Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

toga nema. Tada još nisam znao da je to opšta sudba, ali da svi, kao i ja, misle da je to samo njihova nesreća, kriju tu svoju izuzetno stidnu nesreću ne samo od drugih već i od samih sebe, sami sebi to ne priznaju. Počelo je prvih dana i nastavljalo se sve vreme, sve jače i sve žešće. U dubini duše ja sam već prvih nedelja osetio da sam upao u klopku, da se nije ostvarilo ono što sam očekivao, da ženidba ne samo što nije sreća već je nešto sasvim teško; ali ja to, kao i svi, nisam hteo priznati sebi (ni sad ja ne bih priznao da nije svršeno) i krio sam ne samo od drugih već i od sebe. Sad se čudim kako nisam video svoj pravi položaj. To se moglo videti već po tome što su svađe nastajale iz takvih povoda da je posle bilo nemogućno, kad su se one svršavale, setiti se zašto je došlo do njih. Razum nije uspevao da naizmišlja dovoljno povoda za stalno neprijateljstvo meću nama. Ali je još poraznije bilo što je nedostajalo izgovora za pomirenje. Ponekad je bivalo reči, objašnjenja, čak i suza, a ponekad... oh! gadno mi je i sad kad se setim — posle najtežih reči rečenih jedno drugome, odjedanput pogledi bez reči, osmesi, poljupci, zagrljaji... Pih, gadosti! Kako sam mogao ne videti tada svu gadost toga... XIII Uđoše dva putnika i stadoše se smeštati na drugoj klupi. On je ćutao dok su se oni smeštali, a čim su se utišali, on nastavi, očevidno ne gubeći ni za trenutak nit svojih misli. — A što je najvažnije i najpoganije — poče on — u teoriji se smatra da je ljubav nešto idealno, uzvišeno, a u životu je, eto, ljubav nešto gadno, svinjsko, o čemu je i govoriti i sećati se odvratno i sramno. To nije priroda uzalud učinila da bude odvratno i sramno. A kad je odvratno i sramno, tako ga treba i shvatati. Međutim, ljudi se, naprotiv,

prave kao da je odvratno i sramno nešto divno i uzvišeno. Koji su bili prvi znaci moje ljubavi? Pa ti što sam se predavao životinjskim preteranostima, ne samo ne stideći ih se već sam se nekako i ponosio zbog toga što sam bio u mogućnosti da se predam tim fizičkim preteranostima, ne misleći pri tom nimalo ne samo o njenom duhovnom nego čak ni o njenom fizičkom životu. Čudio sam se otkuda se skupljala ta ozlojeđenost jednoga na drugo, a stvar je bila sasvim jasna: ta ozlojeđenost nije bila ništa drugo do protest čovečje prirode protiv životinje koja ju je gušila. Čudio sam se našoj mržnji jednoga prema drugome. Međutim, drugačije nije moglo ni biti. Ta mržnja nije bila ništa drugo do obostrana mržnja saučesnika u zločinu — i za podsticanje i za učešće u zločinu. Kako da nije zločin kad je ona, jadnica, ostala bremenita već u prvom mesecu, a naša se svinjska veza nastavljala? Vi mislite da se ja udaljujem od priče? Nimalo! To vam ja sve pričam kako sam ubio ženu. Na sudu me pitaju čime sam i kako ubio ženu. Budale, misle da sam je tada, petog oktobra, ubio nožem. Nisam ja nju ubio tada, već mnogo ranije. Isto onako kao što svi oni danas ubijaju, svi, svi... — A čime? — upitah ja. — Pa to i jeste čudno što niko neće da zna to što je tako jasno i očevidno, to što su doktori dužni znati i propovedati, a o čemu oni ćute. Međutim, stvar je vrlo prosta. Čovek i žena su stvoreni kao i životinje, tako da posle telesne ljubavi počinje bremenitost, potom dojenje, takva stanja u kojima je za ženu, kao i za njeno dete, telesna ljubav štetna. Žena i ljudi je podjednak broj. Šta iz toga sledi? Čini mi se da je jasno. I nije potrebna velika mudrost da se iz toga izvede zaključak koji izvode životinje, tj. uzdržavanje. Ali nije tako. Nauka je došla dotle da je našla nekakve leukocite koji jure po krvi, i svakojake nepotrebne gluposti, a to nije mogla shvatiti. Bar se ne čuje da ona to govori. I tako za ženu ostaju samo dva izlaza: jedan — da od sebe načini bogalja, da uništi ili da uništava u sebi, prema potrebi, sposobnost da bude žena, tj. majka, radi toga da bi muškarac mogao spokojno i stalno da se naslađuje; ili drugi izlaz, čak ne izlaz, već prosto, grubo, neposredno narušavanje prirodnih zakona, koje se vrši u svima takozvanim čestitim porodicama. Naime, to da žena, uprkos svojoj

prirodi, mora da bude jednovremeno i bremenita, i dojilja, i ljubavnica, mora da bude to do čega se ne srozava nijedna životinja. I ponestaju joj snage za to. I otuda u našem društvenom krutu histerične, nervozne žene, a u narodu — goropadnice. Pogledajte, među devojkama, čednim, nema goropadi, samo među ženama, i to ženama što žive s muževima. Tako je u nas. Isto tako je i u Evropi. Sve bolnice za histerične pune su žena koje narušavaju zakone prirode. Ali goropadnice i pacijentkinje Šarkoa — to su sasvim osakaćene, a polubogaljastih žena je pun svet. Ta samo treba pomisliti kakav se to veliki čin odigrava u ženi kad je začela plod ili kad doji odojče. Raste to što nas nastavlja, zamenjuje. I baš taj sveti čin se narušava — a čime? — strašno je i pomisliti! A govore o slobodi, o pravima žena! To je isto kao kad bi ljudožderi gojili zarobljenike da ih pojedu, a u isto vreme ih uveravali kako se brinu o njihovim pravima i slobodi. Sve je to bilo novo i porazilo me je. — Pa kako onda? Ako je tako — rekoh — onda znači da čovek ženu može ljubiti jedanput u dve godine, a muškarac... — Muškarcu je neophodno — prihvati on. — Opet su dragi žreci nauke uverili sve ljude. Ja bih njima, tim vračima, naredio da vrše dužnost tih žena koje su, po njihovom mišljenju, neophodne muškarcima, pa da čujem šta bi onda rekli. Ulijte čoveku u glavu da mu je neophodna rakija, duvan, opijum, i sve će mu to postati neophodno. Znači da Bog nije shvatio šta je potrebno, pa je, ne raspitavši se kod vrača, rđavo uredio. Kao što vidite, nešto tu nije u redu. Muškarcu je potrebno i neophodno, tako su oni zaključili, da zadovoljava svoju pohotu, a tu se umešalo rađanje i dojenje dece, što ometa zadovoljavanje te potrebe. Pa kako onda? Obratiti se vračima, oni će to udesiti. Oni su i smislili. Oh, kad li će biti lišeni ugleda ti vrači s njihovim obmanama? Već je vreme! Eto do čega je već dovelo: s uma silaze i ubijaju se, i sve zbog toga. A i kako bi drukčije? Životinje kao da znaju da potomstvo nastavlja njihov rod i drže se izvesnoga zakona u tome odnosu. Samo čovek to ne zna i neće da zna. I brine se samo o tome da ima što je mogućno više uživanja. I to ko? Car prirode, čovek. A vidite, životinje se pare samo onda kad mogu proizvoditi potomstvo, a pogani car prirode — uvek, samo da može uživati. Osim toga, unosi tu

majmunsku zabavu u biser stvaranja, u ljubav. I u ime te ljubavi, tj. nevaljalstva, upropašćuje — šta? polovinu ljudskog roda. Sve žene koje bi trebalo da budu pomagačice u kretanju čovečanstva ka istini i sreći, on u ime svoga zadovoljstva pretvara ne u pomagačice, već u neprijatelje. Pogledajte, šta svuda koči kretanje čovečanstva napred? Žene. A što su one takve? Pa samo zbog toga. Da, da — ponovi on nekoliko puta i stade se vrpoljiti, vaditi cigarete i pušiti, očevidno želeći da se malo primiri. XIV — Eto, i ja sam živeo kao takva svinja — nastavi on opet pređašnjim tonom. — Najgore je bilo to što sam, živeći tim ružnim životom, uobražavao da zato što ne grešim s drugim ženama, što, prema tome, živim čestitim porodičnim životom, da sam ja moralan čovek, i da nisam ni za što kriv, a da je za svađe koje izbijaju meću nama kriva ona, njen karakter. A kriva, razume se, nije bila ona. Ona je bila takva kao i sve ostale, kao većina. Vaspitana je bila kako to zahteva položaj žene u našem društvu i onako kako se vaspitavaju sve, bez izuzetka, žene imućnih klasa, i kako se moraju vaspitavati. Pričaju o nekakvom novom ženskom obrazovanju. Sve su to prazne reči: obrazovanje žene je tačno onakvo kakvo mora biti dok postoji onakvo ne prikriveno, već stvarno, opšte gledanje na ženu. I obrazovanje žene uvek će odgovarati gledanju koje muškarac ima na nju. Ta svi mi znamo kako muškarac gleda na ženu: »Wein, Weiber und Gesang« [11] — tako vele pesnici u svojim pesmama. Uzmite svu poeziju, sve slikarstvo, vajarstvo, počevši od ljubavnih pesama i nagih Venera i Frina, pa ćete videti da je žena oruđe naslade; ona je takva na Trubi, i na Gračevki, i na dvorskom balu. I pazite lukavstvo đavolovo:

eto, naslada, zadovoljstvo, ali bar da se zna da je zadovoljstvo, da je žena sladak zalogaj. Nije tako, u početku su vitezovi tvrdili da oni obožavaju ženu (obožavaju, a ipak gledaju na nju kao na oruđe naslade). Sad, pak, tvrde da poštuju ženu, Jedni joj ustupaju mesto, podižu joj maramice; drugi joj priznaju pravo da se bavi svim zanimanjima, da učestvuje u upravi itd. Sve to čine, a gledanje na nju uvek je isto. Ona je oruđe naslade. Njeno telo je sredstvo za nasladu. I ona to zna. To je isto što i ropstvo. Ropstvo, pak, nije ništa drugo doli kad se jedni koriste prinudnim radom drugih. I zato, da ne bi bilo ropstva, potrebno je da ljudi više ne žele da se koriste prinudnim radom drugih, da to smatraju grehom ili sramotom. Međutim, uzmu pa izmene spoljni oblik ropstva, udese tako da se više ne izdaju tapije na robove, pa uobražavaju i uveravaju sebe da više nema ropstva, a ne vide i neće da vide da ropstvo i dalje postoji, zato što ljudi isto onako vole i smatraju dobrim i pravičnim da se koriste radom drugih. A čim oni to smatraju dobrim, uvek se nađe ljudi koji su jači i lukaviji od drugih i koji će znati to da učine. Tako vam je i sa emancipacijom žena. Ropstvo žene i jeste baš u tome što ljudi žele i smatraju da je veoma dobro koristiti se njom kao oruđem naslade. I tako, evo, oslobađaju ženu, daju joj svakojaka prava, jednaka s pravima muškarca, ali nastavljaju da gledaju na nju kao na oruđe naslade; tako je vaspitavaju i u detinjstvu i javnim mnenjem. I eto, ona je i dalje ona ista, ponižena, razvraćena robinja, i muškarac je onaj isti razvratni robovlasnik. Puštaju ženu na visoke škole i u sudove, a gledaju na nju kao na predmet naslade. Naučite je da tako gleda na samu sebe kao što smo je i naučili, i ona će uvek ostati niže stvorenje. Ili će uz pomoć gadova doktora sprečavati začetak ploda, tj. postati prava prostitutka koja se spustila ne na stepen životinje, već na stepen stvari, ili će biti ono što i jeste u većini slučajeva — duševno bolesna, histerična, nesrećna, kakve one i jesu, lišene mogućnosti da se duhovno razviju. Gimnazije i univerziteti to ne mogu izmeniti. To može da izmeni samo promena shvatanja muškaraca o ženama i žena o sebi samima. A to će se izmeniti tek onda kad žena bude smatrala da je viši položaj — položaj device, a ne kao ovo sad, da je više stanje čovekovo — stid i sramota. Dokle god toga ne bude, ideal svake devojke, ma kakvo bilo

njeno obrazovanje, biće uvek taj da privuče što više muškaraca, što može više mužjaka, kako bi mogla birati. A što jedna zna malo više matematike, a druga ume da svira u harfu, to neće izmeniti ništa. Žena je srećna i postiže sve što god može poželeti kada opčini muškarca. I zato je glavni ženin zadatak — umeti ga opčiniti. Tako je to bilo i biće. Tako je to u devojačkom životu u našem staležu, tako se to nastavlja i u braku. U devojačkom životu je potrebno to zbog izbora, u braku — radi vladanja nad mužem. Jedino što to preseca ili bar prigušuje za izvesno vreme jesu deca, i to onda kad žena nije nakaza, tj. kad sama doji. Ali tu su opet doktori. Desilo se da je moja žena, koja je htela sama da doji i dojila je ostalo petoro dece, bila nešto bolesna kad se rodilo prvo. Ti doktori, koji su je cinički svlačili i svuda je pipali, za šta sam im ja morao zahvaljivati i dati im novac, ti mili doktori pronašli su da ona ne treba da doji i ona je u. prvo vreme bila lišena toga jedinstvenog sredstva koje bi je moglo spasti od koketerije. Dojila je dojkinja, tj. koristili smo se sirotinjom, nevoljom i neznanjem jedne žene, domamili smo je od njenoga deteta našem i za to smo joj dali kokošnjik [12] s trakama. Ali, nije stvar u tome. Stvar je u tome što se baš u to vreme kad je bila oslobođena bremenitosti i dojenja u njoj neobičnom snagom pojavila ona ženska koketerija koja je bila zaspala. I u meni su se, shodno tome, s neobičnom snagom pojavile muke ljubomore, koje su me neprekidno razdirale za sve vreme moga bračnog života, kao što već one ne mogu da ne razdiru sve one muževe koji žive sa ženama kako sam ja živeo, tj. nemoralno. XV — Sve vreme koje sam proveo u braku neprekidno me je razdirala ljubomora. Ali, bilo je perioda kada sam naročito jako patio od toga. Jedan od takvih perioda bio je taj kad su joj posle rođenja prvoga deteta

doktori zabranili da doji. Ja sam u to vreme bio naročito ljubomoran, najpre zbog toga što je moja žena osećala onaj nemir, svojstven majci, koji mora da se javi kad se bezrazložno naruši pravilan tok života; drugo zato što sam, videvši kako je lako odbacila moralnu materinsku dužnost, s pravom, mada i nesvesno, zaključio da će njoj isto tako lako biti da odbaci i supružansku dužnost, tim pre što je bila savršeno zdrava i, bez obzira na zabranu milih doktora, dojila sama kasnije rođenu decu i othranila ih sjajno. — Vi, čini se, ne volite doktore — rekoh ja — primetivši neki naročito srdit izraz u glasu kad god bi ih samo pomenuo. — Nije reč o tome da li ih volim ili ne. Oni su mi upropastili život, kao što su upropašćavali i upropašćuju živote hiljada, stotine hiljada ljudi, a ja ne mogu da ne vezujem posledice sa uzrokom. Shvatam ja da oni žele, isto kao i advokati i drugi, da steknu novca, i ja bih im drage volje dao polovinu svojih prihoda, a i svaki kad bi shvatio šta oni rade, drage volje bi im dao polovinu svoga imanja, samo da se ne mešaju u vaš porodični život, da vam nikada ne prilaze blizu. Ja, eto, nisam skupljao podatke, ali znam desetine slučajeva — a ima ih tušta i tma — gde su oni ubili ili dete u majčinoj utrobi, tvrdeći da mati ne može roditi, a mati posle rađa ne može lepše biti, ili su ubili majku pod vidom nekakvih operacija. A niko ne broji ta ubistva, kao što nisu brojali ni ubistva za vreme inkvizicije, zato što se smatralo da je to radi sreće čovečanstva. Ne mogu se izbrojati zločini što ih oni počiniše. Ali svi ti zločini nisu ništa prema onome moralnom kvarenju materijalizmom koje oni unose u svet, naročito preko žena. Da i ne govorim o tome da ljudi, kad bi samo slušali njihova uputstva, jer zaraze ima svuda, ne bi nikako smeli težiti zbliženju, već razdvajanju: svi bi, po njihovom učenju trebalo da sede potpuno sami i da ne ispuštaju iz usta štrcaljku s karbolnom kiselinom (uostalom, pronašli su da ni ona ne valja). Ali to još nije najgore. Najgori otrov je u razvraćanju ljudi, naročito žena. Sad se više ne može reći: »Ti živiš rđavo, živi lepše«, niko to ne može reći ni sebi ni drugome. A ako rđavo živiš, uzrok je poremećaj nervnog sistema, ili tome slično. I treba otići njima, i oni vam propišu za 35 kopjejki lek u apoteci, i vi ga uzimate. Biće vam još gore, onda opet lekovi, i opet lekari. Divota!

Ali nije u tome stvar. Ja sam govorio samo o tome da je ona divno sama dojila decu i da me je to nošenje i dojenje dece jedino spasavalo od muka ljubomore. Da nije bilo toga, sve bi se pre desilo. Deca su spasavala i mene i nju. Za osam godina rodila je petoro dece. I sve je sama dojila. — A gde su sad ona, vaša deca? — upitah. — Deca? — uplašeno me upita on. — Oprostite, možda vam je teško sećati se? — Ne, ništa. Decu su mi uzeli svastika i njen brat. Nisu mi ih dali. Ja sam im predao imanje, a oni mi ih nisu dali. Ja sam nalik na ludaka. Sad dolazim od njih. Video sam ih, ali mi ih ne dadu. A ja bih ih vaspitavao tako da ona ne budu takva kao njihovi roditelji. A potrebno je da budu isti takvi. The, šta da se radi! Razumljivo je što neće da mi ih dadu ni povere. A ja i sam ne znam da li bih imao snage da ih vaspitavam. Mislim da ne bih. Ja sam — razvalina, bogalj. Ipak je nešto u meni. Znam. Da, istina je to da znam ono što ostali dugo još neće saznati. Da, deca su živa i rastu isti onakvi divljaci kao i svi oko njih. Video sam ih, triput sam ih video. Ništa ne mogu za njih učiniti. Ništa. Idem sad kući, na jug. Imam tamo kućicu i vrtić. Da, ljudi još dugo neće saznati to što ja znam. Ima li mnogo gvožđa i kakvih metala ima na Suncu i zvezdama — to se brzo može doznati; a to što otkriva našu svinjariju — to je teško, strašno teško... Vi bar slušate, ja sam i za to zahvalan. XVI — Eto, vi pomenuste decu. Kako li se strašno laže i o deci. Deca su blagoslov božji, deca su radost. Sve je to laž. Sve je to bilo nekada, ali danas ni pomena o tome. Deca su mučenje i ništa više. Većina matera

tako upravo i oseća, i ponekad nehotice otvoreno tako i kaže. Upitajte većinu matera našega kruga imućnih ljudi, one će vam reći da zbog straha od toga da im deca mogu bolovati i umirati, one neće da imaju dece, a ako su već rodile, neće da doje, zbog toga da se ne bi vezivale i patile. Uživanje koje im dete pruža lepotom svojom, onih ručica, nožica, celoga tela — zadovoljstvo koje pruža dete, manje je od muka koje one prepate, da ne kažem zbog bolesti i gubitka deteta, nego zbog samoga straha pred mogućnošću bolesti i smrti. Kad se izmere korist i šteta, vidi se da je štetno i stoga nepoželjno imati decu. One to otvoreno, smelo kazuju, uobražavajući da ta osećanja proizlaze u njima iz ljubavi prema deci, osećanja lepog i pohvalnog, kojim se one ponose. One ne primećuju da takvim rasuđivanjem otvoreno poriču ljubav i potvrđuju samo svoju sebičnost. Za njih je manje uživanje u lepoti deteta od patnje zbog strahovanja za njim, i zato im ne treba to dete koje bi one volele. One ne žrtvuju sebe radi voljenog bića, već to voljeno biće, koje bi se moglo imati, radi sebe. Jasno je da to nije ljubav, već sebičnost. Ali ne možeš ni osuditi njih, matere imućnih porodica, za tu sebičnost, kad se setiš svega onoga što one prepate zbog dečjeg zdravlja, blagodareći opet tim istim doktorima, u našem gospodskom životu. Kad se samo setim, još i sad, života i stanja ženinog u prvo vreme, kad je bilo troje, četvoro dece, i kad je sva bila zaokupljena njima — strah me hvata! Našeg života uopšte nije bilo. To je bila neka večita opasnost, spasavanje od nje, opasnost koja ponovo nailazi, ponovo očajno naprezanje i novo spasenje — i uvek takvo stanje kao na brodu koji tone. Ponekad mi se činilo da je to ona namerno činila, da se pretvarala da je zabrinuta za decu, ne bi li mene pobedila. Tako su se na privlačan, jednostavan način rešavala sva pitanja u njenu korist. Meni se ponekad činilo da je sve što je ona u takvim slučajevima činila i govorila — da je činila i govorila namerno. Ali nije bilo tako, ona se sama strašno mučila i neprekidno se kinjila zbog dece, zbog njihovog zdravlja i bolesti. To su bile žive muke za nju, a i za mene. A nije ni mogla da se ne muči. Naklonost prema deci, životna potreba da se ona hrane, neguju, štite — bila je u nje, kao i u većine žena, ali nije bilo toga čega ima u životinja — odsustva uobrazilje i razuma. Kokoška se ne plaši onoga što se može desiti njenom piletu, ne zna za sve one bolesti koje ga

mogu snaći, ne zna za sva ona sredstva za koja ljudi uobražavaju da ih mogu spasti od bolesti i smrti. I deca za nju, za kokošku, nisu mučenje. Ona radi za svoje piliće to što joj je svojstveno, i radi radosno; deca su za nju — radost. Kad se pile razboli, njene brige su sasvim određene: ona ga greje i hrani. I radeći to, ona zna da čini sve što je potrebno. Lipše li pile, ona se ne pita što je lipsalo, kuda je otišlo, pokvoče, potom prestane i nastavi živeti po starom. Ali u naših nesrećnih žena i u moje žene nije bilo tako. Da i ne govorim o bolestima — kako ih lečiti, o tome kako vaspitavati i gajiti, ona je sa svih strana slušala i čitala beskrajno različite propise koji su se neprestano menjali. Hraniti tako i time; ne, ne tako, ne time, a evo ovako; odevati, pojiti, kupati, nameštati da spava, voditi u šetnju, na vazduh — za sve to smo mi, a pogotovu ona, saznavali svake nedelje nove propise. Kao da su se deca počela rađati od juče. Ako ga nismo tako nahranili, ni tako okupali, ni na vreme, i dete se razbolelo, ispada da je kriva ona, da nije radila ono što je trebalo raditi. Tako dok je zdravlja. I to je mučenje. A kad se razboli, tada pogotovo. Pravi pravcati pakao. Smatra se da je bolest mogućno lečiti, i da postoji takva nauka i takvi ljudi — doktori, i da oni to znaju. Ne svi, nego samo oni najbolji. I eto, dete je bolesno i treba naići na toga najboljeg, toga što spasava, i tad je dete spaseno; a ako ne uhvatiš toga doktora, ili ne živiš u tom mestu gde živi taj doktor — i dete je propalo. I to nije samo njena vera, to je vera svih žena iz njenoga kruga, i sa svih strana ona čuje samo to: Jekaterini Semjonovoj umrlo je dvoje dece jer nisu blagovremeno pozvali Ivana Zahariča, a Marji Ivanovnoj Ivan Zaharič spasao je najstariju devojčicu; a, eto, Petrovi su se na vreme, po doktorovom savetu, razišli po gostionicama — i ostali živi, a da se nisu razišli — deca bi pomrla. A onoj, opet, dete bilo slabo, oni otputovali, po doktorovom savetu, na jug — i spasli dete. Pa kako da se ne muči i ne uzbuđuje celog života, kad život dece, za koju je ona nagonski vezana, zavisi od toga da ona na vreme sazna šta će o tome reći Ivan Zaharič! A šta će reći Ivan Zaharič, niko ne zna, a ponajmanje on sam, zato što on vrlo dobro zna da ništa ne zna i da ništa ne može pomoći, ali će samo smunđati šta bilo, samo da se ne bi prestalo verovati da on nešto zna. Ta kad bi ona bila sasvim životinja, ne bi se tako mučila; kad bi bila sasvim čovek, verovala bi u Boga, pa bi govorila i mislila kako govore žene koje

veruju u Boga: »Bog dao, Bog i uzeo, sve je u božjoj ruci.« Ona bi mislila da su život i smrt kako svih ljudi tako i njene dece van ljudske vlasti, a jedino u božjoj vlasti, i onda se ne bi mučila time kako je u njenoj vlasti bilo da otkloni bolesti i smrt dece, a ona to nije učinila. Međutim, njen položaj je bio ovakav: data su joj sasvim krhka, slabačka stvorenja, podložna beskrajnim nesrećama. Prema tim stvorenjima ona oseća strasnu, životinjsku privrženost. Sem toga, ta stvorenja su joj poverena, a istovremeno su sredstva, kojima se ta stvorenja mogu održati, nama nepoznata, a poznata su sasvim tuđim ljudima, čije se usluge i saveti mogu dobiti samo za velike pare, i to ne uvek. Ceo život sa decom bio je za ženu, a stoga i za mene, ne radost, već muka. Kako da se ne muči? Ona se i mučila stalno. Ponekad, tek što bismo se umirili posle kakve bilo ljubomorne scene ili prosto svađe, i mislimo da malo poživimo, nešto pročitamo i porazmislimo; tek što se prihvatiš nekog posla, odjednom javljaju da Vasja povraća, ili da Maša ima krvavu stolicu, ili Andrjuša ima ospe, i, naravno, života više nema. Kuda da se trči, po koje doktore, kuda da se izdvoji? I počinju klistiri, temperature, miksture i doktori. To se i ne dovrši, a počinje nešto drugo. Urednog, ustaljenog porodičnog života nije bilo. A bilo je, kao što sam vam kazao, stalnog spasavanja od uobražavanih i stvarnih opasnosti. I tako vam je to danas u većini porodica. A u mojoj porodici bilo je to naročito oštro. Žena je volela decu i bila lakoverna.. I tako nam deca ne samo nisu ulepšavala život već su ga trovala. Sem toga, deca su za nas bila novi povod razdora. Otkako su došla deca, i što su više rasla, tim su češće baš sama deca bila i sredstvo i predmet razdora. Ne samo predmet razdora već su bila i oruđe za borbu; kao da smo se nas dvoje tukli decom. Svako je od nas imao svoje ljubimče — oruđe za tuču. Ja sam se više tukao Vasjom, najstarijim, a ona Lizom. Sem toga, kad su deca poodrasla i počeli se ocrtavati njihovi karakteri, desilo se da su postala saveznici koje je svako od nas vukao na svoju stranu. Oni su strašno patili zbog toga, nesretnici, ali mi, u našem večitom ratu, nismo ni pomišljali na njih. Devojčica je bila uz mene, a stariji dečko, nalik na nju, njen ljubimac, često mi je bio mrzak.

XVII — Eto tako smo živeli. Odnosi su postajali sve neprijateljskiji i neprijateljskiji. I najzad je došlo dotle da već više nije nesloga stvarala neprijateljstvo, nego neprijateljstvo neslogu: ma šta ona rekla, ja se unapred nisam slagao, a i ona isto tako. Četvrte godine oboma nam je bilo jasno da ne možemo razumeti jedno drugo, ni složiti se jedno s drugim. Na kraju smo već bili prestali i da pokušavamo da se sporazumemo do kraja. O najprostijim stvarima, a naročito o deci, mi smo stalno ostajali svako pri svome mišljenju. Koliko se sad sećam, mišljenja koja sam branio nisu mi uopšte bila toliko draga da nisam mogao odustati od njih; ali ona je bila suprotnog mišljenja, i popustiti — značilo je popustiti njoj. A to nisam mogao. Ni ona. Ona je, verovatno, smatrala sebe uvek savršeno ispravnom prema meni, a ja sam već u svojim očima bio svetac prema njoj. Kad smo bili nasamo, mi smo gotovo bili osuđeni na ćutanje ili na takve razgovore koje, uveren sam, mogu i životinje voditi među sobom: »Koliko je sati? Vreme je spavanju. Šta ima danas za ručak? Kuda da iziđemo? Šta piše u novinama? Treba zvati doktora, Mašu boli grlo.« Trebalo je samo za dlaku izići iz toga do nemogućnosti suženoga kruga razgovora pa da bukne ljutnja. Izbijale su svađe i izrazi mržnje zbog kafe, stolnjaka, jednoprežnih kola, zbog poteza u vintu — sve stvari koje ni za jedno ni za drugo nisu mogle biti nimalo važne. U meni je bar često kipela strašna mržnja prema njoj! Gledao bih, ponekad, kako sipa čaj, klati nogom, prinosi kašičicu ustima, srče, uvlači u sebe tečnost, i mrzeo bih je baš za to kao za kakav najružniji postupak. Nisam onda ni primećivao da su se periodi mržnje javljali u meni sasvim pravilno i ravnomerno, prema periodima onoga što smo mi nazivali ljubavlju. Period ljubavi — period mržnje, period energične ljubavi — dugi period mržnje, slabije ispoljavanje ljubavi — kratki period mržnje. Tada mi nismo shvatali da su ta ljubav i mržnja bili jedno isto životinjsko osećanje, samo u raznim oblicima. Živeti tako bilo bi užasno da smo mi shvatali svoj položaj; ali

ga nismo shvatali i nismo ga uviđali. U tome su i spas i smrtna presuda za čoveka što onda kad živi nepravilno može sebi da zamazuje oči da ne bi video bedu svoga položaja. Tako smo činili i mi. Ona se trudila da nađe zaborav u napornim i uvek hitnim poslovima, oko domaćinstva, oko spremanja, svoje i dečje odeće, učenja, dečjeg zdravlja. Ja sam, pak, imao svoje pijanstvo, pijanstvo službe, lova i karata. Oboje smo bili nečim zaokupljeni. Oboje smo osećali da više mrzimo jedno drugo, što smo više zaokupljeni. »Lako je tebi izvoditi«, mislio sam ja o njoj, »mučila si me scenama svu noć, a ja imam sednicu.« — »Tebi je lako«, ne samo da je mislila već je i govorila ona, »a ja svu noć nisam zaspala zbog deteta.« I tako smo mi živeli u stalnoj magli, ne videći položaj u kome se nalazimo. I da se nije desilo ono što se desilo, i ja bih tako proživeo još do starosti, i tako bih i mislio, na samrti, da sam proživeo lep život, ne baš naročito lep, ali ne ni ružan, kao i svi ostali; ne bih shvatao onaj ponor nesreće i onu gnusnu laž u kojoj sam se praćakao. A mi smo bili dva robijaša koji se mrze, okovani jednim verigama, koji truju život jedan drugome i trude se da to ne vide. Ja onda još nisam znao da devedeset i devet odsto supružnika živi u takvom paklu kao što sam i ja živeo, i da to ne može biti drugačije. Tada ja to nisam znao ni o drugima ni o sebi. Pravo je čudo kakvih sve ima podudaranja i u ispravnom čak i u neispravnom životu! Kad roditeljima postane nepodnošljiv zajednički život, varoški uslovi postaju neophodni za vaspitanje dece. I eto javlja se potreba za prelazak u varoš. On zaćuta i par puta pusti svoje čudne zvuke koji su sad već sasvim ličili na prigušeno jecanje. Približavali smo se stanici. — Koliko je sati? — upita on. Ja pogledah; bilo je dva. — Niste se umorili? — upita on. — Nisam, ali ste vi umorni. — Guši me. Oprostite, prošetaću malo, popiću vode. I povodeći se ode kroz vagon. Sedeo sam sam, prebirajući u pameti

sve što mi je rekao, i tako sam se zamislio da nisam ni primetio kad se on vratio na druga vrata. XVIII — Da, sve se tako zanesem — poče on. — Mnogo sam premišljao, na mnoge stvari gledam drukčije i sve bih to da kažem. Dakle, nastanismo se u gradu. U gradu nesrećni ljudi lakše žive. U gradu čovek može provesti sto godina i da ne primeti da je davno umro i istruleo. Nema vremena da se bavi samim sobom, uvek je zauzet. Poslovi, društvene obaveze, zdravlje, umetnost, zdravlje dece, njihovo vaspitanje. Čas valja primati te i te, posetiti te i te; ili treba videti onu, čuti onoga ili onu. Ta u gradu svakog datog trenutka ima jedna, a i po dve i tri znamenitosti koje se nikako ne smeju propustiti. Te treba lečiti sebe, ovoga ili onoga, te učitelji, te instruktori, guvernante, a život prazan ne može gore biti. Eto, tako smo mi živeli i manje osećali bol od zajedničkog života. Sem toga, u prvo vreme je bilo divnog zanimanja — smeštanje u novom gradu, u novome stanu i još jedno zanimanje: odlasci iz grada u selo i iz sela u grad. Proživesmo jednu zimu, a druge zime se desi još i ovaj slučaj koji niko ne primeti i koji je izgledao ništavan, ali koji je i proizveo sve ono što se zatim desilo. Ona je bila bolesna i nitkovi joj zabraniše da rađa, i uputiše je kako da to spreči. Meni je to bilo odvratno. Borio sam se protiv toga, ali je ona s lakomislenom upornošću ostajala pri svome, i ja sam se pokorio; poslednje opravdanje svinjskog života — deca — bi uklonjeno i život postade još gadniji. Seljaku, radniku deca su potrebna, mada mu je teško othraniti ih, ali su mu ona potrebna i zato njegovi bračni odnosi imaju opravdanja. A nama, pak, ljudima koji imamo decu, deca više nisu potrebna, ona su suvišna briga, trošak, sunaslednici, ona su teret. I mi ničim više ne

možemo opravdati naš svinjski život. Ili se veštački spasavamo dece ili gledamo na decu kao na nesreću, posledicu neopreznosti, što je još gadnije. Opravdanja nema. Ali mi smo toliko moralno pali da čak i ne vidimo potrebu za opravdanjem. Većina današnjeg obrazovanog sveta predaje se tome razvratu bez i najmanje griže savesti. Nema šta da ga grize, zato što u našem društvenom krutu i nema nikakve savesti, sem, ako se može tako nazvati, savesti javnog mišljenja i krivičnog zakona. A ovde se ne vreća ni jedna ni druga: nema se šta ustezati pred javnim mišljenjem, svi to rade — i Marja Pavlovna i Ivan Zaharič. A što opet i praviti slepce ili lišavati sebe mogućnosti društvenog života? Nema se šta ustezati pred krivičnim zakonom niti ga se bojati. To devojčure i vojničke žene bacaju decu u ribnjake i bunare; njih, razume se, treba trpati u zatvor, a kod nas se sve radi blagovremeno i ispravno. Tako proživesmo još dve godine. Sredstvo nitkova očevidno je počinjalo delovati; ona se popravila i prolepšala, kao poslednja lepota leta. Ona je to osećala i bavila se sobom. U nje se javi neka izazivačka lepota koja uznemiruje ljude. Bila je u punoj snazi žene od trideset godina koja ne rađa, koja je dobro hranjena i razdražena. Njena pojava izazivala je nemir. Kad je prolazila izmeću muškaraca, privlačila je njihove poglede. Bila je kao odmoren, uhranjen zaprežni konj kome su skinuli uzdu. Uzde nije bilo nikakve, kao što je nemaju devedeset devet odsto naših žena. I ja sam to osećao, i bilo mi je strašno. XIX On se odjednom diže i sede do prozora: — Oprostite — progovori on, pa uprvši pogled kroz prozor, ćuteći posede jedno tri minuta. Zatim teško uzdahnu i opet sede prema meni.

Lice mu se sasvim izmeni, oči postadoše tužne i nešto kao neki čudni osmeh nabra mu usne. — Malo sam umoran, ali ću ispričati. Ima još dosta vremena, još ne sviće. Da — poče on opet, zapalivši cigaretu. — Zaoblila se otkako je prestala rađati, i ona bolest — večita patnja zbog dece — počela je prolaziti; ne da je prolazila, nego se ona kao osvestila od omame, došla k sebi i videla da postoji celi božji svet s njegovim radostima, na koji je ona zaboravila, ali u tome svetu ona nije umela živeti, božji svet koji ona uopšte nije shvatala. »Da se ne propusti! Prođe li vreme, ne vrati ga!« Tako mi se čini da je ona mislila ili, bolje, osećala, a i nije mogla misliti i osećati drugačije: nju su učili da je u životu samo jedno dostojno pažnje — ljubav. Ona se udala, dobila je nešto malo te ljubavi, ali to ne samo da je bilo daleko od onoga što je obećavano, čemu se nadala, nego je tu bilo i mnogo razočaranja, stradanja, pa i neočekivana muka — deca! Ta ju je muka iscrpla. I eto, blagodareći uslužnim doktorima, ona je saznala da se može biti i bez dece. Obradovala se, oprobala to i oživela opet za jedino što je znala — za ljubav. Ali ljubav s mužem koga je omrznula zbog ljubomore i svakojakih pakosti — već nije bila to. Počela je zamišljati neku drugu, čistiju, novu ljubav, tako sam bar ja mislio o njoj. I tako se ona poče osvrtati, kao da očekuje nešto. Ja sam to video i nisam mogao a da se ne uznemirim. Počelo se na svakome koraku i redovno dešavati da je ona, kao i uvek, razgovarajući sa mnom preko drugih, tj. govoreći s drugim licima, ali upućujući reči meni, izjavljivala smelo, uopšte ne misleći o tome da je maločas govorila suprotno, izjavljivala poluozbiljno da je materinska briga — obmana, da ne vredi žrtvovati svoj život deci, kad postoji mladost i kad se može uživati u životu. Bavila se decom manje, ne s onakvim samopregorom kao pre, ali se zato sve više i više bavila sobom, svojom spoljašnjošću, mada je to krila, i svojim zadovoljenjima i čak svojim usavršavanjem. Opet se s oduševljenjem latila klavira koji je ranije bila sasvim zanemarila. Odatle je sve i počelo. On opet okrete prozoru svoj umorni pogled, ali odmah, očito se savlađujući, nastavi: — Da, javio se onaj čovek. — Reč mu se preseče, i on dva-triput proizvede kroz nos svoje čudne zvuke. Opazih da mu je bilo mučno spomenuti ime onoga čoveka, sećati ga

se, govoriti o njemu. Ali on se savlada i, kao da obori tu prepreku koja mu je smetala, odlučno nastavi: — Ništavan je to bio čovečić, koliko sam ja video, po mojoj oceni. Ne zbog uloge koju je odigrao u mome životu, već zbog toga što je zbilja bio takav. Uostalom, to što je on bio rđav, bilo je samo dokaz kako je ona bila neuračunljiva. Da nije on, bio bi drugi; to je tako moralo biti! — On opet zaćuta. — Da, to je bio muzičar, violinist; ne profesionalni muzičar, već poluprofesionalni, polusvetski čovek. Otac mu je bio spahija, sused moga oca. On, otac mu, propao, a deca — bila su tri dečaka — svi su osnovali svoj dom; samo jednog, tog najmlađeg, poslali su kumi u Pariz. Tamo su ga dali na konzervatorijum, zato što je imao dara za muziku, i on je otuda izišao kao violinist i svirao je na koncertima. Bio je to čovek... — Očito je hteo da kaže nešto ružno o njemu, uzdrža se i brzo reče: — No, kako je tamo živeo ne znam, znam samo da je te godine došao u Rusiju i došao k meni. Bademaste vlažne oči, crvene nasmešene usne, napomađeni brčići, očešljan po najnovijoj modi, lice obično, lepuškasto, žene za takvog kažu da je zgodan, inače slabo razvijen, mada ne i kržljav, sa naročito razvijenom zadnjicom, kao u žene, kao u Hotentota, kako kažu. Oni su, kažu, takođe, muzikalni. Bio je to čovek familijaran do krajnosti, ali je bio osetljiv i uvek gotov da stane pri manjem otporu, čuvao je spoljašnje dostojanstvo i imao u sebi nešto parisko: cipele na dugmeta, okovratnik jakih boja, i drugo što prime stranci u Parizu, a što po svojoj osobenosti kao novina uvek deluje na žene. U ophođenju izveštačena, spoljna veselost. A to ophođenje je, znate, u tome da uvek samo nagovesti stvar i kaže je u odlomcima, kao da vi sve to znate, sećate se i možete sami dopuniti. Eto, on je sa svojom muzikom bio uzrok svemu. Dabome, na sudu je stvar predstavljena tako kao da se sve dogodilo zbog ljubomore. Nimalo je nije bilo, tj. nije da je nije bilo nimalo, nego, nije zbog nje. Na sudu su zaključili da sam ja prevareni muž i da sam izvršio ubistvo braneći svoju okaljanu čast (tako oni to nazivaju). Zato su me i oslobodili. Ja sam se na sudu trudio da razjasnim smisao svega, ali oni su to shvatili kao da hoću da povratim čast ženi.

Njeni odnosi s tim muzičarem, ma kakvi oni bili, za mene ne znače ništa, a ni za nju. Za mene je od značaja samo ono što sam vam ispričao, tj. moja pokvarenost. Sve je poteklo otuda što je između nas bio taj strašan ponor o kojem sam vam govorio, ona strašna napregnuta obostrana mržnja, i bio je dovoljan prvi povod pa da dođe do krize. Svađe među nama postale su u poslednje vreme nešto strašno i bile su osobito porazne, smenjujući se sa isto tako napregnutom životinjskom strašću. Da nije naišao on, naišao bi drugi. Da nije bio povod ljubomora, bilo bi nešto drugo. Ja ostajem pri tome da svi muževi koji žive kako sam ja živeo moraju ili da žive razbludno, ili da se rastave, ili da ubiju sebe ili svoje žene, kao što sam ja uradio. Ako se to nekome nije desilo, onda je to naročito redak izuzetak. Pre nego što će se svršiti kako sam ja svršio, ja sam nekoliko puta bio pred samoubistvom, a i ona se trovala. XX — Da, tako je to bilo i malo pre toga. Živeli smo kao da je primirje i kao da nema nikakvih razloga zbog kojih bi ono moglo biti narušeno; odjednom poče razgovor o tome kako je nekakvo pseto na izložbi dobilo medalju — reknem ja. Ona veli: »Ne meda\.u, već pohvalnicu.« Počinje prepirka. Počinje skakanje s jednog predmeta na drugi, prebacivanja: »Ama, to je davno poznato, uvek je tako: ti si rekao...« — »ne, nisam rekao«, »znači, ja lažem!...« Osećaš, eto, da počinje ta strašna svađa, da ti dođe da ubiješ sebe ili nju. Znaš da će sad početi, i bojiš se toga kao vatre, i zato bi hteo da se uzdržiš, ali srdžba obuzima sve tvoje biće. Ona u tome, i još gorem položaju, naročito prevrće svaku tvoju reč, dajući joj lažno značenje; svaka njena reč natopljena je otrovom; gde samo zna da me najviše boli, tu me i bode. Što dalje, sve više. Ja viknem: »Ćuti!« ili tako nešto. Ona poleti iz

sobe, u dečju sobu. Pokušavam da je zadržim, da bih dovršio i dokazao joj, pa je hvatam za ruku. Ona se pravi da ju je zabolelo, i viče: »Deco, bije me vaš otac!« Ja vičem: »Ne laži!« — »Pa to i nije prvi put!« — viče ona to ili nešto slično. Deca polete k njoj. Ona ih umiruje. Ja govorim: »Ne pretvaraj se!« Ona mi veli: »Za tebe je sve pretvaranje; ti ćeš ubiti čoveka i kazaćeš da so pretvara. Sad sam te prozrela. Ti to i hoćeš!« — »Ah, kad bi crkla jednom!« — vičem ja. Sećam se kako su me užasnule te strašne reči. Nikad nisam mislio da ja mogu kazati takve užasne, grube reči, i čudim se da su mi se mogle omaći. Viknem te strašne reči i bežim u kabinet, sedim i pušim. Čujem kako ona izlazi u predsoblje i sprema se da iziđe. Pitam je kuda će. Ona ne odgovara. »Pa neka je đavo nosi!« — govorim sam u sebi vraćajući se u kabinet, opet ležem i pušim. Hiljade raznih planova o tome kako da joj se osvetim, da se izbavim od nje, kako sve to da popravim i udesim kao da ništa nije bilo — dolaze mi u glavu. Sve ja to premišljam i pušim, pušim, pušim. Pomišljam da pobegnem od nje, da se skrijem, da otputujem u Ameriku. Dolazim dotle da maštam o tome kako da se izbavim od nje, i kako će to biti divno, kako ću naći drugu, divnu ženu, sasvim novu. Izbaviću se nje, jer će ona umreti, ili ću se razvesti, i razmišljam kako to da se uradi. Vidim da se zaplićem, da ne mislim ono što treba, pa zato i pušim. A život u kući teče dalje. Dolazi guvernanta, pita: »Gde je madame? Kad će se vratiti?« Lakej pita treba li da služi čaj. Dolazim u trpezariju; deca, naročito starija, Liza, koja već razume, upitno i neprijateljski me gledaju. Pijemo čaj ćuteći. Nje nikako nema. Prođe celo veče — nje nema, i dva se osećanja smenjuju u duši: mržnja prema njoj što muči mene i decu svojim odsustvom, koje će se završiti time što će doći, i strah od toga da neće doći i da nešto ne učini sa sobom. Ja bih pošao po nju. Ali gde da je tražim? Kod sestre? Ali to je glupo ići i tražiti je. Neka ide s milim bogom; ako hoće da muči, neka se sama muči. A to, eto, ona i hoće. A sledeći put biće još gore. A šta ako nije kod sestre, već nešto čini ili je već učinila sa sobom?... Jedanaest, dvanaest, jedan! Ne idem u spavaću sobu, glupo je da sam tamo ležim i čekam, ni ovde neću da legnem. Hoću nečim da se zabavim, da napišem pisma, da čitam; ne mogu ništa. Sedim sam u kabinetu, mučim se, ljutim i osluškujem. Tri, četiri sata — nje nikako nema. Pred zoru zaspim. Budim se — nje nema.

Sve u kući ide po starome, ali svi su u nedoumici i svi upitno i prekorno gledaju u mene, misleći da je sve to zbog mene. A u meni jednako ona borba — mržnje zbog toga što me muči i nemira zbog nje. Oko jedanaest sati pre podne dolazi njena sestra kao njen izaslanik. I počinje ono uobičajeno: »Ona je u strašnom stanju. Pa šta je to?« »Ta ništa se nije desilo.« Ja kažem da joj je narav nepodnošljiva i velim da ja ništa nisam učinio. — Pa ne može valjda to tako ostati — kaže sestra. — Sve je to njena stvar, a ne moja — kažem ja. — Ja prvi korak neću načiniti. Ako je da se rastavimo, rastavimo se! Svastika odlazi ne postigavši ništa. Smelo sam rekao govoreći s njom da ja neću učiniti prvi korak; ali čim je ona otišla i ja izišao i video decu tužnu, preplašenu, već sam bio gotov da ja učinim prvi korak. I rado bih ga učinio, ali nisam znao kako. Opet šetam, pušim, za doručkom pijem rakije i vina, i postižem ono što nesvesno želim: ne vidim glupost, niskost svoga položaja. Oko tri dolazi ona. Susrevši me, ne kaže mi ništa. Uobražavam da se smirila, počinjem govoriti o tome kako sam bio izazvan njenim prekorima. A ona mi onim istim strogim i strašno izmučenim licem kaže da nije došla da se objašnjava, već da uzme decu, pošto zajedno ne možemo živeti. Počinjem govoriti da nisam ja kriv, da me je ona dovela van sebe. Ona strogo, likujuće gleda u mene i kaže: — Ne govori više, kajaćeš se! Kažem da ne mogu trpeti komedije. Tada ona viknu nešto što ja nisam razumeo i pobeže u svoju sobu. Za njom škljocnu ključ: zaključala se. Kucam, nema odgovora, i ja srdito odlazim. Posle pola sata dotrča Liza sa suzama: — Šta je, desilo se nešto? — Ne čuje se mama. Odlazimo. Ja tresem vrata svom snagom. Jezičac loše uhvatio i oba krila se otvaraju. Prilazim postelji. Ona u suknjama i visokim cipelama nespretno leži na postelji, bez svesti. Na stolu prazna bočica opijuma. Osvestismo je. Još suze i, najzad, primirenje. Ne pomirenje: u duši

svakoga od nas ona ista stara mržnja jednoga prema drugome, pojačana još i razdraženošću zbog bola koji je izazvala ta svađa i koju jedno pripisuje drugome. Ali sve se to mora nekako svršiti i život teče po starom. I tako su takve i još gore svađe bivale neprestano, ili jedanput u nedelji, ili jedanput u mesecu, ili svakog dana. I uvek jedno te isto. Jednom sam već bio izvadio i pasoš za inostranstvo — svađa je trajala dva dana — ali zatim opet poluobjašnjenje, polupomirenje i — ja sam ostao. XXI — Eto, u takvim smo odnosima bili kad se pojavio taj čovek. Taj čovek je došao u Moskvu — zvao se Truhačevski — i posetio me. To je bilo pre podne. Primio sam ga. Nekada smo bili na ti. On je pokušavao, kolebajući se izmeću ti i vi da ostanemo na ti, ali ja otvoreno okretoh na vi, i on se odmah pokori. Nimalo mi se nije dopao već na prvi pogled. Ali, čudna stvar, neka čudna, kobna sila vukla me je da ga ne odgurnem, ne udaljim, već, naprotiv, približim. Ta šta je moglo biti prostije od toga nego razgovarati s njim hladno, oprostiti se, ne predstavljajući ga ženi. Ali ne, ja sam kao za inat počeo razgovor o njegovom sviranju, kazao mu kako su mi pričali da je napustio violinu. On reče kako, naprotiv, <ad svira više nego pre. Poče me podsećati da sam i ja pre svirao. Ja mu rekoh kako više ne sviram, ali da moja žena lepo svira. Čudna stvar! Moj odnos prema njemu prvoga dana, prvoga časa moga sastanka s njim bio je takav kakav je mogao biti samo posle svega što se desilo. Bilo je nečeg napetog u mome odnosu prema njemu: pamtio sam svaku reč, svaki izraz koji je rekao on ili ja, i pridavao im važnost. Predstavio sam ga ženi. Odmah se poveo razgovor o muzici, i on uslužno ponudi da svira s njom. Žena je, kao i uvek u to poslednje

vreme, bila veoma elegantna i privlačna, uznemirujuće lepa. On joj se, videlo se, dopao na prvi pogled. Sem toga, ona se obradovala što će imati zadovoljstvo da svira uz violinu, što je ona mnogo volela, tako da je za to naimala violinistu iz pozorišta, i na licu joj se izražavala radost. Ali, spazivši mene, odmah razumede moje osećanje i izmeni izraz lica, i otpoče ona igra uzajamnog obmanjivanja. Ja sam se ljubazno osmejkivao, praveći se da mi je veoma prijatno. On se, gledajući u ženu onako kako gledaju svi bludnici na lepe žene, pravio da ga zanima samo predmet razgovora, upravo to što ga više uopšte nije zanimalo. Ona se trudila da se pokaže ravnodušnom, ali su je očevidno uzbuđivali moj njoj dobro poznati izveštačen osmeh ljubomorna čoveka i njegov žudni pogled. Videh kako joj se već na prvom sastanku nekako naročito zablistaše oči i, verovatno usled moje ljubomore, izmeću njega i nje se odmah uspostavi kao neka električna struja koja kao da je izazivala istovetne izraze, poglede i osmehe. Kad je ona rumenela — i on je rumeneo; kad se ona smešila — i on se smešio. Porazgovarali smo o muzici, o Parizu, o svakojakim sitnicama. On se diže da ide i, smešeći se, stajao je držeći šešir na slabinama koje su mu podrhtavale, pogledajući čas nju, čas mene, kao da čeka šta ćemo učiniti. Sećam se toga trenutka upravo zbog toga što sam u tom momentu mogao i da ga ne pozovem, i onda ničega ne bi bilo. Ali ja pogledah i njega i nju. »Nemoj ni pomisliti da sam ja ljubomoran zbog tebe«, rekoh joj u mislima, »ili da se bojim tebe«, rekoh njemu u mislima, i pozvah ga da dođe jednom uveče s violinom da svira s mojom ženom. Ona me začuđeno pogleda, planu pa, kao da se uplašila, stade odbijati, govoriti da ne svira dovoljno dobro. To njeno odbijanje razdraži me još jače i ja navalim još više. Sećam se onog čudnog osećanja s kojim sam gledao njegov potiljak, beli vrat, koji je odskakao od crne kose, razdeljene na sredini, kad je odlazio od nas onim svojim hodom kao u ptice, poskakujući. Ne mogoh ne priznati sebi da me je prisustvo tog čoveka mučilo. Od mene zavisi, mislio sam, da postupim tako da ga više nikad ne vidim. Ali postupiti tako — znači priznati da ga se bojim. Ne, ne bojim ga se! To bi bilo i suviše ponižavajuće, govorio sam sebi. I odmah tu, u predsoblju, znajući da me žena čuje, saletih ga da još iste večeri dođe s violinom. On mi obeća i ode.

Uveče je došao s violinom i oni su svirali. Ali sviranje nije teklo kako valja, nije bilo onih nota koje su im bile potrebne, a po onima kojih je bilo, žena nije mogla da svira bez pripreme. Ja sam mnogo voleo muziku i učestvovao sam u njihovom sviranju, nameštao sam mu pult za note, prevrtao stranice. I oni nešto odsviraše, neke pesme bez reči i Mocartovu sonatu. On je svirao izvrsno, on je u najvećoj meri posedovao ono što se zove ton. Sem toga, tanani, plemeniti ukus, nešto što nimalo nije pristajalo uz njegov karakter. On je bio, razume se, mnogo jači od moje žene i pomagao joj je, a ujedno s tim učtivo hvalio njeno sviranje. Ponašao se veoma lepo. Žena se pravila da je zanima samo muzika i bila je veoma jednostavna i prirodna. A ja, mada sam se pretvarao da me zanima muzika, cele večeri sam, bez prekida, patio od ljubomore. Prvog trenutka kad su se on i žena pogledali, ja opazih kako zver koja je bila u njima oboma, uprkos svih uslova društvenog položaja i sveta, pita: »Može li se?« i odgovara: »O, da, vrlo rado.« Videh da on nikako nije očekivao da u mojoj ženi, moskovskoj dami, nađe tako privlačnu ženu, i tome se veoma radovao. A nije nimalo sumnjao u to da ona pristaje. Celo pitanje je bilo u tome da im se samo ne ispreči nesnosni muž. Da sam ja lično bio čist, ja to ne bih shvatao, ali sam ja, kao i većina, mislio tako o ženama dok nisam bio oženjen, pa sam čitao u njegovoj duši kao u knjizi. Mučilo me je naročito to što sam nesumnjivo video da prema meni ona nije imala drugoga osećanja do stalne jetkosti, koja je samo ponekad prekidana naviknutom čulnošću, a da taj čovek, i po svojoj spoljnoj eleganciji, i po novini, i, što je glavno, po nesumnjivo velikom daru za muziku, po tome kako ih je zbližavalo zajedničko sviranje, po utisku koji na osetljive prirode proizvodi muzika, osobito violina — da je taj čovek morao ne samo da se dopada, već, nesumnjivo, bez i najmanjeg kolebanja, morao i da je pobedi, smlavi, uprede, da savije od nje vrpcu, da načini od nje sve što hoće. Nisam mogao da to ne primetim, i patio sam užasno. Ali, uprkos tome, ili možda baš zbog toga, nekakva sila me je protiv moje volje terala da budem ne samo osobito učtiv već i ljubazan prema njemu. Jesam li to činio radi žene ili njega radi, kako bih pokazao da ga se ne bojim, ili sebe radi da bih se zavarao — ne znam, samo ja nisam mogao još od

prvoga viđenja s njim da budem prost. Morao sam, kako se ne bih prepustio želji da ga odmah ubijem, biti prema njemu ljubazan. Za večerom sam ga pojio skupocenim vinom, ushićivao se njegovim sviranjem, s naročito ljubaznim osmehom govorio s njim i pozivao ga da u narednu nedelju ruča s nama i da još svira sa ženom. Rekoh mu da ću pozvati i neke svoje poznanike, ljubitelje muzike da ga čuju. Na tome se i svršilo. I Pozdnišev, od silnog uzbuenja, promeni položaj i pusti svoj naročiti zvuk. — Čudna stvar, kako je na mene delovalo prisustvo toga čoveka — poče on opet, očevidno naprežući se da bude miran. — Vraćam se s izložbe kući drugog ili trećeg dana posle toga, ulazim u predsoblje i odjednom osećam nešto teško kao kamen pritiska mi srce i ne mogu da objasnim šta je to. A to nešto bilo je to što sam, prolazeći kroz predsoblje, primetio nešto što podseća na njega. Tek sam u kabinetu shvatio šta je to bilo i vratio se u predsoblje da se uverim. Da, nisam se prevario: to je bila njegova kabanica. Znate, pomodna kabanica. (Sve što se njega ticalo, mada je toga nisam bio svestan, primećivao sam s neobičnom pažnjom.) Pitam, i zaista on je tu. Prođem ne kroz gostinsku sobu, već kroz učionicu, u salon. Liza, moja kći sedi za knjigom, a dadilja s malom pored stola vrti neki poklopčić. Vrata od salona zatvorena, i čujem otuda ravnomerni arpeggio i glas njegov i njen. Osluškujem, ali ne mogu da razaberem. Očevidno zvuci klavira naročito su zato da zagluše njihove reči poljupce možda. Bože moj, što se tada podiže u meni. Kad se setim samo one zveri što je živela U meni tada, užas me hvata! Srce se odjednom steže, stade, a zatim zalupa kao čekić. Prvo osećanje, kao i uvek u svakom besu, bilo je sažaljenje prema sebi. »Tu deca, tu dadilja!« — mislio sam. Mora biti da sam bio strašan, jer me je Liza gledala čudnim očima. »Šta da radim?« pitao sam se. »Da uđem? Ne mogu, bogzna šta ću učiniti.« Ali ne mogu ni da odem. Dadilja me gleda kao da shvata moj položaj. »Mora se ući«, rekoh sebi i brzo otvorih vrata. On je sedeo za klavirom i izvodio arpeggio svojim naviše izvijenim krupnim belim prstima. Ona je stajala na kraju klavira, nad otvorenim notama. Ona me prva spazi ili ču, i pogleda me. Da li se uplašila i pretvarala da se nije uplašila, ili se zbilja nije uplašila, tek ona

niti zadrhta niti se pomače, već samo pocrvene, i to tek kasnije. Tako mi je milo što si došao; mi nismo odlučili šta da sviramo u nedelju — reče ona takvim tonom kojim ne bi govorila sa mnom da smo bili sami. To, i ono što reče »mi« za sebe i njega, uzruja me. Ja se ćuteći pozdravih s njim. On se rukova sa mnom i odmah, sa osmehom koji se meni namah učini podsmešljiv, poče mi objašnjavati kako je doneo note radi pripreme za nedelju i kako se, eto, ne mogu složiti šta da sviraju: nešto teže i klasično, na primer, Betovenovu sonatu za violinu, ili sitne stvari. Sve je bilo tako prirodno i prosto da se čovek nije mogao ni za šta zakačiti, a pored toga, ja sam bio uveren da je sve to laž, da su se oni dogovorili kako da me prevare. Među najveće muke ljubomornih ljudi (a ljubomorni su svi u našem društvenom životu) — spadaju poznata društvena pravila ophođenja koja dopuštaju najveću i najopasniju prisnost izmeću muškarca i žene. Morao bi služiti ljudima za podsmeh ako bi hteo sprečiti prisnost na balovima, prisnost doktora s njihovom pacijentkinjom, prisnost u umetnosti, slikarstvu, a naročito u muzici. Ljudi se udvoje bave najplemenitijom umetnošću — muzikom; za to je nužna izvesna prisnost, a u toj prisnosti nema ničega što je unapred za osudu, i samo glupi, ljubomorni muž može u tome da vidi nešto neželjeno. A, međutim, svi znaju da se upravo zbog toga što se bave time, a naročito muzikom, dolazi do velikog broja preljuba u našem društvu. Ja sam ih očevidno zbunio onom uznemirenošću koja se videla na meni: dugo ni reči nisam mogao reći. Bio sam kao prevrnuta boca iz koje voda ne teče zato što je i suviše puna. Hteo sam da ga izgrdim, da ga oteram, ali sam osećao da moram opet da budem prema njemu ljubazan i prijatan. Tako i uradih. Načinih se kao da sve odobravam, i opet, po onome čudnome osećanju koje me je teralo da se ponašam prema njemu tim ljubaznije što mi je bilo njegovo prisustvo mučnije, rekoh mu da se oslanjam na njegov ukus, da to isto i njoj savetujem. On posede još samo toliko koliko je bilo potrebno da zagladi neprijatan utisak, koji nastade kad ja odjednom unezverena lica uđoh u sobu i zaćutah, pa ode, pretvarajući se da su sad odlučili šta će sutra svirati. Ja sam bio potpuno uveren da je u poređenju s tim što ih je zanimalo, pitanje šta da se svira bilo za njih

sasvim uzgredno. Ja ga izvanredno uljudno ispratih do predsoblja (kako ne ispratiti čoveka koji je došao s tim da naruši mir i upropasti sreću celoj jednoj porodici!). Ja sam izvanredno ljubazno stezao njegovu belu, meku ruku. XXII — Celoga toga dana nisam govorio s njom, nisam mogao. Njena blizina izazivala je u meni takvu mržnju da sam se bojao sebe. Za ručkom me upita pred decom kad putujem. Trebalo je da naredne nedelje otputujem na skupštinu u srez. Rekoh joj kada. Ona me upita treba li mi što za put. Ništa ne rekoh i ćuteći posedeh za stolom, pa ćuteći odoh u kabinet. U poslednje vreme ona nikad nije dolazila k meni u sobu, pogotovu ne u to vreme. Ležim u kabinetu i jedem se. Odjednom poznati hod. I na pamet mi pada strašna, ružna misao kako ona, kao žena Urijeva, hoće da sakrije svoj već počinjeni greh, i da zato u tako neuobičajeno vreme dolazi k meni. »Da li zbilja dolazi k meni?« — pomislih slušajući kako se približavaju njeni koraci. Ako dolazi k meni, onda sam znači, ja u pravu. I u duši se diže neizreciva mržnja prema njoj. Koraci sve bliže i bliže. Da ne prođe pored, u salon? Ne, vrata škripnuše, i u vratima njena visoka, lepa pojava, i na licu, u očima — plašljivost i ulagivanje, koje ona hoće da skrije, ali koje ja vidim i znam šta znači. Zamalo se ne zaguših, toliko sam dugo zadržavao dah, i, gledajući i dalje u nju, dohvatim kutiju s cigaretama i zapalim. — No, šta je to, ja dolazim k tebi da posedim, a ti pališ cigaretu? — i ona sede na divan, naslanjajući se na mene. Ja se odmakoh da je se ne dotaknem. — Vidim da si nezadovoljan zato što ću svirati u nedelju — reče ona. — Nimalo nisam nezadovoljan! — rekoh.

— Zar ja ne vidim? — Pa čestitam ti što vidiš. Ja ne vidim ništa sem toga da se ti ponašaš kao koketa... — E, ako hoćeš da psuješ kao kočijaš, ja odlazim. — Odlazi, samo znaj, ako tebi nije stalo do porodične časti, onda meni nije stalo do tebe (đavo nek te nosi!), ali stalo mi je do porodične časti. — Šta, šta? — Odlazi, tako ti boga, odlazi! Da li se pretvarala da ne razume o čemu govorim ili zbilja nije razumela, tek samo nađe se uvređena i naljuti se. Ona ustade, ali ne iziđe, već stade nasred sobe. — Ti si, zbilja, postao nemoguć — poče ona. — To je takva narav koju ni anđeo ne bi mogao podneti — i, kao uvek, trudeći se da me uvredi što bolnije, podseti me na moj postupak sa sestrom (to je bio slučaj sa sestrom kad sam izišao van sebe i kazao svojoj sestri grube reči; ona je znala da me to muči, pa me je tu ubola). — Posle toga mene već ništa više ne može začuditi od tebe — reče ona. »Da, uvrediti, uniziti, osramotiti i mene kriviti«, rekoh ja u sebi i odjednom me obuze takva strašna mržnja prema njoj kakvu dotle nikad nisam osetio. Meni se u prvi mah prohte da fizički izrazim tu mržnju. Skočih i poleteh k njoj; ali u istom trenutku kad skočih, sećam se da postadoh svestan svoje mržnje i upitah Se, je li dobro podati se tome osećanju, i odmah odgovorih sebi da je to dobro, da će je to zaplašiti, i odmah, mesto da se oduprem toj mržnji, ja je stadoh još raspirivati u sebi i radovati se tome što se ona u meni sve više i više razgoreva. — Odlazi, ili ću te ubiti! — viknuh ja, prilazeći joj i uhvativši je za ruku. Ja svesno pojačah naglasak mržnje u svom glasu govoreći to. I mora biti da sam bio strašan, jer se ona toliko prepade da nemade snage da iziđe, već samo izusti: — Vasja, šta ćeš, šta ti je?

— Odlazi! — razderah se još jače. — Samo me do besnila možeš dovesti. Ja ne odgovaram za sebe! Davši maha svome besu, ja sam se opijao njime i želeo da uradim još nešto neobično što će pokazati najviši stepen toga moga besa. Dođe mi strašna želja da bijem, da je ubijem, ali sam znao da to ne smem, i zato, da bih ipak dao maha svome besu, dohvatih sa stola pritiskivač, pa viknuvši još jednom: »Odlazi!« tresnuh ga pored nje o pod. Pazio sam da je ne pogodim. Tada ona pođe iz sobe, ali zastade na vratima. A ja odmah, dok je ona to još mogla videti (a ja sam to i radio zato da ona vidi), stadoh kupiti sa stola stvari, svećnjake, mastionicu, i bacati ih na pod, ne prestajući da vičem: »Izlazi! Odlazi! Ja ne odgovaram za sebe!« Ona iziđe i ja odmah prestadoh. Posle jednog sata dođe k meni dadilja i reče da mi je žena dobila histeričan napad. Odoh k njoj. Ona je plakala, smejala se, ništa nije mogla da govori i drhtala je celim telom. Nije se pretvarala, nego je bila uistinu bolesna. Pred zoru se umiri, i mi se pomirismo pod uticajem onoga osećanja koje nazivamo ljubavlju. Ujutru, posle primirenja, priznadoh joj da sam bio ljubomoran na nju zbog Truhačevskog, i ona se nimalo ne zbuni, i sasvim prirodno se zasmeja. Čak joj se tako čudna učinila, kako ona to reče, i sama mogućnost naklonosti prema takvom čoveku. — Zar poštena žena može prema takvom čoveku osećati išta drugo sem zadovoljstva koje pruža muzika? Ta ako hoćeš, spremna sam da ga više nikad ne vidim. Čak ni u nedelju, mada su svi pozvani. Napiši mu da sam bolesna, i svršeno. Jedino je nezgodno što može neko pomisliti, a naročito on, da je opasan. A ja sam i suviše ponosita da dozvolim da se to pomisli. I ona nije lagala, ona je verovala u to što je govorila; nadala se da će tim rečima izazvati u sebi prezir prema njemu i njime zaštititi sebe od njega, ali nije uspela u tome. Sve je bilo upereno protiv nje, naročito ta prokleta muzika. Na tome se sve i svršilo, i u nedelju se iskupiše gosti, i oni su opet svirali.

XXIII — Izlišno je, mislim, govoriti da sam bio vrlo sujetan: ako nisi sujetan u našem običnom životu, onda ne vredi da živiš. I tako sam ja u nedelju nastojao da se, što je moguće ukusnije pripremi ručak i večernje poselo s muzikom. Sam sam pokupovao stvari za ručak i pozvao goste. Oko šest sati skupiše se gosti, dođe i on, u fraku i s neukusnim brilijantskim dugmetima na košulji. On se ponašao previše slobodno, na sve je odgovarao brzo, s osmejčićem slaganja i razumevanja, znate, s onim naročitim izrazom da je sve što vi uradite ili kažete upravo ono što je on očekivao. Sve što je na njemu bilo neuredno, sve sam to sad zapažao s osobitim zadovoljstvom, zato što je sve to trebalo da me umiri i pokaže mi kako on za moju ženu predstavlja čoveka na tako niskom stupnju na koji se ona, kako je sama govorila, nikad ne bi mogla spustiti. Sad više nisam smeo dozvoliti sebi da budem ljubomoran. Prvo, namučio sam se već tom mukom i potrebno mi je bilo da odahnem; drugo, hteo sam da verujem ženinim uveravanjima, i verovao sam im. Ali, bez obzira na to što nisam bio ljubomoran, ipak sam bio neprirodan prema njemu i prema njoj i za vreme ručka i prve polovine večere, dok nisu počeli svirati. Još sam jednako pratio njihove pokrete i poglede. O ručku je bilo kao o ručku, dosadno, izveštačeno. Dosta rano poče muzika. Oh, kako se sećam svih pojedinosti toga večera; sećam se kako on donese violinu, otvori kutiju, skide navlaku i poče udešavati. Sećam se kako moja žena sede s pritvorno ravnodušnim izgledom, pod kojim ja videh kako ona skriva veliku bojazan — bojazan prvenstveno za svoje znanje — pritvorna izgleda sede za klavir, i poče obično la na klaviru, picikato na violini, nameštanje nota. Sećam se zatim kako pogledaše jedno u drugo, pogledaše goste što su se smeštali, rekoše zatim nešto jedno drugome, i počeše. Ona udari prvi akord. Njegovo lice postade ozbiljno, strogo, simpatično, i, osluškujući svoje zvuke, on opreznim prstima dotače strune i odgovori klaviru. I poče...

On zastade i nekoliko puta redom proizvede one svoje zvuke. Htede nastaviti, ali šmrknu nosom i opet zastade. — Svirali su Betovenovu Krojcerovu sonatu. Znate li vi prvi presto? Znate?! — uzviknu on. — Ux!... Strašna je ta sonata. I upravo taj deo. I uopšte, muzika je nešto strašno! Šta je ona? Ja ne razumem. Šta je muzika? Šta ona čini? I zašto ona čini to što čini? Kažu, muzika uzdiže dušu — glupost, laž! Ona deluje, strašno deluje, govorim o sebi, ali nimalo ne uzdiže dušu. Ona ne uzdiže i ne ponižava dušu, već je razdražuje. Kako da vam kažem? Muzika me nagoni da zaboravim sebe, svoj pravi položaj, ona me dovodi u nekakav drugi, tući položaj: meni se pod uticajem muzike čini da osećam ono što u stvari ne osećam, da razumem ono što ne razumem, da mogu ono što ne mogu. Ja to objašnjavam time što muzika deluje kao zevanje, kao smeh; meni se ne spava, ali ja zevam gledajući kako drugi zevaju; nemam čemu da se smejem, ali se smejem slušajući drugoga što se smeje. Ona, muzika, odjednom me neposredno prenosi u ono duševno stanje u kojem je bio onaj što je napisao tu muziku. Moja duša se stapa s njim i ja s njim prelazim iz jednog stanja u drugo, ali zašto to činim, ne znam. Eto taj što je komponovao, na primer, Krojcerovu sonatu — Betoven, on je znao zašto se nalazio u takvom stanju — to ga je stanje navelo na izvesne postupke, i zato je za njega to stanje imalo smisao, a za mene nema nikakvog. I zato muzika samo razdražuje, ne vodi ničemu. Sviraju, recimo, vojnički marš, vojnici marširaju i muzika je postigla cilj; sviraju za igru, ja igram i muzika je potrebna; pojali su, recimo, liturgiju, ja sam se pričestio, i tu je muzika potrebna; a ovde samo razdraženje, a toga što treba uraditi u tom razdraženju — nema. I otuda muzika tako strašno, tako užasno ponekad deluje. U Kini o muzici vodi brigu država. A tako i treba da bude. Zar je mogućno dopustiti da svako ko hoće hipnotiše drugoga ili mnoge druge, a zatim da radi s njima šta hoće? I što je glavno, da taj hipnotizer bude bilo koji nemoralan čovek. A u čije je ruke dospelo to strašno sredstvo! Na primer, uzmimo tu Krojcerovu sonatu, prvi presto. Zar je taj presto mogućno svirati u

gostinskoj sobi pred dekoltiranim damama? Odsvirati i zatim pljeskati, a zatim jesti sladoled i govoriti o poslednjoj spletki. Takvi se komadi mogu svirati samo u posebnim, važnim, značajnim prilikama, i tada kada je potrebno svršiti izvesne poslove što odgovaraju toj muzici. Treba svirati, pa učiniti ono za šta nas je raspoložila ta muzika. A ovo izazivanje energije, osećanja koja se ni u čemu ne ispoljavaju, što ne odgovara ni mestu ni vremenu, ne može da ne deluje ubistveno. U najmanju ruku, ova sonata delovala je na mene strašno; meni kao da se otkriše, činilo mi se, sasvim nova osećanja, nove mogućnosti, za koje dotad nisam znao. »Pa evo kako: nimalo ne onako kako sam pre mislio i živeo, već ovako«, kao da je nešto govorilo u mojoj duši. Šta je bilo to novo što sam doznao, nisam mogao sebi da objasnim, ali saznanje tog novog duševnog stanja bilo mi je veoma prijatno. Sve te osobe, meću njima i ženu i njega, video sam u sasvim drugoj svetlosti. Posle toga prestoa oni odsviraše divni, ali poznati, stari andante s otrcanim varijacijama, i sasvim slabi finale. Zatim još odsviraše na molbu gostiju Ernstovu elegiju, i još neke komade. Sve je to bilo lepo, ali sve to nije proizvelo na mene ni stoti deo utiska koji je proizveo prvi komad. Sve se to već odigravalo na pozadini onog utiska koji je stvorio prvi komad. Bilo mi je lako i veselo cele večeri. Svoju ženu nikad nisam video takvu kakva je bila te večeri. One blistave oči, ona ozbiljnost, ona značajnost izraza dok je svirala, pa ono neko savršeno rastapanje, tih, setan i blažen osmejak na završetku. Sve to videh, ali tome nisam pripisivao nikakvo drugo značenje do to da je ona osećala isto što i ja, da su se i njoj, kao i meni, otkrila, iskrsla u sećanju, nova, doživljena osećanja. Veče se svršilo sjajno i svi se raziđoše. Znajući da za dva dana moram otputovati na skupštinu, Truhačevski, pozdravljajući se, reče kako se nada da će, kad drugi put dođe, opet prirediti slično zadovoljstvo kao i današnje večeri. Iz toga sam mogao zaključiti da on ne smatra mogućnim da može biti u mojoj kući u mome odsustvu, i to mi bi prijatno. Činilo se, pošto se ja neću vratiti do njegova odlaska, da se nas dvojica više nećemo videti. Ja sam se prvi put s istinskim zadovoljstvom rukovao s njim i zahvalio mu na uživanju koje nam je pružio. On se isto tako sasvim oprosti i s mojom ženom. I njihovo praštanje činilo se najprirodnije i

najuljudnije. Sve je bilo divno. Ja i žena smo bili veoma zadovoljni tom večeri. XXIV — Posle dva dana otputovah u srez u najlepšem, najmirnijem raspoloženju, oprostivši se sa ženom. U srezu je uvek bilo i suviše posla i sasvim drugi život, naročito, mali svet. Dva dana sam po deset sati provodio u sali za sednice. Drugog dana su mi doneli u salu pismo od žene. Ja ga tu odmah pročitah. Pisala mi je o deci, o ujaku, o dadilji, o kupovinama i, izmeću ostalog, kao o najobičnijoj stvari, o tome kako je Truhačevski dolazio, doneo obećane note i obećao još da svira, ali da je ona odbila. Ja se nisam sećao da je on obećao da će doneti note; meni je izgledalo da se on onda sasvim oprostio, i zato me je to neprijatno iznenadilo. Ali posla je bilo toliko da se nije imalo kad razmišljati, i ja tek uveče, vrativši se u stan, ponovo pročitam pismo. Izuzev toga što je Truhačevski dolazio još jednom u mom odsustvu, ceo ton pisma učini mi se nategnut. Besna zver ljubomore stade rikati u svojoj jazbini i htede iskočiti, ali ja sam se bojao te zveri, i brzo je zatvorih. »Kako je gadno osećanje ta ljubomora«, rekoh sebi. »Šta može biti prirodnije od ovoga što mi ona piše?« I ja legoh u postelju i stadoh misliti o poslovima koji mi predstoje sutra. Za vreme tih skupština u drugom mestu nikad nisam mogao dugo zaspati, ali tad zaspah vrlo brzo. I kao što to, znate, biva, odjednom električni udar, i probudiš se. Tako se i ja probudih, i probudih se sa mišlju o njoj, o mojoj telesnoj ljubavi prema njoj, i o Truhačevskom, i o tome kako se izmeću nje i njega sve već zbilo. Užas i srdžba stegoše mi srce. Ali ja počeh urazumljivati sebe. »Kakva glupost!« govorio sam sebi, »nema nikakvih osnova, ničega nema niti je bilo. I kako mogu tako da ponižavam i nju i sebe, pretpostavljajući takve strahote. Nekakav, može se reći, najamni violinist, poznat kao ništarija, i odjednom poštena žena,

uvažena mati porodice, moja žena! Kakva gadost!« — dolazilo mi je u pamet s jedne strane. »A što da ne bude?« — dolazilo mi je u pamet s druge. A što da nije moglo biti to najprostije i najrazumljivije, zbog čega sam se i oženio njome, upravo to zbog čega sam i živeo s njom, ono jedino u njoj što je meni bilo potrebno i što je, prema tome, bilo potrebno i drugima, i tome muzičaru? On je čovek neženjen, zdrav (sećam se kako je glockao hrskavicu kotleta i kako je žudno obuhvatao čašu s vinom svojim crvenim usnama), ugojen, pun, i ne samo bez načela već očevidno s načelom da se treba koristiti onim zadovoljstvima koja se pružaju. A meću njima je veza muzika, najtananija sladostrasnost osećanja. Šta ga može obuzdati? Ništa. Sve ga, naprotiv, privlači. Ona? A ko je ona? Ona je tajna, kakva je bila, takva i ostaje. Ja je ne poznajem. Poznajem je samo kao životinju. A životinju ništa ne može, ne mora da zadrži. Tek tad se setih njihovih lica one večeri kad su posle Krojcerove sonate svirali neku strasnu stvarčicu, ne sećam se čiju, neki do skarednosti čulni komad... »Kako sam mogao otputovati?« govorio sam sebi, sećajući se njihovih lica. »Zar nije bilo jasno da se meću njima sve zbilo te večeri? I zar se nije videlo da još te večeri meću njima ne samo da nije bilo nikakve pregrade već da su oboje, a pre svega ona, osećali izvestan stid posle onoga što se desilo s njima?« Sećam se kako se ona tiho, setno i blaženo smešila, brišući znoj s pocrvenelog lica, kad sam prišao klaviru. Oni su već tada izbegavali da gledaju jedno u drugo i tek za večerom, kad joj je on nalio vode, oni su pogledali jedno drugo i jedva primetno se nasmešili. Sa užasom se setih toga njihovog pogleda koji sam uhvatio, pogleda s jedva primetnim osmejkom. »Da, sve je svršeno«, govorio mi je jedan glas, a odmah zatim drugi glas je govorio sasvim drugo: »To te je nešto obuzelo, to ne može biti«, govorio je taj drugi glas. Meni bi mučno ležati u mraku, upalih šibicu, i bi mi nekako strašno u toj maloj sobici sa žutim tapetima. Zapalih cigaretu i, kao što uvek biva kad se vrtiš u jednom istom krugu nerazrešivih protivrečnosti — pušiš, i ja sam pušio cigaretu za cigaretom, kako bih se zavarao i kako ne bih video protivrečnost. Ne zaspah cele noći, i u pet sati, zaključivši da više ne mogu ostati u toj napregnutosti i da moram odmah otputovati, ustadoh, probudih

momka koji me je posluživao i poslah po konje. Skupštini poslah belešku da sam zbog jednog izvanrednog posla pozvat u Moskvu; zato molim da me zameni jedan od članova. U osam časova seo sam u tarantas i otputovao. XXV Uđe kondukter i primetivši da nam je sveća dogorela, ugasi je ne stavljajući drugu. Napolju je počelo svitati. Pozdnišev je ćutao, teško uzdišući za sve vreme dok je u vagonu bio kondukter. On nastavi svoju priču tek kad kondukter iziđe, i u polumračnom vagonu čulo se samo zveckanje prozorskog okna usled brzog kretanja vagona i jednolično hrkanje trgovačkog pomoćnika. U polutami zore uopšte ga nisam video. Čuo se samo njegov sve uzbuđeniji, mučenički glas. — Trebalo je preći trideset i pet vrsta kolima i osam sati železnicom. Beše divota putovati kolima. Bilo je hladno, sunčano jesenje vreme. Znate, ono vreme kad točkovi ostavljaju trag po raskravljenom putu. Putevi ravni, dan sjajan, vazduh krepi. Putovati tarantasom bilo je lepo. Kada je svanulo i kad sam pošao na put, laknu mi. Posmatrajući konje, polja, prolaznike, zaboravljao sam i kud idem. Ponekad mi se činilo da putujem tek onako, i da ničega od onoga što me je izazvalo na put nije bilo. I bilo mi je veoma prijatno da se tako prepustim zaboravu. A kad bih se setio kuda idem, govorio bih sebi: »Tada će se videti, ne misli.« Sem toga, na po puta desi se događaj koji me zadrža na putu i još više me razgali: tarantas se slomio i trebalo ga je opraviti. Taj kvar je imao tim veći značaj što je učinio da nisam stigao u Moskvu u pet časova, kako sam računao, već u dvanaest, a kući u jedan čas, pošto nisam uhvatio brzi voz, pa sam morao putovati putničkim. Traženje tarnica, odmor, plaćanje, čaj u gostionici, razgovori s momkom — sve me je to još većma razonodilo. U sumrak sve bi gotovo, i ja opet pođoh, a noću beše još lepše putovati nego danju. Bio je mlad mesec, slab mraz, uz to

divan put, konji, veseo kočijaš, i ja sam putovao i uživao, gotovo i ne misleći na ono šta me čeka, ili sam baš zbog toga naročito i uživao zato što sam znao šta me čeka i opraštao se sa radostima života. Ali to stanje bezbrižnosti, mogućnost da prigušujem svoje osećaje, prestalo je čim se završi putovanje kolima. Samo što sam ušao u vagon, nastade nešto sasvim drugo. To osmočasovno putovanje u vagonu bilo je za mene nešto strašno, što neću zaboraviti dok sam živ. Da li zato što sam, sevši u vagon, živo pretpostavio sebi da sam već stigao, ili zbog toga što železnica tako uzbudljivo deluje na ljude, tek otkako sedoh u vagon, više nisam mogao vladati svojom maštom, i ona mi je neprestano neobično jasno stala crtati slike koje su raspaljivale moju ljubomoru, jednu za drugom i jednu ciničniju od druge, i sve o jednom te istom, o tome šta se dešava tamo bez mene, kako me ona vara. Gledajući te slike, ceptao sam od srdžbe, besa i nekog naročitog osećanja opijenosti svojim uniženjem, i nisam ih se mogao otresti; nisam mogao ne gledati u njih, nisam ih mogao izbrisati, nisam mogao da ih ne izazivam. Osim toga, što sam više gledao te svoje slike uobrazilje, tim sam više verovao u njihovu stvarnost. Jasnost, s kojom mi te slike iskrsavahu pred oči, kao da je bila dokaz da je ono što sam uobražavao bilo stvarnost. Neki demon, protiv moje volje, izmišljao je i došaptavao mi najužasnije pomisli. Pade mi na pamet davnašnji razgovor s bratom Truhačevskoga, i ja sam u nekakvom ushićenju razdirao svoje srce tim razgovorom, dovodeći ga u vezu s Truhačevskim i mojom ženom. To je bilo vrlo davno, ali ja se setih toga. Brat Truhačevskog, sećam se, na pitanje posećuje li javne kuće, rekao je da čovek na svom mestu ne ide tamo gde se može zaraziti, a i gde je prljavo i odvratno, kad može uvek naći pristojnu ženu. I eto on, njegov brat, našao je moju ženu. »Istina, ona već nije u prvoj mladosti, nema jedan zub sa strane, pa se malo i ugojila«, mislio sam ja mesto njega, »ali šta da se radi, treba se koristiti onim što je tu.« »Da, on joj čini milost time što je uzima za svoju ljubavnicu«, govorio sam sebi. »Pri tom ona je bezopasna.« »Ne, to nije mogućno! Šta ja mislim!« užasavajući se govorio sam sebi. »Ni pomena od toga, ni pomena! Čak nema nikakvih razloga da se pretpostavi nešto slično tome. Zar mi nije govorila da je ponižava čak i pomisao na to da ja mogu biti ljubomoran na njega? Da, ali ona laže, sve

laže!« uzvikivao sam, i počinjalo je opet... U našem vagonu bila su svega dva putnika — neka starica s mužem, oboje veoma nerazgovorni, a i oni su izišli na jednoj stanici, i ja sam ostao sam. Bio sam kao zver u kavezu: čas sam skakao i prilazio prozoru, čas, posrćući, pokušavao da hodam, trudeći se da ubrzam kretanje vagona; ali se vagon sa svima klupama i prozorima isto tako tresao kao ovaj naš... I Pozdnišev podskoči, načini nekoliko koraka, pa opet sede. — Ah, bojim se, bojim se železničkih vagona, strah me hvata. Da, užasno! — nastavljao je. — Govorio sam sebi: »Misliću o nečem drugom. Na primer, recimo, o gazdi one gostionice u kojoj sam pio čaj.« Ali evo pred oči mi izlazi gostionički sluga s dugačkom bradom i njegov unuk — dečko, vršnjak moga Vasje. Moj Vasja! On će videti kako mu muzičar ljubi majku. Šta li će se zbiti u njegovoj jadnoj duši? Mari ona! Ona voli... I opet je počelo ono isto. Ne, ne... Pa, misliću o pregledu bolnice. Kako se sinoć onaj bolesnik žalio na doktora. A doktor s brkovima kao u Truhačevskog. I kao on drsko... oboje su me obmanjivali kad je govorio da će otputovati. I opet je počinjalo. Sve o čemu sam mislio imalo je veze s njim. Patio sam užasno. Najviše sam patio zbog neizvesnosti, zbog sumnji, zbog odvojenosti, zbog toga što ne znam treba li je voleti ili mrzeti. Patnje su bile tako jake da sam, sećam se, došao na misao, koja mi se mnogo dopade, da siđem na put, legnem na šine ispod vagona i da svršim. Tada se bar nećeš više kolebati, sumnjati. Jedino što me je sprečilo da to učinim bilo je sažaljenje prema samom sebi, koje odmah i neposredno izazva mržnju prema njoj. Prema njemu sam gajio neko čudno osećanje i mržnje i saznanja svoga poniženja i njegove pobede, ali prema njoj sam osećao strašnu mržnju. »Ne treba da svršim sa sobom, a nju da ostavim; treba ona da propati bar koliko-toliko, ne bi li shvatila koliko sam ja patio«, govorio sam sebi. Izlazio sam na svima stanicama da bih se rastresao. Na jednoj stanici videh u bifeu kako piju kraj tezge i odmah se i sam napih rakije. Do mene je stajao neki Jevrejin i pio. On se raspriča, a ja, samo da ne bih ostao sam u svom vagonu, odem s njim u njegov prljavi, zadimljeni i ljuskama od semenki sav zaprljan vagon treće klase. Sedoh tamo do njega, i on je brbljao štošta i pričao anegdote. Slušao sam ga, ali nisam mogao razabrati šta govori, zato što sam bio

zaokupljen svojim mislima. On to primeti, pa stade tražiti da ga slušam; tada ustadoh i opet se vratih u svoj vagon. »Treba razmisliti«, govorio sam sebi, »je li istina to što mislim i ima li razloga da se mučim.« Sedoh, želeći mirno da razmislim, ali odmah, mesto mirnoga razmišljanja, poče opet ono isto: mesto rasuđivanja — slike i prizori. »Koliko puta sam se tako mučio«, govorio sam sebi (sećao sam se ranijih sličnih napada ljubomore), »a posle od svega nije bilo ništa. Tako ću je i sad, možda čak i sigurno, zateći kako mirno spava; ona će se probuditi, obradovati mi se, i ja ću po rečima, po izgledu, osetiti kako ničega nije bilo i da je sve to glupost. O, kako bi to bilo divno!« »Ali ne, tako je i suviše često bivalo, a sad neće biti tako«, govorio mi je neki glas i opet je počinjalo iznova. Da, eto gde je bila pogibija! Ne bih ja vodio mladića u sifilističku bolnicu kad bih hteo da ga odvratim od požude za ženama, pokazao bih mu svoju dušu, da vidi te đavole koji su je razdirali! Ta strašno je bilo to što sam ja mislio da imam nesumnjivo, puno pravo na njeno telo, kao da je to bilo moje telo, a istovremeno sam osećao da ne mogu gospodariti tim telom, da ono nije moje i da ona može raspolagati njime kako hoće, a ona hoće da raspolaže njime onako kako ja neću. I ja ništa ne mogu učiniti ni njemu ni njoj. On će, kao Vanjka ključar, pod vešalima zapevati pesmicu kako su ljubljena medna usta i ostalo. I na vešala s njim. A njoj još manje šta mogu učiniti. Ako nije počinila, a hoće, a ja znam da hoće, to je još gore: ta bolje je da je počinila, pa da znam, da ne bude neizvesnosti. Ne bih znao reći šta sam hteo. Hteo sam da ona ne želi ono što je morala želeti. To je bilo potpuno ludilo! XXVI — Na pretposlednjoj stanici, kad je kondukter došao da pokupi karte, ja sam, skupivši svoje stvari, izišao pred vrata, i saznanje o tome da je blizu ona odluka, još više je pojačalo moj nemir. Bi mi hladno, i vilice mi počeše tako drhtati da sam cvokotao zubima. Nesvesno iziđoh

s gomilom iz stanice, uzeh kola, sedoh i krenuh. Vozio sam se gledajući retke prolaznike, i sluge, i senke što padaju od fenjera i mojih kola čas spreda, čas ostrag, ne misleći ni o čemu. Prešavši pola vrste, osetih da mi je hladno po nogama i setih se da sam u vagonu skinuo vunene čarape i stavio ih u torbu. Gde je torba? Tu li je? Tu je. A gde je korpa? Setih se da sam potpuno zaboravio na prtljag, ali setivši se i našavši priznanicu, zaključih da se ne isplati vraćati se za to, i produžih dalje. Ma koliko se trudio da se sad setim, ne mogu nikako da se setim svoga tadašnjeg stanja: šta sam mislio, šta sam hteo? — ništa ne znam. Sećam se samo da sam bio svestan da se sprema nešto strašno i veoma važno u mome životu. Da li je to važno proizišlo otuda što sam ja tako mislio ili otuda što sam predosećao — ne znam. Možda su i zbog onoga što se posle toga desilo, svi prethodni trenuci u mom sećanju pokriveni mračnom senkom. Dovezao sam se do ulaza. Bilo je jedan sat. Nekoliko kočijaša stajalo je pred ulazom nadajući se mušterijama zbog osvetljenih prozora (prozori su bili osvetljeni u našem stanu, u salonu i u gostinskoj sobi). Ne pitajući se zašto su naši prozori osvetljeni tako dockan, ja sam se u tome stanju iščekivanja nečeg strašnog popeo uza stepenice i zazvonio. Lakej, dobri, vredni i veoma glupi Jegor, otvori. Prvo što mi pade u oči — u predsoblju beše, pored ostale odeće, na čiviluku njegova kabanica. Trebalo je da se začudim, ali ja se ne začudih, jer sam to i očekivao. »Dakle tako je«, rekoh sebi. Kad upitah Jegora ko je tu, i on mi pomenu Truhačevskog, ja upitah ima li još koga. On odgovori: — Nikoga. Sećam se da mi je to odgovorio s takvim naglaskom kao da je želeo da me obraduje i rastera sumnju da ima još koga. »Nikoga. Da, da«, kao da sam govorio sebi. — A deca? — Hvala bogu, zdrava su. Spavaju još otkad. Gubio sam dah i nisam mogao zaustaviti drhtanje vilica. »Da, možda i nije onako kako sam mislio: to sam i pre mislio — nesreća, a pokazivalo se da je sve dobro, po starome. Sad, eto, nije po starome, nego evo sve onako kako sam sebi predstavljao i mislio da sam samo predstavljao, a ono je sve tako u stvarnosti. Eto sve ono...«

Umalo što ne zaridah, ali mi odmah đavo šapnu: »Plači ti, sentimentališi, a oni će se mirno rastati, dokaza neće biti, a ti ćeš celog veka sumnjati i patiti.« I odmah iščeze popustljivost prema sebi i javi se čudno osećanje — nećete verovati — osećanje radosti što će se sad svršiti moje mučenje, što je sad mogu kazniti, mogu se osloboditi nje, što mogu dati maha svojoj mržnji. I dao sam maha mržnji — postadoh zver, opaka i lukava zver. — Ne treba, ne treba — rekoh ja Jegoru koji htede poći u gostinsku sobu — nego, evo šta: idi, što brže uzmi kočijaša, pa poći; evo priznanice, donesi stvari. Hajde. Od pođe hodnikom po svoj kaput. Bojeći se da ih ne poplaši, ja ga dopratih do njegove sobice i pričekah dok se obuče. U gostinskoj sobi, od koje su me delile dve sobe, čuo se govor i zveket noževa i tanjira. Jeli su i nisu čuli zvonce. »Samo sad da ne iziđu«, mislio sam. Jegor obuče svoj kaput s astraganskim krznom i iziđe. Pustih ga napolje i zatvorih vrata za njim, i bi mi mučno kad osetih da ostadoh sam, i da mi valja odmah delati. Kako — još nisam znao. Znao sam samo to da je sad sve svršeno, da ne može biti sumnje da je nevina, i da ću je ja odmah kazniti i prekinuti svoje odnose s njom. Pre sam se još i kolebao i govorio sebi: »A možda to nije istina, možda se varam«, sad već toga nije bilo. Sve je bilo odlučeno nepovratno. Krišom od mene, sama s njim, noću! To je već potpuno zaboravljanje svega! Ili još gore: sračunata smelost, drskost u prestupu, da bi joj ta drskost poslužila kao dokaz nevinosti. Sve je jasno. Sumnje nema. Bojao sam se samo jednoga: da ne pobegnu, da ne smisle još neku novu obmanu i da me time ne liše i očiglednog dokaza krivice i mogućnosti kažnjavanja. I u nameri da ih što pre zateknem, pođem na prstima prema salonu gde su oni sedeli, ne kroz gostinsku sobu, već kroz hodnik i dečju sobu. U prvoj dečjoj sobi spavali su dečaci. U drugoj dečjoj sobi promeškolji se dadilja, zamalo se ne probudi, i ja zamislih šta će pomisliti kad sve sazna, i tako se ražalih nad samim sobom pri toj pomisli da ne mogoh zadržati suze i, kako ne bih probudio decu, istrčah na prstima u hodnik i u svoj kabinet, legoh na divan i zajecah.

»Ja sam čestit čovek, ja sam sin svojih roditelja, ja sam celog života maštao o porodičnoj sreći, ja sam muž koji je nikad nije prevario... I eto, petoro dece, a ona grli muzičara zato što su mu rumene usne! Ne, ona nije čovek! To je kučka, to je odvratna kučka! Pored dečje sobe, prema kojoj je gajila tobožnju ljubav, celoga svoga života. I pisati mi ono što je pisala! I tako drsko se obisnuti o vrat! A šta znam? Možda je za sve vreme tako bilo. Možda je ona davno s lakejima izrodila svu decu koja se smatraju mojom. I da sam doputovao sutradan, pa da me je dočekala sa svojom frizurom, sa svojim strukom i maznim gracioznim pokretima (tu mi iziđe pred oči sve njeno privlačno mrsko lice), i ta zver ljubomore doveka bi ležala u mome srcu i razdirala ga. Šta će pomisliti dadilja, Jegor. I jadna Lizica! Ona je ponešto već shvatala. I ta drskost, i ta laž, i ta životinjska čulnost koju ja tako dobro znam«, govorio sam sebi. Hteo sam ustati, ali nisam mogao. Srce je tako lupalo da se ne mogoh održati na nogama. Ta udariće me kap. Ona će me ubiti. Njoj to i treba. Šta je za nju da ubije? Ali neće, to bi joj bilo i suviše zgodno, ali to joj zadovoljstvo neću prirediti. Da, ja sedim, a oni tamo jedu i smeju se, i... Da, mada već nije bila u prvoj svežini, on se nije zgadio na nju: ipak, ona je bila zgodna, a što je glavno, na kraju krajeva, nije bila opasna po njegovo dragoceno zdravlje. »I što je ne udavih onda«, rekoh samom sebi, setivši se onoga trenutka kad sam je pre nedelju dana gurao iz kabineta, a zatim treskao stvari. Živo se setih tog stanja u kome sam onda bio; ne samo da se setih već osetih istu onu potrebu da bijem, da rušim, koju sam osećao onda. Sećam se kako sam hteo učiniti bilo šta, i kako mi sve misli, sem onih koje su bile potrebne za taj čin, nestadoše iz glave. Nađoh se u onom stanju zveri ili čoveka koje izaziva fizičko uzbuđenje u trenutku opasnosti, kad čovek postupa tačno, bez žurbe, ali ne gubeći ni časa, imajući samo jedan određeni cilj. XXVII

— Prvo što sam uradio bilo je da sam skinuo čizme i, ostavši u čarapama, priđoh zidu na kojem su, iznad divana visile puške i handžari, pa uzeh krivi damaski handžar koji nikad nije bio upotrebljen, a veoma oštar. Trgoh ga iz korica. Korice, sećam se, padoše iza divana, i sećam se da sam sebi rekao: »Treba ih posle potražiti, inače će se izgubiti.« Zatim skidoh kaput koji sam za sve vreme imao na sebi i tiho gazeći samo u čarapama pođoh tamo. I prikravši se tiho, naglo otvorih vrata. Sećam se izraza njihovih lica. Pamtim taj izraz zato što mi je taj izraz stvorio mučnu radost. To je bio izraz užasa. A meni je to i trebalo. Nikad neću zaboraviti izraz bezumnog užasa koji se pojavi u prvoj sekundi na licima njih oboje kad me ugledaše. On je, čini mi se, sedeo za stolom, ali kad me vide ili ču, skoči na noge i stade leđima uz ormar. Na njegovom licu bio je sasvim očit izraz užasa. Na njenom licu takođe je bio izraz užasa, ali je s njim bilo i nešto drugo. Da je bio samo izraz užasa, možda se ne bi desilo to što se desilo: ali u izrazu njenog lica bilo je, bar se meni tako učini u prvom trenutku, bilo je još i ogorčenje, nezadovoljstvo što joj je pokvaren ljubavni zanos i njena sreća s njim. Njoj kao da ništa drugo nije bilo potrebno do to da joj se ne smeta da sad bude srećna. I jedan i drugi izraz zadržao se samo za trenutak na njihovim licima. Izraz užasa na njegovom licu odmah se zameni izrazom pitanja: može li se lagati ili ne može? Ako se može, valja početi. Ako ne može, onda će se početi nešto drugo. Ali šta? On upitno pogleda nju. Na njenom se licu, kad ga ona pogleda, izraz srdžbe i ogorčenja zameni, kako se meni učinilo strepnjom za njega. Za trenutak zastadoh na vratima držeći handžar za lećima. U tom trenutku on se osmehnu i upravo smešno ravnodušnim tonom poče: — A mi smo, eto, svirali... — Baš se nisam nadala! — istovremeno poče ona držeći se njegovog tona. Ali ni on ni ona ne dovršiše: obuze me onaj isti bes koji me je bio spopao pre nedelju dana. Opet osetih onu potrebu da rušim, potrebu nasilja i pomamu besa, i prepustih joj se. Ni jedno ne dovrši. Otpoče ono drugo čega se on bojao, što je

odjednom rasprštalo sve što su oni rekli. Ja jurnuh na nju, još jednako krijući handžar, kako me on ne bi sprečio da je udarim u bok ispod dojke. Izabrao sam to mesto još u početku. U tom trenutku, kad jurnuh na nju, on spazi i, što nikako nisam od njega očekivao, uhvati me za ruku i viknu: — Priberite se, šta vam je! Upomoć!... Istrgoh ruku i ćuteći bacih se na njega. Njegove se oči sretoše s mojima, on odjednom preblede kao krpa, do usnica, oči mu sevnuše nekako naročito i, što takođe nikako nisam očekivao, on šmugnu ispod klavira pa kroz vrata. Htedoh da poletim za njim, ali mi se o levu ruku obesi teret. To je bila ona. Pokušah da se otrgnem. Ona se još jače obesi i ne puštaše. Ta neočekivana smetnja, težina i odvratan mi njen dodir još više me razjariše. Osećao sam da me je bes potpuno obuzeo i da sam zacelo strašan, i to mi beše milo. Razmahnuh iz sve snage levom rukom i laktom je pogodih pravo u lice. Ona vrisnu i pusti mi ruku. Htedoh trčati za njim, ali se setih da bi bilo smešno trčati u čarapama za ljubavnikom svoje žene, a ja nisam hteo biti smešan, već htedoh biti strašan. I pored strašnog besa u kom sam bio, osećao sam za sve vreme kakav utisak ostavljam na druge, i čak je taj utisak unekoliko upravljao mnome. Vratih se k njoj. Ona beše pala na sofu i gledaše me, držeći se rukom za oči gde sam je udario. Na licu su joj se ogledali strah i mržnja prema meni, prema neprijatelju, kao u pacova kad dignu pacolovku u koju je upao. Ja bar nisam video u njoj ništa sem tog straha i mržnje prema meni. To su bili onaj strah i ona mržnja prema meni koje mora da je izazvala ljubav prema drugome. Ali bih se, možda, još savladao i ne bih učinio to što sam učinio da je ona ćutala. Ali ona odjednom stade govoriti i hvatati me rukom za ruku s handžarom. — Priberi se! Šta ti je? Šta je s tobom? Ništa nije bilo, ništa... Kunem ti se! Ja bih Još i oklevao, ali te poslednje njene reči, po kojima sam zaključio obrnuto, tj. da je sve bilo, tražile su odgovor. A odgovor je morao biti prema onom raspoloženju u 'koje sam sebe doveo, koje je sve išlo crescendo [13] i moralo se nastaviti jednako rastući. I bes ima svoje zakone...

— Ne laži, gade! — dreknuh i levom rukom je zgrabih za ruku, ali se ona istrže. Tada je ja, ne puštajući nož, ipak ščepam levom rukom za gušu, oborim je na leđa i stanem daviti. Kako je to bio žilav vrat... Ona me uhvati obema rukama za ruke, otkidajući ih od grla, a ja, kao da sam to i očekivao, iz sve snage je udarim nožem u levi bok ispod rebara. Kad ljudi pričaju da u nastupu besa ne znaju šta čine — to je besmislica, laž. Ja sam sve znao i ni za sekundu nisam prestajao znati. Što sam više podsticao u sebi oganj svoga besa, tim se jače razgorevala u meni svetlost saznanja, pri kojoj nisam mogao ne videti sve što sam radio. Svake sekunde znao sam šta radim. Ne mogu reći da sam unapred znao šta ću raditi, ali u toj sekundi, dok sam radio čak, čini se, i nekoliko sekundi ranije, znao sam šta radim, verovatno zato da bih se mogao pokajati, da bih mogao reći sebi da sam se mogao obuzdati. Znao sam da udaram ispod rebra i da će handžar ući. U tom trenutku, dok sam to radio, znao sam da činim nešto strašno, nešto što dotle nikad nisam učinio, što će imati strašne posledice. Ali to je saznanje sevnulo kao munja, a za saznanjem je odmah sledio i čin. I čin mi je u svesti bio neobično jasan. Osetio sam i pamtim trenutno opiranje steznika, i još nečega, a zatim prodiranje noža u mekotu. Ona se uhvatila rukama za handžar, posekla ih, ali ga nije zadržala. Ja sam dugo posle toga, u zatvoru, pošto se u meni izvršio duševni preobražaj, mislio o tome trenutku, sećao se onog čega sam se mogao setiti, i razmišljao. Sećam se trenutka, samo jednog trenutka koji je prethodio tome činu, i u kome sam došao do strašnog saznanja da ubijam i da sam ubio ženu, ženu bez odbrane, svoju ženu! Užas toga saznanja pamtim, i po tome zaključujem i čak se kao kroz maglu sećam da sam sjurivši handžar odmah ga i izvadio, želeći da popravim ono što je učinjeno i da se zaustavim. Stajao sam nepomično jedan trenutak očekujući šta će biti, može li se popraviti. Ona skoči na noge, vrisnu: — Dadiljo, on me ubi! Dadilja, koja je već bila čula lomljavu, stajala je na vratima. Ja sam jednako stajao, očekujući i ne verujući. Ali tada linu krv ispod njenog steznika. Tek tada shvatih da se ništa ne može popraviti, i odmah zaključih da nije ni potrebno, da ja upravo to i želim, i da sam upravo to i morao učiniti. Počekah dok ona pade i dadilja joj pritrča s krikom:

»Jao, bože!« i tek tada bacih handžar i izađoh iz sobe. »Ne treba se uzbuđivati, moram znati šta činim«, rekoh sebi, ne gledajući ni nju ni dadilju. Dadilja je vriskala, zvala devojku. Ja prođoh hodnikom, pa, poslavši devojku, uputih se u svoju sobu. Šta sad treba činiti? — pitao sam se i odmah sam shvatio šta. Ušavši u kabinet, priđoh pravo zidu, skidoh s njega revolver, pregledah ga, bio je pun, i stavih ga na sto. Zatim dohvatih korice iza divana i sedoh na divan. Dugo sam tako sedeo. Ništa nisam mislio, ničega se nisam sećao. Slušao sam kako su tamo nešto petljali. Čuh da se dovezao neko, zatim još neko. Potom čuh i videh kako Jegor unese u kabinet moju dovezenu korpu. Kao da to nekome treba! — Jesi li čuo šta se desilo? — rekoh ja. — Kaži nastojniku da obavesti policiju. On ništa ne reče i iziđe. Ja se digoh, zaključah vrata i, dohvativši cigarete i šibice, počeh pušiti. Ne dopuših cigaretu, kad me uhvati i obori san. Spavao sam sigurno dva sata. Sećam se, video sam u snu kako se ja i ona slažemo, da smo se posvađali pa se mirimo, nešto pomalo nam smeta, ali se lepo slažemo. Probudi me kucanje na vratima: »To je policija«, pomislih budeći se. »Ta ubio sam, čini mi se. A možda je to ona, možda se ništa nije dogodilo?« Zakucaše opet na vrata. Ja nisam ništa odgovarao, tražeći odgovor na pitanje: je li se ono dogodilo ili nije? Da, dogodilo se. Setih se otpora steznika i zarivanja noža, i kičmom mi prođe jeza. »Da, dogodilo se! Da, sad moram i sebe«, rekoh sebi. Ali sam to govorio, a znao sam da se neću ubiti. Ipak ustadoh i opet uzeh revolver u ruke. Ali čudna stvar: sećam se kako sam ranije mnogo puta bio blizu samoubistva, kako mi je i samog tog dana na železnici to izgledalo lako, lako zato što sam mislio kako ću je time poraziti. Sada ne samo da se nikako nisam mogao ubiti nego nisam mogao ni pomisliti na to. »A zašto to da učinim?« pitao sam se, a odgovora nije bilo. Na vrata opet zakucaše. »Da, najpre treba znati ko to kuca. Imam još vremena.« Položih revolver i pokrih ga novinama. Priđoh vratima i povukoh rezu. To je bila ženina sestra, dobrodušna, priglupa udovica. — Vasja, šta je to? — reče ona i potekoše joj suze koje je uvek imala

spremne. — Šta hoćeš? — grubo upitah ja. Videh da nikako nije potrebno i nije imalo zašta biti grub s njom, ali ne mogoh pronaći nikakav drugi ton. — Vasja, ona umire! Ivan Fjodorovič je rekao. — Ivan Fjodorovič, to je bio doktor, njen doktor, savetnik. — Zar je on ovde? — upitah ja i opet uzavre u meni sva mržnja prema njoj. — Pa šta je onda? — Vasja, otidi k njoj. Ah, kako je to užasno! — reče ona. »Da idem k njoj?« postavih sebi pitanje. I odmah odgovorih da treba ići k njoj, da se, verovatno, uvek tako postupa kad muž, kao ovo ja, ubije ženu, neizostavno ima da ide k njoj. »Ako se tako postupa, treba ići«, rekoh sebi. »Ako bude potrebno, još uvek imam vremena«, pomislih ja o svojoj nameri da se ubijem i pođoh za njom. »Sad će biti praznih reči, grimase, ali ja im se neću podati«, rekoh sebi. — Čekaj — rekoh njenoj sestri — glupo je bez čizama, daj da navučem bar papuče. XXVIII — I čudna stvar! Opet, kad iziđoh iz sobe i prođoh kroz poznate sobe, opet se u meni javi nada da se ništa nije dogodilo, ali zadah one doktorske gadosti — jodoforma, karbola — porazi me. Ne, ipak se sve to dogodilo. Prolazeći hodnikom kraj dečje sobe, spazih Lizicu. Ona me je gledala preplašenim očima. Meni se čak učini da je tu bilo sve petoro dece, i da su sva gledala u mene. Dođoh do vrata i sobarica mi iznutra otvori, pa iziđe. Prvo što mi pade u oči bila je njena svetlosiva haljina, na stolici, sva crna od krvi. Na našoj bračnoj postelji, upravo na mojoj postelji — njoj je bilo lakše prići — ležala je ona s podignutim kolenima. Ležala je jako koso, na samim jastucima, u raskopčanoj domaćoj haljini.

Na mestu gde je rana bilo je nešto stavljeno. U sobi je bio težak zadah jodoforma. Najpre i najviše me je porazilo njeno podbulo i pomodrelo lice, sa otocima po delu nosa i ispod očiju. To je bila posledica moga udara laktom kad je htela da me zadrži. Lepote nikakve nije bilo, već sam u njoj video nešto gadno. — Priđi, priđi joj — reče njena sestra. »Svakako, zacelo hoće da se pokaje«, mislio sam. »Da oprostim? Svakako, ona umire i može joj se oprostiti«, mislio sam trudeći se da budem velikodušan. Priđoh sasvim blizu. Ona s naporom podiže k meni oči, od kojih je jedno bilo podbulo, pa s naporom, zapinjući, progovori: — Postigao si svoje, ubio si... — I na njenom licu, uprkos telesnim mukama, čak na samrti, javi se ona stara, poznata mi, hladna životinjska mržnja. — Decu... ipak tebi... ne dam... Ona (njena sestra) će ih uzeti... Ono što je za mene bilo glavno — svoju krivicu, prevaru, ona kao da je smatrala da nije vredno pominjati. — Da, uživaj u tome što si učinio — reče ona gledajući u vrata i zajeca. Na vratima je stajala njena sestra s decom. — Da, eto šta si učinio. Pogledah decu, njeno razbijeno i otečeno lice, i prvi put zaboravih sebe, svoja prava, svoju gordost, prvi put videh u njoj ljudsko stvorenje. I tako mi se ništavnim učini sve što me je vređalo — sva moja ljubomora, i tako značajno to što sam učinio, da htedoh kleknuti, položiti lice na njenu ruku i reći: »Oprosti!« ali se ne usudih. Ona je ćutala, sklopivši oči, očevidno nemajući snage da govori dalje. Zatim njeno unakaženo lice zadrhta i namršti se. Ona me slabo odgurnu. — Zašto se sve to dogodilo? Zašto? — Oprosti mi — rekoh ja. — Oprosti? Sve je to glupost?... Samo kad ne bih umrla!... — uzviknu ona, pridiže se, i njene grozničave blistave oči uperiše se u mene. — Da, ti si postigao svoje!... Mrzim!... Jao! Oh! — uzviknu ona, očevidno već u bunilu, plašeći se nečega. — Na, ubij, ubij, ja se ne bojim!... Samo, sve,

sve i njega!... Otišao je, otišao je! Bila je sve vreme u bunilu. Nikog nije poznavala. I toga dana pred podne umre. Mene su pre toga, u osam sati, odveli u kvart i odatle u zatvor. I tamo, odsedevši jedanaest meseci, očekujući suđenje, razmišljao sam o sebi i svojoj prošlosti i shvatio sam je. Počeo sam shvatati već trećeg dana. Trećeg su me dana vodili onamo... On nešto htede da kaže, ali pošto nije mogao zadržati jecanje, zastade. Pribravši se, on nastavi. — Počeo sam shvatati tek onda kad sam je video u mrtvačkom sanduku... On zajeca, ali odmah brzo nastavi: — Tek onda kad sam ugledao njeno mrtvo lice, shvatio sam sve što sam učinio. Shvatio sam da sam je ubio ja, ja, da sam to ja počinio da ona, nekada živa, pokretna, topla, sad postane nepomična, bleda kao vosak, hladna, i da se to ne da popraviti nikada, nigde, ničim. Ko to nije preživeo, taj ne može shvatiti... U! u! u! — uzviknu nekoliko puta, i ućuta. Dugo smo sedeli ćuteći. On je jecao i tresao se ćuteći preda mnom. — Pa, oprostite... On se okrete od mene i prileže na klupu, pokrivši se putnim pokrivačem. Na toj stanici gde sam ja imao da siđem — to je bilo u osam časova izjutra — priđoh mu da se oprostim. Je li spavao ili se pretvarao, tek nije se micao. Ja ga dotakoh rukom. On se otkri i videlo se da nije spavao. — Zbogom — rekoh, pružajući mu ruku. On mi pruži ruku i osmehnu se jedva primetno, ali tako tužno da mi je došlo da plačem. — Da, oprostite — ponovi onu istu reč kojom je završio i celu priču.

POGOVOR ZA »KROJCEROVU SONATU« Dobio sam i dobijam mnogo pisama od nepoznatih lica koja me mole da im prostim i jasnim rečima iznesem svoj stav o problemu koji sam obradio u svojoj priči »Krojcerova sonata«. Pokušaću da to učinim, naime, da ukratko izrazim, koliko je to moguće, suštinu onog što sam hteo da kažem u toj priči i one zaključke koji se, po mom mišljenju, mogu izvesti iz nje. Hteo sam da kažem, prvo, da je u našem društvu ovladalo čvrsto ubeđenje, zajedničko svim društvenim slojevima i koje podržava lažna nauka, da je polno opštenje neophodno zbog zdravlja, i da je, pošto ženidba nije uvek mogućna, polno opštenje izvan braka, koje ne obavezuje muškarca ni na šta, osim na plaćanje u novcu, potpuno prirodno i da ga zato treba odobravati. To ubeđenje se u tolikoj meri odomaćilo i ustalilo da roditelji, po savetu lekara, omogućuju razvrat svojoj deci; vlade, čiji je jedini smisao da se staraju o moralnom blagostanju svojih građana, ustanovljavaju razvrat, naime, uvode čitav sloj žena koje moraju propadati telesno i duševno zbog zadovoljavanja tobožnjih potreba muškaraca, a neženjeni se potpuno mirne savesti predaju razvratu. I eto, ja sam hteo da kažem da je to nedolično, zato što nije ničim opravdano da zbog zdravlja jednih ljudi moraju propadati tela i duše drugih ljudi, isto kao što nije ničim opravdano da se zbog zdravlja jednih ljudi mora piti krv drugih ljudi. Zaključak koji se, kako mi se čini, prirodno može izvesti iz toga jeste da se ne treba prepuštati toj zabludi i obmani. A da se ne bismo prepuštali, treba, prvo, ne verovati nemoralnim učenjima, ma koliko ih podržavale tobožnje nauke, i, drugo, biti svestan da je stupanje u takav polni odnos, pri kojem se ljudi ili izbavljuju njegovih mogućih posledica — dece, ili svaljuju sav teret tih posledica na ženu, ili sprečavaju

mogućnost rađanja dece — da je takvo polno opštenje prenebregavanje najprostijeg zahteva morala, da je podlost, i stoga neženjeni ljudi koji ne žele živeti podlo ne treba to da čine. Da bi se mogli uzdržavati, ne smeju, osim što vode uredan život: ne piju, ne jedu previše, ne jedu mesa i ne klone se rada (ne gimnastike, već rada koji iscrpljuje, koji ne služi za razonodu), ni u mislima dopuštati sebi mogućnost da opšte s tuđim ženama, kao što nijedan čovek ne dopušta takvu mogućnost izmeću sebe i majke, sestara, rođaka, žena prijatelja. Za to da je uzdržavanje moguće i manje opasno i manje štetno po zdravlje nego neuzdržavanje, svaki muškarac će naći stotine dokaza oko sebe. To je prvo. Drugo, usled mišljenja da je ljubavno opštenje ne samo neophodno zbog zdravlja i zbog zadovoljstva već da je ono poetska, uzvišena blagodet života, bračna nevernost u našem društvu postala je u svim društvenim slojevima (meću seljaštvom osobito, zahvaljujući odlaženju u vojsku) najobičnija pojava. I ja smatram da je to nedolično. Zaključak koji proizlazi iz tog jeste da to ne treba činiti. Da se to ne bi činilo, treba izmeniti mišljenje o telesnoj ljubavi, muškarce i žene i u porodici i u društvu vaspitavati tako da oni i pre i posle ženidbe ne gledaju na zaljubljenost i, s tim u vezi, na telesnu ljubav kao na poetsko i uzvišeno stanje, kako na to sada gledaju, već kao na ponižavajuće životinjsko stanje za čoveka, i narušavanje obećanja vernosti koje se daje u braku, kažnjavati javno, bar isto onako kao što se kažnjava prekršaj novčanih obaveza i prevara u trgovini, a ne slaviti, kako se to čini sada u romanima, stihovima, pesmama, operama itd. To je drugo. Treće, da je u našem društvu, opet usled onog lažnog značaja koji se pridaje telesnoj ljubavi, rođenje deteta izgubilo svoj smisao i, umesto da bude cilj i opravdanje bračnih odnosa, postalo je prepreka prijatnom produžavanju ljubavnih odnosa, i da se zato i izvan braka i u braku, po savetu službenika medicinske nauke, počela širiti upotreba sredstava

koja sprečavaju ženu da rađa, ili je počelo prelaziti u običaj i naviku ono čega nije bilo ranije i čega još nema u patrijarhalnim seoskim porodicama: produžavanje bračnih odnosa u vreme trudnoće i dojenja. I ja smatram da je to nedolično. Nedolično je upotrebljavati sredstva protiv začeća, prvo, zato što to oslobađa ljude od briga i staranja o deci, koja služe kao iskupljenje telesne ljubavi, i drugo, zato što je to veoma blisko činu koji je do krajnosti tuđ ljudskoj savesti — ubistvu. I ružno je neuzdržavanje za vreme trudnoće i dojenja, zato što ono upropašćuje telesnu, i pre svega — duševnu moć žene. Zaključak koji proizlazi iz toga je da to ne treba činiti. A da se to ne bi činilo, treba biti svestan da je uzdržavanje, koje predstavlja neophodni uslov ljudskog dostojanstva van braka, još obaveznije u braku. To je treće. Četvrto, da se u našem društvu, u kome deca predstavljaju ili prepreku uživanju, ili nesrećnu slučajnost, ili svojevrsno uživanje, kad se rađaju u unapred određenom broju, ta deca ne vaspitavaju u duhu onih zadataka ljudskog života koji ih očekuju kao razumna i osećajna bića, već u duhu onih zadovoljstava koja ona mogu pričiniti roditeljima. I da se usled toga deca ljudi vaspitavaju kao deca životinja, tako da se glavna briga roditelja ne sastoji u tome da ih pripreme za delatnost koja je dostojna čoveka, već za to (čemu podršku roditeljima pruža lažna nauka koja se naziva medicinom) da ih što je moguće bolje nahrane, odgaje, načine urednim, belim, sitim, lepim (ako u nižim klasama to ne čine, to je samo zato što nemaju mogućnosti, a mišljenje je isto). I kod razmažene dece, isto kao i kod svih preuhranjenih životinja, ispoljava se neprirodno rano nesavladljiva pohota, koja predstavlja uzrok strašnih patnji te dece u dečaštvu. Oblačenje, lektira, pozorište, muzika, ples, slatka hrana, sve okolnosti života, od slika na kutijama do romana i pripovedaka i poema, još više raspaljuju tu pohotu, i usled toga najužasniji polni poroci i bolesti postaju obični uslovi u kojima rastu deca oba pola i često ostaju i u zrelom uzrastu. I ja smatram da je to nedolično. Zaključak koji se može izvesti iz toga je da treba prestati vaspitavati decu ljudi kao decu životinja, i da za