Lav Nikolajevič Tolstoj - Smrt Ivana Iljiča i druge pripovetke

GAZDA I SLUGA I Bilo je to sedamdesetih godina, na paterice zimskog sv. Nikole. Parohija je slavila i seoski gostioničar, trgovac drugog reda Vasilij Andrejič Brehunov nije mogao da napusti kuću: morao je biti u crkvi — bio je crkveni tutor — a i kod kuće je morao dočekivati i gostiti rođake i poznanike. Ali čim poslednji gosti odoše, i Vasilij Andrejič se spremi da se odmah odveze obližnjem spahiji da kupi od njega gaj za koji se već odavno pogađa. Vasilij Andrejič se žurio da krene, kako mu trgovci iz varoši ne bi preoteli ovu povoljnu kupovinu. Mladi spahija tražio je za gaj deset hiljada samo zato što mu je Vasilij Andrejič davao za njega sedam. Sedam hiljada predstavljali su samo jednu trećinu prave vrednosti gaja. Vasilij Andrejič bi možda uspeo, cenjkajući se, da ga dobije jeftinije, jer se šuma nalazila u njegovoj okolini, i on i sreski trgovci su se odavno sporazumeli da nijedan trgovac ne povećava cenu u okolini drugog trgovca, ali Vasilij Andrejič je dočuo da gubernijski drvarski trgovci nameravaju da dođu i ugovore kupovinu Gorjačkinskog gaja, i on odluči da smesta krene i zaključi pazar sa spahijom. I zato, čim prođe praznik, uze iz škrinje svojih sedam stotina rubalja, pridodade im još dve hiljade i trista crkvenih, koje su se nalazile kod njega, kako bi namirio tri hiljade rubalja, i pošto ih brižljivo prebroja i stavi u novčanik, spremi se da krene. Sluga Nikita, jedini sluga Vasilija Andrejiča koji tog dana nije bio

pijan, otrča da upregne konja. Nikita tog dana nije bio pijan zato što je bio ispičutura i još od poklada, kad je propio i svoju pamukliju i kožne čizme, zarekao se da neće piti i nije pio već drugi mesec; nije pio ni sad, uprkos tome što ga je dovodila u iskušenje rakija koju su pili na sve strane prva dva dana praznika. Nikita je bio pedesetogodišnji seljak iz obližnjeg sela, nedomaćinska duša, kako su za njega govorili, koji je veći deo svog života proveo van kuće, kao sluga. Svuda su ga cenili zbog njegove marljivosti, spretnosti i prilježnosti na poslu, a najviše zbog dobre, pitome naravi; ali se on nigde nije dugo skrasio, jer se dva puta godišnje, pa i češće, opijao, i tad je, osim toga što bi propio sve sa sebe, postajao i osion i svadljiv. I Vasilij Andrejič ga je nekoliko puta terao, ali ga je zatim opet uzimao, ceneći njegovu čestitost, ljubav prema stoci i, ono najvažnije, jevtinoću. Vasilij Andrejič nije plaćao Nikiti osamdeset rubalja, koliko je koštao takav sluga, već četrdeset rubalja, isplaćujući mu ih bez obračuna, pomalo, i to većim delom ne u novcu, već u robi iz dućana, po paprenoj ceni. Nikitina žena, Marfa, koja je negda bila lepa, otresita seljanka, vodila je domazluk sa maloletnim sinom i dvema curama i nije zvala Nikitu da živi kod kuće, prvo, zato što je već dvadeset godina živela sa kačarom, seljakom iz tuđeg sela, koji je bio kod njih na stanu i hrani; a, drugo, zato što se, mada je terala mužu sučku kako je htela kad je on bio trezan, bojala njega kao žive vatre, kad bi se napio. Jedanput, pošto se napio ko zemlja kod kuće, Nikita joj, verovatno da bi se osvetio ženi za svu svoju treznu krotkost, razvali škrinju, izvadi njene najskuplje dreje i pošto uze sekiru, iseče na panju u paramparčad sve njene sarafane i haljine. Svu Nikitinu zaradu dobijala je njegova žena, i Nikita se tome nije protivio. Tako je i sad, dva dana pre praznika, Marfa došla Vasiliju Andrejiču i uzela od njega belog brašna, čaja, šećera i osminu rakije, sve skupa za tri rublje, i još je uzela pet rubalja u novcu i zahvalila za to kao na nekoj osobitoj milosti, dok je i uz najjevtiniju cenu kod Vasilija Andrejiča ostalo dvadeset rubalja. — Ta zar smo se ja i ti ikada oko nečeg pogađali? — govorio je Vasilij Andrejič Nikiti. — Treba li ti — uzmi, odradićeš. Kod mene nije kao kod drugih gazda: pričekaj, i računi, i zakidanja. Kod mene samo pošteno. Ti

me služiš i ja vodim brigu o tebi. I dok je to govorio, Vasilij Andrejič bio je iskreno uveren da on čini dobročinstvo Nikiti: tako je ubedljivo znao da govori, i svi ljudi koji su zavisili od njegovih para, počev od Nikite, podržavali su ga u tom uverenju da ih on ne vara, već da im čini dobročinstvo. — Ta razumem ja, Vasilije Andrejiču; čini mi se da služim, trudim se, kao za rođenog oca. Ja sasvim dobro razumem — odgovarao je Nikita. veoma dobro shvatajući da ga Vasilij Andrejič vara, ali osećajući istovremeno da je uzaludno i pokušavati da istera načistac svoje račune s njim, a živeti se mora, i dok ne nađe drugu službu da uzme što mu daju. Sad, pošto mu gazda naredi da upregne konja, Nikita, kao uvek, veselo i rado, čilim i lakim korakom svog pačijeg hoda pođe u šupu, skide tamo s klina tešku kožnu uzdu s kićankama i, zveckajući praporcima đema, pođe prema zatvorenoj štali, u kojoj je odvojeno stajao onaj konj koga je Vasilij Andrejič naredio da upregne. — Šta je, učamio si se, učamio, ludo? — ispredaše Nikita odgovarajući na slabo pozdravno rzanje kojim ga dočeka stasit, srednjeg rasta, nešto opuštenih sapi, vran i brnjast pastuv koji je stajao u štali. — De, de! Stići ćeš, dela da te najpre napojim — ispredao je on konju upravo onako kao da razgovara s bićima koja razumeju ljudski govor i obrisa mu skutom gojazna leđa s brazdom na sredini, izjedena i posuta prašinom, nadenu uzdu na lepu mladu glavu pastuva, oslobodi mu uši i ćubu i, pošto mu smače oglav, povede ga da ga napoji. Kad se izvuče oprezno iz štale visoko zatrpane đubrivom, Brnjaš zaigra i džilitnu se, praveći se kao da hoće da udari stražnjom nogom Nikitu koji je s njim trčao kasom prema bunaru. — Izmotavaj se, izmotavaj, gade! — zakerao je Nikita, znajući tu opreznost s kojom se Brnjaš ritao stražnjom nogom tek toliko da okrzne njegovu zamašćenu bundicu, a ne da ga udari, i neobično je voleo taj pokret. Konj se napi studene vode i uzdahnu, mičući mokrom snažnom čubicom, s čijih su brkova kapale u korito prozračne kapljice i ukoči se, kao da se zamislio; zatim najednom gromko frknu.

— Nećeš, i ne treba, neka ti bude; samo više ne traži — reče Nikita, sasvim ozbiljno i podrobno objašnjavajući svoje principe Brnjašu; i ponovo potrča prema štali, vukući za povodac razdžilitalog veselog mladog konja, čiji se tutanj razlegao po celom dvorištu. Nije bilo nijednog sluge; bio je tu samo jedan došljak, kuvaričin muž, koji je došao za praznik. — Idi upitaj, dragi moj — reče mu Nikita — koje saonice hoće da upregnem, velike ili male? Kuvaričin muž ode u kuću s visokim temeljima, pokrivenu limenim krovom, i brzo se vrati s porukom da gazda naređuje da upregne male. Nikita je u međuvremenu već nadenuo ham, podvezao sedalce pod kolan okovan klincima, i noseći u jednoj ruci lak obojeni luk kojim se spajaju rukunice, a drugom godeći konja, prilazio je obema saonicama koje su stajale pod šupom. — Male, dakle. male — reče on i utera meću rukunice razboritog konja, koji se sve vreme pretvarao da hoće da ga ujede, i uprezaše ga uz pomoć kuvaričina muža. Kad je sve bilo skoro gotovo i preostalo samo da se dizgini vežu za đem, Nikita posla kuvaričina muža u šupu po slamu i u ambar po pokrovac. — Sad je u redu. De, de, ne šepuri se! — ispredao je Nikita, nabijajući u saonice sveže omlaćenu ovsenu slamu koju je doneo kuvaričin muž. — A sad dela da prostremo sargiju, a odozgo pokrovac. Evo ovako, evo ovako i ugodno će se sedeti — ispredao je on, radeći ono što govori — podvijajući pokrovac povrh slame sa svih strana oko sedišta. — Pa hvala ti, dragi moj — reče Nikita kuvaričinom mužu — udvoje sve ide brže. — I razmrsivši kožne dizgine sa alkom na spojnom kraju, Nikita sede na bok i potera nestrpljivog dobrog konja koji je jedva čekao da krene po smrznutom đubrivu dvorišta prema kapiji. — Čika Mikit, čiko, o čiko! — povika za njim piskutavim glasićem sedmogodišnji dečačić u crnoj bundici, novim belim valjenkama i toploj kapi, koji hitro istrča iz trema u dvorište. — Popni me — molio je on, zakopčavajući u trku svoju bundicu.

— Dela, dela, potrči, čedo — reče Nikita i zaustavivši saonice pope gazdinog bledunjavog, mršavog dečaka koji se ozario od radosti i istera ih na ulicu. Bilo je tri sata. Stegao je mraz — deset stepeni, tmurno i vetrovito. Polovinu neba prekrili su niski mračni oblaci. Ali je u dvorištu bila zavetrina. Na ulici je vetar bio jači: s krova susedne šupe zasipao je sneg, a na uglu, kod kupatila, kovitlao se. Samo što je Nikita prošao kroz kapiju i zaokrenuo konja prema kućnom ulazu, a Vasilij Andrejič, sa cigaretom u ustima, u postavljenom ovčijem kožuhu, čvrsto i nisko opasan kaišem, izađe preko trema, škripeći svojim kožom opšivenim valjenkama, na snegom utabani visoki ulaz i stade. Povuče još jedan dim iz pikavca i baci ga preda se, zgazi ga i, ispuštajući dim kroz brkove i gledajući iskosa konja koji je prilazio, poče nameštati sa obeju strana svog rumenog, sem brkova izbrijanog lica, krajeve okovratnika kožuha tako da krzno bude unutra, kako se ne bi vlažilo od daha. — Pazi ti obešenjaka, stigao već! — reče on opazivši sinčića u saonicama. Vasilij Andrejič bio je zagrejan rakijom koju je popio i zato je još više nego obično bio zadovoljan svim onim što je posedovao i svim onim što je činio. Pojava njegovog sina, koga je on vazda u mislima nazivao naslednikom, pričinjavala mu je sad veliko zadovoljstvo; žmirkao je i kezio duge zube dok je gledao u njega. Zaogrnuta preko glave i ramena vunenom maramom tako da su joj se videle samo oči, trudna, bledunjava i mršava žena Vasilija Andrejiča, ispraćajući ga, stajala je iza njega u tremu. — Zbilja, da uzmeš Nikitu — reče ona bojažljivo se pojavljujući u vratima. Vasilij Andrejič nije ništa odgovarao i na njene reči, koje su mu, očigledno, bile neprijatne, ljutito se namršti i otpljunu. — S novcem ideš — nastavi žena istim žalostivim glasom. Pa i vreme se, bogme, može promeniti. — Što, kao da ja ne znam put pa neko večito mora da me prati? — reče Vasilij Andrejič s onim neprirodno stegnutim usnama, kako je obično govorio s prodavcima i. kupcima, naglašavajući osobito jasno svaki slog.

— Pa, zbilja, da uzmeš. Molim te kao boga! — ponovi žena prebacujući maramu na drugu stranu. — Ma što si se prilepila kao čičak... Pa zašto da ga uzmem? — Pa, Vasilije Andrejiču, ja sam spreman — veselo reče Nikita. — Samo nek daju konjima hranu dok ne budem tu — dodade on obraćajući se gazdarici. — Postaraću se, Nikituška, reći ću Semjonu — reče gazdarica. — Pa onda, hoću li ići, Vasilije Andrejiču? — reče Nikita očekujući. — Ma jasno je da moram matoroj učiniti po volji. Onda, ako hoćeš da putuješ, idi i obuci kakav topliji kaput — reče Vasilij Andrejič, opet se osmehujući i namigujući na rasparan pod pazuhom, a na lećima i na skutovima sav odrpan, ucakljen i izlizan Nikitin kožuh koji je prošao sito i rešeto. — Hej, dragi moj, iskoči da pridržiš konja! — doviknu Nikita u dvorište kuvaričinom mužu. — Evo ja ću, evo ja ću! — procvrkuta dečak, vadeći ozeble crvene ručice iz džepova i uzimajući hladne kožne dizgine. — Samo nemoj previše da kinđuriš svoj kaput, požuri — doviknu Vasilij Andrejič, široko razvlačeći usne prema Nikiti, — U tren oka, baćuška Vasilije Andrejiču — reče Nikita i brzo odmičući u svojim starim valjenkama podšivenim pustinom, s vrhovima okrenutim unutra, otrča u dvorište i u odaju za čeljad. — Deder, Arinuška, daj mi moj halat s peći — idem s gazdom! — reče Nikita, utrčavši u odaju i skidajući opasač s klina. Sluškinja koja se ispavala posle ručka i sad pristavljala samovar za muža, veselo dočeka Nikitu i, podstaknuta njegovom žurbom, isto kao i on, ustumara se brzo i uze s peći otrcan, iznošen sukneni kaftan koji se tamo sušio i stade ga žurno istresati i ispravljati. — Ala ćeš se sa svojim domaćinom provesti do mile volje — reče kuvarici Nikita koji je iz dobrodušne učtivosti uvek ponešto govorio čoveku kad bi ostao s njim nasamo. I opasujući se uzanim izlizanim opasačem, uvuče ionako mršav

trbuh, zatežući preko kožuha što je mogao jače. — Eto tako — reče on potom, obraćajući se ne više kuvarici, već opasaču, zadevajući njegov kraj za pojas — sad nećeš ispasti — i podigavši i spustivši ramena, kako bi mu ruke bile pokretljivije, obuče odozgo halat, i opet raširi pleća da bi mu ruke bile slobodnije, podbi ispod pazuha i dohvati rukavice s police. — Pa sad je U Redu. — Trebalo bi, Stepaniču, da se preobuješ — reče mu kuvarica — ta te su čizme propale. Nikita zastade, kao da se nečeg priseća. — Trebalo bi... Pominuće, nije daleko! I on pohita u dvorište. — Da ti ne bude hladno, Nikituška? — reče gazdarica kad on priđe saonicama. — Otkud hladno, baš je toplo — odgovori Nikita nameštajući slamu u prednjem delu sanki, kako bi njome pokrio noge i zadenu u slamu bič koji mu nije bio potreban za ovako dobra konja. Vasilij Andrejič je već sedeo u saonicama, zauzimajući svojim plećima odenutim u dve bunde gotovo čitav zadnji lučni deo saonica, i uzevši dizgine odmah potera konja. Dok su se sanke kretale, Nikita se smesti napred na levoj strani i isturi jednu nogu. II Dobri pastuv uz laku škripu salinaca pokrenu saonice i čilim korakom krenu po utrvenom, smrznutom seoskom putu. — Šta si se ti tu ukačio? Daj ovamo bič, Mikita! — povika Vasilij Andrejič, očigledno uživajući u nasledniku koji se taman smestio pozadi na salincima. — Daću ja tebi! Beži mami, beštijo!

Dečak skoči. Brnjaš ubrza korak i zarzavši pođe galopom. Selo Kresti, u kome se nalazila kuća Vasilija Andrejiča, imalo je šest domova. Čim su mimoišli poslednju kuću, kovačevu, odmah su opazili da je vetar mnogo jači nego što su mislili. Put se već gotovo nije ni video. Trag salinaca sneg je namah zavejavao, i put se mogao razaznavati samo zato što je bio viši od ostalog zemljišta. Svuda po polju kovitlao se sneg, i nije se videla linija gde su se sastajali zemlja i nebo. Teljatinska šuma, koja se uvek lepo videla, samo se ovde-onde nejasno nazirala kroz snežnu vejavicu. Vetar je duvao s leve strane, prebacujući uporno na jednu stranu grivu na čvrstom, gojnom Brnjaševom vratu i povijajući u stranu njegov kosmati rep uvezan u običan čvor. Dugački Nikitin okovratnik, koji je sedeo naspram vetra, priljubljivao mu se uz lice i nos. — Nema njegovog pravog kasa, sneg veje — reče Vasilij Andrejič, ponoseći se svojim dobrim konjem. — Ja sam jedanput putovao s njim u Pašutino, i stigao je za pola sata. — Šta veliš? — upita Nikita, jer nije čuo kroz okovratnik. — U Pašutino, velim, stigao sam za pola sata — doviknu Vasilij Andrejič. — Nema šta, konj je dobar! — reče Nikita. Oni ućutaše. Ali Vasilij Andrejič je želeo da govori. — Elem, zar ja nisam tvojoj domaćici savetovao da ne daje piće kačaru? — reče onim istim gromkim glasom Vasilij Andrejič, toliko uveren u to da Nikiti mora laskati što razgovara s takvim viđenim i razboritim čovekom kao što je on, i toliko zadovoljan svojom šalom da mu ni na um nije padalo da taj razgovor može Nikiti biti i neprijatan. Nikita opet ne ču gazdine reči, jer ih je vetar odnosio. Vasilij Andrejič ponovi gromkim, razgovetnim glasom svoju šalu o kačaru. — Neka idu s milim bogom, Vasilije Andrejiču, ja se ne pačam u te rabote. Meni je stalo da ona sina ne kinji, inače nek ide s milim bogom. — Imaš pravo — reče Vasilij Andrejič. — Ma, hoćeš li s proleća kupovati konja? — započe on novi razgovor.

— Svakako — odgovori Nikita, odmakavši okovratnik kaftana i nagnuvši se prema gazdi. Sad je razgovor za Nikitu bio zanimljiv, i on je želeo sve da čuje. — Momče je stasalo, treba sam da ore, a dosad su uzimali u najam — reče on. — Pa, uzmite đogata, neću zacepiti! — povika Vasilij Andrejič, osećajući da je uzbuđen i grčevito se hvatajući najdražeg zanimanja koje je privlačilo svu njegovu umnu moć — zelenaštva. — Ma daćete mi petnaest rubalja, i ja ću kupiti na konjskoj pijaci — reče Nikita, znajući da brat bratu, đogat, koga hoće da mu utrapi Vasilij Andrejič, ne može vredeti više od sedam rubalja, i da će ga Vasilij Andrejič, davši mu tog konja, ceniti dvadeset pet rubalja, i tad celih pola godine neće dobiti od njega ni groša. — Konj je dobar. Ja tebi želim isto što i sebi. Poštenja mi, Brehunov nijednog čoveka neće oglobiti. Neka moje i propadne, ali neću postupiti kao drugi. Samo časno — povika on onim svojim glasom kojim je obrlaćivao i svoje prodavce i kupce. — Konj je ne može biti bolji! — Tako je — reče Nikita, uzdahnuvši i, uverivši se da nema više šta da sluša, pusti okovratnik koji je pridržavao rukom i on mu istog časa zakloni uvo i lice. Pola sata su se vozili ćuteći. Nikiti su od vetra ozeble slabine i ruke tamo gde je bunda bila rasparana. Grčio se i disao u okovratnik koji mu je pokrivao usta, i nije mu bilo hladno po čitavom telu. — Pa, šta misliš, da li da krenemo prema Karamiševu ili pravo? — upita Vasilij Andrejič. Prema Karamiševu putovalo se po prohodnijem putu, obeleženom dobrim putokazima sa obeju strana, ali duže. Pravo je bilo bliže, ali put je bio slabo prohodan i nije bilo putokaza ili su bili loši, zavejani snegom. Nikita malo razmisli. — Prema Karamiševu, mada je i dalje, ali je put prohodniji — reče on.

— Ma pravo treba samo da pređemo dolac i da negde ne skrenemo, a onda je šumom dobro — reče Vasilij Andrejič koji je želeo da tera pravo. — Vaša volja — reče Nikita i ponovo pusti okovratnik. Vasilij Andrejič tako i učini, i pošto prevali pola vrste, skrenu ulevo kraj visokog, mladog hrasta koji se povijao na vetru, sa uvelim lišćem koje se gdegde održalo. Kad skrenuše, vetar im je duvao gotovo u prsa. A i sneg poče vejati. Vasilij Andrejič je terao konja, naduvavao obraze i izdisao sebi u brkove. Nikita je dremao. Oni su se ćuteći vozili tako desetak minuta. Najednom Vasilij Andrejič nešto reče. — Šta veliš? — upita Nikita otvarajući oči. Vasilij Andrejič ne odgovori i, izvijajući vrat, gledao je iza i ispred konja. Konj se ukovrčio od znoja oko prepona i po vratu i išao je korakom. — Šta veliš? — ponovi Nikita. — Šta, šta velim! — oponašaše ga Vasilij Andrejič ljutito. — Ne vidi se putokaz! Zacelo smo skrenuli! — Onda stani, ja ću pogledati put — reče Nikita i, skočivši lako iz saonica i uzevši bič iz slame, krenu ulevo na onu stranu na kojoj je sedeo. Sneg te godine nije bio dubok, tako da se svuda moglo proći, ali je ipak gdegde bio do kolena i upadao je Nikiti u čizme. Nikita je išao, pipao nogama i bičem, ali puta nigde nije bilo. — Pa šta je? — reče Vasilij Andrejič, kad Nikita opet priđe saonicama. — S ove strane nema puta. Treba da pođem da vidim s one strane. — Tamo napred se nešto crni, odi tamo i pogledaj — reče Vasilij Andrejič. Nikita pođe tamo, priđe tome što se crnilo — to se crnila zemlja stresena sa ogolelih ozimica na sneg i od nje je sneg postao crn. Pošto obiđe i s desne strane, Nikita se vrati k saonicama, otrese sa sebe sneg,

istrese ga iz čizama i sede u saonice. — Treba ići udesno — reče on odlučno. — Vetar mi je duvao u levi bok, a sad pravo u lice. Teraj desno! — reče on odlučno. Vasilij Andrejič ga posluša i krenu desno. Ali puta ipak nije bilo. Vozili su se tako neko vreme. Vetar se nije smirivao, i sneg poče padati. — Ta mi smo, Vasilije Andrejiču, očigledno, sasvim zalutali — najednom reče nekako sa zadovoljstvom Nikita. — Šta je to? — reče on pokazujući na crno krompirovo lišće koje je provirivalo ispod snega. Vasilij Andrejič zaustavi konja koji se oznojio i teško pomicao sapi. — Šta je to? — upita on. — Kako šta je, ta mi smo na Zaharovskom polju. Eto kud smo zašli! — Da ne lažeš? — odazva se Vasilij Andrejič. — Ne lažem, Vasilije Andrejiču, već istinu govorim — reče Nikita — i po saonicama se oseća, idemo po krompirištu; a eto i hrpe — odvozili su lišće. Zaharovsko fabričko polje. — Pazi gde smo zalutali! — reče Vasilij Andrejič. — Šta sad da radimo? — Treba terati pravo, pa ćemo već negde izaći — reče Nikita. — Ako ne u Zaharovku, onda ćemo izaći na spahijski majur. Vasilij Andrejič posluša i potera konja kako je rekao Nikita. Vozili su se tako prilično dugo. Katkad su se vozili po ogolelim stabljikama i saonice su tandrkale po džombama smrznute zemlje. Katkad su izbijali na strnište, čas na ozimu, čas na jaro, na kojima su se videli pelen i slamke koje je vetar povijao; katkad su nailazili na dubok i svuda podjednako beo ravan sneg, povrh koga se više ništa nije videlo. Sneg je padao, a pokatkad se podizao i odozdo. Konj se očigledno umorio, sav se ukovrčio i prekrio injem od znoja i išao je korakom. Najednom se omače i upade u vododerinu ili jarak. Vasilij Andrejič htede da ga zaustavi, ali Nikita povika na njega: — Što ga zadržavaš? Kad smo dospeli gde ne treba, moramo se izvući. Hajde, mili moj! Hajde, rođeni! — povika on veselim glasom konju, iskačući iz saonica i sam upade u jarak.

Konj zape i odmah izbi na smrznuti nasip. To je očigledno bio kopani jarak. — Gde smo to mi? — reče Vasilij Andrejič. — Odmah ćemo saznati! — odgovori Nikita. Teraj samo, nekud ćemo izaći. — Biće da je to Gorjačkinska šuma? — reče Vasilij Andrejič, pokazujući na nešto crno, što se pomaljalo kroz sneg pred njima. — Poći ćemo, videćemo kakva je to šuma — reče Nikita. Nikita je opazio da otuda odakle se nešto crnilo doleće suho duguljasto lišće vrbe, i po tome je znao da to nije šuma, već naselje, ali nije hteo ništa da kaže. I zaista, nisu prevalili ni desetak hvati od jarka, kad se pred njima zacrni, očigledno, drveće, i začu se nekakav nov setan zvuk. Nikita je tačno pogodio: to nije bila šuma, već red visokih vrba sa ponegde očuvanim lišćem koje je treperilo. Vrbe su, očito, bile zasađene duž jarka gumna. Kad priđe vrbama koje su setno šuštale na vetru, konj najednom podiže prednje noge iznad saonica, domože se i stražnjim nogama uzvišice, skrenu ulevo i prestade da upada u sneg do kolena. To je bio put. — Evo stigosmo — reče Nikita — a ne znamo kuda. Ne skrećući, konj krenu po zavejanom putu i ne prevališe njime ni četrdeset hvati, već se zacrni prava linija pletene sušare, s krovom jako zavejanim snegom, s koje je neprestano zasipao sneg. Kad prođoše sušaru, put ih povede niz vetar i dospeše u smet. Ali napred se video sokak između dveju kuća, tako da je vetar očigledno naneo smet na put, i trebalo ga je preći. I odista, kad pređoše smet izbiše na ulicu. U poslednjem dvorištu na vetru se mahnito lepršalo smrznuto rublje: košulje, jedna crvena, jedna bela, gaće, obojci i suknja. Bela košulja se naročito mahnito trzala, mašući svojim rukavima. — Pazi lene žene, ili možda umire, rublje pred praznik nije pokupila — reče Nikita gledajući košulje koje su se njihale.

III Na početku ulice još je bilo vetrovito, i put je bio zavejan, ali je u samom selu bilo tiho, toplo i veselo. U jednom dvorištu lajao je pas, u drugom seljanka, povivši glavu pamuklijom, dotrča odnekud i uđe na kućna vrata, zastavši na pragu da pogleda putnike. Iz samog sela čula se devojačka pesma. U selu je, čini se, i vetra, i snega, i mraza bilo manje. — Ta to je Griškino — reče Vasilij Andrejič. — Tako je — odgovori Nikita. I zaista je to bilo Griškino. Ispalo je da su oni skrenuli ulevo i prošli nekih osam vrsta ne baš u onom pravcu kojim je trebalo da idu, ali su se ipak primakli mestu u koje su bili naumili. Do Gorjačkina od Griškina bilo je pet vrsta. U samom selu nabasaše na visokog čoveka koji je išao sredinom ulice. — Ko ide? — povika taj čovek, zaustavljajući konja i prepoznavši istog časa Vasilija Andrejiča, uhvati rukunicu i prihvatajući se rukama za nju dođe do saonica i sede na bok. To je bio poznanik Vasilija Andrejiča, seljak Isaj, poznat u okolini kao prepredeni konjokradica. — Ah! Vasilije Andrejiču! Kuda, za ime boga? — reče Isaj, zapahnuvši Nikitu zadahom rakije. — Eto, mi naumili u Gorjačkino. — Gle kud su dospeli! Trebalo je da idete na Malahovo. — Naravno da je trebalo, ali nismo potrefili — reče Vasilij Andrejič, zaustavljajući konja. — Dobar konjić — reče Isaj, zagledajući konja i vičnim pokretom zatežući mu pod sam podrepak olabaveli čvor zavezanog kosmatog repa. — Hoćete li da noćite?

— Ne, brate, moramo obavezno da idemo. — Morate, jasno. A ko je ovo? Ah! Nikita Stepanič! — Ko bi drugi! — odgovori Nikita. — A da mi, dragi moj, opet ne zalutamo. — Ma gde da zalutaš! Okreni nazad, pa pravo ulicom, a posle, čim izađeš, sve pravo. Ulevo ne skreći. Izaći ćeš na drum, a onda — udesno. — A gde se skreće ć druma? Letnjim ili zimskim putem? — upita Nikita. — Zimskim. Odmah, čim prođeš grmlje, nasuprot grmlju stoji i putokaz, veliki obrastao hrast — tu se skreće. Vasilij Andrejič okrenu konja nazad i potera kroz zaselak. — A mogli biste noćiti! — doviknu za njima Isaj. Ali Vasilij Andrejič mu ne odgovori i požurivaše konja: pet vrsta ravnog puta, od kojih je dve trebalo proći kroz šumu, činilo se da će lako proći, tim pre što je izgledalo da se vetar smirio i sneg prestajao. Pošto opet prođe ulicom po utabanom putu, po kome se ovde-onde crnila sveža balega, i minu pokraj dvorišta s rubljem, u kome se bela košulja već smakla i visila samo na smrznutom rukavu, oni opet dođoše do vrba koje su stravično šumele i opet se obreše na otvorenom polju. Mećava ne samo što se nije smirivala već se, čini se, i pojačala. Put je sav bio zavejan, samo se po putokazima moglo videti da nisu zalutali. Ali su se prednji putokazi s mukom mogli razaznati, jer im je vetar duvao u prsa. Vasilij Andrejič je žmirkao, saginjao glavu i zagledao putokaze, ali je uglavnom puštao konju na volju, uzdajući se u njega. I konj odista nije gubio put i išao je, skrećući čas udesno, čas ulevo prema okukama puta, koji je on osećao pod nogama, tako da su se, i pored toga što je sneg sve jače padao i vetar sve jače duvao, putokazi neprestano videli čas zdesna, čas sleva. Tako su se oni vozili desetak minuta, kad se najednom pravo pred konjem ukaza nešto crno što se kretalo kroz kosi zastor snega koji je vetar nosio. To su bili saputnici. Brnjaš ih dostiže i nogama udaraše o sedište saonica koje su išle napred.

— Zaobiđi... i-i-i... napred! — dovikivali su iz saonica. Vasilij Andrejič potera da ih zaobiđe. U saonicama su sedela tri seljaka i seljanka. To su po svoj prilici bili gosti koji su se vraćali s praznika. Jedan seljak šibao je prutom snegom zavejana stegna konja. Dvojica su, mašući rukama, dovikivali nešto s prednjeg sedišta. Umotana seljanka, sva zasuta snegom, nije se micala, sedela je, šćućurivši se u zadnjem delu saonica. — Koji ste? — povika Vasilij Andrejič. — A-a-a... ski! — ču se samo. — Koji ste, velim? — A-a-a-ski! — iz sve snage povika jedan seljak, ali se ipak nije moglo razabrati odakle su. — Goni! Ne puštaj! — vikao je drugi, ne prestajući da udara prutom konja. — S praznika, biće? — Teraj, teraj! Goni, Sjomka! Zaobiđi! Goni! Saonice udariše jedne u druge prednjim salincima, umalo se ne zakačiše, razdvojiše se, i seljačke saonice počeše zaostajati. Kosmati, sav zavejan snegom, trbušasti konj, teško dišući ispod niskog luka, očigledno upinjući poslednju snagu brižljivo se trudio da izmakne prutu koji ga je udarao, gegajući svojim kratkim nogama po dubokom snegu, zabacujući ih poda se. Gubica, očigledno mlada, s podavijenom, kao kod ribe, donjom usnom, s raširenim nozdrvama i od straha priljubljenim ušima, išla je nekoliko sekundi uz Nikitina pleća, zatim je počela da izostaje. — Šta čini piće — reče Nikita. — Ubiše dušu u konju. Pravi Azijati. Nekoliko minuta čulo se frktanje nozdrva izmučenog konja i povici pijanih seljaka, zatim se frktanje utišalo, potom su umukli i povici. I opet se unaokolo ništa nije čulo, osim vetra koji je fijukao oko ušiju i ovde-onde slabe škripe salinaca tamo gde je vetar zbrisao sneg s puta. Taj susret razgali i prenu Vasilija Andrejiča, i on odvažnije, ne obraćajući pažnju na putokaze, potera konja, uzdajući se u njega.

Nikita nije imao šta da radi, i kao obično, kad se nalazio u takvoj prilici, dremao je, nadoknađujući mnogo probdevenih časova. Najednom konj zastade, i Nikita umalo ne pade, sunu nosom napred. — Pa mi opet ne idemo dobrim putem — reče Vasilij Andrejič. — A što? — Pa putokazi se ne vide. Sigurno smo opet skrenuli s puta. — Ako smo skrenuli s puta treba ga potražiti — odsečno reče Nikita, ustade i opet, koračajući lako svojim unutra iskrenutim stopalima, krenu po snegu. On je dugo išao, iščezavajući iz vida, opet se pojavljujući i opet iščezavajući i najzad se vrati. — Ovde nema puta, možda je negde napred — reče on sedajući u saonice. Već je primetno počelo da se smrkava. Vejavica se nije pojačavala, već je slabila. — Kad bismo, bar, čuli one seljake — reče Vasilij Andrejič. — Zbilja, nisu nas stigli, mora da smo odavno zalutali. A možda su i oni zalutali — reče Nikita. — Kuda sad da idemo? — reče Vasilij Andrejič. — Treba dati konju na volju — reče Nikita. — On će nas izvesti. Daj mi dizgine. Vasilij Andrejič dade dizgine utoliko radije što su mu ruke u toplim rukavicama već počele zepsti. Nikita uze dizgine i samo ih je držao, nastojeći da ih ne cima, uzdajući se u razboritost svog ljubimca. Odista, razborit konj, okrećući čas na jednu, čas na drugu stranu, čas jedno, čas drugo uho, već skretaše. — Treba samo ćutati — govorio je Nikita. — Pazi šta čini! Idi, idi samo! Tako, tako. Vetar dunu s leđa, postade toplije. — Baš je razborit — nastavi da uživa u konju Nikita. — Kirgizčić je jak, ali je glup. A ovaj, pazi šta radi ušima. Ne treba mu nikakav

telegraf, čuje na vrstu daljine. I ne prođe ni pola sata, napred se odista nešto zacrne: možda selo, šuma, i s desne strane pomoliše se opet putokazi. Očigledno, oni su opet izbili na put. — Ta to je opet Griškino — najednom reče Nikita. Odista, sad je levo od njih bila ona ista sušara, s koje je zasipao sneg, i dalje onaj isti konopac sa smrznutim rubljem, košuljama i gaćama koji su se sušili i još uvek onako mahnito lepršali na vetru. Opet uđoše u ulicu, opet bi tiho, toplo, veselo, opet se video balegom prošaran put, opet se začuše glasovi, pesma, opet zalaja pas. Toliko se već smrklo da u nekim prozorima zasja svetlost. Na sredini ulice Vasilij Andrejič okrenu konja prema velikoj dvokrilnoj kući, zidanoj od opeka, i zaustavi ga ispred ulaza. Nikita priđe zavejanom, osvetljenom prozoru, u čijoj svetlosti su se blistale snežne pahuljice koje su lepršale, i zakuca bičaljem. — Ko je tamo? — odazva se glas na Nikitin poziv. — Iz Krestova, Brehunovi, rođeni — odgovori Nikita. — Izađi za časak! Prilika se ukloni s prozora, i posle nekoliko časaka — ču se — odlepiše se vrata u tremu, zatim škljocnu reza u spoljnim vratima i, pridržavajući vrata od vetra, pomoli se visoki stari seljak, bele brade, ogrnut gunjem preko bele praznične košulje, a za njim mladić u crvenoj košulji i kožnim čizmama. — Jesi li ti to, Andrejiču? — reče starac. — Ta eto, brate — reče Vasilij Andrejič — hteli smo u Gorjačkino, pa dospesmo do vas. Odvezosmo se i opet zalutasmo. — Vidi kako zalutaše! — reče starac. — Petruška, idi otvori kapiju! — obrati se mladiću u crvenoj košulji. — Odmah ću — reče mladić veselim glasom i otrča u trem. — Pa mi, brate, nećemo noćiti — reče Vasilij Andrejič. — Kuda ćete ići — noć je, noći! — Rado bih noćio, ali moram ići. Posao, brate, ne mogu.

— Dela se bar ogrejte, baš smo pristavili samovar — reče starac. — Ogrejati se mogu — reče Vasilij Andrejič — mračnije neće biti, a i mesec će izaći — biće vidnije. Hoćemo li svratiti da se ogrejemo, Mikit? — Pa što da ne, možemo se ogrejati — reče Nikita koji je jako ozebao i veoma želeo da raskravi svoje prozeble udove u toploj sobi. Vasilij Andrejič pođe sa starcem u kuću, a Nikita utera saonice kroz kapiju koju mu je Petruška otvorio i, kako mu on predloži, dotera konja pod nastrešnicu šupe. Šupa je bila puna đubriva, i visoki luk zakači poprečnu gredu. Kokoši i petao koji su već polegali na gredi zakokodakaše nešto nezadovoljno i zagrebaše noktima po gredi. Uznemirene ovce, tapkajući papcima po smrznutom đubrivu nagrnuše u stranu. Pas koji je očajno skamukao, od straha i srdžbe, kao svaki pas pomamno je lajao na tuđinca. Nikita se porazgovara sa svima: izvini se kokoškama, umiri ih, reče da ih više neće uznemiravati, prekore ovce zato što se plaše, a same ne znaju od čega, i neprestano savetovaše psetance dok je privezivao konja. — Eto ovako će biti u redu — reče on otresajući sa sebe sneg. — Pazi kako pomamno laje! — obrati se on psu. — Ta prestani jednom! Ta prestani, ludo, prestani. Samo sebe uznemiravaš — govorio je on. — Nisu lopovi, svoji su... — A to su, štono vele, tri domaća savetnika — reče mladić, gurajući snažnom rukom pod nastrešnicu saonice koje su ostale napolju. — Kako to savetnici? — reče Nikita. — Pa tako je štampano kod Pauljsona: lopov se prikrada domu, pas laje — ne zijaj, dakle, pazi. Petao peva — dakle, ustaj. Mačka se umiva — dakle, mili gost, spremi se da ga ugostiš — reče mladić osmehujući se. Petruha je bio pismen i znao je skoro napamet Pauljsonovu knjigu, jedinu koju je imao i voleo je, osobito kad bi popio malo, kao danas, da navodi izreke iz nje koje su mu se činile pogodne za dati slučaj. — To je tačno — reče Nikita. — Ozebo si, biće, čiko? — dodade Petruha. — Da vidiš i jesam — reče Nikita i oni preko dvorišta i kroz trem

uđoše u kuću. IV Dom u koji je svratio Vasilij Andrejič bio je jedan od najbogatijih u selu. Domaćinstvo je držalo pet deonica i još je uzimalo zemlju u zakup. Kuća je imala šest konja, tri krave, dve junice, dvadeset ovaca. Ukućana je bilo ukupno dvadeset i dve duše: četiri ženjena sina, šestoro unučadi, od kojih je jedan, Petruha, bio oženjen, dva praunuka, troje starih i četiri snahe s decom. To je bio jedan od retkih domova koji se još nije podelio; ali je i u njemu već harao potmuli unutrašnji razdor, koji je, kao što to uvek biva, počeo među ženama, i u najskorije vreme morao je dovesti do deobe. Dva su sina živela u Moskvi kao sakadžije, jedan je bio u vojsci. Kod kuće su sad bili starac, starica, drugi sin — domaćin i najstariji sin koji je došao za praznik iz Moskve, i sve žene i deca; sem domaćih bio je tu i gost, njihov sused i kum. Iznad stola u sobi visila je lampa sa štitom, koja je blistavo osvetljavala pod sobom čajnik, bocu s vodom, zakusku i zidove od opeke, ikone obešene u prednjem uglu i slike sa obeju njihovih strana. U pročelju je sedeo samo u crnom kožuhu Vasilij Andrejič, grickajući svoje smrznute brkove i gledajući unaokolo prisutne i sobu svojim buljavim i kao u jastreba očima. Osim Vasilija Andrejiča, za stolom su sedeli ćelavi starac domaćin, bele brade, u beloj košulji od domaćeg platna; pored njega u tankoj košulji od cica, kršnih leđa i pleća — sin koji je doputovao iz Moskve za praznik, i još jedan sin, plećat — stariji brat, koji je bio starešina kuće, i mršavi riđi seljak — sused. Seljaci su se, pošto su popili i mezetili, baš spremali da piju čaj, i samovar je već strujao na klupi kraj peći. Na gornjoj dušemi i na peći videla se dečurlija. Na dušemi je sedela žena nad kolevkom. Starica domaćica, čije je celo lice bilo prekriveno sitnim borama, koje su borale

čak i njene usne, posluživala je Vasilija Andrejiča. U času kad je Nikita ulazio u sobu, ona je, nalivši iz boce čašicu rakije, služila gosta. — Ne zameraj, Vasilije Andrejiču, red je, treba nazdraviti — reče ona. — Popij, rođeni. Prizor i miris rakije, osobito sad kad je ozebao i posustao, sasvim smetoše Nikitu. On se smrači i, otresavši šubaru i kaftan od snega, stade naspram ikona i, kao da ne vidi nikog, tri puta se prekrsti i pokloni ikonama, zatim, okrenuvši se prema starom domaćinu, pokloni se najpre njemu, zatim svima koji su se nalazili za trpezom, potom ženama, koje su stajale kraj peći i pošto reče: »Srećan praznik« — poče da se svlači ne gledajući na trpezu. — Pa sav si u inju, čiko — reče najstariji brat gledajući u snegom zasuto lice, oči i bradu Nikitinu. Nikita skide kaftan, još ga jednom otrese, obesi ga kraj peći i priđe stolu. I njemu ponudiše rakiju. Za časak je trajala mučna borba: on umalo ne uze čašicu i ne sasu u usta mirišljavu svetlu tečnost; ali pogleda u Vasilija Andrejiča, seti se zaveta, seti se propijenih čizama, seti se kačara, seti se sinčića kome je obećao da s proleća kupi konja, uzdahnu i odbi. — Ne pijem, najlepše zahvaljujem — reče on, namršti se i sede na klupu pored drugog prozora. — Ma kako to? — reče najstariji brat. — Ne pijem, pa ne pijem — reče Nikita ne dižući oči, gledajući iskosa svoje proređene brkove i bradu i kraveći s njih ledenice. — Ne prija mu — reče Vasilij Andrejič, grickajući đevrek pošto je popio čašicu rakije. — Onda čaj — reče ljubazno starica. — Biće da si prozebao, rođeni. Što se to vi, žene, petljate sa samovarom? — Gotovo je — odgovori snaša i prebacivši pregaču preko samovara koji se pušio jedva ga donese, podiže i s treskom ga spusti na sto. U međuvremenu Vasilij Andrejič je pričao kako su skrenuli s puta, kako su se dva puta vraćali u ovo isto selo, kako su lutali, kako su sreli

pijane ljude. Domaćini su se čudili, objašnjavali im gde su i zašto su izgubili put i ko su bili pijani ljudi koje su oni sreli i upućivali ih kako treba da idu. — Odavde do Molčanovke i malo dete može da dođe, samo treba potrefiti zavijutak gde se skreće s glavnog druma — tu se vidi grm. A vi niste stigli dotle! — reče sused. — Nego da vi prenoćite. Žene će prostrti — nagovarala ih je starica. — Pa zorom da krenete, milina jedna — potvrđivao je starac. — Ne može se, brate, poslovi! — reče Vasilij Andrejič. — Ono što propustiš za sat, ne možeš za godinu nadoknaditi — dodade on, misleći na gaj i na kupce koji su mu mogli preoteti tu kupovinu. — Valjda ćemo stići? — obrati se on Nikiti. Nikita dugo nije odgovarao, kao da je bio zauzet raskravljivanjem brade i brkova. — Da opet ne izgubimo put — reče on smrknuto. Nikita je bio smrknut zato što je neodoljivo želeo da popije rakiju, i samo je čaj mogao da priguši tu želju, ali mu čaj još nisu nudili. — Da samo dođemo do zavijutka, a onda već ne bismo zalutali; išli bismo šumom do samog mesta — reče Vasilij Andrejič. — Kako kažete, Vasilije Andrejiču; ako treba da se ide onda da idemo — reče Nikita, prihvatajući čašu čaja koju su mu pružali. — Da popijemo čaj, pa napred. Nikita ništa ne reče, samo zavrte glavom i pažljivo izli čaj u tacnu i grejaše na pari ruke, sa prstima večito nateklim od rada. Zatim, odgrizavši majušni komadić šećera, pokloni se domaćinima i reče: — U vaše zdravlje — i srknu tečnost koja je grejala. — Kad bi nas ko otpratio do zavijutka — reče Vasilij Andrejič. — Što da ne — reče najstariji sin. — Petruha će upregnuti i ispratiti vas do zavijutka. — Onda upreži, brate. A ja ću vam se već odužiti. — Ma šta ti to, rođeni! — reče predusretljiva starica. — Mi ćemo to drage volje.

— Petruha, idi upregni kobilu — reče stariji brat. — Što da ne — reče Petruha, osmehujući se, i istog časa, skinuvši sa klina šubaru, otrča da upregne. Dok su uprezali konja, razgovor se nastavi tamo gde je prekinut u času kad je Vasilij Andrejič priterao konja prozoru. Starac se žalio susedu-starosti na trećeg sina koji mu nije poslao ništa za praznik, a ženi je poslao francusku maramu. — Raspustila se mlađarija — reče starac. — I te kako se raspustila — reče kum-sused — s njima se ne može izaći na kraj! Mnogo su postali pametni. Eto, Demočkin — slomio je ocu ruku. Sve od silne pameti, razume se. Nikita je pažljivo slušao, zagledao se u lica i, očigledno, želeo je da se umeša u razgovor, ali se sav predao čaju i samo je odobravajući klimao glavom. Pio je čašu za čašom, i bilo mu je sve toplije i toplije, i prijatnije i prijatnije. Dugo se vodio jedan te isti razgovor, o štetnosti deobe; i razgovor, očigledno, nije vođen tek onako, već se ticao deobe u ovoj kući — deobe koju je zahtevao drugi sin što je tu sedeo i sumorno ćutao. Očigledno je to bila bolna tačka i to pitanje zanimalo je sve ukućane, ali oni iz obzira prema tuđincima nisu raspravljali o onom što se ticalo samo njih. Ali, najzad, starac ne izdrža i sa suzama u glasu reče da dok je živ neće dati da se dele, da je kuća, hvala bogu, imućna, a ako se razdele — prosjački štap im ne gine. — Kao i Matvejevi — reče sused. — Imali su ugledan dom, a kad su se podelili, ostaše bez igde ičega. — Tako bi i ti hteo — obrati se starac sinu. Sin ništa ne odgovori i zavlada mučno ćutanje. To ćutanje prekide Petruha, koji je već upregao konja i vrativši se u sobu nekoliko minuta pre toga sve vreme se smeškao. — Ima kod Pauljsona basna — reče on — dao otac sinovima snop pruća da ga slome. Isprva ga nisu mogli slomiti, a prut po prut — bez po muke. Tako je i to — reče on osmehujući se čitavim ustima. — Gotovo je! — dodade on. — Ako je gotovo, onda da pođemo — reče Vasilij Andrejič. — A što se

deobe tiče, ti, čiča, ne daj. Ti si stekao, ti si i gazda. Predaj mirovnom sudiji. On će sve urediti. — Tako se zaintačio, tako se zaintačio — govorio je neprestano starac plačnim glasom — da se s njime ne može izaći na kraj. Kao da se ostrvio! Nikita, pak, iako je popio petu čašu čaja, ne prevrnu je, već je položi postrance, u nadi da će mu naliti šestu. Ali u samovaru više nije bilo vode i domaćica mu više ne nali, a i Vasilij Andrejič se već oblačio. Nije bilo druge. I Nikita ustade, vrati u šećernicu svoju sa svih strana ogrizenu kocku šećera, obrisa skutom svoje od znoja vlažno lice i pođe da obuče halat. Kad se obuče, on teško uzdahnu i, zahvalivši domaćinima i oprostivši se od njih, izađe iz tople, svetle sobe u mračni hladni trem, u kojem je zavijao vetar što je kroz pukotine na vratima prodirao i nanosio sneg, i otuda — u mračno dvorište. Petruha je u bundi stajao sa svojim konjem nasred dvorišta i osmehujući se recitovao stihove iz Pauljsona. Recitovao je: »Bura nebo maglom skriva, snežni se vihori kovitlaju, čas kao zver ona zaurliče, čas zaplače kao dete.« Nikita potvrdno klimnu glavom i raspravi uzde. Starac, ispraćajući Vasilija Andrejiča, iznese fenjer u trem i htede da mu posvetli, ali se fenjer namah ugasi. I u dvorištu se moglo opaziti da se mećava još jače razbesnela. »Da vremena — pomisli Vasilij Andrejič — možda i neću stići, ali, mora se, poslovi! Ta već smo se i spremili, i domaćini su upregli konja. Daće bog, stići ćemo!« I stari domaćin je mislio da ne treba da kreću, ali ih je on već nagovarao da ostanu i nisu ga poslušali. Nema ih rašta više nuditi. »Možda se ja zbog starosti toliko plašim, a oni će stići — mislio je on. — I bar ćemo na vreme leći. Bez brige.« Petruha nije ni mislio na opasnost: on je tako dobro poznavao put i svu okolinu, a uz to, stih o tom kako se »snežni vihori kovitlaju«, ulivao mu je hrabrost, jer je tačno izražavao ono što se dešavalo u dvorištu. Nikiti se uopšte nije putovalo, ali je on odavno navikao da nema svoje

volje i da služi drugima, te tako niko ne zadrža putnike. V Vasilij Andrejič priđe saonicama, jedva razaznajući u mraku gde su, pope se u njih i uze uzde. — Hajd, kreći! — viknu on. Petruha klečeći u niskim seljačkim saonicama potera svog konja. Brnjaš koji je odavno njiskao. osećajući ispred sebe kobilu, pojuri za njom i oni izađoše na ulicu. Opet krenuše selom i onim istim putem, kraj onog istog dvorišta s obešenim smrznutim rubljem, koje se više nije videlo; pored one iste šupe koja je sad bila zavejana gotovo do krova i s koje je neprestano zasipao sneg; pokraj onih istih vrba što su sumorno šumele, fijukale i povijale se, i opet izađoše u ono snežno more koje je besnelo i ozgo i ozdo. Vetar je bio tako jak da kad je duvao u bok ili kad je putnicima duvao u prsa, iskretao je saonice i zanosio konja. Petruha je terao gegajućim kasom napred svoju dobru kobilu i čilo poskakivao. Brnjaš je jurio za njom. Pošto su se vozili tako desetak minuta, Petruha se osvrte i nešto doviknu. Ni Vasilij Andrejič ni Nikita ne čuše od vetra, ali se dosetiše da su stigli do zavijutka. Odista, Petruha skrenu udesno i vetar, koji im je duvao u bok, opet im dunu u prsa, i desno, kroz sneg, ukaza se nešto crno. To je bio grm na zavijutku. — Pa, zbogom! — Hvala, Petruha! — Bura nebo maglom skriva — doviknu Petruha i iščeze. — Pazi ti, stihoklepca — reče Vasilij Andrejič i trže uzde. — Dobra momčina, valjan seljak — reče Nikita. Krenuše dalje.

Nikita, umotavši se i uvukavši glavu u ramena, tako da mu je malena brada polegla uz vrat, sedeo je ćutke, nastojeći da ne straći toplotu koju je prikupio u sobi od čaja. Pred sobom je video prave pruge rukunica, koje su ga neprestano zavaravale i pričinjavale mu se kao utabani put, konjske sapi koje su se njihale s repom povijenim na jednu stranu i podvezanim u čvor i dalje, napred, visoki luk i glavu koja se njihala i vrat konja s grivom koja se lepršala. Ovde-onde bi opazio pokoji putokaz, tako da je znao da stalno ide putem i nije imao šta da brine. Vasilij Andrejič je vozio, prepuštajući konju da se drži puta. Ali je Brnjaš, iako je predahnuo u selu, kasao preko volje i kao da je skretao s puta, tako da ga je Vasilij Andrejič nekoliko puta vraćao. »Eno desno jednog putokaza, eno drugog, eno i trećeg — brojao je Vasilij Andrejič — a eno napred i šume« — pomisli on, zagledajući se u nešto crno pred sobom. Ali to što se njemu učinilo da je šuma, bio je samo grm. Grm su prošli, prošli su i dvadesetak hvati — četvrtog putokaza nije bilo i šume nije bilo. »Sad bismo morali naići na šumu« — mislio je Vasilij Andrejič i, zagrejan rakijom i čajem, nije zaustavljao, cimao je uzde i pokorna, dobra životinja povinovala mu se i čas ravnomernim kasom, čas lakim galopom jurila je onamo kud ju je terao, mada je znao da ga baš ne teraju kud treba. Prođe desetak minuta, ali ipak ne naiđoše na šumu. — Ta mi smo opet izgubili put! — reče Vasilij Andrejič zaustavljajući konja. Nikita ćutke izađe iz saonica i, pridržavajući halat, koji je vetar čas pripijao uz njega, čas razgrtao i skidao s njega, probijao se kroz sneg; ode na jednu stranu, ode na drugu. Dva-tri puta sasvim je nestajao. Najzad se vrati i uze uzde iz ruku Vasilija Andrejiča. — Treba ići udesno — reče on odsečno i odlučno, okrećući konja. — Pa ako treba udesno, onda teraj udesno — reče Vasilij Andrejič, dajući mu uzde i zavlačeći ozeble ruke u rukave. Nikita ne odgovori. — Pa, mili moj, potrudi se — doviknu on konju; ali je konj i pored cimanja uzdi išao korakom.

Sneg je ovde-onde bio do kolena, i saonice su se drmusale pri svakom pokretu konja. Nikita uze bič koji je visio na boku i ošinu. Dobri nenavikli na bič konj pojuri, zakasa, ali odmah ponovo pređe u lagani kas i korak. Tako su se vozili nekih pet minuta. Bilo je tako mračno i tako se prašio sneg i odozgo i odozdo da se luk nad rukunicama ponekad nije ni video. Saonice su pokatkad, činilo se, stajale, a polje je jurilo natrag. Najednom konj naglo stade, očigledno osećajući neku opasnost pred sobom. Nikita opet lako iskoči, ostavi uzde i ode ispred konja da vidi zašto je stao; ali samo što htede da zakorači pred konjem, noge mu skliznuše i on se skotrlja niz nekakvu padinu. — Pr, pr, pr — govoraše sebi padajući i nastojeći da se zaustavi, ali nije mogao da se zadrži i zaustavi se tek kad upade nogama u naneseni duboki sloj snega u dnu jaruge. Smet koji se nadvio nad ivicom padine, uzdrman Nikitinim padom, svali se na njega i sruči mu sneg za vrat... — Pazi ti njega! — prekorno reče Nikita obraćajući se i smetu i jaruzi i istresajući sneg iz okovratnika. — Nikita, o Nikita! — vikao je Vasilij Andrejič odozgo. Ali se Nikita nije odazivao. Nije imao kad: otresao je sneg sa sebe, zatim je tražio bič koji je ispustio dok se skotrljao pod padinu. Čim nađe bič, on krenu nazad pravo onamo gde se skotrljao, ali se nije mogao popeti; kotrljao se nazad, tako da je morao poći ozdo da potraži gde da izađe gore. Na neka tri hvata od mesta gde se skotrljao on se s teškom mukom četvoronoški uspe uz padinu i krenu rubom prema mestu gde se morao nalaziti konj. Konja i saonice nije video; ali pošto je išao uz vetar, on, pre no što ih opazi, ču povike Vasilija Andrejiča i rzanje Brnjaša koji su ga dozivali. — Idem, idem, šta kreštiš! — odazva se on. Tek kad se sasvim približi saonicama, ugleda konja i Vasilija Andrejiča koji je stajao kraj njih, i ovaj mu se učini neobično veliki. — Gde se kog đavola izgubi? Treba ići nazad. Makar se vratili i u Griškino — ljutito prekorevaše gazda Nikitu.

— I ja bih želeo da se vratimo, Vasilije Andrejiču, ali kuda da krenemo? Ovde je gadna jaružetina, a ako upadnemo tamo — iskobeljati se nećemo. Ja sam se tamo tako strovalio da sam se na jedvite jade iščupao. — Pa šta, nećemo, valjda, tu stajati? Moramo nekud krenuti — reče Vasilij Andrejič. Nikita ništa ne odgovori. On sede u saonice i okrenuvši se leđima naspram vetra, izu se i istrese sneg koji mu je upao u čizme, i uze slamu i brižljivo zapuši iznutra rupu na levoj čizmi. Vasilij Andrejič je ćutao kao da je sad sve prepustio Nikiti. Pošto ponovo obu čizme, Nikita uvuče noge u saonice, nadenu opet rukavice, uze uzde i okrete konja pored jaruge. Ali nisu prošli ni sto koraka, kad konj ponovo zastade kao ukopan. Pred njim je opet bila jaruga. Nikita opet izađe i opet se probijaše kroz sneg. Prilično dugo je išao. Najzad se pojavi sa suprotne strane od one s koje je krenuo. — Andrejiču, jesi li živ? — povika on. — Tu sam! — odazva se Vasilij Andrejič. — Dakle, šta je? — Ne može se čovek razabrati. Mračno je. Nekakve jaruge. Treba ponovo ići uz vetar. Opet krenuše, opet je Nikita hodao, probijao se kroz sneg. Opet sedao u sanke, opet se probijao kroz sneg i, najzad, zadihavši se, zastade kraj sanki. — Dakle, šta je? — upita Vasilij Andrejič. — Kako šta je, sasvim sam malaksao! A i konj posustaje. — Pa šta da radimo? — Ta strpi se. Nikita opet ode i brzo se vrati. — Teraj za mnom — reče on hodajući ispred konja. Vasilij Andrejič više ništa nije naređivao, već je poslušno radio ono što mu je Nikita govorio. — Ovuda za mnom! — povika Nikita, odlazeći prvo udesno i držeći Brnjaša za uzdu i vodeći ga nekuda naniže, u smet.

Konj se isprva opirao, ali zatim jurnu, nadajući se da će se probiti kroz smet, ali nije imao snage i upade u njega do hamova. — Izlazi! — viknu Nikita Vasiliju Andrejiču koji je i dalje sedeo u saonicama i, poduprevši jednu rukunicu nabacivaše sanke na konja. — Mučno, brate — obrati se on Brnjašu — ali šta da se radi, upri! Dela, dela, još malo! — povika on. Konj potrže jedanput, drugi put, ali se ipak ne iskobelja i opet stade kao da nešto razmišlja. — Ma šta je, brate, ne ide tako — savetovao je Nikita Brnjaša. — Dela još jedanput! Opet Nikita povuče rukunicu sa svoje strane; Vasilij Andrejič učini to isto s druge. Konj zatrese glavom, zatim najednom poteže. — Dela! Dela! Nećeš propasti, ne boj se! — vikao je Nikita. Jedan skok, drugi, treći i, najzad se konj iskobelja iz smeta i stade, teško dišući i stresajući sneg sa sebe. Nikita je hteo da vodi dalje, ali se Vasilij Andrejič tako zadihao u svojim dvema bundama da nije mogao ići i svali se u saonice. — Čekaj da predahnem — reče on odrešujući maramu kojom je u selu privezao okovratnik bunde. — Ovde je u redu, lezi samo — reče Nikita — ja ću voditi — i s Vasilijem Andrejičem u saonicama povede konja za uzdu desetak koraka i zatim malo naviše i zastade. Mesto na kome je stao Nikita nije bilo u docu, gde bi ih sneg, koji je vetar zahvatio s uzvišice i nanosio, mogao sasvim zasuti, već je ono ipak bilo delimično zaklonjeno jednim krajem jaruge od vetra. Bilo je časaka kad je izgledalo da se vetar malo smirivao, ali to nije dugo trajalo, i kao da nadoknađuje taj predah, oluja je potom naletala sa udesetostručenom snagom, još pomamnije je podizala i kovitlala sneg. Takav nalet vetra sruči se u času kad Vasilij Andrejič, pošto je predahnuo, izađe iz saonica i pođe prema Nikiti da se dogovore šta da rade. Oba se nehotice sagnuše, dok ne prođe pomama naleta. Brnjaš je isto tako nezadovoljno strigao ušima i tresao glavom. Kad se malo smiri žestina vetra, Nikita, skinuvši rukavice i zadenuvši ih za pojas, duvaše

malo u ruke i prihvati se da odvezuje uzdu s luka. — Šta to radiš? — upita Vasilij Andrejič. — Isprežem, šta bih drugo? Nemam više snage — kao da se izvinjava odgovori Nikita. — A zar ne bismo mogli nekud izaći? — Ne možemo, samo ćemo konja namučiti! Ta i on je, jadnik, sasvim posustao — reče Nikita, pokazujući na konja koji je pokorno stajao, spreman na sve i teško dahtao okomitim i mokrim bokovima. — Treba noćiti — ponovi on, isto onako kao da se sprema da noći u drumskoj gostionici, i stade drešiti oglavinu. Kamut se razdvoji. — Da se ne smrznemo? — reče Vasilij Andrejič. — Šta možemo? I ako se smrznemo, nema nam druge — reče Nikita. VI Vasiliju Andrejiču u njegovim dvema bundama bilo je sasvim toplo, osobito pošto je malo zapeo u smetu; ali mu žmarci prođoše niz leđa kad shvati da odista moraju tu zanoćiti. Da bi se primirio, sede u saonice i potraži cigarete i šibicu. Nikita je dotle ispregao konja. On odreši remen ispod trbuha, kolan, odveza dizgine, oslobodi omču kojom se vezuje luk za rukunicu, izvuče luk i neprestano je razgovarao s konjem, bodrio ga. — Dela, izlazi, izlazi — govorio je on, izvodeći ga iz rukunica. — Ta privezaću te ovde. Položiću ti slame, razuzdaću te — govorio je on, radeći to što govori. — Potkrepićeš se malo, i sve će ti biti veselije. Ali Brnjaš se, očigledno, nije umirio od Nikitinog pričanja i bio je uznemiren; premeštao se s noge na nogu, pribijao se uz saonice, okretao

se sapima prema vetru i trljao je glavu o Nikitin rukav. Reklo bi se samo zato da ne bi odbio Nikitinu ponuđenu slamu, koju mu je Nikita prineo pod gubicu, Brnjaš žustro dohvati pregršt slame iz saonica, ali istog časa zaključi da mu sada nije do slame, baci je, i vetar u tren oka raznese slamu, odnese je i zaveja snegom. — Sad ćemo postaviti znak — reče Nikita, okrete saonice licem prema vetru i pošto priveza rukunice kolanom, uspravi ih i privuče prema prednjem delu. — Eto, kad nas zaveje sneg, dobri ljudi će po rukunicama primetiti i otkopati — reče Nikita udarajući rukavice jednu o drugu i navlačeći ih. — Tako su stari učili. Vasilij Andrejič je dotle otkopčavao bundu i zaslanjajući se njenim skutovima, kresao jednu sumpornu šibicu za drugom o sivu kutijicu, ali su mu ruke drhtale i upaljene je šibice jednu za drugom, ili pre no što su se razgorele, ili u trenu kad ih je prinosio cigareti, vetar gasio. Najzad se jedna šibica raspali i osvetli za časak krzno njegove bunde, njegovu ruku sa zlatnim prstenom na unutra savijenom kažiprstu i zasutu snegom ovsenu slamu koja se promolila ispod pokrovca i cigareta se zapali. Nekoliko puta on žudno povuče dim, uvuče u sebe, ispusti dim kroz brkove, htede još da povuče, ali vetar otkide upaljeni kraj cigarete i odnese ga onamo kuda i slamu. Ali su ovih nekoliko uvučenih duvanskih dimova razgalili Vasilija Andrejiča. — Ako ćemo da noćimo, da noćimo! — reče on odlučno. — Pričekaj samo da napravim zastavu — reče on podižući maramu koju je, skinuvši je sa okovratnika, bacio maločas u saonice, i pošto skide rukavice, stade u prednjem delu saonica i pružajući se kako bi dohvatio kolan, čvrsto priveza njime maramu uz rukunicu. Marama se namah pomamno zaleprša, pripijajući se čas uz rukunicu, a čas se razvijajući, zatežući i pucketajući. — Pazi kako je samo dobro ispalo — reče Vasilij Andrejič uživajući u svom delu i spuštajući se u saonice. — Bilo bi nam udvoje toplije, ali se ne možemo smestiti obojica — reče on. — Ja ću naći sebi mesto — odgovori Nikita — samo treba pokriti

konja, jer se jadnik sav oznojio. Dajder — dodade on i, prišavši saonicama, izvuče pokrovac ispod Vasilija Andrejiča. I pošto izvuče pokrovac, presavi ga nadvoje i, smakavši oglavinu i skinuvši sedalce, pokri njime Brnjaša. — Biće ti ipak toplije, ludo — reče on, navlačeći opet konju povrh pokrovca sedalce i oglavinu. Treba li vam sargija? I slame mi dajte — reče Nikita pošto svrši sa ovim poslom i opet priđe saonicama. I kad uze i jedno i drugo ispod Vasilija Andrejiča, Nikita zađe iza saonica, iskopa tamo u snegu rupu, stavi u nju slame i, natukavši kapu i zamotavši se kaftanom i pokrivši se odozgo sargijom, sede na razastrtu slamu, osloni se o pleteni zadnji deo saonica, koji ga je štitio od vetra i snega. Vasilij Andrejič odmahnu glavom, pokazujući da se ne slaže s tim što je činio Nikita, jer on uopšte nije odobravao neobrazovanost i glupost seljačku, i pripravi se za počinak. On razredi preostalu slamu po saonicama, podmetnu veći sloj sebi pod bok i, gurnuvši ruke u rukave, namesti glavu u kutak saonica uz prednji deo koji ga je zaklanjao od vetra. Nije mu se spavalo. Ležao je i mislio: mislio je neprestano o jednom te istom, što je sačinjavalo jedini cilj, smisao, radost i ponos njegova života — o tome koliko je stekao i koliko još para može steći; koliko su drugi ljudi, koje je on poznavao, stekli i koliko imaju para, i kako su ti drugi stekli i kako stiču pare, i kako on, isto kao i oni može steći još mnogo para. Kupovina Gorjačkinske šume predstavljala je za njega posao od ogromne važnosti. Nadao se da će na toj šumi dobro ućariti, možda desetinu hiljada. I u mislima je proračunavao vrednost gaja koji je video jesenas, u kome je on na prostoru od dve desetine izračunao koliko ima drveća. »Hrast ću prodavati za salince. I za građu, to se već samo po sebi razume. Trideset hvati drva naći će se na desetini — reče on samom sebi. — Po desetini biće u najgorem slučaju dvesta dvadeset i pet rubalja. Pedeset šest desetina, pedeset šest stotina i pedeset šest stotina, pedeset šest desetorublji i još pedeset šest desetorublji i još pedeset šest petorublji.« On izračuna da iznosi više od dvanaest hiljada, ali bez

računaljke nije mogao dokučiti koliko je to tačno. »Deset hiljada ipak ne dam, već osam hiljada, ne računajući u to proplanak. Zemljomera ću podmititi — sa sto, možda i sto pedeset rubalja; on će mi obračunati pet desetina proplanka više. I daće za osam. Sad ću mu tutnuti tri hiljade. Sigurno će se raskraviti — mislio je on, opipavajući podlakticom novčanik u džepu. — I kako smo izgubili put posle zavijutka, sam bog zna! Ovde bi morala biti šuma i čuvareva kućica. Trebalo bi da se čuju psi. Ne laju, prokleti, kad treba.« On odmače okovratnik od uha i osluškivaše: čuo se samo onaj isti fijuk vetra, na rukunicama lepršanje i pucketanje marame i šibanje snega koji je padao po pleteri saonica. On se ponovo zagrnu. »Da sam znao, ostao bih da noćim. Ali svejedno, stići ćemo sutra. Samo, dan je propao. Po ovakvom vremenu ni oni neće krenuti.« I on se priseti da devetog treba da dobije od kasapina novac za tovljene brave. »Želeo je da lično dođe; neće me zateći — žena neće umeti da primi novac. Sasvim je neuka. Ne zna dolično da se ophodi«, nastavi on da misli i seti se kako ona nije umela da se ophodi prema sreskom upravniku policije koji je juče o prazniku bio kod njega u gostima. »Naravno — žensko! Zar je ona igda išta videla? Za života roditelja kakva je bila naša kuća? Osrednje stojeća, kakva je kod imućnog seljaka: ljuštilica i gostionica — i to je bio čitav imetak. A šta sam ja stekao za petnaest godina? Dućan, dve krčme, mlin, žitnicu, dva imanja pod arendom, kuću i ambar pokriven limenim krovom — seti se on oholo. — A ne kao za života roditelja! Ko sad žari i pali u okolini? Brehunov. A zašto? Zato što vodim računa o poslu, što se trudim, a ne kao drugi — badavadžišu, ili se bave glupostima. A ja ni noću ne spavam. Bila mećava ili ne — putujem. I posao mi ide od ruke. Oni misle da pare padaju s neba. Ne, ima da se pomučiš i glava da ti puca. Evo ovako zanoćiš u polju i oka da ne sklopiš svu noć. U glavi ti se vrzma tušta i tma misli — razmišljao je on oholo. — Misle da je potrebna sreća da čovek postane nešto. Eto, Mironovi sada imaju milione. A zašto? Radi. I bog će ti dati. Samo da bog da zdravlja.« I pomisao da i on može postati isto takav milioner kao i Mironov, koji se podigao ni iz čega, tako je uzbudila Vasilija Andrejiča da je on

osetio potrebu da porazgovara s nekim. Ali nije imao s kim da razgovara... Da mu je da stigne do Gorjačkina, porazgovarao bi se sa spahijom, nasukao bi ga na tanak led. »Pazi samo kako duva! Može tako da nas zaveje da se ujutru nećemo moći izvući!« pomisli on osluškujući nalet vetra koji je duvao u prednji deo saonica, iskretao ga i šibao snegom njegovu pletaru. On se pridiže i pogleda oko sebe: u beloj uskovitlanoj tmini videla su se samo crna glava Brnjaša i njegova leđa, pokrivena pokrovcem koji se lepršao, i kosmati rep uvezan u čvor; sa svih strana, napred, pozadi, bila je svuda jedna ista jednolična bela uskovitlana tmina, koja kao da je ponekad postajala svetlija, a ponekad još mrklija. »Bez ikakve potrebe sam poslušao Nikitu — mislio je on. Trebalo je ići, nekud bismo ipak stigli. Makar da smo se vratili u Griškino, noćili bismo kod Tarasa. A sad eto presedi celu noć. Ta kad bi samo sve ispalo kako treba? Da, eto, šta bog daje radenu čoveku, umesto lenštinama, ladoležima ili budalama. A i treba zapaliti!« On sede, izvadi tabakeru, leže potrbuške, zaklanjajući skutom vatru od vetra, ali vetar je prodirao i gasio šibice jednu za drugom. Najzad uspe da zapali jednu i poče pušiti. To što mu je pošlo od ruke veoma ga obradova. Mada je vetar popušio cigaretu više nego on, on ipak povuče nekoliko dimova, i opet je bio oran. Opet se pribi uz zadnji deo, uvi se i opet se poče prisećati, maštati i sasvim neočekivano najednom utonu u dremež i zaspa. Ali iznenada kao da ga nešto munu i probudi. Da li je to Brnjaš istrgao ispod njega slamu, ili ga je nešto u njemu samom potreslo — tek on se probudi, i srce mu je tuklo tako brzo i tako jako da mu se pričinjavalo da se sanke tresu pod njim. On otvori oči. Oko njega je bilo sve isto, samo se činilo da je svetlije. »Sviće — pomisli on — mora da će uskoro jutro.« Ali se namah doseti da je postalo svetlije samo zato što je izašao mesec. On se pridiže, pogleda najpre konja. Brnjaš je i dalje stajao okrenut zadnjim delom prema vetru i sav se tresao. Pokrovac zasut snegom iskrivio se na jednu stranu, zadnji deo hama je spao, i snegom zasuta glava s kićankom i grivom koje su se lepršale sada su se jasnije videli. Vasilij Andrejič se naže prema zadnjem delu i pogleda iza njega. Nikita je sedeo i dalje u istom položaju koji je zauzeo kad je seo. Sargiju kojom se pokrio i njegove noge sneg je jako zavejao. »Da se

čovek ne smrzne; rđavo je obučen. Još mogu za njega odgovarati. Baš je ovaj narod glupav. Zatucan dozlaboga«, pomisli Vasilij Andrejič i htede da skine pokrovac s konja i da pokrije Nikitu, ali mu je bilo hladno da ustane i da se petlja, a i bojao se da se konj ne smrzne. »I što sam ga poveo? Sve je to njeno maslo!« pomisli Vasilij Andrejič, prisećajući se mrske žene, i opet se zavali na svoje malopređašnje mesto prema prednjem delu saonica. »Tako je jedanput stric celu noć presedeo u snegu — seti se on — i ništa mu nije bilo. A Sevastjana su ipak otkopali — priseti se drugog slučaja — bio je već mrtav, sav se ukočanio, kao smrznuto odrano živinče. Trebalo je da ostanem u Griškinu i ništa mi ne bi bilo.« I, pošto se brižljivo umota da mu toplota od krzna ne propada uzalud, već da ga odasvud — i oko vrata, i uz kolena i u stopalima — greje, on zatvori oči, nastojeći da opet usni. Ali ma koliko da se sad trudio, nije više mogao da zaspi, već se osećao potpuno krepkim i čilim. Opet je počeo sračunavati šićar, dugove kod ljudi, opet se hvalisao pred samim sobom i dičio sobom i svojim položajem — ali sad je sve to narušavao strah koji se prikradao i nesnosna misao zašto nije ostao da noći u Griškinu. »Bilo bi sasvim drukčije: ležao bih na dušemi, u toplom.« On se nekoliko puta okrenu, nameštajući se, nastojeći da nađe što ugodniji i od vetra što zaklonjeniji položaj, ali mu se svaki činio neudoban; on se opet dizao, menjao položaj, umotavao noge, zatvarao oči i primirivao se. Ali ili su počinjale da ga žigaju noge stegnute u čvrstim valjenkama, ili je vetar odnekud produvavao, i on se, pošto bi malo poležao, ljuteći se opet na samoga sebe, prisećao kako je sad mogao mirno ležati u toploj sobi u Griškinom, i ponovo se dizao, prevrtao se, umotavao, i opet se nameštao. Jedanput se Vasiliju Andrejiču pričini da čuje daleko kukurikanje petla. Obradova se, razgrnu bundu i stade napregnuto slušati, ali ma koliko da je naprezao sluh nije mogao ništa čuti, osim zavijanja vetra koji je fijukao među rukunicama i lepršanja marame i snega koji je šibao u pleteru saonica. Nikita, kako se naveče šćućurio, tako je i ostao, ne mičući se i čak se ne odazva Vasiliju Andrejiču koji ga nekoliko puta zovnu. »On i ne haje, sigurno spava«, sa srdžbom pomisli Vasilij Andrejič, gledajući preko

zadnjeg dela saonica na Nikitu zasutog debelim slojem snega. Vasilij Andrejič je ustajao i legao dvadesetak puta. Činilo mu se da ta noć neće nikad proći. »Sad bi već i jutro moralo biti blizu — pomisli on jedanput, podižući se i osvrćući se. — Dela da pogledam na sat. Ozepšću ako se budem raskopčavao. Ali ako doznam da će ubrzo jutro, sve će biti veselije. Upregnućemo.« Vasilij Andrejič je u dubini duše znao da je do jutra još daleko, ali se sve više i više bojao i želeo je istovremeno i da proveri i da obmane sebe. Pažljivo raskopča kopče kožuha i, zavukavši ruku u nedra, dugo je pipao dok nije napipao prsluk. Na jedvite jade izvuče svoj srebrni časovnik sa emajliranim brojčanikom i zagleda se u njega. Bez svetlosti se ništa nije videlo. Opet leže ničice na laktove i na kolena kao i onda kad je pripaljivao cigaretu, izvadi šibicu i ukresa. Ovoga puta radio je to pažljivije i, napipavši prstima šibicu s najvećim slojem fosfora, zapali je od prve. Prinevši brojčanik na svetlost pogleda i ne poverova svojim očima... Tek je deset minuta prošlo od ponoći. Trebalo je čekati još celu noć. »Oh, duga noći!« pomisli Vasilij Andrejič osećajući kako mu žmarci prođoše niz leđa i, zakopčavši se opet i uvukavši se, pribi se u kut saonica, spremajući se da strpljivo čeka. Najednom posle jednoličnog zvuka vetra on jasno ču i nekakav novi, živi zvuk. Zvuk se ravnomerno pojačavao i, postavši potpuno jasan, stade isto tako ravnomerno da slabi. Nije bilo nikakve sumnje da je to bio vuk. I taj vuk zavijao je negde u blizini, da se niz vetar jasno čulo kako on, škrgućući vilicama, menja zvuk svoga glasa. Vasilij Andrejič odmače okovratnik i pažljivo osluškivaše. I Brnjaš je napregnuto osluškivao, strižući ušima i, kad vuk otpeva svoju pesmu, premesti se s noge na nogu i upozoravajući frknu. Posle toga Vasilij Andrejič ne samo da nikako nije mogao zaspati već se nije mogao ni smiriti. Ma koliko da je nastojao da misli o svojim proračunima, poslovima i svom ugledu i svom dostojanstvu i bogatstvu, strah ga je sve više i više obuzimao, i nad svim mislima preovladavala je i u sve misli se uplitala misao o tome zašto nije ostao da noći u Griškinu. »Ma neka ide s milim bogom šuma, i bez nje je dosta posla, hvala bogu. Eh, da smo zanoćili! — reče on sebi. — Vele da se pijani smrzavaju — pomisli on. A ja sam baš popio.« Osluškujući svoju nutrinu, oseti da podrhtava, ni sam ne znajući od čega drhti — od hladnoće ili od straha.

Pokuša da se uvuče i da leži kao i maločas, ali to više nije mogao da učini. Nije mogao da se skrasi, želeo je da ustane, da preduzme štogod, kako bi prigušio strah koji ga je sve više obuzimao, i kome se, osećao je, nije mogao suprotstaviti. On opet izvadi cigarete i šibice, ali su mu preostale samo tri šibice i sve su bile slabe. Sve tri se otreše i ne upališe. »Ma neka te đavo nosi, prokletinjo, idi bestraga!« naruži on ni sam ne znajući koga i baci zgnječenu cigaretu. Htede da baci kutiju, ali zaustavi pokret ruke i gurnu je u džep. Obuzelo ga je takvo nestrpljenje da više nije mogao da ostane na mestu. On izađe iz saonica i, okrenuvši se leđima prema vetru, stade se ponovo čvrsto i nisko opasivati. »Zašto da ležim i da čekam smrt! Da uzjašem konja i put pod noge — najednom mu pade na um. — Kad ga pojašem, konj neće stati. Njemu je — pomisli on na Nikitu — svejedno da li će umreti ili neće! Kakav je njegov život! On nema zašto da žali za životom, a ja, hvala bogu, imam od čega da živim...« I on, pošto odveza konja, prebaci mu uzdu oko vrata i htede da skoči na njega, ali su bunde i čizme bile tako teške da pade. Tada stade na saonice i htede da ga uzjaše sa saonica. Ali se saonice zaljuljaše pod njegovom težinom, i on se opet preturi. Najzad treći put privede konja saonicama i, stavši oprezno na njihovu ivicu, uspe ipak da polegne potrbuške na leđa konju, Poleža tako i pomače se napred jedanput, drugi put, najzad prebaci nogu konju preko leća i sede, opirući se stopalima o uzdužni remen hama. Udar zaljuljanih saonica probudi Nikitu, i on se podiže, i Vasiliju Andrejiču pričini se da on nešto govori. — Da slušam vas, budale! Zar da propadnem nizašto? — povika Vasilij Andrejič i, gurajući pod kolena skutove bundi koji su se lepršali, okrenu konja i potera ga dalje od saonica, u onom pravcu u kome je pretpostavljao da se mora nalaziti šuma i čuvareva kućica. VII

Nikita je, otkako se šćućurio, pokrivši se sargijom, iza zadnjeg dela saonica, sedeo nepomično. Kao i svi ljudi koji žive u prirodi i koji su iskusili nevolju, bio je strpljiv i mogao je mirno da čeka satima, danima čak, ne osećajući ni nemir ni razdražljivost. On je čuo kako ga gazda zove, ali se nije odazivao, zato što nije hteo da se miče i da se odaziva. Mada mu je još bilo toplo od popijenog čaja i od toga što je dugo hodao, probijajući se po smetu, znao je da ta toplota neće dugo potrajati, a da se zagreje kretanjem više neće biti u stanju, jer se osećao tako umoran kao što se oseća konj kad stane i ne može da ide dalje, bez obzira na bič, i gazda vidi da ga mora nahraniti, kako bi ponovo mogao tegliti. Jedna mu se noga u poderanoj čizmi smrzla, i on više nije osećao palac na njoj. I, osim toga, po čitavom telu osećao je sve veću i veću hladnoću. Pala mu je na um misao da može i da čak, po svemu sudeći, mora umreti te noći, ali mu se ta misao nije činila naročito neprijatna ni naročito strašna. Ta misao nije mu izgledala naročito neprijatna zato što čitav njegov život ne da nije bio večiti praznik, nego je, naprotiv, bio neprekidno dirindženje od koga je počinjao posustajati. Ta misao nije mu izgledala naročito strašna zato što se, sem od tih gazda, kao što je bio Vasilij Andrejič, koga je on ovde služio, uvek u tom životu osećao zavisnim i od najstarijeg gospodara, onog koji ga je poslao na ovaj svet, i znao je da će i umirući ostati u vlasti tog istog gospodara i da mu taj gospodar neće učiniti ništa nažao. »Žao mi je da ostavim ono sa čim sam se srodio, na šta sam se privikao? Pa, šta da se radi, i na novo se mora privikavati.« »Gresi? — pomisli on i seti se svoga pijančenja, propijenih para, ženinih uvreda, psovki, neodlaženja u crkvu, nepridržavanja postova i svega zbog čega ga je korio sveštenik prilikom ispovesti. — Naravno da su to gresi. Ali, zar sam ih ja sam počinio? Takvog me je, očito, Bog stvorio. Pa, gresi! Šta se tu sad može?« Tako je on najpre razmišljao o onom što mu se može dogoditi te noći, i zato se više nije vraćao na te misli i prepustio se onim sećanjima koja su mu sama dolazila u glavu. Čas se prisećao Marfinog dolaska, i pijančenja slugu, i svog zaricanja da više ne pije, čas sadašnjeg putovanja, i Tarasove sobe, i razgovora o deobi, čas svoga sina, i Brnjaša kome će sada biti toplo pod pokrovcem, čas gazde pod kojim sada

škripuću saonice, dok se prevrće u njima. »Biće da ni njemu, jadniku, nije drago što je krenuo — mislio je on. — Kraj takva života njemu se ne umire. Drugojače je sa ovakvima kao što sam ja.« I sva se ta sećanja stadoše preplitati, mešati u njegovoj glavi, i on usnu. Kad Vasilije Andrejič, penjući se na konja, zaljulja saonice i kad se zadnji deo o koji se Nikita oslanjao leđima, sasvim izmače, i udari ga salincem u leđa, on se probudi i hteo-ne hteo morao je da promeni svoj položaj. S mukom ispravi noge i otresajući sa njih sneg, podiže se, i istog časa mu mučna hladnoća prože celo telo. Kad shvati gazdinu nameru, htede da mu Vasilij ostavi pokrovac koji sad konju nije bio potreban, kako bi se njime pokrio, i doviknu mu to. Ali Vasilij Andrejič se ne zaustavi i iščeze u snežnoj vejavici. Kad ostade sam, Nikita se zamisli za časak šta da čini. Osećao je da nema snage da ide da traži naselje. Više nije mogao sesti na staro mesto — ono je čitavo bilo zavejano snegom. Osećao je da se neće zagrejati ni u saonicama, jer nije imao čime da se pokrije, njegov kaftan i bunda nisu ga više nimalo grejali. Bilo mu je tako hladno kao da je bio samo u košulji. Prože ga jeza. »Gospode, oče nebeski!« progovori on, i svest o tome da nije sam, već da ga neko čuje i da ga neće napustiti, umiri ga. On duboko uzdahnu i, ne skidajući sargiju sa glave, uđe u saonice i leže u njih na gazdino mesto. Ali se ni u saonicama nikako nije mogao zagrejati. Najpre je drhtao celim telom, zatim ga prođe drhtavica, i on poče pomalo gubiti svest. Da li je umirao ili tonuo u san — nije znao, ali je bio podjednako spreman i na jedno i na drugo. VIII Međutim, Vasilij Andrejič je i nogama i krajevima uzdi terao konja tamo gde je on iz nekog razloga pretpostavljao da se nalazi šuma i

čuvareva kućica. Sneg mu je zaslepljivao oči, a vetar je, činilo se, hteo da ga zaustavi, ali on je, nagnuvši se napred i neprestano zaogrćući bundu i gurajući je između sebe i hladnog sedalca koje mu je smetalo da sedi, neprestano terao konja. Konj je, iako s teškom mukom, poslušno išao lakim kasom tamo kuda ga je terao. Jahao je nekih pet minuta, kako mu se činilo, neprestano pravo, ne videći ništa, osim glave konja i bele pustinje, i ne čujući ništa, osim zvižduka vetra oko ušiju konja i okovratnika njegove bunde. Najednom se pred njim nešto zacrne. Srce mu radosno zakuca i on pojaha prema tom što se crnilo, videći već u njemu zidove seoskih kuća. Ali to što se crnelo nije bilo nepomično, već se čitavo micalo, i nije bilo selo, već na međi iždžikljali visoki pelin, koji je štrčao ispod snega i očajno se, pod udarom vetra što je fijukao kroz njega, stalno povijao na jednu stranu. I iz nekog razloga prizor tog pelena, koga je kinjio nemilosrdni vetar, nagna Vasilija Andrejiča da zadrhti, i on žurno stade terati konja, ne primećujući da je prilazeći pelenu potpuno izmenio raniji pravac i da sada tera konja na sasvim drugu stranu, pretpostavljajući ipak da ide na onu stranu gde se morala nalaziti čuvareva kućica. Ali je konj neprestano skretao udesno, i zato ga je on neprestano vraćao ulevo. Opet se pred njim nešto zacrne. On se obradova, uveren da je to sad zacelo selo. Ali je to opet bila međa obrasla pelenom. Opet se očajno lepršao suvi korov, uterujući iz nekog razloga strah u Vasilija Andrejiča. I ne samo da je to bio isti onakav korov — već je kraj njega vodio konjski trag koji je vetar zavejavao. Vasilij Andrejič zaustavi konja, saže se, osmotri: to je bio konjski, lako zavejani trag i nije mogao biti nikog drugog doli njegov. On se očigledno kretao ukrug, i to na malom prostoru. »Propašću ovako!« pomisli on, ali da se ne bi podavao strahu, on još brže stade terati konja, zagledajući se u belu snežnu izmaglicu, u kojoj mu se pričinjavalo da vidi svetlucave tačke koje su istoga časa iščezavale čim bi se on zagledao u njih. Jedanput mu se pričini da čuje lavež pasa ili zavijanje vukova, ali ti odjeci bili su tako slabi i neodređeni da nije znao da li čuje nešto ili mu se to samo pričinjava, i, zaustavivši se, napregnuto je osluškivao. Najednom se nekakav stravičan, zaglušujući krik razleže kraj

njegovih ušiju i sve zadrhta i zatreperi pod njim. Vasilij Andrejič uhvati se konju za vrat, ali je i vrat konja sav podrhtavao, i stravičan krik postade još užasniji. Nekoliko sekundi Vasilij Andrejič nije mogao da dođe k sebi i da shvati šta se dogodilo. A dogodilo se samo to da je Brnjaš, da bi obodrio samog sebe ili dozvao koga u pomoć, zarzao svojim gromkim, zvonkim glasom. »Idi bestraga! Uplaši me, prokletinjo!« reče za sebe Vasilij Andrejič. Ali shvativši pravi uzrok straha nije ga više mogao odagnati. »Treba se pribrati, otrezniti«, reče on sebi i uprkos tome nije mogao da se savlada i jednako je terao konja, ne opažajući da jaše sada niz vetar, a ne uz vetar. Njegovo telo, naročito kad je konj išao korakom, tamo gde je bilo otkriveno i doticalo sedalce, zeblo je i žigalo ga, ruke i noge su mu podrhtavale i disanje mu je bilo isprekidano. Video je da će propasti usred te užasne snežne pustinje, a nije video nikakve mogućnosti da se spase. Najednom konj propade nekud pod njim i, uvalivši se u smet, batrgao se i svaljivao na bok. Vasilij Andrejič skoči s njega, pri skoku povuče nadole donji remen hama o koji mu se opirala noga i pomače sedalce za koje se držao dok je skakao. Samo što Vasilij Andrejič skoči s njega, konj se ispravi, jurnu napred, poskoči jedanput, drugi put i opet zarza i vukući za sobom pokrovac i ham, iščeze iz vida, ostavivši Vasilija Andrejiča samog u smetu. Vasilij Andrejič pojuri za njim, ali je sneg bio tako dubok i bunde na njemu tako teške da je, upadajući i jednom i drugom nogom iznad kolena, učinio jedva dvadesetak koračaja, zadihao se i stao. »Gaj, tovljeni bravi, arenda, dućan, krčme, limom pokrivena kuća i ambar, naslednik«, pomisli on, »kako će sve to ostati? Šta se to dogodilo? To ne može biti!« sinu mu kroz glavu. I iz nekog razloga priseti se pelena koji je vetar povijao, pored kojeg je prošao dva puta, i obuze ga takav strah da nije verovao u ono što se odista zbivalo s njim. Pomisli: »Da sve to nije san?« i htede da se probudi, ali nije se imao rašta buditi. To je odista bio sneg koji mu je šibao lice i zavejavao ga i mrznuo mu desnu ruku s koje je izgubio rukavicu, i to je bila prava pustinja, ona u kojoj je on sada ostao sam, kao onaj pelen, očekujući neminovnu brzu i glupu smrt. »Carice nebeska, svetitelju, oče Mikolaju, propovedniče

samopregora«, seti se on jučerašnjeg molepstvija i ikone s crnom prilikom u zlatnoj rizi i sveća koje je prodavao za tu ikonu i koje su mu odmah vraćali natrag i koje je on tek što su počele da gore trpao u sanduk. I on poče moliti tog istog Nikolaja-čudotvorca, da ga spase, obećavao mu je molepstvije i sveće. Ali on ovde jasno, nedvojbeno shvati da su taj lik, riza, sveće, sveštenik, molepstvije — bili veoma važni i potrebni tamo, u crkvi, ali da sve to ovde ne može nimalo da mu pomogne, da izmeću tih sveća i molepstvija i njegovog kukavnog sadašnjeg položaja nema i ne može biti nikakve veze. »Ne treba klonuti duhom«, pomisli on. »Treba ići po tragu konja, inače će i njega zavejati«, pade mu na um. »On će me izvesti odavde, a možda ću ga i uhvatiti. Samo se ne smem žuriti, jer ću izgubiti dah i još gore nastradati.« Ali, i pored namere da ide polako, on pojuri napred i jurio je, neprestano padajući, podižući se i ponovo padajući. Trag konja postajao je jedva primetan na onim mestima gde sneg nije bio dubok. »Propao sam«, pomisli Vasilij Andrejič, »izgubiću i trag i konja neću dostići.« Ali istog tog časa, kad pogleda napred, vide nešto crno. To je bio Brnjaš i ne samo Brnjaš već i saonice i rukunice s maramom. Brnjaš je, sa smaknutim donjim delom hama i pokrovcem, stajao ne više na ranijem mestu, već bliže rukunicama i trzao glavom koju je uzda što ju je nagazio vukla dole. Dogodilo se da je Vasilij Andrejič upao u onu istu udolicu u koju su upali on i Nikita, i da ga je konj nosio prema saonicama, i da je on skočio s njega na nekih pedesetak koračaji od mesta gde su se nalazile saonice. IX Dokobeljavši se do saonica Vasilij Andrejič se uhvati za njih i dugo je tako nepomično stajao, trudeći se da se smiri i povrati dah. Nikite nije bilo na starom mestu, nego je nešto ležalo u saonicama, zavejano već snegom, i Vasilij Andrejič se doseti da je to Nikita. Strah sasvim prođe

Vasilija Andrejiča, i ako se on nečega plašio, onda je to bilo samo ono užasno stanje straha što ga je osetio na konju, i pogotovu onda kad je ostao sam u smetu. Trebalo je pošto-poto odagnati od sebe taj strah, a da bi ga odagnao, trebalo je nešto raditi, zabaviti se nečim. I zato se okrenuo leđima prema vetru i postarao se da prvo raskopča bundu. Zatim je, čim je koliko toliko povratio dah istresao sneg iz čizama, iz leve rukavice, desna je bila beznadežno izgubljena i, sigurno je već negde zavejana, pola metra pod snegom; zatim se ponovo opasa kaišem čvrsto i nisko, onako kako se opasivao kad je izlazio iz dućana da kupi žito koje su seljaci doterali na kolima, i spremi se da se prihvati posla. Smatrao je da treba prvo da oslobodi konju nogu. Vasilij Andrejič to i uradi i, oslobodivši uzdu, priveza Brnjaša opet za gvozdenu sponu na prednjem delu saonica, na staro mesto, i pokuša da zaobiđe konja da bi mu podigao donji deo hama, sedalce i pokrovac; ali tada opazi da se u saonicama nešto pomače i ispod snega kojim je bila zavejana pomoli se Nikitina glava. Ukočanjeni Nikita pridiže se, očigledno s velikim naporom, sede i nekako čudno kao da tera muve, stade mahati rukom ispred nosa. Mahao je rukom i govorio nešto, Vasiliju Andrejiču se pričini da ga zove. Vasilij Andrejič ostavi pokrovac, ne podigavši ga, i priđe saonicama. — Šta je s tobom? — upita on. — Šta pričaš? — Umi-mi-mirem, eto šta je — s teškom mukom reče Nikita isprekidanim glasom. — Zaradu daj sinu ili ženi, svejedno. — Šta ti je, jesi li promrzao? — upita Vasilij Andrejič. — Osećam da mi je došao kraj... praštaj, Hrista radi... — reče Nikita plačnim glasom, nastavljajući i dalje, kao da tera muve, da maše rukama ispred lica. Vasilij Andrejič postoja ćuteći i nepomično nekoliko časaka, zatim najednom s onom istom odlučnošću s kojom je udarao ruku o ruku pri zaključivanju pogodbe, kroči korak nazad, podvrnu rukave bunde i obema rukama stade čistiti sneg s Nikite i iz saonica. Kad očisti sneg, Vasilij Andrejič se žurno raspasa, otkopča bundu i, pritisnuvši Nikitu leže preko njega, pokrivajući ga ne samo svojom bundom, već i čitavim

svojim toplim, zagrejanim telom. Zadenuvši rukama skutove bunde izmeđ pletera saonica i Nikite i pritisnuvši kolenima njene skutove, Vasilij Andrejič je ležao tako ničice, uprevši glavom u pleter prednjeg dela saonica, i sad nije više čuo ni micanje konja, ni zavijanje vetra, već je samo osluškivao Nikitino disanje. Nikita je najpre ležao dugo nepomično, potom glasno uzdahnu i promeškolji se. — Samo tako, a ti veliš: umireš. Lezi, grej se, eto kako ćemo... poče ponovo Vasilij Andrejič. Ali na svoje veliko čuđenje dalje nije mogao da govori, jer su mu suze navrele na oči i donja vilica mu brzo zaigra. On prestade govoriti i samo je gutao ono što mu je dolazilo do grla. »Prepao sam se, vidi se, sasvim sam malaksao«, pomisli on o sebi. Ali ta njegova slabost ne samo da mu ni je bila neprijatna već mu je pričinjavala nekakvu naročitu radost kakvu još nikad nije doživeo. »Eto kako ćemo«, govorio je sebi, osećajući nekakvu naročitu likujuću ganutljivost. Prilično dugo je ležao tako ćuteći, tarući oči o krzno bunde i podvlačeći pod koleno desni skut bunde koji je vetar razgrtao. Ali on je tako strasno želeo da saopšti nekom svoju radost. — Mikita! — reče on. — Dobro mi je, toplo mi je — odazva se on odozdo. — Eto, brate, umalo ne nastradah. I ti bi se smrzao, i ja bih... Ali mu tad opet zadrhtaše jagodice, i na oči mu opet navreše suze, i on nije mogao dalje da govori. »Ma ništa«, pomisli on. »Samo ja znam o sebi ono što znam.« I on ućuta. Tako je dugo ležao. Bilo mu je toplo odozdo od Nikite, toplo i odozgo od bunde; samo su mu ruke, kojima je pridržavao skutove bunde uz Nikitine slabine, i noge, s kojih je vetar neprestano zadizao bundu, počinjale zepsti. Naročito mu je zebla desna ruka bez rukavice. Ali on nije mislio ni na svoje noge, ni na ruke, već je mislio samo na to kako bi raskravio seljaka koji je ležao pod njim. On nekoliko puta pogleda konja i vide da su mu leđa otkrivena i da

pokrovac i donji deo hama leže u snegu, da treba ustati i pokriti konja, ali se nije mogao odlučiti da i za časak ostavi Nikitu i naruši to radosno raspoloženje u kojem se nalazio. Više nije osećao nikakav strah. »Ne brini, neću te ostaviti na cedilu«, govorio je samom sebi o tome da će raskraviti seljaka sa onom istom hvalisavošću s kojom je govorio o svojoj kupovini i prodaji. Tako je Vasilij Andrejič ležao jedan sat, drugi, treći, ali nije opažao kako prolazi vreme. Isprva su mu u svesti kružili utisci o mećavi, rukunicama i konju pod lukom, koji su podrhtavali pred njegovim očima, i prisećao se Nikite koji leži pod njim; potom su se mešali utisci o prazniku, ženi, sreskom upravniku policije, sanduku sa svećama i opet o Nikiti koji leži pod tim sandukom; zatim su iskrsavali seljaci, prodavci i kupci, i beli zidovi, i kuće, pokrivene limom, pod kojima leži Nikita; zatim se sve to smešalo, ušlo jedno u drugo, i kao dugine boje, koje se sjedinjuju u jednu belu boju, svi ti raznovrsni utisci sjedinili su se u jedno ništa i on je zaspao. Dugo je spavao, bez snova, ali su se pred svitanje opet pojavila snoviđenja. Pričinilo mu se da stoji kraj sanduka sa svećama i Tihonova žena traži od njega sveću od pet kopjejki za praznik, i on hoće da uzme sveću i da joj da, ali se ruke ne podižu, već su nabijene u džepovima. Hoće da obiđe sanduk, i noge se ne miču, a nove, očišćene kaljače, prirasle za kameni pod, i ne može da ih podigne niti noge da izvuče iz njih. I najednom sanduk sa svećama nije više sanduk sa svećama, nego krevet, i Vasilij Andrejič vidi sebe kako leži potrbuške na sanduku za sveće, to jest na svom krevetu, u svojoj kući. I leži on na krevetu i ne može ustati, a treba da ustane jer će sad doći po njega Ivan Matvejič, sreski upravnik policije, i sa Ivanom Matvejičem treba da ide ili da se pogodi za gaj ili da popravi donji deo hama na Brnjašu. I pita on ženu: »Mikolavna, zar nije dolazio?« — »Ne, veli, nije dolazio.« I čuje on da neko kolima prilazi ulaznom stepeništu. Sigurno je on. Ne, prolazi dalje. »Mikolavna, o Mikolavna, još li ga nema?« — »Nema.« I on leži na krevetu i nikako ne može da ustane, i jednako čeka, i to čekanje je mučno i radosno. I najednom nestaje radosti: dolazi onaj koga on čeka, i to više nije Ivan Matvejič, sreski upravnik policije, već neko drugi, ali baš onaj koga on čeka. Priđe mu i pozva ga, a eto taj koji ga zove, to je onaj koji ga je pozvao i rekao mu da legne na Nikitu. I

Vasiliju Andrejiču je drago što je taj neko došao po njega. »Idem!« viče on radosno, i taj uzvik ga budi. I on se budi, ali se ne budi više onakav kakav je bio kad je zaspao. Hoće da ustane — a ne može, hoće da digne ruku — ne može, nogu — isto tako ne može. Hoće da skrene glavu — i to ne može. I on se čudi, ali se nimalo ne ljuti zbog toga. Shvata da je to smrt, i nimalo se ne ljuti zbog toga. I on se priseća da Nikita leži pod njim i da se zagrejao i da je živ, i čini mu se da je on — Nikita, a Nikita — on, i da njegov život nije u njemu, već u Nikiti. On napreže sluh i sluša disanje, čak i slabo Nikitino hrkanje. »Živ je Nikita, znači živ sam i ja«, pobedonosno kaže sam sebi. I on se priseća novca, dućana, kuće, kupovine, prodaje i Mironovih miliona; teško mu je da shvati zašto se taj čovek koga su zvali Vasilij Brehunov bavio svim tim čime se bavio. »Zar on nije znao u čemu je suština svega — misli on o Vasiliju Brehunovu. Nisam znao, a sad znam. Sad znam pouzdano. Sad znam.« I opet čuje dozivanje onoga koji ga je već poznavao. »Idem, idem!« radosno, umiljato govori čitavo njegovo biće. I on oseća da je slobodan i da ništa više ne može da ga zadrži. I više ništa nije video, ni čuo, ni osećao na ovom svetu Vasilij Andrejič. Unaokolo je jednako vejalo. Isti oni snežni vihori kovitlali su se, zavejavali bundu mrtvog Vasilija Andrejiča i Brnjaša, koji se sav tresao i saonice koje su se jedva videle i dole u njima Nikitu koji je ležao pod već mrtvim gazdom. X Nikita se probudi pred jutro. Opet ga je probudila hladnoća koja mu je počela prožimati leđa. Sanjao je kako se vraća iz mlina s kolima natovarenim gazdinim brašnom i, prelazeći preko potoka, udari mimo gaza i zaglibi kola. I vidi kako se podvukao ispod kola i podiže ih,

ispravljajući leđa. Ali prosto neverovatno! Kola se ne miču i zalepila su mu se za leđa, i on ne može ni da podigne kola ni da se izvuče ispod njih. Sva su mu krsta prignječila. A i hladna su! Jasno mu je da treba da izađe. »Mani se toga«, govori on onom nekom ko mu pritiska leđa kolima. »Istovaruj vreće!« Ali ga kola sve hladnija i hladnija pritiskaju, i najednom zalupa nešto neobično, i on se sasvim budi i sve shvata. Hladna kola — to je mrtvi smrznuti gazda koji leži na njemu. A lupnuo je Brnjaš, udarivši dva puta kopitom saonice. — Andrejiču, o Andrejiču! — predosećajući već istinu, pozva Nikita gazdu, upinjući oprezno leđa. Ali se Andrejič ne odaziva, i njegov trbuh i noge — ukočeni, hladni i teški kao tegovi. »Izdahnuo je, sigurno. Bog mu dao rajsko naselje!« misli Nikita. On okreće glavu, razgrće rukom sneg pred sobom i otvara oči. Vidno je; isto onako fijuče vetar među rukunicama i isto onako veje sneg, s tom razlikom samo što više ne šiba o pleter saonica, već sve više i više bešumno zavejava sanke i konja, i ni micanje, ni disanje konja nije se više čulo. »Sigurno se i on smrzao« misli Nikita o Brnjašu. I zaista su ti udarci kopita o saonice koji su probudili Nikitu bili predsmrtna upinjanja već sasvim promrzlog Brnjaša da se održi na nogama. »Gospode, oče naš, čini se, i mene zoveš«, kaže Nikita sam sebi. »Tvoja sveta volja. Jeza me prožima. Ali dve smrti nema, a jedna se ne može izbeći. Samo da dođe čim pre...« I on opet zavlači ruku, zatvara oči i gubi svest, potpuno uveren da mu više nema spasa, da odista umire. Tek sutradan oko ručka otkopali su seljaci lopatama Vasilija Andrejiča i Nikitu na trideset hvati od puta i pola vrste od sela. Sneg je zavejao saonice, ali su se rukunice i marama na njima još videle. Brnjaš je stajao do trbuha u snegu, sa smaknutim s leđa gornjim delom hama i pokrovcem, sav beo, pribijene mrtve glave uz ukočanjenu jabučicu; iz nozdrva su mu visile ledenice, oči mu je prekrilo inje i kao da su se suze sledile u njima. On je tako omršaveo za jednu noć da je bio sama kost i koža. Vasilij Andrejič se ukočanio kao odrani brav, i kako su mu bile raširene noge, tako su ga raskrečena i svukli s Nikite. Buljave oči kao u jastreba bile su mu ukočene a njegova otvorena usta ispod

potkresanih brkova bila su puna snega. Nikita je bio živ, mada sav promrzao. Kad se Nikita probudi, bio je uveren da je već umro i da se to što se zbiva sad s njim odigrava ne na ovom, već na onom svetu. Ali kad ču povike seljaka koji su ga otkopavali i svlačili s njega ukočenog Vasilija Andrejiča, on se najpre začudi što na onom svetu isto tako viču seljaci i što je telo isto, ali kad shvati da je on još ovde, na ovom svetu, on se pre naljuti zbog toga nego što se obradova, naročito kad oseti da su mu prsti na obema nogama promrzli. Nikita je ležao dva meseca u bolnici. Tri prsta su mu odsekli, a ostali su prezdravili, tako da je mogao raditi, i proživeo je još dvadeset godina — u početku kao sluga, a zatim, pod starost, kao čuvar. Umro je tek ove godine kod kuće, onako kako je želeo, na samrtnoj postelji i s voštanicom u rukama. Pred smrt je tražio oproštaj od svoje starice i oprostio joj je zbog kačara; oprostio se i sa sinom i s unučićima i umro, istinski se radujući tome što izbavljuje sina i snahu od tereta da bespotrebno hrane jednu dušu i što najzad uistinu odlazi iz ovog života, koji mu je već dodijao, u onaj drugi život koji mu je svakom godinom i svakim časom postajao sve razumljiviji i primamljiviji. Da li mu je bolje ili gore tamo gde se on, posle one prave smrti, probudio? Da li se razočarao ili je tamo našao ono što je očekivao? — svi ćemo uskoro saznati.

OTAC SERGIJE I U Petrogradu se četrdesetih godina zbio događaj koji je sve začudio: lepotan knez, komandant dvorskog eskadrona kirasirskoga puka, kome su svi proricali da će postati krilni ađutant [23] i da će napraviti sjajnu karijeru kod Nikolaja I, mesec dana pre svadbe sa lepoticom, dvorskom damom, koja je uživala osobitu caričinu milost, dao je ostavku, prekinuo vezu s verenicom, ostavio svoje omanje imanje sestri i otišao u manastir, s namerom da se zakaluđeri. Događaj je bio neobičan i neobjašnjiv za ljude koji nisu znali njegove unutrašnje razloge; za samoga, pak, kneza Stepana Kasatskog bilo je sve to tako prirodno da nije mogao ni zamisliti kako bi mogao drugojače postupiti. Otac Stepana Kasatskog, gardijski pukovnik u penziji, umro je kad je sinu bilo dvanaest godina. Iako je materi bilo žao da odvaja sina od kuće, nije se usudila da ne ispuni volju pokojnoga muža, koji joj je, u slučaju svoje smrti, ostavio u amanet da sina ne drži kod kuće, već da ga da u vojnu školu — i dala ga je u vojnu školu. Sama, pak, udovica, sa kćerkom Varvarom, preselila se u Petrograd, da bi živela tamo gde joj je sin, kako bi joj o praznicima mogao dolaziti. Dečak se isticao sjajnim sposobnostima i velikim častoljubljem, zbog čega je bio najbolji iz svih predmeta, a naročito iz matematike, za koju je imao posebnu sklonost, i u vojnoj obuci i u jahanju. I pored svog neuobičajeno visokog rasta, bio je lep i okretan. Osim toga, i po vladanju

on bi bio pitomac za uzor da nije bio naprasit. Nije pio, nije živeo razvratno, i bio je neobično pravičan. Jedino što mu je smetalo da bude uzor bili su nastupi gneva, kada je potpuno prestajao da vlada sobom i postajao zver. Jednom umalo nije izbacio kroz prozor pitomca koji je počeo da se šegači sa njegovom kolekcijom minerala. Drugi put umalo nije nastradao: bacio je pun tanjir ćufteta na ekonoma, nasrnuo na oficira, govorilo se i da ga je udario, zato što je porekao svoje reči i slagao gledajući ga u oči. Sigurno bi ga ražalovali da direktor škole nije prikrio ceo slučaj i isterao ekonoma. U osamnaestoj godini bio je proizveden za oficira gardijskog aristokratskog puka. Car Nikolaj Pavlovič poznavao ga je još iz škole, a cenio ga je i docnije u puku, tako da su mu svi proricali da će postati krilni ađutant. I Kasatski je to želeo silno, ne samo iz častoljublja već najviše zato što je, još od vremena dok je bio u školi, vatreno, upravo vatreno voleo Nikolaja Pavloviča. Svaki dolazak Nikolaja Pavloviča u školu — a on je često odlazio tamo — kad je ta visoka prilika ulazila krepkim korakom, s isturenim prsima, orlovskim nosom iznad brkova i potkresanim zaliscima, u mundiru, i pozdravljala snažnim glasom pitomce, Kasatski je osećao ushićenje zaljubljenog, isto onakvo kakvo je osećao kasnije kad je dočekivao svoju voljenu. Samo je ushićenje ljubavlju prema Nikolaju Pavloviču bilo jače: želeo je da mu pokaže svoju neograničenu odanost, da mu nešto žrtvuje, čitavog sebe. A Nikolaj Pavlovič je znao da podstiče to ushićenje i namerno ga je izazivao. On se zabavljao s pitomcima, okruživao se njima, čas se detinjski jednostavno, čas prijateljski, čas svečano i veličanstveno ophodio s njima. Posle onog sukoba Kasatskog s oficirom, Nikolaj Pavlovič nije ništa rekao Kasatskom, ali kad mu se ovaj približi, on ga teatralno odstrani i, namrštivši se, popreti mu prstom, a zatim, odlazeći, reče: — Znajte da znam sve, ali neke stvari ne želim da znam. No one su ovde. I pokaza na svoje srce. A kad su mu se pitomci proizvedeni u oficire javljali, on više nije pominjao to, rekao im je, kao i uvek, da se za sve mogu obraćati lično njemu, neka verno služe njemu i otadžbini, a on će uvek ostati njihov

najbolji prijatelj. Svi su, kao i uvek, bili tronuti, a Kasatski je, sećajući se prošlosti, ronio suze i zaricao se da će predano služiti omiljenog cara. Kad je Kasatski stupio u puk, njegova majka sa kćeri pređe najpre u Moskvu, a zatim u selo. Kasatski dade sestri polovinu imanja, a ono što ostade njemu bilo je taman toliko da bi se mogao izdržavati u tom raskošnom puku u kome je služio. Naoko je Kasatski bio najobičniji mladi, sjajni gardist koji pravi karijeru; ali, u njemu se razvijala zamršena i napregnuta delatnost. Ta delatnost razvijala se, kako se činilo, od samog detinjstva najraznovrsnije, ali u suštini bila je ista i sastojala se u tome da u svima poslovima kojih se prihvatio postigne savršenstvo i uspeh koji izaziva pohvale i divljenje ljudi. Bilo da je to obuka ili učenje — on ih se prihvatao i radio dotle dok ga ne bi pohvalili i stavili drugima za primer. Kad bi postigao jedno, latio bi se drugoga. Tako je on postigao najbolji uspeh iz svih predmeta; tako je, dok je još bio u školi, opazivši da se nekako nevešto izražava na francuskom, postigao da vlada francuskim kao ruskim; tako je zatim, kad je počeo da igra šaha, još dok je bio u školi, naučio odlično da igra. Osim opšteg poziva u životu, koji se sastojao u službi caru i otadžbini, uvek je sebi postavljao nekakav cilj, i ma koliko da je taj cilj bio ništavan, on mu se sav posvećivao i živeo samo za nj, dok ga ne bi postigao. Ali čim bi postigao određeni cilj, odmah bi se u njegovoj svesti pojavio drugi i smenio pređašnji. Ta težnja, odlikovati se i, radi toga da bi se odlikovao, dostignuti postavljeni cilj, ispunjavala mu je život. Tako je, kad je proizveden u oficira, postavio sebi za cilj da se što je moguće više usavrši u svojoj struci, i ubrzo je postao uzoran oficir, mada uvek sa onom manom neobuzdane naprasitosti koja ga je i u službi uvlačila u nepromišljene postupke štetne za njegov uspeh. Zatim, osetivši jedanput u razgovoru u otmenom društvu nedostatak svog opšteg obrazovanja, naumi da ga dopuni i zasede za knjigu, te postiže šta je hteo. Potom ga obuze misao da postigne sjajan položaj u višem otmenom društvu, nauči odlično da igra i vrlo brzo postiže da ga pozivaju na sve velike balove otmenog društva i na neke večeri. Ali ga taj položaj nije zadovoljavao. On je navikao da bude prvi, a tu ni izdaleka nije bio to.