je to ona činila skromno, umereno, kao da se toga pomalo i stidela. Kad smo se videli, ona je, očevidno, izbegavala razgovore o tome zašto je izabrala takav život. Ali ja mislim da sam razumeo. Ona je imala mnogo srca, a umom je bila potpun skeptik. Ali, bez dece, bez briga o njima posle svog četrdesetogodišnjeg života u porodici, ispunjenog radom, morala je na nešto upraviti svoja osećanja. U porodicama svoje dece to nije našla i odlučila je da se usami, a u samoći se nadala da će naći utehu u onome u čemu su je i drugi nalazili — u religiji. Očevidno, njoj je bilo vrlo teško na srcu, ali je bila ponosita i na sebe i na decu, i samo mi je malčice, u aluzijama, pokazala kakav je njen položaj. Kad sam je pitao za decu — poznavao sam ih sve — odgovarala mi je nerado, i nije ih osuđivala. Ali ja sam video kakva je ne drama nego koliko je različitih drama bilo sakriveno u njenom srcu. — Da, Volodja je vrlo lepo sredio svoj život — govorila mi je — on je predsednik apelacionog suda, kupio je poljsko imanje. Da, i deca mu rastu: tri dečaka, dve devojčice. — I ona zaćuta, skupivši svoje crne obrve, očigledno se uzdržavajući da izrazi svoju misao i goneći je od sebe. — A Vasilije? — Vasilije sve jedno te isto; pa vi ga poznajete. — Stalno velikosvetski način života? — Da, da. — I on ima decu?

— Troje. Takvi razgovori su vođeni o svim sinovima i kćerima. Najviše je volela da govori o Petji. To je bio promašen član porodice — proćerdao je sve što je imao, nije plaćao dugove i najviše je muka zadavao svojoj majci. Ali ga je ona najviše volela, jer je kroz njegove gadosti videla i volela njegovo »zlatno srce«, kako je ona govorila. Zanela bi se u razgovor samo onda kad bismo se dotakli njenih bezbrižnih mladih dana, o kojima sa naročitim čarom sećanja govore ljudi izmučeni neizrečenim patnjama. Ali najzanimljiviji naš razgovor, zbog kojeg sam se zasedeo kod nje do posle ponoći, i poslednji moj razgovor s njom, koji me je dirnuo i raznežio, bio je razgovor o Petru Nikiforoviču. To je bio kandidat [36] Moskovskog univerziteta, prvi učitelj njene dece, koji je umro od tuberkuloze u njihovoj kući, izvanredan čovek, koji je imao veliki uticaj na nju i bio, možda, jedini čovek koga bi ona posle muža mogla zavoleti ili ga je i zavolela ni sama to ne znajući. Mi smo govorili o njemu, o njegovim pogledima na život, koji su mi bili poznati i koje sam i ja delio u to vreme. On je bio, neću da kažem obožavalac Rusoa, iako ga je poznavao i voleo, ali je bio čovek istog načina mišljenja. To je bio onakav čovek kakvim zamišljamo stare mudrace. Uz to sa blagošću i smirenošću nesvesnog hrišćanstva. On je bio uveren da ne podnosi hrišćansko učenje, a, međutim, sav njegov život bio je samopožrtvovanje. Njemu je, očevidno, bilo dosadno da živi kad nije mogao štogod žrtvovati za nekoga, i žrtvovati tako da bi ga to bolelo i bilo mu teško. Tek onda je bio zadovoljan. Uz to je bio nevin kao dete, i nežan kao žena. Da ga je ona volela — u to se moglo sumnjati, ali da je ona bila njegova jedina ljubav i božanstvo — u to nije moglo biti sumnje za onoga ko ga je video u njenom prisustvu. Trebalo je videti njegove velike, okrugle plave oči kako su je gledale i pratile svaki njen pokret i kako se u njima reflektovao svaki izraz njena lica; trebalo je videti tu slabačku priliku u rđavo sašivenom kaputu, čiji su se šavovi razilazili, priliku što se trudila da se drži bodro i što se okretala i stremila ka onom mestu gde je bila ona, pa da se u to nimalo ne posumnja.

To je znao i Aleksej Nikolajevič, njen pokojni muž, znao je i nije se zbunjivao, ostavljajući ih čitave večeri nasamo, tj. njega, nju i decu; znala su to i deca, koja su volela i učitelja i majku i smatrala da je prirodno što učitelj i majka vole jedno drugo. Jedina mera koju je preduzeo Aleksej Nikolajevič protiv Petra Nikiforoviča bila je u tome što ga je on zvao Petar Mudri. Aleksej Nikolajevič je voleo i poštovao Petra Nikiforoviča, jer nije mogao da ga ne poštuje zbog njegove neobične ljubavi i odanosti prema deci i zbog njegovih neobično visokih moralnih osobina, ali nije mogao dopustiti mogućnost ljubavi između svoje žene i Petra. Međutim, ja sam sklon misli da ga je ona volela. Njegova smrt bila je za nju ne samo veliki bol već i gubitak. Postojale su neke strane njene duše — najbolje, glavne, osnovne — koje ona posle nikome više nije otkrivala i koje su se izgubile posle njegove smrti. Dakle, govorili smo o njemu i o njegovim pogledima na život, o tome kako je on smatrao da se sav životni moral svodi na to da se što je moguće manje uzima od ljudi i što je moguće više daje od sebe, od svoje duše, i kako se, radi toga da bi se što manje uzimalo od ljudi, treba pridržavati prve Platonove vrline — uzdržljivosti: spavati na daskama, nositi isti ogrtač zimi i leti, jesti hleb sa vodom i — najveće uživanje — piti mleko. (On je tako živeo, i Marja Aleksandrovna je smatrala da je time upropastio svoje zdravlje.) A da bi čovek bio u stanju da daje drugima, treba da razvije u sebi duhovne snage, od kojih je glavna — ljubav, aktivna ljubav, služenje životu, poboljšavanje života. On je tako i hteo da vodi decu, ali su zahtevi roditelja, koji su se pokoravali običajima, bili drukčiji, pa je iz toga izlazilo nešto srednje, ali je i to bilo dobro. Na sreću, to nije trajalo dugo — on je živeo kod njih svega četiri godine. Marja Aleksandrovna se sećala mnogih njegovih misli i reči. — Da, zamislite — govorila je ona — ja sad često čitam duhovne pouke, slušam savete oca Nikodima i, hoćete li mi verovati? — ona blesnu na mene svojim očima koje su se osmehivale, i ja se setih njene svakidašnje smelosti sudova — hoćete li mi verovati da su sve te duhovne pouke mnogo, mnogo niže od onoga što sam slušala od Petra Nikiforoviča. Isto to, ali niže. A što je glavno, on je i govorio i tvorio. I

kako tvorio — goreo je! I sagoreo je. Sećate li se kad su Mitja i Vera bili bolesni od šarlaha — vi ste baš onda doputovali — on je po čitave noći sedeo kraj bolesnika, a danju nije odlagao svoj rad sa starijom decom. To je bilo za njega sveta stvar. A posle, kad se razboleo Varvarin dečko, on je činio isto to i užasno se naljutio kad nisu hteli da premeste njenog dečka u kuću. Varvara me je tu skoro podsetila kako mu je Vanja, dečko-slušče, razbio poprsje ne sećam se kakvog mudraca, a on ga izgrdio, i kako posle nije znao na koji način da zagladi svoju ljutnju: i za oproštaj ga je molio, i u cirkus ga je slao. Neobičan je to bio čovek! Govorio je da ne vredi živeti kao što mi živimo, i predlagao je mome mužu da da svu zemlju seljacima, a mi sami da živimo od rada. Aleksej Nikolajevič se samo smejao. A on je to ozbiljno savetovao, smatrao je za dužnost da kaže do čega je došao razmišljanjem. I imao je pravo. Eto, mi smo živeli kao što svi žive, pa šta? Eto, na primer, moja deca... Ja sam ih sve, osim Petje, prošle godine obišla. I šta mislite? Zar su oni srećni? Ali, uostalom, ne, ne može se sve okrenuti kao što je on hteo. Očigledno, prvi čovek nije uzalud zgrešio i greh ušao u svet. Takav je bio naš poslednji razgovor. I onda mi je rekla još ovo: — Mnogo, mnogo sam razmišljala u samoći, ne samo razmišljala već i napisala. — I ona se osmehnu stidljivim osmehom, koji je davao tako ljubak i žalostan izraz njenom staračkom licu. — Zapisala sam svoje misli o tome, bolje reći, svoje iskustvo. Pre, davno, kao devojka i udata žena, vodila sam dnevnik. A posle, kad je to otpočelo, otprilike pre deset godina... — ona nije rekla šta je otpočelo, ali ja sam razumeo da se to ticalo njenih odnosa s odraslom decom: sukobi, borba (ona je ostala sama posle muža i imanje je bilo u njenim rukama) — više nisam pisala. I eto sada, preturajući svoje stvari, ovde, našla sam ove sveske, pročitala ih ponovo, i tu ima mnogo gluposti, ali ima doista mnogo i lepoga — opet isti osmeh — i poučnoga. Mislila sam da spalim, ali nisam; posavetovala sam se sa sveštenikom, i on mi je rekao da spalim. Znate, on ne razume. To su gluposti, nisam spalila. Tako sam prepoznao neku njenu naročito nelogičnu doslednost u tim rečima. Nikodima ona u svemu sluša, nastanila se ovde da bi se pridržavala njegovih uputstava, a ujedno smatra njegovo mišljenje za glupost i radi onako kako sama misli da treba.

— Tako nisam spalila, nego sam dopisala još čitave dve sveske. Ovde sama nemam šta da radim; napisala sam šta mislim o svemu tome. I kad umrem — ja se još ne spremam da umirem, moja majka je živela devedeset godina, a otac osamdeset — neka sveske predadu vama, vi ćete ih pročitati i videti da li tamo ima nešto što je potrebno. Ako ima štogod potrebno, onda neka to i drugi znaju. Inače to niko ne zna: mi se mučimo, mučimo, patimo zbog njih, od trudnoće pa sve dok ne počnu da traže svoja prava, i sve one besane noći, i muke, i nemir, i očajanje. I sve bi to bilo dobro kad bi bilo ljubavi, kad bi oni bili srećni. Ali ni toga nema. Kako vas je volja, ali tu nešto nije u redu. Tako sam sve zabeležila. Vi ćete to pročitati posle moje smrti. Onda tako? Obećao sam, mada sam rekao da nikako ne smatram da ću je nadživeti. Na tome smo se rastali, a za mesec dana sam saznao da je preminula. Pozlilo joj je na velikom večernju, ona je sela na stolicu na rasklapanje, naslonila se uza zid i tako umrla. Nešto sa srcem. Došao sam na sahranu. Deca su se skoro sva sakupila, osim Jelene, koja je bila u inostranstvu, i Mitečke, onog istog što je bolovao od šarlaha, koji nije mogao doći, jer se u isto to vreme lečio na Kavkazu od ružne bolesti. Sahrana je bila bogata i ulila je kaluđerima poštovanje veće od onog koje su prema njoj osećali za njena života. Stvari koje su se našle podelili su meću sobom više kao uspomenu, a meni su dali, u znak sećanja na naše prijateljstvo, njen pritiskač za hartiju od malahita i šest starih svezaka, povezanih u safijan, i četiri nove, obične školske sveske, koje je ona ispisala u manastiru »o svemu tome«, kako je ona to rekla. U tim sveskama je sva dirljiva i poučna istorija ove divne i izvanredne žene. Kako sam poznavao četrdeset godina nju i njenog muža i kako su se na moje oči rađala, rasla, vaspitavala i poženila i razudala njena deca, svuda gde to može biti potrebno radi jasnoće pričanja ja mogu dopuniti svojim uspomenama ono što je ostalo nedorečeno u njenim beleškama. To je bilo 57. godine, tek što se bio završio rat. [37] U kući Voronovih se spremala svadba; bila je verena srednja kći, Varvara, sa Jevgrafom Lotuhinom. Oni su se poznavali kao deca, igrali

se, plesali zajedno; a sada se on vratio iz Sevastopolja kao poručnik ulanskog puka. U najvećem jeku rata on je napustio ministarstvo u kome je služio i stupio dobrovoljno u puk kao redov-đak. Sad se vratio, i nije se mogao odlučiti u koju službu da stupi. Prezirao je vojničku službu, naročito u gardi, i nije hteo u njoj da ostane u doba mira. Ali njegov stric ga je zvao za ađutanta u Kijev; drugi, dalji stric, nudio mu je mesto u Carigradu; pređašnji starešina ga je zvao k sebi. Rođaka, prijatelja imao je mnogo, i svi su voleli Jevgrafa Lotuhina. Ono nije da su ga baš voleli, da su opažali kad nije tu, nego su ga voleli tako da su svi kad je ulazio većinom govorili: »A, Graša! E baš lepo.« Nikad nikome nije bio na teretu, a prijatan je bio mnogima, i to na najrazličitije načine. I da štogod ispriča, i da otpeva, i da štogod odigra na predstavi. Za sve je bio majstor. A što je glavno, nepretenciozan, pametan, lep, bistar i dobroćudan. Sad je gledao kuda, u čiju službu da stupi, i gledao ozbiljno mereći okolnosti, uprkos svojoj prividnoj bezbrižnosti. U Moskvi je sreo Voronove. Oni su ga pozvali k sebi na selo. On je otišao, proveo nedelju dana, vratio se i za nedelju dana opet otišao i zaprosio njihovu kćer. Njegova prosidba je radosno prihvaćena. To je bila dobra partija. I on je postao verenik. — Nema tu ničeg naročito radosnog — govorio je Voronov otac ženi, koja je stajala kraj njegova stola i tužno ga gledala. — Dobar! Dobar! Nije stvar u dobroti, nego u tome što je on već živeo, čak mnogo, znam ja taj Lotuhinski soj, pa i šta je on? Ništa, osim dobrih namera, služba. A ono što ćemo mi dati, neće ih obezbediti. — Ali oni se vole. I on je tako otvoren, prosto je mio — govorila je ona, tiha, krotka. — Da, razume se, Fenikov nije rđav, oni su svi takvi, ali ja sam želeo bolju priliku za Varju. To je tako otvorena, nežna priroda. Mogli bismo joj poželeti bolju priliku. Ali šta možemo. Hajdemo. — I oni iziđoše. Danas je, 1857, 3. maj. Počinjem novi dnevnik. Stari odavno nisam pisala, pa i ono što sam napisala nije bilo ono pravo: mnogo nepotrebnog čeprkanja po sebi, mnogo sentimentalnog i prosto glupog: zaljubljenost u Ivana Zahariča, želja da se proslavim, da odem u

manastir. Sad sam baš ponovo pročitala mnogo i ljupkog petnaestošesnaestogodišnjeg. Sada je nešto drugo; dvadeset mi je godina, i ja volim, doista volim, ne oduševljavajući se sobom, ne podstičući samu sebe iz straha da to nije ono pravo, da se istinski tako ne voli, da ne volim dovoljno; nego, naprotiv, iz straha da je to ono pravo, sudbonosno, da volim suviše i ne mogu, ne mogu... a da ne volim. I mene je strah. Nešto ozbiljno, svečano, povezano je s njim, s njegovim licem, sa zvukom njegovog glasa, sa svakom njegovom rečju, iako je on veseo i uvek se smeje i sve ume da tako okrene da ispadne graciozno, pametno i smešno. Svima je smešno, i meni je smešno, smešno i, ujedno, svečano. Naše oči se susretnu, upiju se jedne u druge, dalje, dalje, i mene je strah i vidim da je i njega isto tako strah. Ali opisaću sve redom. On je sin Ane Pavlovne Lutkovske, rod je i Oblonskima i Mikašinima. Njegov stariji brat, poznati Lutkovski, sevastopoljski junak, i on, Petar — moj, da, moj — bili su u Sevastopolju, ali samo zato da ne bi bili kod kuće kad ljudi tamo ginu. On je iznad častoljublja. Posle rata odmah je napustio vojnu službu i služio je negde u Petrogradu, a sad je došao u našu guberniju i u komitetu je. [38] Mlad je, ali ga svi Cene i vole. K nama ga je doveo Miša. Odmah se odomaćio u našoj kući. Mama ga je ljubazno primila i zavolela; tata, kao uvek prema prosiocima dočekao ga je prilično hladno. On je odmah počeo da se udvara Nadji, kao što se udvaraju petnaestogodišnjoj devojčici, ali ja sam odmah u dubini duše zaključila da sam to ja; ali nisam smela da sama sebi priznam. On je počeo često k nama dolaziti, i odmah prvih dana, iako ništa nije bilo rečeno, znala sam da je sve svršeno, da je to on. Juče, odlazeći, on mi steže ruku. Stajali smo na odmorištu stepenica. Ne znam zašto, osetih da sam pocrvenela. On me pogleda, pa i on još više pocrvene i tako se zbuni da se okrenu, potrča naniže, ispusti šešir, podiže ga i zaustavi se u tremu. Ja se popeh gore i pogledah kroz prozor. Dovedoše mu kola, ali on nije sedao. Pogledam na trem, on je stajao i nije se penjao u kola, gurajući rukom bradu u usta i grizući je. Bojala sam se da će se okrenuti, i sklonih se s prozora, ali u istom trenutku čuh njegove korake uza stepenice. On je brzo, odvažno trčao. Na koji način sam to doznala, ne znam, ali sam prišla vratima i stala, čekajući. Srce mi

nije kucalo, nego je stajalo i pritiskivalo mi grudi, i od tog pritiska osećala sam i radost i bol. Ne znam kako, ali znala sam. Jer moglo se desiti da on, utrčavši, kaže: »Oprostite, zaboravio sam cigarete«, ili tako nešto. To se lako moglo desiti. Šta bi sa mnom bilo da se to desilo? Ali ne, to se nije moglo desiti. Desilo se ono što je moralo biti. Lice mu je bilo i ushićeno, i bojažljivo, i odlučno, i radosno. Oči su mu blistale, obraz podrhtavao. Bio je u kaputu i držao je šešir u ruci. Nikoga tu nije bilo, svi su bili na terasi. — Varvara Nikolajevna — reče on, zaustavljajući se na poslednjem basamaku — bolje najedanput, odmah, nego da se mučim, a možda i vas uznemiravam... Kako mi je bilo teško, kako sam se mučila i radovala! One mile oči, ono divno čelo, one uzdrhtale usne koje su tako navikle da se osmehuju... I ona bojažljivost u svoj toj energičnoj, snažnoj pojavi. Osetila sam da svakog časa mogu zajecati. On je, verovatno, shvatio izraz moga lica. — Varvara Nikolajevna, vi i sami znate šta hoću da kažem. Je li tako? — Ne znam — počeh. — Ne, znam. — Je li tako? — reče on. — Vi znate šta hoću i šta ne smem da vas molim... — On se splete, i zatim odjedanput kao da se naljuti na samog sebe: — E pa neka bude što bude. Možete li vi zavoleti mene kao što ja vas volim, možete li biti moja žena? Ne? Da? Ja nisam mogla govoriti: radost mi je bila stegla grlo. Pružila sam ruku. On je uze i poljubi. — Zar doista da? Je li to istina?... Da?... Vi ste znali, ja odavno patim. Onda ja ne putujem. — Ne, ne. I ja rekoh da ga volim, i mi se poljubismo i meni je bilo čudno, i pre mi je bio neprijatan nego prijatan taj poljubac usana koje su me negde dotakle. On siđe, vrati kola, a ja otrčah k mami. Ona ode k tati, i on iziđe. Sve se svršilo, mi smo verenici, i on je otišao u dva sata posle ponoći, a sutra će doći, i svadba će biti za mesec dana. On je hteo za

nedelju, ali je mama želela ovako. Tata kao da je u prvom trenutku bio nezadovoljan. Ne da je bio nezadovoljan, nego tužan, neprirodan, — ja ga poznajem. Kao da mu se on ne sviđa. To ja ne mogu razumeti. Ne samo meni, ne zato što sam mu verenica [on se dopada], ali takve vedrine, plemenitosti i, što je glavno, istinoljubivosti i čistote, koja je ispisana na celom njegovu biću, ne može se nigde više naći. Vidi se, što mu je na duši — to mu je i na jeziku. On nema šta da krije. I krije samo svoje visoke osobine. O svojim sevastopoljskim doživljajima on neće, ne voli da govori, o Miši takođe; pocrveneo je kad sam počela o tome da govorim. Hvala ti, gospode! Ništa, ništa više ne želim. Lotuhin je otputovao u Moskvu da se pripremi za svadbu. Odseo je kod Ševalijea i tu se odmah na stepenicama sreo sa Suščevom. — A, Graša. Je li istina da se ženiš? — Jeste. — Pa, čestitam. Ja ih poznajem. Simpatična porodica. I tvoju verenicu poznajem. Lepotica... Onda ručamo zajedno. Ručali su, popili jednu, a zatim i drugu flašu. — Onda hajdemo. Prošetaćeš se, šta bi inače radio? I oni se odvezu u Ermitaž, koji je tada tek bio otvoren. Tek što su se približili pozorištu — Anočka. Anočka nije znala, a i da je znala da se on ženi, ne bi promenila svoje ponašanje i još bi se veselije osmehnula svojim jamicama. — De, što si se umusio, hajdemo. I ona ga je uzela ispod ruke. — Pazi — dobacio mu je Suščev. — Odmah, odmah. Lotuhin prođe s njom do pozorišta i preda je Vasiliju, koga je tu sreo. »Ne, nije lepo. Idem kući. I zašto sam došao?«

Iako su ga zadržavali, otišao je sam kući. Kod kuće je, u hotelskoj sobi, popio otprilike dve čaše selterske vode i onda je seo za sto da svede račune. Ujutru je išao poslom — da uzme novaca na zajam. Brat mu nije dao. I on je uzajmio od zelenaša. Sedeo je, računajući. I s neprijatnim mislima sećao se Anočke, sećao se da je morao da je se odrekne. I ponosio se što je se odrekao. On izvadi Varjinu sliku: puna, vitka, rumena, snažna ruska lepotica. Posmatrajući je neko vreme s uživanjem i stavivši je preda se, on nastavi računanje. Najednom začu u hodniku Anočkin i Suščevljev glas. Suščev je vodio Anočku pravo k njegovim vratima. — Grašo! Šta si ti to uradio? I ona je ušla k njemu... Sutradan je Lotuhin došao da pije čaj kod Suščeva, i prekoreo ga je. — Razumeš li da bi je to moglo strašno uvrediti. — Pa kako da ne. Ali možeš biti miran. Ja sam nem kao riba. 7. maja. Graša se vratio iz Moskve. Sve ona ista svetla dečja duša; vidim da pati što nije bogat, zbog mene, samo zbog mene. Uveče se zapodeo razgovor o deci, o našoj budućoj deci. Ne mogu verovati da ću imati dece, čak ni jedno. Nemoguće! Ja bih umrla od sreće. Pa kad bih i imala dece, zar bih mogla da volim i njih i njega? To je nemoguće u isto vreme. Ali neka bude što bude. Kroz mesec dana je bila svadba. U jesen je Jevgraf Matvejič dobio mesto u ministarstvu, i oni su se preselili u Petrograd. U septembru je ona saznala da je trudna, i u martu Varvara Nikolajevna je rodila prvog sina. Prvi porođaj, kao što se to većinom dešava, bio je neočekivan, nespretan, baš zato što su hteli da sve predvide, i sve je ispalo obrnuto...

KO JE U PRAVU? Ako ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesko. Bila je sredina oktobra. Zemskom načelniku [39] u jednom od bogatih južnoruskih srezova svratila je na putu za Petrograd, gde je obično provodila zimu, njegova svastika sa mužem i ćerkom. Oni su doputovali u dvanaest, i sada, posle dva sata, pošto su ih poslužili čajem van uobičajenog vremena, sedeli su, svi odvojeno, muževi, žene i deca, u zasebnim sobama, očekujući ručak. Sestrin dolazak nije bio baš zgodan za ženu zemskog načelnika samo zbog toga što se skoro poklapao sa danom koji je zemski načelnik odredio za lov u svojoj šumi. Još u ranu jesen, jedan znatni knez, strastan lovac, koji je držao veliki broj lovačkih pasa i lovaca u istom srezu i rejonu, molio je da mu se dopusti lov u lovištima zemskog načelnika, i nisu ga mogli odbiti, a eto danas, istog dana kad je došao pašenog, dolazili su lovci, a trebalo je da dođe i sam knez. Lovci sa lovačkim psima su došli, ali kneza još nije bilo, i čak se nije znalo da li će doći ili neće i, ako dođe, da li će ostati da prenoći ili će samo provesti veče. Muškarci su bili u domaćinovoj sobi za rad. Domaćin, okretan, lep čovek, elegantna stasa i manira, guste kose začešljane unatrag, i malenom bradicom, šetao je uzrujano po ćilimu svoga kabineta iz kuta u kut, ne bacajući cigaretu, i vatreno govorio. Gost-pašenog, pun, debeo čovek, sa telom teško zavaljenim u naslonjaču, sedeo je za pisaćim stolom, gladeći nož od slonovače za razrezivanje knjiga i, sa ironičnim osmehom u očima, odgovarao uzdržljivim tonom. Pašenozi se nisu voleli, i, govoreći jedan o drugom, morali su se uzdržavati da ne govore ono što je loše, iako im je baš to

padalo na pamet. Rekao bi čovek, nisu imali šta da dele, a, u stvari, obojica su bili ljudi potpuno iste sredine, istog vaspitanja i pogleda na svet. Obojica su bili spahije (gost, Vladimir Ivanovič Spesivcev, bio je samo bogatiji od zemskog načelnika, Anatolija Dmitrijeviča Ližina). Obojica su bili činovnici: gost je u Petrogradu, u Ministarstvu državnih dobara, bio član saveta; domaćin — zemski načelnik u guberniji u kojoj je u to vreme [40] vladala glad. Obojica su bili liberali, indiferentni u religioznom pogledu, obojica su smatrala da je neophodno paziti na decorum[41] i ne izdvajati se iz reda ostalih ljudi. Obojica su živeli na izgled lepo sa svojim ženama i obojica su bili očevi porodica: Vladimir Ivanovič je imao dva sina, u školi za paževe i visokoj pravničkoj školi — jednom je bilo osamnaest a drugom trinaest godina — i kćer Veru, kojoj je bilo šesnaest godina i koja je bila s njima u inostranstvu i sad se s njima vraćala; Anatolij Dmitrijevič je imao kćer od petnaest godina — to mu je bilo najstarije dete — i tri sinčića. Izgledalo je da nisu imali oko čega da se prepiru, a međutim ma o čemu da su govorili, morali su praviti napor da bi se složili. — Nikako. Ja priznajem u načelu — govorio je Anatolij Dmitrijevič — da izborni princip u većoj meri obezbeđuje društvo, ali tu ima drugo jedno pitanje, pitanje je u tome da li ja imam pravo da se odreknem i da time pružim mogućnost nazadnjaku-nevaljalcu da zauzme moje mesto i da batina seljake. — Pa kakvo je to priznanje izbornog principa kad vi zauzimate mesto koje je zamenilo izborno, i na to mesto vas postavljaju — reče Vladimir Ivanovič. — Zakone ne pišem ja. — Ja, pravo da vam kažem, ne mogu shvatiti — tiho se osmehujući odgovori Vladimir Ivanovič — kako... — on htede da kaže: »čovek koji poštuje sebe«, ali se splete — kako čovek u naše dane može govoriti, na primer, o tome da li treba ili ne treba šibati, to jest tući brezovim prutovima po lećima odrasle ljude i očeve porodica. Ima stvari koje ne treba uzimati na sebe. — Ne, treba — podižući glas reče Anatolij Dmitrijevič. Njega je razdražio i smisao reči Vladimira Ivanoviča, i ono što je on prećutao, a

najviše ovaj način na koji je on mirno pravio dosetke. Kad je Vladimir Ivanovič govorio o šibanju brezovim prućem, on otvori usta da kaže nešto neprijatno; ali, setivši se da je on domaćin, a Vladimir Ivanovič tek što je došao, savlada se i, prišavši stolu, poče snažno pritiskivati u školjci-pepeljari pikavac. — Ne, treba. Ne treba izigravati odveć otmenog gospodina. Ja znam šta treba zato što znam da to ne činim za sebe. On se u tom trenutku seti plate, koja mu je bila vrlo potrebna, i još više se razljuti i čak pade u patos. — Kad bismo se svi mi povukli, sva mesta bi zauzeli nevaljalci, i propalo bi ono što je učinjeno šezdesetih godina. [42] Ne, Vladimire Ivanoviču, bolje da o tome ne govorimo. — Dobro, da ne govorimo — mirno se smešeći reče Vladimir Ivanovič — to je ugodnije — i metnu nož na sto. — Kako vam je lep ovaj los — reče on, pokazujući na ispunjenu glavu. — Da, to sam ubio prošle godine. — I Anatolij Dmitrijevič se odmah seti neprijatne stvari: Vladimir Ivanovič se nimalo nije razumevao u lovu i podsmevao se lovcima. U tom trenutku uđe lakej i donese koverat iz zemstva. Anatolij Dmitrijevič otvori pismo. — Pozovite Petra Semjonoviča. Ne, ja ću sam otići — reče on, pomislivši kako je prijatno osloboditi se tète a tète-a [43] sa pašenogom. — Izvinite, Vladimire Ivanoviču. — I on iziđe. Vladimir Ivanovič, čim je otišao Anatolij Dmitrijevič, odmah prestade da se smeši očima. On je to, očigledno, činio samo radi toga da bi razdražio svoga pašenoga, i poče ozbiljno gledati preda se. »Uostalom, šta me se tiče?« pomisli on. »Ne volim samo ovu uobraženost i ovaj banalni liberalizam, šezdesete godine. Il s’en soucie comme de l’an quarante. [44] I kuda je mogla da ih dene?« poče on misliti o kutiji cigara koje je, sećao se, dao ženi ali kojih nigde nije bilo. Seti se pri tom i žene, kako je navaljivala da svrate k sestri. »Ona je nesumnjivo počela da se doteruje i pravi mlađom posle Rima i tog blesavog Ordinija. Gadno... Zašto ne zovu na ručak? Vreme je. Teško da će ručak biti dobar. Rusija!« I, kao uvek, bi mu teško, kao što mu je

uvek bilo kada je ostajao sa samim sobom. On žurno ustade i uze knjigu sa stola. To je bio kalendar. On ga prelista i poče čitati nekrolog nepoznatom mu generalu. »Odvratno stvorenje«, mislio je Anatolij Dmitrijevič, idući kroz hodnik. »To jest nije odvratno. On nije loš, ali meni je teško s njim. Nekakav snishodljiv ton, sveznalački. Ne mogu s njim. Ta samouverenost. Nadam se da neće dugo. Najzad, neka ide s milim bogom.« — Anatol, jesi li ti to? — javi mu se žena sa vrata svoje sobe, ispred koje je prolazio. On se zaustavi. Malena, lepuškasta žena, s jamicama, s osmesima u očima i na usnama i kovrčavom kosom oko glave, pomoli se prema njemu. — Šta si htela? On htede da uđe k njoj. — Ne ulazi, Manja nije obučena. — Šta si htela? — Matrjoša (to je bila ključarka) namestila je za njih u krajnjoj sobi. A ako knez ostane da prenoći? Neka Vladimir spava u kabinetu. Manja će sa mnom. Onda krajnju možemo dati knezu. Anatolij Dmitrijevič se namršti. — Knez neće noćiti. Varja, njegova žena, znala je za njegove odnose prema pašenogu i znala je da se namrštio pri pomisli što će pašenog biti u kabinetu. — Pa neće to dugo trajati. Ti si užasno netrpeljiv. — Nisam ja nimalo netrpeljiv — zlovoljno progunđa Anatolij Dmitrijevič. — Večito ti sa svojim zamerkama. — Kako ja mogu žrtvovati svoju udobnost, a ti ne možeš da za dve noći ustupiš svoj kabinet. — Ah, da, nije o tome reč. Ja ću vrlo rado dati kabinet. Ja samo... — i, ne rekavši šta samo, on pođe k sekretaru. U tom trenutku Matrjoša, sa dva svećnjaka i čistim rubljem, u pratnji dečaka koji je nosio lavor i bokal, iziđe na vrata. Varvara

Nikolajevna, koja je stajala na vratima, zaustavi je. — Matrjoša, mi smo se predomislili, ne u krajnjoj sobi, nego će Marja Nikolajevna spavati u sobi pored moje. A za kneza spremi u krajnjoj. Jeste li već prostrli? — Ja sam sve spremila. Mogli ste pre reći — progunđa Matrjoša. — Onda tako, molim te. — I Varvara Nikolajevna uđe u sobu. Matrjoša zastade, i dugo je stajala. I Vasja je stajao iza nje. — Kuda da nosim, Matrjona Petrovna? — zapita on. — K vragu. Fuj! — reče Matrjona Petrovna i, okrenuvši se, pođe natrag hodnikom, lupajući nogama, misleći kako će sve ponovo da premešta i prostire. Manja, to jest gošća Marja Nikolajevna, žena Vladimira Ivanoviča, sedela je u beloj bluzi, porubljenoj čipkama, pred ogledalom toaletnog stočića svoje sestre, i raščešljavala još dugu. iako retku kosu. — Pa ja ga i molim samo za jednu stvar — nastavljala je ona započeti razgovor sa mlađom sestrom — da sam vodi domaćinstvo, ako smatra da ja mnogo trošim. Pa to je prosto nemoguće. Varvara Nikolajevna ništa ne reče, ali pomisli da Vladimir ima pravo, zato što je poznavala nepraktičnost svoje sestre i njenu sposobnost da preteruje. — Pa ti mu predaj. — Ah, to je nemoguće. Pokušavali smo. Nastaje takvo sitničarenje, takva économie de bouts de chandelles... [45] i onda ni meni, ni Veri, — Vera je bila njena šesnaestogodišnja kći —, nije moguće trčati k njemu po svaku sitnicu. — A je li Vera depensiere? [46] — Ne, nije mnogo, ali kao sve mlade devojke, ne zna cenu novca. Tražila je jahaćeg konja zato što ga Lili ima. A držati u Nici konja, pa gruma, ti znaš koliko to staje, ça coute les yeux de la tête. [47] — A Lili se još nikako ne udaje? — upita Varvara Nikolajevna, i Marja Nikolajevna, ne opažajući da su govorile o sasvim drugoj stvari,

odmah poče pričati o Lili, o njenoj koketeriji i o tome zašto se ne udaje. Uzgred Varvara Nikolajevna ispriča o sebi ono što je Marja Nikolajevna odavno znala, da se ona uopšte nije htela udavati i da to sad često govori Anatolu. Na to Marja Nikolajevna primeti da su one sve glupe i nedosledne, i htede da ispriča jedan slučaj nedoslednosti, ali Varvara Nikolajevna navede još jače primere nedoslednosti svoga muža. — Da, takvi su oni svi — reče Marja Nikolajevna, tražeći rukom ukosnicu od kornjače. Varvara Nikolajevna joj pruži ukosnicu i zapita je da li se još tako nosi kosa. Usled čega razgovor pređe na frizure. »Užasno frivole [48]«, pomisli Varvara Nikolajevna kada je Marja Nikolajevna skinula bluzu i počela da navlači na jako stegnuti mider suviše kicošku, po mišljenju Varvare Nikolajevne, haljinu vert bouteille, [49] opervaženu somotom. »Kako se pravi mlada«, mislila je Varvara Nikolajevna, »a tri godine je starija od mene.« Marja Nikolajevna je videla da Varji pada u oči njena toaleta i da joj se ne sviđa. I pomisli za nju da se suviše zapustila. »Ta bluza je od porheta i nije sveža. A muž joj je mlad.« I ta veza misli navede je na to da zapita za njega. — Dobro, a kako Anatol, ne pada mu teško seoski život? — Ne, ali ove godine ima mnogo posla zbog ove gladi. Ja ga gotovo ne viđam. To ste sad imali naročitu sreću što ste ga zatekli. — Dobro, je li doista takva glad? U inostranstvu pišu strahote. Skupljaju priloge. Meni se čini da je to preterano. — Pitaj Anatola. On kaže da nije. Pa i ja vidim, ponekad dolaze ljudi. — I Varvara Nikolajevna se seti poderane žene sa torbom, u pocepanim opancima, koju je jutros srela pred kućom za mlađe, i to je podseti na obuću. — Ja mislim da si donela gomilu cipela. Strane su tako dobre. Ja sebi dopuštam tu raskoš. — Da, mnogo sam donela. Ako hoćeš, ja ću ti ustupiti. Ti možeš moje da obuješ? — Ne sasvim, široke su — reče Varvara Nikolajevna, koja nikad nije ostavljala bez odgovora pokušaje Marje Nikolajevne da dokaže da su im noge jednake. — Nisu baš po meri, ali ih mogu nositi. Jesu li stvari došle?

— Verovatno. Pitaću. Pa ti si gotova? — Hajdemo. Vreme je ručku. Ti si, mislim, gladna? Tako su razgovarali stariji. Međutim, u sobi koja je bila pored dečje, određenoj za Veru, vodili su se razgovori izmeću bratučeda. Vera, vitka, rumena, sjajnih očiju i zuba, i isto onako kovrčave kose kao u njene tetke, u pomodnoj ali jednostavnoj haljini, sedela je na otomanu, usred svih Ližina — bilo ih je četvoro — i razgovarala s najstarijom devojčicom, sestrom od tetke, petnaestogodišnjom Sašom, koja je sedela pored nje i nije skidala s nje zaljubljenih očiju, i nije je, očigledno, grlila samo zato što je Veri to moglo i da se ne dopadne. U isto takvom stanju nalazio se i jedanaestogodišnji, crnooki, pesničkog izgleda, dečak Miša, a još više je bio pošašavio od zaljubljenosti treći, plavokosi, široke njuškice, bucmasti Vasja, sjajnih, uskih, sivih očica, koje ni za trenutak nije skidao sa lica i usta svoje rođake. Samo petogodišnji Anatolij Anatolijevič, koji je sedeo u Verinom krilu, očigledno nije bio oduševljen kao ostali. On je bio potpuno ravnodušan i nije razumeo zbog čega se oni tako uzbuđuju. Dobro, sestra od tetke, dobro, Vera, dobro, drži na kolenima, pa i kolena su kao u dadilje. Haljina joj je na grudima od atlasa, i ima časovnik. To je lepo. Ali ipak nije ništa naročito, i, što je glavno, ništa od svega toga ne može se jesti, a vreme je već. Atmosfera obožavanja, koju je osećala, uzbuđivala je Veru. Ona je bila od onih osoba koje su naročito osetljive i lako ih uzbuđuje ushićenje ljudi, a i razmažena je bila time i volela je to, i sad se osećala vrlo dobro. Videla je da se njome ushićavaju. I zato je sad svom dušom volela tu ljupku decu. A deca su osećala da ih ona voli, i zbog toga su se još više ushićavala, itd. Krug je bio zatvoren, i elektricitet ljubavi nagomilavao se sve više. Vera je pričala kako je u Italiji jedanput otela psa od dečaka koji su ga mučili. — Pa jesu li prestali? — upita neočekivano Vasja, plavokosi buca široke njuškice. Vera se okrete prema njemu, i svi se prema njemu okretoše, i buca

poče da crveni, crveni. Činilo se da nije moguće bilo više pocrveneti, ali krv je nadolazila sve jače i jače, i vlaga mu se počela pojavljivati na čelu i u očima. On je sedeo, ne mičući se, samo je uvlačio vrat u ramena, očigledno osećajući da ga i najmanji pokret može upropastiti. — Pa naravno, Vera je rekla da prestanu, i oni su prestali — reče Saša, sa čvrstim uverenjem da se o Verinu naredbu niko na svetu nije smeo oglušiti. Vera požuri da okrene oči na drugu stranu od buce, koji je propadao od sramote, i nastavi razgovor. — E, gospođice, s vama su i vreme zaboravili — reče dadilja ulazeći. — Izvolte, Anatolije Anatolijeviču. Mama je naredila da idete u šetnju. Uđe i Švajcarkinja po decu, ali su se sva deca ljutito okretala u stranu od Švajcarkinje, držeći se za Veru i, da ne bi ni za trenutak prekidala blizinu s njome, samo su s njom otišla u vrt. Švajcarkinja prekorno i ljutito pogleda Veru, koja nije samo odvojila od nje decu nego je čak izazvala i neraspoloženje prema njoj. U to vreme u kuhinji je vladalo veliko uzbuđenje i obavljao se vrlo živ posao. — A ko je znao da će doći. Meni su tek danas rekli — govorila je Matrjona Petrovna, nalaktivši se na orman i pušeći cigaretu. — Kakvo će to pečenje biti ako odmah zakolješ i odmah ispečeš — govorio je kuvar u bluzi i kuvarskoj kapi — pa ni toga nema. — Kako nema? Evo, ovu uzmi od seljanke, a naše dve hvataju. — Pa daj je ovamo — reče kuvar seljanci koja je držala kokošku. — A vi, Matrjona Petrovna, dodajte još pet kopejaka. — Dobro, daj ovamo. Kuvar uze kokošku i nož, i, otkinuvši joj glavu, baci je na pod, gde ona poče skakati, oblivajući cigle krvlju. — Zašto on naše ne donosi? Jevdokime — viknu on i iziđe iz kuhinje. Nedaleko od kuhinje, kraj žbuna jorgovana, momak je prilazio, raširivši ruke, dvema kokoškama, jednoj beloj, drugoj crnoj, koje su,

tresući ćubama, hodale pored žbuna. Kuvarica, držeći kecelju, išla je s druge strane. — A šta vi to radite? — reče kuvar, i čim on to reče, kuvarica, koliko je noge nose, pojuri pravce na crnu kokošku. Kokoške shvatiše da se stvar tiče njih i dadoše se u bekstvo. Momak pojuri prečcem i umalo ih ne stiže; ali ga kokoške opaziše i ubrzaše korak i, prošavši pored njega, brzo se udaljiše od kuvarice. One protrčaše kroz žbun jorgovana i pritrčaše plotu. Momak je trčao za njima. Ali kokoške su odmicale sve dalje. Momak poče zaostajati i onda ga kuvarica odmeni. Kokoške koje su bile usporile hod, opazivši kuvaricu, očajno zakokodakaše i opet potrčaše brže, sve brže, tako da se činilo da ih snažne, sive, ispružene noge ne mogu stići. Kuvarica ih je vijala. One opet optrčaše žbun jorgovana, i kuvarica se opet zaustavi. Nije mogla više trčati i, uhvativši se za grudi, teško je disala. Momak je odmah odmeni. — Ne daj joj da se odmara, pre svega ne daj da se odmara — vikala je kuvarica. Momak je trčao, lupajući čizmama. — Petroviču, kad biste bar vi pomogli! Petroviču! — okrete se kuvarica kuvaru kada su kokoške opet bile priterane uz plot. Kuvar se osmehnu, ali u trenutku kad kokoške zaokretoše natrag pored plota, on se odjedanput baci na crnu kokošku, preseče joj put, utera je u kut od plota i, bez obzira na njenu očajnu dernjavu i lupanje krilima, uhvati je i svečano podiže. — Evo, kako se komanduje, a šta vi tu džabe jurite? Kuvarev prekor učini svoje. Kuvarica i momak navališe na belu kokošku i, odmenjujući jedno drugo i ne puštajući je da odahne, opet je uteraše u žbun jorgovana, i tamo kuvarica, raširivši ruke, uhvati i nju. I ove su bile zaklane. A onu malopre zaklanu momak je već čerupao na stolu. — Ta uzmite, Matrjona Petrovna, pustite me da idem. Brav je, bog i duša, dobar — govorio je seljak-dugajlija u gunju pocepanom na ramenu i potpasanom nekom krpom, koji je od rane zore stajao u dvorištu kod kola na kojima je ležao svezan ovan. Matrjona Petrovna baci cigaretu.

— Nemam kad da joj kažem. Stalno je zauzeta sa gostima. Sad ću opet da joj kažem. — Ts, ts — pucnu seljak jezikom. — Zna se to. Da nije nevolje. Ja bih se već strpeo. Nego kravu sam pojeo. Eto i poslednju ću pojesti — govorio je seljak, okrećući se lakeju koji je bio prišao s vedrom bačvi za vodu. — A pošto je brašno? — Onomadne je bilo šezdeset kopejaka. — Rublja i šezdeset kopejaka. — Mi rublju više i ne pominjemo. Ovcu ćeš razmeniti za pud brašna. A da li će i to dugo trajati? Sedam duša. — Da, to je nevolja. A odakle si? — Mi tu blizu živimo, u Teletincima. — Tako. — Lakeju se nije išlo u kuću. — To se kod vas, dakle, spremaju za lov? — Valjda kod nas. Sinoć su išli po našem selu. Idu, idu, čitav puk. Što je tih kerova, brajko moj, kao stado. A on đida, sve se od zlata na njemu sija. — To je sve kneževsko? — zapita lakej. — Nego čije? Njegovo. — A on, gde je? — Pričaju, u Pokrovskom. — I kod nas ga čekaju — reče lakej. — Ooo! — reče seljak, pola s odobravanjem, pola sa čuđenjem. Lakej je hteo još nešto da kaže, ali ga viknuše i on otrča. Seljak je dočekao šta je hteo. Ovna mu uzeše. Seljak ga je sam zaklao u staji, oderao s njega kožu i, bacivši je u kola, čekao je da mu dadu pare. U šest sati od kokošiju su bile napravljene kotlete, ovčetina je bila ispečena i ručak gotov. Na ručku su bila dva bračna para, Vera, četvoro dece, Švajcarkinja i

ruski učitelj, đak duhovne akademije, koji je živeo u kući. Zapodeo se opšti razgovor o vremenu, o muzici, o tetka Nastji, o ekskurzijama u planine. Svi su, osim dece, guvernante i učitelja, učestvovali u njemu. Centar razgovora bila je Vera. Ona je, očigledno, koketovala i sa decom, i sa tetkom, i sa tečom Anatolijem Dmitrijevičem, kome su se usne skupljale u osmeh kada je, gledajući je, govorio s njom, pa čak i sa učiteljem, čiji su je, neprestano upereni u nju, isto tako puni ushićenja, pogledi i ćutanje uznemiravali. Njoj je trebalo da zna da je i on osvojen, i ona ga je s vremena na vreme pogledala, kao da se htela uveriti da li je tu i da li je uhvaćen kao i ostali. Njome je bila nezadovoljna samo Varvara Nikolajevna, koja se, primetivši utisak koji je ona pravila na njenog muža, smešila na nju naročito ljubazno, da bi sakrila svoje neraspoloženje, a naročito je, do mržnje, nezadovoljna njome bila Švajcarkinja, koja je na njoj osuđivala sve, od minđuša do izgovora. I doista, Vera nije bila sasvim prirodna, ona je to i sama osećala, ali nije mogla promeniti ton koji je u početku uzela, naročito u onom zanosu u kome se nalazila. Ona je pričala, na primer, o svojim ekskurzijama sa ocem i o tome kako ga je negovala kao dete, odevala, hranila. — Inače, tata sve zaboravi — itd. To nije bilo sasvim prirodno, nego nešto odveć »ljupko«, kao što su govorila njena braća, sentimentalnost, ali se nije mogla uzdržati. Usred ručka utrča prestravljeni lakej i javi da je knez doputovao u kočijama. — Pa dobro. Šta juriš kao mahnit? Neka izvoli — mrzovoljno reče Anatolij Dmitrijevič i pođe u susret knezu. Isto onako kao što nije trebalo da lakej trči, nije trebalo ni domaćin da to primeti. Uđe knez, mlad, lep čovek. Predstaviše mu sve prisutne, ponudiše ga čajem. On je razgovarao sa gospođama o vremenu i lovu i pogledao na Veru. Nije moglo a da se to ne čini kada je bila u sobi i smešila se. A ona ne samo što se smešila već se smejala sa decom svojim bodrim, sočnim i zaraznim smehom. Posle dva sata, kad je knez već ručao, seljak je najzad dobio pare. On

ceo dan nije jeo i, vrteći glavom i uzdišući, posmatrao je kako gotove ručak za gospodu. Najzad nije izdržao i zatraži od kuvarice hleba. — Da sam znao, poneo bih sa sobom. — Hajde, prihvati se — reče kuvarica i nali mu u šolju kvasa i odseče komad hleba. Kad se prihvatio, on je strpljivo čekao i najzad dočeka. Pred veče mu donesoše rublju i osamdeset kopjejaka. On zahvali, i, pokrivši slamom okrvavljenu ovčju kožu, podmetnuvši poda se i pomaknuvši malo vreću, sede u kola i uputi se polako sa svojom mrkom kobilom pravo prema dućanu, po brašno. Knez je ostao malo, ne više od jednog sata i, dogovorivši se da se sutra sastanu kod Lisičjih jaruga, oprosti se, smešeći se naročito veselo na Veru, izražavajući nadu da će se sutra videti i pričiniti joj zadovoljstvo i, u pratnji domaćina, iziđe u trem. — Kakvo je ovo vreme, kao leto! I kako je lepo ovo žuto lišće: zlato! — Samo je suvo za lov. Ali šta da se radi? Ne može se čekati. Debeli kočijaš, sa stražnjicom, raširenom kao suknja, viknu: »Napred«, i povuče dizgine. Četvorna zaprega sitih, krupnih vranaca povuče kočije kao perce. Knez sede i krenu. Uz put stiže seljaka koji je prodavao ovna. Seljak je spavao i nije se sa konjem sklonio s puta. Kočijaš zaustavi konja, uzevši za trenutak dizgine u jednu ruku, i vešto ošinu seljaka bičem po vratu. Seljak se trže, ali nije stigao ni oči da protrlja a kola projuriše sa svojim ujednačenim batom četvorne zaprege po dobro nabijenom putu. — Pijan je, vaša svetlosti — reče kočijaš. »A sve pričaju — glad«, pomisli knez, razgledajući vrh desno od puta, gde će on sutra na lovačkoj stazi stajati sa onom lepom devojkom. Sutradan je bio lov. U sedam sati Vera je bila već gotova i čekala je Anatolija Dmitrijeviča, s kojim je trebalo da ide kolima do mesta gde su se skupljali lovci. Jahaći konji bili su već ranije odaslani. Vreme je bilo čarobno, upravo čarobno. Na žutom lišću, na travi koja se zelenela blistao je mraz. Vazduh je bio svež, oživljavajući; kola, u koja je bio upregnut par crnih kobila, bila su već gotova kad Anatolija Dmitrijeviča

na samom izlazu zaustaviše seljaci koji su bili došli svojim poslom. Anatoliju Dmitrijeviču je to bilo očevidno dosadno, ali on je ostao i dugo je govorio s njima. Vera je slušala. Stvar se ticala kace. Seljanka i seljak su se vatreno prepirali. Vera je u kostimu za jahanje, sa korbačem, nervirajući se, čekala. — Ti bi mogla popiti čaj. — Pila sam. Najzad se i poslednji seljak otkači. Ona se seti kako su majci metali pijavice i kako su se one otkačile. Anatolij Dmitrijevič sede, uze dizgine, i oni pođoše blistavim, glatkim putem s otiscima od klinaca, kroz selo iz kojeg se širio miris dima što je izlazio kao beo stub iz svakog dimnjaka. Bilo je veselo, veselo. Sve je bilo veselo. I trk konja, i pogledi ljudi, i uzletanje gačaca, zavijuci puta, zelena ozima polja. Sve je bilo veselo. — Hoćemo li skoro? — Pa to je pet vrsta, a mi se i onako lepo vozimo. Prođoše kroz retku šumu, koja se sva svetlela od kosih zraka. Začu se skika psa i poklič lovca. To su oni. Da, eto tu. Prođoše kroz šumu, skrenuše, i ugledaše sjajan krug. Konji, psi, crvene kape, gajtani. Sve se sija i treperi i plamti na suncu. Tu je i Verin konj i konj Anatolija Dmitrijeviča. Ali nisu Anatolij Dmitrijevič i Vera još ni stigli da razgledaju svu tu gomilu kad se na brežuljku pojaviše kola. To je bio knez. — Eto kako smo se okupili. — Kakav dan. Malo je suv. — Vi se nećete umoriti? — I odmah otpoče igra koketerije izmeću kneza i Vere. Bilo je veoma, veoma veselo. Vuka nisu ulovili, ali su uhvatili tri zeca i jurili su. A posle su sedeli i doručkovali. I knez, ležeći, raseče kokošku i, držeći je na viljušci, ponudi Veru. — Puis-je vous offrir, mademoiselle, un morceau de volaille? [50] — reče on. I to je bilo neprirodno i glupo. I, mada je bila vrlo vesela, Vera

je to opazila. Onda je knez hranio kokoškom, i opet sa viljuške, svoga najmilijeg psa. To je Vera takođe primetila, naročito zbog toga što je kraj puta stajala gomila seljanki i dece, koji su istrčali iz sela da gledaju. Trčale su dve seljanke u kratkim suknjama, u opancima i starinskim ženskim kapama, uzmahujući laktovima, i, dotrčavši do puta, odjednom su stale, zagledavši se široko otvorenim očima u lovce. — Zar nema nečeg egipatskog u njima? — reče knez, i Vera se složi. Bilo je vrlo veselo. Posle doručka su još lovili, pa se onda vratiše onome spahiji kod koga je odseo knez. Tamo je došao i Vladimir Ivanovič po kćer. On je ostao da ruča i sa nezadovoljstvom je primetio da se izmeću kneza i Vere vodi nepotrebna, čak nepristojna flirtation [51] . Već pošto se smrklo, po mesečini, krenuše kući. Uz put Vladimir Ivanovič otvoreno reče kćeri da mu se nije svidelo njeno držanje prema knezu. Ona se odmah složi s njime, pocrvene strašno, ali se složi. — Ja ne mogu, tata. Ja sam vesela, i ne mogu se uzdržati, ali on mi se nikako ne sviđa. Otac se umiri. Kad su se vratili, na čaj dođe sused Anatolija Dmitrijeviča, i zapodenu se razgovor o položaju seljaka. Anatolij Dmitrijevič ispriča šta je bilo rešeno na sreskoj i gubernijskoj skupštini, i da se sad mora neizbežno latiti podrobnog proučavanja imovinskog stanja seljaka. Rekao je da taj posao zahteva veliku pažnju, zato što se društvo nalazi izmeću Scile i Haribde: ne pružiti pomoć — bezdušno je; pružiti je onima kojima nije potrebna — znači pomagati gotovanstvo, nerad. — Eto, vi kažete — okrete se on Vladimiru Ivanoviču — da ne treba služiti. Pa ko bi to činio, i kako da se to čini? — Ja to ne kažem — odgovori Vladimir Ivanovič. — To je sveta stvar, i, po mome mišljenju, mi smo svi dužni da služimo da bismo pomogli narodu u teškim danima. Ja bih prvi bio spreman da se posvetim toj stvari. — Pa šta treba raditi? — upita Vera kojoj je bilo krivo što se razgovor vodio bez nje.

— Treba ići od kuće do kuće, saznati životne uslove, zabeležiti celokupno imovinsko stanje svake kuće. — Pa onda i ja to mogu. Pošljite mene. — Pa vi ćete prekosutra otputovati. — Ja ću ostati. — Ala bi to bilo divno! — uskliknuše deca. — Tata, ostavi me s teta-Varjom. Tetkice, uzmi me. Ja ću biti poslušna i radiću. Ovaj slučajno učinjeni predlog, s početka je, kao neobičan, izgledao neostvarljiv. Ali, malo-pomalo, poče dobijati izgled mogućnosti. Za tri nedelje proći će ovuda teta Nastja. Ona će uzeti Veru sa sobom, a dokle Vera bude živela ovde, biće sekretarica teče Anatolija, izvršivaće sve njegove naloge. Sve se ovo Veri činilo kao velika, dugotrajna partie de plaisir. [52] — Sutra je lov, vreme je divno, a posle ćemo ići sa Sašom. Može li i Saša? Zapisivaćemo. Sve ćemo činiti. Bićemo zajedno. Zaista, divota. Upa!... I vi ćete s nama ići — obrati se ona učitelju. — Zar ne? Učitelj se, razume se, tome vrlo obradovao. Otac, liberalni Vladimir Ivanovič, bio je zato da se ćerka ostavi kod tetke. Tetka i teča Anatolij bili su za, kao domaćini, a i ona je bila vrlo ljupka, tako da je teta Varja bila njome očarana. Protiv je bila samo Marja Nikolajevna, majka. »Ima tu nešto čudno, neprirodno. Šta ima devojka da radi po seljačkim kolibama? I ne pristoji se, i neće ništa učiniti. I, što je glavno, čemu sve to?« Uveče je između muža i žene, roditelja Verinih, bila duga prepirka oko toga. Pa kako si sama govorila da je Vera lakomislena, da voli luksuz, da nije dovoljno ozbiljna? Šta može biti bolje za devojku njenih godina nego da pozna život, da vidi kako živi narod, da bi mogla razumeti svu onu raskoš koju ona ima? Uopšte, to ne može imati nikakvih drugih posledica osim najboljeg uticaja na nju.

Vladimir Ivanovič je pobedio, i bilo je odlučeno da se Vera na tri nedelje ostavi kod teče. Kao što je bilo rešeno, Vladimir Ivanovič sa ženom otputova rano zorom u utorak, a Vera, učitelj i Saša istog dana krenuše da obilaze seljake. U određeno vreme, posle tri nedelje, po Veru poslaše dadilju, ali Vera nije došla. Napisala je vrlo odlučno pismo da ne može i neće da ostavi posao, i dadilja se vrati sama i ispriča da sa gospođicom ne valja, od zore do mraka je sa seljankama, omršavela je i počela da se češe, našli su kod nje vaš. To je pokosilo Marju Nikolajevnu. Svi su obavljali posao kao ljudi, i kneginjica D., i baronica P. i R., s était bien vu, [53] a sad odjedanput nekakav zanos, želja da se istakne, da se izdvoji. I čemu to? »Varenjka, sestra, uvek je bila ćaknuta, i takva je ostala. Po svemu se vidi da je ne obuzdava i da ju je sasvim raspustila«, mislila je Marja Nikolajevna. — Pa ja sam ti govorila — reče Marja Nikolajevna mužu, upotrebljavajući za njega najneprijatniju i zato najčešće upotrebljavanu formu izražavanja: »Pa ja sam ti govorila«, — da od svega toga ništa dobro ne može biti. Ja uvek osećam. Tako je i ispalo. Ja sam bolesna, ali ću sama otići. Ja ću umreti. Ali to ne mogu podneti. Uvek ti sa svojim ženskim bezvoljnim tvrdoglavošću — govorila je ona, grešeći u rodovima od uzbuđenja. — Ako je već do toga došlo da je ona sva u toj gadosti. Ja ne mogu to ni da izgovorim. Meni je pozlilo kad sam ga jedanput videla. Cela tvoja gruba priroda. Vladimir Ivanovič je hteo da ubaci svoju reč, smatrajući da je razgovor već dosta skrenuo u stranu, ali je još bilo rano — kao u brzometke, jedan metak, izletajući, davao je mesto drugome. — Dozvoli, molim te — reče on. — Pa ja već znam, kad ti govoriš, onda svi moraju slušati i uživati u tvojoj rečitosti. Ali kod mene nije rečitost, već materinsko srce, koje si ti izmučio... izmučio. Jedinica ćerka, koju sam čuvala od svake gadosti, od svega niskog, i ti je odjedanput bacaš namerno u najgrublju, najnižu sredinu. — Pa to je tvoja... — sestra, htede da kaže.

— Ne, to je bila tvoja fantazija. Sve je to lepo, ali kad je iskreno, a ovo je sve laž, koja je od tebe potekla. Ako ih tako žališ, pokloni im svu letinu. Šta, valjda ćeš dati — govorila je ona, zaboravljajući potpuno kako mu je čangrizala zbog toga što je naredio da se da po jedan pud žita svakoj siromašnoj kući u njihovom selu. On htede reći da je spreman da učini i više. — Nije istina, sve je to pretvaranje, praviš se liberalan — nastavljala je ona da ga bode u najbolnija mesta, kao pčela u oči. — I ono što si dao, svakome se hvališući, dao si zato što sam ja to tražila. »Bože moj, kako može lagati ova žena!« mislio je u sebi Vladimir Ivanovič. Najzad su svi meci iz brzometke bili ispaljeni, a novi još nisu bili stavljeni, i Vladimir Ivanovič je stigao da kaže šta je hteo. Nema razloga za uznemiravanje. Što je dadilja pričala da su na njoj našli tri parazita, to još nije takva nesreća. A što se ona zanela i prešla u krajnost, to je shvatljivo. Ali ni to nije nikakva nevolja. Komitet je hteo da pošalje nekog radi deljenja pomoći, i on može predložiti sebe, njega će poslati, i on će je dovesti. To je sve. Kako je predložio Vladimir Ivanovič, tako je bilo rešeno, i za tri dana on je sa zadatkom komiteta otputovao k svojoj kćeri. U Krasnovu, kod Lužinih, među mlađom generacijom je vrelo od silnog rada: ne toliko od spoljašnjeg — odlaženja u sela i seljačke kuće (mada je i takvog bilo mnogo) — koliko od unutrašnjeg: menjali su se pogledi na dobro i zlo.

NAPOMENE »Platnomer«. Na ideju da napiše pripovetku u kojoj bi glavno lice bio konj, došao je Tolstoj 1856. godine: »Želim da napišem povest o jednom konju« — zapisuje on u svoj dnevnik (Pss. t. 47, str. 78). [54] Približno iz tog vremena su i sećanja I. S. Turgenjeva, koja je zapisao S. N. Krivenko, kako je za vreme šetnje po pašnjaku Tolstoj zastao pred starim paripom i počeo pričati o njemu. »Ne samo da je sam pronikao, već je i mene preneo u položaj tog nesrećnog bića — seća se Turgenjev. — Ja nisam izdržao i rekao sam: »Čujte, Lave Nikolajeviču, vi ste, odista, nekad bili konj. Dela opišite to unutrašnje stanje konja« (»Istorijski glasnik« — Исторически вестник«, 1890, №2, str. 276). Tolstoj je počeo pisati pripovetku 1861. godine i radio je na njoj do 1863. godine, kad je iz nepoznatih razloga taj rad prekinuo. Godine 1885, na predlog Sofije Andrejevne Tolstoj, koja je pripremala za izdavanje njegova celokupna dela, Tolstoj je ponovo pregledao, preradio i završio tu pripovetku. Prvobitni naziv »Hlistomer« (»Bičomer«) zamenjen je sa »Holstomer« (»Platnomer«). Pripovetka je prvi put objavljena u njegovim celokupnim delima izdanim 1885. god. »Beleške umobolnog«. Zamisao te pripovetke potiče iz 1884. godine. U Tolstojevom dnevniku u belešci od 30. marta piše: »Došao sam na ideju da napišem beleške umobolnog. Kako sam ih uzbudljivo doživeo« (t. 49, str. 75 — 76). Sačuvani odlomak koji je pisac nazvao »Beleške umobolnog« napisan je u aprilu 1884. godine. Pripovetka je ostala nezavršena, ali je Tolstoj nekoliko puta (1887, 1888, 1896, 1903. god.) nameravao da je završi. Pripovetka je autobiografskog karaktera. U septembru 1869. godine

Tolstoj je putovao u penzansku guberniju zbog kupovine imanja. U Arzamasu, gde se bio zaustavio da prenoći, doživeo je ono isto stanje koje doživljava i glavna ličnost »Beležaka umobolnog«. O tom »arzamaskom užasu« Tolstoj je pisao ženi 4. septembra 1869. godine: »Bilo je 2 časa po ponoći, strahovito sam se umorio, hteo da spavam, i ništa me nije bolelo. Najednom obuze me tuga, strah, užas, koje još nikad nisam osetio« (t. 83, str. 167). Prvi put su objavljene u knjizi »Posthumna umetnička dela L. N. Tolstoja« (»Посмертные художественные произведения Л. Н. Толстого«, под. ред. В. Г. Черткова, М. 1912, т. III). »Smrt Ivana Iljiča«. Tačan datum početka pisanja ove pripovetke nije poznat. Po pretpostavci N. N. Guseva, o njoj piše Sofija Andrejevna Tolstoj, u pismu T. A. Kuzminskoj, od 20. decembra 1882. godine: »Ljovočka je... čini mi se, počeo pisati kao nekad« (N. N. Gusev, Letopis života i stvaralaštva L. N. Tolstoja — N. N. Gusev, Летопись жизни и творчества Л. Н. Толстого, Гослитиздат, М. 1958, t. I, str. 554). Aktivni stvaralački rad na njoj počeo je aprila 1884. godine i trajao do februara — marta 1886. godine. Prema podacima samog Tolstoja i njegovih memoarista, kao prototip glavne ličnosti pripovetke Ivana Iljiča Golovina poslužio je član Tulskog suda Ivan Iljič Mečnikov, koji je umro od raka 2. jula 1881. godine. Sećajući se jednom prilikom pojedinosti svog razgovora s poznatim naučnikom I. I. Mečnikovom, Tolstoj je zabeležio: »U razgovoru smo pomenuli da sam ja poznavao njegovog brata Ivana Iljiča — čak i moja pripovetka »Smrt Ivana Iljiča« ima izvesne veze s pokojnikom...« [S. I. Spiro, Razgovori s L. N. Tolstojem (1909 i 1910 g.) — S. P. Spiro, Беседи с Л. Н. Толстым (1909 и 1910 гг.), М, 1911, str. 35]. T. A. Kuzminska govori u svojim uspomenama: »Ivan Iljič Mečnikov... poslužio je kao prototip glavnog junaka pripovetke »Smrt Ivana Iljiča«. Njegova žena mi je kasnije pričala o njegovim predsmrtnim mislima, razgovorima o jalovosti njegovog minulog života, a ja sam to saopštila Lavu Nikolajeviču« (T. A. Kuzminska, Moj život kod kuće i u Jasnoj Poljani — Т. А. Каминская, Моя жизнь дома и в Ясной Поляне, изд. 3-е, Тула, 1958, стр. 445 — 446).

Pripovetka je prvi put objavljena u »Delima gr. L. N. Tolstoja« — »Сочинения гр. Л. Н. Толстого«, Част XII. »Произведений последних годов«, М. 1886 г. »Završetak maloruske legende „Četrdeset godina“, koju je objavio Kostomarov 1881.god.«. Legendu »Četrdeset godina« napisao je poznati istoričar N. I. Kostomarov (1817 — 1885). U toj legendi napisanoj na ukrajinskom jeziku, priča se povest Trofima Semjonoviča Jašnika koji je zasnovao svoje blagostanje na zločinu — ubistvu trgovca i njegovog sluge. Od ubogog sluge Trofim je postao milioner koji se sprijateljio s petrogradskim aristokratskim krugovima. Ubrzo posle zločina čuo je kraj groba svoje žrtve glas koji je saopštavao da će ga posle četrdeset godina stići kazna. No i pored toga u pripovetki Kostomarova Trofimov život protiče potpuno srećno, u neprestanom bogaćenju, sve do smrti on nije osetio veće muke i patnje. Legenda se završavala sledećim objašnjenjem zašto odmazda nije stigla Trofima: »On nije znao — pisao je Kostomarov — i nije shvatao da je početak predskazane kazne bila njegova dugogodišnja zemaljska sreća, a njen kraj — gubitak Boga«. Posle toga autor legende je dodao: »gruba propoved savremenog ateizma je tumbe izvrnula... čitavo moralno biće starog seljaka koji se obogatio« (izd. 1881, god., str. 90). Ali ti poslednji redovi nisu oslabili utisak koji ostavlja pripovetka, da je sve dozvoljeno, da zločin može ostati nekažnjen; to je oduzelo legendi moralni patos koji je Kostomarov nameravao da unese u nju. 1891. godine N. I. Kostomarov je sam preveo legendu »Četrdeset godina« na ruski i tad ju je izdao. Pripovetka je privukla pažnju Tolstoja, koji ju je smatrao »izvanrednim delom«. Januara — aprila 1886. godine on i njegovi istomišljenici (V. G. Čertkov, N. L. Ozmidov), pripremajući legendu Kostomarova za objavljivanje u »Posredniku«, uneli su niz ispravki u tekst. Aprila iste godine Tolstoj je napisao svoju varijantu kraja pripovetke, gde je u duhu svoje religiozno-moralne filozofije razotkrio dramu čoveka koji je izvršio krvav zločin, narušio zakon čovečnosti i izgubio veru u Boga. »Završetak maloruske legende „Četrdeset godina“, koju je izdao