Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

Više društvo se tada sastojalo, a mislim da se uvek i svuda sastoji, od četiri vrste ljudi: prvo, od bogatih ljudi i dvorana; drugo, od ne tako bogatih ljudi, ali koji su se rodili i odrasli na dvoru; treće, od bogatih ljudi koji podražavaju dvoranima i, četvrto, od ljudi koji nisu bogati i koji ne žive na dvoru, koji podražavaju i prvima i drugima. Kasatski nije pripadao prvima. Kasatskog su rado primali u dva poslednja kruga. Čak i kad je ulazio u otmeno društvo, postavio je sebi za cilj — vezu sa ženom iz otmenog društva, i neočekivano brzo to postiže. Ali ubrzo uvide da su ti krugovi u kojima se on kreće niži krugovi, i da ima viših krugova, i da je tim višim dvorskim krugovima, mada su ga i primali, bio tuđ; prema njemu su bili učtivi, ali sve ophođenje pokazivalo je da imaju svoj krug ljudi i da on ne pripada njima. A Kasatski zažele da im ne bude tuđ. Zato je trebalo ili da bude krilni ađutant — to je već očekivao — ili da se oženi iz toga kruga. I on se reši da to učini. Izabrao je devojku lepoticu, dvoranku, koja ne samo da je pripadala tom društvu u koje je on hteo da uđe već je bila takva da su i ljudi koji su zauzimali visoke položaje i imali čvrstog korena u najvišem društvu želeli da joj se što više približe. To je bila grofica Korotkova. Kasatski je počeo da joj se udvara ne samo radi karijere — ona je bila neobično privlačna, i on se ubrzo zaljubi u nju. Isprva je bila neobično hladna prema njemu, ali se zatim iznenada sve izmeni, i ona postade vrlo nežna, a njena mati poče ga sve češće pozivati k sebi. Kasatski je zaprosi i dobi pristanak. Bio je zadivljen lakoćom kojom je postigao tu sreću i nečim čudnim, neobičnim u ponašanju matere i kćeri. Bio je veoma zaljubljen i zaslepljen, i zato nije zapazio ono što su u gradu gotovo svi znali: da je njegova verenica godinu dana ranije bila ljubavnica Nikolaja Pavloviča. II

Na dve nedelje pre određenoga dana za venčanje, Kasatski je bio u Carskom Selu u letnjikovcu svoje verenice. Bio je topal majski dan. Verenik i verenica šetali su po parku i seli na klupu u hladovitom lipovom dvoredu. Meri je bila osobito lepa u beloj muslinskoj haljini. Izgledala je kao oličenje nevinosti i ljubavi. Sedela je čas oborene glave, čas pogledajući na krupnog lepog čoveka koji je sa osobitom nežnošću i pažnjom govorio s njom, bojeći se da je svojim pokretima ili rečju ne povredi i ne oskvrnavi anđelsku čistotu svoje verenice. Kasatski je pripadao onim ljudima četrdesetih godina kojih sad više nema, ljudima koji su sebi svesno dopuštali i u svojoj duši nisu osuđivali nečistotu polnih odnosa, ali su od žene tražili idealnu nebesnu čistotu i baš tu nebesnu čistotu pripisivali svakoj devojci svoga kruga, pa se tako i ophodili s njima. Po tom mišljenju bilo je mnogo lažnog i štetnog u toj raspuštenosti koju su muškarci dopuštali sebi, ali u odnosu prema ženi takvo mišljenje se oštro razlikovalo od mišljenja današnjih mladića koji u svakoj devojci vide ženku koja traži parnjaka — takvo mišljenje je, mislim, bilo korisno. Jer kad su devojke videle da ih obožavaju, paštile su se da budu više ili manje boginje. Takvo je mišljenje o ženama imao i Kasatski, pa je tako i gledao verenicu. Toga dana bio je osobito zaljubljen i nije osećao ni najmanje čulnosti prema verenici; naprotiv, gledao ju je ganuto, kao nešto nedostižno. Ustao je i celim svojim visokim stasom stao pred nju, oduprevši se obema rukama o sablju. — Tek sada sam poznao onu sreću koju čovek može da oseti! I to ste vi, to si ti — reče on bojažljivo se osmehujući — meni to dala. Bio je u tom periodu u kome se još nije navikao na »ti«, i bilo mu je, smatrajući je oličenjem morala, strašno da tome anđelu govori »ti«. — Spoznao sam sebe zahvaljujući... tebi, spoznao sam da sam bolji nego što sam mislio. — Ja to znam odavno. Zato sam vas upravo i zavolela. Slavuj je izvijao u blizini, sveže lišće je šuštalo od vetrića koji je pirkao. On joj uze ruku i poljubi je, a suze mu navreše na oči. Ona je shvatila da joj on zahvaljuje zato što je kazala da ga je zavolela. On prošeta malo,

poćuta, zatim opet priđe i sede. — Vi znate, ti znaš... Ali svejedno. Ja sam se približio tebi iz računa, hteo sam da uspostavim vezu sa otmenim društvom, ali zatim . . . kako je to postalo ništavno u poređenju s tobom, kad sam te upoznao. Ti se ne ljutiš na mene zbog toga? Ona ne odgovori, samo dodirnu njegovu ruku. On razumede da to znači: »ne, ne ljutim se«. — Eto, ti si kazala — on se smete, činilo mu se suviše drsko — ti si kazala da si me zavolela, ali, oprosti mi, ja verujem da osim ovoga postoji nešto što te uznemirava i što ti smeta. Šta je to? »Pa, sad ili nikad — pomisli ona. — Svejedno, doznaće. A sad neće otići. Ah, ako ode, to će biti strašno!« I zaljubljenim pogledom obuhvati celu njegovu krupnu, plemenitu i snažnu pojavu. Sad ga je volela više nego Nikolaja i, da nije carstva, ne bi dala ovoga za onoga. — Slušajte, ne mogu biti neiskrena. Moram vam reći sve. Vi pitate... šta? To, da sam već volela. Ona spusti svoju ruku na njegovo rame molbenim pokretom. On je ćutao. — Vi biste hteli da znate koga? Pa njega... cara. — Mi ga svi volimo; mislim, dok ste bili u institutu... — Ne, docnije. To je bio zanos, ali je zatim prošao... Ali vam moram reći... — Pa šta je s tim? — Ne, ja nisam prosto... Ona pokri lice rukama. — Šta? Vi ste mu se predali? Ona je ćutala. — Kao ljubavnica? Ona je ćutala. On skoči i, bled kao smrt, sa dršćućim jagodicama, stade pred nju.

Setio se kako ga je Nikolaj Pavlovič ljubazno pozdravio kad ga je sreo na Nevskom. — Bože moj! Šta sam uradila! Stiva! — Ne dodirujte me, ne dodirujte me. O, kako to boli! On se okrenu i pođe kući. U kući srete njenu majku. — Šta vam je, kneže? Ja... Ona umuče kad ga pogleda. Krv mu je najednom navrela u lice. — Vi ste to znali i hteli ste da vam ja budem zaklon. Da niste žene! — dreknu, nadnevši nad njom snažnu pesnicu, okrenu se i pobeže. Da je ljubavnik njegove verenice bio običan, privatan čovek, on bi ga ubio, ali je to bio obožavani car. Sutradan zatraži odsustvo i podnese ostavku, izgovori se da je bolestan, kako nikoga ne bi video, i otputova na selo. Leto je proveo u svom selu, sređujući poslove. Pri kraju leta on se ne vrati u Petrograd, nego ode u manastir i stupi u nj kao kaluđer. Mati mu je pisala i odvraćala ga od takvog odlučnoga koraka. On joj je odgovorio da je služenje Bogu iznad svega ostalog, i on se oseća predodređen za to. Jedino ga je sestra, isto tako ponosita i častoljubiva kao i brat, razumela. Ona je shvatila da se on zakaluđerio da bi se uzdigao nad onima koji su hteli da mu pokažu kako su oni iznad njega. I shvatila ga je tačno. Stupajući u kaluđere, pokazivao je da prezire sve ono što se drugima činilo tako važno, pa i njemu samom, dok je bio u službi, i postavio se na novu takvu visinu s koje je mogao sa nipodaštavanjem da gleda na one ljude kojima je pre zavideo. Ali nije se on, kako je mislila njegova sestra Varenjka, rukovodio samo tim osećanjem. U njemu je bilo i drugo, pravo religiozno osećanje, za koje Varenjka nije znala, koje se preplitalo sa osećanjem ponosa i željom za prvenstvom i vodilo ga. Razočaranje u Meri (verenicu), koju je zamišljao kao pravog anđela, i uvreda bili su tako jaki da su ga doveli do očajanja, a očajanje kuda? — Bogu, veri iz detinjstva, koju on nikada nije izneverio.

III Na dan Bogorodičinog pokrova Kasatski je stupio u manastir. Iguman manastira bio je plemić, učeni pisar i starac, tj. pripadao je onoj grupi kaluđera koja vodi poreklo iz Vlaške, kaluđera koji se bez protivljenja pokoravaju izabranom vođi i učitelju. Iguman je bio učenik poznatog starca Amvrosija, učenika Makarijeva, učenika starca Leonida, učenika Pajsija Veličkovskog. Tome igumanu se potčinio Kasatski kao svome starcu. Osim toga osećanja saznanja svoje nadmoćnosti nad drugima, koje je osećao u manastiru, Kasatski je, isto tako kao i u svemu što je radio, i u manastiru nalazio radost u postizavanju najvećeg, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg savršenstva. Kao što je i u puku bio ne samo besprekoran oficir već takav koji je radio više nego što se od njega tražilo i proširivao okvir svog savršenstva, tako se i kao kaluđer starao da bude savršen: da uvek radi, da bude uzdržljiv, miran, blag, nepokvaren, ne samo na delu već i u mislima, i poslušan. Naročito mu je poslednja osobina ili savršenstvo olakšavalo život. Ako mu se mnogi zahtevi kaluđerskog života u manastiru, koji se nalazio u blizini prestonice i koji su mnogi posećivali, nisu sviđali, već ga sablažnjavali, sve je to poslušnost potiskivala: nije moje da presuđujem, moje je da izvršavam određene naloge, bilo da stojim pored moštiju, bilo da pevam za pevnicom ili da svodim račune u gostionici. Svaku mogućnost sumnje u bilo šta odstranjivala je ta ista pokornost starcu. Da nije bilo pokornosti, dodijale bi mu i družina i jednolikost crkvene službe, i taština posetilaca, i nedolične osobine bratstva. Ali se to sad ne samo radosno podnosilo već je sačinjavalo utehu i potporu u životu. »Ne znam zašto treba nekoliko puta dnevno slušati molitve, ali znam da to treba. A kad znam da to treba, nalazim radosti u njima.« Starac mu je kazao: kao što je potrebna materijalna hrana za održavanje života, tako je potrebna duhovna hrana — crkvena molitva — za održavanje duhovnog života.

Verovao je u to, i zbilja, crkvena služba, na koju se nekad ujutro s mukom dizao, davala mu je nesumnjivo umirenje i radost. Radost mu je pružala saznanje smirenosti i istinitosti svih postupaka koje mu je starac određivao. A interesovanje za život sastojalo se ne samo u sve većoj i većoj pokornosti svojoj volji, u sve većoj i većoj smernosti već i u postizanju svih hrišćanskih vrlina koje su mu se u prvo vreme činile lako dostupne. Sav svoj imetak dao je manastiru i nije ga požalio; nije znao za lenjost. Smernost pred nižima bila mu je ne samo laka već ga je i veselila. Čak i pobeda nad grehom pohote, kako požude tako i bluda, lako mu je padala. Starac ga je naročito upozoravao da se čuva toga greha, i Kasatski se radovao što ga se oslobodio. Mučila ga je samo uspomena na verenicu. I ne samo uspomena već i živa predstava o tome šta je moglo biti. Nehotice mu je izlazila pred oči slika poznate careve ljubavnice, koja se posle udala i postala divna žena i majka porodice. A muž je imao važan položaj, imao je i vlast, i počast, i dobru ženu koja se pokajala. U trenucima dobrog raspoloženja Kasatskog nisu uznemiravale te misli. Kad je bio dobro raspoložen, sećao se toga i radovao se što se izbavio od te sablazni. Ali je bilo trenutaka kad je sve od čega je živeo tamnelo pred njim, ne zato što bi prestao da veruje u to od čega živi već što je to gubio iz vida, nije mogao izazvati u sebi to od čega živi, a uspomene i — strašno je i reći — kajanje zbog svoga postupka obuzimali su ga svega. Izlaz iz toga položaja bio je poslušnost — rad i dan sav ispunjen molitvom. Molio se kao obično, metanisao, čak se molio više nego obično, ali se molio telom, duše nije bilo. To je trajalo dan, nekada i dva, a posle je samo prolazilo. Ali taj dan ili dva bili su užasni. Kasatski je osećao da nije ni u svojoj ni u božjoj vlasti, već u nečijoj tuđoj. I sve što je mogao da radi i što je radio u to vreme bilo je to što mu je savetovao starac: da se čuva, da ništa ne preduzima u to vreme i da čeka. Uopšte, za sve to vreme Kasatski nije živeo po svojoj volji, već po volji starca, a u toj poslušnosti nalazio je osobito smirenje. Tako je Kasatski proživeo sedam godina u prvom manastiru u koji je stupio. Pri kraju treće godine postrižen je za jeromonaha i dobio ime Sergije. Postriženje je bilo za Sergija važan unutrašnji događaj. On je i

pre osećao veliku utehu i duhovno uzdizanje kad se pričešćivao; a sada, kada mu je dato da sam služi, osvećenje proskomidije dovodilo ga je do zanosa i ganuća. Ali je docnije to sećanje sve više otupljivalo, i kad je jednom trebalo da služi u toj duševnoj potištenosti, koja ga je ponekad obuzimala, osetio je da će i to proći. I zbilja, i to je osećanje oslabilo, ali je ostala navika. Kako-tako, tek sedme godine života u manastiru Sergiju postade dosadno. Sve što je valjalo učiti, sve što je valjalo postići — postigao je, i više nije imao šta raditi. Ali je zato stanje uspavanosti bivalo sve jače i jače. U to vreme doznao je za smrt svoje majke i udaju Merinu. Obe vesti primio je ravnodušno. Sva pažnja, svi interesi njegovi bili su usredsređeni na njegov unutrašnji život. Četvrte godine njegova kaluđerovanja vladika ga je osobito pohvalio, i starac mu je rekao da ne treba da odbije ako ga odrede na više dužnosti. I tada se kaluđersko častoljublje, ono isto koje čini kaluđera tako odvratnim, pojavilo u njemu. Premestiše ga u manastir blizu prestonice. On htede da odbije, ali mu starac naredi da se prihvati toga. Prihvatio se, oprostio se sa starcem i preselio u drugi manastir. Taj prelaz u prestonički manastir bio je značajan događaj u Sergijevu životu. Bilo je mnogo i svakojakih sablazni, i sve Sergijeve snage bile su upravljene na to. U pređašnjem manastiru sablazan od žena malo je mučila Sergija, a ovde se ta sablazan ispoljila strašnom snagom i dođe dotle da čak dobi i određeni oblik. Bila je to gospođa poznata po rđavom vladanju koja je počela da se udvara Sergiju. Zapodela je razgovor s njim i pozvala ga da je poseti. Sergije odbi strogo, ali se užasnu što je njegova želja bila tako jasna. Toliko se prepao da je o tome pisao starcu, pa mu ni to nije bilo dosta, da bi se obuzdao, pozvao je svoga mladog iskušenika i, savlađujući stid, priznao mu svoju slabost, moleći ga da pazi na nj i da ga ne pušta nikuda osim na službu i obrede. Osim toga, velika sablazan za Sergija bilo je i to što je iguman toga manastira, svetovan okretan čovek koji je načinio duhovnu karijeru, bio neobično antipatičan ocu Sergiju. Ma koliko da se otac Sergije borio

sam sa sobom, nije mogao odoleti toj antipatiji. On se primirivao, ali u dubini duše nije prestajao da ga osuđuje. I to ga je ružno osećanje sve više razdiralo. Bilo je to druge godine njegova boravka u novom manastiru. I evo kako se to dogodilo. Na Pokrov Bogorodičin služilo se večernje u velikoj crkvi. Došlo je mnogo sveta. Služio je sam iguman. Otac Sergije stajao je na svom uobičajenom mestu i molio se, tj. nalazio se u onom stanju borbe u kom se nalazio uvek za vreme službe, osobito u velikoj crkvi, kad nije služio sam. Borba se sastojala u tome što su ga razdražavali posetioci, gospoda, naročito gospođe. Trudio se da ih ne primećuje, da ne obraća pažnju na sve ono što se radilo: da ne vidi kako ih je vojnik pratio gurajući narod, kako su gospođe jedna drugoj pokazivale kaluđere, često i njega, i jednog po lepoti poznatog kaluđera. Starao se da nekako zagluši svoju pažnju, da ništa ne vidi osim sjaja sveća pred ikonostasom, ikona i onih koji služe, da ne čuje ništa osim pojanja i reči molitve, i da ne oseća ništa drugo osim samozaborava, svestan da ispunjava dužnost, koju je uvek osećao, slušajući i ponavljajući molitve koje je već toliko puta čuo. Tako je stajao, klanjao se, krstio se, gde je to bilo potrebno, i borio se, predajući se čas hladnoj osudi, čas svesno izazvanom zamiranju misli i osećaja, kad mu rizničar, otac Nikodim, takođe veliko iskušenje za oca Sergija — Nikodim koga je nehotice koreo što se ulaguje i podilazi igumanu — priđe i, poklonivši mu se duboko, presavijajući se u pasu, reče da ga iguman zove u oltar. Otac Sergije ogrnu mantiju, stavi kamilavku i obazrivo pođe kroz gomilu sveta. — Lise, regardez a droite, c'est lui [24] — ču on ženski glas. — Ou, ou? N'est pas tellement beau. [25] On je znao da to govore o njemu. Čuo je i, kao uvek u časovima iskušenja, ponavljao je reči: »I ne vovedi nas vo iskušenije« i, oborivši glavu i oči, prođe pored amvona, i obilazeći đake u stiharima, koji su baš tada prolazili mimo ikonostasa, uđe na severne dveri. Kad je ušao u oltar, on se po običaju poklonio duboko, presavijajući se u pasu, pred ikonom, zatim podiže glavu i pogleda igumana, čiju je priliku sa još nečijom sjajnom prilikom nazreo krajičkom oka, ne obraćajući im se.

Iguman je stajao uza zid u odeždi, sa izvučenim iz odežde kratkim punačkim ručicama nad debelim telom i trbuhom i, tarući srmu na odeždi i smešeći se, govorio nešto s vojnim licem u paradnoj generalskoj uniformi s monogramima i pletenim naramenicama, koje je otac Sergije svojim vičnim vojničkim okom odmah uočio. Taj general bio je bivši komandant njihova puka. Sad je, očevidno, zauzimao važan položaj, i otac Sergije odmah je opazio da iguman to zna i da mu je to drago, zato mu se i sijalo crveno gojazno lice na ćelavoj glavi. To je uvredilo i ogorčilo oca Sergija, i to osećanje se samo još pojačalo kad je od igumana čuo da je on, otac Sergije, pozvan samo zato da bi se zadovoljila generalova radoznalost da vidi svoga pređašnjega druga, kako se on izrazio. — Vrlo mi je milo da vas vidim u anđelskom liku — reče general, pružajući mu ruku — nadam se da niste zaboravili staroga druga. Celo igumanovo lice, okruženo sedinama, crveno i nasmejano, kao da je odobravalo ono što je general govorio, odnegovano generalovo lice sa samozadovoljnim osmehom, zadahom vina iz usta i duvana sa njegovih zalizaka — sve je to ražestilo oca Sergija. On se još jednom pokloni ocu igumanu i reče: — Vi ste me, prečasni, izvoleli zvati? — I on zastade, celim izrazom lica i pojavom kao da pita: zašto? Iguman reče: — Pa da se vidite sa generalom. — Prečasni, ja sam napustio svet da bih se izbavio od sablazni — reče on bledeći, uzdrhtalih usana. — Zašto me ovde izlažete njima za vreme molitve u hramu božjem? Odlazi, odlazi — reče iguman planuvši i namrštivši se. Sutradan je otac Sergije molio igumana i bratstvo za oproštaj radi svoje oholosti, ali ujedno, posle noći provedene u molitvi, odlučio je da mu valja ostaviti taj manastir, i o tome napisao starcu, moleći ga da mu dopusti da se vrati u starčev manastir. Pisao je da oseća svoju slabost i da je nesposoban da se bori sam protiv sablazni bez starčeve pomoći. I kajao se zbog svoje grešne oholosti. Sledećom poštom došlo je pismo od

starca, u kome mu je ovaj pisao da je svemu uzrok njegova oholost. Starac mu je objasnio da je njegov izliv srdžbe došao usled toga što se on smirio i odrekao duhovnih počasti ne radi Boga, već radi svoje oholosti, evo me, veli, takav sam i ništa mi ne treba. Zbog toga nije ni mogao podneti igumanov postupak. Ja sam sve prenebregao za slavu Božju, a mene pokazuju kao zver. »Da si ti to prenebregao za slavu Boga, ti bi podneo. Još se u tebi nije ugasila svetovna oholost. Razmišljao sam o tebi, čedo Sergije, i molio se Bogu za te, i evo šta mi je Bog o tebi ulio: živi kao i dosad i pokori se. Ovih dana smo saznali da je u skitu umro sveti pustinjak Ilarion. Tamo je proživeo osamnaest godina. Tambinski iguman pitao je da li bi koji brat hteo tamo živeti. I onda je stiglo tvoje pismo. Poći k ocu Pajsiju u Tambinski manastir, ja ću mu pisati, a ti ga zamoli da ti daju Ilarionovu ćeliju. Ne zato da bi ti mogao zameniti Ilariona, nego zato što ti je potrebna samoća da ukrotiš oholost. Neka te Bog blagoslovi.« Sergije posluša starca, pokaza njegovo pismo igumanu i, izmolivši dopuštenje, predade svoju ćeliju i sve svoje stvari manastiru, i ode u tambinski isposnički manastir. Nastojnik u tambinskom manastiru, divan domaćin, trgovačkog porekla, primi Sergija prosto i mirno, i smesti ga u Ilarionovu ćeliju, u prvo vreme dade mu i poslužitelja, ali ga docnije, po želji Sergijevoj, ostavi sama. Ćelija je bila pećina izdubljena u brdu. U njoj je Ilarion i sahranjen. U zadnjem delu pećine bio je sahranjen Ilarion, u prednjem bilo je udubljenje za spavanje, sa slamaricom, stočić i poličica sa ikonama i knjigama. Pored spoljašnjih vrata, koja su se zatvarala, bila je poličica. Na tu poličicu je jedan kaluđer, jedanput dnevno, donosio hranu iz manastira. I otac Sergije postade pustinjak. IV

Na Belu nedelju šeste godine Sergijeva života u pećini, iz susednog grada, posle uštipaka i vina, spremilo se veselo društvo bogatih ljudi, muškaraca i žena, da se provozaju trojkama. U društvu su bili dva advokata, jedan bogati spahija, jedan oficir i četiri žene. Jedna je bila žena oficirova, druga spahijina, treća je bila devojka, sestra spahijina, a četvrta je bila raspuštenica, lepotica, bogatašica i čudna žena, koja je zaprepašćivala i zbunjivala grad svojim ispadima. Vreme je bilo divno, put ravan. Izvezoše se desetak vrsta van grada, zaustaviše se i počeše dogovarati kuda će: natrag ili dalje. — A kuda vodi ovaj put? — upita Makovkina, raspuštenica, lepotica. — U Tambino, dvanaest vrsta odavde — reče advokat koji se udvarao Makovkinoj. — A dalje? — Dalje u L. pored manastira. — Tamo gde živi onaj otac Sergije? — Jest. — Kasatski? Onaj lepi pustinjak? — Da. — Gospođe, gospodo! Hajdemo Kasatskom. U Tambinu ćemo se odmoriti i založiti. — Ali nećemo stići kući na prenoćište. — Pa šta s tim, noćićemo kod Kasatskog. — Uostalom, tamo ima manastirska gostionica, i to vrlo dobra. Bio sam kad sam branio Mahina. — Neću, ja ću noćiti kod Kasatskog. — E, to je čak i pored vaše svemoći nemoguće. — Nemoguće? Da se kladimo. — Dobro, pristajem. Ako vi noćite kod njega, ja ću učiniti što god hoćete. — A discretion. [26]

— I vi takođe? — Svakako. Hajdemo. Kočijašima dadoše rakije. Sami izvukoše torbu s kolačima, rakijom, bombonama; dame se uviše u bele bunde od pasje kože. Kočijaši su se svađali koji će voziti napred, i jedan mladi, okrenuvši se odvažno porebarke, zamahnu dugačkim bičem i viknu — zvonca zazvoniše i salinci zaškripaše. Saonice su lako podrhtavale i ljuljuškale se, logovi su jednako i veselo jurili sa svojim čvrsto podvezanim repovima iznad nabranih hamova; put, ravan, kao podmazan, brzo je uzmicao nazad, kočijaši su odvažno pomahivali uzdama, advokat i oficir, koji su sedeli sučelice, nešto su lagali susetku Makovkinu, a ona je, dobro umotana u bundu, sedela nepomično i mislila: »Uvek jedno isto i odvratno, crvena, sjajna lica koja bazde na duvan i rakiju, iste reči, iste misli, i sve se okreće oko nekog gadluka. I svi su zadovoljni i uvereni da to treba tako, i mogli bi tako nastaviti da žive do smrti. Ja ne mogu. Meni je dosadno. Meni je potrebno tako nešto što bi sve razorilo i ispreturalo. Makar i kao oni u Saratovu, što su, čini mi se, pošli, pa se smrzli. Ali šta bi naši radili? Kako li bi se oni pokazali? Sigurno podlo. Svaki bi za sebe. Pa i ja bih se isto tako pokazala podla. Ali ja sam, bar, lepa. Oni to znaju. E, a taj kaluđer? Zar on to više ne razume? Nije istina. Oni samo to i razumeju. Kao jesenas sa onim kadetom. I kakva je budala bio«... — Ivane Nikolajeviču — reče ona. — Šta želite? — Koliko mu je godina? — Kome? — Pa Kasatskom. — Čini mi se preko četrdeset. — A šta, on prima svakog? — Svakoga, samo ne uvek. — Pokrijte mi noge. Ne tako. Ala ste nespretni! Ta još, još, eto tako. Ali nije potrebno da mi stiskate noge.

Tako se dovezoše do šume, gde je bila ćelija. Ona siđe i reče im da idu. Oni su je odvraćali, ali ona se naljuti i naredi im da odu. Tada saonice odjuriše, a ona u svojoj beloj bundi od pasje kože pođe stazom. Advokat siđe i ostade da posmatra. V Otac Sergije živeo je već šestu godinu u isposničkoj ćeliji. Bilo mu je četrdeset i devet godina. Život mu je bio težak. I to ne zbog iscrpljujućeg posta i molitve, to mu nije bilo teško, već zbog unutrašnje borbe koju on nikako nije očekivao. Imao je dva izvora borbe: sumnju i telesnu požudu. I oba neprijatelja napadala su ga uvek zajedno. Činilo mu se da su to bila dva razna neprijatelja, dok je to bio jedan te isti. Čim bi nestalo sumnje, nestalo bi i požude. Ali on je mislio da su to dva različita đavola i borio se sa svakim napose. »Bože moj, Bože moj«, mislio je on, »zašto mi ne daš veru? Da, požuda, da, s njom su se borili sveti Antonije i drugi sveci, ali vera... Oni su verovali, a u mene ima trenutaka, časova, dana, kad nema vere. Zašto postoji ceo svet i sva njegova lepota ako je grešan i ako ga se valja odreći? Zašto si stvorio tu sablazan? Sablazan? A da nije sablazan to što ja hoću da pobegnem od radosti sveta i da nešto steknem tamo gde možda ničega nema?« reče on sam sebi i užasnu se, zgadi se na sebe sama. »Gade, gade! Hoćeš da budeš svetac«, poče grditi sebe. I poče se moliti. Ali tek što se počeo moliti, kad mu iskrsnu pred oči kakav je bio u manastiru: u kamilavci, u mantiji, u svoj uzvišenosti. I on zavrte glavom. »Ne, to nije ono. To je obmana. Ali ja ću obmanuti druge, a ne sebe, ne Boga. Nisam ja uzvišen čovek, već smešan jadnik.« I on podiže skute svoje rize i pogleda svoje jadne noge u gaćama. I nasmeši se. Zatim spusti skute i poče čitati molitve, krsteći se i klanjajući. »Zar će mi ova postelja biti grob?« čitao je. O kao da mu je neki đavo

došanuo: »Samačka postelja i to je grob. Laž.« I on je u mašti video ramena udovice s kojom je živeo. Stresao se i nastavio čitati. Kad je pročitao pravila, uzeo je jevanđelje, otvorio ga i pogodio mesto koje je često ponavljao i znao napamet: »Verujem, Gospode, izbavi me od sumnje!« I otrese se svih sumnji koje su se pojavljivale. Kao što se utvrđuje predmet nestalne ravnoteže, utvrdio je opet svoju veru na nestalnoj podlozi i oprezno se odmakao od nje, da je ne bi dotakao i prevrnuo. Opet mu se namakoše naočnjaci i on se umirio. Ponovio je svoju detinju molitvu: »Gospode, primi me, primi!« I bilo mu je ne samo lako, već milo i drago. Prekrstio se i legao na svoju postelju na uskoj klupi, metnuvši pod glavu letnju rizu. I zaspao. Kroz laki san učinilo mu se da je čuo praporce. Nije znao da li je to bilo na javi ili u snu. Ali, evo, trže ga iza sna kucanje na njegovim vratima. On ustade, ne verujući sam sebi. Ali se kucanje ponovi. Jest, to je bilo kucanje blizu, na njegovim vratima, i ženski glas. »Bože moj! Zar je istina to što sam čitao V žitijima svetaca da đavo uzima ženski oblik... Jest, to je glas žene. I to glas nežan, bojažljiv i mio. Pfuj!« On otpljunu. »Ne, meni se samo čini«, reče on i ode u ugao pred kojim je stajao nalonjčić, i kleče preda nj, vičnim pravilnim pokretom, nalazeći u samom pokretu utehu i zadovoljstvo. Klekao je, kosa mu je pala po licu, a ogolelo čelo pritiskivao je na vlažnu, hladnu ponjavu. (Kroz pod je pirilo.) ...čitao je psalm, koji je, kako mu je govorio stari otac Pimen, izbavljivao od napasti. On malo ispravi na jakim, nervoznim nogama svoje omršavelo, lako telo i htede da nastavi čitanje, ali nije čitao, već je nehotice naprezao sluh da čuje. Hteo je da čuje. Bilo je sasvim tiho. Samo su kapi padale s krova u čabar postavljen na uglu. Napolju je bila magla i tama, sneg koji se topio. Bilo je tiho, tiho. Najednom, zašušta nešto kraj prozora, i jasan glas, isti onaj nežan, bojažljiv glas kakav je mogla imati samo privlačna žena, govorio je: — Pustite me, Hrista radi... Činilo se kao da mu je sva krv pojurila k srcu i zastala. Nije mogao udahnuti. »Da vaskrsne Bog i rasture se vrazi«... — Ali ja nisam đavo — osećalo se da su se usta koja su to izgovorila

osmehivala. — Ja nisam đavo, ja sam samo grešna žena, zalutala, ne u prenosnom, već u pravom smislu (ona se nasmeja), ozebla, i molim za utočište... On prisloni lice uza staklo. Kandioce je odbleskivalo i svetlucalo na staklu. On prisloni dlanove s obe strane lica i zagleda se. Tama, magla, drvo, a tu desno — ona. Jest, ona, žena u bundi od bele dugačke dlake, sa šubarom, mila, blaga, uplašena lica, tu, dva vrška od njegova lica, nagla se k njemu. Oči im se sretoše i oni se poznaše. Ne zato što su se već jednom videli; oni se nikad nisu videli, već zato što su u pogledu koji su izmenili osetili (osobito on) da se znaju i da se razumeju. Sumnjati još i posle toga pogleda da je to đavo, a ne obična, blaga, mila, bojažljiva žena, bilo je nemoguće. — Ko ste vi? Šta hoćete? — reče on. — Ta otvorite! — reče ona kapriciozno i zapovednički. — Promrzla sam. Kažem vam, zalutala sam. — Ali ja sam monah, pustinjak. — Pa onda otvarajte. Ili hoćete da se smrznem pod prozorom, dok se vi molite Bogu. — Ali kako ćete... — Pa neću vas pojesti. Za ime božje, pustite me. Ta smrzla sam se. I njoj samoj bilo je mučno. To je kazala gotovo plačući. On se odmače od prozora, pogleda u ikonu Hrista, sa trnovim vencem. »Gospode, pomozi mi, Gospode, pomozi mi«, progovori on, krsteći se i duboko klanjajući, pa priđe vratima koja su vodila u trem i otvori ih. U tremu napipa šarku i poče je dizati. S te strane čuli su se koraci. Ona je od prozora prilazila vratima. »Jao!« vrisnu ona odjednom. On se seti da je ugazila u baru koja se napravila pred pragom. Ruke su mu drhtale, te nikako nije mogao da smakne šarku. — Ta šta vam je, otvarajte! Sva sam mokra. Smrzla sam se. Vi mislite o spasenju duše, a ja sam se smrzla. On povuče vrata k sebi, smače šarku i, ne uzimajući u obzir zamah, gurnu vrata napolje tako da je odgurnuše. — Oprostite! — reče on, odjednom potpuno poprimivši svoje

davnašnje uobičajeno ponašanje prema damama. Ona se nasmeši čuvši to »oprostite«. »Ma još nije tako strašan«, pomisli u sebi. — Ništa, ništa; oprostite vi meni — reče ona prolazeći mimo njega. — Ja se nikad ne bih usudila da nije ovako izuzetnog slučaja. — Izvolite — reče on, propuštajući je. Jak miris finog parfema, koji odavno nije osetio, prenerazi ga. Ona prođe kroz trem u sobu. On zalupi spoljašnja vrata, ali ne namače šarku i kroz trem uđe u sobu. »Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se na mene grešnoga, Gospode, smiluj se na mene grešnoga«, nije prestajao da se moli, ne samo u sebi već je nehotice i usnama micao. — Izvolite — reče on. Ona je stajala nasred sobe, sa nje se voda slivala na pod, i gledala ga. Oči su joj se smejale. — Oprostite mi što sam vas uznemirila u samoći. Ali vidite u kakvom sam položaju. To mi se desilo zato što smo pošli iz varoši da se provozamo i ja se opkladila da ću sama doći od Vorobjovke do grada, ali sam izgubila put, i eto, da nisam nabasala na vašu ćeliju... — poče ona da laže. Ali je njegovo lice tako zbuni da nije mogla da nastavi, pa ućuta. Nije očekivala da će ga videti takvog. Nije bio tako lep kako ga je ona zamišljala, ali je bio divan u njenim očima. Proseda kosa i brada u kovrdžicama, pravilan, tanak nos i oči koje su gorele kao žeravica kad bi pogledao pravo u nju, poraziše je. On je video da ona laže. — A, tako — reče on, pogledavši je i opet obori oči. — Ja ću proći ovamo, a vi se smestite tu. On skide svetiljku, zapali sveću i, poklonivši joj se duboko ode u sobicu iza pregrade, i ona ču kako on tamo pomiče nešto. »Verovatno se nečim ograđuje od mene«, pomisli, smešeći se i, skinuvši belu rotondu od pasje kože, poče skidati šubaru zakačenu za kosu i pletenu maramu ispod nje. Nije uopšte bila pokisla kad je stajala pod prozorom, nego je tako govorila samo da bi je pustio. Ali je kod vrata zbilja upala u baru i leva joj je noga bila mokra do lista, a cipela i kaljača puni vode. Ona sede

na njegov ležaj — dasku prekrivenu ćilimčetom — i poče se izuvati. Ćelija joj se učini divna. Uzana sobica, od tri aršina u širinu i četiri u dužinu, bila je čista kao staklo. U njoj je bio samo ležaj na kojem je sedela, nad njim poličica s knjigama. U uglu nalonjčić. Kod vrata kuke, bunda i riza. Iznad nalonja ikona Hrista s trnovim vencem i kandilo. Mirisalo je čudno: na zejtin, znoj i zemlju. Sve joj se sviđalo, čak i taj miris. Mokre noge, osobito jedna, uznemiravale su je i ona se poče brzo izuvati, smešeći se neprestano i radujući se, ne toliko tome što je postigla svrhu, koliko što je videla da ga je zbunila, toga lepoga, neobičnog i privlačnog čoveka. »Nije odgovorio, e pa šta s tim?« — reče ona u sebi. — Oče Sergije, oče Sergije! Tako se zovete, je li? — Šta želite? — odgovori tihi glas. — Molim vas, oprostite mi što sam narušila vašu samoću. Ali zbilja nisam mogla drukčije. Razbolela bih se. A i ovako ne znam. Sva sam mokra, noge su mi kao led. — Oprostite — odgovori tihi glas — ničim vam ne mogu pomoći. — Ne bih vam nipošto dosađivala. Ostaću samo dok svane. On ne odgovori, a ona ču da nešto šapće, očevidno, moli se. — Nećete ulaziti ovamo? — pitala je, smešeći se. — Jer se moram svući da se osušim. Nije odgovorio, nastavio je iza zida jednolično da čita molitve. »To je čovek«, mislila je, s mukom izuvajući kaljaču. Vukla ju je, ali nije mogla da je skine, i bilo joj je smešno i ona se jedva čujno smejala, ali je znala da on čuje njen smeh i da će taj smeh delovati na njega baš onako kako ona želi, zato se nasmeja glasnije, a taj smeh, veseo, prirodan i dobrodušan, zaista je delovao na njega onako kako je ona želela. »Takav se čovek može voleti. Te oči. I to jednostavnost, plemenito i, ma koliko on mrmorio molitve, strasno lice«, mislila je. »Nas žene nećeš prevariti. Još kad je primakao lice staklu i video me, shvatio me je i poznao. U očima mu je blesnulo i zapečatilo se. Zavoleo me je i poželeo.

Jest, poželeo me«, govorila je izuvši najzad cipelu i kaljaču, pa poče da skida čarape. Da bi svukla te dugačke čarape sa podvezicama, morala je zadići suknju. Ona se zastide i reče: — Ne ulazite. Ali sa one strane zida ne dopre nikakav odgovor. Čulo se i dalje jednolično mrmorenje molitve i još neko kretanje. »Verovatno metaniše«, mislila je ona. »Ali neće izmetanisati«, reče ona. »On misli na mene, kao i ja na njega. Sa tim istim osećanjem misli on o ovim nogama«, govoraše ona, skinuvši mokre čarape i hodajući bosim nogama po ležaju, pa ih podavi poda se. Posedela je tako malo, obuhvativši kolena rukama i zamišljeno gledajući preda se. »Da, ovde je pustinja, tišina. I niko nikad ne bi saznao...« Ona ustade, prinese čarape peći, obesi ih na nekakav naročit ispust za topli vazduh. Ona okrenu ispust i zatim, koračajući lako bosim nogama, vrati se na ležaj i opet sede na ležaj sa podavijenim nogama. Iza zida se sasvim utiša. Ona pogleda u majušni satić koji joj je visio o vratu. Bilo je dva sata. »Naši bi morali doći oko tri.« Ostao je samo sat vremena. »Pa šta, zar da presedim sama? Koješta! Ja to neću. Odmah ću ga pozvati.« — Oče Sergije! Oče Sergije! Sergej Dmitriču! Kneže Kasatski! Iza vrata bila je tišina. — Slušajte, to je surovo. Ja vas ne bih zvala da mi nije nevolja. Bolesna sam. Ne znam šta mi je — reče ona izmučenim glasom. — Jao, jao! — zaječa ona, pavši na ležaj. I začudo, ona zaista oseti da malaksava, da sasvim malaksava, da je sve boli, da je hvata jeza i groznica. — Slušajte, pomozite mi. Ne znam šta mi je. Jao, jao! — Ona raskopča bluzu, otkri grudi i zabaci do lakata gole ruke. — Jao, jao! Za sve to vreme stajao je on u svome sobičku i molio se. Pročitao je sve večernje molitve i sad je stajao nepomično, uprevši pogled u vršak nosa i čitao molitvu razuma, ponavljajući pribrano: »Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, spasi me!«

Ali je sve čuo. Čuo je kako je šuškala svilom skidajući haljinu, kako je koračala bosim nogama po podu, čuo je kako je rukom trljala noge. Osećao je da je slab i da svakog trenutka može posrnuti, i zato nije prestajao da se moli. Osećao je nešto slično onome što je morao osećati onaj junak iz bajke koji je morao ići ne obzirući se. Tako je i Sergije čuo, osećao da je opasnost tu, nad njim, i da se može spasti samo tako ako se ni za trenutak ne obazre na nju. Ali ga odjednom obuze želja da je vidi. U tom trenutku ona reče: — Slušajte, to je nečovečno, ja mogu umreti. »Jest, otići ću, ali onako kao što je radio onaj otac koji je metnuo jednu ruku na bludnicu, a drugu na mangalu. Ali nema mangala.« On pogleda oko sebe. Lampa. Nadnese prst nad plamen i namršti se, spreman da trpi. I dosta dugo činilo mu se da ne oseća; ali odjednom — još nije bio načisto da li boli i koliko — sav se nakostreši i trže ruku, mašući njom. »Ne, ja to ne mogu!« — Za ime boga! Jao, dođite! Umirem! Jao! »Dakle tako, propašću? Ali neću.« Odmah ću doći do vas — progovori on i, otvorivši svoja vrata, ne gledajući je, prođe pored nje u trem gde je sekao drva, napipa trupac na kom je sekao drva i sekiru prislonjenu uza zid. — Odmah — reče on i, uzevši sekiru u desnu ruku, namesti kažiprst leve ruke na panj, zamahnu sekirom i udari po njemu niže drugog zglavka. Prst odskoči lakše nego što su odskakala drva iste debljine, prevrnu se i šljapnu na rub panja, a zatim na pod. On ču taj šum pre nego što oseti bol. Ali nije imao kad ni da se začudi tome što ga ne boli, kad oseti razdiruću bol i toplu krv koja poteče. Brzo uhvati patrljak zglavka skutom rize i, pritisnuvši ga uz bedro, vrati se natrag kroz vrata, stade naspram žene, oborivši oči i upita je: — Šta vam je? Ona pogleda u njegovo prebledelo lice na kome je levi obraz drhtao, i odjednom se zastide. Skoči, dohvati bundu, ogrnu je i uvi se u nju. — Pa, bolelo me... prozebla sam... ja... oče Sergije... ja...

On upre u nju oči koje su mu svetlile tihom radosnom svetlošću, i reče: — Mila sestro, zašto si htela da upropastiš svoju besmrtnu dušu? Sablazni moraju doći na svet, ali teško onom preko koga dođu... Moli se Bogu da nam oprosti. Ona ga je slušala i gledala. Odjednom oseti da nešto kaplje. Pogleda i vide kako po rizi teče krv iz ruke. Šta ste uradili s rukom? — Setila se šuma koji je čula, i, dokopavši lampu, istrča u trem i vide na podu krvav prst. Bleđa od njega vrati se i htede da mu kaže, ali on polako uđe u sobičak i zatvori za sobom vrata. — Oprostite mi — reče ona. — Čime da iskupim svoj greh? — Odlazi. — Dajte da vam zavijem ranu. — Odlazi odavde. Žurno i ćuteći ona se obuče. I spremna, u bundi, sedela je čekajući. Spolja su se čuli praporci. — Oče Sergije, oprostite mi. — Odlazi. Bog će oprostiti. — Oče Sergije, promeniću svoj život. Ne odbacujte me. — Odlazi. — Oprostite i blagoslovite me. — U ime Oca i Sina i Svetoga Duha — čulo se iza pregrade. — Odlazi. Ona zaplaka i iziđe iz ćelije. Advokat joj je išao u susret. — E, izgubio sam, nema se kud. Gde ćete sesti? — Svejedno. Sede i do kuće ne progovori ni reči. Godinu dana posle toga postrižena je malim postrigom i živela je strogim životom u manastiru pod rukovodstvom pustinjaka Arsenija, koji joj je katkad pisao.

VI Otac Sergije proživeo je u isposničkoj ćeliji još sedam godina. U prvo vreme otac Sergije primao je mnogo od onoga što su mu donosili: i čaj, i šećer, i beli hleb, i mleko, i odeću, i drva. Ali što je vreme više odmicalo, tim je sve strožim životom živeo, odričući se svega suvišnog, i najzad je došlo dotle da nije primao ništa više osim crnoga hleba jedanput u nedelju dana. Sve što su mu donosili razdavao je siromasima koji su mu dolazili. Sve vreme provodio je otac Sergije u ćeliji u molitvi ili u razgovoru s posetiocima, kojih je bilo sve više i više. U crkvu je izlazio otac Sergije samo tri puta godišnje, a po vodu i drva kad je za to bila potreba. Posle pet godina takvoga života desio se, ubrzo svuda razglašen, događaj s Makovkinom, njena noćna poseta, njena promena posle toga i njeno stupanje u manastir. Otada je slava oca Sergija počela da raste. Posetioci su počeli dolaziti sve više, a oko njegove ćelije naseliše se kaluđeri, podiže se crkva i gostionica. Slava oca Sergija, kao i uvek, preuveličavajući njegove podvige, širila se sve dalje. Počeli su mu dolaziti izdaleka i dovoditi bolesnike tvrdeći da on isceljuje. Prvo isceljenje bilo je osme godine njegova isposnička života. To je bilo isceljenje četrnaestogodišnjeg dečka, koga je mati dovela ocu Sergiju, tražeći da metne ruke na njega. Njemu ni na um nije padalo da bi mogao lečiti bolesnike. On bi takvu misao smatrao za veliki greh oholosti; ali mati koja je dovela dečka neprestano ga je, klečeći molila, i govorila: zašto, molila je Hrista radi, isceljuje druge, a neće da pomogne njenome sinu? Na tvrđenje oca Sergija da samo Bog isceljuje, govorila je da ga ona moli da on samo metne ruku i da se pomoli. Otac Sergije odbi i uđe u svoju ćeliju. Ali sutradan (to je bilo s jeseni, noći su već bile zahladnele), kada iziđe iz ćelije na vodu, on opet vide tu istu majku sa njenim četrnaestogodišnjim bledim mršavim dečkom, i ču iste molbe.

Otac Sergije seti se priče o nepravednom sudiji i, mada ranije nimalo nije sumnjao da mora odbiti, sada posumnja, a kad oseti sumnju, poče se moliti, i molio se dotle dok mu se u duši ne stvori odluka. Odluka je bila takva da je dužan da izvrši ženin zahtev, da njena vera može spasti njenoga sina, a on sam, otac Sergije, u tome slučaju je samo ništavno oruđe koje je Bog izabrao. I izišavši k materi, otac Sergije ispuni njenu želju, spusti ruku na dečkovu glavu i poče se moliti Bogu. Mati je otišla sa sinom, a mesec dana docnije dečko je ozdravio, i po okolini se pronese glas o svetoj moći isceljenja starca Sergija, kako su ga sada zvali. Otada nije prošla nijedna nedelja a da ocu Sergiju nisu dolazili ili se dovozili bolesnici, i pošto nije odbio jedne, nije mogao odbijati ni druge, metao je ruke i molio se, i mnogi se isceliše; slava oca Sergija širila se sve dalje i dalje. Tako je prošlo sedam godina u manastiru i trinaest u samoći. Otac Sergije ličio je na starca: brada mu je bila duga i seda, ali kosa, iako retka, još crna i kudrava. VII Oca Sergija proganjala je već nekoliko godina misao da li je dobro učinio što se potčinio tom položaju, u kojem se našao ne toliko svojom voljom koliko arhimandritovom i igumanovom. To je počelo od ozdravljenja četrnaestogodišnjeg dečka. Otada, svakog meseca, nedelje, dana, Sergije je osećao kako nestaje njegovog unutrašnjeg života i kako ga zamenjuje spoljašnji. Baš kao da su ga prevrnuli na naličje. Sergije je video da je on bio sredstvo za privlačenje posetilaca i darodavaca manastiru i da su manastirske vlasti stvorile oko njega takve uslove pod kojima bi im mogao biti što korisniji. Nisu mu, na primer, davali nikakve mogućnosti da radi. Snabdevali su ga svim što bi mu

moglo zatrebati, a od njega su tražili samo to da ne uskraćuje svoj blagoslov onim posetiocima koji su mu dolazili. Radi njegove udobnosti odredili su dane u koje prima. Udesili su sobu za primanje muškaraca i mesto odeljeno ogradom da ga posetiteljice ne bi oborile kad nagrnu k njemu, mesto sa koga je mogao blagosiljati one što su dolazili. Govorili su mu da je on bio potreban ljudima, da, držeći se Hristova učenja o ljubavi prema bližnjem, nije mogao uskratiti ljudima da ga vide, da bi sklanjanje od tih ljudi bilo surovo. Nije mogao da se ne složi s tim; ali ukoliko se više predavao tome životu, utoliko je više osećao kako unutrašnje prelazi u spoljašnje, kako u njemu presušuje izvor žive vode, kako je ono što je radio, radio sve više i više radi ljudi, a ne radi Boga. Bilo da je poučavao ljude, ili ih samo blagosiljao, bilo da se molio Bogu za bolesne, ili savetovao ljude kako da usmere svoj život, ili slušao zahvaljivanja ljudi kojima je pomogao ili isceljenjem, kako su mu govorili, ili savetima, nije mogao a da se ne raduje tome, nije mogao a da se ne zanima za posledice svoga delovanja i njegova uticaja na ljude. Razmišljao je o tome da je on bio kandilo koje gori, i što je više to osećao, tim je više osećao slabljenje, gašenje božanske svetlosti istine koja je gorela u njemu. »Koliko li je ovo što radim radi Boga, a koliko li radi ljudi?« — bilo je pitanje koje ga je neprestano mučilo, a na njega nikada, ne da nije mogao da odgovori, nego se nije odlučivao da odgovori sebi. U dubini duše osećao je da je đavo promenio svu njegovu delatnost za Boga u delatnost za ljude. Osećao je zato, jer kao što mu je pre bilo teško kad su ga otrzali od samoće, tako isto mu je sad bila teška njegova samoća. Posetioci su mu dosađivali i zamarali ga, ali u dubini duše on im se radovao, radovao se onim pohvalama kojima su ga obasipali. Bilo je čak trenutaka kad se on rešavao da ode, da se sakrije. Bio je čak smislio kako da to izvede. Spremio je seljačku košulju, gaće, kaftan i kapu. Objašnjavao je da mu je to potrebno da bi udelio prosjacima. I držao je to odelo kod sebe, zamišljajući kako će se preodeti, ošišati i pobeći. Najpre će putovati vozom, prevaliti tri stotine vrsta, sići i krenuti selima. Raspitivao je staroga vojnika kako on ide, kako mu udeljuju i kako primaju na prenoćište. Vojnik je ispričao kako i gde najradije udeljuju i primaju na konak; tako je i otac Sergije hteo da

uradi. Jedne noći se čak i preodeo i hteo da ode, ali nije znao šta je bolje: da li da ostane ili da pobegne? U prvo vreme bio je neodlučan, zatim je neodlučnost prošla, navikao je i pokorio se đavolu, a seljačko odelo ga je samo podsećalo na njegove misli i osećaje. Svakim danom dolazilo mu je sve više sveta i sve manje vremena mu je ostajalo za duhovno snaženje i molitvu. Katkada, u svetlim trenucima, mislio je da je sličan mestu na kome je nekad bilo vrelo. »Bilo je nekad malo vrelo žive vode, koje je polako teklo iz mene, kroz mene. To je bio pravi život kad ga je »ona« (on se uvek sa ushićenjem sećao one noći i nje, sadašnje majke Agnije) sablažnjavala. Ona je okusila te žive vode. Ali otada ne dospeva da se sabere voda, jer žedni dolaze, tiskaju se, oturaju jedan drugoga. I oni su izgazili sve, ostala je samo prljavština.« Tako je mislio u retkim svetlim trenucima; ali njegovo najobičnije stanje bilo je — umor i ganuće prema sebi zbog toga umora. Bilo je proleće, uoči praznika Prepolovljenja [27] . Otac Sergije služio je bdenije u svojoj crkvi u pećini. Sveta je bilo toliko koliko je moglo da stane, oko dvadesetinu ljudi. To su bili sve gospoda i trgovci — bogati ljudi. Otac Sergije puštao je sve, ali je izbor vršio pridodat mu kaluđer, koji je bio dežuran i koga su svaki dan slali iz manastira u njegovu ćeliju. Gomila sveta, oko osamdeset došljaka, naročito žena, vrvelo je napolju, čekajući oca Sergija da iziđe i da ih blagoslovi. Otac Sergije je služio, a kad je izišao, veličajući... prema grobu svoga prethodnika, on posrnu, i pao bi da ga nisu prihvatili trgovac koji je stajao iza njega i kaluđer koji je služio kao đakon. — Šta vam je? Oh, bože! Oče Sergije! Golubiću! Gospode! — začavrljaše ženski glasovi. — Pobledeli ste kao krpa! Ali otac Sergije se odmah povrati i, mada vrlo bled, odstrani od sebe trgovca i đakona, i nastavi pojanje. Otac Serapion, đakon i pojci, i gospođa Sofija Ivanovna, koja je stalno živela blizu ćelije i negovala oca Sergija, počeše ga moliti da prekine službu. — Ništa, ništa — smešeći se jedva primetno ispod brkova, izusti otac Sergije. — Ne prekidajte službu.

»Tako rade sveci«, pomislio je. — Svetac! Anđeo božji! — čuo je u tom trenutku iza sebe glas Sofije Ivanovne i onoga trgovca koji ga je pridržao. Nije poslušao nagovaranje, već nastavio da služi. Opet su, tiskajući se, prošli svi malim hodnicima nazad maloj crkvici, i tamo je, iako malo skraćeno, otac Sergije dovršio večernje. Odmah posle službe otac Sergije je blagoslovio one koji su tu bili, izišao i seo na klupicu pod brestom na ulazu u pećinu. Hteo je da se odmori, da udahne sveža vazduha, osećao je da mu je to preko potrebno, ali tek što je izišao, kad gomila sveta nagrnu k njemu, moleći da ih blagoslovi i tražeći saveta i pomoći. Bilo je tu hodočasnika koje stalno putuju od jednog svetog mesta do drugog, od jednog starca ka drugome, i uvek se ushićavaju pred svakom svetinjom i svakim starcem. Otac Sergije poznavao je taj obični, najnereligiozniji, hladni, konvencionalni tip. Bilo je tu hodočasnika, većinom isluženih vojnika, odviklih od stalnog mesta življenja, staraca koji se zlopate i opijaju, skitajući se od manastira do manastira, samo da se prehrane; bilo je tu i prostih seljaka i seljanki sa svojim egoističnim zahtevima da ih isceli ili da donese odluku o najpraktičnijim poslovima: o udaji kćeri, uzimanju dućana pod zakup, kupovanju zemlje, oslobođenju greha zbog ugušene ili rođene dece. Sve je to bilo poznato i dosadno ocu Sergiju. Znao je da od tih osoba neće doznati ništa novo, da one neće izazvati u njemu nikakvo religiozno osećanje, ali je voleo da ih vidi kao gomilu kojoj su on, njegova reč, njegov blagoslov, bili potrebni i dragoceni, i zato mu je gomila bila i dosadna i u isti mah prijatna. Otac Serapion poče da ih razgoni, govoreći im da je otac Sergije umoran, ali on, setivši se reči iz jevanđelja: »Ne smetajte im (deci) da dolaze k Meni« i, dirnut tim osećanjem, reče da ih puste. On ustade, priđe ogradi oko koje su se tiskali i poče ih blagosiljati i odgovarati na pitanja glasom čija slabost zvuka tronu i njega samog. Ali, iako je želeo, nije mogao da ih sve primi; opet mu se smrklo pred očima, zaljuljao se i uhvatio za ogradu. Opet oseti priliv krvi u glavu, i najpre preblede, a zatim se odjednom zarumene. — Pa, dakle, do sutra. Danas ne mogu — reče i, blagoslovivši ih sve

ukupno, pođe klupici. Trgovac ga opet prihvati, povede za ruku i namesti da sedne. — Oče! — čulo se u gomili. — Oče! Časni oče! Ne ostavljaj nas. Propašćemo bez tebe! Posadivši oca Sergija na klupicu pod brestom, trgovac uze na se dužnost policajca i vrlo odlučno poče rasterivati narod. Istina, on je govorio tiho, da otac Sergije ne čuje, ali je govorio odlučno i srdito: — Odlazite, odlazite! Blagoslovio vas je, pa šta hoćete još? Marš! Inače ću vas sad za jaku! De, de! Čuješ ti, tetka sa crnim obojcima, odlazi, odlazi. Kud si pošla? Rečeno ti je — dosta. Ako bog da sutra, a sada se uklonite. — Oče, samo za časak da mu lice pogledam — govorila je starica. — Pogledaću te ja sad! Kuda se vučeš? Otac Sergije vide da trgovac nekako strogo postupa, i slabim glasom reče poslužitelju da ne rasteruje narod. Otac Sergije je znao da će ih on ipak rasterati i vrlo je želeo da ostane sam i da se odmori, ali je poslao poslužitelja da bi napravio utisak. — Dobro, dobro. Ja ih ne teram, savetujem ih — odgovori trgovac. — Ta oni bi dotukli čoveka. U njih nema sažaljenja, oni samo misle na sebe. Ne može, rečeno je. Idi! Sutra. I trgovac ih sve otera. Trgovac se usrdno zauzimao i zato što je voleo red, i voleo da rasteruje ljude, da ih gura, a u prvom redu zato što je otac Sergije bio njemu potreban. On je bio udovac, imao je kćer jedinicu, bolesnu, neudatu, koju je doveo iz daljine preko hiljadu četiri stotine vrsta k ocu Sergiju, da je otac Sergije izleči. Tu kćer je lečio za dve godine njena bolovanja u raznim mestima. Prvo u gubernijskom univerzitetskom gradu na klinici nije joj pomoglo; zatim ju je vodio seljaku u samarsku guberniju — bilo joj je malo lakše; zatim ju je odveo moskovskom doktoru, platio mnogo novca — nije ništa pomoglo. Sad su mu rekli da otac Sergije leči, i, eto, on ju je doveo. Tako da, kad trgovac razjuri sav narod, on priđe ocu Sergiju, bez ikakva uvoda kleče i glasno reče: — Oče sveti! Blagoslovi moju bolesnu kćer da bi je iscelio od teške

boljke. Usuđujem se da pribegnem tvojim svetim stopama. I sklopi ruke za blagoslov. Sve je to uradio i izgovorio tako kao da je radio nešto jasno i čvrsto utvrđeno zakonom i običajem, kao da se samo tako i nikako drukčije mora moliti za isceljenje kćeri. On je to činio s takvom uverenošću da se čak i ocu Sergiju učinilo da je sve to upravo tako i trebalo raditi i govoriti. Ali mu ipak reče da ustane i da ispriča u čemu je stvar. Trgovac ispriča da mu je kći devojka od dvadeset i dve godine, bolesna već dve godine, da se razbolela posle naprasne smrti materine kad je jauknula, kako on reče, i otada nije dobro. I, eto, doveo ju je sa daljine od hiljadu četiri stotine vrsta, ona čeka u gostionici kad će otac Sergije narediti da je dovedu. Po danu ne izlazi, boji se svetlosti, izlazi samo posle zalaska sunca. — A kako je, je li vrlo slaba? — reče otac Sergije. — Ne, nije naročito nešto slaba, snažna je, samo je neurastenična, kako veli doktor. Kad biste sad naredili, oče Sergije, da se dovede, ja bih, čini mi se, poleteo. Oče sveti, obradujte roditeljsko srce, obnovite mu rod, spasite mu molitvama svojim bolesnu kćer. I trgovac opet naglo pade na kolena i, pognuvši glavu nad sklopljene ruke, zaneme. Otac Sergije mu opet naredi da ustane i, promislivši kako mu je dužnost teška i kako je on, bez obzira na to, pokorno snosi, uzdahnu teško i, poćutavši nekoliko trenutaka, reče: — Lepo, dovedite je večeras. Pomoliću se za nju, ali sad sam umoran. — I sklopi oči. — Poslaću tada po nju. Koračajući na prstima po pesku, od čega su mu čizme još više škripale, trgovac se udalji, i otac Sergije ostade sam. Ceo život oca Sergija bio je ispunjen bogosluženjima i primanjem posetilaca, ali mu je današnji dan bio izuzetno težak. Jutros je bio prvo ugledan velikodostojnik koji je dugo razgovarao s njim; posle njega došla je gospođa sa sinom. Taj sin je bio mlad profesor koji nije verovao, čija je mati žarko verovala i bila predana ocu Sergiju, pa ga zato i dovela amo i umolila oca Sergija da s njim porazgovara. Razgovor je bio vrlo mučan. Mladi čovek, očigledno, nije želeo da se prepire sa kaluđerom, pa mu je sve odobravao kao slabu čoveku, ali je otac Sergije video da mladi čovek ne veruje i da mu je, uprkos tome, lepo, dobro i spokojno.

Otac Sergije se sad sa nezadovoljstvom sećao toga razgovora. — Hoćete li jesti oče — upita poslužitelj. — Pa, donesi štogod. Poslužitelj ode u ćelijicu, načinjenu deset koraka od ulaza u pećinu, a otac Sergije ostade sam. Davno je već prošlo ono vreme kad je otac Sergije živeo sam i sam sebi sve pripravljao i hranio se samo prosforom i hlebom. Davno su mu već dokazali da nema prava da prenebregava svoje zdravlje i hranili ga posnom, ali zdravom hranom. Uzimao je malo hrane, ali znatno više nego pre, i često je jeo s osobitim zadovoljstvom, a ne onako kao pre, s odvratnošću i verujući da je to greh. Tako je bilo i sada. Pojeo je kašicu, popio šolju čaja i pojeo polovinu beloga hleba. Poslužitelj ode, a on ostade sam na klupici pod brestom. Bilo je divno majsko veče. Breze, jasike, brestovi, cremže i hrastovi tek su bili prolistali. Grmovi cremže iza brestova i hrastova bili su u punom cvetu, koji još nije opadao; slavuji, jedan sasvim blizu, a druga dva-tri dole, u žbunju kraj reke, pevali su i izvijali. Otud od reke čulo se iz daljine pevanje, jamačno radnika koji su se vraćali s rada; sunce je zalazilo za goru i razbacivalo svoje zrake kroz zelenilo. Sva ta strana bila je svetlozelena, druga sa brestom bila je tamna. Gundelji su leteli, sudarali se i padali. Posle večere otac Sergej poče se moliti u mislima: »Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, spasi nas«, a zatim poče čitati psalam, i najednom, usred čitanja psalma, slete odnekud sa grma na zemlju vrabac i, cvrkućući, poskakujući, doskakuta k njemu, uplaši se od njega i odlete. On je čitao molitvu u kojoj je govorio o svom odricanju od sveta, i žurio se da je što pre pročita, da bi mogao poslati po trgovca s bolesnom ćerkom: ona ga je zanimala Ona ga je zanimala zato što je to bila razonoda, novo lice, što su ga i njen otac i ona smatrali za takvog ugodnika čija se molitva uslišava. On se odricao toga, ali u dubini duše smatrao je i sam da je takav. Često se čudio tome kako se to desilo da je njemu, Stepanu Kasatskom, dato da bude takav neobičan ugodnik i upravo čudotvorac, a da je on bio takav, nije bilo nikakve sumnje: nije mogao da ne veruje

onim čudesima koja je sam video, počevši od bolesnog dečka do poslednje starice koja je progledala posle njegove molitve. Ma kako to bilo čudno, bilo je tako. Tako ga je trgovčeva kći zanimala zato što je bila novo lice, što je verovala u njega, i još zato što mu je opet predstojalo da na njoj dokaže svoju moć isceljivanja i svoju slavu. »Dolaze sa daljine od preko hiljadu vrsta, u novinama pišu, car zna, u Evropi, u bezbožničkoj Evropi znaju«, razmišljao je on. I odjednom se zastide svoje taštine i poče se opet moliti Bogu. »Gospode, caru nebeski, utešitelju, Duše istine, doći i prebivaj u nama, i očisti nas od svakog zla, i spasi, preblagi, duše naše. Očisti od grešne slave ljudske koja me obuzima«, ponovi on i seti se koliko se puta molio za to i kako su dosad u tom pogledu njegove molitve bile uzaludne: njegove molitve su činile čuda za druge, ali za sebe nije mogao izmoliti od Boga da ga oslobodi te ništavne strasti. On se seti svojih molitava iz dana svog isposništva, kad se molio da mu Bog daruje čistotu, smirenost i ljubav, i toga kako mu se tada činilo da je Bog uslišao njegove molitve, on je bio čist i odsekao svoj prst, i on podiže smežuran patrljak prsta i poljubi ga; činilo mu se da je tada zaista bio smiren, kad je neprestano bio sam sebi gadan u svojoj grešnosti, i činilo mu se da je tada imao i ljubavi, kad se setio s kakvom je tronutošću dočekao starca koji je svratio k njemu, pijanog vojnika koji je tražio novac, i nje. A sada? I pitao je samoga sebe da li on koga voli, da li voli Sofiju Ivanovnu, oca Serapiona, da li oseća ljubav prema svim onim osobama koje su danas bile kod njega, prema onom učenom mladiću s kojim je tako poučno razgovarao, pazeći samo na to da mu pokaže svoj um i da nije zaostao u obrazovanju. Njemu je prijatna i potrebna njihova ljubav, ali on nije osećao ljubav prema njima. Sada u njemu nije bilo ni ljubavi, ni smirenosti, ni čistote. Bilo mu je prijatno što je čuo da je trgovčevoj kćeri dvadeset i dve godine, i želeo je da zna da li je lepa. Raspitujući o njenoj bolesti, on je upravo hteo da zna ima li ona ženske čari ili nema. »Zar sam ja tako pao?« pomisli on. »Gospode, pomozi mi, ispravi me, Gospode i Bože moj!« I on sklopi ruke i poče se moliti. Slavuji su izvijali pesmu. Gundelj nalete na njega i pade mu na potiljak. On ga zbaci. »Zbilja, ima li Ga? Šta, ako ja kucam na vrata kuće koja je

zatvorena? Katanac je spolja i mogao sam ga videti. Taj katanac su slavuji, bube, priroda. Možda je mladić u pravu.« I on se poče glasno moliti bogu, i dugo se molio dok nisu iščezle te misli i dok nije osetio da je umiren i čvrst. On zazvoni i reče poslužitelju, kad ovaj uđe, da trgovac sa kćerkom može da dođe. Trgovac dovede kćer pod ruku, uvede je u ćeliju i odmah iziđe. Kći je bila plavuša, vanredno bela, bleda, puna, neobično krotka devojka, uplašena detinja lica i veoma razvijenih ženskih oblika. Otac Sergije sedeo je na klupici pri ulazu. Kad je devojka ušla, stala kraj njega i on je blagoslovio, on se užasnuo samoga sebe što je tako posmatrao njeno telo. Ona prođe, a on se oseti kao žaokom uboden. Po njenu licu video je da je čulna i maloumna. On ustade i uđe u ćeliju. Ona je sedela na stoličici i čekala ga. Kad on uđe, ona ustade. — Hoću tati — reče. — Ne boj se — reče joj on. — Šta te boli? — Sve me boli — reče ona, i odjednom se lice ozari osmehom. — Ti ćeš ozdraviti — reče on. — Moli se Bogu. — Ako je do molitve, ja sam se molila, ali ništa ne pomaže. — I neprestano se smeškala. — Eto, pomolite se vi i metnite ruke na mene. Videla sam vas u snu. — Kako si me videla? — Videla sam da ste mi metnuli ruku na grudi, evo ovako. — Ona uze njegovu ruku i pritisnu je uz svoje grudi. — Evo ovde. On joj pruži svoju desnu ruku. — Kako ti je ime? — upita je, dršćući celim telom i osećajući da je pobeđen i da ne može više obuzdati svoju požudu. — Marja. A zašto? Ona zgrabi njegovu ruku i poljubi je, zatim ga jednom rukom obuhvati oko pojasa i privuče uza se. — Šta to radiš? — reče on. — Marja, ti si đavo. — Možda, pa šta s tim.

I, grleći ga, ona sede s njim na krevet. U svanuće on iziđe na ulaz. »Je li moguće da je sve to bilo? Doći će joj otac. Ona će mu sve ispričati. Ona je — đavo. Ali šta da radim? A evo sekire kojom sam odsekao prst.« On dokopa sekiru i pođe u ćeliju. Srete ga poslužitelj. — Da nacepam drva? Molim vas, dajte sekiru. On dade sekiru. Uđe u ćeliju. Ona je ležala i spavala. Pogleda je sa strahom. Prođe iza pregrade, skide seljačko odelo i obuče ga, uze makaze, podseče kosu i uputi se stazom niz brdo ka reci gde nije bio četiri godine. Put je vodio duž reke; on pođe njim, i išao je do ručka. Oko ručka zađe u raž i leže u nju. Uveče stiže u selo na reci. Ne ode u selo, već prema reci, prema urvini. Bilo je rano ujutru, na po sata pre izlaska sunca. Sve je bilo sivo i tamno, sa zapada je duvao hladan vetar ranog jutra. »Jest, treba svršiti. Boga nema. Kako da svršim? Da skočim? Umem plivati, neću se utopiti. Da se obesim? Evo pojasa, pa o granu.« To se činilo tako moguće i blizu da se prestravio. Hteo je, kao obično u trenucima očajanja, da se pomoli Bogu. Ali kome da se moli? Boga nije bilo. Ležao je, nalakćen na ruku, i odjednom osetio takav dremež da više nije mogao držati rukom glavu; on pruži ruku, spusti glavu na nju i odmah zaspa. Ali je san trajao samo trenutak; on se u trenutku probudi i učini mu se kao da nešto sanja i da se seća nečega. I on vidi sebe još kao dete u materinoj kući, na selu, a k njima se približuju kola i iz njih izlaze: čika Nikolaj Sergejevič, sa velikom, nalik na lopatu, crnom bradom, a s njim mršava devojčica Pašenjka, sa velikim blagim očima i jadnim plašljivim licem. I, evo, u njihovo društvo dečaka dovode tu Pašenjku. I treba da se igraju s njom, a dosadna im je. Ona je glupa. I svršava se tim što je ismejavaju, nagone je da pokaže kako ume da pliva. Ona legne na pod i pokazuje na suvom. Svi se smeju i prave je budalom. Ona to vidi, izbijaju joj crvene pege i postaje

žalosna, tako žalosna da ga je stid, te nikad ne može zaboraviti onaj usiljen, dobar i ponizan osmeh. Sergije se seća i kad ju je posle toga video. Video ju je mnogo kasnije, pre nego što se zakaluđerio. Bila je udata za nekog spahiju koji joj je straćio imanje i tukao je. Imala je dvoje dece: sina i kćer. Sin je umro još kao mali. Sergije se setio kako ju je video nesrećnu. Zatim ju je video u manastiru, kao udovicu. Bila je onakva ista — ne bi se moglo reći glupa, ali ružna, ništavna i jadna. Došla je sa kćeri i njenim verenikom. I oni su bili već siromašni. Zatim je čuo da živi negde u sreskoj varošici i da je vrlo siromašna. »A zašto mislim o njoj?« pitao je sam sebe. Ali nije mogao da ne misli na nju. »Gde li je ona? Šta li je bilo s njom? Da li je još uvek onako nesrećna kao onda kad je pokazivala na podu kako se pliva? Ali zašto da razmišljam o njoj? Šta mi je? Valja svršiti.« I opet ga obuze strah, i opet, da bi se otrgao od te misli, poče misliti o Pašenjki. Tako je dugo ležao, misleći čas na svoj neizbežni kraj, čas na Pašenjku. Pašenjka mu se činila kao spasenje. Najzad je zaspao, i u snu video anđela koji mu je prišao i rekao: »Idi Pašenjki i od nje saznaj šta treba da radiš, i u čemu je tvoj greh, a u čemu spasenje.« On se probudi, i zaključi da je to bilo priviđenje od Boga, obradova se i odluči da učini to što mu je rečeno u snu. Znao je grad u kome ona živi, bio je udaljen tri stotine vrsta — i uputi se tamo. VIII Pašenjka već odavno nije bila Pašenjka, već stara, uvela, smežurana Praskovja Mihajlovna, tašta činovnika Mavrikjeva, pijanice i nesrećnika. Živela je u sreskoj varoši u kojoj je zet imao poslednju službu, i tamo izdržavala porodicu: i kćer, i samoga bolesnog, neurasteničnog zeta, i petoro unučadi. A izdržavala ih je tim što je davala časove iz muzike

trgovačkim kćerima. Dobijala je pedeset kopjejaka za čas. Dnevno je imala nekad četiri, nekad pet časova, tako da je mesečno zarađivala oko šezdeset rubalja. Od toga su živeli zasad, čekajući mesto. Moleći zetu za mesto Praskovja Mihajlovna je pisala svima svojim rođacima i poznanicima, pa meću njima i Sergiju. Ali ga to pismo nije zateklo. Bila je subota, i Praskovja Mihajlovna zamešivala je sama hleb sa mlekom i suvim grožđem koji je tako lepo mesio još spahijski rob, kuvar U njenog oca. Praskovja Mihajlovna htela je sutra, na praznik, da počasti unučad. Maša, kćer joj, baktala se s manjom decom; starija deca, dečak i devojčica, bili su u školi. Zet, koji nije spavao prošle noći, sad je zaspao. Praskovja Mihajlovna sinoć zadugo nije zaspala, trudeći se da ublaži ljutnju svoje kćeri na muža. Videla je da zet, slabo stvorenje, nije mogao drukčije ni govoriti ni živeti, videla je da mu ženino prebacivanje i prekori ništa ne pomažu, pa je upotrebila svu snagu da ih ublaži, da ne bude prekora, da ne bude zla. Ona gotovo fizički nije mogla podnositi rđave odnose meću ljudima. Bilo joj je sasvim jasno da to nimalo ne pomaže, da od toga nimalo nije bolje, već samo gore. Ta ona čak nije ni pomišljala na to; ona je prosto trpela muke od same mržnje, kao od smrada, nesnosne galame i udaraca po telu. Ona je upravo, zadovoljna sama sobom, učila Lukerju kako se podmešuje kvasac, kad Miša, šestogodišnji unuk u keceljici i iskrpljenim čarapicama na krivim nožicama, dotrča u kuhinju uplašena lica. — Bakice, traži te nekakav strašan starac. Lukerja izviri. — I to nekakav putnik, gospođo. Praskovja Mihajlovna otre svoje mršave laktove jedan o drugi i ruke o kecelju, i pođe u kuću po novčanik da udeli pet kopjejaka, ali se seti da nema manje od grivenika, i odluči da udeli hleba, pa se vrati ormaru; ali odjednom pocrvene, setivši se da je požalila i, naredivši Lukerji da odreže komad, sama ode da pored toga donese i da grivenik. »To ti je za kaznu«, reče u sebi, »udeli dvostruko.«

Udelila je i jedno i drugo putniku, izvinjavajući se, i, kad je davala, ne samo da se nije ponosila svojom darežljivošću, već se, naprotiv, stidela što daje tako malo. Tako je putnikova pojava bila izuzetna. Uprkos tome što je prošao tri stotine vrsta u ime Hristovo, otrcao se, smršao i pocrneo, što mu je kosa bila ošišana, kapa seljačka i čizme isto tako; uprkos tome što se smireno klanjao Sergijeva pojava bila je kao i nekad izuzetna i privlačna. Ali ga Praskovja Mihajlovna nije poznala. Nije ga ni mogla poznati, pošto ga nije videla dvadeset godina. — Ne zamerite, oče. Možda biste hteli da pojedete štogod? On uze hleb i novac. A Praskovja Mihajlovna se začudi što ne ide, već je gleda. — Pašenjka, došao sam k tebi, primi me! A crne, divne oči gledale su je netremice i molećivo, i zasijale se od navrelih suza. A pod prosedim brkovima usne su žalostivo podrhtavale. Praskovja Mihajlovna uhvati se za uvele grudi, zinu i kao da obamre uprevši zenice u putnikovo lice. — Ne može biti! Stepa! Sergije! Otac Sergije! — On glavom — reče Sergije tiho. — Samo ne Sergije, ni otac Sergije, već veliki grešnik Stepan Kasatski, propali veliki grešnik. Primi me, pomozi mi. — Ta ne može biti, zar se vi niste smirili? Ali hajdemo. Ona mu pruži ruku, ali on je ne primi i pođe za njom. Ali kuda da ga uvede? Stan je bio vrlo mali. U prvo vreme imala je zasebnu malu sobicu kao ćilerčić, ali je posle i taj ćilerčić dala kćeri. I sad je tamo sedela Maša ljuljajući dojenče. — Sedite ovde — reče ona Sergiju, pokazujući na klupu u kuhinji. Sergije odmah sede i skide torbu, očevidno već vičnim pokretom, prvo s jednoga, pa onda s drugog ramena. — Bože moj, Bože moj, kako si se smirio, oče! Kakva slava, i najednom tako... Sergije nije odgovarao, samo se nasmešio blago, nameštajući torbu pored sebe.

— Maša, znaš li ko je ovo? I Praskovja Mihajlovna ispriča kćeri šapatom ko je bio Sergije, i one zajedno izneše i postelju i kolevku iz ćilerčića, da bi ga ispraznile za Sergija. Praskovja Mihajlovna provede Sergija u sobičak. — Eto, odmorite se tu. Ne zamerite. A ja moram ići. — Kuda? — Imam časove, sramota me je i da govorim, dajem časove iz muzike. — Iz muzike? To je lepo. Samo jedno, Praskovja Mihajlovna, ja sam do vas došao poslom. Kad bih mogao da porazgovaram s vama? — Smatraću za sreću. Možete li večeras? — Mogu. Samo imam još jednu molbu: ne kazujte o meni ko sam. Ja sam se samo vama kazao. Niko ne zna kuda sam otišao. Potrebno je tako. — Ah, a ja sam kazala kćeri. — Pa zamolite je da ne priča. Sergije skide čizme, leže i odmah zaspa posle neprospavane noći i četrdeset vrsta hoda. Kad se Praskovja Mihajlovna vratila, Sergije je sedeo u svojoj sobici i iščekivao je. Nije izlazio ni na ručak, ali je pojeo supu i kašu što mu ih je donela Lukerja. — Šta je, došla si ranije nego što si obećala? — reče Sergije. — Da li bismo mogli sad porazgovarati ? — Kakva sreća za mene da mi dođe takav gost. Propustila sam čas. Posle... Sve sam mislila da dođem k vama, pisala sam vam, i najednom takva sreća. — Pašenjka, molim te da reči koje ću ti sada kazati primiš kao ispovest, kao reči koje na samrtnom času govorim pred Bogom. Pašenjka! Ja nisam sveti čovek, čak nisam ni običan, svagdašnji čovek; ja sam grešnik, prljav, gadan, zabludeli, oholi grešnik, gori, ne znam da li od svih, ali gori od najgorih ljudi.

Pašenjka ga je isprva gledala razrogačenih očiju; verovala je. Zatim, kad se potpuno uverila, ona dodirnu svojom rukom njegovu i, smešeći se žalosno, reče: — Stiv, ti možda preuveličavaš? — Ne, Pašenjka. Ja sam bludnik, ja sam ubica, ja sam bogohulnik i varalica. — Bože moj! Zar je to moguće? — reče Praskovja Mihajlovna. — Ali treba živeti. I ja, koji sam mislio da sve znam, koji sam učio druge kako da žive, ja ništa ne znam i molim tebe da me naučiš. — Šta to govoriš, Stiva? Ti mi se rugaš. Zašto mi se vi uvek rugate? — E, lepo, rugam ti se; samo kaži mi kako ti živiš i kako si provela život? — Ja? Ta ja sam provela najgadniji, najodvratniji život, i sad me Bog kažnjava, to sam i zaslužila, i živim tako rđavo, tako rđavo... — A kako si se udala? Kako si živela s mužem? — Sve je bilo rđavo. Udala sam se, zaljubila se ne može biti gore. Tata to nije želeo. Ja se na to nisam osvrtala, udala sam se. I u braku, umesto da pomažem mužu, mučila sam ga ljubomorom koju nisam mogla da savladam u sebi. — Čuo sam da je mnogo pio? — Jeste, ali ja ga nisam znala smiriti. Korela sam ga. A to je, eto, bolest. Nije mogao da se uzdrži, a ja se sad sećam kako sam mu branila. I strašno smo se svađali. — I ona je gledala divnim, stradalničkim očima na Kasatskog. Kasatski se sećao kako su mu kazivali da je muž tukao Pašenjku. I Kasatski je video sad, gledajući njen mršavi, smežurani vrat sa nabreklim žilama iza ušiju i pramičkom retke, napola sede, napola smeđe kose, kao da je video kako se to dešavalo. — Zatim sam ostala sama sa dvoje dece bez igde ičega. — Pa vi ste imali imanje. — To smo još dok je Vasja bio živ prodali, i sve... profućkali. Trebalo je živeti, a ja ništa nisam znala, kao i sve mi, gospođice. Ali ja sam bila

naročito rđava, nemoćna. Tako smo proćerdali i poslednje. Učila sam decu, pa i sama nešto malo naučila. A onda se Mitja razboleo, bio je već u četvrtom razredu, i Bog ga je uzeo. Manječka se zaljubila u Vanju — zeta. I šta ćeš, on je dobar, ali samo nesrećan. Bolestan je. — Mamice — prekide je kći — uzmite Mišu, ne mogu da se rastrgnem. Praskovja Mihajlovna se trže, ustade i, brzo koračajući u svojim izlizanim cipelama, iziđe na vrata i brzo se vrati s dvogodišnjim mališanom na rukama, koji se beše zaturio unatrag i uhvatio ručicama za njenu povezaču. — E, tako, gde sam ono stala? Ah da, imao je tu lepo mesto, starešina mu je bio tako prijatan, ali Vanja nije mogao, dao je ostavku. Od čega boluje? Neurastenija; to je strašna bolest. Savetovali smo se, trebalo bi nekud da ode, ali se nema s čim. A ja se ipak nadam da će i tako proći. Osobitih bolova nema, ali... — Lukerja! — čuo se njegov ljutit i slab glas. — Uvek je nekuda pošalju kad je potrebna. Mama! — Odmah — prekide se opet Praskovja Mihajlovna. — On još nije ručao. Ne može s nama da ruča. Ona iziđe, naredi tamo nešto, i vrati se, brišući preplanule, mršave ruke. — Eto, tako ti živim. I jednako kukamo, jednako smo nezadovoljni, a hvala bogu, unučići svi snažni, zdravi, i može još da se živi. A o sebi šta imam da govorim. — Pa od čega živite? — Pa ja zarađujem pomalo. Eto, muzika mi je bila dodijala, a sad mi je dobro došla. Ona je držala malu ruku na ormariću kraj kojega je sedela, i, kao da vežba, prebirala mršavim prstima. — A koliko vam plaćaju? — Plaćaju — i rubalj, i pedeset kopjejaka, neki i trideset kopjejaka.

Svi su tako dobri prema meni. — Pa, imaju li uspeha? — smešeći se očima upita Kasatski. Praskovja Mihajlovna ne poverova odmah u ozbiljnost pitanja i pogleda mu u oči upitno. — Pa ima i uspeha. Ima jedna divna devojčica, mesareva kći. Dobra, valjana devojčica. Eto, kad bih ja bila žena kao što treba, ja bih, razume se, po tatinim vezama, mogla naći zetu službu. Ali ja to ništa nisam znala, i eto dokle sam ih dovela. — Jest, jest — govorio je Kasatski, naginjući glavu. — A kako vi, Pašenjka, vršite svoje verske dužnosti? — upita je on. — O, ne spominjite. Već je i to loše, tako sam se zapustila, postim s decom i idem na pričešće u crkvu, a inače prođu meseci da ne odem. Decu šaljem. — A zašto i vi ne idete? — Pa, pravo da vam kažem... — ona pocrvene — stid me je pred kćeri i unučadi da idem u crkvu poderana, a novo nemam. I prosto, lena sam. — E, a molite li se kod kuće? — Molim. Ali kakva je to molitva, onako, mahinalno. Znam da tako ne valja, da nema pravog osećaja, to i jeste ono što sam svesna svoje grdobe... — Da, da, tako je, tako — kao odobravajući reče Kasatski. — Odmah, odmah — odgovori ona na zetovo pozivanje i, popravivši povezaču na glavi, iziđe iz sobe. Ovoga puta dugo se nije vratila. Kad se vratila, Kasatski je sedeo u istom položaju, oduprevši se laktovima o kolena i spuštene glave. Ali mu je torba bila na leđima. Kad je ona ušla s limenom lampicom bez stakla, on je pogleda svojim lepim, umornim očima i duboko, duboko uzdahnu. — Nisam im kazala ko ste vi — poče ona bojažljivo — samo sam kazala da ste putnik, jedan od plemenitih, i da sam vas poznavala. Hajdemo u trpezariju da popijemo čaj. — Ne mogu...

— Pa da donesem ovde. — Ne, nije potrebno. Bog neka ti pomogne, Pašenjka. Idem. Ako mi želiš dobra, ne kazuj nikome da si me videla. Zaklinjem te živim Bogom: ne kazuj nikome. Hvala ti. Ja bih ti se do zemlje poklonio, ali znam da bi te to zbunilo. Hvala ti, oprosti Hrista radi. — Blagoslovite. — Bog će te blagosloviti. Oprosti Hrista radi. I on htede da pođe, ali ga ona ne pusti dok mu ne donese hleba, đevreka i maslaca. On uze sve i iziđe. Bilo je mračno, i on nije odmakao ni za dužinu dveju kuća, a ona ga već izgubi iz vida, i znala je da ide samo po tome što je protin pas zalajao na njega. »Eto šta je značio moj san. Pašenjka je upravo ono što je trebalo da budem ja, a što nisam bio. Ja sam živeo radi ljudi pod izgovorom da živim za Boga, a ona živi za Boga, misleći da živi za ljude. Jest, jedno dobro delo, čaša vode, data bez pomisli o nagradi, više vredi od mojih dobročinstava učinjenih ljudima. Ali, ta postojao je bar delić iskrene želje da služim Bogu?« pitao je sebe, a odgovor je bio: »Jeste, ali je sve to bilo uprljano, ogrezlo u ljudsku slavu. Jest, nema Boga za onoga koji je živeo radi ljudske slave, kao ja. Tražiću ga.« I on pođe, kao što je išao Pašenjki, od sela do sela, sastajući se i rastajući se s putnicima poklonicima i poklonicima i proseći Hrista radi hleba i prenoćišta. Ponekad bi ga izgrdila ljutita domaćica, opsovao pijani seljak, ali su ga većinom hranili, pojili, čak mu davali i za put. Njegova gospodstvena spoljašnjost osvajala je neke. Neki, naprotiv, kao da su se radovali što je, eto, i gospodin došao do prosjačkog štapa. Ali je njegova blagost sve pobeđivala. Često bi, kad bi ga našao u kući, čitao jevanđelje, i ljudi su uvek i svuda bili ganuti i čudili se slušajući ga kao da čuju nešto novo, a ujedno i odavno znano. Ako bi mu se ukazala prilika da posluži ljudima, ili savetom, ili pisanjem, ili izmirenjem zavađenih, on nikad nije dočekao zahvalnost,

jer je odmah odlazio. I pomalo se Bog počeo javljati u njemu. Jednom je išao sa dvema staricama i vojnikom. Gospodin sa gospođom, u otvorenim kolima u koje je bio upregnut kasač, i čovek i dama na konjima, zaustaviše ih. Muž gospođin jahao je sa kćeri, a u kolima se vozila gospođa, očevidno, s putnikom Francuzom. Oni ih zaustaviše, da bi mu pokazala les pèlerins [28] , koji iz praznoverja, svojstvenog Rusima, umesto da rade idu iz mesta u mesto. Govorili su francuski, misleći da ih ne razumeju. — Demandez leur — reče Francuz — s’ils sont bien surs de ce que leur pèlerinage est agréable k Dieu. [29] Pitali su ih. Bake odgovoriše. — Kako bog primi. Nogama smo bile, a srcem, ko zna? Pitali su i vojnika. On reče da je sam, nema kud. Pitali su Kasatskog, ko je on. — Rob božji. — Qu'est se qu’ il dit? II ne répond pas. [30] — II dit qu’il est un serviteur de Dieu. [31] — Cela doit être un fils de prêtre. Il a de la race. Avez-vous de la petite monnaie? [32] Francuz je imao sitnine. I svima razdade po dvadeset kopjejaka. — Mais dites leur que ce n’est pas pour les cierges que je leur donne, mais pour qu’ils se régalent de thé; [33] čaj, čaj, pour vous, mon vieux [34] — smešeći se, reče on, tapšući rukom u rukavici Kasatskog po ramenu. — Hristos vam pomogao — odgovori Kasatski gologlav i klanjajući se svojom ćelavom glavom. I Kasatskom je bio osobito drag taj susret, zato što je prezreo ljudsko mišljenje i postupio najobičnije, najlakše, uzeo je mirno dvadeset kopjejaka i dao ih drugu, slepom prosjaku. Ukoliko je manji značaj pridavao ljudskom mišljenju, utoliko je jače osećao Boga. Tako je Kasatski pešačio osam meseci. Devetog meseca zadržali su

ga u gubernijskom gradu u skloništu za siromahe, u kome je noćivao s poklonicima, i kako nije imao putne isprave, odveli su ga u kvart. Na pitanje gde mu je putni list i ko je on, odgovorio je da putnog lista nema, da je on rob božji. Ubrojili su ga u skitnice, osudili i proterali u Sibir. U Sibiru se nastanio na imanju bogatog seljaka i sad živi tamo. Radi kod domaćina u povrtnjaku, uči decu i neguje bolesnike.

DVE RAZLIČITE VERZIJE ISTORIJE KOŠNICE SA LIKOVIM ZAKLOPCEM Prvu verziju istorije košnice sa likovim zaklopcem sastavio je trut istoriograf, Prupru. Drugu verziju, pak, napisala je jedna pčela radilica. Istorija košnice sa likovim zaklopcem koju je napisao trut počinje nabrajanjem materijala i izvora. Materijali i izvori su sledeći: Beleške čuvenih trutova. Prepiska njegovog visočanstva truta Debe Starijeg sa njegovom svetlošću Kuku Mlađim. Hof-furijeovski časopis. Usmena predanja, pesme i romanse trutova. Krivične i građanske parnice između trutova i pčela. Opisi putovanja jelenaka, mušica i trutova tuđih uljišta. Statistički podaci o količini meda u raznim periodima života uljišta. Istorija košnice sa likovim zaklopcem istoriografa Prupru počinje od doba prvoga rojenja i pojave prvih trutova. Po pisanju truta Prupru, to vreme, od 6. juna do Petrovdana, bilo je doba najvećeg napredovanja košnice sa likovim zaklopcem. Moć i bogatstvo košnice obraćali su u to vreme pažnju svih drugih košnica, pobuđivali zavist suseda i privlačili čuvene posetioce. Košnica je bila pod naročitom zaštitom dede Anisima. U to doba radile su sve košnice, a radili su i stanovnici košnice sa likovim zaklopcem; ali glavna odlika i preimućstvo košnice sa likovim zaklopcem bilo je u tome što je ona prva uspela da izvede na svet trutove koji su je proslavili i unutrašnjim upravljanjem i spoljnim odnosima. Ima, a i bilo je mnogo neistorijskih košnica. One žive, a nisu ni svesne toga, žive i umiru nepoznate; ali tako šta nije zadesilo košnicu sa likovim zaklopcem. V dva sata po podne, kad je pčela radilica, kao tegleća marva, produžavala svoj neprekidni, obični, niski posao, vukući med i cvetni prah za decu, trutovi su prvi put izleteli. Oni koji su videli taj izlazak jednoglasno tvrde da svet nikad nije video veličanstveniji prizor od toga. Veliki, crni, čupavi, glatki trutovi, jedan lepši od drugog,

pojavljivali su se iz otvora i, umesto da odmah lete preko plota u šumu i livade po hranu, kao što to čine proste pčele, oni su se odmah dizali gore, skretali ukrug i, kao orlovi, kružili nad košnicom. Prizor je bio toliko divan po svojoj veličanstvenosti da se nije mogao posmatrati bez suza radosnica, ali je on bio još divniji po svom dubokom značenju. Kad su izleteli iz košnice, svaki trut je uzeo da trubi svoje, svaki je počeo da izlaže svoje poglede na zadatke državne uprave i na promene i usavršenja koja će se u upravi izvesti. Pažnja zbora bila je upravljena poglavito na stanje i delatnost pčele radilice, za koju su jednoglasno utvrdili da ne zadovoljava i da ju je potrebno ispravljati i upućivati. Zbor je razdelio između sebe razne oblasti upravljanja i odmah pristupio izlaganju mera koje treba da omoguće pravilan rad pčela. Odmah su bili izabrani upravljači, njihovi pomoćnici, pomoćnici pomoćnika: cenzor morala, nadzornici, čuvari morala, sudije, sveštenici, pesnici i mislioci, i svima je bila određena odgovarajuća plata i nagrada. Izabrani su bili, po mišljenju birača i biranih, najistaknutiji ljudi. Tu su bile sve same zvezde, čitavo jato slavnih orlova, koji su tom razdoblju utisnuli neizbrisivi pečat veličanstvenosti. Dugo su oni trubili i kružili oko košnice saplićući pčele koje su letele po hranu i koje nisu shvatile sav značaj toga što se za njih radilo. Vrlo često, nezahvalne pčele apsolutno nisu shvatale šta se to sve za njih radi, pa su čak bile i nezadovoljne time što rade trutovi. Sutradan, trutovi su stupili na dužnost. Spolja je izgledalo da oni rade jedno te isto. Ali se to tako činilo samo onima koji se u to ne razumeju. Obavljali su oni složen i težak posao. Evo izvoda iz dnevnika jednog od glavnih poslenika: »Ja sam jednoglasno izabran za organizatora pravilnog leta radilica. Moja dužnost je vrlo teška i složena, shvatam svekoliku njenu važnost i zato ne štedim svoju snagu, nego se trudim da izvršim dužnost kako najbolje mogu; no samome mi je i suviše teško, i zato sam uzeo za pomoćnika A., tim pre što me je rođak moje tetke molio da ga namestim. Isto tako sam postupio i sa B. i D. i G. I njima će trebati pomoćnici. Tako da će nas u našem odeljenju biti svega trideset i šest do trideset osam ljudi. Izjavio sam savetu da su nama za naš rad neophodna dva saća s medom. Sprovođenje toga prošlo je jednoglasno, i

mi smo odmah počeli da vršimo svoje dužnosti, a noć smo proveli na saću i jeli med. Med je prilično ukusan, ali se nadamo da će se pravilnim radom njegov ukus usavršiti, naročito ako moj projekt bude primljen. Sutradan, na zajedničkoj sednici, izložih svoj projekt. »Gospodo — rekoh — moramo, pre svega, ispitati one mere pomoću kojih ćemo biti u mogućnosti da izradimo načela po kojima ćemo sastaviti projekt programa našeg rada.« Mišljenja se podeliše. Debe Stariji, koji je predsedavao savetu, predloži glasanje. Ali se ispostavi da pitanje glasanja nije dovoljno razjašnjeno, te bi rešeno da se izabere komisija kojoj će se predložiti da prouči pitanje glasanja i da ga iznese na sledećoj sednici...« Isto su tako usrdno radili i ostali poslenici, i košnica je, zahvaljujući njihovim naporima, napredovala sve više i više. Svakog dana upravljači trutovi su izletali, kružili, pretresajući i rešavajući važna državna pitanja, a noću se vraćali u košnicu, saletali saće i jačali svoju snagu medom koji je bio spremljen za njih. Njihovo blagostanje, kao i blagostanje cele košnice, beše potpuno. Istina, dogodila se i jedna mala perturbacija: jedan deo pčela radilica našao je odnekud za potrebno da izleti s maticom iz košnice i da se zakači za granu oskoruše. Takav samovoljan postupak pčela mogao je pokolebati uticaj trutova da se oni ne dosetiše da baš u to vreme izdadu odobrenje da se može leteti s maticom, da pčele ne bi pomislile da su one to uradile po svojoj volji i bez više naredbe upravljača. Izrojene pčele behu oglašene za izgnanike, a one koje ostadoše u košnici produžiše da se kao i pre pokoravaju i brinu za izdržavanje svojih upravljača. Ali krajem avgusta počeše izbijati znaci pobune. Kad se trutovi jednog dana, posle svoga leta, vratiše u košnicu, na svoje veliko čuđenje naiđoše gde su saće zauzele pčele radilice, koje ih ne pustiše unutra. Oni se negodujući udaljiše i poleteše u druge košnice. Ali u drugim košnicama beše isto. Nisu ih puštali. Propast, očevidno. Trutovi učiniše poslednji pokušaj, uleteše u svoju košnicu, ali ih pčele ne pustiše gore, nego ih sabiše dole, gde beše hladno i ne beše hrane. Tako bi i drugog, i trećeg dana. Trutovi su slabili, sušili se i umirali jedan za drugim; nijedan od njih nije se ponizio da radi da bi se ishranio. Pčele su gore nešto radile, brujale u saću, ali, kako vele trutovi

istoričari, očevidno su propadale od anarhije, jer su izgubile rukovodioce. Nepokoravanje pčela trutovima upropastilo ih je. One su propale. Time se završava istorija košnice sa likovim zaklopcem koju su napisali trutovi. Istorija koju je napisala pčela ne podudara se s ovom istorijom. U istoriji koju je pčela napisala stajalo je da je život košnice počeo od ranog proleća kad je košnica bila izneta na sunce i pčela odmah, ispraznivši se, poletela na rascvetanu vrbu i sa zujanjem je obasula, skupljajući sa cvetova prah na nožice i med u želudac. Život pčele, po opisivanju pčelinog istoričara, bio je neprekidno veselje u radu. Bez prestanka je cvetalo cveće jedno za drugim i na jabukama, i na žbunovima, i na poljima, a slast od rada sjedinjavala se sa naslađivanjem u rascvetanoj prirodi. U košnici su brzo rasle dobro hranjene larve i pčela radilica, i trutova, i matice, i ćelije su punile mirisnim medom. Bilo je svega tako mnogo, u takvom izobilju da je trebalo tražiti novo mesto, i pčele su pustile na svet trutove, od kojih im je samo jedan bio privremeno potreban, da oplodi maticu, i othranile za svaki slučaj tri matice, premda im je bila potrebna samo jedna. Nastalo je najvažnije doba: trebalo je podeliti se zbog suviše velikog razmnožavanja. Radilo se u to vreme iz sve snage. I baš tad se pojaviše trutovi i počeše posle podne da trube i da lete nad košnicama. Pčele nisu ni slutile ni mislile o tome kakav značaj pripisuju sebi trutovi, ali su dopuštale njihov nerad i proždrljivost, zato što su mislile, prvo, da će im jedan od njih trebati i, drugo, što je svega bilo vrlo mnogo, pa su mogle i da ne žale što im uzimaju blago čak i besposleni i nepotrebni trutovi. Evo šta je napisala jedna pčela u svojim beleškama baš onda kad su trutovi mislili da upravljaju pčelama: »Pomahnitala danas naša gospoda. Trubili su i vrteli se bez smisla nad košnicama čitava četiri sata i mnogo su smetali narodu da radi. Tek su se oko četiri sata sklonili. Izmorili se svi, ništa ne radeći, i odmah poleteli da žderu. Neka im je bogom prosto. Ima i za njih. Nevolja je samo što ometaju posao.« Krajem maja desio se veliki događaj: pčele su ispratile staru maticu u novo carstvo, a same su ostale sa novom oplođenom caricom koja je odmah počela da nosi jaja. Rascvetala se lipa, pa je trebalo hraniti

podmladak i, koristeći se kratkim dobom cvetanja, sakupljati med za zimu. Cvet je bio jak, kiše ga nisu bile sprale, i pčele su mnogo meda sakupile, ali je i za zimu trebalo mnogo. Trutovi, međutim, pripisujući sebi značaj koji nemaju, misleći da su potrebni, produžavali su da proždiru ono što su spremile radilice. Tako je to išlo neko vreme. Ali unutrašnje potrebe su bivale sve obilnije, cvetanje se završilo, ostao je samo čičak, i, ne dogovarajući se, ništa ne odlučujući, sve pčele su jednovremeno prestale puštati trutove na med, počele ih izbacivati, čak i ubijati drske i nepotrebne. Svi trutovi su bili uništeni, ali košnica ne samo što nije propala već se u najnaprednijem stanju spremila za zimu. Dođe i zima. Pčele se ućutaše, uvukoše se u svoja mesta, održavajući toplotu u podmlatku, i ponovo dočekaše proleće i novu radost života.

PROPAST ADA I NJEGOVO OBNAVLJANJE Legenda I Bilo je to u vreme kad je Hristos otkrio ljudima svoje učenje. To učenje bilo je veoma jasno i moglo se slediti veoma lako i tako je očigledno izbavljalo ljude od zla da se moralo primiti, i ništa nije moglo sprečiti njegovo širenje po celom svetu. I Belzebub, otac i gospodar svih đavola, bio je uznemiren. Jasno je video da će se njegova vlast nad ljudima završiti za večita vremena, ako se samo Hristos ne odrekne svog učenja. Bio je uznemiren, ali nije klonuo duhom i podsticao je fariseje i književnike koji su se njemu pokoravali da što je moguće više vređaju i muče Hrista, a Hristove učenike nagovarao da pobegnu i da ga ostave samog. Nadao se da će osuda na sramnu smrt, izrugivanje, napuštanje od svih njegovih učenika i, najzad, same muke i izvršenje smrtne kazne učiniti da se Hristos u poslednjem času odrekne svog učenja. A odricanje će oduzeti svu moć učenju. Presudna borba vodila se na krstu. I kad je Hristos zavapio: »Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio«, Belzebub poče likovati. Dohvati okove koji su bili pripremljeni za Hrista i, stavivši ih sebi na noge, nameštaše ih tako da se ne mogu raskinuti kad ih stave Hristu.

Ali se najednom začuše reči s krsta: »Oče! oprosti im; jer ne znaju šta čine«, i odmah zatim Hristos reče: »Svrši se!« i ispusti dušu. Belzebub shvati da je poražen. Htede da skine sa svojih nogu okove i da beži, ali se nije mogao pomaći s mesta. Okovi su se stegli i prikleštili mu noge. Htede da uzleti, ali nije mogao da raširi krila. I Belzebub vide kako se Hristos sa sjajnim oreolom zaustavi kraj vrata ada, vide kako grešnici od Adama do Jude iziđoše iz ada, vide kako se razbežaše svi đavoli, vide kako se zidovi ada nečujno raspadoše na sve četiri strane. Nije mogao to više da podnosi i, ciknuvši prodorno, propade kroz provaljeni pod ada u pakao. II Prošlo je 100 godina, 200, 300 godina. Belzebub nije računao vreme. Ležao je nepomično u mrklom mraku i mrtvoj tišini i nastojao da ne misli o onom što se dogodilo, a ipak je mislio i bespomoćno mrzeo vinovnika svoje propasti. Ali iznenada — nije shvatao i nije znao koliko je stotina godina prošlo otada — ču iznad sebe odjeke koji su naličili na bat nogu, ječanje, krike, škrgutanje zuba. Belzebub pridiže glavu i stade osluškivati. Da se ad mogao obnoviti posle Hristove pobede, Belzebub nije mogao da veruje, a međutim bat, ječanje, krici i škrgutanje zuba postajali su sve jasniji i jasniji. Belzebub se pridiže, podvuče poda se rutave noge sa šiljatim kopitima (okovi, na njegovo čuđenje, sami spadoše s njih) i, zamahavši slobodno raširenim krilima, zviznu onim dozivnim zviždukom kojim je negda pozivao svoje sluge i pomoćnike. Nije uspeo ni da se pribere, kad se iznad njegove glave razmače

otvor, blesnu crveni plamen i gomila đavola, daveći jedan drugog, sruči se kroz otvor u pakao i, padajući unaokolo kao vrane, poređaše se oko Belzebuba. Đavoli su bili veliki i mali, i debeli i mršavi, i s dugačkim i kratkim repovima, i sa oštrim, pravim i krivim rogovima. Jedan đavo, ogrnut pelerinom, potpuno go i blistavo-crn, okrugla lica bez brkova i brade i velikog obešenog trbuha, čučao je ispred Belzebuba i, kolutajući svojim plamenim očima, nije prestajao da se osmehuje i ravnomerno je, čas na jednu, čas na drugu stranu, mahao dugačkim, tankim repom. III — Kakva je to buka? — reče Belzebub pokazujući gore. Šta je to tamo? — Ono isto što je uvek i bilo — odgovori blistavi đavo u pelerini. — Ta zar ima grešnika? — upita Belzebub. — Mnogo — odgovori blistavi đavo. — A šta je sa učenjem onog čije ime ne želim da pomenem? — upita Belzebub. Đavo u pelerini se iskezi tako da se ukazaše njegovi oštri zubi i meću svim đavolima začu se pritajeni kikot. — To učenje nam ne smeta. Oni ne veruju u njega — reče đavo u pelerini. — Pa to učenje ih očigledno spasava od nas i on ga je potvrdio svojom smrću — reče Belzebub. — Ja sam ga promenio — reče đavo u pelerini, živo lupkajući repom po podu.

— Kako si ga promenio? — Tako sam ga promenio da ljudi ne veruju u njegovo učenje, već u moje, koje nazivaju njegovim imenom. — Kako si to postigao — upita Belzebub. — To je došlo samo po sebi. Ja sam samo pomagao. — Ispričaj ukratko — reče Belzebub. Đavo u pelerini obori glavu, poćuta malo, kao da pribira misli, a zatim, natenane, poče pričati: — Kad se desio onaj strašan događaj, i ad bio razrušen, i otac i gospodar naš otišao od nas — reče on — ja sam krenuo tamo gde se propovedalo to učenje koje nam umalo nije došlo glave. Želeo sam da vidim kako žive ljudi koji ga se pridržavaju. I video sam da su ljudi koji žive u duhu tog učenja potpuno srećni i nama tući. Oni se nisu ljutili jedan na drugog, nisu se prepuštali ženskoj lepoti i ili se nisu ženili, ili su, pošto bi se oženili, imali jednu ženu, nisu imali imetka, sve su smatrali zajedničkom svojinom, nisu se suprotstavljali napadaču i uzvraćali su dobrim za zlo. I njihov život bio je tako dobar da su sve više pridobijali ostale ljude. Kad sam to video, pomislio sam da je sve izgubljeno i hteo sam već da odem. Međutim, tu se dogodio jedan slučaj, sam po sebi ništavan, ali se meni učinilo da zaslužuje pažnju i ostao sam. Dogodilo se da su meću tim ljudima jedni smatrali da se svi moraju obrezivati i da ne treba jesti ono što se prinosi na žrtvu, a drugi su smatrali da to nije potrebno i da se ne mora obrezivati i da se može sve jesti. I ja sam počeo sugerirati i jednima i drugima da je to razilaženje u mišljenju veoma važno i da ni jedna ni druga strana nipošto ne treba da popušta, jer se to tiče služenja Bogu. I oni su mi poverovali i raspre su postale žešće. Počeli su se ljutiti jedni na druge, i tad sam počeo sugerirati i jednima i drugima da čudima mogu dokazati istinitost svoga učenja. Ma koliko da je bilo očigledno da čuda ne mogu dokazati istinitost njihovog učenja, oni su toliko hteli da budu u pravu da su mi poverovali, i ja sam im izmislio čuda. To nije bilo teško izmisliti. Oni su verovali u sve što je išlo u prilog njihove želje da je istina na njihovoj strani. Jedni su govorili da su na njih sišli plameni jezici, drugi su govorili