vaspitanje ljudske dece treba postaviti i druge ciljeve, osim lepog, odnegovanog tela. To je četvrto. Peto, da u našem društvu, gde je zaljubljenost između mladog muškarca i žene, u čijoj je suštini ipak telesna ljubav, uzdignuta do najvišeg poetskog cilja ljudskih težnji, o čemu svedoči čitava umetnost i poezija našeg društva, mladi ljudi najbolje vreme svoga života posvećuju: muškarci — traženju, pronalaženju i osvajanju najboljih objekata ljubavi u vidu ljubavne veze ili braka, a žene i devojke — primamljivanju i uvlačenju muškaraca u odnose ili brak. I zbog toga ljudi najbolje snage traće ne samo na jalov već i na štetan posao. Otuda proizlazi najveći deo bezumne raskoši našeg života, otuda — dokonost muškaraca i bestidnost žena, koje se ne ustručavaju da po modi, pozajmljenoj od krajnje razvratnih žena, razgolićuju delove tela koji izazivaju pohotu. I ja smatram da je to nedolično. Nedolično je to zato što postizanje cilja sjedinjavanja u braku ili van braka s objektom ljubavi, ma koliko da je poetizovano, je cilj nedostojan čoveka, isto kao što je nedostojan čoveka cilj uzimanje slatke i obilne hrane, što mnogi ljudi smatraju najvećom blagodeti. Zaključak koji se može izvesti iz toga je da treba prestati smatrati da je telesna ljubav nešto naročito uzvišeno, već treba biti svestan da se cilj koji je dostojan čoveka — bilo služenje čovečanstvu, otadžbini, nauci, bilo umetnosti (a da ne govorim o služenju Bogu) — ma kakav bio, ako ga samo smatramo dostojnim čoveka, ne postiže sjedinjavanjem s objektom ljubavi u braku ili van njega, već, naprotiv, zaljubljenost i sjedinjavanje s objektom ljubavi (ma koliko da se trude da dokažu suprotno u poeziji i prozi) nikada ne olakšava postizanje cilja dostojnog čoveka, već ga uvek otežava. To je peto. Eto to je ono bitno što sam hteo da kažem i mislim da sam rekao u svojoj priči. I činilo mi se da se može razmatrati kako da se popravi to zlo na koje su ukazivale te postavke, ali se one moraju prihvatiti.
Meni se čini da se te postavke moraju prihvatiti, prvo, zato što su te postavke u potpunoj saglasnosti s progresom čovečanstva, koje je uvek išlo od raspuštenosti ka sve većoj čednosti, i s moralnom svešću društva, s našom savešću, koja je uvek osuđivala raspuštenost i cenila čednost; i, drugo, zato što su te postavke samo neminovni zaključci jevanđeljskog učenja, koje mi ili ispovedamo ili, u krajnjem slučaju, mada i nesvesno, smatramo osnovom naših shvatanja o moralnosti. Ali nije bilo tako. Niko, istina, otvoreno ne osporava postavke da ne treba pre braka voditi razvratan život, da ne treba ni posle braka, da ne treba veštački sprečavati začeće, da ne treba od dece praviti razonodu i da ne treba stavljati ljubavno sjedinjavanje iznad svega ostalog — jednom rečju, niko ne osporava to da je čednost bolja od razvrata. Ali vele: »Ako je bezbračnost bolja od braka, onda je očito da ljudi treba da čine ono što je bolje. Ako ljudi to učine, onda će ljudski rod iščeznuti, i zato ne može biti ideal ljudskog roda njegova propast.« Ali i ne navodeći to da propast ljudskog roda nije nov pojam za ljude našeg sveta, već da je za religiozne ljude verska dogma, za naučnike neizbežni ishod proučavanja o hlađenju sunca, u toj protivrečnosti nalazi se veliki, rasprostranjen i stari nesporazum. Vele: »Ako ljudi ostvare ideal potpune čednosti, onda će oni propasti, i zato taj ideal nije pravi.« Ali oni koji tako govore, svesno ili nesvesno mešaju dve različite stvari — načelo, odredbu i ideal. Čednost nije načelo ili odredba, već ideal ili, tačnije — jedan od njegovih uslova. A ideal je tek onda ideal kad je njegovo ostvarenje mogućno samo u ideji, u mislima, kad izgleda ostvarljiv tek u beskonačnosti i kad je stoga mogućnost da mu se približi — beskrajno daleka. Ako bi ideal ne samo mogao biti ostvaren već ako bismo mogli zamisliti njegovo ostvarenje, on bi prestao biti ideal. Takav je Hristov ideal — zavođenje božjeg carstva na zemlji, ideal, koji su već proroci predskazali, da će doći vreme kad će svi ljudi koje nauči Bog, prekovati mačeve u rala, koplja u srpove, kad će lav ležati s jagnjetom i kad će sva bića sjedinjavati ljubav. Čitav smisao ljudskog života sastoji se u kretanju prema tom idealu, i zato stremljenje ka hrišćanskom idealu u
svoj njegovoj celovitosti i čednosti, kao ka jednom od uslova tog ideala, ne samo da ne isključuje mogućnost života već bi, naprotiv, baš nedostatak tog hrišćanskog ideala uništio kretanje napred i, prema tome, mogućnost života. Mišljenje da će čitav ljudski rod iščeznuti ako ljudi svim silama budu težili čednosti istovetno je onom koje bi izveli (a i izvode) da će ljudski rod iščeznuti ako ljudi, umesto da se bore za opstanak, budu svim silama težili ka ostvarenju ljubavi prema prijateljima, prema neprijateljima, prema svim živim bićima. Ta mišljenja proizlaze iz neshvatanja razlika dvaju načina moralnog usmeravanja. Kao što postoje dva načina da se pokaže put putniku koji ga traži, isto tako postoje i dva načina moralnog usmeravanja čoveka koji traži pravdu. Jedan način sastoji se u tome da se čoveku pokazuju predmeti na koje mora naići, i on se upravlja prema tim predmetima. Drugi način sastoji se u tome što se čoveku odredi samo pravac prema kompasu koji čovek nosi sa sobom i na kojem uvek vidi samo jedan nepromenljiv pravac i, prema tome, svako svoje skretanje s njega. Prvi način moralnog usmeravanja je način spoljašnjih odredaba, načela: čoveku se daju određene smernice za postupke koje treba da čini i koje ne treba da čini. »Praznuj subotu, obrezuj se, ne kradi, ne pij, ne ubij, daj desetak siromašnim, ne vrši preljubu, umivaj se i moli pet puta na dan, krsti se, pričešćuj i t. sl.« Takvi su propisi spoljašnjih religioznih učenja: bramanskog, budističkog, muhamedanskog, jevrejskog, crkvenog, lažno nazvanog hrišćanskim. Drugi način je ukazivanje čoveku na savršenstvo koje nikad ne može dostići, stremljenje koje čovek spoznaje u sebi: čoveku se pokazuje ideal, prema kome uvek može videti stepen svog udaljavanja od njega. »Ljubi Gospoda Boga svoga svom dušom svojom, i svom mišlju svojom, svim srcem svojim i, bližnjega svoga kao sebe samoga. Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.« Takvo je Hristovo učenje. Merilo izvršavanja spoljašnjih religioznih učenja je podudaranje
postupaka s propisima tih učenja, i to podudaranje je mogućno. Merilo ispunjavanja Hristovog učenja je saznanje stepena odstupanja od idealnog savršenstva. (Stepen približavanja se ne vidi: vidi se jedino odstupanje od savršenstva.) Čovek koji ispoveda spoljašnju veru je čovek koji stoji u svetlosti fenjera, obešenog o stub. On stoji u svetlosti tog fenjera, njemu je svetlo, i ne može nikuda dalje. Čovek koji ispoveda Hristovo učenje nalik je na čoveka koji nosi fenjer pred sobom na dužoj ili kraćoj motki: svetlost je uvek pred njim i uvek ga podstiče da ide za njom i iznova mu otkriva pred sobom nov, osvetljen prostor koji ga privlači. Farisej slavi Boga zato što sve ostvaruje. Bogati mladić je isto tako sve ostvario u detinjstvu i ne shvata šta mu još nedostaje. I oni ne mogu misliti drugačije: pred njima nema onog čemu bi i dalje težili. Desetak je dat, subota se praznuje, roditelji se poštuju, preljube, kraće, ubistva — nema. Šta treba još? Za onog koji ispoveda hrišćansko učenje dostizanje bilo kod stepena savršenstva nalaže potrebu za dostizanjem još višeg stepena s kojeg se ukazuje još viši, i tako u beskraj. Onaj koji ispoveda Hristovu veru je uvek u položaju carinika. On večito smatra sebe nesavršenim, ne videći za sobom put koji je prošao, već videći vazda pred sobom onaj put kojim još treba ići i koji još nije prešao. U tome je razlika Hristovog učenja od svih drugih religioznih učenja, razlika koja se ogleda ne u različitim propisima, već u različitim načinima usmeravanja ljudi. Hristos nije davao nikakve odredbe života, nikad nije ustanovljavao nikakve institucije, nikad nije ustanovljavao ni brak. Ali ljudi koji nisu shvatili karakter Hristovog učenja i koji su želeli da smatraju sebe pravim, kao što smatra sebe pravim farisej, suprotno celokupnom duhu Hristovog učenja, od njegovog slova napravili su spoljašnje učenje načela, koje se naziva crkvenim hrišćanskim učenjem, i tim učenjem su zamenili pravo Hristovo učenje o idealu. Crkvena učenja, koja sebe nazivaju hrišćanskim, u odnosu na sve životne pojave umesto Hristovog učenja postavila su spoljašnje odredbe i načela koji se kose s duhom učenja. To je učinjeno u odnosu na vlast,
sud, vojsku, crkvu, bogosluženje, to je učinjeno i u odnosu na brak: i pored toga što Hristos ne samo da nikad nije ustanovljavao brak već, ako bi se tražila spoljašnja odredba, pre bi se moglo reći da ga je poricao (»ostavi ženu i poći sa mnom«), crkvena učenja koja sebe nazivaju hrišćanskim ustanovila su brak kao hrišćansku instituciju, naime, odredila su spoljašnje uslove, pri kojima telesna ljubav može za hrišćanina, tobože, biti bezgrešna, potpuno u duhu verskih kanona. Ali pošto u pravom hrišćanskom učenju nema nikakvih osnova za instituciju braka, desilo se da su se ljudi našeg sveta otisnuli od jedne obale a uz drugu nisu pristali, naime, ne veruju u suštini u crkveni propis o braku, osećaju da ta institucija nije zasnovana na hrišćanskom učenju i istovremeno ne vide pred sobom prikriven crkvenim učenjem Hristov ideal, stremljenje k potpunoj čednosti, i ostaju u odnosu na brak bez ikakvog putokaza. Otuda proističe i ta pojava, koja se na prvi pogled čini čudna, da su u Jevreja, muhamedanaca, lamanaca i drugih, koji ispovedaju religiozno učenje na mnogo nižem stupnju od hrišćanskog, ali koji imaju određene spoljašnje propise o braku, porodični princip i bračna vernost neuporedivo čvršći nego u takozvanih hrišćana. Kod njih postoji određeno naložništvo, mnogoženstvo i mnogomuštvo, u izvesnim granicama. Kod nas postoji potpuna raspojasanost i naložništvo, mnogoženstvo i mnogomuštvo, koje ne podleže nikakvim propisima, koje se skriva pod vidom tobožnjeg jednobračja. Samo zato što nad izvesnim brojem onih koji se sjedinjuju sveštenici obavljaju za novac izvesnu ceremoniju, koja se naziva crkvenim brakom, ljudi našega sveta naivno ili licemerno uobražavaju da žive u jednobračnosti. Hrišćanskog braka nema i nikad ga nije bilo, kao što nikada nije bilo i ne može biti ni hrišćanskog bogosluženja (Mat. VI, 5—12; Jov. IV, 21), ni hrišćanskih učitelja ni očeva (Mat. XXIII, 8—10), ni hrišćanske svojine, ni hrišćanske vojske, ni suda, ni države. Tako su to uvek i shvatali pravi hrišćani prvih i potonjih vekova. Ideal hrišćanina je ljubav prema Bogu i bližnjem, odricanje od sebe radi služenja Bogu i bližnjem; telesna ljubav, brak, je služenje sebi i zato
je, u svakom slučaju, prepreka služenju Bogu i ljudima, i zato je s hrišćanskog gledišta — posrnuće, greh. Stupanje u brak ne može doprineti služenju Bogu i ljudima čak ni u tom slučaju ako bi oni koji stupaju u brak imali za cilj produženje ljudskog roda. Takvi ljudi, umesto da stupe u brak, radi stvaranja nove dece, mogli bi mnogo jednostavnije da pomažu i spasavaju one milione dečjih života koji propadaju oko nas zbog oskudice, da i ne govorim duhovne, već materijalne hrane. Samo u tom slučaju mogao bi hrišćanin bez osećanja posrnuća, greha, stupiti u brak, ako bi video i znao da su obezbeđeni životi sve postojeće dece. Može se ne prihvatiti Hristovo učenje, to učenje kojim je prožet sav naš moral, ali ako se prihvati to učenje, mora se priznati da ono ukazuje na ideal potpune čednosti. Ta u jevanđelju je rečeno jasno i bez mogućnosti bilo kakvog izvitoperavanja — prvo, da se ženjeni ne sme razvoditi od žene, kako bi uzeo drugu, već mora živeti s tom, s kojom se jednom saživeo (Mat. V, 31—32; XIX, 8); drugo, da je za čoveka uopšte, i prema tome, kako za oženjenog tako i za neoženjenog, greh gledati na ženu kao na predmet naslade (Mat. V, 28—29), i, treće, da je za neženjenog bolje da se uopšte ne ženi, naime, da bude potpuno čedan (Mat. XIX, 10—12). Mnogima i mnogima te misli izgledaće tuđe i čak protivrečne. I one su odista protivrečne, ali ne meću sobom, već su te misli protivrečne čitavom našem životu, i nehotično se javlja sumnja: ko je u pravu? — da li te misli ili život miliona ljudi i moj? To isto osećanje doživeo sam i ja u najvećoj meri kad sam sticao ta ubeđenja koja sad iznosim; ja nikako nisam očekivao da će me tok mojih misli dovesti do toga do čega me je doveo. Užasavali su me vlastiti zaključci, hteo sam da im ne verujem, ali im se nije moglo ne verovati. I ma koliko da ti zaključci protivreče čitavom ustrojstvu našeg života, ma koliko protivrečili onome što sam ja ranije mislio i, čak, izvršavao, morao sam ih prihvatiti. »Ipak sve su to opšta rasuđivanja koja mogu biti i istinita, ali koja se odnose na Hristovo učenje i obavezna su za one koji ga ispovedaju, ali život je život, i ne mogu se, pokazavši negde pred nama nedostižan
Hristov ideal, ostaviti ljudi pred gorućim opštim pitanjem koje prouzrokuje najviše nedaća samo s tim idealom bez ikakvog putokaza. Mlad, vatren čovek isprva se oduševljava idealom, ali ne može da izdrži, posrne i, ne znajući i ne priznajući nikakva načela, tone u potpuni razvrat!« Tako obično rasuđuju. »Hristov ideal je nedostižan, zato nam ne može služiti kao putokaz u životu; o njemu se može govoriti, maštati, ali je neprihvatljiv za život, i zato ga treba napustiti. Nama nije potreban ideal, već načelo, putokaz, koji bi odgovarao našim snagama, proseku moralnih snaga našeg društva; crkveni časni brak, ili ne sasvim častan brak, u kojem je jedan od supružnika, kao što to kod nas biva, muškarac, već živeo s mnogim ženama, ili makar brak u kome se može razvesti, ili makar građanski, ili (idući tim istim putem) makar japanski na određeno vreme — zašto ne bismo stigli i do javne kuće?« Vele da je to bolje od uličnog bluda. U tome je baš i nevolja što se, dozvolivši da se ideal sroza zbog vlastite slabosti, ne može naći granica na kojoj se treba zaustaviti. Ali je to rasuđivanje od samog početka netačno: netačno je, pre svega, to da ideal beskrajnog savršenstva ne može biti putokaz u životu i da bi trebalo, gledajući u njega, ili odmahnuti rukom, rekavši da mi nije potreban, jer ga nikada neću dostići, ili spustiti ideal do tog stepena na kome želi da ostane moja slabost. Rasuđivati tako — isto je kao kad bi moreplovac rekao sebi, pošto ne mogu ploviti tim pravcem koji pokazuje kompas, baciću kompas ili ću prestati da gledam u njega, naime, napustiću ideal ili ću pričvrstiti iglu kompasa na ono mesto koje će u datom trenutku odgovarati kretanju moga broda, naime, spustiću ideal do svoje slabosti. Ideal savršenstva koji je dao Hristos nije maštanje ili predmet retoričkih propovedi, već je najpotrebniji, svima pristupačan putokaz moralnog života ljudi, kao što je kompas — neophodna i pristupačna sprava za upravljanje moreplovca; samo treba verovati kako u jedno, tako i u drugo. Ma u kakvom se položaju nalazio čovek, uvek će može primeniti učenje o idealu koje je dao Hristos, kako bi se dobio najbolji putokaz za one
postupke koji se smeju i ne smeju činiti. Ali treba verovati u to učenje u celini, samo u to jedno učenje, prestati verovati u sva druga, isto onako kao što moreplovac treba da veruje u kompas, da prestane motriti na ono što se vidi sa strane i rukovoditi se time. Treba umeti upravljati se prema hrišćanskom učenju, kao što treba umeti upravljati se prema kompasu, a za to, pre svega, treba shvatiti svoj položaj, treba umeti bez straha tačno odrediti svoje skretanje od idealno datog pravca. Ma na kakvom stupnju da je čovek, uvek ima mogućnosti da se približi tom idealu, i nikad se ne može naći u takvom položaju u kome bi mogao reći da ga je dostigao i da ne bi mogao težiti da mu se još više približi. Takvo je stremljenje čoveka prema hrišćanskom idealu uopšte i takvo isto prema čednosti ponaosob. Ako zamislimo u odnosu na polno pitanje najrazličitija ljudska stanja — od nevinog detinjstva do braka — u kojima se ne poštuje uzdržavanje, na svakom stupnju izmeću ta dva stanja Hristovo učenje, s idealom koji je on postavio, služiće uvek kao jasan i određen putokaz za ono što čovek sme i što ne sme na svakom od tih stupnjeva činiti. Šta treba da čine nevin mladić i devojka? Da čuvaju svoju nevinost od sablazni i, da bi bili u stanju da sve svoje snage posvete služenju Bogu i ljudima, da teže ka sve većoj čednosti misli i želja. Šta treba da čine mladić i devojka koji su se prepustili sablažnjavanju, koje su obrvale misli o zamišljenoj ljubavi ili o ljubavi prema određenom licu te su tako izgubili unekoliko mogućnost da služe Bogu i ljudima? Uvek isto: ne dozvoljavati sebi da posrnu, imajući u vidu da takvo prepuštanje neće osloboditi od sablazni, već će je samo pojačati, i neprestano težiti sve većoj čednosti kako bi se moglo što potpunije služiti Bogu i ljudima. Šta treba da čine ljudi kad ne izdrže borbu i posrnu? Ne treba da gledaju na svoje posrnuće kao na zakonito uživanje, kao što gledaju sad, kad se ono iskupljuje obredom braka, ni kao na slučajno zadovoljstvo, koje se može ponoviti s drugim, ni kao na nesreću, kad se posrne s neodgovarajućim licem i bez obreda, već da taj prvi pad smatraju za jedini, za stupanje u neraskidivi brak. To stupanje u brak sa svojom posledicom koja iz njega proizlazi — rađanjem dece — određuje za one koji stupaju u brak novi, ograničeniji
vid služenja Bogu i ljudima. Do braka je čovek neposredno u najraznovrsnijim vidovima mogao služiti Bogu i ljudima; stupanje u brak ograničava njegovu oblast delatnosti i zahteva od njega odgajivanje i vaspitavanje potomstva koje je nastalo iz braka, budućih služitelja Boga i ljudi. Šta treba da čine muškarci i žene koji žive u braku i ispunjavaju to ograničeno služenje Bogu i ljudima, odgajivanje i vaspitanje dece koje nameće njihov položaj? Uvek isto: da streme zajedno da se oslobode od sablazni, očiste i prestanu da greše, da zamene odnose koji ih sprečavaju u zajedničkom i pojedinačnom služenju Bogu i ljudima, da zamene telesnu ljubav čednim odnosom sestre i brata. I stoga nije istina da nam ne može biti putokaz Hristov ideal zato što je tako uzvišen, savršen i nedostižan. Ne može nam biti putokaz samo zato što lažemo i obmanjujemo sami sebe. Ako ipak tvrdimo da je potrebno imati ostvarljivija načela od Hristovih ideala, jer ćemo u protivnom ne dostigavši Hristov ideal, pasti u razvrat, ne tvrdimo to da je za nas odveć uzvišen Hristov ideal, već samo to da ne verujemo u njega i da ne želimo određivati svoje postupke prema tom idealu. Tvrdeći da se posrnuvši jednom prepuštamo razvratu, tim samo tvrdimo da smo već unapred zaključili da posrnuće s neodgovarajućim licem nije greh, već zabava, razonoda, koja se može ali ne mora ispraviti onim što nazivamo brakom. Ako bismo pojmili da je posrnuće greh koji mora i može iskupiti samo neraskidivi brak i celokupna delatnost koja nastaje iz vaspitanja dece rođene u braku, to posrnuće nikad ne bi moglo biti uzrok prepuštanju razvratu. A to je isto kao kad zemljoradnik ne bi smatrao za usev onaj usev koji mu nije doneo ploda, već bi, sejući na drugom i trećem mestu, smatrao za pravi usev onaj koji mu je doneo ploda. Očito da bi takav čovek upropastio mnogo zemlje i semena i nikad se ne bi naučio sejati. Ali postavite kao ideal čednost, smatrajte da svako posrnuće, bilo čije i bilo s kim, jeste jedini, neraskidivi brak koji traje čitavog života, i biće jasno da je putokaz koji je dao Hristos ne samo dovoljan već i jedino
moguć. »Čovek je slab, treba mu postaviti zadatak prema snazi«, govore ljudi. To je isto kao kad bi se reklo: »Ruke su moje slabe i ne mogu povući crtu koja bi bila prava, naime, najkraća izmeću dveju tačaka, i zato, da bih olakšao sebi, ja ću, želeći da povučem pravu, uzeti za obrazac krivu ili izlomljenu.« Ukoliko je slabija moja ruka, utoliko mi je potrebniji savršeniji obrazac. Ne sme se, spoznavši hrišćansko učenje o idealu, postupati tako kao da ga ne znamo, i zamenjivati ga spoljašnjim propisima. Hrišćansko učenje o idealu otkriveno je čovečanstvu baš zato što mu ono može biti putokaz na sadašnjem stupnju razvitka. Čovečanstvo je već preživelo period religioznih, spoljašnjih propisa, i niko više ne veruje u njih. Hrišćansko učenje o idealu je jedino učenje koje može da služi kao putokaz čovečanstvu. Ne sme se. ne može se zamenjivati Hristov ideal spoljašnjim načelima, već treba čvrsto držati taj ideal pred sobom u svoj njegovoj čistoti i, pre svega, verovati u njega. Onom koji pliva nedaleko od obale može se reći: upravljaj se prema onoj uzvišici, onom rtu, onom svetioniku itd. Ali došlo je vreme kad su se plivači otisnuli od obale i kao putokaz im mogu služiti samo beskrajno udaljene zvezde i kompas koji pokazuju pravac. A i jedno i drugo nam je dato.
ĐAVO »A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu. »A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh nego li sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao. »I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odsijeci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh nego li sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao« (Po Mateju, V, 28, 29, 30). I Jevgenija Irtenjeva očekivala je sjajna karijera. Imao je sve uslove za to. Izvrsno domaće vaspitanje, odlično završene studije na pravnom fakultetu Petrogradskog univerziteta, zahvaljujući nedavno umrlom ocu, veze s najvišim društvom i od pre izvesnog vremena čak i službu u ministarstvu pod pokroviteljstvom ministra. Imao je i imetak, čak i veliki imetak, ali neizvestan. Otac je živeo u inostranstvu i u Petrogradu, dajući po šest hiljada rubalja sinovima — Jevgeniju i starijem, Andreju, koji je služio u konjičkoj gardi, a on i majka trošili su veoma mnogo. Samo je leti dolazio na dva meseca na imanje, ali se nije bavio gazdinstvom, prepuštao je sve upravniku koji se nagumao i koji isto tako nije vodio računa o imanju, ali u koga je imao mnogo poverenja.
Posle očeve smrti, kad su braća počela da se dele, ispostavilo se da dugova ima toliko da je zastupnik čak savetovao da zadrže bakino imanje koje je procenjeno na sto hiljada rubalja i da se odreknu nasledstva. Ali ih je prvi sused, spahija koji je bio u poslovnim vezama sa starim Irtenjevom, naime, koji je imao menicu na ovo imanje i koji je povodom toga doputovao u Petrograd, uveravao da se uprkos dugovima sve može urediti i uz to sačuvati veliki imetak. Treba samo prodati šumu, razbacane ledine i sačuvati, pre svega, zlatni majdan — Semjonovsko sa četiri hiljade desetina crnice, fabrikom šećera i dvesta desetina vodoplavnih livada, i posvetiti se ovom poslu, nastaniti na selu i razborito i štedljivo gazdovati. Tako je Jevgenij, pošto je otputovao u proleće (otac je umro za vreme posta) na imanje i upoznao se s prilikama, odlučio da podnese ostavku, da se s majkom nastani na selu i posveti gazdinstvu, kako bi očuvao okosnicu imanja. S bratom, s kojim nije živeo bogzna kako, nagodio se ovako: obavezao se da mu isplaćuje svake godine četiri hiljade ili da mu isplati odjednom osamdeset hiljada rubalja, a brat će se zato odreći svog dela nasledstva. Tako je i učinio, nastanio se s majkom u velikoj kući i svesrdno i u isto vreme oprezno prihvatio vođenja gazdinstva. Obično misle da su najdosledniji konzervativci starci, a da su novatori mladi ljudi. To nije sasvim tačno. Najdosledniji konzervativci su mladi ljudi. Mladi ljudi koji žele da žive, ali koji ne misle i koji nemaju vremena da promisle kako treba živeti i koji zato uzimaju za uzor onaj život koji je prošao. Tako se desilo i s Jevgenijem. Pošto se nastanio na selu, njegov san i ideal bili su da uskrsne onaj način života koji je bio ne za očeva života — otac je bio loš domaćin, već za dedina života. I sad je i u kući, i u vrtu, i u gazdinstvu, razume se, s promenama svojstvenim vremenu, nastojao da uskrsne opšti duh života za vreme deda — da sve bude na velikoj nozi, da vlada izobilje za sve koji žive oko njega, i red, i blagostanje, a da bi se omogućio ovakav život, moralo se mnogo raditi: trebalo je zadovoljavati i potraživanja zajmodavaca i banaka i zbog toga prodavati zemlju i odlagati isplatu, trebalo je i sticati novac kako bi nastavio da vodi, gde sa nadničarima, gde sa svojim slugama, veliko gazdinstvo u
Semjonovskom sa četiri hiljade desetina oranica i fabrikom šećera; trebalo je i u kući i u vrtu obavljati poslove kako ne bi bilo nikakvih znakova nemara i nazadovanja. Poslova je bilo mnogo, ali je i snage bilo napretek u Jevgeniju — snage i fizičke i duhovne. Imao je dvadeset šest godina, bio je srednjeg rasta, snažnog telesnog sastava, s mišićima koje je razvio gimnastikom, sangvinik s jarkim rumenilom preko celih obraza, blistavih zuba, rumenih usana i retke, mekane i talasave kose. Jedini njegov fizički nedostatak bila je kratkovidost što ju je sam prouzrokovao naočarima, i sad više nije mogao da ide bez cvikera koji mu je već usekao brazde uvrh izbočine nosa. Tako je izgledao fizički, njegov duševni lik bio je takav da ga je čovek utoliko više voleo ukoliko ga je bolje poznavao. Mati ga je oduvek volela više od svih ostalih, a sad, posle muževe smrti, usredsredila je na njega ne samo svu svoju nežnost već i ceo svoj život. Ali ga nije samo majka tako volela. Njegovi drugovi iz gimnazije i sa univerzigeta svagda su ga ne samo voleli već i poštovali. I na sve strane ljude uvek je tako delovao. Nije se moglo ne verovati onom što govori, nije se moglo ni pomisliti na prevaru, neistinu, kod ovakvog otvorenog, čestitog lica i, pre svega, kod onakvih očiju. Uopšte mu je cela ličnost mnogo pomagala u poslovima. Zajmodavac koji bi drugoga odbio imao je poverenja u njega. Upravnik, starosta, seljak koji bi napakostio drugom, prevario drugog, smeo bi s uma da prevari, pod prijatnim utiskom opštenja sa ovim dobrim, jednostavnim i, pre svega, iskrenim čovekom. Bio je kraj maja. Jevgeniju je nekako pošlo za rukom da u gradu oslobodi ledine od zaloga, kako bi ih prodao trgovcu, i uzajmio je novac od tog istog trgovca kako bi obnovio inventar, naime konje, volove i taljige. I, u prvom redu, zato kako bi započeo neophodnu gradnju majura. Posao je uspešno otpočeo. Dovozili su graću, tesari su već radili, i ćubrivo su dopremali na osamdeset taljiga, ali sve je još visilo o koncu.
II Usred tih briga zbilo se nešto, mada nevažno, što je zadalo muke Jevgeniju. U svojoj mladosti živeo je onako kako žive svi mladi, zdravi, neženjeni ljudi, naime, imao je odnose s različitim ženama. Nije bio razvratnik, ali nije bio ni, kako je sam sebi govorio, kaluđer. A prepuštao se tome samo toliko koliko je to bilo neophodno za fizičko zdravlje i nesmetani tok misli, kako je govorio. Počelo je to od šesnaeste godine. I sve dosad teklo je uspešno. Uspešno u tom smislu što se nije prepuštao razvratu, nije se zaljubio nijedanput i nijedanput nije bio bolestan. Imao je u Petrogradu najpre švalju, zatim se ona pustila u promet, i on je to uredio drukčije. I to pitanje bilo je tako rešeno da nije imao nikakvih teškoća. Ali ovde u selu živeo je već drugi mesec i stvarno nije znao šta da radi. Uzdržavanje silom prilika počelo je loše delovati na njega. Da neće zbog toga morati da putuje u grad? I kuda? Kako? Samo je to uznemiravalo Jevgenija Ivanoviča, a pošto je bio načisto s tim da je to neophodno i da mu je potrebno, njemu je odista postalo potrebno, i osećao je da nije slobodan i da mimo svoje volje prati pogledom svaku mladu ženu. Smatrao je nedoličnim da se u svom selu saživi s nekom ženom ili curom. Znao je, po pričanju, da su se i njegov otac i deda u tom pogledu sasvim razlikovali od drugih spahija iz toga vremena i na svom imanju nisu se nikad upuštali ni u kakve ludorije s bilo kojim čeljadetom iz svoga sela, i odlučio je da ni on to ne čini; ali je, zatim, sve više osećao da je sputan i sa strepnjom je zamišljao šta mu se može dogoditi u gradiću, i pošto zaključi da više nema kmetova, odluči da se to može i ovde. Samo će to tako urediti da niko ne zna, i ne zbog razvrata, već samo zbog zdravlja, tako je govorio sebi. I kad se odlučio na to, oseti da je još uznemireniji; razgovarajući sa starostom, sa seljacima, sa stolarom, nehotice je skretao razgovor na žene a, ako se razgovor vodio
o ženama, onda ga je prihvatao. Sve više je zagledao žene. III Ali jedno je bilo doneti odluku, a drugo sprovesti je u delo. Sam se nije mogao približiti ženi. Kojoj? Gde? Trebalo je preko nekog, ali kome da se obrati? Dogodi se jedanput da svrati u čuvarevu kućicu da se napije vode. Čuvar je bio nekadašnji očev lovac. Jevgenij Ivanovič zapodenu razgovor s njim i čuvar razveza o nekadašnjim zgodama lovačkih terevenki. I Jevgeniju Ivanoviču pade na um da ne bi bilo loše ovde, u kućici ili u šumi, to urediti. On nije znao kako i hoće li se toga primiti stari Danila. »Možda će njega zgranuti takav predlog i osramotiću se, a možda će sasvim jednostavno pristati.« Tako je mislio dok je slušao Danilino pričanje. Danila je pričao kako su odsedali, kad su odlazili u lov, kod crkvenjakovice i kako je Prjaničnikovu podveo jednu seljanku. »Može se«, pomisli Jevgenij. — Vaš otac, rajsko mu naselje, nije se bavio tim ludorijama. »Ne može«, pomisli Jevgenij, ali da bi proverio, reče: — Kako si se mogao baviti tako lošim stvarima? — A čega tu ima lošeg? I njoj je bilo drago i moj je Fjodor Zaharič bio zadovoljan i prezadovoljan. Ja sam dobio rubalj. A šta je drugo i mogao? Živa duša. Krv nije voda. »Pa, može se reći«, pomisli Jevgenij i odmah pređe na stvar. — A znaš — on oseti kako pocrvene kao rak — znaš, Danila, namučio sam se. — Danila se osmehnu. — Ja ipak nisam kaluđer — navikao sam. Oseti da je glupo sve što govori, ali mu je bilo drago što je Danila odobravao.
— Što, mogli ste odavno reći, to se može — reče on. — Vi samo recite koju ćete. — Ah, odista, meni je svejedno. Ali, naravno, da nije neka rugoba i da je zdrava. — Razumem! — odreza Danila. Zamisli se. —Oh, znam dobro čeljade — poče on. Opet Jevgenij pocrvene. — Dobro čeljade. Vi je vidite, eto, udala se jesenas — Danila stade šaputati — a on ništa ne može uraditi. Tu treba da se nađe neki meraklija. Jevgenij se čak namršti od stida. — Ne, ne — izusti on. — Meni to uopšte ne treba. Meni, naprotiv (šta je trebalo da znači to naprotiv?), meni, naprotiv, treba samo da je zdrava i da je što manje petljavine, vojnikova žena ili neka takva... — Znam. To znači da vam treba dovesti Stepanidu. Muž joj je u gradu, ona kao da je vojnikova žena. A žena je lepa, uredna. Bićete zadovoljni. Ja joj baš onomad velim — doći, a ona... — Pa, kad onda? — Ta može i sutra. Ja ću poći po duvan i svratiću, a u vreme ručka dođite ovamo ili iza bašte prema kupatilu. Nema nikog. Ta u vreme ručka svi spavaju. — Pa, dobro. Silno uzbuđenje obuze Jevgenija kad stiže kući. »Šta će biti od ovog? Kakva je seljanka? A šta ako bude i rugoba i gnusoba kakva. Ne, one su lepe«, govorio je sebi, prisećajući se onih koje je zagledao. »Ali šta da kažem, šta da uradim?« Celog dana nije mogao da se smiri. Sutradan u podne pođe prema čuvarevoj kućici. Danila je stajao kraj vrata i ćutke mu značajno pokaza glavom prema šumi. Krv navre Jevgeniju u srce, oseti kako kuca i pođe prema bašti. Nikog. Priđe kupatilu. Nikog. Osmotri oko sebe, iziđe i najednom ču prasak slomljene grane. Osvrnu se, stajala je u čestaru iza jaružice. Pohita tuda preko jaruga. U jaruzi je bila kopriva koju nije opazio. Ožari se, cvikeri mu padoše s nosa i ustrča na suprotni brežuljak. U beloj vezenoj pregači, crveno-modroj suknji, jarkocrvenoj marami, bosonoga, mladolika, jedra, lepa, stajala je ona i krotko se
osmehivala. — Tamo okolo je puteljak, mogli ste obići — reče ona. — A ja sam odavno tu. Poodavno. Priđe joj i, osvrćući se, dodirnu je. Posle pola sata razišli su se, on nađe cvikere i svrati kod Danile i na njegovo pitanje: »Jeste li zadovoljni, gospodine?« — dade mu rublju i krenu kući. Bio je zadovoljan. Isprva ga je bilo stid. Ali ga zatim to prođe. I sve je bilo lepo. Pre svega lepo zato što se sad oseća lako, mirno, čilo. Nije je čak čestito ni pogledao. Seća se da je čista, mladolika, zgodna i jednostavna, ne prenemaže se. »Čija li ona beše? — upita sebe. — On je rekao da je Pečnikovljeva? Od kojih Pečnikovih? [14] Dva su doma. Sigurno je snaja starog Mihajla. Jeste, sigurno je njegova. On ima sina koji živi u Moskvi, pitaću jedanput Danilu.« Otada je otklonio tu značajnu neprijatnost seoskog života — uzdržavanje silom prilika. Više se nije remetio slobodni tok Jevgenijevih misli i mogao je slobodno da se bavi svojim poslovima. A posao koga se prihvatio Jevgenij nije bio nimalo lak: ponekad mu se činilo da neće izdržati i da će se sve završiti na tome da će ipak morati da proda imanje, svi njegovi napori će propasti i, što je najvažnije, ispašće da nije izdržao, nije umeo da dovede do kraja ono čega se prihvatio. To ga je najviše uznemiravalo. Nije čestito uspevao da kako-tako zapuši jednu rupu, već se otvarala nova, neočekivana. Za sve to vreme neprestano su se pojavljivali sve novi očevi dugovi, za koje pre toga nije znao. Videlo se da je otac u poslednje vreme uzimao gde god je stigao. U vreme deobe, u maju, Jevgenij je mislio da zna, najzad, sve. Ali iznenada sredinom leta dobi pismo po kome se ispostavi da postoji još i dug udovici Jesipovoj od dvanaest hiljada rubalja. Menica nije postojala, postojala je samo obična priznanica koju je mogao, prema rečima zastupnika, osporavati. Ali Jevgeniju nije ni na um padalo da odbije da isplati stvarno očev dug samo zato što se dokument mogao osporavati. Jedino je želeo da tačno sazna da li je to zaista bio dug.
— Mama! Ko je to Jesipova Kalerija Vladimirovna? — upita majku kad su se, kao i obično, našli za stolom. — Jesipova! Ta to je dedina usvojenica. A zašto? Jevgenij ispriča majci o pismu. — Čudim se kako je nije sramota. Koliko joj je samo tvoj otac davao. — Ali mi smo joj dužni? — Ta kako da ti kažem? Duga nema, otac je zahvaljujući svojoj beskrajnoj dobroti... — Ali otac je to smatrao za dug. — Ne mogu ti reći. Ne znam. Znam da ti je i ovako teško. Jevgenij je video da Marja Pavlovna ni sama nije znala šta da kaže i kao da je nastojala da dozna štogod od njega. — Iz ovog vidim da treba platiti — reče sin. Sutra ću otići k njoj i porazgovarati, možda se može odgoditi. — Ah kako mi te je žao. Ali ti znaš bolje. Kaži joj da mora pričekati — govorila je Marja Pavlovna, očigledno umirena i ponosna sinovim rešenjem. Položaj Jevgenijev bio je naročito težak još i zato što majka, koja je živela s njim, nimalo nije shvatala njegov položaj. Celog života navikla je da živi naveliko, da nije čak mogla ni zamisliti položaj u kome se sin nalazio, naime, da se danas-sutra može preokrenuti tako da njima ništa ne ostane i da će sin morati sve da proda i da živi i izdržava majku samo od službe koja mu je, prema njegovim uslovima, mogla dati sve u svemu dve hiljade rubalja. Nije shvatala da se iz ovog položaja može spasti samo smanjenjem rashoda u svemu, i zato nije mogla shvatiti zašto je Jevgenij tako škrt u sitnim stvarima, u izdacima za baštovane, za kočijaše, za čeljad i čak za trpezu. Osim toga, kao i većina udovica, gajila je prema pokojniku osećanja strahopoštovanja, nimalo nalik na ona koja je imala prema njemu dok je bio živ i nije dopuštala pomisao da to što je radio ili stvorio pokojnik može biti loše i da se može promeniti. Jevgenij je na jedvite jade održavao i vrt i staklenu baštu s dvojicom baštovana, i konjušnicu s dvojicom kočijaša. Marja Pavlovna je naivno mislila da je time, što se nije tužila na trpezu, koju je pripravljao stari
kuvar, i na to što sve stazice u parku nisu uređivane, i što je mesto lakeja bilo jedno slušče, činila sve što može mati koja se žrtvuje za sina. Tako je i u ovom novom dugu, u kome je Jevgenij video udarac koji će dokusuriti gotovo sve što je preduzeo, Marja Pavlovna videla samo okolnost koja je pokazala Jevgenijevu plemenitost. Marja Pavlovna nije strepela za materijalni položaj Jevgenijev još i zato što je bila uverena da će naći sjajnu partiju, i da će ona sve ovo dovesti u red. Mogao je naći sjajnu partiju. Ona je znala desetak porodica koje bi bile srećne da udaju kćer za njega. I želela je da do tog što pre dođe. IV Jevgenij je i sam maštao o ženidbi, ali ne onako kao njegova mati: pomisao na to da ženidbu iskoristi kao sredstvo da popravi svoje stanje bila mu je ogavna. Želeo je da se oženi časno, iz ljubavi. On je i zagledao devojke koje je sretao i poznavao, udvarao im se, ali se njegova sudbina nije rešavala. Međutim, čemu se uopšte nije nadao, njegov odnos sa Stepanidom se nastavio i dobio je obeležje nečeg ustaljenog. Jevgeniju je razvrat bio tako tuđ, tako mu je teško padalo da čini ovo skriveno — osećao je to — nečasno delo, da ga nikad nije ugovarao i čak se posle prvog viđenja nadao da više neće videti Stepanidu; ali se pokazalo da je njega posle izvesnog vremena opet obuzela uznemirenost koju je pripisivao tome. I uznemirenost ovog puta nije bila neodređena; već je video baš one iste crne, sjajne oči, onaj isti dubok glas, koji je govorio »poodavno«, onaj isti miris nečeg mladalačkog i snažnog i one iste bujne grudi koje su izdizale pregaču i sve to u onom leskaru i klenovom čestaru zalivenom jarkom svetlošću. Ma koliko da ga je bilo stid, opet se obrati Danili. I opet je u podne ugovoreno viđenje u šumi. Ovog puta je Jevgenij bolje zagleda i sve mu se na njoj učini privlačno. Pokuša da razgovara s njom, upita je o mužu. Odista je to bio Mihajlov sin, živeo je u Moskvi kao kočijaš.
— Pa, kako ti... — Jevgenij je hteo da je pita kako ga ona vara. — Šta kako? — upita ona. Ona je, očigledno, bila razborita i dosetljiva. — Pa kako ti to dolaziš meni? — Pazi — razdragano reče ona. On se, biće, tamo provodi. A što ne bih i ja? Očigledno je postala previše slobodna i smela. I to je bilo drago Jevgeniju. Ali joj ipak sam nije zakazivao sastanke. Čak i kad je ona predložila da se sastaju mimo Danile, koga nije podnosila, Jevgenij nije pristao. Nadao se da je to viđenje poslednje. Dopadala mu se, smatrao je da je njemu neophodan takav odnos i da u tome nema ničeg ružnog; ali je u dnu svoje duše bio stroži sudija koji to nije odobravao i koji se nadao da je ovo poslednji put, a ako se nije nadao, onda bar nije želeo da učestvuje u tom i da ugovara za drugi put. Tako je bilo celog leta, u toku kojeg ju je video desetinu puta i svaki put preko Danile. Dogodi se jedanput da ona nije mogla doći zato što joj je došao muž i Danila mu ponudi drugu. Jevgenij s odvratnošću odbi. Zatim je muž otputovao i sastanci su se nastavili po starom, najpre preko Danile, a zatim je on bez snebivanja određivao vreme, i ona je dolazila sa seljankom Prohorovom, jer žena nije smela ići sama. Jedanput, baš u vreme kad je bio zakazan sastanak, Marji Pavlovnoj doputova porodica s onom devojkom kojom je ona htela da se oženi Jevgenij, i Jevgenij nije ni na koji način mogao da se izvuče. Čim mu se pružila prilika za to, pođe, tobože, na gumno i zamače stazicom u šumu do mesta gde su se sastajali. Ona nije bila tu. Ali je na uobičajenom mestu sve, dokle je mogla dosegnuti ruka, sve bilo polomljeno, divlja trešnja, leska, pa čak i mladi klen, debeo kao kolac. To je ona čekala, uzrujavala se i ljutila i, igrajući se, omogućila mu da to može opaziti. Čekao je malo, čekao, pa ode Danili da ga zamoli da je pozove za sutra. Ona dođe i bila je onakva kakva je uvek bila. Tako prođe leto. Sastanke su uvek zakazivali u šumi i samo jedanput, pred jesen, u šupi na gumnu u njihovom zadnjem dvorištu. Jevgeniju ni na um nije padalo da bi ovi njegovi odnosi mogli imati bilo kakav značaj za njega. Na nju nije mislio. Davao joj je novac i to je bilo
sve. Nije znao i nije mislio na to da su već svi u selu znali o tom i zavideli joj, da su joj njeni ukućani uzimali novac i podstrekivali je i da je njena predstava o grehu, pod uticajem novca i uplivom ukućana, sasvim iščezla. Činilo joj se, ako joj ljudi zavide, onda je to što čini dobro. »Prosto je potrebno zbog zdravlja«, mislio je Jevgenij. »Recimo da nije lepo i da, mada niko ne govori, svi ili mnogi znaju. Seljanka s kojom do lazi, zna. A kad zna, sigurno je ispričala i drugima. Pa šta da radi? Ružno je ovo što učinim«, mislio je Jevgenij, »ali šta da radim. Neće dugo trajati.« Jevgenija je najviše dovodio u nedoumicu njen muž. Isprva mu se iz nekog razloga činilo da joj muž mora biti loš i ovo ga je donekle pravdalo. Ali video je muža i zgranuo se. On je bio đida i kicoš, nimalo gori, a možda čak i bolji od njega. Prilikom prvog sastanka reče da joj je video muža i da mu se svideo, pravi je đida. — Nema mu ravnog u selu — gordo reče ona. To iznenadi Jevgenija. Otada ga je pomisao na muža još više mučila. Zadesi se jedanput kod Danila, i Danila mu, raspričavši se, otvoreno reče: — A Mihajlo me onomad upita, je l’ istina da spahija živi sa sinovom ženom. Odgovorih mu da ne znam. Ali mu rekoh, bolje je sa spahijom nego sa seljakom. — A on? — Ta ništa, veli: zapamtiće me, saznaću, pokazaću joj ja njenog boga. »Pa kad bi joj se muž vratio, ja bih se nje manuo«, mislio je Jevgenij. Tek, muž je živeo u gradu i odnosi su se ipak nastavili. »Kad bude bilo potrebno, prekinuću, i sve će biti zaboravljeno«, mislio je on. I u to nije sumnjao, jer se tokom leta morao baviti najraznovrsnijim poslovima: i podizanjem novog majura, i žetvom, i gradnjom, i, na prvom mestu, isplatom duga, i prodajom ledina. Sve su to bili poslovi koji su ga potpuno zaokupili, o kojima je razmišljao, ležući i ustajući. Sve je to bio pravi život. Odnosi — on čak to nije nazivao ni veza — sa Stepanidom bili su nešto sasvim sporedno. Istina, kad bi ga obuzela
želja da je vidi, navirala je s takvom snagom da ni o čem drugom nije mogao misliti, ali to nije dugo trajalo, dolazilo je do sastanka i opet ju je zaboravljao za koju nedelju, pa čak i mesec. S jeseni je Jevgenij često odlazio u grad i tamo se sprijateljio s porodicom Anenskih. Anenski su imali kćer koja tek što je završila institut. I tada se, na veliko ogorčenje Marje Pavlovne dogodilo da se Jevgenij, kako je ona govorila jevtino proda, zaljubi u Lizu Anensku i zaprosi je! Otada je prekinuo odnose sa Stepanidom. V Zašto je Jevgenij izabrao Lizu Anensku ne može se objasniti, kao što se nikada ne može objasniti zašto muškarac bira ovu ženu, a ne neku drugu. Razloga je bilo tušta i tma, i pozitivnih i negativnih. Razlog je bio i to što ona nije bila naročito bogata udavača, kakve mu je provodadžisala majka, i to, što je bila naivna i nežno se ophodila prema svojoj majci, i to što nije bila lepotica koja je skretala pažnju na sebe, ali nije bila ni ružna. Važno je bilo i to da je zbliženje s njom nastalo u onom periodu kad je Jevgenij bio rešen da se ženi. Zaljubio se zato što je znao da će se ženiti. Liza Anenska se u početku samo dopala Jevgeniju, ali kad je odlučio da se njome oženi, obuzelo ga je mnogo jače osećanje, osetio je da je zaljubljen u nju. Liza je bila visoka, vitka i izdužena. Izduženo je bilo sve na njoj: i lice, i nos, ne prema napred, već duž lica, i prsti i stopala. Boja lica bila joj je veoma nežna, bela, žućkasta, s nežnim rumenilom, kosa duga, svetlosmeđa, meka i talasava, i divne, svetle, krotke, iskrene oči. Te oči su osobito zanele Jevgenija. I kad bi pomislio na Lizu, uvek je video pred sobom te svetle, krotke, iskrene oči.
Takva je bila fizički; o njenom duševnom životu ništa nije znao, već je samo video te oči. I te oči, reklo bi se, kazivale su mu sve što je trebalo da zna. Izraz tih očiju bio je takav. Još dok je bila u institutu, od petnaest godina, Liza se neprestano zaljubljivala u sve privlačne muškarce i bila je živahna i srećna samo onda kada je bila zaljubljena. Pošto je završila institut, isto se tako zaljubljivala u sve mlade ljude koje je sretala i, razume se, zaljubila se u Jevgenija čim se upoznala s njim, i upravo je ta zaljubljenost i davala njenim očima onaj naročiti izraz koji je toliko očaravao Jevgenija. Te iste zime istovremeno je bila zaljubljena u dva mlada čoveka i crvenela je i uzbuđivala se ne samo kad su oni ulazili u sobu već i kad je izgovarala njihova imena. Ali zatim se, kad joj je majka natuknula da Irtenjev, čini se, ima ozbiljne namere, još više zaljubila u Irtenjeva, tako da je postala gotovo ravnodušna prema prethodnoj dvojici, a kad je Irtenjev počeo dolaziti k njima, na balove, posela i igrao s njom više nego s drugima, a, očigledno, želeo samo da dozna da li ga ona voli, tad se ona prosto bolesno zaljubila u Irtenjeva, videla ga je u snu i na javi u mračnoj sobi a svi su drugi za nju prestali da postoje. Kad ju je zaprosio i kad su ih blagoslovili, kad se poljubila s njim i kad su postali verenik i verenica, tad je u njoj nestala svaka druga pomisao, osim na njega, svaka druga želja osim te da bude s njim, da ga voli i da je on voli. Ona se i ponosila njime i raznežavala pred njim, i pred sobom, i pred svojom ljubavlju i sva se topila i sahla od ljubavi prema njemu. Ukoliko ju je više upoznavao, utoliko ju je više voleo. Nikad nije očekivao da će susresti takvu ljubav i ta ljubav je još više podsticala njegova osećanja. 2 VI U proleće je doputovao u Semjonovsko da obiđe gazdinstvo i izda naloge za radove, pre svega u kući, gde su se vršile pripreme za ženidbu.
Marja Pavlovna bila je nezadovoljna sinovim izborom, ali samo zato što ta partija nije bila tako sjajna kao što je mogla biti i što joj se Varvara Aleksejevna, buduća tašta, nije svidela. Da li je ona bila dobra ili rđava, nije znala i nije se trudila da sazna, ali da ona nije bila blagorodna žena, da nije bila comme il faut, nije bila ledi, kako je govorila za sebe Marja Pavlovna, to je videla od prvog susreta, i to ju je ogorčavalo. Ogorčavalo ju je zato što je cenila ovu blagorodnost iz navike, znala je da je Jevgenij veoma osetljiv na to i predviđala je da će imati mnogo neprilika zbog toga. Devojka joj se sviđala. Sviđala joj se najviše zbog toga što se sviđala Jevgeniju. Trebalo ju je voleti. I Marja Pavlovna bila je spremna na to, i to od svega srca. Jevgenij je zatekao majku radosnu, zadovoljnu. Sve je pripremala u kući i spremala se da otputuje čim dovede mladu. Jevgenij ju je nagovarao da ostane. I pitanje je ostalo nerešeno. Naveče, kao i obično, posle čaja, Marja Pavlovna ređala je pasijans. Jevgenij je sedeo, pomagao joj. To je bilo vreme za najprisnije razgovore. Pošto dovrši jedan pasijans i ne poče novi, Marja Pavlovna pogleda Jevgenija i, okolišeći unekoliko, otpoče ovako: — A ja sam htela da ti kažem, Ženja. Naravno, ja ne znam, ali uopšte sam htela da te posavetujem da pre ženidbe treba neizostavno da prekineš sa svim svojim momačkim stvarima, tako da ništa ne bi moglo da uznemirava ni tebe, i ne daj bože, tvoju ženu. Ti me razumeš? I zaista, Jevgenij je odmah razumeo da Marja Pavlovna cilja na njegove odnose sa Stepanidom, koje je prekinuo još početkom jeseni, i, kao i sve žene koje žive usamljeno, pridaje tim odnosima mnogo veći značaj od onoga koji su oni imali. Jevgenij pocrvene i ne toliko zbog stida koliko zbog toga što mu je bilo krivo što se dobra Marja Pavlovna meša — istina iz ljubavi — no ipak meša tamo gde ne treba i što ne shvata i ne može da shvati. On reče da kod njega nema ničeg što bi trebalo skrivati i da se uvek tako ponašao kako ništa ne bi moglo nauditi njegovoj ženidbi. — Pa, divno, mili moj. Ti se, Genja, ne ljuti na mene — reče Marja Pavlovna smeteno. Ali je Jevgenij video da nije dovršila i da nije rekla ono što je htela.
Tako se i dogodilo. Nešto kasnije poče pričati kako su je dok je bio odsutan molili da krsti kod... Pčelnikovih. Sad Jevgenija obli rumen, ali ne zbog toga što mu je bilo krivo, i čak ne zbog stida, već zbog nekog čudnog shvatanja važnosti onog što mu sad govore, nehotičnog shvatanja, koje nije imalo ničeg zajedničkog s njegovim rezonovanjem. Tako se i dogodilo ono što je očekivao. Marja Pavlovna, kao da nije imala nikakvih drugih namera, sem da razgovara, reče da se ove godine rađaju samo dečaci, očito pred rat. I kod Vasinih i kod Pčelnikovih snaša je rodila prvenče — isto tako dečaka. Marja Pavlovna je želela da to kaže uzgred, ali i samu je obuze stid kad ugleda rumenilo na sinovom licu, njegovo nervozno skidanje, krckanje i stavljanje cvikera i žustro pripaljivanje cigarete. Ona ućuta. On je isto tako ćutao i nije mogao da smisli kako da prekine to ćutanje. I oboma je bilo jasno da su razumeli jedno drugo. — Da, u selu je najvažnija pravičnost, da ne bi bilo ljubimaca, kao kod tvog strica. — Mamice — reče najednom Jevgenij — ja znam zašto vi to govorite. Vi se uzalud uznemiravate. Za mene je moj budući život takva svetinja koju ja ni u kom slučaju neću narušiti. A to što je bilo u mom momačkom životu, s tim je zauvek svršeno. I ja nikad nisam stupao ni u kakve veze i niko nema nikakva prava na mene. — Pa, meni je drago — reče majka. — Ja znam tvoje plemenite misli. Jevgenij primi te majčine reči kao uobičajenu pohvalu i zaćuta. Sutradan ujutru krenu u grad, misleći o svojoj nevesti, o svemu na svetu, samo ne o Stepanidi. Ali kao za pakost, da bi se setio, prilazeći kolima crkvi, poče da sreće narod koji se vraćao otuda peške ili kolima. Srete starog Matveja i Semjona, momke, mlade devojke, i eno tamo dve seljanke, jedna starija i jedna nagizdana u svetlocrvenoj marami, nekako poznata. Seljanka ide lako, čilo, i na rukama drži dete. On ih dostiže, starija žena se pokloni starinski, zastavši, a mlada s detetom samo saže glavu i ispod marame zasjaše poznate vesele oči koje su se osmehivale. »Da, to je ona, ali sve je svršeno i nemam razloga da je gledam. I dete je možda moje«, sinu mu kroz glavu. »Ma, koješta. Muž joj je bio, odlazila je k njemu.« Čak nije hteo ni da proračuna. Smatrao je da je to
dobro iz zdravstvenih razloga, platio je i gotovo; nema nikakve veze između nje i njega, nije ni bilo i ne može i ne treba da bude. Nije imao razloga da obmanjuje glas savesti, ne, odista ga savest nije ni zbog čega prekorevala. I nikada se više nije nje setio posle razgovora s majkom i posle susreta. I nijednom je potom nije sreo. Prve nedelje posle Uskrsa Jevgenij se venča u gradu i odmah s mladom ženom otputova na selo. Kuća je bila preuređena onako kako se obično uređuje za mladence. Marja Pavlovna je htela da otputuje, ali je Jevgenij, i još više Liza — privole da ostane. Samo je prešla u drugo krilo zgrade. I tako je otpočeo novi život za Jevgenija. VII Prva godina porodičnog života bila je teška za Jevgenija. Teška je bila zato što su se poslovi, koje je u vreme prosidbe nekako odlagao, sad, posle ženidbe, najednom svi svalili na njega. Pokazalo se da je nemoguće izvući se iz dugova. Letnjikovac je prodao, pokrio je najprešnije dugove, ali je još preostalo dugova, a novca nije imao. Imanje je donelo dobar dohodak, ali trebalo je poslati bratu i pokriti troškove svadbe, tako da mu je ponestalo novca, i morao je obustaviti rad u fabrici. Jedina mogućnost da se izvuče bila je da upotrebi ženin novac. Liza je, shvativši mužev položaj, sama to zahtevala. Jevgenij pristade, ali samo pod uslovom da polovinu imanja prenese na ženino ime. Tako i učini. Razume se ne zbog žene, koju je to vređalo, već zbog tašte. Ti poslovi s različitim ishodom, čas uspesi, čas neuspesi, bili su jedino što je zagorčavalo Jevgenijev život te prve godine. Drugo bila ženina bolešljivost. Te iste prve godine, sedam meseci posle ženidbe, u jesen, Lizi se dogodila nesreća. Ona se izvezla čezama da presretne
muža koji se vraćao iz grada, mirni konj je iznenada pojurio, ona se uplašila i iskočila. Skok je bio relativno srećan — mogla je pasti pod točak — ali je već bila bremenita, i te noći su je spopali bolovi, pobacila je i dugo se nije mogla oporaviti posle pobačaja. Gubitak očekivanog deteta, ženina bolest, s tim u vezi poremećaj života i, što je najvažnije, prisustvo tašte koja je doputovala čim se Liza razbolela — sve je to doprinelo da je ta godina za Jevgenija bila još teža. Ali i pored tih teških prilika, krajem prve godine Jevgenij se osećao veoma dobro. Pre svega, njegova intimna misao da obnovi imetak koji se smanjio, da obnovi dedovski život u novom ruhu, mada s mukom i sporo, ipak se ostvarivala. Sad više nije moglo biti ni pomena o tome da se zbog duga proda čitavo imanje. Glavnina imanja, mada je i preneta na ženu bila je spasena i ako samo repa dobro ponese i cene budu dobre, onda sledeće godine uložena lišavanja i napori mogu potpuno uroditi plodom. To je bilo jedno. Drugo je bilo to da, ma koliko mnogo očekivao od svoje žene, nije ni u kom slučaju očekivao da nađe u njoj ono što je našao: to nije bilo ono što je očekivao, već je to bilo mnogo više. Nežnosti, zanosa zaljubljenih, mada je nastojao da ih izazove, nije bilo ili su bili veoma slabi; ali je bilo nečeg sasvim drugog, naime, ne samo da je veseliji, prijatniji već i lakši postao život. Nije znao usled čega to nastaje, ali je bilo tako. Nastajalo je to otuda što je odmah po veridbi ona zaključila da je Jevgenij Irtenjev iznad svih ljudi na svetu, da je pametniji, čestitiji, plemenitiji od njih, i zato su svi ljudi dužni da služe i pričinjavaju zadovoljstvo tom Irtenjevu. Ali pošto ne može sve privoleti da to čine, onda bar sama treba to da čini. Tako je i činila, i zato su sve njene duševne snage bile vazda usmerene na to da sazna, da odgonetne ono što on voli i da zatim to čini, ma šta to bilo i ma koliko to teško bilo. I ona je mogla ono što predstavlja najveću čar odnosa s voljenom ženom, mogla je, blagodareći ljubavi prema mužu, da pronikne u njegovu dušu. Opažala je — činilo mu se, često bolje od njega — svako stanje njegove duše, svaku nijansu njegovih osećanja i prema tome je postupala, dakle, nikad ne vređajući njegova osećanja, nego je uvek mučna smirivala, a radosna podsticala. Ali ne samo osećanja, shvatala je njegove misli. Potpuno nepoznate stvari koje se tiču seoskog gazdinstva,
fabrike, suda o ljudima odmah je shvatala, i ne samo da mu je mogla biti sagovornik već često, kako joj je i govorio, koristan, nezamenljiv savetodavac. Stvari, ljude, sve na svetu posmatrala je isključivo njegovim očima. Ona je volela svoju majku, ali, čim je opazila da je Jevgeniju neprijatno što se tašta meša u njihov život, ne dvoumeći se, stala je na muževu stranu, i to s takvom odlučnošću da ju je morao obuzdavati. Povrh svega toga u njoj je bilo neverovatno mnogo ukusa, takta i, što je najvažnije, mirnoće. Sve što je radila, radila je neprimetno, primetni su bili samo rezultati toga rada, to jest uvek i u svemu ogledala se čistota, red i prefinjenost. Liza je od prvog dana shvatila šta je životni ideal njenog muža i nastojala je da postigne i postigla je u uređenju kuće i redu u kući upravo ono što je on želeo. Nedostajalo je dece, ali i za to je bilo nade. Zimus su putovali u Petrograd, bili kod akušera, i on ih je uveravao da je ona sasvim zdrava i da može imati decu. I ta se želja ispunila. Krajem godine bila je opet bremenita. Jedino je njena ljubomora ne samo zagorčavala već i dovodila u pitanje njihovu sreću — ljubomora koju je prigušivala, koju nije ispoljavala, ali od koje je često patila. Ne samo da Jevgenij nije mogao nikoga voleti jer nije bilo na svetu žene koja bi bila dostojna njega (o tome da li je ona dostojna njega ili nije, nikada sebe nije ni pitala), već se zbog toga nijedna žena ne bi smela usuditi da ga voli. VIII Oni su živeli ovako: on je ustajao, kao i uvek, rano i odlazio na gazdinstvo, u fabriku, koja je sad radila, ponekad u polje. Oko deset sati dolazio je na kafu. Kafu su pili na terasi Marja Pavlovna, ujak, koji je živeo kod njih, i Liza. Posle razgovora, često veoma veselih, uz kafu, razilazili su se do ručka. U dva su ručavali. I zatim su odlazili u šetnju ili
bi se nekud odvezli. Naveče, kad se vraćao iz pisarnice, pili su kasno čaj i ponekad je on čitao naglas, ona radila, ili su svirali, ili razgovarali, kad je bilo gostiju. Ako je odlazio na put poslom, pisao joj je i svakog dana dobijao pisma od nje. Ponekad je putovala s njim, i to je bilo divno. Na njegov i njen imendan dolazili su gosti i njemu je pričinjavalo zadovoljstvo da vidi kako je ona sve vešto pripremila, tako da je svima bilo prijatno. Video je, a i slušao, kako se svi dive njoj, mladoj, ljupkoj domaćici i zbog toga ju je još više voleo. Sve je bilo kako se samo poželeti može. Trudnoću je lako podnosila i njih dvoje su, mada sa strepnjom, maštali kako će vaspitavati dete. O načinu vaspitanja, metodima, o svemu tome odlučivao je Jevgenij i ona je samo želela da predano ispuni njegovu volju. Jevgenij je pročitao mnogo medicinskih knjiga i imao je nameru da vaspita dete po svim zahtevima nauke. Ona se, naravno, slagala sa svim i pripremala se, šila je tople i lake pelene i udešavala kolevku. Tako je nastala druga godina njihovog braka i došlo je drugo proleće. IX To je bilo o Trojičinu danu. Liza je bila u petom mesecu i mada se pazila, bila je vesela i čila. Obe majke, i njena i njegova, živele su u kući pod izgovorom da se staraju i vode računa o njoj i samo su je uznemiravale svojim zanovetanjima. Jevgenij se sav bio predao gazdinstvu, novoj preradi cvekle u velikim količinama. Uoči Trojičina dana Liza odluči da valjano spremi kuću onako kako su je spremili za Uskrs, i pozva dve nadničarke da pomognu posluzi da operu pod, prozore, da istresu stvari i ćilime i presvuku navlake. Žene dođoše još rano izjutra, staviše lonce s vodom i prihvatiše se posla. Jedna od dveju žena bila je Stepanida koja tek što je odbila od grudi dečaka i izmolila pisara, s kojim se saživela, da ide da pere pod. Želela je da izbliza vidi novu spahinicu. Stepanida je živela kao i pre sama, bez
muža, i provodila se, kao što se ranije provodila sa starim Danilom koji ju je uhvatio u krađi drva, zatim sa spahijom, sad s tek zamomčenim pisarom. Na spahiju nije ni pomišljala. »On sad ima ženu«, mislila je. »A stalo mi je da vidim spahinicu, njena kuća je, vele, lepo nameštena.« Otkako ju je sreo s detetom, Jevgenij je nije više viđao. U nadnicu nije išla jer je imala dojenče, a on je retko prolazio kroz selo. Tog jutra, uoči Trojičina dana, Jevgenij ustade rano, u pet sati, i odveze se na njivu pod ugarom, koju je trebalo posuti veštačkim đubrivom — fosforitom, tako da je iz kuće izašao pre no što su žene ušle u nju, dok su se još baktale kraj peći oko kotlova. Veseo, zadovoljan i gladan, Jevgenij se vraćao na doručak. On sjaha kraj kapidžika i, pošto predade konja baštovanu koji je tuda prolazio, udarajući korbačem po visokoj travi i ponavljajući, kao što često biva, već izrečenu misao, išao je kući. Misao koju je ponavljao bila je: »Fosforiti će opravdati« — šta, pred kim — nije znao i na to nije mislio. Na poljanici su tresli ćilim. Nameštaj su izneli. »Zaboga miloga! Kakvog se spremanja Liza prihvatila. Fosforiti će opravdati. Pazi ti domaćice. To je domaćica! I te kakva domaćica«, reče sebi, živo je zamišljajući u beloj kućnoj haljini, s licem koje se zarilo od radosti, kakvo je gotovo uvek imala kad ju je on gledao. »Da, treba promeniti čizme, jer će fosforiti opravdati, to jest smrde na đubrivo, a milostiva domaćica je u takvom stanju. Zašto je u takvom stanju? Da, raste tamo u njoj maleni novi Irtenjev«, pomisli on. »Da, fosforiti će opravdati.« I, osmehujući se svojim mislima, htede da otvori vrata svoje sobe. Ali nije stigao ni da dodirne vrata, a ona se sama otvoriše, i licem u lice sudari se s nekom ženom sa zadignutom suknjom, bosonogom i s visoko podvrnutim rukavima, koja je išla prema njemu noseći vedro. On se odmače u stranu kako bi propustio ženu, ona se isto tako odmače, nameštajući mokrom rukom maramu koja joj je spala. — Proći, prođi, ja neću ući dok vi... — poče Jevgenij i najednom, prepoznavši je, ućuta. Osmehujući se očima, ona veselo pogleda u njega. I, spustivši suknju, prođe kroz vrata.
»Koješta?... Šta to treba da znači?... Nemoguće«, mršteći se i braneći se, kao od muve, govorio je sebi Jevgenij, nezadovoljan što ju je opazio. Bio je nezadovoljan što ju je opazio, a istovremeno nije mogao da se otrgne od njenog tela zanjihanog lakim, snažnim hodom bosih nogu, od njenih ruku, ramena, lepih nabora košulje i crvene suknje, visoko zadignute iznad belih listova. »Ma što gledam«, reče sebi, obarajući pogled da je ne bi video. »Da, treba ipak ući, promeniti čizme.« I on uđe u svoju sobu; ali ne prođe ni nekoliko koraka kad se, ni sam ne znajući kako i po čijoj naredbi, opet osvrnu, kako bi je još jedanput video. Ona je zamicala za ugao i u tom času se isto tako osvrnu prema njemu. »Ah, šta činiš«, zavapi on u duši. »Može pomisliti. Sigurno je već pomislila.« Uđe u svoju mokru sobu. Druga žena, stara, mršava, nalazila se tamo i prala. Jevgenij na prstima ode preko prljavih bara do zida, gde su stajale čizme, i htede da izađe, ali i žena izađe. »Ova je izašla, i doći će ona, Stepanida — sama«, najednom poče u njemu neko da rasuđuje. »Bože moj! Šta mi pada na um, šta činim!« Uze čizme i potrča s njima u predsoblje, tamo ih obuče, očisti se i izađe na terasu, gde su obe majke već sedele za kafom. Liza ga je, očigledno, čekala i kroz druga vrata dođe na terasu istovremeno s njim. »Bože moj, kad bi ona koja me smatra tako poštenim, čestitim, nevinim, kad bi znala!« pomisli on. Liza ga, kao i uvek, dočeka ozarena lica. Ali mu se sad učini nekako naročito bleda, žuta i izdužena, slaba. X
Za kafom se, kako to često biva, vodio onaj naročiti damski razgovor, u kojem nije bilo nikakvog logičkog smisla, ali koji je, očigledno, imao nekakvog smisla, jer je tekao neprekidno. Obe dame su zanovetale i Liza je vešto lavirala između njih. — Tako mi je krivo, što nisu stigle da oribaju tvoju sobu pre tvog dolaska — reče ona mužu. — A baš mi je stalo da sve pospremim. — Pa kako si, jesi li spavala pošto sam otišao? — Da, spavala sam, dobro se osećam. — Kako se može dobro osećati žena u njenom stanju po ovoj nepodnošljivoj žezi, kad su prozori prema suncu — reče Varvara Aleksejevna, njena majka. I bez žaluzina ili markiza. Ja svuda imam markize. — Ta ovde je hladovina posle deset — reče Marja Pavlovna. — Zato i ima groznicu. Od vlage — reče Varvara Aleksejevna, ne opažajući da govori upravo suprotno od onog što je govorila maločas. — Moj je lekar vazda govorio da se ne može ustanoviti bolest, ako se ne zna karakter bolesnice. A on je znao, zato što je to bio najbolji' doktor i mi smo mu plaćali sto rubalja. Moj pokojni muž nije cenio doktore, ali za mene nije nikad ništa žalio. — Kako mužu može biti žao da d£ za ženu, kad život i njen i deteta zavisi, možda... — Da, kad ima novca, tada žena ne mora zavisiti od muža. Dobra žena se povinuje mužu — reče Varvara Aleksejevna — samo Liza se još nije oporavila od bolesti. — Ma ne, mama, ja se divno osećam. Zar vam nisu doneli skorupa? — Ne treba mi. Ja mogu i s pavlakom. — Ja sam pitala Varvaru Aleksejevnu. Ona nije htela — reče Marja Pavlovna kao da se pravda. — Ma ne, ja sad neću. — I kao da želi da prekine neprijatni razgovor i velikodušno popuštajući, Varvara Aleksejevna se obrati Jevgeniju: — Pa, jeste li posuli fosforitima? Liza otrča po pavlaku.
— Ma ja ne želim, ne želim. — Liza! Liza! Polako — reče Marja Pavlovna. Njoj mogu nauditi ti brzi pokreti. — Ništa ne može nauditi ako postoji duševni mir — reče, kao da nešto nagoveštava, Varvara Aleksejevna, mada je znala da njene reči ne mogu ništa natuknuti. Liza se vrati s pavlakom. Jevgenij je pio kafu i turobno slušao. Navikao je na ovakve razgovore, ali ga je sad naročito ljutila besmislenost tih razgovora. Želeo je da u mislima pretrese ono što se dogodilo s njim, a ovaj žamor mu je smetao. Pošto popi kafu, Varvara Aleksejevna ode neraspoložena. Ostadoše samo Liza, Jevgenij i Marja Pavlovna. I vodio se jednostavan i prijatan razgovor. Ali Liza, koja je imala prefinjeno čulo za ljubav, odmah primeti da Jevgenija nešto muči i upita ga da mu se nije dogodilo nešto neprijatno. Nije očekivao ovo pitanje i unekoliko se zbuni odgovarajući da mu se ništa nije dogodilo. I taj odgovor nagna Lizu da se još više zamisli. Nešto ga je mučilo, i te kako ga je mučilo, njoj je to bilo jasno kao dan, ali nije govorio šta mu se dogodilo. XI Posle doručka svi se raziđoše. Jevgenij, pošto završiše spremanje, ode u svoj kabinet. Ne uze ni da čita ni da piše pisma, već sede i poče pušiti jednu cigaretu za drugom, utonuvši u misli. Neverovatno ga je iznenadilo i ogorčilo to mrsko osećanje koje se iznenada pojavilo u njemu, a verovao je da se njega oslobodio otkako se oženio. Od tada nijedanput nije osetio želju za njom, za tom ženom koju je poznavao, ni za bilo kojom drugom ženom, osim za svojom. I u duši se toliko puta radovao što se toga oslobodio i, eto, iznenada ta slučajnost, reklo bi se, sasvim ništavna, otkrila mu je da se nije oslobodio. Njega sad nije
mučilo to što je njim opet ovladalo to osećanje, što je želi — na to nije hteo ni misliti — već što je to osećanje živo u njemu i da treba biti budan prema njemu. Da će prigušiti to osećanje, on u duši nije sumnjao. Trebalo je da odgovori na pismo i da napiše jedan akt. Sede za pisaći sto i prihvati se posla. Pošto završi i sasvim zaboravi na ono što ga je uznemirilo, izađe u nameri da ode u konjušnicu. I opet kao za nesreću, ili zloslutnom igrom slučaja ili hotimično, čim izađe na doksat, iza ugla se pomoli crvena suknja i crvena marama i, mašući rukama i njišući se, prođe pokraj njega. Ne samo da prođe, ona protrča, mimoišavši ga, kao da ga izaziva i dostiže drugu. Opet blistavo podne, kopriva, zaleđe Daniline čuvarske kućice i u senci klenova njeno lice, koje se osmehivalo dok je grickala lišće, sinuše v njegovom sećanju. »Ne to se ne može tako ostaviti«, reče on i, pričekavši da žene iščeznu iz vida, pođe u pisarnicu. Bilo je vreme ručka i nadao se da će zateći upravnika. Tako se i dogodi. Upravnik samo što se probudio. Stajao je u pisarnici, protezao se, zevao, gledajući u govedara koji mu je nešto govorio. — Vasiliju Nikolajeviču! — Molim? — Moram da razgovaram s vama. — Molim? — Dela završite. — Zar ne možeš da doneseš? — reče Vasilij Nikolajevič govedaru. — Teško je, Vasiliju Nikolajeviču. — Šta to? — upita Jevgenij. — Ma otelila se krava u polju. Pa dobro, sad ću narediti da upregnu konja. Poruči Nikolaju Lisuhu da upregne, makar i taljige. Govedar ode. — Znate šta — poče Jevgenij crveneći i osećajući da crveni. Znate šta, Vasiliju Nikolajeviču. Dok sam bio momak, grešio sam... Vi ste možda čuli…
Vasilij’ Nikolajevič se osmehnu i, očigledno, bi mu žao spahije te reče: — Mislite na Stepanidu? — Da. Evo šta sam hteo. Molim vas, ne uzimajte je da radi u mojoj kući. Znate, veoma mi je neprijatno… — Ma sigurno ju je Vanja pisar odredio. — Budite tako dobri... Dakle, hoće li razbacati ono što je ostalo? reče Jevgenij da bi sakrio svoju zbunjenost. — Evo odmah polazim. Tako se i to završi. I Jevgenij se umiri, nadajući se da će, kao što je proživeo godinu dana ne videvši je, tako biti i sad. »Osim toga, Vasilij će reći Ivanu pisaru, Ivan će reći njoj i ona će shvatiti da ja to ne želim«, govorio je Jevgenij sebi i radovao se što se odlučio i rekao to Vasiliju, ma koliko mu teško padalo. »Da sve je bolje, sve je bolje od ove neizvesnosti, tog stida.« Strese se i pri samoj pomisli na ovo ogrešenje u mislima. XII Duševni napor koji je učinio da bi savladao stid i kazao to Vasiliju Nikolajeviču umiri Jevgenija. Činilo mu se da je sad sve svršeno. I Liza odmah primeti da je sasvim miran i čak radosniji nego obično. »Sigurno ga je ogorčilo ono koškanje između majki. Zaista, teško je, osobito njemu s njegovom osetljivošću i plemenitošću da večito sluša ta neljubazna i nedolična peckanja«, mislila je Liza. Sutradan je bio Trojičin dan. Vreme je bilo divno i žene su, po običaju, odlazeći u šumu da pletu vence, došle do spahijske kuće i počele pevati i igrati. Marja Pavlovna i Varvara Aleksejevna izašle su u prazničnom ruhu, sa suncobranima, na doksat i prišle kolu. S njima je
izašao i ujak u kineskom koporanu, podnaduli bludnik i pijanica, koji je tog leta živeo kod Jevgenija. Kao i uvek, središte svega bila je šarolika, jarkih boja grupa mladih žena i cura, a unaokolo, kao planete i sateliti koji su se odvojili i koji se vrte oko nje, ovde curice držeći se za ruke, šušteći novim cicanim širokim sarafanima, onde dečaci, koji su se radi nečeg kikotali i jurili tamo-amo jedan za drugim, ovde stasali momci, u plavim i crnim gunjevima i kačketima i crvenim košuljama, koji su neprestano pljuckali ljuske od semenki, onde služinčad i došljaci koji su izdaleka posmatrali kolo, Obe spahinice priđoše grupi a za njima i Liza, u plavoj haljini i isto takvim trakama na glavi, sa širokim rukavima iz kojih su se videle njene dugačke bele ruke s izraženim laktovima. Jevgenij nije hteo da izađe, ali bilo je smešno da se krije. I izađe sa cigaretom na doksat, pozdravljajući momke i seljake i zapodenu razgovor s jednim od njih. Žene su na sav glas pevale poskočice i popevale i tapšale i igrale. — Gospodarica zove — reče dečak prilazeći Jevgeniju koji nije čuo da ga žena zove. Liza ga je zvala da vidi ples, jednu od žena što su plesale, koja joj se naročito svidela. To je bila Stepaša. Nosila je žuti široki sarafan, plišani zubun i svilenu maramu, široka, energična, rumena, vesela. Sigurno je dobro igrala. On ništa nije video. — Da, da — reče on skidajući i stavljajući cvikere. — Da, da — govorio je. »Očito se ne mogu rešiti nje«, mislio je. Nije gledao u nju, jer se plašio njene privlačnosti i baš ono što je letimično video na njoj, učinilo mu se naročito privlačno. Osim toga, opazio je po njenom pogledu koji je sinuo da ga ona vidi i da primećuje da je sa zadovoljstvom posmatra. Postoja koliko je to nalagala učtivost i, opazivši, da je Varvara Aleksejevna pozva i da nekako smeteno, izveštačeno, nazivajući je draga moja, razgovara s njom, okrenu se i ode. Udalji se i uđe u kuću. Ušao je da je ne bi posmatrao, ali, pošto se pope na sprat, ni sam ne znajući kako i zašto, priđe prozoru i sve vreme, dok su žene bile kraj doksata, stajao je kraj prozora i gledao je, gledao ju je i uživao u njoj. Pre nego što je iko mogao da ga vidi, strča i ode nečujnim korakom
na balkon i, pripalivši na balkonu cigaretu, tobože šetajući se, krenu u vrt onim pravcem kojim je ona pošla. Ne kroči ni dva koraka u aleji, kad iza drveća promače plišani zubun s ružičastim širokim sarafanom i crvena marama. Ona i još jedna žena išle su nekud. »Kuda idu?« I najednom ga prože strasna žudnja, kao da ga je rukom ščepala za srce. Jevgenij se, kao da njime gospodari neka tuđa volja, okrenu i pođe prema njoj. — Jevgeniju Ivaniču, Jevgeniju Ivaniču! Budite tako dobri — ču se glas iza njega, i ugledavši starca Samohina koji mu je kopao bunar, Jevgenij se prenu i, okrenuvši se brzo, pođe prema Samohinu. Razgovarajući s njim, obazre se i opazi da ona i žena odoše naniže, očigledno na bunar ili pod izgovorom da idu na bunar, i zatim, pošto tamo provedoše neko vreme, dotrčaše u kolo. XIII Pošto se porazgovara sa Samohinom, Jevgenij se vrati kući skrhan, kao da je izvršio zločin. Prvo, shvatila ga je, pomislila je da želi da je vidi, i ona je to želela. Drugo, ona druga žena — ona Ana Prohorova — očigledno zna za to. Najvažnije je to da je osetio da je pobeđen, da nema svoje volje, da postoji druga sila koja gospodari njim; da ga je danas samo sreća spasla, ali ako ne danas, onda će sutra ili prekosutra ipak propasti. »Da, propašće«, samo je tako to shvatao, »izneveriće svoju mladu, voljenu ženu u selu sa seljankom, na očigled svih, zar to nije propast, strašna propast, posle koje se više ne bi moglo živeti? Ne, treba, treba preduzeti mere.« »Bože moj, bože moj! Šta da radim? Zar zbilja moram propasti?« govorio je sebi. »Zar se ništa ne može preduzeti. Ta treba nešto učiniti. Ne misliti o njoj«, nalagao je sebi. »Ne misliti!« i odmah je počeo da
misli i video ju je pred sobom i video je senoviti klen. Seti se da je čitao o isposniku koji je, da ne bi došao u iskušenje prema ženi na koju je trebalo da stavi ruku da je leči, stavio drugu ruku na mangal i opekao prste. Seti se ovog. »Da, ja sam spreman da radije opečem prste nego da propadnem.« I, obazrevši se da vidi da nema nekog u sobi, upali šibicu i stavi prst na plamen. »Dela, misli sad na nju«, ironično se obrati sebi. »Koješta. Ne treba to činiti. Nego treba nešto preduzeti kako je ne bi viđao — ili da sam otputuje ili da nju ukloni. Da, da je uklonim! Ponudiću njenom mužu novac da pređe u grad ili u drugo selo. Saznaće se, pričaće se o tome. Pa šta, sve je bolje od ove napasti. Da, treba to učiniti«, govorio je sebi i neprestano je, ne spuštajući pogleda, gledao u nju. »Kud je to krenula«, najednom se upita. Ona ga je, kako mu se učinilo, videla kraj prozora i istog časa, pogledavši ga, uhvatila pod ruku neku ženu i krenula u vrt, žustro mašući rukom. Ni sam ne znajući zašto, zbog čega, samo zbog svojih misli, krenu u pisarnicu. Vasilij Nikolajevič, u prazničnom koporanu, napomađen, sedeo je za čajem sa ženom i gošćom u tkanoj marami. — Mogu li, Vasiliju Nikolajeviču, da porazgovaram s vama. — Možete. Izvolite. Baš smo popili čaj. — Ne, hajte bolje sa mnom. — Odmah, samo da uzmem kačket. Ti, Tanja, pokrij samovar — reče Vasilij Nikolajevič, razdragano izlazeći. Jevgenij opazi da je on pripit, ali šta da se radi; možda je to bolje, svesrdnije će se uneti u njegov položaj. — Ja, Vasiliju Nikolajeviču, opet o istom — reče Jevgenij — o onoj ženi. — Ta šta je. Naredio sam da je nikako ne uzimaju. — Ma ne, znate šta mislim i, eto, o tome sam hteo da se posavetujem s vama. Da li se oni mogu ukloniti, da li se može ukloniti cela porodica? — Kuda da ih ukloniš? — nezadovoljno i podrugljivo, kako se učini Jevgeniju, reče Vasilij. — Ma mislio sam da im dam novac ili čak zemlju u Kotlovskom,
samo da ona ne bude ovde. — Ma kako da ih ukloniš? Kuda će sa svog ognjišta? A i šta vam to treba? Šta vam ona smeta? — Ah, Vasiliju Nikolajeviču, shvatate, ženi će biti užasno kad sazna. — Ta ko će joj reći? — Ma kako da živim strahujući od toga? Ta i onako mi ovo teško pada. — Čega se vi plašite, zapravo? Ko pomene staro, ispale mu oči. Ko nije grešan pred Bogom, i ko nije kriv pred carem? — Ipak, bilo bi bolje ukloniti ih. Zar vi ne biste mogli razgovarati s mužem? — Ma šta imam da razgovaram. Eh, Jevgeniju Ivanoviču, šta je to s vama? Sve je prošlo i zaboravljeno je. Šta se sve ne dešava? A ko sad o vama može reći išta loše? Ta vi ste ugledan čovek. — Ma vi ipak recite. — Dobro, porazgovaraću. Mada je unapred znao da ništa od toga neće biti, ovaj razgovor unekoliko umiri Jevgenija. Pre svega, osetio je da zbog uzbuđenja preuveličava opasnost. Zar je pošao na sastanak s njom? Ni pomena o tome. Samo je izašao da se prošeta po vrtu, a ona je slučajno protrčala tuda. XIV Baš o Trojičinu danu, šetajući se posle ručka po vrtu i krenuvši otuda na livadu, kuda je povede muž, da bi joj pokazao detelinu, prelazeći maleni jarak, Liza se okliznu i pade. Pala je lako na bok, ali je zaječala, i na njenom licu muž opazi ne samo strah već i bol. Htede da je
podigne, ali ona odgurnu njegovu ruku. — Ne, pričekaj malo, Jevgenij — reče ona, jedva se osmehujući i gledajući odozdo, kako mu se učini, prekorno u njega. — Samo sam uganula nogu. — Ta ja jednako govorim — otpoče Varvara Aleksejevna. — Zar se u takvom stanju može skakati preko jarka? — Ma ne mama, nije mi ništa. Odmah ću ustati. Uz muževu pomoć ustade, ali tog istog časa preblede i na licu joj se ukaza strah. — Zbilja mi nije dobro — i ona šapnu nešto majci. — Ah, bože moj, šta ste učinili! Govorila sam da se ne ide — vikala je Varvara Aleksejevna. — Pričekajte, poslaću poslugu. Ona ne sme da hoda. Nju treba odneti. — Ne plašiš li se, Liza? Ja ću te odneti — reče Jevgenij obuhvativši je levom rukom. — Zagrli me. Eto tako. I on je, sagnuvši se, prihvati ispod nogu desnom rukom i podiže. — Nikada kasnije nije mogao zaboraviti ovaj patnički i istovremeno blažen izraz koji joj je bio na licu. — Tebi je teško, dragi — reče ona osmehujući se. — Ta mama trči, reci joj! I privi se uz njega i poljubi ga. Ona je, očigledno, želela da mama vidi kako je on nosi. Jevgenij doviknu Varvari Aleksejevnoj da ne žuri, da će je doneti. Varvara Aleksejevna stade i poče još više vikati. — Ispustićeš je, neizostavno ćeš je ispustiti. Hoćeš li da je upropastiš. Ti nemaš savesti. — Ma ja je baš lepo nosim. — Ne želim, ne mogu da gledam kako mi mučiš kćer. — I ona zamače iza savijutka aleje. — U redu je, sve će biti dobro — reče Liza, osmehujući se. — Ma samo da ne bude posledica, kao onda.
— Ne, nisam mislila na to. To je u redu, već na mamu. Umorio si se, predahni. Ali mada mu je bilo teško, Jevgenij je s gordom radošću donese do kuće i ne predajući je sobarici i kuvaru koje je Varvara Aleksejevna našla i poslala njima u susret. Odnese je u spavaću sobu i spusti na krevet. — Dela, idi — reče mu ona i, privukavši njegovu ruku, poljubi je. — Anuška će mi pomoći u svemu. I Marja Pavlovna dotrča iz krila zgrade. Lizu skinuše i staviše u krevet. Jevgenij je sedeo u gostinskoj sobi s knjigom u ruci, očekujući. Varvara Aleksejevna prođe kraj njega s tako prekornim i mračnim izgledom da njega obuze strah. — Pa šta je? — upita on. — Šta je? Šta ima da pitaš? Ono što ste, verovatno, želeli, kad ste terali ženu da preskače preko jendeka. — Varvara Aleksejevna! — vrisnu on. — To je preko svake mere. Ako želite da mučite ljude i da im zagorčavate život — htede da kaže: onda idite odavde, ali se uzdrža. — Kako vas to ne boli? — Sad je kasno. I ona likujući strese kapicom i iziđe na vrata. Pad je zaista bio nezgodan. Nogu je prilično uganula, i pretila je opasnost da opet ne pobaci. Svi su znali da se tu ništa ne može učiniti, da samo treba mirno ležati, ali su ipak odlučili da pošalju po doktora. »Mnogopoštovani Nikolaju Semjonoviču«, pisao je Jevgenij lekaru, »vi ste uvek bili tako dobri prema nama, pa se nadam da nećete odbiti da dođete da pružite pomoć mojoj ženi. Ona je...« itd. Pošto napisa pismo, ode u konjušnicu da se postara za konje i kočije. Trebalo je pripremiti par konja da dovezu i drugi — da odvezu. Gde gazdinstvo nije zavidno, sve se to ne može odmah pripremiti, mora se dovijati. Pošto sve sam uredi i posla kočijaša, vrati se kući u deset sati. Žena je ležala i reče da se izvrsno oseća i da je ništa ne boli; ali je Varvara Aleksejevna sedela kraj lampe, zaklonjene notama od Lize i plela veliki crveni pokrivač s takvim izgledom koji je jasno stavljao do znanja da posle tog, što se
desilo, ne može biti mira. »Kako vam drago, tek ja sam ispunila svoju dužnost.« Jevgenij je video ovo, ali, da bi se napravio da ne vidi, trudio se da bude veseo i bezbrižan, pričajući kako je obezbedio konje i kako je kobila Kavuška odlično krenula kao levi logov. — Pa, naravno, sad ste našli da otpravljate konje kad je potrebna pomoć. Sigurno će i doktora preturiti u jarak — reče Varvara Aleksejevna, gledajući ispod cvikera u pletivo i prinoseći ga pod samu lampu. — Ta trebalo je nekoga poslati. A ja sam se postarao da to bude što bolje. — Ma sećam se veoma dobro kako su vaši konji jurili kad sam odlazila na voz. To je bila davnašnja izmišljotina, i sad je Jevgenij bio tako neobazriv te joj reče da nije bilo baš tako. — Naprazno ja jednako govorim, i koliko sam puta rekla knezu da je najteže živeti s nepravičnim, neiskrenim ljudima; sve mogu podneti, samo ne ovo. — Ako je kome teško, onda je to, sigurno, meni — reče Jevgenij. — Ta to se vidi. — Šta? — Ništa brojim petlje. Jevgenij je stajao u tom času kraj postelje, i Liza ga je gledala i jednom od svojih vlažnih ruku koje su ležale na pokrivaču uhvati njegovu ruku i steže je. »Podnosi je mene radi. Ta ona nas neće sprečiti da se volimo«, govorio je njen pogled. — Obuzdavaću se. Ne brini — prošaputa on i poljubi njenu vlažnu dugu ruku i zatim ljupke oči koje je zatvarala dok ih je ljubio. — Da se ne ponovi opet ono? — reče on. — Kako se osećaš? — Bojim se da kažem, da se ne prevarim, ali osećam da je živo i da će živeti — reče ona gledajući svoj trbuh. — Ah, strašno, strašno je i pomisliti.
I pored Lizinih nastojanja da ode, Jevgenij provede noć uz nju, dremuckajući samo, spreman da joj se nađe. Ali ona dobro provede noć i, da nisu poslali po doktora, možda bi i ustala. Oko ručka stiže doktor i, naravno, reče, mada ponovljeni slučajevi mogu dovesti do neželjenih posledica, ali, zapravo, vidnih znakova nema, no pošto nema ni suprotnih znakova, može se pretpostavljati i jedno, a može se pretpostavljati isto tako i drugo. I zato treba ležati, i mada ja ne volim da to propisujem, ipak se toga treba pridržavati i ležati. Sem toga, doktor održa predavanje Varvari Aleksejevnoj o ženskoj anatomiji, dok je Varvara Aleksejevna značajno klimala glavom. Pošto primi honorar, kao i obično na zadnjem delu dlana, doktor ode, a bolesnica ostade da leži nedelju dana. XV Pretežni deo vremena Jevgenij je provodio kraj ženinog kreveta, dvorio ju je, razgovarao s njom, čitao joj i, što mu je najteže padalo, bez roptanja podnosio istresanja Varvare Aleksejevne i čak je znao da ta istresanja preokrene u šalu. Ali nije mogao sedeti kod kuće. Prvo, žena ga je terala, govoreći, da će se sam razboleti ako neprestano bude sedeo kraj nje, i, drugo, poslovi na gazdinstvu tekli su tako da je na svakom koraku bilo potrebno njegovo prisustvo. Nije mogao sedeti kod kuće, već je bio na njivi, u šumi, u vrtu, na gumnu, i svuda ga je proganjala ne samo pomisao, već živa slika Stepanide, tako da je retko zaboravljao na nju. Ali ni po jada za to; on bi, možda, mogao da nadjača ovo osećanje, ali najgore je bilo to što je ranije živeo mesecima je ne viđajući, a sad ju je neprestano viđao i sretao. Ona je, očigledno, shvatila da on želi da obnovi odnose s njom, i nastojala je da bude u njegovoj blizini. Ni on, ni ona nisu ništa rekli i zato ni on ni ona nisu otvoreno težili da se sastanu, već su samo
nastojali da se sreću. Mesto gde su se mogli sresti bila je šuma, gde su žene odlazile s vrećama po travu za krave. I Jevgenij je to znao i zato je svakog dana prolazio pokraj ove šume. Svakog dana govorio je sebi da neće poći, i svaki dan se svršavalo time što bi se zaputio u šumu i, pošto bi čuo odjek glasova, zastajao je iza grma i sa zebnjom u srcu provirivao da vidi da to nije ona. Zašto je želeo da sazna da li je to ona? Nije znao. Kad bi to bila ona i kad bi bila sama, ne bi joj prišao — tako je mislio — pobegao bi; ali je morao da je vidi. Jedanput ju je sreo: u času kad je ulazio u šumu, izlazila je iz nje s dvema drugim ženama i s teškom vrećom, punom trave, na lećima. Da je došao malo ranije, možda bi se sreo s njom u šumi. Sad nije mogla naočigled drugim ženama da se vrati k njemu u šumu. Ali, i pored toga što je bio svestan da je to nemoguće, dugo je, izlažući se opasnosti da time skrene na sebe pažnju drugih žena, stajao iza leskinog grma. Razume se, ona se nije vratila, ali je on dugo tu stajao. I, bože blagi, s koliko čari mu je njegova mašta prikazivala njen lik. I to ne jedanput, već pet, šest puta. I ukoliko češće, utoliko jače. Nikad mu se nije činila tako privlačna. I ne samo privlačna; nikad nije u tolikoj meri vladala njime. Osećao je da više ne vlada sobom, da postaje gotovo sumanut. I dalje je bio isto onako strog prema sebi; štaviše, video je svu ogavnost svojih želja, čak prestupa, jer je hodanje po šumi bilo prestup. Znao je da je dovoljno da se nađe s njom negde nasamo, u mraku, gde bi je mogao dotaći, i prepustio bi se svojoj žudnji. I znao je da je ogavan zločinac, i prezirao je i mrzeo sebe svom snagom svoje duše. Mrzeo je sebe zato što još nije poklecnuo. Svakodnevno se molio Bogu da mu da snage, da ga spase propasti, svakodnevno se odlučivao da od danas neće načiniti ni koraka, da se neće obazreti za njom, da će je zaboraviti. Svakodnevno je pronalazio načine kako bi se izbavio od te halucinacije i pridržavao ih se. Ali je sve bilo uzaludno. Jedan od načina bio je neprestana zauzetost; drugi način bio je naporan fizički rad i post; treći je bio jasno sagledavanje one sramote
koja će se sručiti na njegovu glavu kad to svi saznaju — žena, tašta, ljudi. Sve je to činio, i izgledalo mu je, da pobeđuje, ali je nastajao čas, podne, vreme ranijih sastanaka i vreme kada ju je sretao dok je išla po travu, i odlazio je u šumu. Tako je prošlo pet mučnih dana. Viđao ju je samo izdaleka, ali se nijedanput nije sreo s njom. XVI Liza se postepeno oporavljala, pridigla se i bila je zabrinuta zbog te promene koja je nastala kod njenog muža i koju ona nije shvatala. Varvara Aleksejevna otputovala je na neko vreme, u gostima je bio samo ujak. Marja Pavlovna je, kao i uvek, bila kod kuće. U takvom polusumanutom stanju nalazio se Jevgenij kad su nastupili, kako to često biva posle junskih nepogoda, junski pljuskovi koji su trajali tri dana. Pljuskovi su omeli svaki posao. Čak su i đubre prestali voziti zbog vlage i blata. Ljudi su sedeli kod svojih kuća. Čobani su jedva izlazili na kraj sa stokom i najzad su je doterali kući. Krave i ovce bile su na paši i razbežale su se po spahilucima. Žene, bose i ubrađene, šljapkajući po blatu, odjurile su da traže otumarale krave. Potoci su odasvud tekli po putevima, sve lišće, sva trava bili su puni vode, iz oluka su se žuboreći slivali potoci u zapenušane bare. Jevgenij je sedeo kod kuće sa ženom koja je sad bila prosto nesnosna. Nekoliko puta upita Jevgenija zašto je neraspoložen, on joj je preko volje odgovarao da mu nije ništa. I ona prestade da pita, ali se uvredi. Sedeli su posle doručka u gostinskoj sobi. Ujak je stoti put prepričavao izmišljotine o svojim poznanicima iz visokog društva. Liza je plela bluzu i uzdisala, žaleći se na vreme i na bolove u krstima. Ujak je posavetova da legne i zatraži rakiju. U Jevgenijevoj kući bilo je ubistveno dosadno. Sve je bilo tričavo, čamotno. On je čitao knjigu i
pušio, ali ništa nije shvatao. — Pa, treba da odem da vidim trenicu, juče su je dovezli — reče on. Ustade i pođe. — Uzmi kišobran. — Ne treba mi, tu mi je kožni kaput. A i idem samo do destilane. Obu čizme, obuče kožni kaput i pođe prema fabrici; ali ne prođe ni dvadesetak koraka kad mu u susret naiđe ona s visoko zadignutom suknjom iznad belih listova. Išla je pridržavajući šal kojim je obavila glavu i ramena. — Kuda? — upita on, ne prepoznavši je u prvi mah. Kad je prepoznade, bilo je već kasno. Ona stade i, osmehujući se, dugo ga je gledala. — Junicu tražim. Kuda ste vi krenuli po ovom nevremenu? — reče ona kao da ga je viđala svakog dana. — Doći u kolibu — najednom, ni sam ne znajući kako, reče on. Kao da je neko drugi u njemu izgovarao ove reči. Ona zagrize maramu, klimnu glavom i otrča onamo kud je krenula — u vrt, prema kolibi, a on produži svojim putem s namerom da skrene iza bokora jorgovana i da pođe tamo. — Gospodaru — začu glas iza sebe. — Gospodarica zove, moli da dođete za časak k njoj. To je bio Miša, njihov sluga. »Bože moj, drugi put me spasavaš«, pomisli Jevgenij i odmah se vrati. Žena ga podseti da je obećao da na podne odnese lek bolesnoj ženi i zamoli da ga uzme. Dok su našli lek prođe pet minuta. Kad izađe potom s lekom, ne usudi se da ide u kolibu, kako ga ne bi opazili iz kuće. Ali čim se izgubi iz vida, odmah skrenu i pođe prema kolibi, veselo se osmehujući; ali je tamo ne zateče, i u kolibi nije bilo ničeg što bi pokazivalo da je bila. Već je pomislio da nije ni dolazila i da nije čula i nije shvatila njegove reči. Promrmljao ih je sebi u bradu, kao da se plašio da ih ona ne čuje. »Ili možda nije želela da dođe? I šta je mislio da će pohrliti k njemu? Ona ima muža; samo sam ja takav nitkov, imam ženu, i to lepu, a jurim
tuđu.« Tako je on mislio, sedeći u kolibi koja je prokišnjavala na jednom mestu, te je voda kapala sa slame. »Ah kako bi bilo divno da je došla. Sami ovde po ovoj kiši. Da mi je da je bar još jedanput zagrlim, a potom nek bude što bude. Ah da«, seti se on, »ako je bila, onda se po tragovima može videti.« Pogleda prema kolibi utabanu stazicu, još neobraslu travom, i ugleda sveži trag bose noge koja se klizala po njoj. »Da, bila je. Ali je sad svršeno. Ma gde da je vidim, poći ću neoklevajući k njoj. Po noći ću otići k njoj.« Dugo je sedeo u kolibi i izađe iz nje izmožden i smlavljen. Odnese lek, vrati se kući i prileže u svojoj sobi, očekujući ručak. XVII Pred ručak Liza dođe k njemu, pitajući se neprestano šta može biti uzrok njegovom nezadovoljstvu i poče mu govoriti da se plaši da je nezadovoljan što nju hoće da odvedu u Moskvu da se porodi i kako je odlučila da ostane ovde. I ni po koju cenu neće poći u Moskvu. Znao je da se ona plašila i porođaja i toga da ne rodi dete s kakvom manom i zato nije mogao da se ne razneži videći kako je spremna na svaku žrtvu iz ljubavi prema njemu. Sve je u kući bilo tako lepo, radosno, čisto; a u njegovoj duši bilo je prljavo, mrsko, užasno. Cele večeri Jevgenija je mučilo to što je znao da će i pored sve njegove iskrene odvratnosti prema svojoj slabosti i pored čvrste namere da s tim prekine, sutra biti isto. — Ne, to je nemoguće — govorio je sebi šetajući tamo-amo po svojoj sobi. — Ta mora da postoji kakvo sredstvo protiv ovoga. Bože moj! Šta da radim? Neko onako kako to čine stranci zakuca na vrata. To je, znao je, bio ujak. — Uđite — reče on.
Ujak je, po svom nahođenju, došao u ženino ime. — Znaš da zbilja primećujem da si se promenio — reče on — i shvatam kako to muči Lizu. Shvatam da je tebi teško da napustiš čitavo ovo započeto i divno delo, ali šta ti hoćeš, que veux tu? Ja bih vam savetovao da otputujete. Bićete mirniji, i ti i ona. I znaš, savetujem ti da otputuješ na Krim. Klima i akušer su tamo izvrsni i doći ćete u sezonu grožđa. — Ujače — najednom progovori Jevgenij — možete li čuvati moju tajnu, za mene nepodnošljivu tajnu, sramnu tajnu? — Zaboga, zar ti sumnjaš u mene? — Ujače! Vi mi možete pomoći. Ne samo pomoći već spasti — reče Jevgenij. I pomisao da će otkriti svoju tajnu ujaku kojega nije cenio, pomisao da će mu sebe pokazati u najnepovoljnijoj svetlosti, poniziti se pred njim, bila mu je prijatna. Osećao je da je ogavan, kriv, i želeo je da kazni sebe. — Reci, dragi moj, ti znaš koliko te volim — reče ujak očigledno veoma zadovoljan što postoji tajna i što je tajna sramna i što se ova tajna saopštava njemu i što on može da bude koristan. — Pre svega moram da kažem da sam nitkov n hulja, podlac, pravi podlac. — Ma šta je tebi — poče ujak praveći se važan. — Ma kako da nisam nitkov kad sam Lizin muž, Lizin! — treba znati njenu čestitost, ljubav — a ja njen muž želim da je izneverim sa seljankom? — A zašto želiš? Da je nisi izneverio? — Pa, to je isto kao da sam je izneverio, jer nije zavisilo od mene. Bio sam spreman. Omeli su me, inače bih ja sad... sad bih. Ne znam šta bih učinio. — Ali čekaj, objasni mi... — Pa, evo. Kad sam bio momak, učinio sam glupost i saživeo sam se sa ženom odavde, iz našeg sela. Hoću reći, kad sam se nalazio s njom u šumi, u polju...
— Je l’ lepa? — reče ujak. Jevgenij se namršti na ovo pitanje, ali je njemu tako bila potrebna nečija pomoć, pa pređe preko toga i nastavi: — Pa, mislio sam, šta s tim, prekinuću i na tome će se svršiti. Prekinuo sam još pre ženidbe i gotovo godinu dana je nisam video i nisam mislio na nju — Jevgeniju je bilo strašno da sluša sebe, da sluša opis onoga što oseća — zatim, ni sam ne znam zašto, istina, ponekad veruješ u čini, video sam je iznenada i crv se uvukao u moje srce, grize me. Grdim sebe, shvatam sav užas svog prestupa, to jest onog što svakog časa mogu da učinim i sam srljam u to i ako nisam učinio, onda me je samo Bog spasao. Juče sam pošao k njoj, ali me je Liza pozvala. — Kako, po kiši? — Da, satrlo me je, ujače, i odlučio sam da vam kažem istinu i da vas molim da mi pomognete. — Pa, naravno, na svom imanju to nije dobro. Doznaće se. Shvatam da je Liza slaba, treba je štedeti, ali zašto na svom imanju? Opet se Jevgenij postara da ne čuje ono što je govorio ujak i da što pre pređe na ono što je bitno. — Spasite me od samoga sebe. Eto za šta vas molim. Danas su me slučajno sprečili, ali sutra, drugom prilikom me neće sprečiti. I ona sad zna! Ne ostavljajte me samog. — Pa, recimo da je tako — reče ujak. — Ali zar si ti toliko zaljubljen? — Ma nije uopšte to. Nije uopšte to, uhvatila me je nekakva napast i drži me. Ne znam šta da radim. Možda ću odoleti, onda... — Pa, opet izlazi na moje — reče ujak. — Hajdmo na Krim. — Da, da, hajdmo, a dotle ću biti s vama, govoriću vam. XVIII
Jevgenija je otreznilo to što je poverio svoju tajnu i, pre svega, onu grižu savesti i stida koje je preživeo posle onog kišovitog dana. Odlučili su da za nedelju dana otputuju na Jaltu. Te nedelje je Jevgenij putovao u grad da nabavi novac za put, izdavao, iz kuće i pisarnice, naloge za poslove na gazdinstvu, opet postao veseo i blizak sa ženom i duševno je živahnuo. Tako je, ne videvši nijedanput posle onog kišovitog dana Stepanidu, otputovao sa ženom na Krim. Na Krimu su divno proveli dva meseca. Jevgenij je stekao toliko novih utisaka da mu se činilo da je sve što je bilo ranije sasvim izbrisano iz sećanja. Na Krimu su sreli svoje stare poznanike i zbližili se još više s njima; osim toga, sklopili su nova poznanstva. Život na Krimu bio je za Jevgenija neprekidni praznik i, uz to, poučan i koristan. Tamo su se sprijateljili s bivšim predstavnikom plemstva njihove gubernije, s pametnim, liberalnim čovekom koji je zavoleo Jevgenija, uticao na njega i pridobio ga. Krajem avgusta Liza je rodila divnu, zdravu devojčicu i rodila je mimo očekivanja veoma lako. U septembru Irtenjevi su krenuli kući učetvoro, s detetom i dojkinjom, jer Liza nije mogla da doji. Oslobodivši se potpuno od ranijih strahota, Jevgenij se vratio kući kao potpuno preporođen i srećan čovek. Pošto je preživeo sve ono što preživljavaju muževi prilikom ženinog porođaja, još više je zavoleo ženu. Osećanje koje je imao prema detetu kad ga je uzimao u naručje bilo je smešno, novo, veoma prijatno, reklo bi se tugaljivo osećanje. Novo u njegovom životu bilo je i to što je, osim bavljenja gazdinstvom, u njegovoj duši, zahvaljujući zbliženju s Dumčinom (bivšim predstavnikom plemstva), probuđeno novo interesovanje za zemstvo, delimično iz častoljublja, delimično iz osećanja dužnosti. U oktobru je trebalo da bude vanredna skupština na kojoj je trebalo i njega da biraju. Kad je doputovao kući, jedanput je putovao u grad, drugi put k Dumčinu. Zaboravio je na sablažnjiva iskušenja i borbu i jedva ih se mogao setiti u svojim mislima. To mu se sad činilo kao napad ludila kojem se bio prepustio. U tolikoj meri je sad osećao da se oslobodio toga da se čak prvom zgodnom prilikom kad je ostao nasamo s upravnikom usudio i da ga upita. Pošto je s njim razgovarao o tome, nije ga bilo stid da pita.