Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

— Pa, da li Pčelnikov Sidor još ne živi kod kuće? — Ne, još je u gradu. — A njegova žena? — Da lakomislene žene! Sad se saživela s Zinovijem. Sasvim je zabrazdila. »Divota«, pomisli Jevgenij. »Prosto je neverovatno kako sam ravnodušan i kako sam se promenio.« XIX Ostvarilo se sve što je Jevgenij želeo. Imanje je opstalo, fabrika je proradila, prinos cvekle bio je izvrstan i očekivao se veliki dohodak; žena se srećno porodila, a tašta je otputovala, i njega su jednoglasno izabrali. Jevgenij je, pošto su ga izabrali, krenuo iz grada kući. Čestitali su mu, i on se zahvaljivao. Ručao je i popio pet pehara šampanjca. Pred njim su bili potpuno novi planovi života. Vraćao se kući i mislio na njih. Bilo je miholjsko leto. Divan put, blistavo sunce. Približavajući se kući, Jevgenij je mislio kako će zahvaljujući ovom izboru zauzeti u narodu ono mesto o kojem je večito sanjao, naime, takvo mesto koje će mu pružiti priliku da mu služi ne proizvodnjom koja omogućava posao, već neposrednim uticajem. Zamišljao je kakvo će mišljenje posle tri godine imati o njemu njegovi i drugi seljaci. »To je bitno«, mislio je vozeći se kroz selo i gledajući seljaka i seljanku koji su išli sredinom puta s punim čabrom. Oni se zaustaviše da propuste tarantas. Seljak je bio stari Pčelnikov, seljanka je bila Stepanida. Jevgenij je pogleda, prepoznade i sa zadovoljstvom opazi da je ostao savršeno miran. Ona je bila isto onako privlačna, ali njega to nimalo ne uzbudi. Dođe kući. Žena ga dočeka na

doksatu. Bilo je čarobno veče. — Dakle, može li se čestitati? — reče ujak. — Da, izabrali su me. — Pa divno. Treba zaliti. Sutradan Jevgenij krenu kolima po imanju koje je zanemario. Na majuru je radila nova vršalica. Posmatrajući kako ona radi, Jevgenij je prolazio pored seljanki, nastojeći da ih ne primećuje, ali ma koliko da je nastojao, nekoliko puta primeti crne oči i crvenu maramu Stepanide koja je nosila slamu. Nekoliko puta je odmeri pogledom i oseti da ga opet nešto kopka, ali nije tačno znao šta. Tek sutradan, kad je opet otišao na gumno majura i tamo, iako nije bilo nikakve potrebe, proveo dva sata ne prestajući da miluje pogledom znanu lepu pojavu mlade žene, oseti da je izgubljen, sasvim, beznadežno izgubljen. Opet ona mučenja, opet sav onaj užas i strah. I nema mu spasa. Ono što je očekivao, to mu se i dogodilo. Sutradan uveče, ni sam ne znajući kako, obreo se u njenom zadnjem dvorištu, naspram njene šupe za seno, gde su se jedanput u jesen sastali. On je kao šetajući se, tu stao, pripaljujući cigaretu. Seljanka susetka ga ugleda i on, vraćajući se, začu kako ona govori nekom: — Idi, čeka, umreće od želje, čeka. Idi, glupačo! Vide, kako seljanka — ona — otrča u šupu, ali se više nije mogao vratiti jer ga srete neki seljak i on krenu kući. XX Kad je ušao u gostinsku sobu, sve mu se činilo besmisleno i neprirodno. Još ujutru je ustao čio, rešen da potisne, da zaboravi, da ne dozvoli sebi da misli. Ali, ni sam ne znajući kako, njega celog jutra ne samo da nisu interesovali poslovi već je nastojao da ih se reši. Ono što

mu je ranije izgledalo važno, što ga je radovalo, sad je izgledalo beznačajno. Nesvesno je nastojao da se otarasi poslova. Činilo mu se da ih se mora otarasiti kako bi razmotrio, promislio. I on ih se otarasio i ostao sam. Ali čim bi ostao sam, odmah bi krenuo da luta po vrtu, po šumi. I sva su ta mesta bila zatrovana uspomenama, uspomenama koje su ga obrvale. I on opazi kako ide po vrtu i govori sebi da treba o nečem da promisli, a ni o čemu nije razmišljao, već bezumno, bezrazložno čeka nju, čeka da ona nekakvim čudom shvati kako je želi i da se postara i dođe ovamo ili negde gde je niko neće videti, ili po noći, kad ne bude meseca, i kad niko, čak ni ona sama, neće videti, u takvu noć će ona doći, i on će dodirnuti njeno telo... »Da, prekinuo sam kad sam hteo«, govorio je sebi. »Da, iz zdravstvenih razloga saživeo sam se s urednom, zdravom ženom! Ne, očigledno, ne može se tako igrati s njom. Mislio sam da sam uzeo nju, a ona je uzela mene, uzela me i ne pušta. Ta ja sam mislio da sam slobodan, a nisam bio slobodan. Obmanjivao sam sebe kad sam se ženio. Sve je bilo glupost, zabluda. Otkad sam se saživeo s njom, spoznao sam novo osećanje, pravo osećanje muža. Da, trebalo je živeti s njom. Da, dva života su preda mnom; jedan je ovaj koji sam započeo s Lizom: dužnost, gazdinstvo, dete, poštovanje ljudi. Ako je ovo život, onda ona, Stepanida, ne treba da postoji. Treba je nekuda poslati, kao što sam govorio, ili ubiti je, da više ne postoji. A drugi je život — ovaj ovde. Preoteti je od muža, dati mu novac, zaboraviti na stid i sramotu i živeti s njom. Ali tad ne bi trebalo da postoje ni Liza ni Mima (dete). Ne, zašto, dete ne smeta, već da ne postoji Liza, da otputuje. Da dozna, prokune i otputuje. Da dozna da sam je izneverio sa seljankom, da sam varalica, podlac. Ne, to je previše surovo! To ne sme saznati. Da, ali može i ovako«, nastavi on da misli, »može i ovako. Da se Liza razboli i umre. Da umre, i tad će sve biti divno. Divno! O, nitkove! Ne, ako ko treba da umre, onda bi trebalo da to bude ona. Kad bi umrla ona, Stepanida, kako bi bilo dobro. Ta ionako truju ili ubijaju žene i ljubavnice. Uzeti revolver, otići i pozvati je i, mesto zagrljaja, u grudi. I kraj. Ta ona je sotona. Pravi sotona. Ona je protiv moje volje ovladala

mnome. Ubiti je? Da. Samo su dva izlaza: ubiti ženu ili nju. Jer ovako se ne može živeti. [15] Ne može. Treba razmotriti i odlučiti. Ako ostane ovako kako je, šta će se onda desiti? Desiće se to da ću opet reći sebi da ne želim, da ću se manuti nje, ali ću samo reći, a naveče ću u zadnje dvorište, a ona to zna, i doći će. Ili će ljudi saznati i reći će ženi, ili ću joj ja sam reći, zato što ne mogu lagati, ne mogu tako živeti. Ne mogu. Saznaće se. Svi će saznati, i Paraša, i kovač. Pa onda, zar se može tako živeti? Ne može se. Samo su dva izlaza: ubiti ženu ili nju. Da i... Ah, da, ima i treći: sebe«, reče on jedva čujno i najednom ga prože jeza. »Da, sebe, tada nije potrebno ubijati njih.« Zgranu se baš zato što je osećao da je ovo jedino moguć izlaz. »Imam revolver. Zar ću ubiti sebe? To mu nikad nije padalo na um. Kako će to biti neobično.« Vrati se u svoju sobu i odmah otvori ormar u kome se nalazio revolver. Ali ne stiže da ga nađe, jer uđe žena. XXI On pokri revolver novinama. — Opet taj isti — reče ona preplašeno ga pogledavši. — Kakav isti? — Taj užasni izraz koji si imao ranije kad nisi hteo da mi se poveriš. Genja, mili moj, reci mi. Vidim da se mučiš. Reci mi, biće ti lakše. Ma šta bilo, sve je bolje od tvojih patnji. Ta ja znam da nema ničeg lošeg. — Ti znaš? Ma otkud. — Reci, reci, reci. Neću te pustiti. On se osmehnu žalosnim osmehom. »Reći? Ne, to je nemoguće. A i nema šta da kaže.«

Možda bi joj i rekao, ali u taj čas uđe dojkinja i upita da li može da iziđe u šetnju. Liza ode da spremi dete. — Reći ćeš. Odmah ću doći. — Da, možda... Nikad nije mogla da zaboravi patnički osmeh s kojim je to rekao. Iziđe. Žurno, kradomice, kao razbojnik, uze revolver, izvuče ga iz futrole. »Pun je, da, ali odavno, i jedan metak nedostaje. Pa, što bude.« Prinese ga slepoočnicama, oklevao je, ali čim se priseti Stepanide, rešenosti da je ne vidi, borbe, iskušenja, poraza, opet borbe, uzdrhta od užasa. »Ne, bolje je ovo.« I povuče obarač. Kad Liza utrča u sobu — ona samo što je stigla da siđe s balkona — on je ležao ničice na podu, crna, topla krv šikljala je iz rane i telo je još podrhtavalo. Sprovedena je istraga. Niko nije mogao da shvati i da objasni uzroke samoubistva. Ujaku čak ni na um nije padalo da uzrok ima bilo čega zajedničkog s onim što mu je pre dva meseca priznao Jevgenij. Varvara Aleksejevna je tvrdila da je oduvek to predosećala. To se videlo kad se prepirao. Ni Liza ni Marja Pavlovna nisu nikako mogle shvatiti zašto se ovo dogodilo, a ipak nisu verovale u to što su tvrdili doktori, da je on bio duševni bolesnik. One nikako nisu mogle da se slože s tim, jer su znale da je bio razboritiji nego stotine drugih ljudi koje su poznavale. I zbilja, ako je Jevgenij Irtenjev bio duševni bolesnik, onda su svi ljudi isto takvi duševni bolesnici, sami duševni bolesnici — nesumnjivo da su to oni koji kod drugih ljudi vide znakove ludila koje kod sebe ne vide. Jasna Poljana, 19. novembra 1889. L. T.

(VARIJANTA KRAJA PRIPOVETKE »ĐAVO«) [16] ... reče on sebi i, prilazeći stolu, izvadi iz njega revolver i, pošto ga pregleda — jedan metak je nedostajao — stavi ga u džep od pantalona. — Bože moj! Šta činim? — najednom vrisnu i, prekrstivši ruke, stade se moliti. — Gospode, smiluj mi se, izbavi me. Ti znaš da ja ne želim ništa loše, ali ne mogu sam. Pomozi mi — govorio je krsteći se prema ikoni. Iziđe u predsoblje, obuče kratku bundu, kaljače i iziđe na doksat. I ne opažajući to, zaputi se pored vrta poljskim putem prema majuru. Na majuru je još kloparala vršalica i čuli su se povici dečaka, čuvara stoke. Uđe u sušaru. Ona je bila tu. Odmah je opazi. Grabuljala je klasje i opazivši ga, osmehujući se očima, čila, vesela, ona hitro otrča preko razbacanog klasja, vešto ga skupljajući. Jevgenij nije želeo, ali nije mogao da je ne gleda. Dođe k sebi tek kad mu nestade s očiju. Upravnik izvesti da sada vršu ulegle snopove, da se oni vršu sporije i da je prinos manji. Jevgenij priđe dobošu koji je ovda-onda tandrkao kad je propuštao rđavo rasplastane snopove i upita upravnika da li ima mnogo ovako uleglih snopova. — Nekih pet kola. — Znate šta... — poče Jevgenij i ne dovrši. Ona priđe uz sam doboš, grabuljajući klasje ispod njega i ožeže ga svojim pogledom koji se osmehivao. Taj pogled govorio je o veseloj, bezbrižnoj ljubavi među njima, o tome da ona zna da je on želi, da je dolazio do njene šupe, i da je, kao i uvek, spremna da živi i da se provodi s njim, ne misleći ni na kakve uslove i posledice. Jevgenij oseti da je u njenoj vlasti, ali nije hteo da se preda. Priseti se svoje molitve i pokuša da je ponovi. Stade je govoriti u

sebi, ali odmah oseti da je to uzaludno. Jedna misao ga sad svog obuze: kako da joj zakaže sastanak, a da drugi to ne vide. — Ako danas završimo, hoćete li da počnemo novi stog ili ćemo sutra? — upita upravnik. — Da, da — odgovori Jevgenij, nehotično idući za njom prema kamari gde je ona s drugom seljankom grabuljala klasje. »Zar ne mogu da zagospodarim sobom?« reče on sebi. »Zar sam propao? Gospode! Ma nema nikakvog boga. Postoji đavo. I to je ona. Ona je zagospodarila mnome. A ja ne želim, ne želim. Đavo, da, đavo.« On joj se sasvim približi, izvadi iz džepa revolver i jedanput, dva, tri puta opali u njena leđa. Ona potrča i pade na kamaru. — Bože! Rođene! Šta to bi? — vikale su seljanke. — Ne, nisam slučajno. Namerno sam je ubio — povika Jevgenij. — Pošaljite po sreskog upravnika policije. Vrati se kući i, ne rekavši ništa ženi, uđe u svoj kabinet i zaključa se. — Ne dolazi ovamo — dovikivao je ženi kroz vrata — sve ćeš saznati. Posle jednog sata zazvoni i lakeju koji dođe reče: — Idi i saznaj da li je živa Stepanida. Lakej je već sve znao i odgovori da je umrla pre jednog sata. — E pa lepo. Sad možeš ići. Kad dođe sreski upravnik policije ili istražni sudija, javi. Sreski upravnik policije i istražni sudija dođoše sutradan ujutru i Jevgenija, pošto se oprosti od žene i deteta, odvedoše u zatvor. Sudili su mu. To je bilo onda kad su osnovani porotni sudovi. Ustanovili su da je povremeni duševni bolesnik i osudili ga samo na crkveno pokajanje. Proveo je u zatvoru devet meseci i u manastiru mesec dana. Počeo je da pije još u zatvoru, produžio u manastiru i vratio se kući iscrpen, kao neizlečivi alkoholičar. Varvara Aleksejevna je tvrdila da je oduvek to predosećala. To se

videlo kad se prepirao. Ni Liza ni Marja Pavlovna nisu nikako mogle shvatiti zašto se ovo dogodilo, a ipak nisu verovale u to što su tvrdili doktori da je on bio duševni bolesnik, psihopat. One nikako nisu mogle da se slože s tim, jer su znale da je bio razboritiji nego stotine drugih ljudi koje su poznavale. I zbilja, ako je Jevgenij Irtenjev bio duševni bolesnik kad je izvršio svoj zločin, onda su svi ljudi isto takvi duševni bolesnici, sami duševni bolesnici — nesumnjivo da su to oni koji kod drugih ljudi vide znake ludila koje kod sebe ne vide.

FRANSOAZA Priča prema Mopasanu I 3. maja 1882. godine otplovio je iz Avra u kineska mora brod s tri jarbola »Bogorodica vetrova«. Svoj tovar iskrcao je u Kini, uzeo tamo novi tovar, otplovio s njim u Buenos Ajres i tamo ukrcao novi tovar za Brazil. Plovidbe, kvarovi, opravke, usidrenja od nekoliko meseci, vetrovi koji su odnosili brod daleko od puta, različite okolnosti i nesreće na moru zadržali su ga toliko da je četiri godine plovio po tuđim morima i tek je 8. maja 1886. godine pristao u Marsej, s tovarom limenih sanduka s američkim konzervama. Kad je brod isplovio iz Avra, na njemu su bili kapetan, njegov zamenik i četrnaest mornara. Za vreme plovidbe jedan mornar je umro, četvorica su nastradala pod različitim okolnostima i samo su se devetorica vratila u Francusku. Umesto nastradalih mornara, na brod su najmili dva Amerikanca, jednog crnca i jednog Šveđanina, kog su našli u nekoj krčmi u Singapuru. Na brodu skupiše jedra na jarbolima i privezaše ih unakrst užadima. Dođe tegljač i brekćući povuče ga prema usidrenim brodovima. More je

bilo tiho, obalu jedva da zapljusne po koji talas. Brod uđe među brodove iz svih zemalja sveta, velike i male, najrazličitije veličine, oblika i brodskog pribora, usidrene duž obale. »Bogorodica vetrova« se zaustavi između italijanskog briga i engleske galete, koji se zbiše kako bi napravili mesto novom drugu. Čim kapetan iziđe na kraj sa carinicima i lučkim službenicima, dade voljno polovini mornara na celu noć. Noć je bila topla, letnja. Marsej je bio sav osvetljen, po ulicama se osećao miris jela iz kuhinja, na sve strane razlegali su se razgovori, tutanj točkova i veseli povici. Mornari s broda »Bogorodica vetrova« četiri meseca nisu bili na kopnu i sad su, iskrcavši se, bojažljivo, dvojica po dvojica, išli po gradu, kao tuđinci koji su se odvikli od gradskih ljudi. Razgledali su, njuškali ulicama u neposrednoj okolini pristaništa kao da nešto traže. Četiri meseca nisu videli žene i morila ih je požuda. Na čelu je išao Selestin Diklo, krepak i okretan momak. On je uvek predvodio ostale kad bi se iskrcali. Znao je da nalazi dobra mesta, umeo je i da se izvuče, kad je to bilo potrebno, i nije zapodevao tuče, što mornari često čine, kad se nađu na obali; ali ako bi došlo do tuče, tad nije zaostajao za drugovima i umeo je muški da se odupre. Dugo su se mornari vrzmali po mračnim ulicama, koje su se, kao slivnici spuštale prema moru i u kojima se širio težak zadah iz podruma i ostava. Najzad, Selestin izabra jedan uzan sokak, gde su goreli ovalni fenjeri iznad vrata i povede ih tuda. Mornari su, klibereći se i pevušeći, išli za njim. Na mlečnim staklima fenjera bile su ispisane krupne brojke. Ispod niskih dovrataka sedele su na slamnim stolicama žene u keceljama; one su skakale kad bi ugledale mornare i, istrčavajući na sredinu ulice, pregrađivale im put i namamljivale svaka u svoj ćumez. Katkad bi se u tremu iznenada širom otvorila vrata. U njima bi se pojavila poluobučena devojčura u prostim pamučnim pripijenim pantalonama, u kratkoj suknji i u somotskom crnom prslučetu s pozlaćenim bretelama. »Hej, lepotani, svratite!« dozivala je ona još izdaleka i pokatkad istrčavala, prilepljivala se uz nekog mornara i vukla ga što igda može prema vratima. Ona se pripijala uz njega, kao pauk kad

vuče muvu jaču od sebe. Momak koga je požuda načinila mekim, opirao se slabo, a ostali su zastajali i gledali šta će biti; ali je Selestin Diklo vikao: »Ne tu, ne svraćaj; dalje!« I momak se povinovao njegovom glasu i otresao se devojčure. I mornari su išli dalje, praćeni psovkom razbesnele devojčure. Na njihovu graju duž čitavog sokaka izletale su druge, nasrtale na njih i prozuklim glasovima hvalile svoju robu. Tako su išli sve dalje i dalje. Pokatkad su sretali čas vojnike koji su zveckali mamuzama, čas ponekog usamljenog zanatliju ili kalfu koji su se šunjali dobro znanim mestom. U drugim sokacima svetlucali su isto takvi fenjeri, ali su mornari išli sve dalje, probijajući se kroz smrdež koji je prodirao iz kuća punih ženskih tela. I tako se Diklo zaustavi kraj kuće bolje od ostalih i uvede tamo svoje drugove. II Mornari su sedeli u velikoj prostoriji krčme. Svaki je izabrao sebi prijateljicu i nije se rastajao od nje celo veče: takav je običaj bio u krčmi. Tri stola bila su sastavljena i mornari su najpre pili s devojčurama, zatim su ustali i pošli s njima na sprat. Dugo i bučno trupkale su teške cipele dvadeset pari nogu po drvenim basamacima, dok su se provlačili kroz tesna vrata i razilazili po spavaćim sobama. Iz spavaćih soba su opet silazili dole da piju, zatim se opet peli na sprat. Terevenka se pretvorila u rusvaj. Cela polugodišnja zarada otišla je za četiri sata raspojasanosti. Oko jedanaest sati svi su već bili pijani i sa očima podlivenim krvlju razulareno su vikali ni sami ne znajući šta. Svakom je u krilu sedela devojčura. Neko je pevao, neko vikao, neko udarao pesnicom o sto, neko se zalivao vinom. Selestin Diklo je sedeo meću drugovima. U krilu mu je sedela krupna, dundasta devojčura rumenih obraza. Pio je isto kao i ostali, ali još nije bio trešten pijan; po glavi su mu se vrzmale svakojake misli. Topio se od milošte i prebirao je misli da porazgovara o nečem sa svojom prijateljicom. Ali su mu misli

navirale i odmah odlazile i nije nikako mogao da ih uhvati, da ih se priseti i saopšti. Smejao se i ponavljao: — Tako, tako, dakle... tako, dakle... I ti si odavno ovde? — Šest meseci — odgovori devojčura. Klimnu glavom kao da joj to odobrava. — Pa je li ti dobro? Ona se zamisli. — Navikla sam se — reče ona. — Mora se nekako. Ipak je bolje nego da sam sluškinja ili pralja. Klimnu glavom u znak saglašavanja. Kao da joj i to odobrava. — Jesi li ovdašnja? Ona odmahnu glavom da nije ovdašnja. — Izdaleka? Ona potvrdi glavom. — A odakle si? Ona se zamisli, kao da se priseća. — Iz Perpinjana sam — reče ona. — Tako, tako — reče on i ućuta. — A šta si ti, mornar? — upita sad ona. — Da, mornari smo. — Jeste li daleko bili? — Pa bili smo kojekuda. Svega smo se nagledali. — Sigurno ste i oko sveta plovili? — I to ne jedanput, maltene dva puta smo ga oplovili. Ona kao da utonu u misli, prisećajući se nečeg. — Biće da ste sreli mnogo brodova? — reče ona. — Kako da ne. — Da niste sreli »Bogorodicu vetrova«? Postoji takav brod.

On se iznenadi što ona pomenu ime njegovog broda i naumi da se našali. — Naravno, prošle nedelje smo ga sreli. — Govoriš li istinu ? — upita ona i preblede. — Govorim. — Ne lažeš? — Bogami — zakle se on u Boga. — Pa, da nisi ti tamo video Selestina Dikloa? — upita ona. — Selestina Dikloa? — ponovi on i začudi se i čak uplaši. Otkud ona zna njegovo ime? — Zar ga ti poznaješ? — upita on. Očito da se i ona nečeg uplaši. — Ja ga ne poznajem, ali ga jedna žena odavde poznaje. — Koja žena? Iz ove kuće? — Ne, ovde blizu. — A gde blizu ? — Nedaleko odavde. — Ko je ona? — Pa obična žena, ovakva kao ja. — A šta će joj on? Otkud ja znam. Možda mu je zemljakinja. Oni su ispitivački gledali jedno drugom pravo u oči. — Želeo bih da se vidim s tom ženom — reče on. — A što? Hoćeš da joj kažeš nešto? — Hoću... — Šta da joj kažeš? — Da joj kažem da sam video Selestina Dikloa. — Ti si video Selestina Dikloa? I on je živ, zdrav? — Zdrav je. A što?

Ona ućuta, opet pribirajući misli, i zatim tiho reče: — A kuda plovi »Bogorodica vetrova«? — Kuda? U Marsej. — Odista?! — vrisnu ona. — Odista. — I ti poznaješ Dikloa? — Ta rekao sam ti da ga znam. Ona se zamisli. — Tako, tako. To je dobro — tiho reče ona. — Šta će ti on? — A ako ga vidiš, reci mu... Ne, ne treba. — Ta šta? — Ne, ništa. Gledao ju je i sve više i više ga je obuzimao nemir. — Da ga ti možda ne poznaješ? — upita on. — Ne, ne poznajem ga. — Pa šta će ti on? Ona ne odgovori, najednom skoči i otrča do šanka za kojim je sedela gazdarica, uze limun, iseče ga, iscedi u čašu, zatim nali vodu i pruži Selestinu. — Dela popij! — reče ona i sede kao što je sedela i ranije njemu u krilo. — Šta će mi ovo? — upita on uzimajući od nje čašu. — Da se otrezniš. Zatim ću ti reći. Pij! On popi i rukavom obrisa usne. — Pa, govori, slušam te. — Nećeš mu reći da si me video, nećeš mu reći od koga si čuo to što ću ti reći? — Ma neću mu reći.

— Zakuni se u Boga! Zakle se u Boga. — Bogati? — Bogami. — Onda mu reci da mu je umro otac i da mu je umrla majka i da mu je umro brat. Vrućica je bila. U roku od mesec dana sve troje su umrli. Diklo oseti kako mu sva krv navire u srce. Nekoliko časaka sedeo je ćutke, ne znajući šta da kaže, zatim reče: — Da li tačno znaš? — Tačno. — Ko ti je rekao? Ona mu stavi ruke na ramena i gledaše ga pravo u oči. — Zakuni se u Boga da nećeš izbrbljati. — Pa, kunem se. Bogami. — Sestra sam mu. — Fransoaza! — vrisnu on. Ona ga je netremično gledala i jedva čujno pokrete usne, gotovo ne izgovarajući reči: — Ta to si ti, Selestine! Nisu se micali, zamrli su u položaju u kome su se našli, gledajući jedno drugom u oči. A oko njih su ostali urlali pijanim glasovima. Zveket stakala, lupanje šakama i petama i vriskava cika žena mešali su se s drekom pesme. — Kako je to moguće? — tiho, tako tiho reče on da čak i ona jedva razabra njegove reči. Njoj najednom navreše suze na oči. — Pa tako, umrli su. Sve troje za mesec dana — nastavi ona. — Šta sam mogla raditi? Ostala sam sama. Za apoteku, pa za doktora, za sahranu troje... prodala sam sve stvari, platila i ostala s onim što sam imala na sebi. Unajmila sam se kao sluškinja kod gospodina Kašoa... sećaš se, onog ćopavog? Samo što sam napunila petnaest godina, ta

nisam imala još ni četrnaest, kad si otišao. S njim sam zgrešila... Glupe smo ti mi žene. Zatim sam se unajmila kao dadilja kod beležnika, i s njim isto. Najpre me je izdržavao, iznajmio je za mene stan. Ali ne za dugo. Napustio me je, tri dana nisam imala šta da jedem, niko me nije hteo primiti, i dospela sam ovamo, kao i ostale. Govorila je i suze su joj potokom tekle iz očiju, iz nosa, kvasile obraze i slivale se u usta. — Šta smo to učinili! — reče on. — Mislila sam da si i ti umro — reče ona kroza suze. — Zar sam ja to želela — prošaputa ona. — Kako me nisi prepoznala? — isto tako šapatom reče on. — Ne znam, ja nisam kriva — nastavi ona i briznu u plač. — Zar sam te ja mogao prepoznati? Zar si ti bila takva kad sam otišao? Kako me nisi prepoznala? Ona očajno odmahnu rukom. — Ah! Ja tih muškaraca toliko vidim da su mi svi jednaki. Srce mu se stezalo tako bolno i tako jako da je želeo da viče i urliče kao dečak kad ga tuku. On ustade, odgurnu je od sebe i, uhvativši svojim velikim mornarskim ručerdama njenu glavu, netremice se zagleda u njeno lice. Malo-pomalo prepoznade u njoj, najzad, onu malu, vižljastu i veselu curicu koju je ostavio kod kuće s onima kojima je ona sklopila oči. — Tačno, ti si Fransoaza! Moja sestra! — reče on. I najednom ridanje, teško ridanje čoveka, nalik na štucanje pijanice, navre iz njegovog grla. Pusti joj glavu, lupi u sto tako da se čaše preturiše i razbiše u paramparčad, i povika pomamnim glasom. Njegovi drugovi se osvrnuše prema njemu i upreše poglede u njega. — Pazi kako se natreskao — rekoše jedni. — Imaćeš kad da urlaš — reče drugi. — Hej, Diklo! Što urlaš? Hajdmo opet na sprat — reče treći, vukući jednom rukom Selestina za rukav, a drugom grleći oko svilenog ružičastog otkopčanog struka svoju kikotavu, zarumenelu prijateljicu,

sa sjajnim crnim očima. Diklo najednom ućuta i, prigušivši disanje, upre oči u drugove. Zatim, sa onim čudnim i odlučnim izrazom lica, s kojim se, ponekad, uplitao u tuču, povodeći se, priđe mornaru koji je grlio devojku i udarivši rukom izmeću njega i devojke, razdvoji ih. — Gubi se! Zar ne vidiš, ona ti je sestra! Sve su one nekom sestre. Evo i ova, to je moja sestra Fransoaza. Ha-ha-ha-ha!... — zajeca on jecajima nalik na kikot i povede se, podiže ruke i tresnu čeomice na pod i stade se valjati po podu, treskajući po njemu i rukama i nogama, hropćući kao samrtnik. — Treba ga staviti da spava — reče jedan od drugova — inače bi ga na ulici mogli strpati u zatvor. I oni podigoše Selestina i odvukoše na sprat u Fransoazinu sobu i staviše ga u njen krevet.

SKUPO STAJE Istiniti događaj Priča prema Mopasanu Između Francuske i Italije, na obali Sredozemnog mora nalazi se malena, sićušna kneževina. Ta se kneževina zove Monako. U toj kneževini je manje stanovnika nego u velikom selu, svega sedam hiljada, a zemlje je toliko da ne dostiže ni po desetina na dušu. Ali u kneževini postoji pravi princ. Ima taj princ i dvorac, i dvorane, i ministre, i episkope, i generale, i vojsku. Nema mnogo vojske, svega šezdeset ljudi, ali je to ipak vojska. Princ ima malo prihoda. Porez postoji kao i svuda, i na duvan, i na vino, i na rakiju, i po glavi; i mada piju i puše, ali ljudi je malo, i princ ne bi imao odakle da plaća svoje dvorane i činovnike i sam ne bi imao od čega živeti kad ne bi imao posebnog prihoda. A posebni prihod u svojoj kneževini ima od kockarnice — ruleta. Ljudi igraju, gube, dobijaju, a vlasnik uvek ubire šićar. A od dobitka vlasnik daje princu velike svote novca. A velike svote mu daje zato što je ovde ostala jedina takva kockarnica u celoj Evropi. Ranije su takve kockarnice imali sitni nemački kneževi, ali su ih pre deset godina zabranili. A zabranili su ih zato što su kockarnice prouzrokovale mnogo nevolja. Dođe neko, počne igrati, pretera, proćerda sve što ima, pa čak i tući novac, a zatim se od jada davi ili ubija. Nemci su zabranili svojim kneževima, a princu od Monaka nije imao ko da zabrani: samo je kod njega ostala. I od tog vremena svi oni koji vole da se kockaju odlaze k njemu, kod njega gube, a njemu šićar. Poštenim radom se ne stiču kamene palate. Zna i princ od Monaka da je to gnusan posao, ali šta da radi? Treba

živeti. Ta od rakije i duvana se ne može živeti bogzna kako. Tako i živi taj princ, vlada, pljačka novac i pridržava se svih ceremonijala kao pravi veliki kraljevi. I kruniše se i pojavljuje se na prijemima, i nagrade deli, i na smrt osuđuje, i deli pomilovanja i smotre vrši, i savete ima, i zakone, i sudove. Sve kao i pravi kraljevi. Samo — sve je to minijaturno. I dogodi se jednom, pre pet godina, u kneževini tog princa ubistvo. Ljudi su u kneževini mirni, i ranije nije bilo takvih dela. Okupiše se sudije, sve kako i priliči, počeše suditi, sve po propisu. I sudije, i tužioci, i porotnici, i advokati. Sudili, sudili i presudili po zakonu da odrube glavu zločincu. Dobro. Doneše kralju na potpis. Pročita kralj presudu, potpisa. Ako treba da se pogubi, onda da se pogubi. Jedna je nevolja: nemaju u kneževini ni giljotinu da odseku glavu ni dželata. Mislili, mislili ministri i odlučili da se obrate francuskoj vladi: da li mogu Francuzi da im za izvesno vreme pozajme giljotinu i dželata da odseče glavu zločincu i, ako mogu, da izveste koliko treba platiti za to. Poslaše akt. Posle nedelju dana dobiše odgovor: giljotina i dželat se mogu poslati, sve će to koštati šesnaest hiljada franaka. Izvestiše princa. Promisli, promisli princ — šesnaest hiljada franaka! »Ne vredi, veli, nitkov toliko novca. Ne može li nekako jevtinije? Jer šesnaest hiljada franaka — to znači sa više od dva franka oporezovati svakog stanovnika. Biće muke oko toga. Mogu se pobuniti.« Sazvaše savet — kako da to reše? Odlučiše da se obrate sa istim zahtevom italijanskom kralju. Francuska vlada je republikanska, ne mari prinčeve, a italijanski kralj je naše gore list, možda će ponuditi jevtinije. Napisaše: dobiše brzo odgovor. Italijanska vlada javlja da će im vrlo rado poslati i giljotinu i dželata. I da će sve skupa, s podvozom, izneti dvanaest hiljada franaka. Jevtinije je, a ipak je skupo. Ta nitkov ne vredi toliko novca. Ispada opet da sa gotovo dva franka treba oporezovati svakog čoveka. Opet sazvaše savet. Mislili, mislili — da li može nekako jevtinije? Hoće li se neko od domaćih vojnika primiti da odseče glavu? Pozvaše generala. »Može li se naći takav vojnik koji će odseći glavu? Ta u ratu i onako ubijaju. Vojnike za to i obučavaju.« General porazgovara s vojnicima — hoće li se ko primiti? Vojnici nisu hteli da se prime. »Ne, vele, mi to ne znamo i nismo učili.« Šta da se radi? Opet su mislili, mislili, sazvaše komitet, komisiju,

potkomisiju. Ponovo razmotriše. Treba, vele, zameniti smrtnu kaznu doživotnom robijom. I princ će se pokazati milostiv, i biće manje troškova. Pristade princ te tako i odlučiše. Nevolja je samo što nije bilo posebne robijašnice u kojoj bi ga mogli doživotno zatvoriti. Bilo je apsana, istina, malenih, gde su zatvarali za izvesno vreme, a zidane robijašnice u kojoj bi se moglo doživotno zatvoriti — nije bilo. Pa ipak, pronađoše prostoriju. Zatvoriše momčinu. Postaviše stražara. Čuvar i čuva i ide po hranu za zločinca u dvorac. Odleža tako momčina šest meseci, odleža godinu. Uze princ na kraju godine da svodi račune, vidi za izdržavanje zločinca u zatvoru novi izdatak, ne baš mali. Posebni čuvar i hrana. Za godinu dana utrošeno je šest stotina franaka. A ovo momče je mlado, zdravo, živeće, bogme, pedeset godina. Dela izračunaj koliko će to stajati. Veliki izdatak. Ne može tako. Pozva princ ministre: »Smislite, veli, kako da nas taj nitkov jevtinije staje. Inače će nas papreno stajati.« Okupiše se ministri, mislili, mislili. Jedni vele: »Znate šta, gospodo — smatram da čuvar nije potreban.« A drugi veli: »Ta on će pobeći.« — »Neka pobegne, i đavo neka ga nosi.« Izvestiše princa. Složi se i princ. Odstraniše čuvara. Gledaju šta će biti. Imali su šta videti: dođe vreme ručku, iziđe zločinac, potraži čuvara, ne nađe ga i pođe u prinčevu kuhinju po svoj ručak. Uze što mu dadoše, vrati se u zatvor, zatvori za sobom vrata i ostade tamo. Sutradan isto. Ide po svoju hranu, a od bežanja — ni pomena. Šta da se radi? Zamisliše se. Treba mu, vele, otvoreno reći da nam nije potreban. Neka ide. Dobro. Pozva ga ministar pravde i veli mu: »Zašto vi, veli, ne bežite? Niko vas ne čuva. Možete slobodno otići, i princ vam neće zameriti.« »Princ mi, veli, neće zameriti, ali ja nemam kuda. Kuda da idem? Vi ste me osramotili presudom, sad me niko neće primiti, a odvikao sam se od rada. Vi, veli, ne postupate časno prema meni. Ne ide tako. Eto, osudili ste me na smrt, dobro. Trebalo je da me pogubite, niste me pogubili. To je jedno. Nisam vam ni reči rekao. Zatim ste me osudili na doživotnu robiju i postavili mi čuvara da mi donosi hranu, zatim ste mi oduzeli čuvara. To je drugo. Opet nisam ni reči rekao. Sam sam išao po hranu. Vi sad velite: beži. Ne, kako vam drago, ali ja neću nikud otići.« Šta da se radi? Sazvaše opet savet. Šta da preduzmemo? Ne beži. Promisliše, promisliše.

Treba mu odrediti penziju. Bez toga ga se ne možemo ratosiljati. Izvestiše princa. »Nema se kud, da ga se bar nekako oslobodimo. »Odrediše mu šest stotina franaka, saopštiše mu. »Bogme, veli, ako budete odista plaćali, možda ću otići.« Dogovoriše se. Dobi on trećinu unapred, pozdravi se sa svima i otputova iz prinčeve kneževine. Svega četvrt časa putovanja železnicom. Otputova, nastani se u blizini, kupi zemlju, posveti se povrtarstvu i voćarstvu i živi ne može biti bolje. Putuje u određeno vreme da dobije penziju. Dobije, ode u kockarnicu, stavi dva-tri franka, ponekad dobije, ponekad izgubi i vraća se kući. Živi mirno, lepo. Dobro je što nije izvršio zločin tamo gde ne žale rashode ni za to da odseku čoveku glavu ni za doživotnu robiju.

KARMA[17] Šaljem vam budističku bajku pod naslovom »Karma« koju sam preveo iz američkog časopisa Open Court. Ova bajka mi se neobično dopala zbog svoje naivnosti i svoje dubine. U njoj je naročito dobro protumačena ta često s raznih strana u poslednje vreme prikrivana istina da se izbavljenje od zla i sticanje blaženstva postiže samo vlastitim naporom, da osim vlastitog napora nema i ne može biti takvog sredstva pomoću kojeg bi se postiglo lično ili opšte blaženstvo. Ovo tumačenje je posebno dobro zato što se ovde pokazuje i to da je blaženstvo pojedinog čoveka samo onda pravo blaženstvo kad je ono opšte blaženstvo. Čim je razbojnik, izašavši iz pakla, poželeo blaženstvo samo sebi, istog časa je njegovo blaženstvo prestalo da bude blaženstvo, i on se strovalio u pakao. Ova bajka kao da s nove strane osvetljava dve osnovne istine koje je otkrilo hrišćanstvo: o tome da je život samo u odricanju od ličnosti — ko izgubi dušu, taj je dobija — i da je ljudsko blaženstvo samo u njihovom sjedinjavanju s Bogom i kroz Boga među sobom: »Kao ti, oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu...« Jovan, XVII, 21. Ja sam čitao tu bajku deci i ona im se dopala. Među odraslima je čitanje uvek podsticalo razgovore o najvažnijim životnim pitanjima. I meni se čini da je to veoma dobra preporuka. P. S. Ovo je pismo za štampu. L. Tolstoj Pandu, bogati zlatar iz brahmanske kaste, putovao je sa svojim slugom u Benares. Stigavši na putu dostojanstvenog kaluđera koji je išao u istom pravcu, pomisli: »Ovaj kaluđer ostavlja utisak plemenitog i svetog čoveka. Poznanstvo s dobrim ljudima donosi sreću; ako i on ide u

Benares, pozvaću ga da se poveze sa mnom u mojim dvokolicama.« I, poklonivši se kaluđeru, upita ga kuda ide, i doznavši da kaluđer, koji se zvao Narada, isto tako ide u Benares, pozva ga u svoje dvokolice. — Hvala vam na vašoj dobroti — reče kaluđer brahmanu — ja sam doista posustao od dugog putovanja. Pošto nemam lične svojine, ne mogu vam se odužiti novcem, ali može se dogoditi da uzmognem da vam uzvratim kakvom duhovnom dragocenošću iz riznice znanja koje sam stekao pridržavajući se učenja Sakija Muni, blagoslovenog velikog Bude, učitelja čovečanstva. Oni krenuše skupa dvokolicama, i Pandu je putem sa zadovoljstvom slušao poučne Naradine reči. Pošto su se vozili jedan sat, stigoše do mesta gde je put bio izlokan sa obe strane i seljačke taljige, sa slomljenim točkom, isprečiše im se na putu. Devala, vlasnik taljiga, putovao je u Benares, kako bi prodao svoj pirinač i hitao da tamo stigne sutradan u zoru. Ako bi stigao kasno u toku dana, kupci pirinča mogli bi već otići iz grada, otkupivši potrebne količine pirinča. Kad zlatar opazi da ne može nastaviti put ako se seljačke taljige ne uklone, naljuti se i naredi Magaduti, svome robu, da ukloni u stranu taljige, kako bi dvokolice mogle proći. Seljak se usprotivi, jer su njegove taljige bile kraj same litice te se pirinač mogao prosuti ako ih pomaknu, ali se brahman nije obazirao na seljaka i naredi svome sluzi da odvuče kola s pirinčem. Magaduta, neobično snažan čovek, kome je pričinjavalo zadovoljstvo da nanosi pakost ljudima, posluša pre nego što kaluđer uspe da zaštiti seljaka, i odvuče kola. Kad Pandu prođe i htede nastaviti put, kaluđer iskoči iz dvokolica i reče: — Oprostite mi, gospodine, što vas napuštam. Hvala vam što ste bili tako dobri i dozvolili mi da se vozim jedan sat vašim dvokolicama. Bio sam posustao, kad ste me primili u kola, ali sam se sad, zahvaljujući vašoj ljubaznosti, odmorio. Pošto sam prepoznao u ovom seljaku otelotvorenje jednog vašeg pretka, ne mogu vam se bolje odužiti za vašu dobrotu doli da njemu pomognem u nevolji. Brahman začuđeno pogleda kaluđera. — Vi velite da je ovaj seljak otelotvorenje jednog mog pretka; ta to je

nemoguće. — Ja znam — odgovori kaluđer — da vi niste upućeni u one složene i značajne spone koje vas spajaju sa sudbinom ovog seljaka. Ali od slepog čoveka ne treba očekivati da vidi, i ja vas žalim što nanosite štetu sebi i potrudiću se da vas zaštitim od tih rana koje se spremate da nanesete sebi. Bogati trgovac nije bio navikao da ga neko prekoreva; osećajući da kaluđerove reči, mada su rečene s mnogo dobrote, sadrže jedak prekor, naredi svome sluzi da odmah nastavi put. Kaluđer se pozdravi sa seljakom Devalom i pomože mu da popravi taljige i da pokupi prosuti pirinač. Posao brzo bi gotov i Devala pomisli: »Ovaj kaluđer je, sigurno, sveti čovek — njemu kao da pomažu nevidljivi dusi. Upitaću ga čime sam zaslužio da se oholi brahman tako surovo ponese prema meni.« I on reče: — Poštovani gospodine! Da li biste mi mogli reći zašto je prema meni bio tako nepravičan čovek kome ja nisam nikad učinio ništa na žao? Kaluđer reče: — Dragi moj, on nije prema tebi bio nepravičan, već si samo u sadašnjem postojanju doživeo ono što si učinio ovom brahmanu u ranijem životu. I neću pogrešiti ako kažem da bi čak i sad učinio ovom brahmanu to isto što je on učinio tebi da si bio na njegovom mestu i imao onako snažnog slugu. Seljak priznade da se, kad bi bio u stanju, ne bi dvoumio da postupi prema drugom čoveku koji mu je preprečio put isto onako kao što je brahman postupio prema njemu. Pirinač su pokupili u kola i kaluđer i seljak su već bili nadomak Benaresa kad konj najednom odskoči u stranu: — Zmija, zmija! — povika seljak. Ali kaluđer koji pažljivo pogleda u predmet što je uplašio konja skoči s taljiga i vide da je to novčanik pun zlatnika. »Samo je bogati zlatar mogao izgubiti ovaj novčanik« — pomisli on i,

podigavši novčanik, dade ga seljaku, rekavši: — Uzmi ovaj novčanik i, kad dođeš u Benares, idi u gostionicu koju ću ti pokazati, potraži brahmana Pandu i predaj mu novčanik. On će ti se izviniti zbog toga što je grubo postupio prema tebi, ali mu reci da si mu oprostio i da mu želiš uspeh u svim njegovim poslovima, jer, uveravam te, ukoliko budu veći njegovi uspesi, utoliko će to biti bolje po tebe. Tvoja sudbina veoma mnogo zavisi od njegove sudbine. Ako bi Pandu tražio od tebe kakvo objašnjenje, onda ga pošalji u manastir, i ja ću u svako doba biti spreman da mu pomognem savetom, ako mu savet bude potreban. Pandu je u međuvremenu stigao u Benares i sreo Malmeka, svog prijatelja trgovca, bogatog bankara. — Propao sam — reče Malmek — i ne mogu preduzeti nikakve poslove, ako danas ne kupim kola prvoklasnog pirinča za carsku kuhinju. U Benaresu je moj neprijatelj bankar, koji je doznao da sam uglavio pogodbu s upravnikom carskog dvorca da ću mu danas ujutru isporučiti kola pirinča, i želeći da me upropasti, pokupovao je sav pirinač u Benaresu. Upravnik carskog dvora neće raskinuti pogodbu sa mnom i sutra ću nastradati ako mi Krišna ne pošalje anđela s neba. U času kad se Malmek žalio na svoju nevolju, Pandu opazi da mu nema novčanika. Pošto pretraži svoje dvokolice i ne nađe ga, posumnja u svog roba Magadutu i pozva pandure, optuži ga i, naredivši da ga vežu, nemilosrdno ga je mučio, ne bi li iznudio priznanje od njega. Rob je, previjajući se, vikao: — Ja sam nevin, pustite me! Ne mogu podnositi ove muke! Potpuno sam nevin u ovoj kraći i ispaštam sad zbog tuđih grehova! Oh, kad bih mogao izmoliti oproštaj od onog seljaka kome sam naneo zlo zbog mog gospodara! Ovo mučenje je, sigurno, kazna za moju okrutnost. Još dok su panduri tukli roba, stiže seljak do gostionice i na veliko iznenađenje svih predade novčanik. Roba odmah oslobodiše iz ruku njegovih mučitelja, ali je on bio kivan na svoga gospodara i pobeže od njega i pridruži se razbojničkoj družini koja je prebivala u brdima. Kad Malmek ču da mu seljak može prodati prvoklasan pirinač, dostojan carske trpeze, odmah otkupi sav pirinač i plati trostruku cenu, a Pandu,

od srca se radujući što mu je novac vraćen, odmah pohita u manastir da sazna ono objašnjenje koje je kaluđer obećao da mu da. Narada reče: — Ja bih vam mogao dati objašnjenje, ali, znajući da vi niste u stanju shvatiti duhovnu istinu, smatram da je bolje da ćutim. Ipak ću vam dati opšti savet: ophodite se prema svakom čoveku na koga vas nanese put kao prema sebi, postupajte prema njemu onako kako biste želeli da drugi postupaju prema vama. Na taj način ćete posejati seme dobrih dela i bogata žetva vas neće mimoići. — O, kaluđeru! Dajte mi objašnjenje — reče Pandu — i tad će mi biti lakše da se pridržavam vašeg saveta. I kaluđer reče: — Čujte, daću vam ključ od tajne: ako je ne shvatite, pouzdajte se u ono što vam kažem. Zabluda je smatrati sebe samostalnim bićem, i taj koji usredsređuje svoj um da bi ispunio volju tog samostalnog bića, povodi se za lažnim savetom koji će ga dovesti do ponora greha. To što mi smatramo sebe samostalnim bićima proizlazi otuda što zastor Maji zaslepljuje naše oči i sprečava nas da vidimo neraskidivu vezu s našim bližnjima, sprečava nas da ustanovimo neraskidivo jedinstvo s dušama drugih bića. Malo njih zna tu istinu. Neka sledeće reči budu vaša amajlija: »Onaj koji šteti drugima, čini zlo sebi. Onaj koji pomaže drugima, čini dobro sebi. Prestanite smatrati sebe samostalnim bićem — i stupićete na put istine. Zato što je pogled zaklonjen zastorom Maji, čini se da je ceo svet podeljen na bezbrojna lica. I takav čovek ne može shvatiti značaj sveopšte ljubavi prema svakom živom biću.« Pandu odgovori: — Vaše reči, poštovani gospodine, imaju duboki značaj i ja ću ih zapamtiti. Učinio sam beznačajnu uslugu, koja me nije ništa koštala, siromašnom kaluđeru kad sam putovao u Benares, i evo koliko je blagodeti proizišlo otuda. Veoma sam vam zahvalan, jer bih bez vas ne

samo izgubio svoj novčanik već u Benaresu ne bih mogao obaviti one trgovačke poslove koji su znatno povećali moj imetak. Osim toga, vaša pomoć i pristizanje kola sa pirinčom doneli su dobit mom prijatelju Malmeku. Ako bi svi ljudi spoznali istinu naših načela, koliko bi bio lepši naš svet, koliko bi bilo manje nevolja u njemu i koliko bi se povećalo opšte blagostanje! Želeo bih da istinu Bude shvate svi i zato želim da osnujem manastir u svom rodnom kraju Kolšambi i pozivam vas da me posetite kako bih taj hram mogao posvetiti bratstvu Budinih učenika. Prošle su godine i manastir Kolšambi, koji je Pandu osnovao, postao je stecište mudrih kaluđera i pročuo se kao središte narodnog prosvećivanja. Tada susedni car, doznavši o lepoti skupocenih ukrasa koje pravi Pandu, posla ovom svog rizničara da naruči krunu od čistog zlata ukrašenu najskupocenijim kamenjem Indije. Kad Pandu završi tu narudžbinu, krenu u carevu prestonicu i, nadajući se da će tamo obaviti trgovačke poslove, ponese veću količinu zlata. Karavan koji je nosio njegove dragocenosti pratili su naoružani ljudi, ali kad dospe u brda, tad ga razbojnici pod vođstvom Magadute, koji je postao njihov ataman, napadoše, poubijaše pratnju i dokopaše se sveg dragocenog kamenja i zlata. Sam Pandu se jedva spase. Ta nesreća nanela je veliki udarac Panduovom imetku; njegovo bogatstvo se znatno smanjilo. Pandu je bio veoma ogorčen, ali je podnosio svoju nevolju bez roptanja; mislio je: »Zaslužio sam ovaj gubitak gresima koje sam počinio u ranijem životu. U mladosti sam bio okrutan prema ljudima; i ako sad žanjem plodove svojih rđavih dela, onda se nemam rašta žaliti.« Pošto je postao mnogo bolji prema svim živim bićima, znači da su mu nevolje samo pomogle da očisti svoje srce. Opet su prošle godine i dogodi se da Pantaka, mladi kaluđer i Naradin učenik, putujući po brdima Kolšambi, dopade razbojnicima u ruke. Pošto ničeg nije imao, razbojnički ataman ga dobro izmlati i pusti. Sledećeg jutra Pantaka, idući kroz šumu, začu odjek bitke i pošto

priđe mestu odakle su se čuli odjeci, opazi mnogo razbojnika koji su razjareno napadali svog atamana Magadutu. Magaduta je, kao lav okružen psima, odbijao njihove udarce i pobio je mnogo napadača. Ali je njegovih neprijatelja bilo veoma mnogo, i na kraju ga savladaše i on pade smrtno ranjen. Čim razbojnici odoše, mladi kaluđer priđe onima koji su ležali, želeći da ranjenicima pruži pomoć. Međutim, svi razbojnici su bili mrtvi, samo se njihov vođa još borio sa životom. Kaluđer pohita do potoka koji je proticao u blizini, donese sveže vode u svojoj testiji i pruži je umirućem. Magaduta otvori oči i, škrgućući zubima, reče: — Gde su ti nezahvalni psi koje sam toliko puta vodio u pobede i uspehe? Bez mene će pogubiti glave kao šakali koje je lovac uhvatio u hajci. — Nemojte misliti na vašu sabraću i saučesnike vašeg grešnog života — reče Pantaka — već mislite na vašu dušu i iskoristite u poslednjem času tu mogućnost spasenja koja vam se pruža. Evo vam vode, dajte da vam previjem rane. Možda će mi poći za rukom da vam spasem život. — To je uzaludno — odgovori Magaduta — kucnuo je moj poslednji čas; nitkovi su me smrtno ranili. Nezahvalni podlaci! Zadavali su mi one udarce kojima sam ih naučio. — Vi žanjete ono što ste posejali — nastavi kaluđer. — Da ste učili svoju sabraću čestitim delima, vi biste doživeli da se oni čestito ophode prema vama. Ali ste ih vi učili da ubijaju i zato ste, zahvaljujući svojim delima, nastradali od njihovih ruku. — U pravu ste — odgovori razbojnički ataman — zaslužio sam ovakvu sudbinu, ali je moj udes utoliko teži što moram da žanjem plodove svojih grešnih dela u budućim postojanjima. Naučite me, sveti oče, šta da učinim kako bih se izbavio od grehova što me guše kao da mi se stena svalila na grudi. I Pantaka reče: — Iskorenite vaše grešne želje, uništite zle strasti i ispunite dušu dobrotom prema svim živim bićima. Ataman reče:

— Činio sam mnogo zala i nisam činio dobra dela. Kako se mogu iščupati iz ove mreže jada koju sam ispleo od zlih želja svoga srca? Moja karma odvući će me u pakao, nikad neću biti u stanju da pođem putem spasenja. I kaluđer reče: — Da, vaša karma požnjeće u budućim otelotvorenjima plodove onog semena koje ste posejali. Za izvršioca zločina nema spasa od posledica njegovih zločina. Ali ne očajavajte; svaki čovek može da se spase, samo pod tim uslovom da iskoreni iz sebe zablude ličnosti. Primera radi ispričaću vam priču o velikom razbojniku Kandati koji je umro ne pokajavši se i ponovo se rodio kao đavo u paklu, gde je zbog svojih zločina ispaštao najstrašnije muke. Bio je u paklu mnogo godina i nije mogao da se izbavi iz svog očajnog položaja, kad se Buda pojavio na zemlji i dostigao blaženo stanje prosvetljenja. U to znamenito doba zrak svetlosti pao je u pakao, podstičući u svim demonima život i nadu, i razbojnik Kandata glasno povika: »O, blagosloveni Budo, sažali se na mene! Ja se strašno mučim; i mada sam činio zlo, sad želim da krenem pravednim putem. Ali se ne mogu isplesti iz mreže jada; pomozi mi, gospode, sažali se na mene!« Zakon karme je takav da zla dela vode u propast. Kad Buda ču molbu demona koji se muči u paklu, posla mu pauka na paučini, i pauk reče: »Uhvati se za moju paučinu i izaći uz nju iz pakla.« Kad mu se pauk izgubi iz vida, Kandata se uhvati za paučinu i stade se verati uz nju. Paučina je bila tako jaka da se nije kidala i on se peo po njoj sve više i više. Najednom oseti da nit počinje podrhtavati i njihati se zato što se za njim počeše uz paučinu verati i drugi grešnici. Kandata se uplaši; opazi kako je tanana paučina i opazi da se tegli od sve veće težine. Ali ga je paučina ipak držala. Kandata je pre toga gledao samo gore, sad pogleda dole i vide da za njim puže uz paučinu beskrajna gomila žitelja pakla. »Kako može ovako tanka nit podneti težinu svih ovih ljudi«, pomisli on i, uplašivši se, glasno povika: »Pustite paučinu, ona je moja/« I najednom se paučina prekide i Kandata pade nazad u pakao. Zabluda ličnosti je još živela u Kandati. On nije znao čudesnu snagu iskrenog stremljenja da bi dospeo na pravedni put. To stremljenje je tanko kao paučina, ali ono podiže milione ljudi, i ukoliko više ljudi

puže uz paučinu, utoliko će lakše biti svakom čoveku. Ali čim se u srcu čoveka pojavi misao da je ta paučina moja, da dobro pravednosti pripada samo meni i neka ga niko ne deli sa mnom, tad se nit prekida i ti padaš nazad u prethodno stanje samostalne ličnosti; samostalnost ličnosti je prokletstvo, a jedinstvo je blaženstvo. Šta je to pakao? Pakao nije ništa drugo doli samoljublje, a nirvana je opšti život... — Dajte da se uhvatim za paučinu — umirući reče razbojnički ataman Magaduta, kad kaluđer završi svoju priču — i ja ću se spasti iz ponora pakla. Magaduta je ćutao nekoliko časaka pribirajući misli, zatim produži: — Saslušajte me, ispovediću vam se. Bio sam sluga kod Pandua, zlatara iz Kolšambija. Ali pošto me je nepravično stavio na muke, pobegao sam od njega i postao sam razbojnički ataman. Pre izvesnog vremena doznao sam od svojih uhoda da on putuje preko brda i opljačkao sam ga, oteo sam mu veći deo njegovog bogatstva. Otidite sad k njemu i recite mu da sam mu od sveg srca oprostio uvredu koju mi je nepravično naneo i da ga molim da i meni oprosti što sam ga opljačkao. Kad sam živeo kod njega, srce mu je bilo tvrdo kao kamen i od njega sam naučio da budem sebičan. Dočuo sam da je sad postao plemenit i da služi kao uzor dobrote i pravičnosti. Hoću da mu se odužim; zato mu recite da sam sačuvao zlatnu krunu koju je napravio za cara i sve njegovo blago i sakrio ga u skrovištu. Samo su dva razbojnika znala za to mesto i sad su obojica mrtva; neka Pandu povede oružanu pratnju i nek dođe na to mesto i uzme svoje blago kojeg sam ga lišio. Zatim Magaduta reče gde je skrovište i umre na Pantakinim rukama. Čim se mladi kaluđer Pantaka vrati u Kolšambi, ode zlataru i ispriča mu o svemu što se zbilo u šumi. I Pandu krenu sa oružanom pratnjom do skrovišta i uze otuda sve dragocenosti koje je ataman sakrio. I oni uz počasti sahraniše atamana i njegovu poginulu sabraću, i Pantaka nad grobom, razmatrajući Budine reči, reče sledeće: »Ličnost čini zlo, ličnost i strada od njega. Ličnost se uzdržava od zla i ličnost se oslobađa greha.

Čistota i nečistota pripadaju ličnosti: niko ne može drugoga osloboditi greha. Čovek sam mora uložiti napor; Budi su po volji samo propovednici.« »Naša karma«, reče još kaluđer Pantaka, »nije delo Šivare, ili Brahme, ili Indre, ili bilo koga od bogova — naša karma je posledica naših postupaka. Moja delatnost je utroba koja me nosi, i nasledstvo koje mi pripada, i prokletstvo rđavih dela i blaženstvo moje pravednosti. Moja delatnost je jedino sredstvo mog spasenja.« Pandu vrati u Kolšambi sve svoje blago i skromno trošeći svoje tako neočekivano vraćeno bogatstvo, mirno i srećno prožive svoj preostali život i kad je umirao, već u poznim godinama, i svi se sinovi, kćeri i unuci okupiše oko njega, reče im: — Draga deco, ne osuđujte druge zbog svojih nedaća. Tražite uzrok svojih nevolja u sebi. I ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ga naći, a pošto ga nađete, znaćete da se izbavite od zla. Lek protiv vaše nevolje je u vama. Neka vaš duhovni pogled nikad ne zakloni zastor Maji... Zapamtite ove reči koje su bile amajlija mog života: »Onaj koji nanosi bol drugome, nanosi zlo sebi. Onaj koji pomaže drugom, pomaže sebi. Neka nestane zablude ličnosti — i vi ćete stupiti na pravedni put.«

SAN MLADOGA CARA Mladi car tek što je stupio na presto. Pet nedelja je on neprestano radio onako kako rade carevi: slušao izveštaje, potpisivao akta, primao ambasadore i velikodostojnike koji su se predstavljali i vršio vojničke smotre. I on se umorio i, kao putnik, izmučen vrućinom, što žudi za vodom i odmorom, žudeo je bar za jednim danom bez audijencija, govora, smotra, da dobije bar nekoliko sati slobode i običnog ljudskog življenja, koje bi mogao provesti sa svojom mladom i pametnom, lepom ženom, sa kojom se venčao tek pre mesec dana. Bilo je Badnje veče. Mladi car je za to veče sebi spremio potpun odmor. Uoči tog dana, on je duboko u noć radio na aktima koje su mu ostavili ministri, izjutra je prisustvovao blagodarenju i vojničkoj svečanosti, pre ručka je primao one koji su mu dolazili u audijenciju, a potom je još slušao izveštaje četvorice ministara i potvrdio mnoge važne odluke. Sa ministrom finansija potvrdio je promenu carine na stranu robu, što je trebalo da poveća za mnogo miliona državne prihode, potvrdio je monopolsku prodaju rakije u nekoliko delova države i uredbu o pravu prodaje rakije u velikim selima — trgovištima što je takođe trebalo da poveća glavni državni prihod od rakije; potvrdio je i novi zajam u zlatu, potreban radi konverzije. Sa ministrom pravde je rešio komplikovanu parnicu oko nasledstva barona Šaten-Šnidera, o kojoj su mu podneli izveštaj, i potvrdio pravilo o primeni 1836. paragrafa kaznenog zakona o kažnjavanju skitnica. Sa ministrom unutrašnjih poslova potvrdio je raspis o prinudnom naplaćivanju dužnog poreza, potpisao ukaz o merama za suzbijanje sektaštva i o produženju vanrednog stanja u onim gubernijama u kojima je bilo proglašeno. Sa ministrom vojnim je doneo rešenje o postavljenju novog komandanta korpusa i o regrutaciji, odobrio pravilnik o kažnjavanju vojnika za prekršaj discipline. I tek je o ručku bio slobodan. Ali sloboda

nije bila potpuna, jer je na ručku bilo nekoliko velikodostojnika, sa kojima je trebalo govoriti ne ono što je želeo da govori nego ono što se tražilo. Najzad se dosadni ručak svrši, i svi se raziđoše. Mlada carica ode u svoje odaje da skine haljinu u kojoj je ručala i htede da odmah dođe k njemu. Prošavši pored dvorskih lakeja, koji su ukipljeno stajali, u svoju sobu, skinuvši teški mundir i obukavši bluzu, mladi car oseti ne samo radost od oslobođenja nego nekakvu naročitu ganutost što je slobodan i što živi, živi srećnim, zdravim, mladim životom i mladom ljubavlju. On se namesti sa nogama na otomanu, nasloni se glavom na ruku i poče da gleda u mlečno staklo lampe, i odjedanput oseti ono što nije osećao od detinjstva — zadovoljstvo od uspavljivanja i neodoljivu pospanost. »Sad će doći žena, a ja ću zaspati. Ne treba spavati«, pomisli on. Ali u isto vreme opruži ruku, podmetnu šaku pod obraz, glava se namesti u toploj ruci, on se promeškolji, i bi mu tako lepo, lepo, da je samo jedno zaželeo: da ništa ne poremeti to njegovo stanje. I njemu se dogodi ono što se svaki dan dešava svima nama — on zaspa, ni sam ne znajući kada i kako, tj. nezavisno od svoje volje pređe iz jednog stanja svesti u drugo, ne želeći ga i ne žaleći za onim iz kojeg je izišao. On zaspa tvrdim, mrtvim snom. Ne seća se da li je dugo spavao, ali odjedanput ga probudi tiho kretanje ruke koja ga je držala za rame. »Ona, mila moja«, pomisli on. »Baš je sramota što sam zaspao.« Ali to nije bila ona. Pred njegovim otvorenim očima koje su žmirkale od svetlosti nije stajala ona, mila lepotica koju je čekao, nego on. Ko je bio taj on, on nije znao, ali ga nimalo nije začudilo prisustvo toga lica koje nikad nije video. Činilo mu se da ga odavno poznaje, i ne samo da ga poznaje već da ga voli, da mu veruje kao samom sebi. Očekivao je voljenu ženu, a umesto nje mu je došao čovek koga nikad nije video, i mladi car ne samo što se nije uplašio ni rastužio već je to primio kao nešto prirodno i potrebno. — Hajdemo — bez ikakva zvuka u glasu reče gost. — Da, da, hajdemo — reče mladi car, ne znajući kuda, ali znajući da

mora, da ne može a da se ne pokori zahtevu gosta. — Kako ćemo ići? — zapita mladi car. — Pa evo kako. I gost metnu svoju ruku na carevu glavu, i car oseti da je za tren oka izgubio svest. Da li je dugo ili malo bio u tom stanju, car nije mogao biti načisto, ali kad je došao k sebi, video je da se nalazi u otvorenom polju, na širokoj meći. S jedne strane, desno, prostirala su se naizmence krompirišta, sa iščupanom i u gomile složenom lozom od krompira, pocrnelom od mrazeva, i zelena ozima pšenica; u daljini se videlo seoce, pokriveno crepom; s leve strane su bile njive, zasejane ozimim žitom, i strništa. Sve je bilo pusto, samo se na horizontu daleko pred njim videla crna prilika čoveka sa puškom o ramenu i sa psom kraj nogu. Na istom mestu gde je mladi car sebe ugledao, sedeo je pored njega, gotovo kraj njegovih nogu, mladi ruski vojnik sa zelenim obodom na kapi i, takođe, sa puškom o ramenu, i savijao hartiju spremajući se da u nju sipa duvan. Vojnik, očevidno, nije video cara ni njegovog pratioca, niti ih je čuo, Kada car nad samim vojnikom zapita: »Gde smo to?« i pratilac odgovori: »Na pruskoj granici«, vojnik se čak i ne okrenu. Ali najednom, daleko napred, odjeknu pucanj, vojnik skoči i, ugledavši dva čoveka kako trče sagnuti, brže-bolje strpa svoj duvan u džep i pojuri za beguncima. »Stoj, pucaću!« — povika vojnik. Begunci se okrenuše u trčanju i nešto doviknuše, očigledno psovku ili neku podsmešljivu reč. — »Ah, prokletniče«, povika vojnik, pa stade, isturi nogu malo napred, nanišani, podiže desnu ruku, brzo nešto uradi sa nišanom, opet nanišani, pokrećući cev za beguncem, i, očigledno, opali, mada se zvuk nije čuo. »Sigurno bezdimni barut«, pomisli car i, pogledavši na begunca, opazi da je on odmah usitnio korak, sve više počeo da se saginje, pao na kolena, pošao napred pobaučke i zastao. Njegov drug, koji je bežao i bio pred njim, vrati se, pritrča mu, nešto uradi nad njim i potrča dalje. — Šta je to? — zapita car. — To granična straža izvršuje zakon o carinama. Ovaj čovek je ubijen zato da državni prihodi ne bi bili oštećeni.

— Zar je on ubijen? Saputnik se opet dotače careve glave, car opet izgubi svest i kad se osvesti, ugleda sebe u omanjoj sobi: to je bila karaula, gde je na podu ležao leš čoveka prosede retke brade, kukasta nosa i spuštenih kapaka na vrlo ispupčenim očima; ruke su mu bile raširene, noge bose, sa debelim, prljavim palcem, stopala su pod pravim uglom strčala naviše. Iz slabine mrtvaca zjapila je rana, i sva njegova pocepana štofana bluza i plava košulja bile su zalivene zapečenom pocrnelom krvlju, koja se samo ponegde crvenela. Žena, povezana maramom tako da joj se lice gotovo nije videlo, stajala je uza zid, nepomično gledala kukasti nos, stopala koja su strčala i ispupčene oči i ravnomerno, posle dosta dugih prekida, uvlačila vazduh, bale i suze, i opet obamirala. Devojčica od svojih trinaest godina, mala lepotica, stajala je pored majke, otvorenih usta i izbuljenih očiju. Dečak od šest godina, držeći se za majčinu suknju, ne skidajući očiju, gledao je u mrtvog oca. Iz susedne sobe iziđoše činovnik, oficir, lekar i pisar s aktima. Za njima je išao vojnik, onaj koji je ubio toga čoveka. On je ušao živahno, u stopu za pretpostavljenima, ali čim ugleda mrtvaca, odjednom pobledi, obrazi mu zadrhtaše, on obori glavu i obamre. Kada ga činovnik zapita da li je to onaj isti čovek koji je bežao preko granice i na koga je on pucao, on nije mogao odgovoriti. Zubi mu zacvokotaše, brada zadrhta. »Ta-ta-ko je«, reče on, i nije mogao reći kao što je hteo: »Tako je, vaše visokoblagorodije.« Činovnici se zgledaše i počeše nešto zapisivati. — A evo blagotvornih posledica iste uredbe: U besmisleno raskošnoj sobi sedela su dva čoveka za vinom: jedan star, sed, drugi mlad Jevrejin. Mladi je držao hrpu novčanica i cenkao se. Kupovao je krijumčarenu robu. — Pa vi ste to jevtino platili — reče on, smešeći se. — Da, a rizik... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . — Da, to je užasno — reče mladi car — ali šta da se radi? To je

neophodno. Saputnik ne odgovori ništa i opet samo reče: »Hajdemo«, i ponovo mu stavi ruku na glavu. Kad se osvestio, bio je u nekakvoj kući, u maloj sobici, osvetljenoj lampom s abažurom. Za stolom je sedela neka žena i šila, osmogodišnji dečak, sa nogama na naslonjači, crtao je, navalivši se na sto, student je glasno čitao. U sobu bučno uđoše otac i kći. — Evo, ti si potpisao ukaz o prodaji rakije — reče saputnik. — Šta je bilo? — zapita žena. — Sumnjam da će ostati u životu. — A zašto? — Opili su ga rakijom. — Ta nije moguće! — uzviknu sin. — Vanjku Moroškina? Pa njemu je devet godina. — Pa šta si uradio? — zapita žena muža. — Učinio sam što sam mogao: dao sam mu lek za povraćanje, privio obloge sa slačicom. Svi simptomi trovanja alkoholom. — Pa u kući su svi, svi pijani, samo se Anisja još nekako drži, ona je isto pijana, ali nije sasvim — reče kći. — A šta je sa tvojim društvom trezvenosti? — reče student sestri. — Pa šta tu možeš učiniti, kada ih na sve strane opijaju. Tata je hteo da zatvori krčmu, ali se ispostavilo da po zakonu ne može. Ali ne samo to: kada sam ja uveravala Vasilija Jermilina da je sramota držati krčmu, opijati narod, on mi je odgovorio i, očigledno, sa ponosom što mi je zapušio usta pred ljudima: »A zašto se onda izdaje patent sa carskim orlom. Da je to nešto rđavo, ne bi se za to izdavao carski ukaz.« — Užasno! Celo selo je već treći dan pijano. I to je praznik. Strašno je i pomisliti. Dokazano je da rakija nikada nije korisna, da je uvek štetna, dokazano je da je to otrov, dokazano je da se 99 odsto zločina izvršava u pijanstvu, dokazano da se u zemljama gde js iskorenjeno pijanstvo, kao u Švedskoj, kod nas u Finskoj, odmah podigao i moral i

blagostanje, i da se sve to može postići moralnim uticajem. A kod nas ona snaga koja ima najveći uticaj, vlada, car, činovnici, šire pijanstvo, glavni prihod dobijaju od pijanstva narodnog, sami piju. Piju zdravice. »Pijem u zdravlje puka!« i t. sl. Popovi, vladike piju. Saputnik se opet dotače rukom mladog cara, i on se opet onesvesti, a kad se probudio, video je sebe u seljačkoj kući. Crvena lica i očiju nalivenih krvlju, raširenih zenica, četrdesetogodišnji seljak je besno mlatio rukama po licu starca. Starac se zaklanjao jednom rukom, a drugom ga je ščepao za bradu i nije puštao. — Ti, oca da biješ. — Svejedno mi je, makar otišao u Sibir. Ubiću te. Žene su kukale. U kuću upadoše pijani žandarmi i rastaviše oca od sina. Sinu je bila iščupana brada, ocu slomljena ruka. U predsoblju se pijana devojka podavala pijanom starom seljaku. — To su zverovi — reče mladi car. — Ne, to su deca. Opet doticaj ruke, i opet se mladi car probudi u novom mestu. To mesto bila je kancelarija mirovnog sudije. Mirovni sudija, debeo, ćelav čovek, s obešenim dvostrukim podvoljkom, sa sudijskim lancem, bio je tek ustao i čitao snažnim glasom svoju presudu. Gomila seljaka stajala je iza rešetke. Žena u ritama sedela je na klupi i nije ustajala. Služitelj je prodrmusa. — Spavaš. Ustani! Žena ustade. — U ime njegovog imperatorskog veličanstva — čitao je sreski sudija svoju presudu. Dogodilo se da je ova žena, prolazeći pored spahijskog gumna, odnela pola snopa ovsa. Mirovni sudija ju je osudio na dva meseca zatvora. Tu je sedeo i onaj spahija kome je bio ukraden ovas. Kada je sudija objavio odmor, spahija mu priđe i steže mu ruku. Oni o nečem malo porazgovaraše. Sledeći pretres odnosio se na samovar... Onda na seču šume. U okružnom sudu bilo je suđenje seljacima koji su najurili sreskog policijskog komesara.

Opet nesvestica i buđenje u selu. Gladna, gola i bosa deca seoske krčmarice i ljubavnik, kod drvoseče, i naporni rad žene onog seljaka koji je gurnuo policijskog komesara. Opet nova slika: u Sibiru, u tamnici, šibaju bičem skitnicu. Eto neposredne posledice naredaba ministarstva pravde. Opet nesvestica i nova slika. Proteruje se porodica časovničara Jevrejina zato što je siromah. Jevrejčići vrište. Isaku ne ide u glavu što njegovog suseda ne diraju. Upravnik policije prima mito i gubernator prima mito na fini način. [18] Eto kupe porez. U selu prodaju kravu. Sreski načelnik uzima mito od fabrikanta koji ne plaća porez. A evo suda za seljake i izvršenja njegove presude: šibe. [19] — Ilija Vasiljeviču, zar nema spasa? — Ne. On zaplaka. — Hristos je trpeo, pa je i nama naredio da trpimo. — Štundiste rasteruju. [20] Luterovci se ne venčavaju i ne sahranjuju. A evo naredbe u vezi sa carevim putovanjem. U blatu, po hladnom vremenu, bez hrane, sede i psuju. A evo naredbe ustanovama carice Marije: nemoral vaspitnih domova. [21] A evo spomenika o pokrađi crkve. A evo vanrednoga stanja: premetačina, žene. Progonstvo, etapna tamnica. A evo vešala za ubistvo upravnika plemićkog imanja. A evo posledica vojničkih naredaba. Nose uniformu i smeju se. Regrutacija. Uzimaju poslednje hranioce, a milionarima ostavljaju njihove sinove kao hranioce. Fakultetlije, učitelje, muzikante oslobađaju, a darovite, pesničke prirode uzimaju. A evo vojničkih žena sa njihovim razvratom, a evo vojnika sa njihovim razvratom i širenjem sifilisa. I on beži. Sude mu. Sude mu zato što je udario oficira koji je uvredio njegovu majku. Izvršavaju smrtnu kaznu. A ovima sude zato što nisu pucali. A begunca šalju u kažnjenički bataljon i šibaju dok ne umre. A

ovog ovde šibaju ni za šta i posipaju solju, i on umire. I ovde kradu vojničke pare — da piju, da bludniče, karte, naduvenost... I evo opšteg nivoa narodnog blagostanja: zakržljala deca, plemena koja izumiru, stanovanje sa stokom, tupo dirindženje, pokornost i utučenost. A ovo su oni, ministri i gubernatori — sve samo koristoljublje, častoljublje, sujeta i želja da se popnu što više i zaplaše druge. — A gde su ljudi? — Pa eto gde su. U progonstvu, usamljeni, zamrli, ili ozlojeđeni. Na robiji, gde šibaju žene. Samačka ćelija u Šliselburgu, — zatvorenica koja ludi. Druga žena, devojka koja ima menstruaciju, u rukama vojnika. — Da li ih ima mnogo? — Na desetine hiljada najboljih ljudi. Jedni su ovde, drugi su upropašćeni lažnim, ubitačnim vaspitanjem, željom da se od njih stvore onakvi ljudi kakvi su nam potrebni. Njih ne stvaraju, a onakve kakvi bi bili — kvare. Kao kad bismo hteli da od klica raži pravimo klice heljde, pa bismo iskidali zrno i pokvarili raž, a heljdu ne bismo dobili. I tako propada sva nada sveta, sav podmladak. Ali teško onom ko sablazni jednog od ovih malih, teško zbog jednog, a na tvojoj savesti, u tvoje ime sablažnjavaju milione, sablažnjavaju sve one nad kojima ti imaš vlast. — Ali šta da radim? — s očajavanjem uzviknu car. — Pa ja nikoga neću da mučim, da šibam, da navodim na razvrat, da ubijam; ja želim dobro svima ljudima; ako ja sebi želim sreću, ja ne manje želim sreću svima ljudima. I zar sam ja odgovoran za sve ono što se radi u moje ime? Šta da radim? Kako da se oslobodim te odgovornosti? Šta da radim? Ne može biti da sam ja odgovoran za sve to. Kad bih se osećao odgovoran makar za stoti deo, ja bih se odmah ubio, jer se ovako ne može živeti. Čime mogu preseći sve ovo zlo? Ono je povezano sa postojanjem države. A ja stojim na čelu države. Šta da radim? Da se ubijem? Ili da odem? Ali onda neću izvršiti svoju dužnost. Bože moj, bože moj, pomozi mi. I on zaplaka i probudi se sav u suzama.

»Kakva sreća što je to sve bio san«, bila je prva njegova misao. Ali kad je počeo da se seća svega što je video i počeo da sve to upoređuje sa stvarnošću, uočio je da je pitanje koje se pojavilo pred njim u snu ostalo pred njim i na javi isto onako važno i isto onako nerešljivo. Prvi put je mladi car osetio svu odgovornost koja je ležala na njemu i užasnu se pred njom. I on prestade da misli na mladu caricu i na radost predstojećeg večera, i sav je bio obuzet pitanjem koje se pojavilo pred njim: šta da radi? Nemiran ustade i iziđe u drugu sobu. Tamo je stari dvoranin, saradnik i prijatelj njegovog pokojnog oca, stajao na sredini sobe i razgovarao sa mladom caricom koja je išla k svome mužu. Mladi car zastade s njima i ispriča, obraćajući se najviše starom dvoraninu, ono što je video u snu, i svoje sumnje. — Sve je to lepo i dobro i pokazuje samo neuporedivu visinu vaše duše — reče stari dvoranin. — Oprostite mi, ja ću govoriti otvoreno: vi ste suviše dobri da biste bili car, i preuveličavate svoju odgovornost. Prvo, nije sve baš onako kao što vi zamišljate; narod nije siromašan, nego živi u blagostanju, a ko je siromašan, sam je kriv. Kažnjeni su krivci, a ako ima neizbežnih grešaka, to je kao kad pukne grom — slučaj ili božja volja. I vaša je odgovornost samo u tome da muški vršite svoju dužnost i da čuvate vlast koja vam je data. Vi želite dobro svojim podanicima, i bog to vidi, a što ima nevoljnih grešaka, za to su molitve, i bog će upravljati vašim koracima i oprostiće vam. A što je glavno, tu nema šta da se prašta, jer ljudi sa takvim neobičnim vrlinama kao što ste vi i vaš roditelj, niti je bilo niti će biti. I zato vas molimo samo jedno: živite i odgovarajte na našu beskrajnu odanost i ljubav svojim milostima, i svi će, osim nevaljalaca, koji ne zaslužuju sreću, biti srećni. — A kako ti misliš? — zapita mladi car ženu. — Ja ne mislim tako — reče mlada pametna žena, vaspitana u slobodnoj zemlji. — Ja se radujem zbog toga tvoga sna; ja mislim isto kao i ti, da je odgovornost koja leži na tebi užasna. Mene je to često mučilo. I meni se čini da je način kako da skineš sa sebe ako ne svu odgovornost a ono bar onu koja prevazilazi tvoju snagu — vrlo lak. Veći

deo vlasti koju ti ne možeš upotrebljavati, treba predati narodu, njegovim predstavnicama, a zadržati za sebe samo onu najvišu vlast koja daje opšti pravac stvarima. Carica nije ni dovršila svoju reč, a stari dvoranin je već požurio da joj vatreno odgovori, i otpočela je učtiva ali vatrena diskusija. Mladi car ih je s početka slušao, ali zatim nije više čuo šta govore, i slušao je samo glas onog svoga saputnika u snu, koji se sada razgovetno čuo u njegovom srcu. »Ti nisi samo car«, govorio je glas, »ti si mnogo više nego car, ti si čovek, to jest biće koje je danas došlo na ovaj svet a koje sutra može iščeznuti. Pored tih tvojih carskih dužnosti o kojima oni sada govore, ti imaš neposrednije ljudske dužnosti, koje ne mogu biti ukinute, dužnosti ne cara prema podanicima (to je slučajna dužnost), nego dužnosti večne, dužnost čoveka prema bogu, dužnost prema svojoj duši, poema njenom spasenju i prema službi bogu — ostvarenje njegovog carstva u svetu. Ti se u svojim postupcima ne smeš upravljati prema onome što je bilo i što će biti, nego samo prema onome što treba da činiš. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . I on se probudi. Žena ga je budila. Koji je od ta tri puta izabrao mladi car, biće ispričano posle pedeset godina.

TRI POUČNE PRIČE PRVA POUČNA PRIČA Izrastao je korov na bujnoj livadi. I da bi ga odstranili, vlasnici livade su ga kosili, a korov je od toga još više rastao. I dogodi se da čestit i razborit domaćin poseti vlasnika livade i, između ostalih saveta koje im je davao, reče da ne treba kositi korov, jer on od toga još više raste, već ga treba čupati s korenom. Ali, ili zato što vlasnici livade nisu zapazili, izmeću drugih saveta čestitog domaćina, savet da ne kose korov, već da ga čupaju, ili zato što ga nisu razumeli, ili što iz nekih svojih razloga nisu hteli tako postupiti, tek dogodi se da savet da se ne kosi korov, već da se čupa, nisu poslušali, kao da nikad nije ni bio dat, i ljudi su nastavili da kose korov i tako mu omogućavali da buja. I mada je kasnijih godina i bilo ljudi koji su pominjali vlasnicima livade savet čestitog i razboritog domaćina, nisu se na njih obazirali i postupali su kao i ranije, tako da je košenje korova, čim se pojavi, postalo ne samo običaj već sveto predanje, i livada je sve više obrastala korovom. I doteralo se dotle da je na livadi ostao samo korov, i ljudi su se vajkali zbog toga i svako je smišljao kako da to spreči, ali nisu preduzimali samo ono što im je odavno predložio čestit i razborit domaćin. I dogodi se nedavno da je jedan čovek, koji je video to žalosno stanje u kojem se nalazila livada i koji je u zaboravljenim savetima našao uputstvo domaćina da se ne kosi korov, već da se čupa s korenom — dogodi se da taj čovek upozori vlasnike livade da su

nerazborito postupili i da je na tu nerazboritost ukazao čestit i razborit domaćin. I šta? Umesto da provere da li je upozorenje tog čoveka opravdano i da, ukoliko je opravdano, prestanu kositi korov, ili, ukoliko je neopravdano, dokažu ovom da je netačna njegova tvrdnja, ili, ukoliko ustanove da su saveti čestitog i razboritog domaćina neosnovani i da ih se ne moraju pridržavati, vlasnici livade nisu učinili ni jedno, ni drugo, ni treće, već su se našli uvređeni zbog upozorenja toga čoveka i stali ga grditi. Nazivali su ga bezumnim oholim čovekom koji je uobrazio da je jedini od njih shvatio savet domaćina, drugi, pakosnim izvitoperivačem i klevetnikom, treći, smetnuvši s uma da on ne iznosi nikakvu svoju tvrdnju, već da samo upozorava na savet razboritog domaćina koga su svi uvažavali, nazivali su ga pakosnikom koji želi da raširi korov i da ljude ostavi bez livade. »On veli da ne treba kositi korov, a ako ne budemo uništavali korov, govorili su oni svesno prećutkujući da čovek nije govorio da ne treba uništavati korov, nego da ga ne treba kositi već čupati — korov će još više izrasti i potpuno upropastiti našu livadu. I zašto nam je onda data livada ako na njoj treba gajiti korov?« I mišljenje da je taj čovek ili bezumnik, ili paralaža, ili ima nameru da naudi ljudima, toliko se uvrežilo da su ga svi napadali i svi ismejavali. I ma koliko taj čovek objašnjavao kako ne samo da ne želi da još više raširi korov već, naprotiv, smatra kako uništenje korova predstavlja jednu od glavnih dužnosti zemljoradnika, kako je to i podrazumevao čestit i razborit domaćin, na čije reči on samo upozorava — ma koliko da je to govorio, nisu ga slušali, zato što je jedanput zasvagda zaključeno da je on ili bezumni oholi čovek koji krivo tumači reči razboritog i čestitog domaćina ili zlotvor koji poziva ljude ne da uništavaju korov, već da ga čuvaju i gaje. To isto dogodilo se i meni kad sam ukazao na odredbe jevanđeljskog učenja o neprotivljenju zlu nasiljem. To načelo propovedao je Hristos i posle njega u sva vremena i svi njegovi verni učenici. Ali da li zato što nisu uočili to načelo, ili zato što ga nisu razumeli, ili što im se činilo da je veoma teško ispunjavati to načelo — ukoliko je vreme više odmicalo, utoliko su više zaboravljali to načelo, utoliko se više udaljavao način života ljudi od tog načela, i najzad se došlo dotle, do čega se došlo sad —

do toga da se to načelo činilo ljudima kao nešto novo, nečuveno, tuđe i čak besmisleno. I meni se dogodilo isto što se dogodilo tom čoveku koji je ukazivao ljudima na davnašnji savet čestitog i razboritog domaćina da korov ne treba kositi, već ga treba čupati s korenjem. Kao što su vlasnici livade, svesno prećutkujući da im nije savetovano da se ne uništava korov, nego da se uništava na razuman način, rekli: nećemo slušati tog čoveka — on je bezumnik, on zahteva da se ne kosi korov i naređuje da ga gajimo — tako su i na moje reči, prema Hristovom učenju, da bismo uništili zlo, ne treba mu se protiviti nasiljem, već ga ljubavlju iskoreniti, rekli: nećemo ga slušati, on je bezumnik: on savetuje neprotivljenje zlu da bi nas zlo satrlo. Ja sam tvrdio da, prema Hristovom učenju, zlo ne može biti iskorenjeno zlom, da svako protivljenje zlu nasiljem samo podstiče zlo, da se prema Hristovom učenju zlo iskorenjuje dobrim: »Blagoslovite one koji vas proklinju, molite se za one koji vas vređaju, činite dobro onima koji vas mrze, volite neprijatelje svoje, i nećete imati neprijatelja.« [22] Ja sam govorio da, prema Hristovom učenju, ceo ljudski život predstavlja borbu sa zlom, protivljenje zlu razumom i ljubavlju, ali da od svih sredstava protivljenja zlu Hristos isključuje jedno nerazumno sredstvo protivljenja zlu nasiljem, koje se sastoji u tome da se protiv zla ne treba boriti zlom. I te moje reči bile, su shvaćene tako kao da ja tvrdim da je Hristos, navodno, učio da se ne treba protiviti zlu. I svi oni koji su zasnovali život na nasilju i kojima je zato drago nasilje, rado su prihvatili ovakvo izopačavanje mojih reči i s njima Hristovih reči i ustanovljeno je da je neprotivljenje zlu netačno, besmisleno, bezbožno i štetno učenje. I ljudi mirno nastavljaju da pod izgovorom uništenja zla stvaraju zlo i podstiču ga. DRUGA POUČNA PRIČA

Trgovali ljudi brašnom, maslacem, mlekom i svakojakim životnim namirnicama. I jedan po jedan, u želji da što više ušićare i da se što pre obogate, stadoše ti ljudi sve više da mešaju razne jevtine i štetne sastojke u svoju robu: u brašno su sipali mekinje i kreč, u maslac su stavljali margarin, u mleko vodu i kredu. I dok ta roba nije dospela do potrošača, sve je bilo dobro: trgovci na veliko prodavali su trgovcima na malo a ovi sitnim trgovcima. Bilo je mnogo žitnica, dućana, i trgovina je, činilo se, cvetala. I trgovci su bili zadovoljni. Ali gradski potrošači, ti koji sami nisu proizvodili namirnice i zato su morali da ih kupuju, nisu bili zadovoljni i pobolevali su. Brašno je bilo loše, loš je bio i maslac i loše je bilo mleko, ali pošto na gradskim pijacama nije bilo druge robe osim mešane, gradski potrošači su nastavili da kupuju tu robu a zbog njenog bljutavog ukusa i svog pobolevanja krivili sebe i loše spravljenu hranu, a trgovci su sve više nastavljali da svakojake jevtine sastojke mešaju sa životnim namirnicama. Tako je trajalo prilično dugo; gradski žitelji su mučili muku i niko se nije odlučivao da izrazi svoje nezadovoljstvo. I dogodi se da jedna domaćica, koja se oduvek hranila domaćim namirnicama i od njih spremala hranu za svoju porodicu, doputuje u grad. Ta domaćica se čitavog svog života bavila pripravljanjem jela i, mada i nije bila neka naročita kuvarica, umela je dobro da peče hleb i da kuva ukusna jela. Ta domaćica kupi u gradu namirnice i umesi hleb i pristavi ručak. Hleb joj se nije ispekao, već se drobio. Pogačice od maslaca s margarinom bile su neukusne. Pristavi domaćica mleko, kajmak se nije hvatao. Domaćica odmah posumnja da namirnice nisu dobre. Pregleda ih i njena sumnja se pokaza kao tačna; u brašnu nađe kreč, u maslacu — margarin, u mleku — kredu. Uverivši se da su sve namirnice s nečim mešane, domaćica ode na pijacu i stade glasno razobličavati trgovce i zahtevati od njih ili da u svojim dućanima drže dobru, hranljivu, valjanu robu ili da prestanu trgovati i zatvore svoje dućane, Ali trgovci nisu obraćali nikakvu pažnju na domaćicu i rekoše joj da je njihova roba

najboljeg kvaliteta, da ceo grad već toliko godina pazari kod njih i da oni čak imaju medalje, i pokazaše joj medalje na firmama. Domaćica, pak, ne ustuknu. — Meni nisu potrebne medalje — reče ona — već dobra hrana, takva od koje ni mene ni decu neće boleti stomak. — Ti, sigurno, majčice, nisi ni videla pravog brašna i maslaca — rekoše joj trgovci pokazujući joj lakirane pregrade pune na izgled belog, čistog brašna, žuti maslac koji je stajao u lepim zdelama i belu tečnost u blistavim prozirnim sudovima. — Kako da nisam — odgovori domaćica — ta ja sam čitavog života samo to i radila, sama sam spremala i jela s decom. Vaša roba je pokvarena. Evo vam dokaza — reče ona pokazujući gnjecav hleb, pogačice s margarinom i talog u mleku. Svu vašu robu treba baciti u reku ili spaliti i umesto nje nabaviti dobru! — I domaćica je neprestano, stojeći ispred dućana, vikala na sav glas jedno isto kupcima koji su dolazili i kupci se nađoše u nedoumici. Tada, videći da ta odvažna domaćica može nauditi njihovoj trgovini, trgovci rekoše kupcima: — Evo pogledajte, gospodo, kako je šašava ova žena. Ona želi da ljudi umru od gladi. Zahteva da bacimo u vodu ili spalimo sve životne namirnice. Šta ćete vi jesti ako je mi poslušamo i prestanemo da vam prodajemo namirnice? Ne slušajte je: ona je najobičnija seljančura i nema pojma o namirnicama, a napada nas samo iz zavisti. Ona je uboga i želi da svi budu isto tako ubogi kao i ona. Tako rekoše trgovci svetu koji se okupio, svesno prećutkujući da žena ne želi da se unište namirnice, već da se rđave zamene dobrim. I tad se ljudi okomiše na ženu i izbrusiše je. I ma koliko ih je žena uveravala da ona ne želi da se unište životne namirnice, da se ona, naprotiv, celog života jedino time i bavila, da je hranila druge i sebe i da ona želi samo to da ih ljudi koji su preuzeli na sebe snabdevanje drugih životnim namirnicama ne truju štetnim stvarima pod vidom namirnica; ali, ma koliko ona govorila i ma šta govorila, nisu je slušali, zato što su zaključili da ih želi lišiti neophodne hrane. To isto desilo se i meni povodom nauke i umetnosti naših dana. Ja

sam se čitavog života hranio tom hranom i — bilo dobro ili rđavo — nastojao sam da i druge koje sam mogao hranim njom. I pošto je to za mene hrana, a ne predmet trgovine ili raskoši, ja nepobitno znam kad je hrana hrana, a kad je samo nalik na nju. I eto, kad sam probao tu hranu koja se počela prodavati u naše dane na intelektualnoj pijaci pod vidom nauke i umetnosti, i probao da hranim njom meni drage ljude, uvideo sam da pretežni deo te hrane nije kako valja. I kad sam rekao da je ta nauka i ta umetnost koje prodaju na intelektualnoj pijaci margarinska ili, u najmanju ruku, s velikim primesama stvari tuđih pravoj nauci i pravoj umetnosti i da ja to znam, jer proizvodima koje sam kupio na intelektualnoj pijaci nisam mogao da hranim ni sebe ni sebi drage ljude, i ne samo da nismo mogli da se njima hranimo već su odista bili štetni, tad su na mene počeli vikati i istresati se i uveravati me da to proizlazi otuda što nisam učen i ne znam da cenim tako visoke stvari. Kad sam počeo dokazivati da trgovci tom intelektualnom robom sami jedan drugog neprestano uteruju u laž; kad sam upozoravao da se u sva vremena pod plaštom nauke i umetnosti nudilo ljudima mnogo štetnog i lošeg i da zato i u naše vreme preti ta ista opasnost, da je to veoma važna stvar, da je trovanje duše često opasnije od trovanja tela i da zato treba s najvećom pažnjom ispitivati one duhovne proizvode koji nam se nude u vidu hrane i da brižljivo treba odstranjivati sve lažno i štetno — kad sam to počeo govoriti, niko, niko, nijedan čovek ni u jednom članku ili knjizi nije opovrgao te moje tvrdnje, a iz svih dućana su povikali kao na onu ženu: »On je bezumnik! On želi da uništi nauku i umetnost, ono od čega živimo. Klonite ga se, i ne slušajte ga! Izvolite k nama! Mi imamo najnoviju inostranu robu.« TREĆA POUČNA PRIČA Išli su putnici. I dogodi se da skrenuše s puta tako da su sad morali ići ne po ravnom, već preko rita, džbunja, trnjika i oborenog drveća, što

su im preprečavali put, i kretali su se sve teže i teže. Tad se putnici podeliše u dve grupe: jedna odluči da ne zaustavljajući se ide pravo istim pravcem kojim je dotad išla, ubeđujući i sebe i druge da nisu skrenuli s pravog puta i da će ipak stići do cilja; druga grupa odluči da, pošto je pravac kojim sad idu očigledno pogrešan — inače bi već stigli do cilja — treba tražiti put, a da bi ga pronašli, potrebno je da se ne zaustavljajući se kreću što je moguće brže u svim pravcima. Svi putnici opredeliše se za jedno od ova dva mišljenja: jedni odlučiše da idu neprestano pravo, drugi odlučiše da idu na sve strane, ali se nađe jedan čovek koji, ne složivši se ni s jednim ni s drugim mišljenjem, reče da pre no što krenu tim pravcem kojim su već išli ili počnu da se kreću brzo u svim pravcima, nadajući se da će na taj način naći pravi, potrebno je, pre svega, zaustaviti se i razmotriti okolnosti i tek zatim, pošto ih razmotre, izabrati jedno ili drugo. Ali su se putnici bili tako zahuktali, bili su toliko preplašeni zbog svojeg položaja, tako su hteli da se uteše nadom da nisu zalutali, već da su samo za izvesno vreme skrenuli s puta i za časak će ga opet naći, te su, što je najvažnije, hteli kretanjem da suzbiju svoj strah, da to mišljenje naiđe na opšte negodovanje, prekore i podsmeh kako ljudi koji su hteli da idu prvim, tako i ljudi koji su hteli da idu drugim pravcem. To je savet, malodušnosti, kukavičluka, lenosti — rekoše jedni. Dobro sredstvo da se dođe do cilja sedeći i nikud se ne krećući — rekoše drugi. Ta mi smo ljudi i data nam je snaga da bismo se borili i trudili, savlađujući prepreke, a ne da im se malodušno predajemo — govorili su treći. I ma koliko da je govorio čovek koji se razišao s većinom da, krećući se pogrešnim pravcem, ne menjajući ga, ni u kom slučaju se nećemo približiti, već ćemo se udaljiti od svog cilja, a isto tako ćemo dospeti do cilja ako budemo tumarali čas na jednu, čas na drugu stranu, da se jedino sredstvo kako bi se dostigao cilj sastoji u tome da, pošto odredimo po suncu ili po zvezdama koji će nas pravac dovesti do našeg cilja i izaberemo ga, krenemo njim, ali da je zato, kako bismo to postigli, potrebno, pre svega, stati, stati ne zato da bismo stajali, već zato da

bismo našli pravi put i zatim nepokolebljivo išli njime, i da je za jedan ili drugi potrebno najpre stati i trezveno razmisliti — ali ma koliko da je to govorio, nisu ga slušali. I prva grupa putnika krenula je napred pravcem kojim je išla, druga grupa počela je tumarati čas na jednu, čas na drugu stranu, ali ni jedna ni druga ne samo da se nisu približile cilju već se nisu ni iskobeljale iz džbunja i trnjika i lutaju i dan-danas. To isto dogodilo se i meni kad sam pokušao da izrazim sumnju da put kojim smo zabasali u besputnu šumu radničkog pitanja ili se uvalili u živo blato naoružanja naroda kome nigde nema kraja nije nikako onaj put kojim treba ići, da je vrlo verovatno da smo skrenuli s puta i zar ne treba zato da blagovremeno napustimo taj pravac koji je očigledno pogrešan, zar ne treba razmotriti, pre svega, prema onim opštim i večnim načelima istine koju smo otkrili, da li idemo onim pravcem kojim smo nameravali ići? Niko nije odgovarao na to pitanje, niko nije rekao: nismo pogrešili i ne lutamo, u to smo uvereni zato i zato. Nijedan čovek nije rekao ni to da je, možda, i tačno da smo pogrešili, ali da mi imamo oprobano sredstvo da ne prekidajući put ispravimo svoju grešku. Niko nije rekao ni jedno ni drugo. Već su se svi naljutili, našli uvređeni i pohitali da složnim istupanjem priguše moj usamljeni glas. »Mi smo i onako leni i zaostali. A to je propoved lenosti, dokonosti, besposličenja!« Neki su čak dodali: apsolutnog besposličenja. »Ne slušajte ga — napred za nama!« — povikaše kako oni koji smatraju da je spas u tome da se, ne menjajući ga, ide jednim izabranim pravcem, ma kakav da je, tako i oni koji smatraju da je spas u tome da se tumara na sve strane. — Zašto stajati? Zašto razmišljati? Brže napred! Sve će samo po sebi doći na svoje mesto! Ljudi su skrenuli s puta i muče se zbog toga. Čini se da, pre svega, treba pojačati energiju i da nju ne treba upraviti na pojačanje tog kretanja koje nas je odvuklo u ovaj neizvesni položaj u kome se nalazimo, već na to da ga prekinemo. Čini se da je jasno da samo zaustavivši se možemo makar unekoliko shvatiti svoj položaj i naći onaj pravac kojim treba ići, kako bismo došli do pravog blagostanja ne jednog čoveka, ne jednog sloja ljudi, već do pravog opšteg blagostanja

čovečanstva, kojem streme svi ljudi i svako ljudsko srce ponaosob. I šta? Ljudi smišljaju sve moguće, samo ne ono jedno što ih može spasti, a ako ih i ne bi spaslo, onda makar da im olakša položaj, naime, to da makar za časak stanu i ne nastave da svojom lažnom preduzimljivošću povećavaju svoje nevolje. Ljudi osećaju svoj očajni položaj i čine sve što je moguće da se izvuku iz njega, ali ono jedno, što će im po svoj prilici olakšati položaj, ni po koju cenu ne žele učiniti i savet da to učine ljuti ih više nego bilo šta. Ako bi se još moglo sumnjati da smo zalutali, onda ovakav stav prema savetu da promislimo dokazuje očiglednije od svega koliko smo beznadežno zalutali i koliko je veliko naše očajanje.