Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

i odbacivao tu čudnu pomisao. X Prošle su još dve nedelje. Ivan Iljič više nije ustajao s divana. On nije hteo da leži u krevetu i ležao je na divanu. I, ležeći skoro sve vreme licem okrenutim prema zidu, samotnog su ga morile one iste nerazrešive patnje i samotan je mislio jednako o onoj istoj nerazrešivoj misli. Šta je to? Zar je odista to smrt? I unutrašnji glas mu je odgovarao: da, odista. Zašto te muke? I glas je odgovarao: pa onako, ni za šta. Dalje i osim toga nije bilo ničeg. Od samog početka bolesti, od onog vremena kad je Ivan Iljič prvi put otišao doktoru, njegov život se podelio na dva suprotna duševna raspoloženja, koja su se smenjivala: čas je njime ovladavalo očajanje i očekivanje neshvatljive i užasne smrti, čas je ovladavala nada i pažljivo staranje o funkcijama svoga tela. Čas je pred očima bio samo bubreg ili slepo crevo koji su privremeno prestali da vrše svoje funkcije, čas je bila samo neshvatljiva užasna smrt od koje ga ništa nije moglo spasti. Ova dva raspoloženja od samog početka bolesti smenjivala su jedno drugo; ali ukoliko je bolest više napredovala, utoliko je sumnjivije i fantastičnije postajalo razmišljanje o bubregu i utoliko realnija svest o predstojećoj smrti. Trebalo je samo setiti se kakav je bio pre tri meseca a kakav je sad; setiti se kako je postepeno propadao — da bi se raspršila svaka moguća nada. U poslednje vreme te usamljenosti, u kojoj se on nalazio, ležeći okrenut licem prema naslonu divana, one usamljenosti usred gusto naseljenog grada i mnogobrojnih poznanika i porodice, usamljenosti od koje nije moglo biti veće nigde: ni na Dnu mora, ni u zemlji — u poslednje vreme te strašne usamljenosti Ivan Iljič živeo je samo

maštajući isključivo o prošlosti. Jedna za drugom pred njim su iskrsavale slike iz njegove prošlosti. Počinjalo je uvek od skorašnjih dana i odvodilo u najranije dane, u detinjstvo, i na njemu se zadržavalo. Priseti li se Ivan Iljič kompota od suvih šljiva koji su mu danas nudili da jede, prisećao se presnih francuskih suvih šljiva iz detinjstva, njihovog izvanrednog ukusa i obilja pljuvačke kad se dolazilo do koštice, i s tim prisećanjem ukusa iskrsavao je niz uspomena iz tog vremena: dadilja, brat, igračke. »Treba se manuti toga... to je previše bolno«, govorio je sebi Ivan Iljič i opet se vraćao u sadašnjicu. Dugme na naslonu divana i nabori safijana. »Safijan je skup, a nije trajan; svađa je nastala zbog njega. Ali je drukčiji bio safijan i drukčija je bila svađa kad smo mi iscepali očevu kožnu torbu i kad su nas kaznili, a mama nam je donela pirožaka.« I opet se sve zaustavljalo na detinjstvu i opet je Ivanu Iljiču bilo teško, i on je nastojao da odagna ta sećanja i da misli o nečem drugom. I opet je s tim tokom uspomena u njegovoj duši proticao drugi tok uspomena — kako se razvijala i napredovala njegova bolest. I ukoliko se više vraćao unazad, utoliko je bilo više života. Više je bilo i dobra u životu, i više je bilo i samog života. I jedno i drugo slivalo se skupa. »Kako patnje postaju sve gore i gore, tako i sav život biva sve gori i gori«, mislio je on. Jedna je svetla tačka tamo, nazad, na početku života, a zatim je sve crnje i crnje, i sve brže i brže. »Obrnuto srazmerno kvadratima udaljenosti od smrti«, pomisli Ivan Iljič. I ona slika kamena koji pada sve većom brzinom. urezala mu se u dušu. Život, niz patnji koje se sve više povećavaju, leti sve brže i brže kraju, najstrašnijoj patnji. »Ja letim...« On je podrhtavao, meškoljio se, hteo je da se odupre: ali je već znao da se ne može odupreti, i opet je očima umornim od gledanja, ali koje nisu mogle da ne gledaju ono što je bilo pred njim, gledao u naslon divana i čekao — čekao onaj strašni pad, tresak i uništenje. »Ne mogu se odupreti«, govorio je. »Ali da mi je znati čemu to? Ni to se ne može. Razumeo bih kad bi se moglo reći da nisam živeo onako kako treba. Ali to ne mogu prihvatiti«, govorio je samom sebi, prisećajući se vaskolikog svog čestitog, urednog i doličnog života. »Ali ja se s tim ne mogu složiti«, govorio je sebi, osmehujući se usnama kao da je neko mogao videti taj njegov osmeh i kao da ga je on mogao zavarati.

»Nema objašnjenja! Patnja, smrt... Zašto?« XI Tako su prošle dve nedelje. U te dve nedelje zbio se događaj koji su Ivan Iljič i njegova žena priželjkivali: Petriščev je zaprosio njihovu kćer. To se dogodilo uveče. Sutradan je Praskovja Fjodorovna otišla mužu, premišljajući se kako da mu saopšti prosidbu Fjodora Petroviča, ali se te iste noći Ivanu Iljiču stanje ponovo pogoršalo. Praskovja Fjodorovna ga je zatekla na onom istom divanu, ali u novom položaju. Ležao je nauznak, ječao i gledao preda se ukočenim pogledom. Ona je počela govoriti o lekovima. On upravi pogled u nju. Ona ne dovrši ono što je započela: nepojmljiva mržnja, upravo prema njoj, odrazi se u tom pogledu. — Hrista radi, pusti me da mirno umrem — reče on. Ona htede da ode, ali u taj mah uđe kći i priđe da ga upita kako se oseća. On isto tako pogleda kćer kao i ženu, i na njeno pitanje kako se oseća, hladno joj odgovori da će ih uskoro sve osloboditi. Obe ućutaše, posedeše i iziđoše. — U čemu je naša krivica? — upita Liza majku. — Kao da smo mi to učinile! Meni je žao tate, ali zašto nas muči? U uobičajeno vreme stiže lekar. Ivan Iljič mu je odgovarao: »da, ne«, ne skidajući s njega ozlojeđeni pogled i na kraju reče: — Ta vi znate da mi ne možete pomoći, zato me pustite. — Možemo olakšati patnje — reče doktor. — I to ne možete; pustite me. Doktor izađe u gostinsku sobu i reče Praskovji Fjodorovnoj da je njemu veoma loše i da je jedino sredstvo — opijum, kako bi mu ublažio patnje koje moraju biti užasne.

Doktor je govorio da su njegove fizičke patnje užasne, i to je bilo tačno; ali užasnije od fizičkih patnji bile su njegove duševne patnje, i one su ga najviše mučile. Njegove patnje ogledale su se u tome što mu je te noći, dok je gledao u pospano, dobrodušno Gerasimovo lice s isturenim jagodicama, najednom palo na um: a šta, ako odista ceo moj život, svesni život nije bio »ono«. Palo mu je na um da bi ono što mu se pre činilo kao nešto što je potpuno nemoguće, naime, da nije proživeo svoj život onako kako je trebalo, da bi to moglo biti istina. Palo mu je na um da su one njegove jedva primetne potajne želje da se bori protiv onoga što su ljudi na najvišim položajima smatrali kao dobro, jedva primetne potajne želje koje je on istog časa odbacivao od sebe — da su one odista mogle biti prave, a da je sve ostalo moglo ne biti to. I njegova služba i njegov način života i njegova porodica, i oni interesi društva i službe — sve je to moglo ne biti ono. On je pokušao da opravda pred sobom sve to. I najednom je osetio svu slabost onoga što je opravdavao. I nije imao šta da opravdava. »A ako je to tako«, reče on sebi, »i ja napuštam život svestan toga da sam upropastio sve što mi je bilo dato i da se ništa više ne može popraviti, šta onda?« On leže nauznak i poče na sasvim drugi način da pretresa sav svoj život. Kad ugleda ujutru lakeja, zatim ženu, potom kćer, zatim doktora — svaki njihov pokret, svaka njihova reč potvrđivala mu je užasnu istinu koju je spoznao preko noći. On je u njima video sebe, sve ono zbog čega je živeo i jasno je video da to nije bilo ono, sve je to bila užasna, grdna zabluda koja je zaslanjala i život i smrt. To saznanje je povećavalo, udesetostručavalo njegove fizičke patnje. On je ječao i prevrtao se i kidao svoju odeću. Činilo mu se da ga je ona gušila i davila. I zbog toga ih je mrzeo. Dali su mu dvostruku dozu opijuma, on se primirio; ali je u vreme ručka opet počelo isto. On ih je sve terao od sebe i prevrtao se s jedne strane na drugu. Žena mu priđe i reče: — Jean, mili moj, učini to mene radi (mene radi?). To ti ne može

nauditi, a često pomaže. Pa to nije ništa. I zdravi često... On širom otvori oči. — Šta? Da se pričestim? Zašto? Ne treba! A, uostalom... Ona zaplaka. — Hoćeš, dragi moj? Pozvaću našeg paroha, on je tako plemenit. — Lepo, vrlo dobro — reče on. Kad dođe sveštenik i ispovedi ga, ispuni ga blaženstvo kao da je osetio nekakvo olakšanje od svojih sumnji i samim tim i od muka, i za časak ga obuze nada. Opet utonu u misli o slepom crevu i o mogućnosti prezdravljenja. Pričesti se sa suzama u očima. Kad ga položiše posle pričešća bi mu za časak lakše i opet iskrsnu nada u život. Predade se mislima o operaciji koju su mu predlagali. »Da živim, hoću da živim«, govorio je sebi. Žena mu priđe da mu čestita; reče uobičajene reči i dodade: — Je li, zaista, tebi je bolje? Ne gledajući je, on reče: jeste. Njena haljina, njena pojava, izraz njenog lica, boja njenog glasa — sve mu je govorilo jedno: »To nije ono. Sve ono zbog čega si živeo — jeste laž, zabluda koja skriva od tebe život i smrt.« I samo što to pomisli, obuze ga mržnja, i s mržnjom tegobna fizička patnja i s patnjama svest o neminovnom bliskom kraju. Nastade nešto dotad nepoznato: poče ga čupati, i probadati ga, i prigušivati mu dah. Izraz njegovog lica, kad on reče »jeste«, bio je užasan. Rekavši to »jeste«, gledajući je pravo u lice, on se, prosto neverovatno za njegovu iznemoglost, okrenu brzo, leže ničice i povika: — Idite, idite, ostavite me! XII

Od toga časa nastade jaukanje i nije prestajalo tri dana i bilo je tako užasno da je čoveka obuzimala strava i kad ga je čuo kroz dvoja vrata. Onog trenutka kad je odgovorio ženi, shvatio je da je izgubljen, da mu nema spasa, da je došao kraj, konačni kraj, a da sumnja nije otklonjena, nego i dalje ostaje sumnja. — U! U-y! U! — vikao je on u raznim intonacijama. Počeo je da viče: »Neću!« — i tako je nastavio da viče otežući glas »u«. Sva tri dana, tokom kojih za njega nije postojalo vreme, koprcao se u onoj crnoj vreći u koju ga je gurala nevidljiva neodoljiva sila. On se koprcao, kao što se koprca u rukama dželata na smrt osuđeni, iako zna da se ne može spasti; i osećao je svakog trenutka da se i pored sve naporne borbe sve više približava onom što ga je užasavalo. Osećao je da su njegove patnje usled toga što se sam trudi da dospe u tu crnu jamu, i još više usled toga što ne može da se uvuče u nju. Smeta mu da se uvuče to što je njegov život bio čestit. Baš to opravdanje njegovog života zadržavalo ga je i nije ga puštalo napred i mučilo ga je više od svega. Iznenada ga nekakva sila gurnu u prsa, u slabine, još snažnije mu priguši disanje, on se strovali u jamu i tamo, na dnu jame, zasvetle se nešto. Njemu se dogodilo ono što se događa u železničkom vagonu kad misliš da ideš napred, a ideš nazad, i najednom saznaješ u kom se pravcu odista krećeš. »Zaista, sve to nije bilo ono«, reče on sebi, »ali ništa ne mari. Može se, može se postići »ono«. Šta je to »ono«?« upita on sebe i najednom se umiri. To je bilo krajem trećeg dana, sat pre njegove smrti. Upravo u to vreme gimnazijalac se nečujno prikrade ocu i priđe njegovom krevetu. Samrtnik je neprestano očajno jaukao i mlatarao rukama. Jedna ruka dokači gimnazijalca po glavi. On je uhvati, prinese je ustima i zaplaka. U tom času Ivan Iljič propade, ugleda svetlost i spoznade da njegov život nije bio onakav kakav je trebalo da bude, ali da se to još može popraviti. On upita sebe: šta je to »ono« i primiri se, osluškujući. Tad oseti da mu neko ljubi ruku. On otvori oči i pogleda u sina. Bi mu ga žao. Žena mu priđe. On pogleda u nju. Ona je otvorenih usta i neutrtih suza na nosu i obrazu i očajna izraza lica gledala u njega. Bi mu je žao.

»Zaista ih mučim«, pomisli on. »Njima je žao, ali će im biti bolje kad ja umrem.« On htede to da kaže, ali nije imao snage da izgovori. »Uostalom, zašto govoriti, treba to učiniti«, pomisli on. Pokaza ženi pogledom na sina i reče: — Izvedi... žao... i tebe... — On je hteo još da reče »oprosti« ali reče »pusti« i, nemajući više snage da to ispravi, odmahnu rukom, znajući da će razumeti onaj kome je bilo upućeno. I najednom mu bi jasno da je ono što ga je morilo i što nije izlazilo, najednom sve našlo oduške s jedne, s dve strane, s deset strana, sa svih strana. Žao mu ih je, treba da im prekrati bol. Da ih spase i sam da se spase ovih patnji. »Kako je lepo i kako je jednostavno«, pomisli on. »A bol?« upita sebe. »Gde je ona? Dela, gde si ti, boli?« On osluškivaše. »Ta evo je! Pa šta, neka boli.« »A smrt? Gde je ona?« Tražio je svoj raniji dobro znani strah od smrti i nije ga nalazio. Gde je ona? Kakva smrt? Nije bilo ni pomena o strahu, jer nije bilo ni smrti. Umesto smrti bila je svetlost. — Dakle tako! — najednom reče glasno. — Kakva radost! Za njega se sve to odigralo u jednom trenutku i značenje tog trenutka više se nije menjalo. Za prisutne njegova agonija trajala je još dva sata. U njegovim grudima je nešto krkljalo; njegovo izmoždeno telo je podrhtavalo. Zatim je sve ređe i ređe bilo krkljanje i hropac. — Svršeno! — reče neko nad njim. On ču te reči i ponovi ih u svojoj duhni. »I smrt je prošla«, reče on sebi. »Nema je više.« On udahnu vazduh, prekide napola dah, opruži se i umre.

ZAVRŠETAK MALORUSKE LEGENDE »ČETRDESET GODINA« KOJU JE OBJAVIO KOSTOMAROV 1881. GODINE Te iste prve noći, između 12. i 13. avgusta, kad je on (ubica), posle razgovora sa sinom legao da spava u svojoj sobi, počelo je njegovo ispaštanje. »Nema Boga, nema duše, nema kazne! Kako mi je dobro, kako sam spokojan! A koliko sam mnogo i dugo uzalud sebe mučio. Svi se borimo jedan s drugim, svi upropašćujemo jedan drugog, kao što reče Aleksandar. Borba za opstanak: to je zakon! I drugoga nema. A meni je Bog dao da budem pobedilac! Bog dao? Nikako da raskrstim s tom glupom navikom. Nije mi dao nikakav Bog, nego sam ja uzmogao da budem pobedilac; znači, dobro je. Neka se svako bori, pa ko nadvlada, neka se koristi svojom pobedom. Ja sam pobedio i koristim se. Dobro sam živeo, samo me je uspomena trovala; sada će biti još bolje, još lepše. Razumljivo je što mi zavide (on se seti pustinjakovih reči). Oni zavide: svako želi. A kad želiš, onda se bori. Bori se sam, a ne čekaj da ti poklone. Eto i Aleksandar...« On se priseti kako mu je Aleksandar onomad rekao da mu je malo dvadeset hiljada godišnje, koliko mu je određeno. »Molio me je da mu dam još deset hiljada, a kad sam ga odbio, bio je nezadovoljan.« »On svakako računa da će dobiti sve kad ja umrem...« I odjednom Trofimu Semjonoviču bi jasno da sin mora želeti njegovu smrt. »Bori se, da budeš pobedilac. Ja sam se borio — ubio trgovca; njegova smrt mi je bila potrebna, i ja sam mu uzeo život. A njemu, mome sinu Aleksandru, čija je smrt potrebna?«

On zastade i pridiže se sav užasnut u postelji. »Čija smrt? — Moja! — Da, ja mu stojim na putu. Ma koliko da mu dajem, za njega je ipak bolje da ja umrem i da on bude gazda.« I Trofim Semjonovič se poče prisećati sinovih reči i pogleda, i u svemu vide da sin želi njegovu smrt. I ne može da ne želi. »A ako želi, a on je obrazovan čovek, i nije sujeveran, onda me mora ubiti. Recimo da on neće da upropasti sebe. Ali postoji otrov!« I odjednom se seti sinovog razgovora o nekakvim starinskim otrovima koji tako ubijaju da se tragovi ne mogu pronaći. »A ako on bude imao taj otrov, kako da mi ga ne da? Mora mi dati!« »Već mi je govorio da ja zapuštam posao; govorio je da se može više uraditi. Da, čaša čaja, i gotovo! Potkupiće sluge, kuvara, svi su oni podmitljivi.« Počeo se prisećati svog sobara-kicoša. »Tome daj hiljadu rubalja, i gotovo, pa i kuvaru isto tako.« Trofim se uzruja misleći o tome, i, da se umiri, htede da ispije čašu zašećerene vode koja mu je stajala na stočiću kraj postelje. On uze čašu u ruku: na dnu je bilo nešto belo. »Ko zna šta je to? — Ne, neće me prevariti!« — reče i prosu vodu i priđe umivaoniku i napi se vode odande. »Da, borba svih protiv svih. Boriti se, a ne zevati: biću obazriviji. Ješću i piću ono što jede žena... Pa i ona! Zna da će joj pripasti sedmi deo. A njeni siromašni rođaci odavno zahtevaju od nje. Da, kad je rat, neka bude rat! Treba tako da se osiguram da nemaju koristi od moje smrti. Treba napisati takav testament koji bi ih lišio svega, tako da im moja smrt ne bude od koristi. Da, još koliko sutra ću to učiniti i saopštiti im.« Hteo je da zaspi, ali misli mu nisu dale da spava. Poče sastavljati testament. Navuče sobnu haljinu i papuče, priđe stolu i poče sastavljati koncept testamenta, po kome je celo imanje ostavljao bolnicama i sirotištima. Kad to svrši, htede da legne; ali mu onda padoše na pamet lakej i čuvar kuće. Prenosio se u lakejevu dušu i govorio sebi: »Šta bi bilo kad bih ja bio siromašan lakej s petnaest rubalja mesečne plate, a da pet soba dalje od mene spava bogataš s novcima, a ja bio čvrsto

ubeđen, kao što sam sad ubeđen, da nema Boga, da nema ni suda. Šta bih ja uradio? Uradio bih ono isto što sam uradio s trgovcem.« I Trofima Semjonoviča spopade strah, on opet ustade i poče zatvarati vrata, ali se reza nije držala i on zagradi vrata naslonjačom, priveza je ubrusom za kvaku i na naslonjaču metnu još jednu, da zatutnji. Tek tada ugasi sveću i tako se uspavao da se žena uznemirila i pošla da otvori vrata. Naslonjače padoše, zatutnjaše. Trofim skoči uplašen, bled. »Ko je? Šta je? U pomoć!« — čak viknu i dugo nije mogao da dođe k sebi. Prilikom buđenja učinilo mu se da su došli da ga ubiju. Kad je došao k sebi, reče da se iz obazrivosti zagradio, i potrudi se da prikrije svoj strah; ali ma koliko se trudio da to sakrije, od tog dana i ukućani i sluge zapaziše na njemu veliku promenu. Ranije je bivao veseo, bivao je i ljut, bivao nežan i dobar, a i snužden, kad je mislio o svom grehu. Ranije nije mario neke ljude, druge je voleo, a naročito je voleo unučiće. A sad je uvek bio isti, uvek je bio ćutljiv, obazriv, sve je gledao podozrivo i sa svima je, čak i sa decom, bio podjednako hladan. Testament je od tog doba postao njegovo glavno zanimanje. Dugo nije mogao da sačini onakav kakav je želeo da napravi. Nijedan od pravnika koji mu je zbog toga dolazio nije mogao da mu ugodi. On je pisao, prepisivao i menjao. I u hrani je postao naročit probirač. Ponekad je svoja najukusnija i najomiljenija jela ostavljao, ne dirnuvši ih, često je odbijao da ruča i dolazio usred ručka i uzimao od sina, kćeri ili žene, već načet tanjir, i tek tada jeo. Vino je kupovao zasebno i držao ga u svojoj sobi u ormaru. Poslovima se bavio sve manje, a i kad se bavio, uvek je skrivao od ukućana svoju zaradu i koliko dobija. Novac koji mu je nekad pričinjavao toliko radosti, sad ga je mučio. Trudio se da ga sačuva od drugih i osećao je da ga ne može sačuvati od takvih ljudi bez Boga kakav je i sam bio. Osećao je, ako svi doznaju to što on zna i što zna njegov sin, da Boga i suda nema, tada ga nikakve sile neće sačuvati. Njega će ubiti, otrovati, oduzeti mu imanje silom ili prevarom. Bio je samo jedan spas: ne pokazivati ljudima ono što on zna, da nema Boga ni suda, već, naprotiv, ulivati im da ima Boga, da ima suda. I zato je poslednja promena koja se odigrala u Trofimu Semjonoviču posle 12. avgusta bila ta što je postao naročito pobožan, kakav nije bio celog svoga života. Nije propuštao ni jednu službu, postio je sve postove, i sredom i petkom, nije

nikad propuštao priliku da svojoj porodici i svojim poznanicima i svojoj posluzi ulije to da postoji Bog i njegov zakon i da će oni koji ga se ne budu pridržavali propasti i biti svirepo kažnjeni u budućem životu. Ulivao je to čak i svome sinu, praveći se da je zaboravio sve što je ranije razgovarao s njim ili kao da se kaje zbog toga. Od tog istog dana, od 12. avgusta, kad se uverio da se nema koga niti čega bojati, da Boga nema i da mu sad niko neće smetati da živi potpuno zadovoljno, otpala su sva njegova zadovoljstva: sva zadovoljstva su se pretvorila u mučenja. Strah od ubistva, otrova, prevare i najstrašnijih zločina u svojoj porodici i među ukućanima nije ga napuštao. Sumnjičio je svakog čoveka za najužasnije predumišljaje i bojao se i mrzeo svakog čoveka, i ženu, i sina, i kćer, i sve žive. Čak i malena unučad, koju je ranije voleo, sad mu se činila kao zla zverad. Kao da i oni njega mrze kao što on mrzi ljude. Da se spase svoga straha on je bez prestanka činio dve stvari: prvo, preduzimao mere predostrožnosti prema svim ljudima; drugo, ulivao je ljudima da ima Boga, da ima suda božjeg. Smatrao je da njegov spas leži u tome da ubedi ljude u ono u što sam ne veruje. Njegov imetak, koji se stalno povećavao, nije ga više radovao, već ga je plašio. Ukućani su mu bili neprijatelji. Jednostavne radosti — jela, pića, sna — ni njih više nije imao. On je u svemu nazirao zle zavere protiv sebe. Tako je proživeo nesrećni Trofim Semjonovič više od deset godina. Njegove nastranosti videli su svi, ali niko nije video njegove patnje. A njegove su patnje bile velike. Patio je poglavito zato što mu je život — on je to osećao — bio pokvaren strahom koji ga je obuzeo, a popraviti ga on nikako nije mogao, nije se mogao osloboditi straha, a između ostalog, ono čega se bojao približavalo se preteći sve bliže i bliže. Tako se petljao Trofim Semjonovič dvanaest godina, a jednom, kad se vratio sa službe božje i doručkovao u svojoj sobi i ispio od onog vina zatvorenog u ormaru, on leže i više se ne probudi. Smrt Trofimova bila je naprasna i laka. Bogat mrtvački sanduk Trofima Semjonoviča ponesoše na groblje Aleksandro-nevske lavre. Iza sanduka je išla gomila poznanika koji su dolazili na bogate ručkove i večere trulog bogataša. Jedan propovednik, koji tada beše čuven u Petrogradu zbog svog govorničkog dara, održa posmrtni govor, i mnogo je govorio o vrlinama, pobožnosti i srećnom

životu preminulog. Niko, sem Boga, nije znao ni o Trofimovu zločinu ni o tome kakva ga je kazna stigla od onog trenutka kad je izgubio Boga.

TRI SINA Poučna priča. Dade otac sinu imanje, žita, stoke i reče: »Živi kao i ja, i biće ti uvek dobro.« Sin uze sve što mu dade otac i poče živeti za svoj ćef. »Ta otac je rekao da živim kao i on. On živi i uživa, i ja ću tako živeti.« Živeo je tako godinu, dve, deset, dvadeset godina i proćerda svu očevinu i ništa mu ne ostade. I on poče moliti oca da mu da još; ali otac ne htede ni da čuje. Tad on stade udobrovoljavati oca i darivati mu najbolje što je imao i moliti ga. Ali mu otac ništa ne odgovori. Tada sin zamoli za oproštaj, misleći da je nečim uvredio oca, i opet ga zamoli da mu da još; ali mu otac ništa ne reče. I tad sin stade proklinjati oca. Reče: — Ako mi sad ne daješ, zašto si mi davao ranije i odelio me i obećao da ću uvek lepo živeti. Ne vrede sve moje ranije radosti, dok sam trošio imanje, ni jednog časa sadašnje muke. Jasno mi je da propadam i da mi nema spasa. A ko je kriv? — Ti. Ta znao si da mi neće biti dovoljno imanja, a više mi nisi dao. Rekao si mi samo: živi kao i ja i biće ti dobro. I ja sam živeo kao i ti. Ti si živeo za svoj ćef i ja sam živeo za svoj ćef. Ti si sebi više ostavio. I sad imaš, a meni nije ništa ostalo. Ti nisi otac, već varalica i zlotvor. Nek je proklet moj život, nek si proklet i ti, zlotvoru, mučitelju, neću ni da čujem za tebe i mrzim te. Dade otac imanje i drugom sinu i reče mu samo: »Živi kao i ja i biće ti uvek dobro.« Drugi sin se ne obradova toliko imanju kao prvi. Smatrao je da mu ono pripada. Ali je znao šta se dogodilo s najstarijim bratom i zato poče razmišljati kako da ne straći sve imanje kao najstariji

brat. Dokuči da najstariji brat nije kako valja shvatio reči: živi kao i ja, i da ne treba živeti samo za svoj ćef. I poče razmišljati šta znači: živi kao i ja. I zaključi da treba kao i otac da stekne isto ovakvo imanje kakvo mu je dato. I poče iznova sticati isto takvo imanje kao ono koje mu je otac dao. I stade smišljati kako da ponovo stvori sve ono što mu je otac dao. I stade pripitivati oca šta i kako da radi; ali mu otac nije davao odgovora. Sin promisli da se otac boji da mu kaže i stade rasklapati sve stvari koje mu je otac dao da bi shvatio kako su napravljene i pokvari i upropasti sve što je dobio od oca, a sve što je stvorio novo, nije bilo ni od kakve vajde; ali on nije hteo priznati da je sve iskvario i živeo je i mučio se, a svima je govorio da mu otac nije ništa dao, već da je sve sam stvorio. »A svi smo mi sami i sve možemo uraditi bolje i uspećemo uskoro da sve bude divno.« Tako je govorio drugi sin dok mu je još ponešto ostalo od oca, ali kad je upropastio i poslednje i nije imao od čega živeti, diže ruku na sebe i ubi se. Dade otac isto takvo imanje i najmlađem sinu i isto tako mu reče: »Živi kao i ja i biće ti uvek dobro.« I najmlađi sin se isto tako kao i najstariji i srednji, obradova imanju i ode od oca; ali je znao šta se dogodilo sa starijom braćom i stade razmišljati šta znači: živi kao i ja i biće ti uvek dobro. Najstariji brat je mislio da živeti kao otac znači živeti za svoj ćef, i sve je straćio i propao je. Srednji brat je mislio da živeti kao i otac znači stvoriti sam sve što je stvorio otac, i našao se u bezizlaznom položaju. Šta znači: živi kao otac? I stade se prisećati svega što je znao o ocu. I ma koliko da se prisećao, ništa više nije saznao o ocu doli da ranije nije bilo ničeg, nije bilo ni njega; i da ga je otac rodio, odgajio, othranio, naučio ga i dao mu svako dobro i rekao: živi kao i ja, i biće ti uvek dobro. To je otac isto učinio i s braćom. I ma koliko da je mislio, ništa više nije mogao saznati o ocu. Sve što je znao o ocu bilo je da je otac činio dobro i njemu i njegovoj braći. I tad dokuči šta znače reči: živi kao i ja. Shvati da živeti kao i otac znači činiti ono što je on činio, činiti dobro ljudima.

I samo što to pomisli, otac se stvori kraj njega i reče: »Evo nas opet zajedno i biće ti uvek dobro. Idi svojoj braći, svoj mojoj deci i reci im šta znači: živeti kao i ja, i da je istina da će onima koji budu živeli kao i ja uvek biti dobro.« I najmlađi sin pođe i sve ispriča svojoj braći, i otada su se sva deca, kad su dobijala imanje od oca, radovala ne zato što imaju mnogo imanja, već zato što mogu živeti kao i otac i što će im uvek biti dobro. Otac — to je Bog; sinovi — to su ljudi; imanje — to je život. Ljudi misle da mogu živeti sami, bez Boga. Neki ljudi misle da im je život dat zato da se provode u tom životu. Oni se provode i proćerdaju život, a kad dođe vreme da umru, ne shvataju zašto im je bio dat ovaj život kad se provod završava patnjama i smrću. I ti ljudi umiru proklinjući Boga i govore da je rđav i odriču se Boga. To je najstariji sin. Drugi ljudi misle da im je život dat zato da shvate kako je stvoren i da stvore bolji nego što je bio ovaj koji im je dao Bog. I upinju se da stvore drugi bolji život. Ali oni, poboljšavajući taj život, upropašćuju ga i tako sami sebe lišavaju života. Treći vele: »Sve što znamo o Bogu, to je da tvori ljudima dobro, da im naređuje da čine isto što i on, i zato ćemo i činiti isto što i on — dobro ljudima.« I čim oni počnu to činiti, dolazi im Bog i veli: — To sam jedino i hteo. Činite zajedno sa mnom ono što ja činim i kako ja živim, tako ćete i vi živeti.

SURATSKA KAFANA Po Bernardenu de Sen Pjeru. U indijskom gradu Suratu bila je jedna kafana. U nju su pristizali putnici iz raznih krajeva i stranci i često su se upuštali u diskusije. Navrati tamo jedanput persijski učenjak-bogoslov. On je čitavog života proučavao suštinu božanskog bića i čitao i pisao knjige o tome. Dugo je mislio, čitao i pisao o bogu, poremetio je pameću, sve mu se smešalo u glavi i dospeo je dotle da je prestao verovati u boga. Doču za to car i progna ga iz persijskog carstva. Tako se nesrećni bogoslov koji je čitavog života razmišljao o prauzroku smete i, umesto da shvati da je poremetio pameću, poče misliti da je sasvim prestala bitisati viša sila koja upravlja svetom. Taj bogoslov imao je roba Afrikanca koji ga je svuda pratio. Kad bogoslov uđe u kafanu, Afrikanac ostade napolju, ispred vrata, i sede na kamen na vrelom suncu; sedeo je i terao muve od sebe. A bogoslov leže na divan u kafani i poruči čašicu opijuma. Kad popi čašicu i opijum mu pomuti razum, obrati se svome robu. — Pa, prezreni robe — reče bogoslov — reci mi, šta ti misliš, ima li boga ili nema? — Naravno da ima! — reče rob i odmah izvadi iza pojasa malog drvenog kumira. — Evo — reče rob — evo to je bog koji me hrani otkad postojim na ovom svetu. Bog je ovaj načinjen od grane najsvetijeg drveta kome se klanjaju svi u našoj zemlji. Čuše taj razgovor između bogoslova i roba prisutni u kafani i začudiše se.

Začudiše se gospodarevom pitanju i još više se začudiše odgovoru roba. Brahman koji ču reči roba, obrati mu se i reče: — Nesrećni bezumniče! Zar se može misliti da se bog nalazi za čovečjim pojasom? Bog je jedan — Brahma. I ovaj Brahma je veći od celog sveta jer je stvorio ceo svet. Brahma je jedini, veliki bog; onaj bog kome su sagrađeni hramovi na obalama reke Ganga, onaj bog kome služe njegovi jedini žreci — brahmani. Samo ti žreci znaju pravog boga. Prošlo je već dvadeset hiljada godina, i ma koliko da je bilo prevrata u svetu, ti su žreci ostali onakvi kakvi su oduvek bili, jer je njihov zaštitnik Brahma, jedini, pravi bog. Tako reče brahman, misleći da će ubediti sve, ali mu jevrejski lihvar koji se tu nalazio protivreči. — Ne — reče on. — Hram pravog boga nije u Indiji!... I bog nije zaštitnik kaste brahmana! Pravi bog nije bog brahmana, već bog Avrama, Isaka i Jakova. I pravi bog je zaštitnik samo jedinog naroda izraelskog. Bog je od postanka sveta neprestano voleo i voli samo naš narod. I ako je naš narod sad i rasejan po svetu, to je samo iskušenje, a bog će, kao što je i obećao, sakupiti opet svoj narod u Jerusalimu kako bi obnovio drevno čudo, Jerusalimski hram i postavio Izraelca za poglavara svih naroda. Tako reče Jevrejin. On htede nastaviti, ali ga prekide Italijan koji se tu nalazio. — Vi govorite neistinu — reče Italijan Jevrejinu. Vi pripisujete Bogu da je nepravičan. Bog ne može voleti jedan narod više od drugog. Naprotiv, ako je nekad čak i bio zaštitnik Izraela, evo, prošlo je hiljadu osam stotina godina otkako se Bog razgnevio i u znak svoga gneva prekratio njegovo postojanje i rasejao taj narod po svetu, tako da se ta vera više i ne širi, nego se samo pogdegde sačuvala. Bog ne daje prednost nijednom narodu, već poziva sve one koji žele da se spasu pod okrilje jedine rimokatoličke crkve, izvan koje nema spasenja. Tako reče Italijan. Ali prisutni protestantski sveštenik, prebledevši, odgovori katoličkom misionaru: — Kako možete govoriti da spasenje pruža samo vaša vera? Znajte da

će biti spaseni samo oni koji, po jevanđelju, služe Bogu u duhu i istini Isusove vere. Tada Turčin što je službovao u suratskoj trošarini i koji je tu sedeo, pušeći lulu, s važnim izrazom lica obrati se obojici hrišćana. — Uzalud ste vi toliko ubeđeni u istinu svoje rimske vere — reče on. Vašu veru je pre nekih šest stotina godina zamenila istinita Muhamedova vera. I, kao što sami vidite, istinita Muhamedova vera se sve više širi u Evropi, i u Aziji, i čak u prosvećenoj Kini. Vi sami priznajete da je bog izopćio Jevreje i za dokaz navodite da su Jevreji prokaženi i da se njihova vera ne širi. Priznajte istinitost Muhamedove vere, jer ona slavi pobedu i neprestano se širi. Biće spaseni samo oni koji veruju u poslednjeg božjeg proroka, Muhameda. I to samo sledbenici Omara, a ne Alija, jer su sledbenici Alija — nevernici. Kad on to reče, persijski bogoslov koji je pripadao sekti Ali htede protivrečiti. Ali se u kafani toga časa zapodenu velika raspra između svih tu prisutnih stranaca raznih vera i veroispovesti. Bili su tu etiopski hrišćani, indijske lame, ismailićani i poklonici vatre. Svi su se prepirali o suštini božanskog bića i o tome kako ga treba poštovati. Svako je tvrdio da samo u njegovoj zemlji znaju pravoga boga i znaju kako ga treba poštovati. Svi su se prepirali, vikali. Samo je prisutni Kinez, Konfučijev učenik, sedeo mirno u uglu kafane i nije učestvovao u diskusiji. Pio je čaj, slušao šta govore, ali je ćutao. Opazivši ga u jeku spora, Turčin mu se obrati i reče: — Podrži me, dobri Kinezu. Ti ćutiš, ali bi mogao reći nešto u prilog meni. Ja znam da se kod vas u Kini šire razne vere. Vaši trgovci su mi toliko puta govorili da Kinezi smatraju da je muhamedanska vera najbolja i rado je primaju. Podrži moje reči i reci šta misliš o pravom bogu i njegovom proroku. — Da, da, reci šta misliš — obratiše se njemu i ostali. Kinez, Konfučijev učenik, zatvori oči, zamisli se i zatim, otvorivši ih, izvuče ruke iz širokih rukava svoje odeće, prekrsti ih na grudi i progovori tihim i mirnim glasom.

— Gospodo — reče on — čini mi se da samoljublje najviše smeta ljudima da se slože u pogledu vere. Ako se potrudite da me saslušate, ja ću vam to objasniti na primeru. Krenuo sam iz Kine u Surat na engleskom parobrodu koji je putovao oko sveta. Uz put smo pristali uz istočnu obalu ostrva Sumatre da se opskrbimo vodom. U podne smo sišli na kopno i seli na žal, u hlad kokosovih palmi, nedaleko od sela stanovnika ostrva. Sedela je nekolicina nas iz raznih zemalja. Dok smo sedeli, priđe nam slepac. Taj čovek je oslepeo, kako smo saznali kasnije, zato što je previše dugo i uporno gledao u sunce. A gledao je tako dugo i uporno u sunce zato što je hteo da shvati šta je sunce. Hteo je da dozna kako bi zagospodario sunčanom svetlošću. Dugo je razbijao glavu, primenjivao je razne nauke, hteo je da se dočepa nekoliko sunčanih zraka, da ih uhvati i zatvori u bocu. Razbijao je dugo glavu i neprestano gledao u sunce i ništa nije mogao učiniti, i samo su ga od sunca zabolele oči i oslepeo je. Tad reče sebi: — Sunčana svetlost nije tečnost, jer da je tečnost mogla bi se pretakati i talasala bi se na vetru kao voda. Sunčana svetlost isto tako nije vatra, jer da je vatra, gasila bi se u vodi. Svetlost isto tako nije duh, jer se vidi, i nije materija, jer se ne može pokretati. I pošto sunčana svetlost nije ni tečnost, ni čvrsto telo, ni duh, ni materija, onda sunčana svetlost — nije ništa. Tako on zaključi i istog časa zbog toga što je jednako gledao u sunce i jednako mislio o njemu izgubi i vid i razum. Kad potpuno izgubi vid, tad se konačno uveri da nema sunca. S tim slepcem dođe i njegov rob. On smesti svoga gospodara u senku kokosovog drveta, uze sa zemlje kokosov orah i poče praviti noćnu lampu. Napravi fitilj od kokosovih vlakana, iscedi iz oraha ulje u ljusku i stavi u nju fitilj. Dok je rob pravio noćnu lampu, slepac uzdahnu i reče mu: — Pa, robe, zar nije tačno ono što sam rekao da sunca nema? Vidiš

kako je mračno. A vele — sunce... Ta šta je to sunce? — Ma ne znam ja šta je to sunce — reče rob. — Šta se mene to tiče. Ali znam šta je svetlost. Evo napravio sam noćnu lampu i imaću svetlost, i tebe mogu podvoriti i sve naći u svojoj kolibi. I rob uze u ruku svoju ljusku. — Evo — veli — mog sunca. Tu je sedeo bogalj sa štakom. On ču to i nasmeja se. — Ti si, vidi se, slep od rođenja — reče slepcu — kad ne znaš šta je to sunce. Reći ću ti kako ono izgleda: sunce je ognjena lopta, i ta lopta svakoga dana izlazi iz mora i svake večeri zalazi iza planina našega ostrva; to svi mi vidimo i ti bi video kad bi bio okat. Ribar koji je tu sedeo ču te reči i reče bogalju: — Baš se vidi da nisi nikud odlazio sa svog ostrva. A da nisi bogalj i da si plovio morem, znao bi da sunce ne izlazi iza planina našeg ostrva, već kako izlazi iz mora, tako naveče opet zalazi u more. Ja istinu govorim, jer svakodnevno to vidim svojim očima. Ču to Indijac. — Čudim se — reče on — kako može pametan čovek govoriti takve gluposti. Zar je moguće da se ognjena lopta spušta u vodu i ne gasi? Sunce uopšte nije ognjena lopta, već je sunce božanstvo. To božanstvo zove se Deva. To božanstvo vozi se u dvokolicama po nebu oko zlatnog brda Speruvja. Dešava se da opake zmije Ragu i Ketu napadnu Devu i progutaju ga i tada nastaje mrak. Ali se naši žreci mole da se božanstvo oslobodi i ono se oslobađa. Samo tako neuki ljudi kao vi, koji nikad niste napuštali svoje ostrvo mogu zamišljati kako sunce svetli samo na njihovom ostrvu. Tad progovori vlasnik egipatskog broda koji se tu nalazio: — Ne — reče on — to nije istina, sunce nije božanstvo i ne kruži oko Indije i njenog zlatnog brda. Ja sam mnogo plovio i po Crnom moru i duž obala Arabije, bio sam i na Madagaskaru, i na Filipinskim ostrvima — sunce osvetljava sve zemlje a ne samo Indiju, ono ne kruži oko jednog brda, već se rađa kraj japanskih ostrva, i zato se i ta ostrva zovu Japan, to jest na njihovom jeziku — rađanje sunca, i zalazi daleko, daleko na

zapadu, iza ostrva Engleske. Ja to dobro znam jer sam i sam mnogo video i mnogo čuo od dede. A moj deda je plovio do na kraj sveta. Htede još da govori, ali ga prekide engleski mornar s našeg broda. — Ni u jednoj zemlji kao u Engleskoj — reče on — ne znaju tako dobro kako se kreće sunce. Sunce se, svi u Engleskoj to znamo, nigde ne rađa i nigde ne smiruje. Već neprestano obilazi oko zemlje. U to smo se i sami mogli uveriti jer smo upravo obišli oko zemlje i nigde nismo nabasali na sunce. Svuda se ono, kao i ovde, ujutru pojavljuje, a uveče skriva. I Englez uze štap, nacrta na pesku krug i stade objašnjavati kako sunce obilazi po nebu oko zemlje. Ali nije umeo dobro da objasni i, pokazavši na krmara svoga broda, reče: — On je, uostalom, učeniji od mene i bolje će vam to objasniti. Krmar je bio razborit čovek i slušao je razgovor ćutke, dok ga nisu upitali. Ali sad, kad se svi obratiše njemu, poče govoriti i reče: — Vi svi obmanjujete jedan drugoga i obmanjujete sebe. Sunce ne kruži oko Zemlje, već Zemlja kruži oko Sunca i kruži oko sebe, okrećući Suncu u toku dvadeset četiri sata i Japan, i Filipinska ostrva, i Sumatru, na kojoj se mi nalazimo, i Afriku, i Evropu, i Aziju, i još mnogo drugih zemalja. Ne svetli Sunce zbog jednog brda, niti zbog jednog ostrva, niti zbog jednog mora, niti čak zbog jedne zemlje, već zbog mnogih takvih planeta kao što je i Zemlja. Sve bi to svako od vas mogao shvatiti ako bi gledao u nebo, a ne preda se, i ne bi mislio da Sunce svetli samo zbog njega ili samo zbog njegove otadžbine. Tako reče mudri krmar koji je mnogo putovao po svetu i mnogo gledao u nebo. — Da, zablude i nesuglasice ljudi oko vere potiču od samoljublja — nastavi Kinez, Konfučijev učenik. — Što se dešava sa Suncem, to se dešava i s bogom. Svaki čovek želi da ima svog naročitog boga ili, bar, boga svog zavičaja. Svaki narod želi da u svom hramu zatvori onoga koga ne može dokučiti ceo svet. I može li se bilo koji hram uporediti s onim koji je bog stvorio zato da bi se u njemu sjedinili svi ljudi u jednu veroispovest i jednu veru?

Svi ljudski hramovi napravljeni su po uzoru ovog hrama — sveta božjeg. U svim hramovima postoje krstionice, postoje svodovi, kandila, ikone, natpisi, jevanđelja, žrtve, oltari i žreci. U kojem hramu postoji takva krstionica kao okean, takav svod kao nebeski svod, takva kandila kao sunce, mesec i zvezde, takve ikone kao živi ljudi koji vole i pomažu jedan drugom? Gde su natpisi o milosti božjoj u tolikoj meri jasni kao one blagodeti koje je bog svuda rasuo za sreću ljudi? Gde je takvo jevanđelje koje je u tolikoj meri jasno svakom kao ono što je napisano u njegovom srcu? Gde su žrtve, nalik na one žrtve samoodricanja koje ljudi što se vole prinose svojim bližnjima? I gde su oltari nalik na srce dobrog čoveka s koga bog prima žrtvu? Ukoliko čovek bude više shvatao boga, utoliko će ga bolje spoznati. A ukoliko bude bolje spoznao boga, utoliko će se više približiti njemu, ugledati na njega u njegovoj blagosti, milosrđu i ljubavi prema ljudima. I zato neka taj koji vidi vaskoliku svetlost sunca koja ispunjava svet, neka taj ne osuđuje i ne prezire tog sujevernog čoveka koji u svom kumiru vidi samo jedan zrak svetlosti, neka taj ne prezire ni ovog vernika koji je oslepeo i uopšte ne vidi svetlost. Tako reče Kinez, učenik Konfučijev, i svi prisutni u kafani zaćutaše i nisu se više prepirali o tom čija je vera bolja.

KROJCEROVA SONATA »A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu« (Matej V, 28). »Rekoše mu učenici njegovi: ako je tako čovjeku sa ženom, nije se dobro ženiti. A on reče im: ne mogu svi primiti tijeh riječi do oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti neka primi« (Matej XIX, 10, 11, 12). I Bilo je to u rano proleće. Putovali smo već drugi dan. U vagon su ulazili i izlazili putnici koji putuju na kratkim rastojanjima, ali troje njih, kao i ja, putovalo je od same polazne stanice: ružna i postarija gospođa, koja je pušila, izmučenog lica, u polumuškom kaputu i s kapicom, njen poznanik, razgovoran čovek četrdesetih godina, u urednom novom odelu, i još jedan omalen povučen, gospodin žustrih pokreta, još ne star, ali očevidno prerano osedele kovrdžave kose i neobično sjajnih očiju koje su brzo preletale s predmeta na predmet. Na sebi je imao stari kaput, šiven kod skupog krojača, s okovratnikom od jagnjeće kože i veliku jagnjeću šubaru. Ispod kaputa, kad bi se raskopčao, video se kaftan bez rukava i ruska vezena košulja. Neobično

je kod toga gospodina bilo još i to što je ovda-onda puštao neke čudne zvuke nalik na iskašljavanje ili na započeti pa prekinuti smeh. Taj gospodin je celim putem brižljivo izbegavao da razgovara i da se upoznaje s putnicima. Kad bi susedi zapodenuli razgovor s njim, odgovarao je kratko i oštro, i onda je ili čitao, ili gledajući kroz prozor pušio, ili je, izvadivši iz svoje stare torbe namirnice, pio čaj, ili se potkrepljivao. Meni se činilo da mu ta osamljenost teško pada, pa sam nekoliko puta hteo da zapodenem razgovor s njim, ali svaki put kad bi nam se pogledi sreli, što se dešavalo često, pošto smo sedeli ukoso jedan prema drugom, on se okretao, prihvatao knjige ili gledao kroz prozor. Pred veče drugoga dana, za vreme zadržavanja na jednoj velikoj stanici, taj nervozni gospodin sišao je po toplu vodu i zakuvao sam sebi čaj. Gospodin u urednom novom odelu, advokat, kako sam docnije doznao, i njegova susetka, gospođa u polumuškom kaputu, koja je pušila, otišli su na stanicu da popiju čaj. Dok gospodin i gospođa nisu bili tu, u vagon je ušlo nekoliko novih lica, meću njima i jedan visok, obrijan, naboran starac, očevidno trgovac, u bundi od kune i čohanom kačketu sa velikim štitom. Trgovac sede preko puta mesta na kojem su sedeli gospođa i advokat, i odmah se upusti u razgovor s mladićem, po izgledu trgovačkim pomoćnikom koji je, takođe, na toj stanici ušao u vagon. Ja sam sedeo ukoso i, pošto je voz stajao, mogao sam povremeno, u trenucima kad niko nije prolazio, slušati njihov razgovor. Trgovac najpre saopšti da putuje na svoje imanje udaljeno samo za jednu stanicu; zatim, kao i uvek, počeše govoriti najpre o cenama, o trgovini, govorili su, kao i uvek, o tome kako Moskva sad trguje, pa onda otpočeli razgovor o nižnjenovgorodskom vašaru. Trgovački pomoćnik poče pričati kako je neki bogati trgovac, kog obojica poznaju, bančio na vašaru ali mu starac ne dade da dovrši i poče sam pričati o negdašnjim pijankama u Kunavinu, u kojima je i on učestvovao. Očevidno se ponosio svojim učešćem u njima i s vidnom radošću pripovedao kako su on i taj isti poznanik jednom u Kunavinu, pijani, načinili takvo čudo da je o njemu morao šapatom pripovedati, pa se pomoćnik zasmejao tako

da ga je ceo vagon čuo, a i starac se nasmeja, pokazavši dva žuta zuba. Ne očekujući da čujem nešto zanimljivo, ustao sam da se prošetam po peronu do polaska voza. Na vratima sam sreo advokata i gospođu koji su uz put o nečemu vrlo živo razgovarali. — Nećete stići — reče mi druževni advokat — sada će drugo zvono. I, zbilja, nisam došao ni do poslednjeg vagona, a zvono odjeknu. Kad sam se vratio, gospođa i advokat su još uvek živo razgovarali. Stari trgovac sedeo je ćutke naspram njih, strogo gledajući preda se i pokatkad micao zubima u znak negodovanja. — Zatim je ona otvoreno rekla svome mužu — govorio je smešeći se advokat u trenutku kad sam prolazio pored njega — da ne može, a i da ne želi živeti s njim, pošto... I on nastavi dalje pričati nešto što nisam mogao dobro čuti. Posle mene prođoše još neki putnici, prođe kondukter, utrča nosač i dosta dugo je trajao žagor, zbog čega se nije mogao čuti razgovor. Kad se sve stiša, i ja opet začuh advokatov glas, razgovor je, očevidno, s posebnog slučaja već bio prešao na opšta razmišljanja. Advokat je govorio o tome kako pitanje razvoda braka zanima sad javno mnenje u Evropi, i kako se u nas javljaju sve češće takvi slučajevi. Primetivši da se čuje samo njegov glas, advokat prekide svoje pričanje i obrati se starcu. — U staro vreme toga nije bilo, zar ne? — reče on prijatno se smešeći. Starac htede nešto odgovoriti, ali voz u tom trenutku krenu, i starac, skinuvši kačket, poče se krstiti i šapatom čitati molitvu. Advokat, skrenuvši pogled u stranu, učtivo je čekao. Završivši molitvu i triput se prekrstivši, starac natuče kačket, smesti se udobnije i poče govoriti. — Bivalo je, gospodine, i pre, samo ređe — reče on. — A u današnje vreme bez toga ne može ni biti. Postali smo već vrlo obrazovani. Krećući se sve brže i brže, voz je tutnjao na sastavcima šina, i ja sam teško razabirao reči, a bilo je zanimljivo, pa sedoh bliže. Moj sused, nervozni gospodin sjajnih očiju, očevidno se takođe zainteresovao, pa je osluškivao ne ustajući sa svoga mesta.

— A što je obrazovanje za to krivo? — reče gospođa osmehujući se jedva primetno. — Zar je bolje ženiti se onako kao u staro vreme kad mladoženja i mlada nisu čak ni videli jedno drugo? — nastavljala je ona odgovarajući, po navici mnogih gospođa, ne na reči svoga sagovornika, već na reči koje je mislila da će on reći. — Nisu znali da li vole, ni da li mogu voleti, nego su polazili za onoga koji naiđe, i celoga života se mučili; to je, po vašem mišljenju, bolje? — rekla je ona, očevidno obraćajući se meni i advokatu, a ponajmanje starcu s kojim je govorila. — Postali smo već vrlo obrazovani — ponovi trgovac, prezrivo gledajući gospođu i ne odgovarajući na njeno pitanje. — Poželjno bi bilo znati kako vi dovodite u vezu obrazovanje i neslaganje u braku — reče advokat smešeći se jedva primetno. Trgovac htede nešto reći, ali ga gospođa prekide. — Ne, to je vreme već prošlo — reče ona. Ali je advokat zaustavi: — Ali, dopustite mu da iskaže svoju misao. — Od obrazovanja su sve gluposti — reče starac odlučno. — Venčavaju one koji se ne vole, a zatim se čude što ne žive lepo — žurila se gospođa da kaže, pogledajući u advokata i u mene, pa čak i u trgovačkog pomoćnika, koji je, ustavši sa svoga mesta i nalaktivši se na naslon, slušao razgovor smešeći se. — Ta samo se životinje mogu sparivati po gazdinoj volji, a ljudi imaju svoje naklonosti, simpatije — rekla je ona, očevidno želeći da malo pecne trgovca. — Nije tačno to što kažete, gospođo — reče starac — životinja je stoka, a čoveku je dat zakon. — A kako živeti sa čovekom kad nema ljubavi? — jednako se žurila gospođa da iskaže svoje mišljenje koje joj se, verovatno, činilo sasvim novo. — Pre se za to nije pitalo — ozbiljnim tonom reče starac — to se tek sad uvelo. Čim nešto, ona odmah veli: »Napustiću te.« Pa čak i kod seljaka je to ušlo u modu. »Na«, veli, »evo ti tvojih košulja i gaća, a ja odoh s Vanjkom, kovrdžastiji je od tebe.« Eto ti, pa razaberi. A žena, pre svega, mora da zna za strah. Pomoćnik pogleda i advokata, i gospođu, i mene, očevidno

uzdržavajući osmeh, gotov da se naruga ili da se saglasi sa trgovčevim rečima, već prema tome kako budu primljene. — Kakav strah? — reče gospođa. — Pa takav: da se boji svoga mu-u-uža! Eto kakav strah. — Samo, čiko, to je vreme već prošlo — čak s nekom zlobom reče gospođa. — Ne, gospođo, tome vreme ne može proći. Kako je ona, Eva, žena, od čovekova rebra stvorena, tako će i ostati do kraja sveta — reče starac mahnuvši glavom tako strogo i pobednički da pomoćnik odmah zaključi da je pobeda na trgovčevoj strani i glasno se zasmeja. — To vi, muškarci, tako sudite — rekla je gospođa ne popuštajući i pogledajući u nas — sami ste sebi dali slobodu, a ženu biste da držite zatvorenu u sobi. Sami sebi, razume se, sve dopuštate. — Ne dopušta niko, samo što od muškaraca u kući neće biti nikakve prinove, a žensko-žena je trošan sud — nastavljao je trgovac da ubeđuje. Ubedljivost trgovčeva glasa očevidno je pobeđivala slušaoce, i gospođa se čak osećala pobeđenom, ali se još nikako nije predavala. — Pa dobro, ali ja mislim da ćete se i vi složiti s tim da je i žena ljudsko biće i da ima osećanja kao i muškarac. Pa šta onda da čini ako ne voli muža? — Ne voli! — oštro ponovi trgovac, maknuvši obrvama i usnama. — Zavoleće, vala! Taj neočekivani argument naročito se dopao trgovačkom pomoćniku, i on odade neki odobravajući zvuk. — A ne, neće zavoleti — otpoče gospođa — a ako nema ljubavi, onda je na to ne treba ni prisiljavati. — A ako žena izneveri muža, šta onda. reče advokat. — To ne sme biti — reče starac — treba pripaziti. — A kad se desi, šta onda? A biva to. — Negde se dešava, ali ne kod nas — reče starac. Svi zaćutaše. Pomoćnik se promeškolji, još malo se primače i, očevidno ne želeći da zaostane za drugima, poče smešeći se:

— Eto, desilo se jednom našem momku, pukla bruka. Isto ga je odveć teško razumeti. Isto je nabasao na takvu ženu, raspusnu. I počela da šara. A momak pošten i pametan. S početka s knjigovođom. On je savetovao lepim. Nije se smirila. Činila je svakojake pakosti. Počela mu i novac krasti. I tukao ju je. Ona sve gora. S nekrštenim, s Jevrejinom, da prostite, splela se. Šta je mogao činiti? Oterao ju je. I sad živi kao samac, a ona se vucara. — Zato što je on budala — reče starac. Da joj isprva nije pustio uzdu, već da ju je dobro pritegao, živela bi, ne boj se. S početka ne treba puštati na volju. Konju ne veruj u polju, a ženi u domu. Uto dođe kondukter da traži karte do prve stanice. Starac dade svoju kartu. — Da, ženski pol treba zaranije ukroćivati, inače je sve propalo. — No, a vi ste maločas sami pričali o tome kako se ženjeni ljudi zabavljaju na vašaru u Kunavinu? — rekoh ja ne izdržavši. — To je nešto drugo — reče trgovac i utonu u ćutanje. Kad odjeknu pisak, trgovac se diže, uze torbu ispod klupe, zakopča se i podignuvši malo kačket iziđe na platformu. II Tek što starac iziđe, njih nekoliko počeše razgovor u isti mah. Starozavetni čiča — reče trgovački pomoćnik. — Živi Domostroj [10] — reče gospođa. — Kako je to divljačko shvatanje o ženi i braku! — Da, daleko smo mi od evropskog gledišta na brak — reče advokat. — A ono glavno što takvi ljudi ne shvataju — reče gospođa — jeste da brak bez ljubavi nije brak, da samo ljubav osveštava brak, i da je pravi

samo onaj brak koji je osveštan ljubavlju. Pomoćnik je slušao i smešio se, želeći da iz tih pametnih razgovora upamti što je mogućno više kako bi se time kasnije koristio. Usred gospođinog izlaganja iza mene se ču zvuk nalik na prekinuti smeh ili jecanje i, okrenuvši se, videsmo moga suseda, sedog, usamljenog gospodina blistavih očiju, koji se u toku razgovora, koji ga je očevidno zanimao, neprimetno približio k nama. Stajao je s rukama na naslonu i očevidno se veoma uzbuđivao: lice mu je bilo crveno i jedan mišić mu je podrhtavao na obrazu. — Kakva to ljubav... ljubav... ljubav... osveštava brak? — reče on zamuckujući. Videći uzbuđenost sagovornika, gospođa se trudila da mu odgovori što je mogućno blaže i podrobnije. — Prava ljubav... Ako meću čovekom i ženom takva ljubav postoji, mogućan je i brak — reče gospođa. — Da, samo šta treba razumeti pod pravom ljubavi? — smeteno se osmehujući i snebivajući se reče gospodin blistavih očiju. — Svako zna šta je ljubav — reče gospođa očevidno želeći da prekine s njim razgovor. — A ja ne znam — reče gospodin. — Treba odrediti šta vi podrazumevate... — Kako? Vrlo prosto — reče gospođa, ali se zamisli. — Ljubav? Ljubav je pretpostavljanje jednoga ili jedne svima ostalima — reče ona. — Pretpostavljanje za koje vreme? Za mesec dana? Za dva dana, za pola časa? — progovori sedi gospodin i zasmeja se. — Ne, dopustite, vi očevidno ne govorite o tome. — Ne, baš o istom tome. — Gospođa kaže — umeša se advokat pokazujući na gospođu — da brak treba da proističe pre svega iz naklonosti, ljubavi, ako hoćete, i da, ako je ona zaista takva, brak samo u tom slučaju znači nešto, tako reći, sveto. Zatim, da nijedan brak koji se ne zasniva na prirodnoj naklonosti, ljubavi, ako hoćete, nema u sebi ničega što moralno obavezuje. Jesam li

vas razumeo? — obrati se on gospođi. Gospođa klimanjem glave odobri objašnjenje svoje misli. — Onda... — nastavi govor advokat, ali žustri gospodin iz čijih je očiju sad sevao plamen, očevidno se s mukom uzdržavao pa, ne davši advokatu da dovrši, poče: — Ne, ja, baš o samom tome, o pretpostavljanju jednoga ili jedne svima drugima, ali samo pitam: koliko traje to pretpostavljanje? — Koliko traje? Vrlo dugo, ponekad ceo život — reče gospođa sležući ramenima. — Ali to je tako samo u romanima, a u životu nikada. To pretpostavljanje jednoga drugima biva u životu za koju godinu, što je vrlo retko, češće koji mesec, a inače za koju nedelju, koji dan, koji čas — govorio je on očevidno znajući da se svi čude njegovom mišljenju, i bio je time zadovoljan. — Ah, šta vi govorite! Nije tako. Ne, dopustite — počesmo govoriti svi troje u jedan glas. Čak i trgovački pomoćnik pusti neki zvuk negodovanja. — Da, ja znam — nadvikivao nas je sedi gospodin — vi govorite o onome što se smatra da postoji, a ja govorim o onome što postoji. To što vi nazivate ljubavlju, svaki muškarac oseća prema svakoj lepoj ženi. — Ah, pa to je strašno što vi govorite; ali postoji li meću ljudima to osećanje koje se naziva ljubavlju i koje se gaji ne za koji mesec ili godinu, već za ceo život? — Ne, nema ga. Ako čak i dopustimo da čovek celoga svoga života pretpostavlja izvesnu ženu, žena će, sudeći po svemu, pretpostaviti drugoga, i tako je to uvek bilo i sada je na svetu — reče on, izvadi tabakeru i zapali cigaretu. — Ali može biti i uzajamnosti — reče advokat. — Ne, ne može biti — odvrati on — isto onako kao što ne može biti da u tovaru graška dva obeležena zrna padnu jedno kraj drugoga. A osim toga, nije tu samo neverovatnost, već je tu verovatno prezasićenost. Voleti celoga života jednu ili jednoga — to je isto što i reći da će jedna sveća goreti celoga života — govorio je on žudno uvlačeći

dim. — Ali vi jednako govorite o telesnoj ljubavi. Zar vi ne priznajete ljubav koja se zasniva na zajedničkim idealima, na duhovnom srodstvu? — reče gospođa. — Duhovno srodstvo! Zajednički ideali! — ponovi on, puštajući svoj glas. — Ali, u tom slučaju nemaju radi čega spavati zajedno (oprostite zbog nepristojnosti). I tako zbog zajedničkih ideala ljudi spavaju zajedno — reče on i nervozno se zasmeja. — Ali dopustite — reče advokat — činjenica protivreči tome što vi govorite. Mi vidimo da brakovi postoje, da celo čovečanstvo ili njegov veći deo živi bračnim životom, i mnogi časno prožive dugi bračni život. Sedi gospodin se opet zasmeja. — To vi govorite da se brak zasniva na ljubavi, a kad ja izražavam sumnju u postojanje ljubavi, sem telesne, vi mi dokazujete da postoji ljubav time što postoje brakovi. A brak je u naše vreme obmana! — Ne, dopustite — reče advokat — ja samo kažem da su brakovi postojali i da postoje. — Postoje. Samo, zbog čega postoje? Oni su postojali i postoje u onih ljudi koji u braku vide nešto tajanstveno, tajnu koja veže pred bogom. U tih oni postoje, a u nas ih nema. U nas se ljudi žene ne videći u braku ništa drugo sem polnog snošaja, te ispadne ili obmana ili nasilje. Kad je obmana, onda se lakše snosi. Muž i žena samo obmanjuju svet da žive u jednobračnosti, a žive u mnogoženstvu i mnogomuštvu. To je ružno, ali još nekako ide; ali kad su muž i žena, kako to najčešće biva, uzeli javnu obavezu da žive zajedno celoga života, a već od drugoga meseca mrze jedno drugo, žele da se rastave, a ipak žive zajedno, tada nastaje onaj strašni pakao zbog koga se ljudi odaju piću, pucaju jedni na druge, ubijaju, truju sebe i jedni druge — govorio je on sve brže ne dajući nikome da ga prekine i sve više se žestio. Svi smo ćutali. Bilo je nelagodno. — Da, bez sumnje, bivaju kritični trenuci u supružanskom životu — reče advokat želeći da prekine preterano žučan razgovor. — Vi ste me, kako vidim, poznali? — tiho i nekako mirno reče sedi

gospodin. — Ne, nemam to zadovoljstvo. — Zadovoljstvo nije veliko. Ja sam Pozdnišev, onaj kojem se desila ona kritična epizoda, na koju vi ciljate, epizoda u kojoj je ubio svoju ženu — reče on pogledajući brzo svakoga od nas. Niko se ne nađe da nešto kaže, svi smo ćutali. — No, svejedno — reče on puštajući svoj zvuk. — Uostalom, oprostite! Ali... neću vam smetati. — A ne, molim vas... — reče advokat, ni sam ne znajući šta »moli«. Ali se Pozdnišev, ne slušajući ga, brzo okrenu i ode na svoje mesto. Gospodin i gospođa su nešto šaptali. Ja sam sedeo pored Pozdniševa i ćutao jer nisam mogao da smislim šta da kažem. Za čitanje je bilo mračno, i zato sklopih oči i počeh se pretvarati kao da hoću da zaspim. Tako smo ćuteći stigli do naredne stanice. Na toj stanici taj gospodin i gospođa pređu u drugi vagon, o čemu su još ranije pregovarali s kondukterom. Pomoćnik se namestio na klupi i zaspao. Pozdnišev je jednako pušio i pio čaj zakuvan još na onoj stanici. Kad sam otvorio oči i pogledao ga, on se odjednom odlučno i razdraženo obrati meni: — Vama je možda neprijatno sedeti sa mnom kad znate ko sam? Onda ću otići. — O ne, molim vas. — E, onda je l' po volji? Samo je jak. — Ucyo mi je čaja. — Oni govore... I sve lažu... — reče. — O čemu vi to? — upitah. — Pa jednako o onome: o toj njihovoj ljubavi i o tome šta je ljubav. Ne spava vam se? — Nimalo. — Ako želite, ispričaću vam kako me je ta ljubav dovela do toga što se sa mnom zbilo. — Svakako, ako vam nije teško.

— Nije, teško mi je ćutati. Pijte čaj... Možda vam je malo jak? Čaj je zbilja bio kao pivo, ali sam ispio čašu. Uto prođe kondukter. On ga je ćutke pratio ljutitim pogledom i poče tek kad je ovaj izišao. III — Dakle, ispričaću vam... Želite li vi to zaista? Ponovih da zbilja želim. On poćuta, protre lice rukama i poče: — Kad već pričam, onda treba da pričam sve od početka; treba ispričati kako i zašto sam se oženio, i kakav sam bio do ženidbe. Živeo sam do ženidbe kako žive svi, to jest u našem društvenom krugu. Ja sam spahija i. svršio sam univerzitet, a bio sam i predstavnik plemstva. Živeo sam do ženidbe kako žive svi, to jest razvratno, i, kao svi ljudi našega kruga, živeći razvratno, bio sam uveren da živim kao što treba. O sebi sam mislio da sam krasan, da sam potpuno moralan čovek. Nisam bio zavodnik, nisam imao neprirodnih sklonosti, nisam pravio od toga glavni cilj života, kako su to činili mnogi moji vršnjaci, već sam se odavao razvratu razumno, pristojno, zdravlja radi. Izbegavao sam one žene koje bi me mogle privezati rađanjem deteta ili naklonošću prema meni. Uostalom, možda je bilo i dece i naklonosti, ali sam se ja činio kao da ih nije bilo. I ne samo da sam to smatrao moralnim već sam se time i ponosio. On zastade, pusti svoj zvuk, kao što je činio uvek kad mu se, očevidno, javljala nova misao. — A u tome je baš i glavna gadost — uzviknu on. — Pa razvrat i nije u nečem fizičkom, jer nikakva fizička nepristojnost nije razvrat; već je razvrat, pravi razvrat, upravo u oslobođenju od moralnih obaveza prema ženi s kojom stupaš u fizički odnošaj. A baš to oslobođenje ja sam sebi pripisao u zaslugu. Sećam se kako sam se jednom mučio kad mi nije

pošlo za rukom da platim ženi koja mi se podala, verovatno, zaljubivši se u mene. Umirio sam se tek onda kad sam joj poslao novac, pokazavši time da se ja ne smatram ničim moralno vezan s njom. Nemojte klimati glavom kao da se slažete sa mnom — odjednom viknu on na mene. — Znam ja za tu podvalu. Svi ste vi, i vi, vi, u najboljem slučaju, ako niste redak izuzetak, vi imate iste takve poglede kakve sam imao i ja. Pa, svejedno, oprostite mi — nastavljao je on, ali je stvar u tome što je to užasno, užasno, užasno! — Šta je užasno? — upitah. — Ta pučina zabluda u kojoj mi živimo kad su u pitanju žene i odnos prema njima. Da, ne mogu mirno da govorim o tome, i ne stoga što se meni desila ta epizoda, kako je on govorio, već stoga što su mi se od toga vremena, kad mi se ta epizoda desila, otvorile oči i ja video sve u sasvim drugoj svetlosti. Sve obrnuto, sve obrnuto!... On zapali cigaretu i, nalaktivši se na kolena, nastavi. U mraku mu nisam video lice, samo sam sa tutnjavom vagona čuo njegov uverljiv i prijatan glas. IV — Da, samo prepativši ono što sam prepatio, samo zahvaljujući tome, shvatio sam gde je koren svemu, shvatio sam šta bi trebalo da bude, i stoga uvideo sav užas onoga što postoji. Izvolite videti, evo kako i kad je počelo ono što me je dovelo do moga slučaja. Počelo je to onda kad mi je bilo nepunih šesnaest godina. Desilo se to kad sam bio još u gimnaziji, a moj stariji brat bio student prve godine. Još nisam poznavao žene, ali ja, kao ni sva nesrećna deca našeg društvenog kruga, nisam više bio nevin dečko: bila je već druga godina kako su me dečaci načinili razvratnim; već me je mučila žena, ne neka određena, već žena kao nešto slatko, žena, svaka žena, nagost žene.

Moje samoće bile su nečiste. Ja sam se mučio kao što se muči devedeset devet od sto naših dečaka. Užasavao sam se, stradao, molio se i padao. Već sam bio razvratan u mašti i u stvarnosti, ali poslednji korak još nisam bio načinio. Propadao sam sam, ali ne dotičući se još rukom drugoga ljudskog stvorenja. Ali, eto, drug moga brata, student veseljak, takozvani dobar dečko, to jest najveći nevaljalac, koji nas je naučio i da pijemo i da se kartamo, nagovorio nas je posle pijanke da idemo tamo. I pošli smo. Moj brat je takođe bio još nevin i izgubio je nevinost te iste noći. I ja, petnaestogodišnji dečak, oskrnavio sam samoga sebe i doprineo oskvrnavljenju žene, ne shvatajući uopšte šta sam činio. A ni od koga od starijih nisam slušao da bi to što sam učinio bilo ružno. A ni danas niko to neće čuti. Istina, nalazi se to u zapovestima, ali su zapovesti potrebne samo zato da se svešteniku može govoriti na ispitu, pa i to ne jako potrebno, ni blizu toliko kao pravilo u upotrebi ut u pogodbenim rečenicama. Tako ni od jednog od tih starijih ljudi, čije sam mišljenje poštovao, nisam slušao da bi to bilo ružno. Naprotiv, slušao sam od ljudi koje sam poštovao da je to bilo lepo. Slušao sam da će se moje borbe i muke posle toga stišati, slušao sam to i čitao, slušao od starijih, da će to biti dobro za zdravlje; od drugova sam, pak, slušao da je u tome nekakva zasluga, junaštvo. Tako da se sem lepoga tu uopšte nije videlo ništa drugo. Opasnost od bolesti? Ali je i ta već predviđena. Brižljiva vlada stara se o tome. Ona pazi da javne kuće rade pravilno i obezbeđuje razvrat gimnazistima. I doktori, za platu, paze na to. Tako i treba. Oni potvrđuju da je razvrat koristan po zdravlje, oni i uređuju pravilan, uredan razvrat. Ja znam majke koje se u tome smislu brinu o zdravlju svojih sinova. I nauka ih šalje u javne kuće. — Zašto nauka? — rekoh. — A šta su doktori? Žreci nauke. Ko razvraća mladiće tvrdeći da je to potrebno za zdravlje? Oni. A zatim sa strašnom važnošću leče sifilis. — A što da se ne leči sifilis? — Pa zato što o sifilisu već davno ne bi bilo ni pomena kad bi jedan stoti deo truda koji je uložen u lečenje sifilisa bio uložen u iskorenjivanje razvrata. A ovako trud je uložen ne u iskorenjivanje

razvrata, već u njegovo jačanje, u osiguranje bezopasnosti razvrata. Ali stvar nije u tome. Stvar je u tome što se sa mnom, pa i sa devet desetina, ako ne i više, ne samo našega staleža već svih, čak i seljaka, desila ta strašna stvar, što sam posrnuo ne stoga što sam podlegao prirodnoj sablažnjivosti lepote jedne žene. Ne, nije me sablaznila nikakva žena, već sam posrnuo stoga što je u tome što je činilo pad jedan deo sredine oko mene video — najzakonitiji i po zdravlje najkorisniji čin, a drugi — najprirodniju i ne samo oprostivu već i nevinu zabavu za mlada čoveka. Ja nisam ni shvatao da tu postoji pad, ja sam se prosto počeo predavati tim, delom zadovoljstvima, delom potrebama koje su, kako mi je bilo uliveno, svojstvene određenom; uzrastu, počeo sam se predavati tome razvratu kao što sam počeo piti i pušiti. Pa ipak je u tome prvom padu bilo nečeg naročitog i dirljivog. Sećam se da mi je odmah, tamo, još dok sam bio u sobi, pri duši bilo tako tužno, tužno, da sam hteo plakati, plakati za svojom izgubljenom nevinošću, zanavek upropašćenom odnosu prema ženi. Da, prirodan jednostavan odnos prema ženi bio je upropašćen zasvagda. Čistoga odnosa prema ženi otada već nije bilo niti ga je moglo biti. Ja sam postao ono što se naziva bludnikom. A biti bludnik, to je jedno fizičko stanje, slično stanju morfiniste, pijanice, pušača. Kao što morfinist, pijanica, pušač već nije normalan čovek, tako ni čovek koji je poznao nekoliko žena radi svoga uživanja više nije normalan, nego zasvagda pokvaren čovek — bludnik. Kao što se pijanica i morfinist mogu odmah poznati po licu, po držanju, tako se isto može poznati i bludnik. Bludnik se može uzdržavati, boriti; ali se prema ženama on nikada više ne može odnositi prosto, otvoreno, čisto, bratski. Po tome kako pogleda, odmeri mladu ženu, odmah možete poznati bludnika. I ja postadoh bludnik i ostadoh takav, i to me je i upropastilo. V — Da, tako je to. Zatim se išlo sve dalje i dalje, i bilo je svakojakih

stranputica. Bože moj! Čim se setim svojih gadosti u tome pogledu, hvata me užas. Takvog sebe pamtim, a drugovi su mi se podsmevali zbog moje takozvane nevinosti. A kad čuješ o zlatnoj mladeži, o oficirima, o Parižanima! I sva ta gospoda i ja, kad mi, eto, tridesetogodišnji razvratnici što na duši imamo na stotine najrazličitijih strašnih zločina prema ženama, kad mi tridesetogodišnji razvratnici, uđemo dobro umiveni, izbrijani, namirisani, u čistom rublju, u fraku ili mundiru u gostinsku sobu ili na bal — simbol čistote — divota jedna! Sami pomislite kako bi trebalo da bude a kako jeste. Trebalo bi da bude to da kad u društvo moje sestre ili kćeri dođe takav gospodin, trebalo bi da mu ja, poznajući njegov život, priđem, pozovem ga u stranu i tiho kažem: »Dragi moj, ja znam kako ti živiš, kako provodiš noći, i s kim. Ovde ti nije mesto. Ovde su čiste, nevine devojke. Odlazi!« Tako bi trebalo da bude: ali biva to da kad se takav gospodin pojavi i igra s mojom sestrom ili ćerkom, obuhvativši je oko struka, da mi likujemo ako je bogat i ima veza. Možda će posle Rigolboše udostojiti i moju kćer. Ako su čak i ostali takvi tragovi, bolest — ništa ne mari. Sad se sve lepo leči. Zaista, znam nekoliko devojaka iz viših krugova koje su roditelji sa ushićenjem dali za sifilističare. O, gadosti! Ali će doći vreme kad će se ta gadost i laž razotkriti! I on nekoliko puta pusti svoje čudne zvuke i prihvati se čaja. Čaj je bio strašno jak, a vode nije bilo da se razblaži. Osećao sam da su me one dve čaše što sam popio naročito uzbuđivale. Čaj je sigurno delovao i na njega, pošto je postajao sve uzbuđeniji i uzbuđeniji. Glas mu je bivao sve zvučniji i izrazitiji. Stalno je menjao poze, čas je skidao kapu s glave, čas je opet stavljao na glavu, i lice mu se čudno menjalo u polumraku u kom smo sedeli. — Eto, tako sam ja živeo do trideset godina, ne napuštajući ni za časak nameru da se oženim i da uredim najuzvišeniji, najčistiji porodični život, i s tim ciljem merkao sam devojku koja bi mi odgovarala — nastavljao je on. — Ja sam se kaljao u gnoju razvrata i istovremeno posmatrao devojke, dostojne mene po svojoj čistoti. Mnoge sam odbacivao baš zato što za mene nisu bile dovoljno bezazlene; najzad sam našao takvu koju sam smatrao dostojnom sebe. To je bila jedna od dveju kćeri nekada vrlo bogatog, ali propalog penzanskog spahije.

Jedne večeri, pošto smo se vozili čamcem i noću, pri mesečini, vraćali kući, a ja sedeo pored nje i uživao u njenoj stasitoj figuri, obavijenoj žersejem, i u njenim kovrdžicama, odjednom zaključih da je to ona. Činilo mi se te večeri da ona shvata sve, sve što ja osećam i mislim, a da ja osećam i mislim najuzvišenije. U suštini, pak, bilo je samo to da joj je žersej vanredno pristajao, kao i kovrdžice, i što se posle dana provedenog u njenoj blizini čoveku prohtela još veća blizina. Čudnovato kako je potpuna iluzija da je lepota isto što i dobro. Lepa žena govori gluposti, ti slušaš i ne čuješ gluposti, već čuješ pametne stvari. Ona govori, čini gadosti, a ti vidiš nešto ljupko. Kad ona, pak, ne govori ni gluposti ni gadosti, a lepa je, onda sebe odmah ubeđuješ u to da je čudo kako je ona pametna i moralna. Vratio sam se kući ushićen i zaključio da je ona vrhunac moralnog savršenstva i da je zato dostojna da bude moja žena, i sutradan je zaprosih. Ah, kakva je to zbrka! Od hiljadu muškaraca koji se žene, ne samo iz našeg društvenog reda već, na nesreću, i iz naroda, teško da ima i jedan koji pre braka nije poznao ženu bar deset puta, a i stotinu i hiljadu puta, kao Don Žuan. (Ima sad, istina, čujem i vidim, mladih ljudi nevinih, koji osećaju i znaju da to nije šala, već velika stvar. Bog im pomogao! Ali u moje vreme ne bi se našao takav ni u deset hiljada.) I to svi znaju, a prave se da ne znaju. U svima romanima do tančina su opisana osećanja junaka, ribnjaci i džbunovi kraj kojih oni prolaze; ali dok se opisuje njihova velika ljubav prema nekoj devojci, ništa se ne piše o tome šta je bilo s njim, s tim interesantnim junakom, pre toga: ni reči o njegovim odlascima u javne kuće, o sobaricama, kuvaricama, tuđim ženama. A ako i ima takvih nepristojnih romana, ne daju ih u ruke upravo onima koje to treba da znaju, pre svega — devojkama. Najpre se devojkama predstavlja da toga razvrata, koji ispunjava pola života naših gradova, čak i sela, da toga razvrata uopšte nema. Zatim se tako naviknu na to pritvorstvo da naposletku, kao Englezi, sami počinju iskreno verovati da smo svi mi moralni ljudi i da živimo u moralnome svetu. A devojke, one, jadnice, veruju u to sasvim ozbiljno. Tako je verovala i moja nesrećna žena. Sećam se kako sam joj, već kao verenik, pokazao svoj dnevnik iz kojeg je ona mogla doznati makar i mali deo moje prošlosti, glavno — za

moju poslednju vezu, za koju je mogla doznati i od drugih, zbog čega sam se ja osećao i obaveznim da joj to kažem. Sećam se njenoga užasa, očajanja i izgubljenosti kad je to saznala i shvatila. Video sam da me je tada htela napustiti. I što me nije napustila. On pusti svoj zvuk, malo poćuta i gucnu još malo čaja. VI Ne, uostalom, ovako je bolje, ovako je bolje! — uzvikne on. — Tako mi i treba! Ali nije stvar u tome. Hteo sam reći da su tu obmanute samo nesrećne devojke. Matere to znaju, naročito matere koje su vaspitali njihovi muževi znaju to vrlo dobro. I pretvarajući se da veruju u čistotu muškaraca, one, u stvari, rade sasvim drukčije. One znaju na kakvu se udicu pecaju muškarci za sebe i za svoje kćeri. Samo mi, muškarci, ne znamo, i ne znamo zato što nećemo da znamo, žene to vrlo dobro znaju, da najuzvišenija, najpoetičnija, kako je nazivamo, ljubav zavisi ne od moralnih osobina, već od telesne bliskosti i uz to frizure, boje i kroja haljine. Recite veštoj koketi, koja je stavila sebi u zadatak da osvoji nekoga čoveka, kojoj će se opasnosti pre izložiti: toj da je u prisustvu onoga koga zavodi razotkriju u laži, svireposti, čak u razvratu, ili toj da se pred njim pojavi U rđavo sašivenoj i ružnoj haljini — svaka će uvek izabrati ono prvo. Ona zna da muškarac sve laže o uzvišenim osećanjima — njemu je potrebno samo telo, i zato će on oprostiti sve gadosti, samo nakazni, neukusni, ružni kroj odeće neće oprostiti. Koketa to zna svesno, a svaka nevina devojka zna to nesvesno, kao što znaju i životinje. Otuda ti odvratni žerseji, ti našivci pozadi, gola ramena, ruke, gotovo i grudi. Žene, naročito one što su prošle kroz mušku školu, znaju vrlo dobro da su razgovori o uzvišenim predmetima razgovori, a da je muškarcu potrebno telo i sve ono što ga pokazuje u najprivlačnijoj

svetlosti; i tako se i postupa. Kad bismo se samo oslobodili navike na tu rugobu koja nam je postala drugom prirodom, pa pogledali život viših klasa onakav kakav je, sa svom njegovom bestidnošću, videli bismo da je to jedna obična javna kuća. Vi se ne slažete? Dopustite, ja ću dokazati — nastavi on prekidajući me. — Vi kažete da žene u našem društvu imaju drukčije životne interese nego žene po javnim kućama, a ja vam kažem da nemaju, i to ću dokazati. Ako ljudi imaju različite životne ciljeve, različitu sadržinu unutrašnjeg života, onda se ta razlika neizostavno ispoljava i u spoljašnosti i spoljašnost će biti različita. Ali pogledajte one nesrećnice, one prezrene, i pogledajte gospođe iz najviših društvenih krugova: ista odeća, isti krojevi, isti mirisi, isto razgolićavanje ruku, ramena, grudi. isto zatezanje isturene zadnjice, ista strast prema dragom kamenju, prema skupim, sjajnim predmetima, iste zabave, igre, muzika i pevanje. Isto kao i ove, tako i one namamljuju muškarce svima sredstvima. Nikakve razlike. Strogo uzevši, treba reći samo to da su prostitutke koje se prostitucijom bave kratko vreme — obično prezrene, a one koje se bave dugo — cenjene. VII — Da, tako su me, eto, uhvatili ti žerseji, kovrdžice i našivci. A bilo me je lako uhvatiti zato što sam bio vaspitan u onim uslovima u kojima zaljubljeni mladići niču kao tikve na đubrištu. Već i naša preobilna hrana, koja čoveka uzbuđuje pri potpunom fizičkom besposličenju nije ništa drugo do sistematsko raspaljivanje požude. Čudili se vi, ne čudili, to je tako. Ni ja sam donedavno ništa od toga nisam video. A sad sam uvideo. Stoga me to i muči što to niko ne zna, i govore takve gluposti kao ona gospođa. Da, blizu moje kuće radili su proletos seljaci na nasipu železničke pruge. Obična hrana seljačkog mladića je — hleb, kvas, luk; on je živahan, čio, zdrav i radi lak poljski posao. Kad dođe na železničku

prugu, i hrana mu postaje — kaša i jedna funta mesa. Ali zato on to meso utroši na šesnaestočasovni rad sa kolicima od trideset pudova. I njemu to upravo odgovara. A mi, koji pojedemo po dve funte mesa, divljači i ona razna raspaljiva jela i pića — na šta to odlazi? Na čulne ekscese. I ako odlazi na to, spasonosna oduška je otvorena, sve je kao što treba; ali zatvorite li odušku kao što sam je ja držao zatvorenu neko vreme, odmah nastaje uzbuđenje koje se, kad prođe kroz prizmu našeg izveštačenog života, pokazuje kao zaljubljenost kristalno čista, ponekad čak i kao platonska. I ja se zaljubih kao što se svi zaljubljuju. I sve je bilo tu: i ushićenje, i ganutost, i poezija. U suštini, ta moja ljubav bila je proizvod, s jedne strane, truda mamice i krojača, a sa druge — suviška hrane kojom sam se hranio ne radeći ništa. Da, s jedne strane, nije bilo vožnje čamcem, da nije bilo krojača što ističu struk i sl., i da je moja žena bila obučena u široku domaću haljinu i da je sedela kod kuće, a da sam ja, s druge strane, bio čovek u normalnim uslovima, koji jede samo toliko koliko mu je potrebno da radi, i da je moja spasonosna oduška bila otvorena — a ona je slučajno baš tada bila nekako zatvorena — ja se ne bih zaljubio, i ništa od svega toga ne bi bilo. VIII — E, ali tu se nekako steklo: i moje stanje, i lepo odelo, i vožnja čamcem. Dvadeset puta nije polazilo za rukom, a tu pođe. Nekako kao klopka. Ne smejem se ja. Pa brakovi se danas i sklapaju kao klopke. Pa sasvim prirodno, zar ne? Devojka sazrela, treba je udati. Čini se da je to prosto, ako devojka nije nakaza i ako ima muškaraca koji hoće da se žene. Tako se i radilo u staro vreme. Čim devojka stasa, roditelji sklapaju brak. Tako se radilo i radi u celom svetu: kod Kineza, Indijanaca, muhamedanaca, u našem narodu; tako radi bar devedeset i devet od sto roda ljudskog. Samo jedan od sto ili još manje nas, razvratnika, nađosmo da to nije dobro i izmislismo novo. A što je to

novo? Pa novo je to što devojke sede, a muškarci, kao na trgu, prolaze i biraju. A devojke čekaju i misle, samo ne smeju da kažu: »Prijatelju, mene! Ne, mene! Ne nju, već mene: pogledaj kakva su moja ramena i ostalo.« A mi, muškarci, šetkamo, pogledamo i veoma smo zadovoljni. »Znam, samo ne dam se ja.« Šetkaju se, zagledaju, veoma su zadovoljni što je sve to za njih udešeno. Al gle, ne pričuva se i — tap, uloviše ga! — A kako bi drukčije? — rekoh ja. — Neće valjda devojke prositi momke? — Ne znam ni ja kako; samo, ako postoji jednakost, onda da bude jednakost. Ako se našlo da prosidba ponižava, onda je ovo hiljadu puta gore. Tamo su prava i izgledi jednaki, a ovde je žena ili robinja na trgu ili mamac u klopci. Kažite bilo kojoj mamici ili devojci istinu — da se ona bavi samo lovljenjem mladoženje. Bože, kakva uvreda! A, eto, sve one samo to i rade, druga posla i nemaju. I ono što je strašno — jeste videti kako se time ponekad bave i sasvim mlade, jadne nevine devojke. Pa bar da se to radi otvoreno, nego sve na prevaru. »Ah, postanak vrsta, što je to zanimljivo! Ah, Lizu mnogo zanima slikarstvo! Hoćete li biti na izložbi? Što je to poučno! A hoćete li se voziti na trojci, a pozorište, a simfonija? Ah, osobito! Moja Liza je prosto luda za muzikom! A zašto vi ne delite to mišljenje? A na čamcima!...« A misao je jedna te ista: »Uzmi, uzmi mene, moju Lizu! Ne nju, već mene! Pa, makar samo probaj!...« O, gadosti, laži! — završi on i, ispivši ostatak čaja, stade skupljati čaše i posuđe. IX — Ma, znate vi — poče on, stavljajući u torbu čaj i šećer — to gospodarenje žena, od kojeg pati svet, sve to proizlazi otuda. — Kakvo gospodarenje žena? — rekoh ja. — Prava, preimućstva su na strani muškaraca.

— Da, da, to, baš to! — prekide me on. — To je baš ono što hoću da vam kažem, to i objašnjava onu neobičnu pojavu da je, s jedne strane, potpuno tačno da je žena preko svake mere ponižena, a s druge strane, da ona ipak gospodari. Isto kao i Jevreji: kao što se oni svojom novčanom vlašću naplaćuju za svoju ugnjetenost, tako i žene. »A, vi hoćete da mi budemo samo trgovci? Lepo, mi, trgovci, zavladaćemo vama«, vele Jevreji. »A, vi hoćete da mi budemo samo predmet sladostrašća ? Lepo, mi ćemo vas, kao predmet sladostrašća, potčiniti«, vele žene. Bespravnost žene nije u tome što ona ne može da glasa ili da bude sudija, baviti se tim poslovima ne znači imati neka prava, nego u tome što u polnom odnosu nije jednaka s muškarcem, što nema prava koristiti se muškarcem i uzdržati se od njega po svojoj želji, da po svojoj želji ona bira muškarca, a ne nju da biraju. Vi kažete da je to ružno. Dobro. Onda ni muškarac neka nema tih prava. Danas je žena lišena toga prava koje ima muškarac. I, eto, da bi nadoknadila to pravo, ona deluje na pohotljivost muškarčevu, pohotljivošću ga pokori tako da on samo formalno bira, a, u stvari, bira ona. A kad već ovlada tim sredstvom, ona ga zloupotrebljava i prigrabljuje strašnu vlast nad ljudima. — Pa gde je ta naročita vlast? — upitah ja. — Gde je vlast? Pa svuda, u svemu. Pođite po trgovinama u svakoj velikoj varoši. Milioni su tu, ne može se ni oceniti uloženi ljudski trud, a pogledajte, ima li u devet desetina tih radnji ma čega za muškarce? Svu raskoš u životu zahtevaju i podržavaju žene. Prebrojte sve fabrike. Ogroman deo njih izrađuje nekorisne ukrase, ekipaže, nameštaj, igračke za žene. Milioni ljudi, pokolenja robova propadaju na tom robijaškom radu po fabrikama samo zbog ženske ćudi. Žene, kao carice, devet desetina ljudskog roda drže u ropstvu i na teškom radu. A sve zato što su ih unizili, lišili ih jednakih prava s muškarcima. I one se, eto, svete delovanjem na našu pohotljivost, hvatanjem u svoje mreže. Da, sve dolazi otuda. Žene su sebe načinile takvim oruđem za draženje naše pohotljivosti da čovek ne može mirno da se druži sa ženom. Čim muškarac priđe ženi, odmah podlegne njenim čarima i izgubi pamet. I ranije mi je bilo uvek nelagodno, mučno, kad sam viđao nagizdanu gospođu u balskoj haljini, a sad me prosto jeza hvata, odmah vidim

nešto opasno po ljude i protivzakonito, i dođe mi da zovnem žandarma, da tražim zaštitu od opasnosti, da zahtevam da se odnese, ukloni taj opasni predmet. — Jest, vi se smejete! — viknu on na mene — a to je veoma ozbiljna stvar. Uveren sam da će doći vreme, i možda veoma brzo, kad će ljudi shvatiti to i čuditi se kako je moglo postojati društvo u kome su bili dopušteni takvi postupci koji narušavaju društveni mir, kao što je takvo ukrašavanje tela, koje upravo izaziva pohotljivost, a koje je u našem društvu dopušteno ženama. To vam je isto što i postaviti po šetalištima, po stazama razne klopke — i gore! Zašto je kocka zabranjena, a nije zabranjeno da se žene pojavljuju u prostitutskim haljinama koje izazivaju pohotu. One su hiljadu puta opasnije! X — I, eto, tako su i mene ulovili. Bio sam, kako se to kaže, zaljubljen. Nisam samo nju smatrao za vrhunac savršenstva, nego sam i sebe, u to vereničko vreme, smatrao za vrhunac savršenstva. Ta nema toga nevaljalca koji, kad potraži, ne bi našao nevaljalca goreg od sebe ma u kom pogledu i koji, stoga, ne bi mogao naći razlog da se gordi i da bude zadovoljan sobom. Tako i ja: ja se nisam ženio zbog novca — korist nije igrala nikakvu ulogu, kao kod većine mojih poznanika koji su se ženili zbog para ili veza — ja sam bio bogat, ona siromašna. To je prvo. Drugo, čime sam se ponosio, bilo je to što su se drugi ženili s namerom da i ubuduće produže živeti u istom mnogoženstvu u kakvom su živeli do braka; ja sam imao čvrstu nameru da se posle svadbe držim jednoženstva, i mojoj gordosti zbog toga pred samim sobom nije bilo kraja. Da, bio sam užasna svinja i uobražavao sam da sam anđeo. Nisam dugo bio verenik. Sada ne mogu bez stida da mislim na to vreme svoga vereništva. Kakva gadost! Podrazumeva se, naravno,

duhovna ljubav, a ne čulna. Da, ali ako je ljubav duhovna, duhovno druženje, trebalo bi to duhovno druženje izraziti rečima, razgovorima, ćaskanjima. A ničega od toga nije bilo. Kad ostanemo sami, bilo je strašno teško govoriti. To je bio kao neki Sizifov posao. Taman smisliš šta da kažeš, pa kažeš, i onda opet treba ćutati i smišljati. Nije se imalo o čemu govoriti. Sve što se moglo reći o životu koji nas očekuje, o uređenju kuće, o planovima, bilo je rečeno. A šta dalje? Da smo bili životinje, onda bismo znali da ne treba govoriti; a onako, naprotiv, morali smo govoriti, a nismo imali o čemu, jer nas je zanimalo ono što se ne rešava razgovorima. A još uz to i onaj odvratan običaj da se jedu bombone, ono neuljudno proždiranje slatkiša i sve one odvratne pripreme za svadbu: razgovor o stanu, spavaćoj sobi, posteljama, o ženskim domaćim haljinama, muškim sobnim ogrtačima, o rublju, toaleti. Vi ćete razumeti da, ako se neko ženi po Domostroju, kako je rekao onaj starac, perine, miraz, postelja — sve su to samo pojedinosti koje prate svetu tajnu. Ali u našim društvenim krugovima, kada od deset njih što stupaju u brak jedva ako ima jedan koji ne samo što ne veruje u svetu tajnu već ne veruje čak ni u to da je to što on čini neka obaveza, kada od stotinu muškaraca jedva da ima jedan koji se nije već ženio, a od pedeset jedan koji se ne bi unapred spremao da prevari svoju ženu u svakoj zgodnoj prilici, kad većina smatra onaj odlazak u crkvu samo kao poseban uslov da ovlada nekom ženom — pomislite kakvo strašno značenje dobijaju pri tome sve te pojedinosti. Ispada da je cela stvar samo u tome. Ispada kao neka prodaja. Razvratniku prodaju nevinu devojku i obavijaju tu prodaju određenim formalnostima. XI — Tako se svi žene, tako sam se ženio i ja, i počeo je hvaljeni medeni mesec. Kako je već i sam naziv podal! — zasikta on jetko. Jedanput sam sam u Parizu išao po svima mestima gde se imalo šta zanimljivo videti, i

pošao sam da vidim ženu s bradom i morskog psa, kako je pisalo na ulazu. Ispostavilo se da to nije bilo ništa drugo do jedan muškarac u dekoltiranoj ženskoj haljini i obučen u morževu kožu, koji je plivao po kadi s vodom. Sve je to bilo vrlo nezanimljivo; ali kad sam izlazio, učtivo me isprati pokazivač i obraćajući se publici na ulazu, pokaza na mene i reče: »Evo, pitajte gospodina vredi li videti. Uđite, uđite, franak po osobi!« Bilo me je stid da kažem da ne vredi videti, a pokazivač je, verovatno, na to i računao. Tako, verovatno, biva i s onima koji su okusili svu gadost medenog meseca i ne razočaravaju druge. Ni ja nisam nikoga razočaravao, ali sad ne vidim što se ne bi govorila istina. Čak smatram da je neophodno govoriti istinu o tome. Mučno, stidno, odvratno, žalosno, a što je glavno, dosadno, do nemogućnosti dosadno! To je nešto nalik na ono što sam osećao kad sam se učio pušiti, kad mi se povraćalo i tekla pljuvačka, a ja je gutao i pravio se da mi je vrlo prijatno. Slast od pušenja je kao i slast od ovoga — ako je bude, biće je docnije: potrebno je da supruzi odgajaju u sebi taj porok da bi im mogao pružiti nasladu. — Kako porok? — rekoh ja. — Ta vi govorite o najprirodnijoj ljudskoj osobini. — Prirodnoj ? — reče on. — Prirodnoj? Ne, ja ću vam, naprotiv, reći da sam došao do uverenja da to nije... prirodno. Da, nimalo nije... prirodno. Pitajte decu, pitajte nepokvarenu devojku. Moja sestra se veoma mlada udala za čoveka dvaput starijeg od sebe i razvratnika. Sećam se kako smo se zgranuli kad je, prve bračne noći, bleda i uplakana, pobegla od njega, i tresući se celim telom govorila da ona nipošto, nipošto ne može čak ni da kaže šta je on hteo od nje. Vi kažete: prirodno! Prirodno je jesti. I čoveku je milo, lako i prijatno jesti i ne stidi se toga od samoga početka; ovde je i gadno, i stidno, i bolno. Ne, to nije prirodno! I nepokvarena devojka, uverio sam se, uvek to mrzi. — Pa kako bi — rekoh ja — kako bi se nastavljao ljudski rod? — Da, da se ne zatre ljudski rod! — reče on pakosno i ironično, kao da je očekivao taj poznati mu i nedobronamerni prigovor. — Propovedaj uzdržavanje od rađanja dece u ime toga da bi se engleski lordovi uvek

mogli prežderati — to možeš. Propovedaj uzdržavanje od rađanja dece u ime toga da bi bilo više prijatnosti — to možeš. A samo procedi koju o tome da bi se trebalo uzdržavati od rađanja dece u ime morala — jao, ljudi, kakve dreke: kao da će se zatrti ljudski rod što će njih desetak prestati da budu svinje! Uostalom, izvinite. Smeta mi ta svetlost, dopuštate li da ga zaklonim? — reče on pokazujući na fenjer. Rekoh mu da mi je svejedno, i on onda brzo, kao i sve što je radio, stade na sedište, pa zakloni fenjer vunenom zavesom. — Pa ipak — rekoh ja — kad bi se svi toga pridržavali kao zakona, rod ljudski bi izumro. On ne odgovori odmah. — Vi, velite, kako će se produžavati ljudski rod? — reče on sednuvši opet prema meni, široko raskrečivši noge i nisko se nalaktivši na njih. — A zašto da se produžuje ljudski rod? — upita. — Kako zašto? Pa onda nas ne bi bilo. — A što da nas bude? — Kako što? Da živimo. — A što da živimo? Ako nema nikakvoga cilja, ako nam je život dat radi življenja, nemamo razloga živeti. A ako je tako, onda su Šopenhaueri i Hartmani, pa i svi budisti, potpuno u pravu. Ali ako život ima cilja, onda je jasno da život mora prestati kad se ostvari cilj. Tako i jeste — govorio je on vidno uzbuđen, očevidno veoma zadovoljan svojom mišlju. — Tako i jeste. Pazite sad: ako je cilj čovečanstva: blaženstvo, dobro, ljubav, kako hoćete; ako je cilj čovečanstva to što je rečeno u proroštvima, da će se svi ljudi sjediniti u ljubavi, da će raskovati koplja u srpove itd., šta onda smeta postignuću toga cilja? Smetaju strasti. Od strasti je najjača, i najgora, i najupornija — polna, telesna ljubav, i stoga, ako se unište strasti, i poslednja, najjača od svih njih, telesna ljubav, ispuniće se proročanstvo, ljudi će se sjediniti u jedno, cilj čovečanstva biće postignut, i ono neće imati rašta da živi. A dok čovečanstvo živi, pred njim stoji ideal, i, razume se, ne ideal pitomih zečeva ili svinja, da se plodi što može više, i ne ideal majmuna ili Parižana, da se što finije koriste uživanja u polnoj strasti, nego ideal dobra koji se postiže uzdržavanjem i čistotom. Njemu su uvek težili i teže ljudi. I videćete šta

iz toga sledi. Sledi da je telesna ljubav — spasonosna oduška. Ako današnje pokolenje čovečanstva nije dostiglo cilj, nije ga dostiglo samo zato što ono ima strasti, a najjača od njih je polna. A ako ima polne strasti, ima novog pokolenja, ima, znači, i mogućnosti da se cilj postigne u sledećem pokolenju. Ne dostigne li ga ono, opet sledeće, i sve tako dok se cilj ne postigne, ne ispuni proročanstvo, ne sjedine se ljudi u jedno. A da tako nije, šta bi bilo? Ako uzmemo da je Bog stvorio ljude za postizanje izvesnog cilja, on bi ih stvorio ili smrtnima, bez polne strasti, ili večnima. Ako bi oni bili smrtni, a bez polne strasti, šta bi bilo? Oni bi poživeli svoj vek i, ne postignuvši cilja, pomrli; a da bi se cilj» postigao, Bog bi morao stvoriti nove ljude. Ako bi oni bili večni, uzmimo (mada je to teže jednim te istim ljudima, nego novim pokolenjima, da ispravljaju greške i da se bliže savršenstvu), uzmimo da dostignu cilj posle mnogo hiljada godina, šta će onda oni? Kuda ih denuti? Najbolje je upravo ovako kako jeste... Nego, možda se vama ne dopada ovaj način izražavanja i možda ste vi evolucionist? Ali i onda izlazi na isto. Najviša životinjska vrsta — ljudska, da bi se održala u borbi s drugim životinjama, treba da se prikupi, kao roj pčela, a ne da se beskonačno plodi; treba onako kao pčele da se gaje bespolne, tj. opet treba da teži uzdržavanju, a nikako raspaljivanju pohote, čemu je usmereno celo ustrojstvo našeg života. — On poćuta. — Izumreće ljudski rod? A zar može neko, ma kako on gledao na svet, sumnjati u to? Pa to je tako nesumnjivo kao i smrt. Ta prema svima crkvenim učenjima doći će kraj sveta, a i po svim naučnim učenjima to je neminovno. Čega onda tu ima čudnog što po moralnom učenju izlazi na isto? Posle toga on je dugo ćutao, pio još čaja, dopušio cigaretu i, izvadivši iz torbe druge, stavio ih u svoju staru, prljavu tabakeru. — Razumem vašu misao — rekoh — nešto slično tvrde i šekeri. — Jest, jest i oni su u pravu — reče on. — Polna strast, ma kako bila prikrivena, jeste zlo, strašno zlo, protiv kog se treba boriti, a ne podsticati ga, kao u nas. Reči jevanđelja da je onaj što je pogledao ženu požudno već učinio preljubu s njom odnosi se ne samo na tuđe žene već

upravo, i pre svega, na svoju ženu. XII — U našem svetu je upravo obrnuto: ako je čovek i mislio na uzdržavanje kao neženjen, čim se oženi, svaki misli da sad već nije više potrebno uzdržavanje. Pa i ta svadbena putovanja, te osamljenosti, na koje se s dozvolom roditelja šalju mladenci, to nije ništa drugo do dozvola za razvrat. Ali moralni zakon se sam sveti kad ga pogaze. Ma koliko da sam se starao da udesim medeni mesec, nikako mi to nije polazilo za rukom. Za sve vreme bilo je gadno, stidno i dosadno. Ali ubrzo je postalo još nesnosno teško. To je počelo vrlo brzo. Čini mi se da sam trećeg ili četvrtog dana zatekao ženu neveselu. Počnem je pitati šta joj je, počnem je grliti, što je, po mome mišljenju, bilo sve što je ona mogla želeti, a ona otkloni moju ruku i zaplaka. Zašto? Ona nije umela reći. Ali je bila tužna, bilo joj je teško. Verovatno su joj njeni izmučeni nervi došaptavali istinu o gadosti naših odnosa; ali ona to nije umela da kaže. Stadoh je ispitivati; a ona mi tek onako reče da joj je teško bez matere, Meni se učini da to nije istina. Stadoh je zagovarati, ne pominjući mater. Nisam shvatio da je njoj prosto bilo teško, a da je mati samo izgovor. Ali ona se odmah nađe uvređena što nisam pomenuo mater, kao da joj nisam poveravao. Reče mi da vidi da je ne volim. Ja joj prebacih da je ćudljiva i odjednom se njeno lice izmeni sasvim, mesto tuge izrazi se razdraženost, i ona mi rečima punim žaoka stade prebacivati kako sam sebičan i svirep. Pogledah je. Celo joj je lice izražavalo potpunu hladnoću i neprijateljstvo,. gotovo mržnju prema meni. Sećam se kako sam se zaprepastio videći to. Kako, zašto? — mislio sam. Ljubav, sjedinjenje duša, i mesto toga, evo šta! Ne može biti, ta to nije ona! Pokušah da je nekako umekšam, ali naiđoh na tako neprobojan zid hladnog, jetkog neprijateljstva da se nisam uspeo ni snaći, kad i mene obuze razdraženost, te izgovorismo jedno drugom

gomilu neprijatnosti. Utisak te prve svađe bio je užasan. Nazvao sam to svađom, ali to nije bila svađa, već je to bilo samo otkriće onog ponora, koji je u stvarnosti bio izmeću nas. Zaljubljenost se iscrpla zadovoljenjem sladostrašća, i mi smo se našli jedno naspram drugoga u našem stvarnom međusobnom odnosu, tj. kao dva sebičnjaka potpuno tuđa jedno drugome, koji žele da jedno pomoću drugoga pribave sebi što više zadovoljstva. Nazvao sam svađom to što se desilo meću nama; ali to nije bila svađa, već je to bilo samo otkriće našeg pravog međusobnog odnosa kao posledica prekinutog sladostrašća. Ja nisam shvatao da je taj hladni i neprijateljski odnos bio naš normalni odnos; nisam to shvatao zato što se taj neprijateljski odnos u prvo vreme ubrzo opet skrio od nas iza čistog sladostrašća koje se ponovo javilo, tj. iza zaljubljenosti. I ja pomislih da smo se posvađali i pomirili, i da toga više neće biti. Ali baš u tom prvom, medenom mesecu veoma brzo je opet naišao period zasićenosti, opet smo prestali da budemo potrebni jedno drugome, te je opet izbila svađa. Ta druga svađa porazila me još teže od one prve. Dakle, ona prva nije bila slučajnost, nego je tako moralo biti i tako će i biti, mislio sam ja. Druga svađa porazila me je tim teže što ju je prouzrokovao najneverovatniji povod. Nešto oko novca, koji ja nikad nisam žalio i koji zacelo nisam ni mogao žaliti zbog žene. Sećam se samo da je ona tako nekako izvrnula stvar da joj se neka moja primedba učinila kao izraz moje želje da njome vladam pomoću novca, na kome ja, tobože, osnivam svoje isključivo pravo; nešto nemoguće, glupo, nisko, nesvojstveno ni meni ni njoj. Ja se razbesnih, stadoh joj prebacivati da je netaktična, ali i ona meni — i opet poče. I u rečima, i u izrazu njenog lica i očiju opet sam video ono isto neprijateljstvo, što me je pre porazilo, surovo, hladno. Svađao sam se, sećam se, s bratom, s prijateljima, s ocem, ali nikad meću nama nije bilo te naročite, jetke srdžbe koje je bilo ovde. Ali prođe neko vreme i opet se ta uzajamna mržnja sakri pod zaljubljenost, tj. sladostrašće, i ja sam se još tešio mišlju da su te dve svađe bile greške koje se mogu popraviti. Ali eto, naiđe treća, četvrta svađa, i ja shvatih da to nije slučajnost, već da to tako mora biti, da će tako i biti, i ja se užasnuh pred tim što me čeka. Pri tome mučila me je i ta užasna misao da samo ja tako rđavo, nipošto onako kako sam očekivao, živim sa ženom, dok u drugim brakovima