Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

moskovski užas, samo sto puta veći. Srce je udaralo, ruke i noge drhtale. Smrt je ovde? Neću. Zašto smrt? Šta je smrt? Hteo sam kao i ranije da ispitujem i Prekorevam Boga, ali odjednom sam osetio da ne smem, da ne treba to da činim, da se s Njim ne sme obračunavati, da je On već rekao šta treba, i da sam ja sam kriv. I počeo sam Ga moliti za oproštaj i postao sam mrzak sam sebi. Užas nije trajao dugo. Postojao sam, osvestio se, pošao na jednu stranu i uskoro izišao. Nisam bio daleko od kraja šume. Izišao sam na čistinu, na put. Ruke i noge su mi i dalje drhtale, a srce lupalo. Ali sam bio radostan. Stigao sam do lovaca, i vratismo se kući. Bio sam veseo, ali sam znao da u meni ima nešto radosno u čemu ću se snaći kad ostanem sam. Tako se i desilo. Ostao sam sam u svome kabinetu i počeo se moliti, tražeći oproštaj i prisećajući se svojih grehova. Činilo mi se da ih je malo. Ali sam ih se setio, i bili su mi mrski. Od tada sam počeo da čitam Sveto pismo. Biblija mi je bila nerazumljiva, sablažnjiva, jevanđelje me je raznežavalo. Ali najviše sam čitao žitija svetaca. I to čitanje me je tešilo, pokazujući mi primere koji su izgledali sve više mogućni za podražavanje. Od tada su me i domaćinske i porodične stvari sve manje i manje zanimale. Čak su me i odbijale. Činilo mi se da sve to nije ono. Kako i šta je bilo ono, nisam znao, ali ono što je ranije sačinjavalo moj život, sad ga više nije sačinjavalo. To sam opet doznao pri kupovini imanja. Nedaleko od nas prodavalo se jedno vrlo unosno imanje. Otišao sam. Sve je bilo divno i pogodno. Naročito pogodno je bilo to što su seljaci imali zemlje samo za gradine. Shvatio sam da su oni morali zabadava, za pašnjak, obrađivati spahijine njive. Tako je i bilo. Sve sam to ja ocenio, sve mi se to svidelo, po staroj navici. Ali kad sam pošao kući, sreo sam jednu staricu i pitajući je za put porazgovarao s njom. Ona mi je pričala o svojoj bedi. Došao sam kući i, kad počeh govoriti ženi kako je imanje zgodno, zastideh se. Postalo mi je odvratno. Rekao sam joj da ne mogu da kupim to imanje, jer će naša korist biti zasnovana na bedi i jadu ljudi. Rekao sam to, i odjednom me je ozarila istina koju sam bio rekao. Istina da i seljaci hoće da žive kao mi, da su i oni ljudi — braća, sinovi Oca, kao što je rečeno u jevanđelju. Odjednom, kao da se od mene otkinulo nešto što me je odavno pritiskivalo, kao da se rodilo. Žena se ljutila, grdila me. A

ja sam postao radostan. To je bio početak moga ludila. Ali potpuno moje ludilo počelo je tek docnije, mesec dana posle toga. Ono je počelo time što sam pošao u crkvu, prestojao službu, i lepo se molio, i slušao, i bio ganut. I odjednom su mi prineli naforu, onda smo pošli da celivamo krst, počeli da se guramo; zatim su na izlasku bili prosjaci. I odjednom mi je postalo jasno da svega toga ne treba da bude. Štaviše, ne samo što toga ne treba da bude već da toga i nema, a ako toga nema, onda nema ni smrti, ni straha, i nema u meni ranijega razdiranja, i ja se ne bojim više ničega. Tu me svetlost već sasvim ozari, i ja postadoh ono što sam. Ako toga svega nema, onda ga nema, pre svega, u meni. Tu odmah, u priprati, razdadoh prosjacima svih trideset pet rubalja koliko sam imao, i pođoh kući pešice, razgovarajući sa narodom.

SMRT IVANA ILJIČA I U velikoj zgradi suda, za vreme prekida rasprave u procesu Meljvinskih, članovi sudskog veća i javni tužilac okupili su se u kabinetu Ivana Jegoroviča Šebeka i poveo se razgovor o čuvenom Krasovljevom procesu. Fjodor Vasiljevič je pao u vatru dokazujući da sud, navodno, nije bio nadležan da raspravlja o tome, Ivan Jegorovič je zastupao svoje gledište, a Petar Ivanovič koji se u početku nije uključio u raspravu, nije učestvovao u njoj i razgledao je »Vedomosti« koje samo što su doneli. — Gospodo! — reče on — Ivan Iljič je umro. — Zar? — Evo, čitajte — reče on Fjodoru Vasiljeviču, pružajući mu tek odštampani primerak koji je još mirisao na boju. U crnom okviru pisalo je: »Praskovja Fjodorovna Golovina s bolom u duši izveštava rođake i poznanike o smrti svog dragog supruga, sudije Kasacionog suda, Ivana Iljiča Golovina, koji je preminuo 4. februara ove, 1862. godine. Sahrana će biti u petak, u 1 sat po podne.« Ivan Iljič bio je kolega okupljene gospode, i svi su ga voleli. On je bolovao već nekoliko nedelja; pričali su da je njegova bolest neizlečiva. Njegovo mesto ostalo je upražnjeno, ali se pretpostavljalo da će u slučaju njegove smrti po svoj prilici Aleksejev biti postavljen na njegovo mesto, a na mesto Aleksejeva — ili Vinikov ili Štabelj. Čim su čuli za

smrt Ivana Iljiča, prva pomisao svakog od gospode koja su se okupila u kabinetu bila je kakav uticaj može imati ova smrt na premeštaj ili unapređenje sudija ili njihovih poznanika. »Sad ću, po svoj prilici, dobiti Štabeljovo ili Vinikovo mesto«, pomisli Fjodor Vasiljevič. »Odavno mi je to obećano, a to unapređenje znači za mene osam stotina rubalja povišice, osim kancelarije.« »Sad ću moći da zamolim za premeštaj šuraka iz Kaluge«, pomisli Petar Ivanovič. »Ženi će biti veoma drago. Sad neće moći da govori da ja nisam nikad ništa učinio za njene rođake.« — Ja sam i pretpostavljao da se neće izvući — glasno reče Petar Ivanovič. — Žao mi je. — Od čega je on, u stvari, bolovao? — Doktori nisu mogli da ustanove. Naime, ustanovili su, ali su dijagnoze bile različite. Kad sam ga video poslednji put, činilo mi se da će prezdraviti. — A ja nisam bio kod njega još od praznika. Jednako sam se spremao. — Da li je imao imetka? — Čini se da žena ima nešto malo. Ali sasvim bezvredno. — Pa, trebalo bi otići. Oni stanuju strašno daleko. — To jest od vas daleko. Od vas su svi daleko. — Ma ne može mi oprostiti što živim s druge strane reke — osmehujući se Šebeku, reče Petar Ivanovič. I povedoše razgovor o udaljenosti gradskih četvrti i krenuše na raspravu. Osim toga što je ova smrt u svakom podstakla pretpostavke o premeštajima i eventualnim promenama u službi, mogućim posle ove smrti, sama činjenica smrti prisnog poznanika izazvala je u svakom od njih koji su saznali za nju, kao i uvek, osećanje radosti što je umro on, a ne ja. »Eto on je umro, a ja nisam«, pomislio je ili osetio svako. Prisni poznanici, za koje bi se moglo reći da su prijatelji Ivana Iljiča, pri tom su nehotice pomislili kako sad moraju da izvrše veoma mučne obaveze

pristojnosti i da odu na opelo i do udovice da joj izjave saučešće. Najprisniji su bili s njim Fjodor Vasiljevič i Petar Ivanovič. Petar Ivanovič bio mu je drug iz škole pravnih nauka i smatrao je da ga je Ivan Iljič zadužio. Saopštivši o ručku ženi vest o smrti Ivana Iljiča i izrazivši pretpostavku o mogućnosti premeštaja šuraka u njihov okrug, Petar Ivanovič ne leže da se odmori, obuče frak i odveze se kući Ivana Iljiča. Pred ulazom u stan Ivana Iljiča stajale su karuce i dva fijakera. U prizemlju, u predsoblju kraj čiviluka bio je naslonjen na zid brokatom presvučen poklopac sanduka, s resama i praškom očišćenim gajtanom. Dve dame u crnini skidale su bunde. Jednu, sestru Ivana Iljiča, poznavao je, drugu damu nije poznavao. Drug Petra Ivanoviča, Švarc, silazio je sa sprata i, ugledavši s vrha stepeništa posetioca, zastade i namignu mu, kao da govori: »Glupo je učinio Ivan Iljič; vi i ja bismo to daleko bolje izveli.« Švarcovo lice sa engleskim zaliscima i cela njegova mršava pojava u fraku ostavljala je, kao i uvek, utisak otmene gospodstvenosti, i gospodstvenost, koja je vazda protivrečila vedrom Švarcovom karakteru, ovde je bila naročito upadljiva. To je pomislio Petar Ivanovič. Petar Ivanovič propusti ispred sebe dame i polako pođe za njima uza stepenište. Švarc ne siđe, već ostade gore. Petar Ivanovič shvati zašto: on se, očigledno, želeo dogovoriti gde da odigraju večeras partiju vinta. Dame krenuše stepeništem udovici, a Švarc sa ozbiljno stisnutim, jedrim usnama i vedrim izgledom, pokretom obrva pokaza Petru Ivanoviču udesno, na odaju u kojoj je bio pokojnik. Petar Ivanovič uđe, kao i obično, u nedoumici šta tamo da radi. Jedno je znao, krstiti se u takvim prilikama nikad nije naodmet. Što se tiče toga da li je potrebno i klanjati se pri tome, nije bio sasvim načisto i zato izabra sredinu: ušavši u sobu stade se krstiti i lako se klanjati. Koliko su mu dozvoljavali pokreti ruke i glave, on je u isto vreme razgledao sobu. Dva mladića, čini se, sinovci, od kojih je jedan bio gimnazijalac, krsteći se izlazili su iz sobe. Neka starica stajala je nepomično. A dama sa čudno podignutim obrvama govorila je nešto šapatom. Pojac u crnom kaputu, čio, odlučan, čitao je nešto glasno sa

izrazom koji je isključivao svako protivljenje; trpezar Gerasim, prošavši pored Petra Ivanoviča lakim koracima, posipao je nešto po podu. Ugledavši to, Petar Ivanovič namah oseti laki zadah leša koji se raspadao. Prilikom poslednje svoje posete Ivanu Iljiču Petar Ivanovič je video ovoga seljaka u kabinetu; on je obavljao dužnost bolničarke i Ivan Iljič ga je naročito voleo. Petar Ivanovič se neprestano krstio i lako klanjao na sredini između sanduka, pojca i ikona koje su stajale na stolu u uglu. Zatim, kad mu se učinilo da je taj pokret krštenja odveć dug, on prestade i zagleda se u pokojnika. Pokojnik je ležao, kao što uvek leže umrli, naročito teško, mrtvački, utonuvši ukočenim udovima u prostirku sanduka, sa zauvek zaturenom glavom na jastuku i pokazivao, kao što umrli uvek pokazuju svoje žuto voštano čelo sa dubokim zaliscima iznad upalih slepoočnica i nos koji je štrčao kao da je polegao na gornju usnu. On se veoma promenio, znatno je omršaveo otkako ga Petar Ivanovič nije video, ali mu je lice, kao i u svih umrlih, bilo lepše i, što je najvažnije — naočitije no što je bilo za života. Na licu mu je bio izraz koji je govorio da je ono što je bilo potrebno da se učini, učinjeno i da je učinjeno kako valja. Osim toga, u tom izrazu bio je još prekor ili opomena živima. Petru Ivanoviču se činilo da je ta opomena neumesna ili da se, bar, ne tiče njega. Bi mu nekako nelagodno i zato se Petar Ivanovič još jednom žurno prekrsti i, kako mu se učini, odveć žurno, ne onako kako dolikuje, okrenu i pođe prema vratima. Švarc ga je čekao u prolaznoj sobi, široko raskrečivši noge i poigravajući se iza leća obema rukama svojim cilindrom. Jedan pogled na vedru, urednu i elegantnu Švarcovu pojavu prenu Petra Ivanoviča. Petar Ivanovič shvati da on, Švarc, stoji iznad ovoga i ne prepušta se sumornim utiscima. Sam njegov pogled govorio je: incident sa opelom Ivana Iljiča nipošto ne može poslužiti kao dovoljan razlog da se prizna da je dnevni red narušen, naime, da ništa ne može sprečiti da još danas uveče ne pukne špilom karata, kad ga bude otvarao, dok lakej bude razmeštao četiri još nepaljene sveće; ne treba ni pretpostavljati da bi ovaj incident mogao da nas omete da prijatno provedemo i današnje veče. On to šapatom i reče Petru Ivanoviču dok mu je prilazio, predlažući da se sastanu na partiju karata kod Fjodora Vasiljeviča. Ali, izgleda, Petru Ivanoviču nije bilo suđeno da večeras odigra partiju vinta.

Praskovja Fjodorovna, omalena punačka žena, iako se trudila da omršavi, ipak se širila od ramena prema kukovima, sva u crnini, s velom preko glave i tako čudno podignutim obrvama, kao i u one dame koja je stajala naspram kovčega, izađe iz svoje sobe sa ostalim damama i, vodeći ih prema vratima sobe u kojoj je ležao mrtvac, reče: — Sad će biti opelo; uđite. Švarc je, poklonivši se neodređeno, stajao, očigledno, ne prihvatajući i ne odbijajući ovaj predlog. Praskovja Fjodorovna, prepoznavši Petra Ivanoviča, uzdahnu, priđe mu, uze ga za ruku i reče: — Znam da ste bili istinski prijatelj Ivana Iljiča... — i pogleda ga, očekujući potvrdu njenih reči. Petar Ivanovič je znao da kao što se tamo trebalo krstiti, tako je ovde trebalo stegnuti ruku, uzdahnuti i reći: »Verujte!« I on tako i učini. I učinivši to, oseti da je postigao željeni rezultat: da je on tronut i da je ona tronuta. — Hajdmo, pre no što tamo počne; moram da porazgovaram s vama — reče udovica. — Dajte mi ruku. Petar Ivanovič pruži ruku, i oni odoše u unutrašnje sobe, pokraj Švarca koji tužno namignu Petru Ivanoviču. »Ode tvoj vint! Ne zamerite, uzećemo drugog partnera. Ili, pak, upetoro, kad se ratosiljate«, reče njegov vedar pogled. Petar Ivanovič uzdahnu još dublje i tužnije, i Praskovja Fjodorovna mu zahvalno stište ruku. Kad uđe u njenu gostinsku sobu presvučenu ružičastim kretonom sa zamračenom lampom, oni sedoše kraj stola: ona na divan, a Petar Ivanovič na mali puf sa razlabavljenim oprugama koje se iskriviše kad on sede na njega. Praskovja Fjodorovna htede ga upozoriti da sedne na drugu stolicu, ali nađe da to upozorenje ne bi odgovaralo njenom položaju i predomisli se. Sedajući na taj puf, Petar Ivanovič se priseti kako je Ivan Iljič uređivao ovu gostinsku sobu i savetovao se s njim baš o ovom ružičastom kretonu sa zelenim lišćem. Sedajući na divan i prolazeći pokraj stola (uopšte je cela gostinska soba bila puna kojekakvih stvari i nameštaja), crna čipka crnog vela udovičinog zakači se za rezbariju stola. Petar Ivanovič se pridiže da je otkači i puf koji oslobodi pod sobom uznemiri se i odiže ga. Udovica

poče sama otkačivati svoju čipku, i Petar Ivanovič opet sede, pritisnuvši uskomešani puf pod sobom. Ali udovica ne otkači sasvim čipku, i Petar Ivanovič opet ustade, i opet se puf uskomeša i čak zaškripa. Kad se sve to završi, ona izvadi čistu batistanu maramicu i zaplaka. Petru Ivanoviču je događaj sa čipkom i borba s pufom ubio svako raspoloženje i on je sedeo smrknut. Taj nelagodni položaj prekide Sokolov, trpezar Ivana Iljiča, s obaveštenjem da će mesto na groblju koje je izabrala Praskovja Fjodorovna koštati dvesta rubalja. Ona prestade plakati i sa izrazom lica da je spremna da podnese tu žrtvu pogleda Petra Ivanoviča i reče na francuskom da joj je veoma teško. Petar Ivanovič mimikom izrazi nesumnjivu uverenost da to ne može biti drugojačije. — Izvolite zapaliti — reče ona velikodušnim i istovremeno utučenim glasom i upusti se u razgovor sa Sokolovim o ceni mesta. Petar Ivanovič je, paleći cigaretu, slušao kako se ona veoma podrobno raspituje o različitim cenama zemljišta i kako odredi ono koje treba uzeti. Osim toga, kad završi o mestu, ona dade nalog i za hor. Sokolov ode. — Ja sve sama radim — reče ona Petru Ivanoviču, pomerajući na jednu stranu albume koji su ležali na stolu; i primetivši da će Petru Ivanoviču pepeo pasti na sto, ona mu, ne snebivajući se, primače pepeljaru i reče: — Smatram da je licemerno da ikog uveravam da ne mogu od tuge da se bavim praktičnim poslovima. Naprotiv, ako me išta može utešiti... čak i razgaliti, onda su to brige o njemu. — Ona opet izvadi maramicu, kao da se sprema da zaplače, i najednom, kao da se savlađuje, prenu se i mirno povede razgovor: — Ipak moram da razgovaram s vama. Petar Ivanovič se pokloni, ne dozvoljavajući oprugama pufa, koje se namah pokrenuše pod njim, da se opruže. — Poslednjih dana se užasno mučio. — Veoma se mučio? — upita Petar Ivanovič. — Oh, užasno! Ne samo u poslednjim minutima, već satima nije prestajao da jauče. Tri dana i noći uzastopce je bez prestanka jaukao. To je bilo nepodnošljivo. Ne mogu shvatiti kako sam to podnela; čulo se kroz troja vrata. Ah! Šta sam pretrpela! — I zar je bio pri svesti? — upita Petar Ivanovič.

— Bio je — prošaputa ona — do poslednjeg časa. Oprostio se s nama na četvrt časa pre smrti i još je tražio da izvedemo Volođu. Pomisao o patnjama čoveka koga je znao tako dobro, najpre kao veselog dečaka, kao školskog druga, zatim kao kolegu — zrelog čoveka, i pored toga što mu je bilo neprijatno saznanje o pritvorstvu i svom i ove žene, najednom užasnu Petra Ivanoviča. On opet ugleda ono čelo, nos koji je polegao na usnu i prepade se. »Tri dana i noći užasnih patnji i smrt. Pa to sada svakoga časa može snaći i mene«, pomisli on i za časak ga obuze strah. Ali istog časa mu, ni sam nije znao kako, priteče u pomoć prosta pomisao da se to dogodilo Ivanu Iljiču, a ne njemu, i da se njemu to neće i ne može dogoditi; i da se, razmišljajući tako, prepušta sumornom raspoloženju, što ne treba da čini, kako se to jasno videlo na Švarcovom licu. I, pošto izvede takav zaključak, Petar Ivanovič se primiri i stade se sa interesovanjem raspitivati o pojedinostima smrti Ivana Iljiča, kao da je smrt bila događaj koji je svojstven samo Ivanu Iljiču, a njemu uopšte nije svojstven. Posle raznovrsnih razgovora o pojedinostima zbilja užasnih fizičkih stradanja koje je Ivan Iljič podneo (te pojedinosti je Petar Ivanovič saznavao samo iz toga kako su patnje Ivana Iljiča delovale na nerve Praskovje Fjodorovne), udovica je, očigledno, smatrala za potrebno da pređe na stvar. — Ah, Petre Ivanoviču, kako mi je teško, kako mi je užasno teško — i ona opet zaplaka. Petar Ivanovič uzdahnu i čekao je da ona obriše nos. Kad ona obrisa nos, on reče: — Verujte... — i ona se opet raspriča i reče ono što je, očito, bilo glavni razlog za razgovor s njim; i on se sastojao u tome da se raspita kako da povodom muževe smrti dobije novac iz državne blagajne. Ona se pravila da traži savet od Petra Ivanoviča kako može dobiti penziju; ali je on video da ona već zna do u tančine i ono što on nije znao: sve što se može izvući iz državne blagajne povodom ove smrti; ali ono što je ona htela saznati’ bilo je: može li na neki način izvući više novca. Petar Ivanovič se potrudi da pronađe takvu mogućnost, ali porazmislivši malo

i izbrusivši reda radi našu vladu zbog toga što cicijaši, reče da mu se čini da ne može izvući više. Tad ona uzdahnu i, očigledno, tražila je načina da se otrese svog posetioca. On to shvati, ugasi cigaretu, ustade, stegnu joj ruku i uputi se u predsoblje. U trpezariji s časovnikom koji je Ivanu Iljiču bio tako drag i kojeg je kupio u starinarnici, Petar Ivanovič zateče sveštenika i još nekoliko poznanika koji su došli na opelo, i opazi lepu gospođicu, ćerku Ivana Iljiča, koju je poznavao. Ona je bila u dubokoj crnini. Njen veoma tanak struk izgledao je još tanji. Izraz lica bio joj je sumračan, odlučan, skoro gnevan. Ona se pokloni Petru Ivanoviču tako kao da je on bio zbog nečeg kriv. Iza kćeri stajao je sa isto tako uvređenim izrazom lica bogati mladi čovek, istražni sudija, njen verenik, kako je on slušao, koga je Petar Ivanovič poznavao. On im se pokloni sa izrazom tuge na licu i htede da uđe u sobu u kojoj je ležao pokojnik, kad se na stepenicama ukaza mladi gimnazijalac-sin, slika i prilika Ivana Iljiča. To je bio mali Ivan Iljič, kakvog se Petar Ivanovič sećao iz Pravne škole. Oči su mu bile i uplakane i onakve kakve imaju musavi derani od trinaest-četrnaest godina. Dečak se, kad ugleda Petra Ivanoviča, tužno i bojažljivo namršti. Petar Ivanovič mu klimnu glavom i uđe u sobu u kojoj je ležao pokojnik. Poče opelo — sveće, uzdasi, tamjan, suze, jecaji. Petar Ivanovič je stajao namrgođen, gledajući preda se. On ne pogleda nijednom mrtvaca i do kraja se ne predade potresnim utiscima i izađe među prvima. U predsoblju nije bilo nikoga. Gerasim, pokućar, izlete iz sobe u kojoj je ležao pokojnik, ispretura svojim jakim rukama sve bunde kako bi našao bundu Petra Ivanoviča i pridrža mu je. — Pa, brate Gerasime? — reče Petar Ivanovič tek da nešto kaže. — Da li ti je žao? — Božja volja. Svi ćemo tamo — reče Gerasim, pokazujući svoje bele, guste seljačke zube i, kao čovek koji ima pune ruke posla, žustro otvori vrata, pozva kočijaša, smesti Petra Ivanoviča i pohita natrag ka ulazu kao da se pita šta još ima da uradi. Petru Ivanoviču bilo je neobično prijatno da udahne čisti vazduh posle mirisa tamjana, zadaha leša i karbolne kiseline. — Kuda želite? — upita kočijaš.

— Nije kasno. Svratiću još do Fjodora Vasiljeviča. I Petar Ivanovič krenu. I zaista, zateče ih pri kraju prvog robera, tako da mu je bilo zgodno da se pridruži kao peti. II Povest o minulom životu Ivana Iljiča bila je i najprostija, i najobičnija, i najstrašnija. Ivan Iljič umro je u četrdeset petoj godini, kao sudija Kasacionog suda. On je bio sin činovnika koji je u Petrogradu po raznim ministarstvima i nadleštvima postigao onu karijeru koja dovodi ljude na takav položaj s koga, mada se jasno vidi da nisu u stanju da ispunjavaju bilo kakvu stvarnu dužnost, oni ipak, zahvaljujući svom dugom i minulom službovanju i svojim činovima, ne mogu biti otpušteni i zato dobijaju izmišljena fiktivna mesta i nefiktivne hiljade, od šest do deset, od kojih oni žive do duboke starosti. Takav je bio Ilija Jefimovič Golovin, činovnik treće klase, nepotrebni član raznih nepotrebnih ustanova. Imao je tri sina. Ivan Iljič bio je srednji sin. Najstariji je pravio isto takvu karijeru kao i otac, samo u drugom ministarstvu, i već je bio nadomak onom dobu službovanja u kome se stiče ona inercija prinadležnosti. Najmlađi sin bio je zlosrećnik. On je na raznim dužnostima svuda zabrljao i sad služi na železnici: i njegov otac, i braća, i naročito njihove žene ne samo da nisu voleli da ga viđaju, no bez preke potrebe nisu ni pominjali da on postoji. Sestra mu je bila udata za barona Grefa, koji je bio isto takav petrogradski činovnik kao i njegov tast. Ivan Iljič bio je »le phénix de la famille«, [4] kako su govorili. On nije bio tako staložen i pedantan kao njegov stariji brat, niti tako plah kao mlađi. Bio je sredina izmeću njih — razborit, živahan, prijatan i

uglađen čovek. Učio je s mlađim bratom u Pravnoj školi. Mlađi nije završio i izbacili su ga iz petog razreda. Ivan Iljič je sa uspehom završio školovanje. Već u Pravnoj školi bio je onakav kakav je bio kasnije celog svog života: čovek sposoban, veseo, dobrodušan i društven, ali strog u izvršavanju onog što je smatrao svojom dužnošću; svojom dužnošću je smatrao sve ono što su smatrali i ljudi na najvišim položajima. On se nije ulagivao ni kao dečak ni, kasnije, kao zreo čovek, ali je još od rane mladosti težio, kao mušica k svetlosti, k ljudima koji su zauzimali najviše položaje, usvajao je njihove manire, njihove poglede na život i s njima je sklapao prijateljstva. Svi zanosi detinjstva i mladosti prošli su za njega, ne ostavivši dubljih tragova; on se prepuštao i strasti i sujeti i — pred kraj života, kao činovnik viših klasa — liberalizmu, ali sve to u izvesnim granicama koje mu je tačno ukazivalo njegovo osećanje mere. U Pravnoj školi počinio je takve stvari koje su mu se svojevremeno činile kao velike gadosti i ulivale mu odvratnost prema samom sebi u času kad ih je činio; ali kasnije, uvidevši da takve stvari čine i ljudi na najvišim položajima, i ne smatraju ih gadostima, on ne samo da ih je smatrao dobrim, već ih je potpuno zaboravio i sećanje na njih nije ga nimalo ogorčavalo. Završivši Pravnu školu kao činovnik desete klase i dobivši od oca novac za uniformu, Ivan Iljič je naručio sebi odelo kod Šarmera, stavio je na lančić medaljon sa natpisom »respice finem«, [5] oprostio se od princa i vaspitača, ručao s drugovima kod Donona i s novim pomodnim koferom, rubljem, odećom, priborom za toaletu i brijanje i pledom, koje je naručio i kupio u najboljim radnjama, otputovao je u provinciju na mesto činovnika za izvanredne poslove kod gubernatora, što mu ga je izdejstvovao otac. U provinciji je Ivan Iljič odmah obezbedio sebi onaj isti ugodan i prijatan položaj kakav je imao u Pravnoj školi. Službovao je, sticao karijeru i istovremeno se prijatno i dolično provodio; pokatkad je putovao po nalogu pretpostavljenih u srez, ponašao se dostojanstveno i prema višim i prema nižim od sebe i s predanošću i nepodmitljivom čestitošću, kojom nije mogao a da se ne ponosi, ispunjavao je naloge koji su mu povereni, prvenstveno u vezi sa raskoljnicima.

Na službenoj dužnosti bio je, i pored sve svoje mladosti i sklonosti lakom provodu, neobično revnostan, zvaničan i čak strog; ali u društvu bio je često vedar i oštrouman i uvek dobrodušan, pristojan i bon enfant, [6] kako su govorili o njemu njegov načelnik i načelnikovica, u čijoj se kući osećao kao u svojoj. U provinciji je imao i vezu s jednom damom koja se nametnula kicoškom pravniku; imao je i modiskinju; bile su i pijanke s krilnim ađutantima na proputovanju i odlasci u javnu kuću posle večere; bilo je i dodvoravanja načelniku, pa čak i načelnikovici, ali je sve to imalo one izvanredne odlike pristojnosti da se o tome nije mogla reći nijedna ružna reč: sve je to spadalo u domen francuske izreke: »Il faut que jeunesse se passe«. [7] Sve se odigravalo sa čistim rukama, u čistim košuljama, uz razgovor na francuskom i, što je najvažnije, u najvišem društvu, dakle, s odobrenjem ljudi na najvišim položajima. Tako je Ivan Iljič službovao pet godina i dobio premeštaj. Otvoreni su novi sudovi i bili su potrebni novi ljudi. A Ivan Iljič bio je taj novi čovek. Ivanu Iljiču ponuđeno je mesto istražnog sudije, i Ivan Iljič ga je prihvatio, i pored toga što je to mesto bilo u drugoj guberniji i što je morao da napusti stvorene veze i da stvara nove. Ivana Iljiča ispratili su prijatelji, udružili se, poklonili mu srebrnu tabakeru i on je otputovao na novu dužnost. Kao istražni sudija Ivan Iljič bio je isto tako somme il faut, pristojan, znao je odvojiti službene dužnosti od privatnog života i ulivati opšte poštovanje, kao i dok je bio činovnik za izvanredne poslove. Sama služba istražnog sudije bila je Ivanu Iljiču znatno zanimljivija i privlačnija nego ranija. U ranijoj službi bilo je prijatno proći lakim korakom u Šarmerovoj uniformi pokraj preplašenih molilaca koji čekaju prijem i pored službenih lica, koja su mu zavidela, pravo u načelnikov kabinet i sesti s njime uz čaj i cigaretu; ali je bilo malo ljudi koji su bili neposredno prepušteni njegovim hirovima. To su bili samo upravnici sreske policije i raskoljnici, kad su ga slali po nalogu; i on je voleo da se učtivo, čak i prijateljski ophodi prema onim ljudima koji su zavisili od njega, voleo je da im stavi do znanja da se, eto, on, koji može da ih

smoždi, prijateljski, jednostavno, ophodi prema njima. Takvih ljudi je tad bilo malo. A sad, kao istražni sudija, Ivan Iljič osećao je da su svi, svi bez razlike, čak i oni najuvaženiji, sobom zadovoljni ljudi — svi u njegovim rukama i da je potrebno da on napiše poznate reči na hartiji sa zaglavljem, pa da toga uvaženog, samozadovoljnog čoveka dovedu k njemu kao optuženog ili svedoka, i on će, ako ne bude želeo da mu ponudi da sedne, stajati pred njim i odgovarati na njegova pitanja. Ivan Iljič nije nikad zloupotrebljavao tu svoju vlast, naprotiv, nastojao je da ublaži njen značaj; ali svest o toj vlasti i mogućnost da je ublaži predstavljala je za njega glavnu zanimljivost i privlačnost te nove službe. U samoj službi, dok je bio istražni sudija, Ivan Iljič je veoma brzo usvojio metod da otklanja sve okolnosti koje se ne tiču službe i da i one najsloženije slučajeve zaodene u takvu formu pri kojoj bi se slučaj samo spoljnim vidom ogledao na hartiji i koja isključuje svako njegovo lično gledište i, što je najvažnije, čuva svu potrebnu formalnost. Ovaj postupak bio je novina. I on je bio jedan od prvih pravnika koji je na delu primenjivao ustav iz 1864. godine. Kad je prešao u novi grad na mesto istražnog sudije, Ivan Iljič stvorio je nova poznanstva, veze, zauzeo je novi stav i usvojio drukčije ophođenje. On se postavio na izvesnoj distanci od gubernijskih vlasti, i izabrao je najbolje društvo iz redova sudija i bogatih plemića koji su živeli u gradu, i zauzeo je stav lakog nezadovoljstva prema vladi, umerenog liberalizma i evropske civilizacije. Pri tom, nimalo ne izmenivši elegantnost u odevanju, Ivan Iljič je na novoj dužnosti prestao da brije bradu i pustio je da raste slobodno, kako joj je volja. Život Ivana Iljiča i u novom gradu tekao je veoma prijatno: sloj društva koji je bio u opoziciji prema gubernatoru bio je složan i čestit; prinadležnosti su bile veće i prilično zadovoljstava u svakidašnjem životu pružao je tada vist koji je Ivan Iljič počeo igrati, i pošto je raspolagao tom sposobnošću da igra karte veselo, da brzo reaguje i suptilno procenjuje, uglavnom je uvek i dobijao. Posle dve godine službovanja u novom gradu Ivan Iljič upoznao se sa svojom budućom ženom. Praskovja Fjodorovna Mihelj bila je najzgodnija, najpametnija, najzanosnija devojka onog kruga U kojem se Ivan Iljič kretao. Uz niz drugih zabava i razonoda, posle naporne

dužnosti istražnog sudije, Ivan Iljič je počeo pomalo i flertovati s Praskovjom Fjodorovnom. Ivan Iljič, dok je bio činovnik za izvanredne poslove, uvek je plesao; kao istražni sudija plesao je iznimno. Plesao je samo zato da bi, iako je bio i na novim dužnostima i u petoj klasi, mogao pokazati da kad je u pitanju ples, onda mu, što se toga tiče, nema ravnog. Tako je on pokatkad pri kraju večeri plesao s Praskovjom Fjodorovnom i uglavnom je za vreme tog plesa i osvojio Praskovju Fjodorovnu. Ona se zaljubila u njega. Ivan Iljič nije imao jasne, određene namere da se ženi, ali kad se devojka zaljubila u njega, on se upitao. »Doista, zašto se ne bih oženio?« reče on sebi. Devojka Praskovja Fjodorovna bila je iz čestite plemićke porodice, prilično zgodna; imala je malo imanje. Ivan Iljič mogao je računati na blistaviju partiju, ali je i ova partija bila dobra. Ivan Iljič imao je svoje prinadležnosti, a ona će, nadao se, imati isto toliko. Čestita porodica: ona — ljupka, lepa i devojka sasvim na svom mestu. Bilo bi nepravedno kad bismo rekli da se Ivan Iljič ženio zato što se zaljubio u svoju verenicu i našao u njoj biće koje odgovara njegovim pogledima na život, isto kao i kad bismo rekli da se oženio zato što su ljudi iz njegovog društva odobravali tu ženidbu. Ivan Iljič se ženio iz oba razloga: pričinio je sebi zadovoljstvo uzimajući takvu ženu, i istovremeno učinio je ono što su ljudi na najvišim položajima smatrali za pravilno. I Ivan Iljič se oženio. Sam tok ženidbe i prvo vreme bračnog života, sa supružanskim nežnostima, novim nameštajem, novim posuđem, novim rubljem, do ženine bremenitosti protekli su veoma lepo, tako da je Ivan Iljič počeo već misliti da ženidba ne samo što ne remeti onaj laki, prijatni, veseli i uvek dolični način života koji društvo odobrava i koji Ivan Iljič smatra svojstvenim životu uopšte, već ga i podstiče. Ali tad, od prvih meseci ženine trudnoće, javilo se nešto tako novo, neočekivano, neprijatno, teško i nedolično, što se nije moglo očekivati, od čega se nije nikako mogao izbaviti. Žena je bez ikakva povoda, kako se činilo Ivanu Iljiču, de gaité de coeur, [8] kako je govorio sebi, počela narušavati prijatnost i dolično

ponašanje u životu: ona je bez ikakvog razloga bila ljubomorna, zahtevala je od njega da joj se udvara, u svemu je tražila povoda za svađu i pravila mu neprijatne i prostačke scene. U početku se Ivan Iljič nadao da će se osloboditi tog neprijatnog položaja onim bezbrižnim i doličnim odnosom prema životu koji ga je ranije izbavljivao — on je pokušao da ignoriše ženino duševno raspoloženje, produžio je da živi kao i ranije bezbrižno i ugodno: pozivao je drugove na partiju karata, pokušavao da i sam odlazi u klub ili prijateljima. Ali ga je žena jedanput tako energično počela grditi prostačkim rečima i tako ga je istrajno nastavljala grditi svaki put kad nije ispunio ono što je ona zahtevala, očigledno čvrsto rešena da ne prestane sve dotle dok se on ne povinuje, to jest dok ne sedi kod kuće i čami kao i ona, čega se Ivan Iljič prepade. On shvati da bračni život — bar s njegovom ženom — nije ispunjen uvek zadovoljstvom i harmonijom, već ih, naprotiv, često narušava, i da se treba obezbediti od tih narušavanja. I Ivan Iljič je tražio sredstvo za to. Služba je bila jedino što je imponovalo Praskovji Fjodorovnoj, i Ivan Iljič je pomoću službe i obaveza koje su proizilazile iz nje zapodenuo borbu sa ženom, izgrađujući svoj nezavisni svet. S rođenjem deteta, pokušajima dojenja i različitim neudobnostima pri tom, sa stvarnim i izmišljenim bolestima deteta i majke, za vreme kojih se tražilo od Ivana Iljiča da učestvuje, ali u kojima se on uopšte nije snalazio, potreba Ivana Iljiča da izgradi svoj svet izvan porodice postala je još prešnija. Ukoliko je žena bila razdražljivija i više iziskivala, i Ivan Iljič je sve više nalazio glavni smisao života u službi. On je sve više voleo službu i bio je častoljubiviji nego što je bio ranije. Veoma brzo, jedva da je protekla godina dana od ženidbe, Ivan Iljič je shvatio da je bračni život, mada je i pružao neka zadovoljstva u životu, u suštini veoma složen i tegoban čin, prema kome, da bi čovek ispunio svoj dug, to jest vodio pristojan život koji odobrava društvo, mora izgraditi određen stav kao i prema službi. I takav je stav prema bračnom životu izgradio Ivan Iljič. On je tražio od porodičnog života samo one udobnosti koje je on mogao da mu

pruži, domaću trpezu, domaćicu, krevet, i što je najvažnije, ono zadovoljavanje spoljašnjih formi koje je odredilo javno mnenje. Od ostalog je tražio zadovoljstva i ako ih je nalazio, bio je veoma zahvalan; ako ga je predusretalo protivljenje i gunđanje, on bi odmah odlazio u svoje nadleštvo, u svet službe koji je izgradio, i u njemu je nalazio zadovoljstvo. Ivana Iljiča cenili su kao dobrog iskusnog službenika, i posle tri godine postavili su ga za pomoćnika javnog tužioca. Nove dužnosti, njihova važnost, mogućnost da izvede na sud i strpa u zatvor svakog, istupanje pred javnošću, uspeh koji je pri tom imao Ivan Iljič — sve ga je to još više privlačilo službi. Deca su se počela ređati. Žena je postala džandrljivija i sve prgavija, ali stavovi prema porodičnom životu koje je Ivan Iljič izgradio učinili su da ga nije mogla kosnuti njena džandrljivost. Posle sedam godina službovanja u jednom gradu Ivana Iljiča su premestili za javnog tužioca u drugu guberniju. Oni su otputovali, novca je bilo malo, i ženi se nije dopalo to mesto gde su se preselili. Mada su mu prinadležnosti bile veće od pređašnjih, život je bio skuplji; osim toga umrlo je dvoje dece, i zato je porodični život postao još neprijatniji za Ivana Iljiča. Praskovja Fjodorovna je za sve nedaće koje su se dogodile u tom novom mestu stanovanja prekorevala muža. Većim delom su razgovori izmeću muža i žene, osobito o vaspitanju dece, doticali ona pitanja koja su podsećala na svađe, i svađe su svakoga časa mogle buknuti. Ostali su samo oni retki periodi zaljubljenosti kojima su se predavali supruzi, ali nisu dugo trajali. To su bila ostrvca na koja su oni privremeno pristajali, ali su se zatim ponovo otiskivali na more pritajene mržnje koja ih je još više otuđivala jedno od drugog. To otuđivanje moglo bi naljutiti Ivana Iljiča kad bi on smatrao da to tako ne bi moralo biti, ali je on sad to smatrao ne samo za normalno već da je to i cilj njegovog odnosa prema porodici. Njegov cilj sastojao se u tome da se sve više oslobodi tih neprijatnosti i da ih učini bezopasnim i svede ih u granice pristojnosti; i on je to postigao na taj način što je sve manje i manje vremena provodio s porodicom; a kad je to morao činiti, nastojao je da obezbedi svoj položaj prisustvom stranih lica. Za Ivana Iljiča najvažnija je bila njegova

služba. U službenom svetu usredsredilo se sve njegovo interesovanje za život. I to interesovanje ga je celog apsorbovalo. Svest o svojoj vlasti, mogućnost da može upropastiti svakog čoveka koga zaželi da upropasti, važnost, čak i spoljašnja, prilikom njegovog dolaženja u sud i pri susretima s potčinjenima, njegov uspeh pred pretpostavljenima i pred potčinjenima i, što je najvažnije, njegova vičnost u vođenju postupka, koje je bio svestan — sve ga je to radovalo i sa ćaskanjima s drugovima, ručkovima i vistom ispunjavalo mu život. I tako je život Ivana Iljiča i dalje tekao onako kako je on smatrao da treba da teče: prijatno i dolično. Tako je proživeo još sedam godina. Starija kći imala je već šesnaest godina, još jedno dete je umrlo, i ostao je dečak-gimnazijalac, predmet razmirica. Ivan Iljič želeo je da ga da u Pravnu školu, a Praskovja Fjodorovna u inat njemu dala ga je u gimnaziju. Kći je učila kod kuće i stasala je lepo, dečak je isto tako prilično učio. III Tako je tekao život Ivana Iljiča čitavih sedamnaest godina posle ženidbe. On je već bio iskusni javni tužilac, koji je odbio nekoliko premeštaja, očekujući poželjnije mesto, kad se neočekivano dogodi neprijatan slučaj, koji sasvim poremeti mir njegova života. Ivan Iljič očekivao je mesto predsednika suda u univerzitetskom gradu, ali ga Hope na neki način preduhitri i dobi to mesto. Ivan Iljič se naljuti, stade mu prebacivati i posvađa se s njim i s neposrednim starešinama; prema njemu ohladneše i prilikom sledećeg razmeštaja opet ga zaobiđoše. To je bilo 1880. godine. Ta godina bila je najteža u životu Ivana Iljiča. Te godine on uvide, s jedne strane, da prinadležnosti nisu dovoljne za život; s druge strane — da su ga svi zaboravili i da je ono što se njemu činilo da je najveća, najžešća nepravda, drugima izgledalo

sasvim obična stvar. Čak se ni otac nije osećao obavezan da mu pomogne. On oseti da su ga svi napustili, smatrajući da je njegov položaj s 3.500 rubalja prinadležnosti sasvim pristojan i čak srećan. Jedini je on znao, svestan onih nepravdi koje su mu učinjene i s večitim džangrizanjem žene i s dugovima koje je počeo praviti živeći iznad svojih mogućnosti — jedini je on znao da njegov položaj nije nimalo zavidan. U leto te godine, da bi zaštedeo štogod, uzeo je odsustvo i otputovao sa ženom da provede leto u selu kod brata Praskovje Fjodorovne. U selu, daleko od službe, Ivan Iljič prvi put oseti ne samo čamotinju, već i nepodnošljivu tugu i odluči da ovako ne može živeti i da je neophodno preduzeti nekakve odlučne mere. Provevši besanu noć, šetajući sve vreme po terasi, Ivan Iljič odluči da otputuje u Petrograd i potrudi se, da bi naučio pameti sve koji ne umeju da ocene njegove vrednosti, da pređe u drugo ministarstvo. Sutradan, i pored svih ženinih i šurakovih odvraćanja, on otputova u Petrograd. Putovao je s jednim ciljem: da izdejstvuje mesto od pet hiljada rubalja prinadležnosti. Njemu više nije bilo stalo ni do kakvog ministarstva, struke ili vrste posla. Njemu je samo bilo potrebno mesto, mesto sa pet hiljada, u administraciji, u bankama, na železnici, u ustanovama carice Marije, čak i na carini, ali neizostavno pet hiljada i neizostavno napustiti ministarstvo gde nisu umeli da ocene njegovu vrednost. I baš to putovanje Ivana Iljiča krunisano je izvanrednim, neočekivanim uspehom. U Kursku se pope u prvu klasu F. S. Iljin, njegov poznanik i saopšti mu sadržaj tek prispelog telegrama koji je dobio kurski gubernator, da će u ministarstvu ovih dana doći do velikog razmeštaja: na položaj koji je zauzimao Petar Ivanovič postavlja se Ivan Semjonovič. Očekivani razmeštaj, osim svog značenja za Rusiju, imao je naročito značenje za Ivana Iljiča, jer je unapređenje novog lica, Petra Petroviča i, po svoj prilici njegovog prijatelja, Zahara Ivanoviča, bilo povoljno za Ivana Iljiča. Zahar Ivanovič je prijatelj i drug Ivanu Iljiču.

U Moskvi je ta vest potvrđena. A kad je stigao u Petrograd, Ivan Iljič je posetio Zahara Ivanoviča i ovaj mu je obećao da će dobiti traženo mesto u Ministarstvu pravde, gde je nekad radio. Posle nedelju dana on je telegrafisao ženi: »Zahar na Milerovom mestu prilikom prvog referisanja dobiću postavljenje.« Zahvaljujući tom razmeštaju Ivan Iljič je u svom bivšem ministarstvu dobio takvo postavljenje kojim je dobio dve klase više od svojih kolega: pet hiljada prinadležnosti i tri hiljade i pet stotina rubalja na ime putnih troškova. Sva srdžba na svoje negdašnje neprijatelje i na celo ministarstvo minula ga je, i Ivan Iljič bio je potpuno srećan. Ivan Iljič vratio se u selo raspoložen, zadovoljan, kakav odavno nije bio. I Praskovja Fjodorovna se razgalila, i među njima je nastupilo primirje. Ivan Iljič je pričao o tome kako su ga u Petrogradu svi srdačno primali, kako su svi oni koji su mu bili neprijatelji bili postiđeni i ulaguju mu se sada, kako mu zavide na položaju, a naročito o tome kako je u Petrogradu svima stalo do njega. Praskovja Fjodorovna saslušala je to i pravila se da u to veruje, i nije mu ni u čemu protivrečila, već je samo pravila planove kako da iznova urede život u tom gradu u koji treba da se presele. I Ivanu Iljiču bilo je drago što su ti planovi bili njegovi planovi, što se oni slažu i što će njegov život koji je dospeo u ćorsokak opet dobiti pravi, njemu svojstven karakter radosnog zadovoljstva i harmonije. Ivan Iljič je doputovao na kratko vreme. 10. septembra morao je stupiti na dužnost i, sem toga, trebalo je vremena da se smesti u novom gradu, da preveze sve iz provincije, dokupi, naruči još štošta; jednom reči, da se smesti onako kako je on smislio i gotovo isto onako kako je to smislila u svom srcu Praskovja Fjodorovna. I sad, kad je sve ispalo kako se samo poželeti može i kad se on i žena u svemu slažu i, osim toga, za to kratko vreme tako su se slagali kako se nisu slagali od prvih godina bračnog života. Ivan Iljič je mislio da odmah otputuje s porodicom, ali navaljivanje šuraka i njegove žene, koji su najednom postali naročito ljubazni i srdačni prema Ivanu Iljiču i njegovoj porodici, doveli se do toga da Ivan Iljič otputuje sam.

Ivan Iljič je otputovao i radosno raspoloženje, nastalo zbog sreće i slaganja sa ženom i obostranog podsticanja, nije ga napuštalo za sve vreme. Našao je divan stan, upravo onakav o kakvom su maštali muž i žena. Prostrane, visoke sobe za prijem u starinskom stilu, udoban, veličanstven kabinet, sobe za ženu i kćer, soba za rad sinu — sve kao da je bilo stvoreno za njih. Ivan Iljič se sam prihvati da uredi stan, odabirao je tapete, dokupljivao nameštaj, osobito starinski, odabirajući specijalni komilfo stil, presvlake i sve je napredovalo i napredovalo i približavalo se onom idealu koji je on sebi postavio. Kad je stan upola uredio, to uređenje nadmašilo je njegovo očekivanje. Mogao je da predstavi sebi onaj vanredan i nimalo uobičajen komilfo izgled, koji će opaziti svi kad bude gotovo. Dok je tonuo u san, zamišljao je kako će izgledati salon. Gledajući u još nedovršenu gostinsku sobu, on je već video kamin, zaslon i policu i one razmeštene stoličice, te tanjire i tanjiriće po zidovima i figurine kad sve bude postavljeno na svoje mesto. Radovala ga je pomisao kako će iznenaditi Pašu i Lizanjku, koje za sve to imaju ukusa. Oni to uopšte ne očekuju. Naročito mu je pošlo za rukom da nađe i kupi jevtine stare stvari koje su svemu davale oplemenjen izgled. U svojim pismima hotimično je sve prikazivao gore no što je, kako bi ih iznenadio. Sve ovo ga je toliko privlačilo da ga je čak i nova služba, koju je voleo, zanimala manje nego što je očekivao. Na sednicama bilo je trenutaka odsutnosti: tonuo je u misli, kakve da budu karniše za zavese, prave ili u stilu nameštaja. Tako ga je to obuzelo da se često baktao premeštajući nameštaj i sam vešao zavese. Jednom se popeo na lestvice da pokaže dekorateru koji ga nije shvatao kako bi on želeo da se drapira, okliznu se i pade, ali kako je bio jak i spretan, zadrža se, samo se udari u slabine o prozorsku ručicu. Ozleda ga je bolela, ali je ubrzo prošla. Ivan Iljič osećao se za sve to vreme naročito raspoložen i zdrav. Pisao je: osećam da sam se podmladio za petnaest godina. Mislio je da će završiti u septembru, ali se oteglo do sredine oktobra. Zato je bilo divno — to nije samo on govorio, već su mu to govorili svi koji su videli. U stvari, sve je bilo isto kao i kod svih imućnijih ljudi, ali takvih koji žele da naliče na bogate i zato toliko naliče jedan na drugog: tkanine, abonos, boje, ćilimi i figurine, tamno i sjajno — sve to što čine ugledni ljudi kako bi naličili na sve ugledne ljude. I kod njega je bilo sve tako

nalik da ničim nije privlačilo pažnju; ali njemu se sve to činilo osobito. Kad je dočekao svoje na železničkoj stanici i dovezao ih kući, i lakej u beloj mašni otvorio vrata od predsoblja ukrašenog cvećem, a zatim kad su ušli u salon, u kabinet, i klicali od zadovoljstva — on je bio veoma srećan, vodio ih je po stanu, upijao njihove pohvale i zario se od zadovoljstva. Iste večeri, kad ga za čajem Praskovja Fjodorovna upita, izmeću ostalog, kako je pao, on se nasmeja i pred svima pokaza kako je poleteo i uplašio dekoratera. — Nisam ja uzalud gimnastičar. Drugi bi se ugruvao, a ja sam se samo udario evo ovde; kad dodirnem — boli me, ali već prolazi; obična modrica. I oni započeše život u novom stanu, u kojem je, kao i uvek kad su se dobro smestili, nedostajala samo još jedna soba, i s novim prinadležnostima, kojima je, kao i uvek, nedostajalo samo malo — nekih petsto rubalja — i bilo bi sve veoma lepo. Osobito je bilo lepo u prvo vreme, kad još nije sve bilo uređeno i kad je trebalo uređivati: ovo kupiti, ono naručiti, ovo premestiti, ono popraviti. Mada je i bilo izvesnih nesuglasica izmeću muža i žene, ipak su oboje bili tako zadovoljni i bilo je toliko mnogo posla da do većih svađa nije dolazilo. Kad već nije imalo šta da se uređuje, bilo je pomalo jednolično i počelo je ponešto nedostajati, ali tad su stvorili poznanstva, navike i život se ispunio. Ivan Iljič, pošto bi pre podne proveo u sudu, vraćao se na ručak i u prvo vreme bio je dobro raspoložen, mada je pomalo patio baš zbog stana. (Svaka mrlja na stolnjaku, na presvlaci, otkinuta vrpca zavese, ljutili su ga: on je toliko truda uložio u uređenje da mu je teško padalo svako upropašćivanje.) Ali je u celini život Ivana Iljiča potekao tako kako je, po njegovom mišljenju, morao proticati život: bezbrižno, prijatno i dolično. Ustajao je u devet, pio kafu, čitao novine, zatim oblačio mundir i odvozio se u sud. Tamo je već bio spreman onaj samar koji je on vukao; on se namah uprezao u njega. Molioci, kancelarijski posao, sama kancelarija, zasedanja — javna i radna. U svemu tome trebalo je znati odstraniti sve ono sirovo, životno, što uvek narušava normalan tok službenih poslova: ne treba se upuštati s ljudima ni u kakve odnose, osim službenih, i jedini razlog za odnose treba da bude

samo službeni razlog i sami odnosi jedino službeni. Na primer, dođe čovek i želi da sazna nešto. Ivan Iljič kao neslužbeno lice i ne može imati nikakvih odnosa prema tom čoveku; ali ako postoji odnos stranke prema sudiji, takav koji može biti izražen na hartiji sa zaglavljem — u granicama tih odnosa Ivan Iljič čini sve, apsolutno sve što može, i pri tom se pridržava uzornih ljudskih prijateljskih odnosa, to jest učtivosti. Ali čim bi se završio službeni odnos, tad bi se završavao i svaki drugi. Tom sposobnošću da odvoji službenu stranu, da u nju ne upliće svoj svakidašnji život, Ivan Iljič vladao je vanredno i dugom praksom i talentom usavršio ju je do takvog stepena da je, štaviše, kao virtuoz, ponekad dozvoljavao sebi, da šale radi, prepliće ljudske i službene odnose. On je to dozvoljavao sebi zato što je osećao da je u stanju da uvek, kad mu se prohte, opet ispolji samo službene a odstrani ljudske. To je Ivan Iljič radio ne samo lako, sa zadovoljstvom i dolično, već čak i virtuozno. U pauzama je pušio, pio čaj, malo razgovarao o politici, malo o opštim stvarima, malo o kartama i najviše o postavljenjima. I umoran, ali svestan da je virtuoz koji je prevashodno odsvirao svoju partiju jedne od prvih violina u orkestru, vraćao se kući. Kod kuće su se majka i kći spremale da se odvezu nekud ili je kogod bio u poseti; sin je bio u gimnaziji, spremao lekcije s repetitorima i učio je marljivo ono što se uči u gimnaziji. Sve je bilo lepo. Posle ručka, ako nije bilo gostiju, Ivan Iljič je čitao ponekad knjigu o kojoj se mnogo govorilo, a uveče se prihvatao posla, to jest čitao predmete, proučavao zakon — sravnjivao iskaze i primenjivao zakon. Njemu to nije bilo ni dosadno niti mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Dosadno mu je bilo onda kad je mogao da igra vint; ali ako nije bilo vinta — onda je to bilo ipak bolje nego da ne radi ništa ili da sedi sa ženom. Ivanu Iljiču pričinjavale su zadovoljstvo zakuske na koje je pozivao ugledne dame i gospodu iz višeg društva, i takvi provodi s njima, bili su nalik na uobičajeno zabavljanje takvih ljudi, isto onako kao što je i njegov salon bio nalik na sve salone. Jedanput je kod njih bio večernji prijem, plesali su. I Ivan Iljič bio je raspoložen, i sve je bilo lepo, samo je izbila žučna svađa između njega i žene oko torti i slatkiša: Praskovja Fjodorovna je imala svoj plan, a Ivan Iljič je nastojao da se sve kupi kod skupog poslastičara i uzeo je mnogo torti, i svađa je izbila zato što su torte ostale, a račun kod poslastičara

izneo je četrdeset i pet rubalja. Svađa je bila žučna i mučna, jer mu je Praskovja Fjodorovna kazala: »Glupače, mrtvopuvalo.« A on se uhvatio za glavu i u srdžbi nešto pomenuo o razvodu. Ali sama zabava bila je vesela. Bilo je najbolje društvo i Ivan Iljič je plesao s kneginjom Trufonovom, sestrom one koja se proslavila kao osnivač društva »Odagnaj moju tugu«. Službena zadovoljstva bila su zadovoljstva samoljublja; društvena zadovoljstva bila su zadovoljstva sujete; ali je pravo zadovoljstvo za Ivana Iljiča bilo zadovoljstvo pri igranju vinta. On je priznavao da posle svega, posle bilo kakvih mučnih događaja u njegovom životu, zadovoljstvo koje je kao sveća plamtelo pred svima ostalima — bio je vint s dobrim igračima i partnerima-negalamdžijama, i neizostavno učetvoro (upetoro bilo je dozlaboga mučno, mada e čovek pravi da mu je veoma drago), i igrati razborito, ozbiljno (kad karte služe), zatim večerati i popiti čašu vina. A posle vinta, pogotovu kad bi malo dobio (mnogo — bilo je neprijatno), Ivan Iljič je odlazio na počinak u naročito dobrom raspoloženju. Tako su oni živeli. Kod njih se sastajalo najbolje društvo, dolazili su i ugledni ljudi i mladi svet. Što se tiče kruga svojih poznanika, muž, žena i kći potpuno su se slagali i, ne dogovarajući se, jednako su otresali od sebe i oslobađali se svakojakih najraznovrsnijih prijatelja i rođaka, adrapovaca koji su nagrtali k njima, laskajući im, u njihovu gostinsku sobu s japanskim tanjirima po zidovima. Uskoro su svi prijatelji adrapovci prestali da nagrću i kod Golovinih je ostalo najbolje društvo. Mladi ljudi su se udvarali Lizanjki, i Petriščev, sin Dmitrija Ivanoviča Petriščeva i jedini naslednik njegovog imanja, istražni sudija, udvarao se Lizi, tako da su Ivan Iljič i Praskovja Fjodorovna već raspravljali o tome: kako bi bilo da im sankanjem na trojkama omogućimo da se zbliže ili da priredimo pozorišnu predstavu. Tako su oni živeli. I sve je teklo tako, ne menjajući se, i sve je bilo veoma lepo.

IV Svi su bili zdravi. Nije se moglo nazvati bolešću to što je Ivan Iljič ponekad govorio da ima neprijatan ukus u ustima i da oseća nelagodnost na levoj strani trbuha. Ali dogodilo se da se ta nelagodnost povećavala i prelazila, iako još ne u bol, već u osećanje stalne tegobe u slabinama i loše raspoloženje. To loše raspoloženje se sve više pojačavalo i remetilo zadovoljstvo bezbrižnog i harmoničnog života koji je zavladao u porodici Golovinih. Muž i žena počeše se sve češće svađati i ubrzo nestade bezbrižnosti i zadovoljstva i s teškom mukom su održavali samo doličnost. Scene su opet učestale. Opet su ostala samo ostrvca, a i njih je bilo malo, na kojima su muž i žena mogli da se nalaze bez praskanja. I Praskovja Fjodorovna je sad s razlogom govorila da njen muž ima nepodnošljivu narav. S njoj svojstvenom navikom da preuveličava govorila je da je oduvek i imao ovakvu nesnosnu narav, da treba biti tako dobar kao što je ona, kako bi se to moglo podnositi dvadeset godina. Tačno je sad bilo da je svađe on zapodevao. On je počinjao da zakera uvek pred ručak i često, baš kad je počinjao da jede supu. Čas je primećivao da je neka činija okrnjena, čas da jelo nije kako treba, čas je sin stavio lakat na sto, čas kćerkina frizura. I za sve je okrivljavao Praskovju Fjodorovnu. Praskovja Fjodorovna je isprva uzvraćala i govorila mu neprijatne stvari, ali je njega nekoliko puta pred sam početak ručka spopadao takav bes da je ona shvatila da to bolesno stanje izaziva u njemu uzimanje hrane i umirila se; više nije uzvraćala, već ga je samo požurivala da ruča. Svoje obuzdavanje Praskovja Fjodorovna pripisala je sebi kao veliku zaslugu. Zaključivši da muž ima nepodnošljivu narav i da joj je unesrećio život, poče žaliti sebe. I ukoliko je više žalila sebe, utoliko je više mrzela muža. Priželjkivala je da on umre, ali nije mogla to da želi, jer tad ne bi bilo prinadležnosti. I zato se još više ljutila na njega. Smatrala je da je užasno nesrećna baš zbog toga

što je čak ni njegova smrt nije mogla spasti i bila je besna, krila je to i ta potajna srdžba pojačavala je njegovu srdžbu. Posle jedne scene, u kojoj je Ivan Iljič bio preko svake mere nepravičan i posle koje je, dok se izvinjavao, rekao kako je odista plah, ali da je to usled bolesti, ona mu je rekla da treba da se leči ako je bolestan, i zahtevala je od njega da ode jednom veoma poznatom lekaru. On je otišao. Sve je bilo kao što je očekivao; sve je bilo onako kako se uvek dešava. I čekanje i ohola nadmenost, doktorska, njemu poznata, ona ista koju je on zapažao kod sebe u sudu, i kucanje, i slušanje, i pitanja koja su iziskivala unapred određene i, očigledno, nepotrebne odgovore, i važan izgled, koji je ulivao poverenje, samo se vi prepustite nama, a mi ćemo već sve urediti — mi tačno i pouzdano znamo kako sve treba urediti, sve na jedan isti način za svakog koga god vam drago čoveka. Sve je bilo baš isto onako kao u sudu. Onako kako se on u sudu pravio važan pred optuženim, baš tako se i pred njim čuveni doktor pravio važan. Doktor je govorio: to i to i to i to pokazuje da vi imate to i to i to i to; ali se to ne potvrdi ispitivanjem toga i toga, tad kod vas treba sumnjati na to i to i to i to. Ako se sumnja na to i to, tad... itd. Za Ivana Iljiča bilo je važno samo jedno pitanje: da li je opasno njegovo stanje ili nije? Ali doktor je ignorisao to neumesno pitanje. S doktorskog stanovišta to pitanje bilo je izlišno i nije smatrao za potrebno da na njega odgovara, trebalo je samo utvrditi sledeće pretpostavke — pomičan bubreg, hroničan katar i zapaljenje slepog creva. Život Ivana Iljiča nije dolazio u pitanje, već je samo bio spor između pomičnog bubrega i slepog creva. I taj spor doktor je u prisustvu Ivana Iljiča sjajno rešio u prilog slepog creva, ogradivši se da analiza mokraće može dati nove podatke i da će tad sve biti ponovo razmotreno. Sve je to bilo upravo onako kao što je hiljadu puta na tako sjajan način uradio Ivan Iljič pred optuženim. Isto tako sjajno izveo je doktor svoj rezime i likujući, čak i veselo, pogledao preko naočara optuženog. Iz doktorovog rezimea Ivan Iljič izveo je zaključak da je loše, a da je njemu, doktoru, pa, možda, i svima to svejedno, a njemu je loše. I taj zaključak bolno kosnu Ivana Iljiča, izazvavši u njemu osećanje velikog sažaljenja prema sebi i veliki gnev na tog doktora koji je ravnodušan prema tako važnom pitanju.

Ali on ništa ne reče, već ustade, stavi novac na sto i, uzdahnuvši primeti: — Mi vam, bolesnici, verovatno, često postavljamo neumesna pitanja — reče on. — Jednom reči, da li je to opaka bolest ili nije?... Doktor ga strogo pogleda jednim okom kroz naočare kao da govori: optuženi, ako ne budete ostali u granicama postavljenih vam pitanja, biću primoran da izdam nalog da vas udalje iz sudske dvorane. — Ja sam vam već rekao ono što sam smatrao za potrebno i umesno — reče doktor. — Dalje će pokazati ispitivanje. — I doktor se pokloni. Ivan Iljič izađe polako, potišteno sede u saonice i krenu kući. Celim putem je neprestano pretresao u mislima sve o čemu mu je govorio doktor, nastojeći da sve te zamršene, nejasne, učene reči prevede na običan jezik i da pročita u njima odgovor na pitanje: da li je meni loše — veoma loše, ili još nije ništa? I činilo mu se da je smisao svega onog što je doktor rekao bio da je veoma loše. Na ulici se Ivanu Iljiču učini da je sve tužno. Fijakeristi su bili tužni, kuće su bile tužne, prolaznici, dućani su bili tužni. Ta potmula bol koja ga je tištala, ni na sekundu nije prestajala, činilo mu se da je u vezi s nejasnim doktorovim rečima dobila neki drugi, ozbiljniji smisao. Ivan Iljič je sad s novim mučnim osećanjem obraćao pažnju na nju. On se vrati kući i stade pričati ženi. Žena ga je slušala, ali usred njegovog pričanja uđe kći u šeširu: spremala se da izađe s majkom. Ona jedva nagna sebe da sedne i sasluša tu dosadnu priču, ali ne izdrža dugo, a i majka ne sasluša do kraja. — Pa baš mi je drago — reče žena — sad ti vodi računa, uzimaj tačno lek. Daj mi recept. Poslaću Gerasima u apoteku. — I ona ode da se obuče. On nije mogao da se smiri dok je ona bila u sobi i teško uzdahnu kad ona izađe. — Pa šta — reče on. — Možda zbilja nije još ništa... On stade uzimati lek, izvršavati doktorova uputstva, koja su se promenila posle ispitivanja mokraće. Ali se baš tad dogodi da prilikom tog ispitivanja i prilikom onog što je trebalo da usledi posle njega,

nastade nekakva zbrka. Do doktora se nije moglo dospeti, a ispostavilo se da se ne dešava ono što mu je govorio doktor. Ili je on zaboravio, ili ga je obmanuo, ili je nešto krio od njega. Ali je Ivan Iljič ipak tačno ispunjavao uputstva i u tom ispunjavanju nalazio je utehu u prvo vreme. Glavno zanimanje Ivana Iljiča posle posete doktoru bilo je tačno ispunjavanje doktorovih uputstava u vezi sa higijenom i uzimanjem lekova i praćenje svoje bolesti i svih funkcija organizma. Najvažnije preokupacije Ivana Iljiča postale su ljudske bolesti i ljudsko zdravlje. Kad su u njegovom prisustvu govorili o bolestima, o umrlima, o ozdravelima, osobito o takvoj bolesti koja je naličila na njegovu, on bi, trudeći se da prikrije svoje uzbuđenje, pažljivo slušao, raspitivao se i sve to upoređivao sa svojom bolešću. Bol nije popuštala; ali je Ivan Iljič primoravao sebe da misli kako mu je bolje. I on je mogao obmanjivati sebe dok ga ništa ne bi uzrujalo. Ali čim bi došlo do nekog nesporazuma izmeću njega i žene, neprilike u službi, dobije li rđave karte u vintu, istog časa bi osetio svu jačinu svoje bolesti; nekad je on podnosio te neprijatnosti, očekujući da će veoma brzo popraviti stvar, pobediće, uspeće, pobraće sve štihove. Sad ga je svaka neprilika dokusurivala i bacala u očajanje. Govorio je sebi: eto, samo što sam se osetio bolje i lek počeo delovati a ta prokleta neprilika ili neprijatnost... I on je bio kivan na nepriliku ili na ljude, koji su mu pričinjavali neprijatnosti i urnisali ga, i osećao je kako ga ovaj jed urniše; ali on nije mogao da ga priguši. Činilo se da bi trebalo da shvati da ta njegova ogorčenost na neprilike i ljude pojačava njegovu bolest i da zato ne treba da obraća pažnju na iskrsle neprijatnosti; ali on je potpuno suprotno rasuđivao: govorio je da mu je potreban mir, a motrio je na sve što je narušavalo taj mir, i pri svakom najmanjem narušavanju tog mira obuzimao ga je bes. Pogoršavalo mu je stanje to što je čitao medicinske knjige i savetovao se s doktorima. Pogoršanje je nastupalo tako ravnomerno da je on mogao sebe obmanjivati, sravnjujući jedan dan s drugim — mala je razlika. Ali kad se savetovao s lekarima, tad mu se činilo da se pogoršava, i to veoma brzo. I uprkos tome on se neprestano savetovao s doktorima. Tog meseca je posetio drugu veličinu: druga veličina mu je rekla

gotovo isto što i prva, ali je drugačije postavljala pitanja. I savetovanje s tom veličinom samo je udvostručilo sumnju i strah Ivana Iljiča. Prijatelj njegovog prijatelja — veoma dobar lekar — postavio je sasvim drugu dijagnozu bolesti i, pored toga što je tvrdio da će ozdraviti, svojim pitanjima i pretpostavkama još više je zbunio Ivana Iljiča i podstakao njegove sumnje. Neki homeopat je postavio sasvim drukčiju dijagnozu i dao mu lek i Ivan Iljič ga je, krišom od svih, uzimao nedelju dana. Ali posle nedelju dana, ne osetivši olakšanje i izgubivši poverenje i u ranije lečenje i u ovo, postade još potišteniji. Jedanput je jedna poznata dama pričala o isceljenju ikonama. Ivan Iljič je uhvatio sebe kako pažljivo sluša i kako veruje u istinitost činjenice. Taj slučaj ga uplaši. »Zar sam ja toliko umno popustio?« reče on sebi. »Gluposti! Sve su to besmislice, ne treba se prepuštati bolesnoj podozrivosti, već treba izabrati jednog lekara i strogo se pridržavati njegovog lečenja. Tako ću i uraditi. Sad je gotovo. Neću da razmišljam i do leta ću se strogo pridržavati lečenja. A onda će se videti. Sad je kraj ovim kolebanjima!...« Lako je to bilo reći, ali teško izvršiti. Bol u slabinama ga je jednako tištala, i kao da se neprestano pojačavala, postajala upornija, ukus u ustima postajao je sve neprijatniji, imao je utisak da mu iz usta odvratno zaudara, i apetit i snaga su mu slabili. Nije se mogao obmanjivati: nešto strašno, novo i toliko značajno dešavalo se u njemu, tako značajno da u životu Ivana Iljiča nikad nije bilo ništa značajnije. I on je jedini znao to, sva njegova okolina nije shvatala ili nije htela da shvati i svi su mislili da se sve na svetu dešava po starom. To je najviše od svega mučilo Ivana Iljiča. Ukućani — na prvom mestu žena i kći koje su baš tada odlazile iz jedne posete u drugu — video je, nisu ništa shvatale, ljutile su se što je on tako tužan i ćudljiv, kao da je bio kriv zbog toga. Mada su one nastojale da to prikriju, video je da im smeta, ali je žena zauzela određen stav prema njegovoj bolesti i pridržavala ga se nezavisno od toga šta je on govorio i radio. Taj stav bio je sledeći: — Znate — govorila je ona poznanicima — Ivan Iljič ne može da se, kao svi trezveni ljudi, pridržava uputstava lečenja. Danas uzima kapljice i jede kao što mu je propisano i na vreme leže; sutra najednom, ako ja smetnem s uma, zaboravi da uzme, jede jesetre (što mu nije propisano), i ostane za vintom do jedan.

— Ali kad? — kaže Ivan Iljič setno. — Jedanput kod Petra Ivanoviča. — A juče sa Šebekom? — Pa i onako ne mogu da spavam od bolova... — Ma kakav da je razlog tome, tek ti nećeš nikad ozdraviti i mučiš nas. Spoljašnji odnos Praskovje Fjodorovne prema muževoj bolesti, koji je ispoljavala pred drugima i pred njim samim, bio je takav kao da je za tu bolest kriv Ivan Iljič i da cela ta bolest predstavlja novu neprijatnost koju on pričinjava ženi. Ivan Iljič je osećao da to nehotično izbija iz nje, ali mu od toga nije bilo lakše. U sudu je Ivan Iljič zapažao, ili je mislio da zapaža, da se isto tako čudnovato drže prema njemu: čas mu se činilo da se prema njemu ophode kao prema čoveku koji će uskoro uprazniti mesto; čas bi najednom njegovi prijatelji počeli prijateljski da se šale s njegovom bolesnom podozrivošću, kao da je to nešto užasno i strašno, nešto nečuveno, što se uvuklo u njega i ne prestaje da ga ispija i nezadrživo ga vuče nekud, najzgodniji predmet za šalu. Osobito ga je ljutio Švarc svojom vedrinom, živahnošću i uglađenošću, što je podsećalo Ivana Iljiča na samog sebe pre deset godina. Dolazili su prijatelji da odigraju partiju karata, sedali. Delili su, kružile su nove karte, nizala se karo karta do karo karte, njih sedam. Partner reče: bez aduta — i baci dve karo karte. Šta ćeš više? Veselo, poletno bi trebalo da bude — svi su štihovi u rukama. I najednom Ivan Iljič oseća onu ispijajuću bol, onaj ukus u ustima, i on vidi u tome nešto okrutno da se uza sve to može radovati što odnosi sve štihove. On gleda u Mihajla Mihajloviča, svoga partnera, kako treska o sto svojom sangviničnom rukom i učtivo i ponizno se uzdržava da odnese štihove, već pomera prema Ivanu Iljiču kako bi mu pružio zadovoljstvo da ih skupi, ne naprežući se, ne pružajući daleko ruku. »Zar on misli da sam toliko slab da ne mogu daleko ispružiti ruku«, misli Ivan Iljič, zaboravlja šta je adut i adutira nepotrebno preko svojih karata i umesto da dobije sve štihove, on gubi tri, i što je najužasnije od svega — vidi kako pati Mihajlo Mihajlovič, a njemu je svejedno. A strašno mu je i da

pomisli zbog čega mu je svejedno. Svi vide kako mu je teško i govore mu: »Možemo da prekinemo ako ste umorni. Odmorite se.« Da se odmori? Ne, on nimalo nije umoran, završiće rober. Svi su sumorni i ćutljivi. Ivan Iljič oseća da je on preneo na njih tu sumornost i da je ne može odagnati. Oni večeraju i razilaze se, a Ivan Iljič ostaje sam, svestan da je njegov život zatrovan i da truje život drugima i da taj otrov ne slabi, već sve više i više prožima celo njegovo biće. I svestan toga da s fizičkim bolom, i uz to sa stravom treba leći u krevet i često usled bola probdeti veći deo noći. A ujutru je trebalo opet ustajati, oblačiti se, ići u sud, govoriti, pisati, a ako i ne bi mogao ići, da provede kod kuće svih tih dvadeset četiri časa dana, od kojih je svaki bio mučenje. I živeti tako na ivici propasti morao je sam, bez ikog svog koji bi ga shvatio i ko bi se ražalio na njega. V Tako su protekla dva-tri meseca. Pred Novu godinu dođe u njihov grad njegov šurak i odsede kod njih. Ivan Iljič bio je u sudu. Praskovja Fjodorovna odvezla se u kupovinu. Kad uđe u svoj kabinet, on zateče tamo šuraka, krepkog sangvinika, koji je sam raspakivao kufer. On podiže glavu na korake Ivana Iljiča i pogleda ga za trenutak ćutke. Taj pogled otkri Ivanu Iljiču sve. Šurak otvori usta da izusti »ah«, ali se uzdrža. Taj pokret je sve potvrdio. — Šta je, promenio sam se? — Da... ima promene. I ma koliko da je Ivan Iljič navodio zatim šuraka na razgovor o njegovom spoljašnjem izgledu, šurak je prećutkivao. Dođe Praskovja Fjodorovna, šurak ode k njoj. Ivan Iljič zaključa vrata i stade se ogledati u ogledalo — s lica, zatim sa strane. Uze svoju sliku sa ženom i

upoređivao ju je s onim što je video u ogledalu. Promena je bila ogromna. Zatim razgoliti ruku do lakta, pogleda, spusti rukav, sede na otoman i postade mračniji od noći. »Ne treba, ne treba«, reče on sebi, skoči, priđe stolu, otvori predmet, uze da čita, ali nije mogao. Otvori vrata, ode u salon. Vrata gostinske sobe bila su zatvorena. Priđe im na prstima i stade osluškivati. — Ne, ti preuveličavaš? — govorila je Praskovja Fjodorovna. — Kako preuveličavam? Ta ti ne vidiš — on je pravi mrtvac, pogledaj mu oči. Ni zračka svetlosti. Šta mu je? — Niko ne zna. Nikolajev (to je bio drugi doktor) rekao je nešto, ali ja ne znam šta. Leščeticki (to je bio čuveni doktor) rekao je suprotno... Ivan Iljič se udalji, vrati se u svoju sobu, leže i utonu u misli: »Bubreg, pokretni bubreg.« Seti se svega što su mu govorili doktori, kako se on odvojio i kako luta. I on je snagom mašte nastojao da uhvati taj bubreg i da ga zaustavi, pričvrsti; činilo mu se da za to ne treba bogzna šta. »Ne, otići ću još k Petru Ivanoviču.« (To je bio onaj prijatelj koji je imao prijatelja doktora). On zazvoni, naredi da upregnu konja i spremi se da krene. — Kuda, Jean? — upita žena s iznimno tužnim i neuobičajeno blagim izrazom lica. Ovaj neobično blag izraz lica ogorči ga. On je smrknuto pogleda. — Moram otići do Petra Ivanoviča. On se odveze prijatelju koji je imao prijatelja doktora. I s njim ode doktoru. Zateče ga i dugo je razgovarao s njim. Razmotrivši anatomske i fiziološke pojedinosti onoga što se, po doktorovom mišljenju, dešavalo kod njega, on sve shvati. Bila je jedna sitnica, beznačajna sitnica u slepom crevu. Sve se to moglo popraviti. Treba pojačati snagu jednog organa, oslabiti funkciju drugog, uslediće resorbovanje i sve će krenuti nabolje. Na ručak je malo zakasnio. Ručao je, veselo porazgovarao, ali dugo nije mogao otići u svoju sobu da radi. Najzad ode u kabinet i odmah se lati posla. Čitao je predmete, radio, ali svest o tome da je odložio za kasnije važan lični predmet, kojim će se pozabaviti kad završi s ovim nije ga napuštala. Kad

završi čitanje predmeta, on shvati da je taj lični predmet bila misao o slepom crevu. Ali se ne prepusti njoj, već ode u gostinsku sobu na čaj. Tamo zateče goste, razgovarali su i svirali u klavir, pevali; bio je tu i istražni sudija, koga su priželjkivali za verenika kćeri. Ivan Iljič provede veče, kako to uoči Praskovja Fjodorovna, veselije nego inače, ali ni za časak nije zaboravljao da ga čekaju za kasnije odložene važne misli o slepom crevu. U jedanaest sati oprosti se i ode u svoju sobu. Otkako se razboleo, spavao je sam, u maloj sobi kraj kabineta. Uđe, svuče se i uze Zolin roman, ali ga nije čitao, već je razmišljao. I u njegovoj mašti zbivalo se ono priželjkivano prezdravljenje slepog creva. Resorbovalo se, izbacivalo, uspostavljala se pravilna funkcija. »Da, to je sve tako«, reče on sebi. »Treba samo pomoći prirodi.« Seti se leka, ustade, uze ga, leže nauznak, osluškivaše kako blagotvorno deluje lek i kako suzbija bol. »Treba ga samo redovno uzimati i izbegavati štetne uticaje; sad mi je već bolje, mnogo bolje.« Opipavao je slabine — na pipanje ga nije bolelo. »Ta ja odista ne osećam, već je mnogo bolje.« Ugasi sveću i leže na bok... Slepo crevo prolazi, resorbuje se. Najednom on oseti poznatu staru, potmulu bol koja ga je tištala, upornu, tihu, jaku. U ustima onu istu poznatu odvratnost. Srce ga stade štrecati, zataji, zavrte mu se u glavi. »Bože moj, bože moj!« reče on. »Opet, opet, i nikad neće prestati.« I najednom on sve to vide u drugoj svetlosti. »Slepo crevo! Bubreg«, reče on sebi. »Nije u pitanju slepo crevo, nije u pitanju bubreg, već je u pitanju život i... smrt. Da, bio je život i evo odlazi, odlazi, a ja ga ne mogu zadržati. Da. Zašto obmanjivati sebe? Zar nije jasno svima, osim meni, da umirem i pitanje je samo broja nedelja, dana — odmah, možda. Bila je svetlost, a sad je mrak. Ja sam bio ovde, a sad ću biti tamo! Kuda?« Obuze ga jeza, prestade disati. Čuo je samo udarce srca. »Šta će biti kad mene ne bude? Ništa neće biti. A gde ću ja biti kad me ne bude bilo? Je li to smrt? Ne, ja ne želim.« On skoči, htede da pripali sveću, poče pipati drhtavim rukama, obori sveću sa čirakom na pod i opet se svali natrag, na jastuk. »Zašto? Sve mi je jedno«, govorio je sebi gledajući otvorenim očima u mrak. »Smrt. Da, smrt. I od njih niko to ne zna, i ne želi da zna, i nije im žao. Oni sviraju. (Čuo je daleke, kroz vrata, odjeke glasova i riturnela.) Njima je svejedno, a i oni će umreti. Glupaci. Ja ću ranije, a oni će kasnije; i njih će isto snaći. A oni se

raduju. Životinje!« Jed ga je gušio. I bi mu teško, nepodnošljivo teško. Ne može biti da su svi uvek bili osuđeni na ovaj užasan strah. On se podiže. »Tu nešto nije u redu; treba se smiriti, treba sve iz početka pretresti.« I on poče pretresati. »Da, početak bolesti. Udario sam se u slabinu, a ipak sam bio isti ovakav, i danas i sutra; malo me je bolelo, zatim jače, zatim doktori, zatim potištenost, tuga, opet doktori; a ja sam išao sve bliže i bliže ponoru. Snaga je izdavala. Sve bliže, bliže. I evo usahnuo sam, nema ni zračka svetlosti u mojim očima. To je smrt, a ja mislim o slepom crevu. Mislim kako da izlečim slepo crevo, a to je smrt. Zar je smrt?« Opet ga obuze užas, ponestade mu daha, naže se, potraži šibicu, osloni se laktom o noćni ormarić. On mu je smetao i pričinjavao mu bol, naljuti se na njega, osloni se ljutito jače i obori noćni ormarić. I od očajanja, gušeći se, leže na leća, očekujući smrt svakog časa. Gosti su u to vreme odlazili. Praskovja Fjodorovna ih je ispraćala. Ona ču tresak i uđe. — Šta ti je? — Ništa. Slučajno sam oborio. Ona izađe, donese sveću. On je ležao, teško i ubrzano je disao, kao čovek koji je pretrčao čitavu vrstu, i ukočenim očima gledao u nju. — Šta ti je, Jean? — Ni... šta. O... bo... rio sam. »Šta da joj govorim. Neće razumeti«, mislio je on. Ona zaista nije razumela. Podiže, upali sveću i žurno ode: morala je ispratiti gošću. Kad se ona vrati, on je isto tako ležao nauznak, gledajući u tavanicu. — Šta ti je, da ti nije zlo? — Zlo mi je. Ona zavrte glavom, posede malo. — Znaš, Jean, mislim da bi trebalo pozvati Leščetickoga ovamo. To je značilo pozvati čuvenog doktora i ne zažaliti novca. On se jetko osmehnu i reče: »Ne.« Ona posede, priđe i poljubi ga u čelo.

On ju je mrzeo iz dna duše dok ga je ljubila i jedva se savlađivao da je ne odgurne. — Zbogom. Daće bog, zaspaćeš. — Hoću. VI Ivan Iljič video je da umire i neprestano je očajavao. U dubini duše Ivan Iljič je znao da umire, ali ne samo da se nije pomirio s tim već nije ni shvatao, nije nikako to mogao shvatiti. Onaj primer silogizma koji je učio u logici Kizevetera: Gaj je čovek, ljudi su smrtni, prema tome i Gaj je smrtan, činio mu se čitavog života da je pravilan samo u odnosu na Gaja, ali nikako i u odnosu na njega. Ono je bio Gaj-čovek, čovek uopšte, i to je bilo potpuno ispravno; ali on nije bio Gaj i nije bio čovek uopšte, već je on oduvek bio biće koje se sasvim, sasvim razlikovalo od svih drugih bića; on je bio Vanja s mamom, s tatom, s Mitjom i Volođom, s igračkama, kočijašem, s dadiljom, zatim s Kaćenkom, sa svima radostima, žalostima, zanosima detinjstva, dečaštva, mladosti. Zar je Gaj znao za onaj miris prugaste kožne lopte koji je Vanja toliko voleo! Zar je Gaj onako ljubio ruku majci i zar su za Gaja onako šuštali svileni nabori majčine haljine? Zar se on bunio zbog pirožaka u Pravničkoj školi? Zar je Gaj bio onako zaljubljen? Zar je Gaj mogao onako da vodi raspravu? I Gaj je zaista smrtan i sasvim je prirodno da on umre, ali sam ja, Vanja, Ivan Iljič, sa svim svojim osećanjima, mislima — sasvim nešto drugo. I nije tačno da ja moram umreti. Ta to bi bilo odveć užasno. Tako je on osećao. »Kad bih ja morao umreti kao Gaj, onda bih ja to znao, onda bi mi to govorio moj unutrašnji glas, ali ničeg nalik na to nije bilo u meni; i ja i

svi moji prijatelji shvatili smo da je to sasvim drugačije nego s Gajem. A šta je to sad!« govorio je on sebi. »Nije moguće. Nije moguće, a tako je. Kako to? Kako to shvatiti?« I on nije mogao shvatiti i nastojao je da odagna tu misao kao lažnu, netačnu, nenormalnu i istisnuti je drugim tačnim, normalnim mislima. Ali je ta misao, i ne samo misao već reklo bi se stvarnost, dolazila opet i isprečila se pred njim. I on je prizivao redom na mesto te misli druge misli, u nadi da će u njima naći oslonac. Pokušavao je da se vrati na prethodni tok misli koji mu je ranije zaslanjala misao o smrti. Ali čudnovato — sve ono što je pre zaklanjalo, skrivalo, potiskivalo svest o smrti, sad više nije moglo proizvesti to dejstvo. U poslednje vreme Ivan Iljič je provodio vreme mahom u tim pokušajima da uspostavi raniji tok osećanja koja su zaslanjala smrt. Govorio je sebi: »Predaću se službi, ta ja i onako živim samo zbog nje.« I odlazio je u sud, odbacujući od sebe svakojake sumnje; stupao u razgovor s kolegama i sedao, po staroj navici, odsutno, zamišljenim pogledom obuhvatao gomilu i obema izmršavelim rukama oslanjao se na priručje hrastove naslonjače i, kao i obično, naginjao se prema drugu, prelazio na stvar, sašaptavao se, i zatim podižući najednom oči i ispravljajući se, izgovarao poznate reči i otpočinjao pretres. Ali najednom usred samog pretresa bol u slabinama, ne hajući nimalo za tok samog procesa, otpočinjala je svoje podmuklo tištanje. Ivan Iljič obrati pažnju, odagna misli o njoj, ali ona je nastavila svoje i ona je dolazila i isprečila se pravo pred njim i gledala ga je i on je zamirao od užasa, sjaj mu se gasio u očima i on je opet počinjao pitati sebe: »Zar je odista to ona?« I kolege i njegovi potčinjeni sa čuđenjem i ogorčenjem su gledali kako se on, tako sjajan, vrsni sudija, zbunjuje, greši. On bi se prenuo, nastojeći da dođe k sebi, i kako-tako privodio je pretres kraju i vraćao se kući s tužnim saznanjem da ne može njegov sudijski poziv kao nekad skriti od njega ono što je on želeo da skrije; da ga njegov sudijski poziv ne može izbaviti od nje. I bilo je najgore to što je ona skretala njegovu pažnju na sebe ne zato da bi on radio štogod, već samo zato da bi gledao u nju, pravo njoj u oči, gledao u nju i, ne radeći ništa, neizrecivo se mučio. I izbavljujući se iz tog stanja, Ivan Iljič je tražio utehu, druge

zaklone, i drugi zakloni su se pojavljivali i za kratko vreme činilo se da su ga spasavali, ali su se opet odmah ne toliko rušili, koliko prosvetljavali, kao da je ona pronicala kroz sve, i ništa je nije moglo zasloniti. Dešavalo se u poslednje vreme da uđe u gostinsku sobu koju je on uredio — u onu gostinsku sobu gde je pao, za čije je — kako je sa jetkim osmehom mislio — uređenje žrtvovao život, jer je znao da njegova bolest počinje od te ozlede — ulazio je i video na lakiranom stolu ogrebotinu, nečim zaparanu. Tražio je uzrok i nalazio ga u bronzanom ukrasu albuma, iskrivljenom na kraju. Uze album, drag, koji je on s ljubavlju sredio i naljuti se na nemarnost kćeri i njenih prijatelja — ovde je iscepan, tamo su slike naopako nameštene. On to brižljivo dovede u red, ispravi opet ukras. Zatim mu pade na um misao da ceo taj établissement [9] s albumom premesti u drugi ugao, uz cveće. Pozvao je lakeja: ili žena ili kći dolazile su da mu pomognu; one se nisu slagale, protivrečile su mu, prepirao se, ljutio; ali je sve bilo lepo, zato što je zaboravljao na nju, ona se nije videla. Ali eto, žena reče, kad je sam premeštao: »Dozvoli, posluga će to uraditi, ti ćeš se opet ozlediti«, i najednom ona promače kroz zaklone, ugleda nju. Ona promače, nadao se još da će ona iščeznuti, ali nehotice obrati pažnju na slabine — tamo se neprestano nalazi, isto onako podmuklo tišti i on više ne može zaboraviti, i ona otvoreno gleda u njega iza cveća. Čemu sve to? »I zbilja sam ovde na toj zavesi, kao u jurišu, izgubio život. Zar nije tako? Kako je to strašno i glupo! Ta to je nemoguće! Nemoguće je, ali je tačno.« On ode u kabinet, leže i opet ostade sam s njom. Oči u oči s njom, a nema šta da radi s njom. Samo da gleda u nju i da ga prolaze žmarci.

VII Kako se to dogodilo u trećem mesecu bolesti Ivana Iljiča, ne može se reći, jer je to nastajalo postupno, neprimetno, ali dogodilo se to da su i žena, i kći, i njegov sin, i posluga, i poznanici, i doktori, i što je najvažnije on sam — znali da se drugi zanimaju za njega jedino zbog toga, hoće li, najzad, uskoro uprazniti mesto, osloboditi žive od ustručavanja koje nastaje zbog njegovog prisustva i sam se osloboditi svojih muka. Spavao je sve manje i manje; davali su mu opijum i počeli mu ubrizgavati morfijum. Ali mu od toga nije bivalo lakše. Tupa melanholija koju je osećao u polubudnom stanju, isprva mu je donela olakšanje kao nešto dotad nepoznato, ali je zatim postala isto onakva ili još mučnija nego otvorena bol. Spremali su mu naročita jela koja je prepisao lekar; ali su mu sva ta jela bila sve neukusnija i neukusnija, sve odvratnija i odvratnija. Za njegovu stolicu isto su tako bili napravili naročitu posudu i svaki put je to bilo mučenje. Mučenje zbog nečistoće, nepristojnosti i smrada, zbog svesti da u tome mora da učestvuje drugi čovek. Ali baš u tom najneprijatnijem činu našao je Ivan Iljič utehu. Pošto bi ga obavio, uvek je dolazio da iznese posudu pokućar Gerasim. Gerasim je bio čist, krepak mladi seljak koji se podgojio od gospodske hrane. Uvek veseo, vedar. U početku je izgled tog uvek čistog, na ruski način odevenog čoveka, koji obavlja taj odvratan posao, zbunjivao Ivana Iljiča. Jedanput je ustao s posude i kako nije imao snage da podigne pantalone, svali se u meku naslonjaču i s užasom je gledao svoje razgolićene, islabljene butine s oštro ocrtanim mišićima. Gerasim uđe u teškim čizmama, šireći oko sebe prijatan miris

katrana za čizme i svežinu zimskog vazduha, lakim, snažnim korakom, u prtenoj čistoj pregači i čistoj cicanoj košulji, zasukanih rukava na golim, snažnim, mladim rukama i, ne gledajući u Ivana Iljiča — očigledno prigušujući, da ne uvredi bolesnika, radost života koja se zarila s njegovog lica — priđe posudi. — Gerasime — jedva čujno reče Ivan Iljič. Gerasim uzdrhta, očigledno se uplašivši da nije štogod pogrešio i brzim pokretom okrenu prema bolesniku svoje sveže, dobro, prostodušno, mladalačko lice, na kome je brada tek počela izbijati. — Izvolite! — Mislim da ti je to neprijatno. Izvini me. Ja ne mogu. — Zaboga. — I Gerasim blesnu očima i iskezi svoje mlade bele zube. — Zašto da se ne potrudim? Vi ste bolesni. I on veštim, snažnim rukama obavi svoj uobičajeni posao i izađe, lako stupajući. I posle pet minuta, isto tako lako stupajući, vrati se. Ivan Iljič je isto onako sedeo u naslonjači. — Gerasime — reče on kad ovaj spusti čistu, opranu posudu — molim te pomozi mi, doći ovamo. Gerasim priđe. — Podigni me. Ne mogu sam, a Dmitrija sam poslao. Gerasim priđe; snažnim rukama, isto onako kako je lako koračao, obuhvati ga, spretno, nežno podiže i pridrža, drugom rukom podiže mu pantalone i htede da ga spusti. Ali ga Ivan Iljič zamoli da ga odvede do divana. Gerasim, s lakoćom i kao da ga nije doticao, odvede ga, skoro ga odnese, do divana i spusti. — Hvala. Kako ti spretno, lepo... sve radiš. Gerasim se opet osmehnu i htede otići. Ali Ivanu Iljiču bilo je tako lepo s njim da nije želeo da ga otpusti. — Znaš šta: primakni mi, molim te, onu stolicu. Ne tu, eno onu, pod noge. Lakše mi je kad su mi noge podignute. Gerasim prinese stolicu, nečujno je spusti, istovremeno je položi i podiže noge Ivana Iljiča na stolicu. Ivanu Iljiču se učini da mu bi lakše u času kad mu je Gerasim visoko podigao noge.

— Bolje mi je kad su mi noge podignute više — reče Ivan Iljič. — dela, podmetni mi onaj jastuk. Gerasim to uradi. Opet mu podiže noge i spusti ih. Opet Ivanu Iljiču bi bolje dok mu je Gerasim držao noge. Kad ih spusti, učini mu se da mu je gore. — Gerasime — reče mu on — ti si sad zauzet? — Nisam nimalo — reče Gerasim koji se od građana naučio kako se razgovara s gospodom. — Šta još imaš da radiš? — Ta šta imam da radim? Sve sam posvršavao, treba samo nacepati drva za sutra. — Dela, podrži mi tako noge, malo više, možeš li? — Što ne bih mogao. — Gerasim mu podiže noge naviše i Ivanu Iljiču se pričini da u tom položaju uopšte ne oseća bol. — A šta ćeš s drvima? — Budite bez brige. Stići ću. Ivan Iljič reče Gerasimu da sedne i da mu drži noge i zapodenu razgovor s njim. I — čudnovato — učini mu se da mu je bolje dok mu je Gerasim držao noge. Otada je Ivan Iljič pokatkad pozivao Gerasima i tražio od njega da mu drži noge na svojim ramenima i voleo je da razgovara s njim. Gerasim je to činio lako, rado, jednostavno i s dobrodušnošću koja bi ganula Ivana Iljiča. Zdravlje, snaga, jedrina života kod drugih ljudi vređala je Ivana Iljiča; samo snaga i jedrina Gerasimova života nisu ljutili, već su umirivali Ivana Iljiča. Ivana Iljiča je najviše mučila laž — ta laž, koju su svi prihvatali da je on samo bolestan, ali ne i da umire, i da on mora da bude samo miran i da se leči, a tad će sve biti dobro. On je znao da, ma šta činili, ništa neće biti, osim još mučnijih patnji i smrti. I mučila ga je ta laž, mučilo ga je to što nisu hteli priznati ono što svi znaju i što on zna, već su ga hteli lagati povodom njegovog užasnog stanja i hteli su i nagonili su i njega da sudeluje u toj laži. Laž, ta laž kojom su ga okružili uoči njegove smrti, laž koja je trebalo da sroza taj strašni svečani čin njegove smrti na nivo

svih tih poseta, zavesa, jesetre za ručkom... užasno je mučila Ivana Iljiča. I — čudnovato — on je toliko puta, kad su se oni šegačili s njim, jedva uspevao da im ne podvikne: prestanite lagati, i vi znate, i ja znam da umirem, onda bar prestanite lagati. Ali nikad nije imao moralne snage da to učini. Stravičan, užasan čin njegovog umiranja srozali su, on je to video, svi oni koji su ga okružavali, samo na nivo slučajne neprijatnosti, delimično nedoličnosti (kao što je ona, kako se ophoditi prema čoveku, koji, ulazeći u gostinsku sobu, širi od sebe odvratan zadah), one iste »doličnosti« kojoj je on robovao celog svog života; video je da ga niko ne žali, jer niko čak i ne želi da shvati njegov položaj. Samo je Gerasim shvatao taj položaj i žalio ga. I zato je Ivanu Iljiču bilo dobro samo s Gerasimom. Bilo mu je dobro kad je Gerasim, ponekad i cele bogovetne noći, držao njegove noge i nije hteo da ode na spavanje, govoreći: »Molim vas, nemojte se uznemiravati, Ivane Iljiču, ta naspavaću se«; ali kad bi on iznenada prelazeći na »ti«, dodavao: »Ama da ti nisi bolestan, a ovako, što da te ne podvorim?« Jedini Gerasim nije lagao, po svemu se videlo da on jedini shvata u čemu je stvar i ne smatra za potrebno da to krije, već je prostodušno žalio ispijenog, iznemoglog gospodina. On jednom čak i otvoreno reče, kad ga Ivan Iljič otpusti: — Svi ćemo umreti. Zašto da se ne potrudim? — reče on, stavljajući time do znanja da mu ne pada teško njegov trud baš zato što ga podnosi za čoveka koji umire i da se nada da će se i za njega neko, kad tome dođe vreme, isto tako potruditi. Osim te laži, ili zbog nje, najviše je Ivan Iljič patio zbog toga što ga niko ne žali onako kako je on hteo da ga žale: Ivan Iljič je u izvesnim trenucima posle dugih patnji želeo više od svega, ma koliko ga je bilo stid da to prizna — da ga neko požali kao bolesno dete. Želeo je da budu nežni prema njemu, da ga poljube, da se sažale na njega, ko što se biva nežan prema deci i kao što se ona teše. On je znao da je on ugledni sudija, da mu brada počinje sedeti i da je zato to nemoguće; ali je on ipak to želeo. I u njegovim odnosima s Gerasimom bilo je nečeg nalik na to i zato su mu odnosi s Gerasimom pružali utehu. Ivan Iljič hteo je da plače, hteo je da budu nežni prema njemu i da se sažale na njega, a eto, dolazi kolega, sudija Šebek i, umesto da ga sažaljeva i bude nežan prema Ivanu Iljiču, pravi ozbiljno, strogo, dubokomisleno lice i po inerciji

saopštava svoje mišljenje o važnosti presude kasacionog suda i uporno insistira na tome. Ta laž oko njega i u njemu najviše je zagorčavala poslednje dane života Ivana Iljiča. VIII Bilo je jutro. Samo je po tome bilo jutro što je Gerasim otišao i došao je lakej Petar, ugasio sveće, razmakao jednu zavesu i počeo polako da rasprema. Da li je bilo jutro ili veče, petak ili nedelja, nije imalo nikakvog značaja, sve je bilo isto: podmukla, tegobna bol koja ni za časak nije prestajala; svest o tome da život neprestano beznadežno odlazi, ali da još nije sasvim minuo; stalno ta ista stravična, mrska smrt, koja se neprestano nadvija nad njim i koja je jedina bila stvarnost, i ona uvek ista laž. Šta tu znače dani, nedelje i sati? — Želite li čaja? »On zna red, gospoda ujutru treba da piju čaj«, pomisli on i samo reče: — Ne. — Da li biste želeli da pređete na divan? »On zna da treba da raspremi sobu i ja mu smetam, ja sam nečistoća, nered«, pomisli on i reče samo: — Ne, ostavi me na miru. Lakej se još neko vreme vrzmao po sobi. Ivan Iljič pruži ruku. Petar uslužno priđe. — Molim? — Sat. Petar uze sat koji mu je bio nadohvat ruke i dodade mu ga. — Pola devet. Oni tamo još nisu ustali?

— Nisu. Vasilij Ivanovič (to je bio sin) otišao je u gimnaziju, a Praskovja Fjodorovna je naredila da je probudimo ako je budete tražili. Da li je potrebno? — Ne, ne treba. »Da li da popijem malo čaja?« pomisli. — Da, čaja... donesi. Petar krenu prema vratima. Ivan Iljič se uplaši što će ostati sam. »Kako da ga zadržim? Da, lek.« — Petre, daj mi lek. — »Zašto ne, možda će mi lek još i pomoći.« On uze kašiku i popi. »Ne, neće pomoći. Sve su to gluposti, zavaravanje«, zaključi on čim samo oseti poznati otužan i ogavan ukus. »Ne, više ne mogu verovati. Ali ta bol, zašto ta bol, kad bi makar za časak prestala.« I on zaječa. Petar se vrati. — Ne, idi. Donesi čaja. Petar ode. Ivan Iljič, kad ostade sam, zaječa ne toliko od boli, ma koliko da je ona bila užasna, koliko od tuge. »Uvek jedno te isto, uvek ti beznadežni dani i noći. Da hoće čim pre. Čim pre? Smrt, mrak. Ne, ne. Sve je bolje od smrti!« Kad Petar donese čaj na poslužavniku, Ivan Iljič je dugo odsutno gledao u njega, ne shvatajući ko je on i šta želi. Petra zbuni taj pogled. I kad se Petar zbuni, Ivan Iljič dođe k sebi. — Da — reče on — čaj... dobro, ostavi ga. Dela, pomozi mi da se umijem i obučem čistu košulju. I Ivan Iljič se poče umivati. S predahom opra ruke, lice, zube, očešlja se i pogleda u ogledalo. Zgranu se; naročito ga zaprepasti to što mu se kosa prilepila uz samo bledunjavo čelo. Dok su mu menjali košulju, znao je da će mu biti još mučnije ako pogleda svoje telo, i nije gledao sebe. Ipak se sve svrši. On obuče halat, pokri se pledom i sede u naslonjaču da popije čaj. Za časak se osećao bodriji, ali samo što okusi čaj, opet onaj isti ukus, ona ista bol. On silom popi i leže, opruživši noge. Leže i otpusti Petra. Sve isto. Čas sine zračak nade, čas se uskovitla more očajanja i neprestano bol, neprestano bol, neprestano tuga i neprestano jedno te isto. Samom mu je užasna tuga, želi da pozove bilo koga, ali unapred zna da će mu u prisustvu drugih biti još gore. »Kad bi mi opet dali

morfijum — opio bi me. Reći ću doktoru da preduzme nešto. Ta ne može se, ne može se ovako.« Prođoše tako sat, dva. I tad se začu zvonce u predsoblju. Možda je doktor. Zaista, to je doktor, svež, krepak, ugojen, veseo, s onim izrazom lica — što ste se vi zaboga uplašili, sad ćemo sve urediti. Doktor zna da taj izraz lica ovde ne priliči, ali ga je on jednom zasvagda poprimio i ne može da ga promeni, kao čovek koji je ujutru obukao frak i odlazi u posete. Doktor je živahno, radosno trljao ruke. — Smrznuo sam se. Ciča zima! Dozvolite da se ogrejem — reče on s takvim izrazom lica kao da je trebalo samo malo pričekati, dok se on ogreje, tad će on sve urediti. — Pa kako ste? Ivan Iljič oseća kako doktor želi da kaže: »Kako se osećate?« ali oseća da se tako šta ne može reći i veli: »Kako ste proveli noć?« Ivan Iljič gleda upitno u doktora: »Zar se nikad nećeš postideti svojih laži?« Ali doktor ne želi da shvati pitanje. A Ivan Iljič veli: — Isto onako užasno kao i uvek. Bol ne prolazi, ne popušta. Kad bi već jedanput! — Pa, vi bolesnici ste uvek takvi. E, sad sam se, čini mi se, ugrejao, čak ni brižljiva Praskovja Fjodorovna ne bi imala ništa da prebaci mojoj temperaturi. Dakle, dobro jutro. — I doktor mu steže ruku. I pošto odbaci svu raniju vedrinu, doktor poče sa ozbiljnim izrazom lica pregledati bolesnika, izmeri puls, temperaturu i stade ga kucati i slušati. Ivan Iljič pouzdano zna da je sve to besmislica i prazna varka, ali kad se doktor, kleknuvši, nagnu nad njim, prislanjajući uho čas više, čas niže, i poče praviti nad njim razne gimnastičke egzibicije s veoma. važnim izrazom lica, Ivan Iljič se prepusti tome, kao što se negda prepuštao advokatskim odbranama, i to onda kad je veoma dobro znao da oni ipak lažu i zašto lažu. Doktor je, klečeći na divanu, još nešto ispitivao kucanjem, kad

zašušta u vratima svilena haljina Praskovje Fjodorovne i začu se kako kori Petra što je nije izvestio da je doktor stigao. Ona uđe, poljubi muža i odmah ga stade uveravati kako je odavno ustala i samo zbog nesporazuma nije bila tu kad je stigao doktor. Ivan Iljič je gleda, obuhvata je celu pogledom i prekoreva je zbog njene beline, i jedrine, i čistoće njenih ruku, vrata, odsjaja njene kose i sjaja njenih očiju punih života. On je mrzi iz dna duše. I njen dodir pričinjava mu patnju od mržnje prema njoj koja navire u njemu. Njen stav prema njemu i njegovoj bolesti uvek je isti. Kao što je doktor zauzeo stav prema bolesnicima koji više nije mogao da promeni, tako je i ona zauzela jedan stav prema njemu — naime, da on ne ispunjava nešto dosledno, što je potrebno, i da je sam kriv, i ona ga nežno prekoreva zbog toga — i ne može više da promeni taj stav prema njemu. — Pa eto, on opet ne sluša! Ne uzima lekove na vreme. I što je najvažnije, leži u takvom položaju koji mu, sigurno, škodi, s podignutim nogama. Ona ispriča kako on zahteva od Gerasima da mu drži noge. Doktor se osmehnu prezrivo i dobrodušno: »Šta se tu može učiniti, ta bolesnici ponekad smišljaju takve gluposti; ali mora im se oprostiti.« Kad se pregled završi, doktor pogleda u sat, i tad Praskovja Fjodorovna saopšti Ivanu Iljiču da on kako god hoće, ali je ona za danas pozvala u vizitu čuvenog doktora, i on i Mihailo Danilovič (tako se zvao običan doktor) pregledaće ga zajedno i razmotriti njegovu bolest. — Ti se, molim te, ne suprotstavljaj. To ja zbog sebe činim — reče ona ironično, stavljajući mu do znanja da ona sve čini njega radi i da je to jedini razlog što mu ne daje prava da joj odbije. On je ćutao i mrštio se. Osećao je da se ta laž koja ga okružuje tako prepliće da se s teškom mukom moglo išta razabrati. Ona je sve što je u vezi s njim činila sebe radi i saopštavala mu da ona čini to sebe radi, što je odista činila sebe radi kao nešto što je u tolikoj meri neverovatno da je on bio dužan shvatiti to u suprotnom smislu.

Odista, u pola dvanaest stiže čuveni doktor. Opet otpočeše da ga slušaju i zapodenuše važne razgovore u njegovom prisustvu i u drugoj sobi, o bubregu, o slepom crevu, i pitanja i odgovori s tako važnim izrazom na licu da opet umesto stvarnog pitanja o životu i smrti, koje je sad još jedino stajalo pred njim, iskrsnu pitanje o bubregu i slepom crevu koji nisu radili onako kako treba i koje će zbog toga baš ovog časa izbrusiti Mihail Danilovič i čuveni doktor i naterati ih da rade kako valja. Čuveni doktor oprosti se sa ozbiljnim, ali ne i s beznadežnim izrazom lica. I na krotko pitanje koje mu, očiju punih blistavog straha i nade upravljenih k njemu, uputi Ivan Iljič, postoji li mogućnost da ozdravi, odgovori da ne može jamčiti, ali da mogućnost postoji. Pogled nade, s kojim Ivan Iljič isprati doktora bio je tako tužan da, opazivši ga, Praskovja Fjodorovna čak zaplaka, izlazeći na vrata kabineta da uruči honorar čuvenom doktoru. Ohrabrenje koje je podstakla nada koju mu je ulio doktor nije potrajalo dugo. Opet ona ista soba, one iste slike, zavese, tapeti, bočice i ono isto njegovo bolesno, napaćeno telo. I Ivan Iljič poče stenjati: dadoše mu injekciju i ona ga opi. Smrkavalo se kad je došao k sebi; doneli su mu da ruča. On silom pojede buljon, i opet je bilo isto i opet ga je očekivala noć. Posle ručka, u sedam sati, u sobu uđe Praskovja Fjodorovna u večernjoj haljini, s punim, bujnim grudima i s tragovima pudera na licu. Ona mu je još jutros nagovestila da će ići u pozorište. Gostovala je Sara Bernar i oni su imali ložu, a on ih je nagovorio da je uzmu. Sad je zaboravio to i njen svečani izgled ga uvredi. Ali prikri svoju uvređenost kad se seti da ih je on nagovarao da uzmu ložu i odu, jer je to za decu vaspitno estetsko zadovoljstvo. Praskovja Fjodorovna uđe zadovoljna, ali i kao da je nešto skrivila. Posede, upita ga kako se oseća, kako se njemu učini samo zato da bi nešto pitala, a ne zato da bi doznala, pošto je znala da nema šta da dozna i otpoče pričati ono što je njoj bilo potrebno: kako ona nipošto ne bi išla, ali da su uzeli ložu i da idu Elen i kći i Petriščev (istražni sudija, verenik kćeri) i da je nemoguće pustiti ih same. A da bi njoj bilo

prijatnije da ostane uz njega. Samo da se on, dok ona ne bude tu, pridržava onoga što mu je doktor propisao. — Pa, i Fjodor Petrovič (verenik) želi da uđe. Može li? I Liza. — Neka uđu. Uđe kći, nagizdana, s razgolićenim mladim telom, onim telom koje je njemu nanosilo toliko patnji. A ona ga je pokazivala. Jedra, zdrava, bilo je očigledno da je zaljubljena i da ropće na bolest, patnje i smrt koji su joj narušavali sreću. Uđe i Fjodor Petrovič u fraku, očešljan a la Capoul, dugog snažnog vrata, s pripijenom belom kragnom, sa širokim belim plastronom i jakih bedara zategnutih u uske crne pantalone, s jednom navučenom belom rukavicom na ruci i sa cilindrom. Za njim se neprimetno uvuče i gimnazijalac u novom mundiru, jadnik, u rukavicama i sa strašnim kolutovima ispod očiju, za koje je Ivan Iljič znao odakle su mu. Sina mu je uvek bilo žao. I strašan je bio njegov uplašen i saosećajan pogled. Sem Gerasima, Ivanu Iljiču se činilo da ga je jedino Vasja shvatao i žalio. Svi su seli, opet su ga pitali kako se oseća. Nastade tajac. Liza upita majku gde je durbin. Dođe do prepirke izmeću majke i kćeri, ko ga je gde ostavio. Bilo je neprijatno. Fjodor Petrovič upita Ivana Iljiča da li je gledao Saru Bernar. Ivan Iljič najpre nije shvatio ono što ga pita, a zatim reče: — Ne, a jeste li je vi već gledali? — Jesam, u »Adrienne Lecouvreur«. Praskovja Fjodorovna reče da njoj izvrsno leži ta uloga. Kći joj je protivrečila. Povede se razgovor o prefinjenosti i uverljivosti njene igre — onaj razgovor koji se uvek vodi na isti način. Usred razgovora Fjodor Petrovič pogleda u Ivana Iljiča i ućuta. I ostali pogledaše i ućutaše. Ivan Iljič gledao je zažarenih očiju preda se, očigledno se ljuteći na njih. Trebalo je to zagladiti, ali nije se nikako moglo zagladiti. Trebalo je na neki način prekinuti to ćutanje. Niko se nije usuđivao i sve je obuzimala zebnja da će se nekako prekršiti ta obzirna laž i stvarnost će svima puknuti pred očima. Liza se prva odluči.

Ona prekide ćutanje. Htela je da prikrije ono što su svi osećali, ali se izreče. — Pa, ako ćemo ići, onda je vreme — reče ona pogledavši na svoj sat, očev poklon, i jedva primetno, značajno, u vezi nečeg što je samo on znao, osmehnu se mladom čoveku i ustade zašuštavši haljinom. Svi ustadoše, oprostiše se i odoše. Kad oni izađoše, Ivanu Iljiču se učini da mu je lakše, nije bilo laži — ona je otišla s njima, ali je ostala bol. Jednako ista bol, jednako onaj isti strah činili su da mu nije bilo ni teže ni lakše. Sve gore. Opet proticahu minuti za minutima. Sat za satom, uvek isto, i nikad kraja, i sve strašniji bivao je neminovni kraj. — Da, pošaljite Gerasima — odgovori on na Petrovo pitanje. IX Žena se vratila kasno uveče. Ušla je na prstima, ali ju je on čuo: otvorio je oči i žurno ih je ponovo zatvorio. Ona je htela da otpusti Gerasima i da sama sedi s njim. On otvori oči i reče: — Ne. Idi. — Tebi je jako teško? — Ništa za to. — Uzmi opijum. On pristade i popi. Ona ode. Do tri sata bio je u košmarskom zanosu. Činilo mu se da ga silom guraju nekud u usku crnu i duboku vreću i potiskuju sve dublje ali ga ne mogu ugurati. I taj za njega stravičan čin propraća patnja. I on se i plaši i želi da se tamo sruči i odupire se i pripomaže tome. I, eto, najednom se omače i pade i dođe k sebi. I onaj isti Gerasim i dalje sedi kraj nogu na

krevetu, drema mirno, strpljivo. A on leži, podigavši na njegova ramena omršavele noge u čarapama; i ona ista sveća sa abažurom i ona ista neprekidna bol. — Idi, Gerasime — prošapta on. — Neka, posedeću još. — Ne, idi. On spusti noge; leže sa strane na ruku i sažali se na samog sebe. Sačeka samo da Gerasim ode u susednu sobu i više se ne uzdrža, već zaplaka kao dete. Plakao je zbog svoje bespomoćnosti, zbog užasne usamljenosti, zbog okrutnosti ljudi, zbog okrutnosti Boga, zbog toga što Bog ne postoji. »Zašto si sve ovo učinio? Zašto si me doveo do ovoga? Zašto, zašto me tako užasno mučiš?...« On i nije očekivao odgovor i plakao je zbog toga što odgovora nema i ne može ga ni biti. Bol se opet pojača, ali se on nije micao, nije zvao nikoga. Govorio je sebi: »Dela još, dela udri! Ali zašto? Šta sam ti učinio, zašto?« Potom se primiri, prestade ne samo plakati, prestade disati i sav se pretvori u pažnju: kao da nije osluškivao glas koji je govorio zvucima, nego glas duše, tok misli koje su bujale u njemu. — Šta želiš? — bila je prva jasna predstava, koja se mogla izraziti rečima, što ju je čuo. — Šta želiš? Šta želiš? — ponovi u sebi. — Šta? — Da se ne mučim. Da živim — odgovori on. I opet se on prepusti tako napetoj pažnji da ga čak ni bol nije odvlačila od nje. — Da živiš? Kako da živiš? — upita glas duše. — Da živim onako kako sam živeo ranije: lepo, ugodno. — Kako si ti to ranije živeo, lepo i ugodno? — upita glas. I on stade prizivati u sećanju najbolje trenutke svog ugodnog života. Ali — čudnovato — svi ti najbolji trenuci ugodnog života nisu mu se sad činili onakvi kakvi su mu se činili onda. Svi — sem prvih uspomena iz detinjstva. Tamo, u detinjstvu bilo je nečeg odista ugodnog, sa čime bi se moglo živeti, ako bi se ono vratilo. Ali tog čoveka koji je osećao tu

ugodnost više nije bilo: to kao da su bile uspomene nekog drugog. A čim je počinjalo ono što je dovelo da on, Ivan Iljič, postane ovakav kakav je sad, tad su sve ondašnje, kako mu se činilo radosti, sada pred njegovim očima nestajale i preobraćale se u nešto ništavno a često i mrsko. I ukoliko se više udaljavao od detinjstva, ukoliko je bio bliži sadašnjosti, utoliko su ništavnije i sumnjivije bile radosti. Počelo je to od Pravne škole. Tamo je bilo ponešto odista lepo: tamo je bilo veselja, tamo je bilo prijateljstva, tamo je bilo nade. Ali u višim razredima je već ređe bilo tih lepih trenutaka. Zatim, za vreme prve službe kod gubernatora, opet su se pojavili lepi trenuci: to su bile ljubavne uspomene. Zatim se sve to ispreplelo i još manje je bilo lepog. Kasnije je bilo još manje lepog i što je bilo kasnije, bilo ga je sve manje. Ženidba... i tako neočekivano i razočaranje, i zadah iz usta žene, i čulnost, pretvaranje! I ta ubistvena služba i ta briga o novcu, i tako godina, i dve, i deset, i dvadeset — i uvek isto. I ukoliko je bilo dalje, utoliko ubistvenije. Kao da sam postepeno silazio, zamišljajući da se penjem. Tako je i bilo. U očima javnog mnenja ja sam se peo i isto toliko ispod mene prolazio je život... I evo, gotovo je, umirem! Ta šta je to? Čemu? Nemoguće. Nemoguće da je tako besmislen, mrzak bio život? A ako je odista bio tako mrzak i besmislen, zašto da onda umirem i umirući da patim? Nešto tu nije u redu. »Možda ja nisam živeo onako kako je trebalo?« pade mu najednom na um. »Ali kako da nisam kad sam radio sve kako valja?« govorio je sebi i istog časa je odstranjivao to jedino moguće rešenje svih zagonetki života i smrti kao nešto što uopšte nije ostvarljivo. »Šta ti sad hoćeš? Da živiš? Kako da živiš? Da živiš onako kako ti živiš u sudu, kad sudski izvršilac objavljuje: ,Sud dolazi!...' Sud dolazi, sud dolazi«, ponovi on u sebi. »Eto suda! Ali ja nisam kriv!« povika on jetko. »Zašto?« I on prestade plakati i, okrenuvši se licem prema zidu, utonu u misli sve o jednom te istom: čemu, zašto sav ovaj užas? Ali ma koliko da je mislio, nije našao odgovora. I kad mu je dolazila, kao što mu je često dolazila, misao da sve proističe otud što nije živeo onako kako treba, on se odmah prisećao svakolike čestitosti svog života