Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

Slavomir Nastasijević

TEŠKO POBEÐENIMA

NARODNA KNJIGA · BEOGRAD

By

2

I Knjiga

DVA DESPOTA

3

Glava prva

Godine 1412. u Srbiji i Makedoniji vladala je suša kakvu svet nije

zapamtio. Oronule starice klele su se da za svoga veka nisu videle
manje klasove i sitnije pšenično i ječmeno zrno. Plodovi krušaka i jabuka,
skapali pod jakom žegom, crvljivi i sprčeni, opali su pre vremena. Po
prisojnim stranama loza se kao ukleta usukala. Ispod sparušenog lišća
na čokotima izvirivali su oretki grozdovi sa sitnim i ojedenim zrnom.
Podnevna žega pržila je odavno sparušenu travu, požutelo lišće na
drveću i svenule plodove po zaparloženim njivama. Suhi vetrovi ispili su i
poslednju kap vode na barama i lokvama. Po uljanicima, društva pčela
počela su da izumiru, jer je na košnice navalila ljuta osa i žuti mravi,
opaki nakot kad naiđe sušna godina.

Niža vlastela i sebri zorom i svečeri okretali su prema nebu
potamnela lica i u beskrajno plavetnilo upirali odvugle oči, ali kiše
niotkud. Dani su prolazili, a sa njima želje i nade izgladnelog naroda.
Skoro je protekao i mesec avgust, ostavljajući za sobom potištenost i
zlehuda nadanja. Ponekad bi se na zapadnom nebu pojavili oblaci
raskidani, kao da gone jedan drugi u hitnji da što pre nestanu iza vidika
na istoku. Beličasti ili tamni, s obrubom bakarne boje, nakratko su
zaklanjali žarko sunce i plovili dalje, ostavljajući za sobom plavo nebo,
nemilosrdno kao pustinja.

Zalihe hrane po magazama velmoža i vlastele bar donekle bi
ublažile strahotu gladi da nisu ratnici Vuka, drugog sina kneza Lazara,
udruženi s Turcima upali u Srbiju, pljačkali, robili i ubijali, ostavljajući za
sobom pustoš. Koji ostadoše verni despotu Stefanu ubijeni su ili nagnani
u bekstvo, da se kao zveri lome i potucaju po planinama.

Međutim, mnoge velmože i vlastelini, napustivši despota Stefana,
smatrali su da bez zamerke mogu prići Vuku Lazareviću i svesrdno
pomoći njegovu nameru da zavlada južnom polovinom Srbije. I uspeli su
lakše nego što je iko mogao očekivati. Despotovi ljudi napustiše zemlju i
gradove sve do Kruševca. Prema naređenju Stefanovu, borba se po
svaku cenu morala izbegavati. Tako Kruševac postade prestonica
drugoga sina kneza Lazara. Vuka i njegove pristalice spopala je mahnita
želja za vlašću, pa su pravili planove da i ostali deo Srbije zauzmu, da
osvoje Beograd i da despota Stefana unište ili proteraju u Ugarsku.
Izdašnu pomoć sultana Sulejmana, sina Bajazita Munjevitog, smatrali su

4

za najveću blagodet, ne hajući što turski ratnici pljačkaju, pale naselja,
ubijaju i odvode u ropstvo sebre i nižu vlastelu. Dve godine protekle su u
takvom stanju. Zalihe hrane su opljačkane i popaljene, pa je naišla treća,
sušna i gladna godina, baš u vreme kad su pale glave i sultana
Sulejmana i njegovog štićenika Vuka Lazarevića.

*

Više Solunskog polja počinju prostrane bukove i hrastove šume i
pružaju se sve do desne obale reke Strume, mešajući se sa topoljarima i
vrbacima u velikoj močvari. Brdovito zemljište, obilato proplancima i
uvalama, spušta se prema laktu koji čini Strumica ulivajući se u Strumu.
Odatle počinje seresko-dramska kotlina gubeći se u nedogled put
jugoistoka.

Južno od grada Petriča, nadomak sastava dve reke, u jednoj
dubokoj jaruzi sedela su dva ratnika. Konje su privezali za žile pod
okapinom poviše bistrog potočića, koji je preko oblutaka skakutao dnom
jaruge. Oružje — mačevi, dva topuza šestopera, samostreli i četiri toboca
dobro nabijena kratkim strelama — ležalo im je na zemlji, kraj nogu, na
domaku ruke.

Mladi i snažni momci bili su obučeni kao seljaci, u prtene košulje i
čakšire i gunjeve od valjana sukna. Na nogama su imali opanke od
neučinjene svinjske kože, s dlakom okrenutom upolje. Mada su im lica
preplanula od žege i toplih vetrova, videlo se da ne pripadaju seljačkom
soju. Imali su prstenje na rukama i krstiće od abonosova drveta oko
vrata. Negovani brčići i obrazi zarudeli mladalačkom bradicom namah su
padali u oči.

Jedan je bio crnomanjast, izdužena lipa, tankih izvijenih obrva i
krupnih očiju. Zvao se Dragoš. Drugi je bio plav, dežmekast momak,
širokih pleća i zadrigla vrata. Na širokom licu isticale su se čvrste vilice,
prćast nos, povelika usta i zelene oči, okrugle i ukočene kao u klena. Ime
mu je bilo Jagoš, zvani Baba Ana. Mladić se u svakoj prilici ponosio
svojom babom koja je ubila Turčina i time stekla pravo na rajsko naselje.

Još pre nedelju dana mladi ratnici pripadali su vojsci Ðurđa
Brankovića, koja se uz turskog princa Musu Čelebiju godinu dana borila
s vizantijskim ratnicima i ostacima razbijene garde sultana Sulejmana i
jurišala na gradove po Trakiji, Makedoniji, oko Dardanela i na obali
Mramornog mora. Oni su se borili kod Silivrije1 i bili s ratnicima koji su, za
vreme juriša, s despotom Ðurđem utekli u grad, napustivši Musu Čelebiju
i njegov bes. Potom su pratili despota u bekstvu do Soluna. Pre sedam

5

dana napustili su svoga gospodara, utekli iz Soluna i krenuli put Srbije,
rizikujući da padnu u ruke mnogobrojnim turskim poterama koje su

krstarile duž reke Strume, zapadnog dela Trakije, Makedonije i južne

Srbije. Mada su znali da im je smrt neminovna ako ih turska, vizantijska

ili srpska potera stigne, momci su ipak pobegli.
Već sama vest da je Musa, najmlađi sin Bajazita Munjevitog,

pogubio Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića, Ðurđeva brata, unela je

pometnju u srpsku vojsku koja se na turskoj strani borila protiv
Vizantinaca. Druga vest bila je još poraznija. Pričalo se da je turski
zapovednik na gozbi u taboru kod Silivrije otrovao Ðurđa Brankovića i da
je despot, teturajući se, stigao do staja i tu pao, mada je popio protivotrov
koji je uvek sa sobom nosio. Međutim, treća vest koja je pristigla izazvala
je opštu radost kod hrišćanskih ratnika na celom Balkanskom poluostrvu:
doznalo se da je Ðurađ živ i da je napustio Turke i prebegao
Vizantincima. Zbog toga je srpska vojska po turskim taborima počela da

se rasipa. Ali Dragoš i Jagoš pobegli su iz Soluna i, napustivši svoga
gospodara, navukli na sebe pečat izdaje. Bežeći preko Solunskog polja,
dohvatili su se reke Strume i njenih močvara na desnoj obali, a zatim su

se, zamakavši u gustu šumu, spustili u prostranu jarugu s namerom da
predahnu, odmore konje i svečeri nastave put.

Ležeći na zemlji kraj potočića, Dragoš i Jagoš su bacali brižne
poglede na konje, koji su, pognutih glava i opuštenih ušiju, ječali od
umora. Bečeći oči i šireći nozdrve, životinje su trzale ulare, jer ih je žeđ
morila. Ali bistra voda potočića bila im je uskraćena dok se ne izduvaju i

bar donekle odmore.

Kad se dan primakao kraju, ratnici napojiše konje i namakoše im
zobnice o vrat. Najposle se latiše svaki svoje torbe i počeše da jedu

hleba i slanine.
U jaruzi je lebdela plavičasta izmaglica i širilo se tmolo isparenje

mahovine i trulog lišća. Crni kosovi počeše sletati na potočić da piju

vode. Dve pliske skakutale su po belim oblucima koji su izvirivali iz
zelenkastih virića. Zujanje komaraca se pojačavalo.

Dragoš je prestao da jede. Oslonjen leđima o obalu jaruge gledao je
kako konji tresu glavama, jedući pohlepno ostatke ječma iz zobnica.
Zatim baci pogled na druga, osmehnu se i reče:

— Slabo žvaćeš.

— Kako? — prenu se Jagoš.

— Gutaš nesažvakane zalogaje. Oduvek si bio brz i lakom. Zbog
toga ćeš stradati... Umrećeš od stomaka ili s lude glave.

Jagoš proguta jedan pozamašan zalogaj i zažmire na desno oko:
— Je li to tvoje ubeđenje ili samo želja? — reče.
— I jedno i drugo! — nasmeja se njegov drug i poče da se pentra uz
obalu hvatajući se za žile. Kad stiže do ivice jaruge, podiže se na uzani

6

proplanak i sede na suvu travu. Stavljajući dlan nad oči, mladi ratnik se
zagleda u daljinu. Sereska kotlina pružala se u nedogled. Šiblje, gusti
žbunovi i pojedinačno drveće, osvetljeni suncem u predvečerje, dobili su
narandžastu boju. Tamna senka džinovske šume sablasno se
povećavala na proplanku i kao plima nadirala u kotlinu od zapada prema
istoku.

— Najdalje za sat i po biće mrak — reče crnomanjasti momak. —
Od potera ni traga! Za sedam dana jedva ako smo prevalili stotinu milja...

— I dvesta... I dvesta! — dobaci njegov drug preko zalogaja, dole, iz
jaruge.

— Čudo je da su konji izdržali! — nastavi Dragoš. — S tako malo
hrane... Samo paripi anadolske pasmine u stanju su da podnesu glad,
žeđ i ovakvo teranje.

Ptice, kao da se utrkuju, preletale su visoke krošnje bukava i
hrastova, hitajući prema reci Strumi da na topolama, vrbama i u gustoj
trsci u močvari provedu noć.

Dragoš se sasulja u jarugu. Njegov drug obrisa o čakšire golemu
britvu s koricama od roga i strpa je u torbu s okrajkom hleba i komadom
slanine. Brišući usta rukavom, plavi momak dobaci:

— Poštenje je mati svih vrlina! Ali da nisam ukrao turskim ratnicima
ova dva konja, sad bismo ti i ja sedeli negde kraj reke na polovini puta i
skupljali piljke dok nas potera ne ščepa za vrat. Neka se na veki slavi
ime moje pokojne baba-Ane! Od nje sam nasledio sposobnost brzog
odlučivanja...

— I još brže krađe! —dobaci Dragoš. — Slava baba-Ani i njenom
dičnom unuku!

— Neka nam je slava i hvala! — složi se Jagoš.
Ćutali su neko vreme očekujući zalazak sunca. Jagoš prileže
nameštajući sedlo pod glavu, a Dragoš stade glasno razmišljati.
Noć je prijatelj beguncima, ali nosi sa sobom nespokojstvo i bojazan
da se u mraku ne skrene s pravog puta na stranputicu ili da se ne naleti
na zasedu Begunac zazire od panja kraj potoka ili od izbočene stene u
uvali. On zadrhti kad zec skoči s legala i nagne u bekstvo ili kad ptica
zaleprša u granju. Njega plaši frktanje konja kad osete trag vuka ili
medveda. Huktanje sove iz trulog panja izaziva potištenost i zle slutnje.
Dragoš i Jagoš bežali su prema severu u nadi da će se dočepati
Vardarske doline, zapadnih padina Osogovskih planina i, dalje, doline
Južne Morave. Mada su prevalili dobar deo puta, osećali su strah od
potera i od mogućnosti da nalete na razbijene ostatke vojske ubijenog
sultana Sulejmana, drugog sina Bajazita Munjevitog. Zbog toga su težili
da se što pre dohvate Vranjskog polja i zemlje despota Stefana, čija je
moć još bila jaka u Srbiji.
Dragoš je prestao da razmišlja. Hrkanje njegovog druga remetilo mu

7

je duhovnu ravnotežu. Ratnik uze čuturu i priđe potočiću. Pošto se napi
vode, dopuni čuturu i priveza je za sedlo. Onda stade drmusati druga.

— Ustaj! — viknu. — Treba osedlati konje. Krenućemo polako uz

jarugu.
Jagoš se prenu, pridiže se i sede. Zevajući i češući se po rebrima,

reče:
— Šta me budiš? Samo što sam oči sklopio, on navalio da me

drmusa!
— Sedlaj konja i skupljaj oružje! Polazimo odmah! — oštro reče

Dragoš.
Odjednom se obojica pogledaše i pritajiše. Nizvodno u jaruzi čulo se

pucketanje suvih grančica i tapkanje nogu po suvom lišću. Ratnici
dočepaše mačeve i stadoše uz obalu. Iza okuke se pojavi nekakva
spodoba dugačka vrata s izbočenom jabučicom pod grlom. Došljak je
imao koščato lice sa isturenim kukastim nosem. Iz slepljene duge kose
izvirivao mu je jedan čuperak i zaklanjao čelo i obrve, ispod kojih su
svetlucala dva krupna oka, žućkasta kao u sovuljage. Čovek je imao

tanka beskrvna usta i oretku bradicu i brkove. Na njemu je bila prtena
košulja, koja mu je kao džak visila o izbočenim ramenima i pružala se do
kolena. Taj jedini komad odeće nije mogao sakriti strahovitu mršavost
čoveka. Noge su mu bile tanke kao da ni grama mesa nemaju.

— Avet! Gladna godina! — uzviknu Jagoš krsteći se. — Treći
konjanik iz Apokalipse!2

Dragoš se osmehnu.
— Ni avet, ni gladna godina! — reče. — Nije ni konjanik iz

Apokalipse, jer, kao što vidiš, ide peške

Jagoš ga unezvereno pogleda:
— Možda je kljusinu ostavio dole u jaruzi... Ako progovori, daću se u
bekstvo i ko zna gde ću se zaustaviti. Tako mi boga, došlo je vreme da
se obistine reči moje pokojne baba-Ane o propasti sveta!
Međutim, došljak se stopu po stopu primicao ratnicima. Kad se
približi na nekoliko koraka, stade i tiho reče:
— Običan sam smrtan čovek, samo izgladneo. Beskorisno je

potrzati oružje. Od mene živog možete imati koristi.
— Priđi i ne boj se — reče mu Dragoš. — Sedi... Daćemo ti hleba i

slanine...

— Gospode, pomiluj nas grešne! — prostenja gladnica. — Hleba i

slanine! Dva meseca jedem puževe, skakavce i korenje...
— Ovaj se sprema među svece! — dobaci Jagoš.
— Grešan sam ja — iskrivi usta došljak sedajući na zemlju. —

Grešan sam, mada su moje patnje neizmerne. Nego, rana vam Isusovih,
dajte mi parče hleba.

Jagoš dohvati svoju torbu:

8

— Daću ti... Ali se ne prejedi da ti žuč ne pukne. Hoće to kad se
prazan stomak pretrpa.

Momak odseče parče hleba i dade mu.
— Samo hleb... Samo hleb... — dahćući od požude promuca
gladnica.
Užasnuto su dva druga gledala kako izmršaveli čovek kida zubima
hleb i kako guta nesažvakane komade. Za tili čas i poslednji zalogaj
strpa u usta.
Jagoš se zagleda u svoga druga.
— Šta kažeš na ovo žvakanje i gutanje? — reče.
— Zapanjen sam! — odvrati Dragoš.
— A slanina? — promuca gladnica.
— Kakva slanina?
— Obećali ste...
— Nema od toga ništa! Čoveče, umrećeš pre roka! — reče Jagoš.
Došljak priđe potočiću, prileže oslanjajući se na ruke i stade piti
vode. Kad se napi, ustade naprežući se i držeći se za krsta poče kolutati
očima.
— Šta je? Boli te stomak? — upita Dragoš.
— Nadima me...
— Samo neka nadima! — dobaci Jagoš. — A sad nam reci kako se
zoveš.
— April... April Sokolović.
— April! — trepnu Jagoš. — I takvo ime da čujem dok nisam umro!
— April Sokolović iz sela Zlokućana u blizini Skoplja — završi
došljak.
— April! — još uvek čudeći se reče Jagoš.
— Tebe zovu Baba Ana i niko se tome ne čudi! — dobaci njegov
drug.
— Baba Ana je moj zakoniti predak. Ja se ponosim njenim imenom.
Za života stekla je pravo na rajsko naselje i sad njena duša uživa među
pravednicima i velikomučenicima.
— Moguće da je tako — reče mršavi čovek gledajući u zemlju. — Vi
ste begunci? — dodade.
Dva druga se pogledaše.
— Od koga bežite i kuda? Dvadesetak konjanika nalaze se u ovoj
istoj jaruzi, nizvodno, tri strelometa ispod vas.
— Potera! — uzviknu Jagoš.
— Da nisu Turci? — dodade Dragoš.
— Pre bih rekao da su Srbi velmože. Ležao sam sakriven iza žbuna
i video kad su se na premorenim konjima spustili u jarugu.
— Neka je hvala Gospodu! — reče Dragoš. — Istina je. Pobegli smo
iz Soluna. Zlo nam se sprema ako ne umaknemo! Gone nas i srpske i

9

turske potere.
Jagoš, pripasujući mač, dodade:
— Došlo je vreme da poštenom beguncu nema mesta u ovoj zemlji!

Ne želim da se sušim na konopcu, makar da su i srpske velmože
spremile omču. Otići ću u goru, među hajduke.

— Pst! Ćut! — prošapta Dragoš. — Čujem topot konjskih kopita.
— I ja! — dodade njegov drug.
— Ja ne čujem ništa! — reče April bečeći oči.
— Ogluveo si od gladi! — dobaci Jagoš sedlajući konja.
Dva mlada ratnika hitro se opremiše.
— Polazak! — reče Dragoš držeći konja za vođice.
— A šta ću ja? — upita April.
— Ono što si i dosad radio — reče Jagoš. — Hvataj skakavce, beri
puževe i kopaj korenje, jer sad su nam više nego ikad potrebne više sile.
Oskudevamo u svecima.
Međutim, nizvodno se začuše ljudski glasovi. Dragoš predade
vođice svoga konja drugu i uspentra se uz obalu jaruge. Ali tek što
promoli glavu iznad ivice, sasulja se dole.
— Šta je? — upita Jagoš.
— Turska potera. Ima preko pedeset konjanika. Sigurno gone
srpske velmože.
— Na konje i trk uz jarugu! Bežimo u bestrv!
— Stoj! — odvrati Dragoš. — Ako smo begunci, nismo izdajnici. Šta
bi rekla tvoja pokojna baba Ana?
— U pravu si! — saže glavu Jagoš. — Ići ćemo niz jarugu i pomoći
našim velmožama. Ako poginemo, bar smo se uz svoje gospodare
borili...
— Poginućete! To je kao u vosku zapisano3 — reče April. Nego,
dajte meni torbe s hlebom i slaninom, da bar hrana ne propadne.
— Ne sluti, kukumavko! Nego, znaš li mesto nizvodno gde je jaruga
plića?
— Znam. Možete lako izaći s konjima na proplanak... Ali, tako vam
boga, još malo hleba...
— Napred! — viknu Dragoš i povede konja niz jarugu.
Dva ratnika su krupnim koracima odmicala. April, spotičući se o žile i
kamenje, tapkao je za njima. U daljini se čula vika i zveket oružja.
Ratnici naiđoše na mesto gde je jaruga plića i obala manje strma i
izvedoše konje na proplanak.
— Samo po jednu strelu pa za mačeve — reče Dragoš.
— Bog i svi sveci neka vas štite, ako mi date još malo hleba i
slanine! — doviknu im April iz jaruge.
— Ovaj će nam još i zlo navući na glavu — zabrinutim glasom reče
Jagoš.

10

U daljini, za dobar strelomet, vodila se žestoka bitka.
— Turaka ima dvaput više — reče Dragoš zapinjući samostrel.
Skoro polegavši po vratovima konja, mladi ratnici jurnuše preko
polja preskačući žbunove i obilazeći drveta. Konji, odmorni, dobro
nahranjeni ječmom i napojeni, osetivši skoru bitku pomamno su grabili
preko livade koja se kao uzana traka pružala unedogled između šume i
jaruge.

Srpske velmože, opkoljene turskim konjanicima, tukle su se stisnute

kao u kotlu. Prema suncu, koje je još za koplje bilo iznad šume, bleskali
su mačevi i munjevito padali na šlemove i oklope. Konji bez jahača
izletali su iz gomile boraca i vrišteći jurili duž jaruge.

Među srpskim velmožama isticao se vitez na golemu paripu. Ispod
kacige lepršala mu je smeđa kosa. Snažni ratnik zadavao je strahovite
udarce. Ne obzirući se što mu se grupa pratilaca smanjila na polovinu,
vitez se borio kao da je rešen da sam dokrajči bitku.

Dragoš i Jagoš dopadoše u pravi čas.
— Gospode, pomiluj nas grešne! — uzviknu Jagoš. — Naš
gospodar Ðurađ Branković! Sad ćemo iskupiti svoju krivicu ili slavno
poginuti.
Mladi ratnici, odapevši samostrele iz blizine, oboriše dva napadača.
Srčani momci, odmorni i orni za borbu, potrgavši mačeve jurnuše u
gomilu.

— Nebeski ugodnici, pomagajte! — viknu Dragoš iz sveg glasa i
mačem probode slabinu jednom turskom ratniku. Onda napade drugog,
zbuni ga, izbi mu štit iz ruke i tresnu ga mačem po glavi. Tvrda kaciga
izdrža udarac, ali Turčin zakoluta očima i pade s konja. Dragoš priskoči
trećem napadaču i ukrsti mač s njim.

Jagoš udari u obruč turskih ratnika dvadesetak koraka ulevo od
svoga druga. U prvom naletu njegov konj se kao klin uklješti između dva
napadača. Zaprepašćeni turski ratnici stadoše trzati vođice svojih konja s

namerom da stuknu ili da se razmaknu ulevo i udesno i dobiju prostor za
borbu. Jagošev topuz kao malj tresnu o plećke levog protivnika. Siloviti
srpski ratnik skoro u isti mah pogodi i desnog nožem u vrat.

Turski ratnici se za časak pokolebaše, a srpskim velmožama i
njihovim pratiocima priteče nova snaga. Nastadoše pojedinačne borbe
dok ostatak turskih napadača ne okrete konje i udari u bekstvo. Dragoš i
Jagoš se stuštiše za njima, stadoše pristizati pojedine i obarati ih s konja.

Od pedeset turskih ratnika pobeglo je svega desetak njih,

premorene i preplašene, prepoloviše u gonjenju Dragoš i Jagoš. Ostali
su, mrtvi i ranjeni, ležali na uzanom proplanku između šume i jaruge. Ali i
grupa velmoža pretrpela je osetan gubitak. Od dvadeset i tri ratnika

osam je bilo na nogama, ostali svi mrtvi.
Ðurađ Branković sjaha s konja i dobaci vođice jednom pratiocu.

11

Brišući suvom travom krvavi mač, reče:
— Prokleti anadolski ratnici! Vidi se da su nekad pripadali Bajazitu

Munjevitom. Da nam ne pritekoše u pomoć ona dva momka, od nas bi
samo uspomena ostala.

— I ovako su nas dobro potkratili — dodade mladi vitez Strašimir,
koga su zvali Strašni. — Naša tri istaknuta ratnika i jedanaest pratilaca
leže mrtvi.

— Neka im je vječnaja pamjat! — skidajući kacigu i krsteći se reče
despot.

— Amin! — uglas dodadoše ostali.
— Dva ratnika rešiše bitku u našu korist! Ko su oni i kome
pripadaju? — upita despot.
— Dragoš i Jagoš... Pripadaju Belušu. — reče Strašimir. — Onaj
plavi je sin Todora Besovitog, a crnomanjasti Joakima Mudrog... Borili su
se kod Silivrije i sa ostalima utekli u grad... Pre sedam dana pobegli su iz
Soluna...
— I postali izdajnici! — dodade stari vitez Beluš. — Pobegli su i sad
se u seljačkom odelu potucaju po šumama i jarugama. Smrtna kazna ih
neće mimoići.
— Kakva ništavna pomoć za nas čuvene vitezove i borce! —
nasmeja se Ðurađ. — Ratna sreća hoće koji put valjano da se našali.
Uviđaš li to, dobri moj Beluše?
— Uviđam! — kiselo se nasmeši prosedi ratnik. — Još kako uviđam,
mada ne volim šale takve vrste.
Beluš je bio vitez pod zaštitom svetog Nikole. Još u doba Vuka
Brankovića bio je čuven po drskosti i surovosti. Osobito su sebri patili od
okrutnog viteza i strepeli od njegovog besa. Bio je do samouništenja
privržen kući Brankovića. Svoju odanost preneo je i na Ðurđa i ostale
članove porodice. Na Kosovu polju okrvavio je svoj mač.
Međutim, vratiše se Dragoš i Jagoš. Oni su gonili turske ratnike
nekoliko strelometa prema jugu.
Beluš im se smesta obrati;
— Vaši očevi, Todor Besoviti i Joakim Mudri, neće se ponositi kad
vas vide. Pobegli ste iz Soluna i napustili svoga gospodara.
Odgovaraćete za izdaju.
Mladi ratnici se pogledaše. Njima se činilo da su dovoljno učinili u
korist svoje savesti, a, bogami i za svoga gospodara. Ispod natmurenih
veđa viteza Beluša osvetnički su sevala dva neumoljiva oka. Ali kad
uhvatiše Ðurđev samilosni pogled, mladići osetiše kako im suze naviru
na oči.
Mesto njih despot progovori:
— Svi smo grešni, i ja posrćem pod teretom svoje izdaje. Moj ujak,
despot Stefan, s pravom je bacio prokletstvo na mene i moj rod. Molim

12

boga da mi podari života da ga još jednom vidim i da mu kao pokajnik

padnem pred noge.
Ðurađ se obrati mladim ratnicima:
— U dobri čas ste pobegli, momci! Kamo sreće da nikad nismo

drugovali s Turcima! Ubili su mi brata Lazara i ujaka Vuka Lazarevića.
Pokušali su i mene da otruju...

— Znači istina je! — prenu se Dragoš.
— Cela istina! Podmetnuli su mi otrov na gozbi. Čudom sam se
spasao... Pobegli smo, eto, i mi velmože, da glave spasemo...

Svi preživeli ratnici stajali su oko despota. On nastavi:
— I evo, zaklinjem se časnim krstom da se neću smiriti dok ne
dobijem u ruke živog ili mrtvog ubicu svog brata i ujaka, sina Bajazita
Munjevitog, Musu Čelebiju.
— Amin, bog te čuo! — uzviknuše ratnici.
Ðurađ se obrati Dragošu i Jagošu:
— Vas dvojicu uzimam pod svoju zaštitu i bićete uvek kraj mene.
Todor Besoviti i Joakim Mudri ponosiće se svojim sinovima!
Mladići padoše na kolena pred gospodarem.
— Služićemo samo tebi, do smrti... — reče Dragoš.
— I da poginemo u slavu velikoga gospodara Ðurđa Brankovića! —
dodade Jagoš gledajući ispod oka natmureno lice viteza Beluša.
Dotle je sunce zašlo i sumrak počeo da obavija zemlju. Despotovi
pratioci već su počeli da pogledaju konje koji su pasli zrelu travu.
— Spustićemo se u jarugu i odmah krenuti dalje prema severu —
reče Ðurađ. — Pred zoru ćemo zakonačiti na nekom skrovitom mestu
koliko da se konji odmore i nahrane. A vas dvojica — obrati se mladim

beguncima — ostanite ovde. Odnesite u jarugu naše poginule ratnike i

na njih nabacajte granja i kamenja! Nemojte polaziti za nama dok ne
prevali ponoć, jer mislim da će i drugi srpski ratnici poći našim tragom.
Sačekajte ih...

— Ako naiđe i druga turska potera? — upita Jagoš.
Onda odmah krenite za nama.
Velmože povedoše između sebe konja s jednim ranjenim pratiocem,
spustiše se u jarugu i odjezdiše.
Dragoš i Jagoš privezaše svoje konje za drvo i počeše odvlačiti u
jarugu leševe poginulih srpskih ratnika da ih zatrpaju granjem, mekom

zemljom i kamenjem. Njima se pridruži i April koji je izmileo iz jaruge gde

je pod okapinom bio sakriven za vreme borbe i dok velmože nisu
odjezdile. Prilikom pretresa leševa mladi ratnici ne nađoše ništa. Sluge
velmoža pokupile su kese s novcem i poskidale prstenje da ih predadu

porodicama poginulih.
— Ne mari što smo ostali praznih ruku — reče Jagoš. — Naš

grobarski posao ipak će biti nagrađen. Skinućemo po jedan par dobrog

13

odela s pokojnika i obući.
— Nedostojno je to — zavrte glavom njegov drug.
— Dostojno ili nedostojno, tek meni je dosta ovog seljačkog odela.

Sedam dana i toliko noći osećam se kao da sam pun buva. Ko može da
mi zameri što moja gospodska koža nije navikla na prtenu košulju i
čakšire od valjana sukna.

— Kakva bruka za nas ako neko primeti da smo s pokojnika skinuli
odelo! — reče Dragoš.

Ipak su zbacili sa sebe seljačko ruho.
April Sokolović je pretresao leševe turskih ratnika. Bio je bolje sreće.
Našao je nekoliko torbi nabijenih hranom i tri pregršti srebrnog i
bakarnog novca. Uhvatio je i turskog konja sa skupocenom opremom.
Na sedlu je s desne strane bio obešen topuz šestoper, a s leve
samostrel i dva toboca nabijena kratkim strelama. Izgladneli čovek nosio
je pod pazuhom smotano odelo koje je skinuo s mrtvog turskog ratnika.
— Tako! — reče žvaćući urme koje je našao u jednoj torbi. — Od
noćas sam i ja ratnik. I ako ne osvetim svoju majku, mrtvu ženu i troje
dece, koje su Turci spalili u mojoj kolibi, celoga veka ne okusio ništa sem
skakavaca i puževa!
Obrativši se mladim ratnicima, April dodade:
— Primate li me u svoju družinu?
— Primamo! — reče Jagoš. — Uzimam te za seiza pod uslovom da
delimo pljačku koju digneš sa mrtvih neprijatelja.
— Hm! Seiz... I to je nešto! — odvrati April vrteći glavom.
— Primamo te, slatka dušo! — ponovi Jagoš, — Ali zbaci sa sebe tu
robovsku košulju i obuci ratničko odelo. Eno ti tamo turskih leševa pa
biraj šta ti se sviđa.
— Već sam izabrao. Evo odela... Evo i konja i oružja. Nego, u dobri
čas, i vi ste obukli viteška odela. Iako je tuđe, lepo vam pristaje.
— Šta vidiš u ovom mraku, sotono! — obrecnu se Jagoš. — Za te
lažljive reči moja pokojna baba Ana zveknula bi te po glavi...
— U mraku je lepo i nelepo! — filozofski zaključi April.
— Dosta je pričanja! — reče Dragoš. — Čini mi se da dole niz
jarugu nešto svetluca... Dok smo malopre gonili one turske ratnike, u
daljini sam ugledao dim..
— Dim? — uzviknu April. — Je li se dizao uspravno?
— Uspravno, pa šta!
— Onda su pravedne duše oko vatre!
— Možda su pravedne turske duše? — reče Jagoš. — To treba
izvideti... Krenuću odmah niz jarugu.
— Idi, ali lagano i pažljivo, jer ako naletiš na tursku poteru, smotaće
te kao krmača pile — odvrati Dragoš.
— Napred, Baba Ana! — uzviknu plavi ratnik i nagna konja u jarugu.

14

Glava druga

Jagoš je bio srećan što je sa svojim drugom izbegao kaznu zbog

bekstva, ali se ipak više plašio nemilosti viteza Beluša nego što se
radovao milosti despota Ðurđa. Ostavivši konju na volju, opustio je
vođice i lagano odmicao niz jarugu. Želeo je da učini još jedan podvig i
da otkloni i poslednju strepnju koju je osećao u svome srcu, jer je dobro
znao da natmureni vitez Beluš teško oprašta.

Mrak je potpuno ovladao. Ipak, prema slabačkoj svetlosti zvezda
mladi ratnik primeti da je jaruga sve plića. Preko desne ivice nazirale su
se konture gustih žbunova i drveća na uzanoj livadi. Mladić zaustavi
konja ispod jednog platana. Ispod krošnje visokog drveta leteli su slepi
miševi, pišteći pomamno kao da u blizini osećaju prisustvo golemog
bukavca, svog najvećeg zlotvora. Od obližnje šume čulo se
zapomaganje kukuvije, a izdaleka, od močvare kraj reke Strume,
odjekivalo je klepetanje roda. Miris nane i majčine dušice lebdeo je iznad
suve zemlje. Komarci, kao da osećaju blisku rosu noći, zujali su oko ušiju
ratnika i padali mu po licu i rukama.

Kad prođe okuku u jaruzi, mladi ratnik ugleda u daljini odblesak
vatre. Uskoro oseti i miris dima, a zatim začu i frktanje konja i ljudske
glasove.

— Ovo nisu ni begunci, ni potera! — reče poluglasno. — Ovako
samo vojska može da se razbaškari.

Jagoš sjaha s konja i, držeći ga nakratko za vođice, lagano krete
napred. Navikao na opreznost i prikradanje, ratnik se vučjim korakom
približavao osvetljenom mestu. Odjednom zastade i pretrnu. Preko ivice
jaruge ugleda tamnu masu od nekoliko stotina konja koji su pasli na
livadi. U isti mah primeti levo u jaruzi tri velike vatre.

Jagoš priveza svoga konja za jednu žilu i lagano nastavi put. Do
nozdrva mu dopre miris sagorelog loja i oštar zadah konja. Zaključi da se
suviše primakao taboru. Zbog toga prileže na ivici jaruge i stade
posmatrati. Desno, ispod jednog velikog drveta, ugleda nekoliko ljudskih
prilika, svakako konjušara, a levo u jaruzi, koja je na tom mestu bila plitka
i prostrana, primeti nekoliko gomila ratnika. Jedni su leškarili na zemlji,
drugi su gledali kako se tri ovce peku na ražnjevima, treći su se,
žagoreći, iskupili oko jednog starca, koji tog trenutka zasvira u zurlu.
Ratnici se smiriše i posedoše oko njega. Slušali su melodiju koja ih je

15

podsećala na vilajet i domaće ognjište, tamo negde u Anadoliji, Armeniji i
Karasiji.

Odjednom se žagor oko vatre utiša. Svirac prekide svirku, a
konjušari ispod drveta istrčaše na livadu, derući se uglas. Nova masa
konjanika dolazila je s juga. Jagošu se činilo da ih ima najmanje tri
stotine. Oni sjahaše i izmešaše se s ratnicima u jaruzi i na livadi.
Konjušari zviždeći i pucajući bičevima nagnaše konje u gomilu.

— Gospode! — prošapta Jagoš. — Ovo je vojni pohod. Musi Čelebiji
je mnogo stalo da se dočepa despota Ðurđa. Ako krenu odmah u poteru,
bojim se da će uspeti... Natrag, Baba Ana...

Kad stiže do svoga konja, mladi ratnik ga odreši. Vodio ga je sve
dok ne stiže do okuke u jaruzi. Onda mu se baci na leđa, istera ga na
livadu i u najvećem trku odjuri do mesta gde su Dragoš i April spokojno
spavali na suvoj travi.

S malo reči drugovi se složiše da treba smesta poći za despotom i
njegovim pratiocima. Vezavši za sedla ulare triju povodnika koje su
Dragoš i April uhvatili na livadi kraj leševa turskih ratnika, tri druga

ošinuše konje i odjuriše duž jaruge prema severu. Pošto prevališe dobar
deo puta, ratnici s premorenih konja pređoše na povodnike i jezdili su
novom snagom dok ne naleteše na šibljak. Desno i levo od jaruge put je
bio skoro neprohodan. Čestar leske, zove i drena bio je toliko gust da se
i pešak jedva mogao probiti.

Ne mareći što je na tom mestu obala strma, Dragoš viknu:
— Silazite! Nastavićemo jarugom...
Konji se sasuljaše. Kad osetiše ravno tle pod nogama, stadoše se
propinjati i ritati. Ali osetivši vodu u potočiću, smiriše se i počeše da piju.
— Dokle traje jaruga? — upita Jagoš.
— Ne znam! — odvrati April stenjući.
Brzo jahanje sasvim je izmorilo izmršavelog čoveka. Ali hoteći da
svojim prijateljima bude od koristi, dodade:
— Mrak je... Ne mogu da se snađem... Mislim da uskoro treba da
naiđemo na oveći proplanak. Tu se jaruga završava. Iza proplanka
nastaje bukova šuma.
Idući uz potočić pun žila i kamenja, konji su se spoticali i posrćući
skoro dodirivali nozdrvama zemlju. Najposle ratnici sjahaše i vukući
vođice konja kretoše pešice.
— Milimo! — reče Jagoš. — Kad ovako sporo odmičemo jarugom,
šta li će biti kad zađemo u šumu!
I velmože su ovuda morale usporiti.
— Uskoro ćemo ih stići — dobaci Dragoš.
— Lepa uteha i za nas i za njih! Da si video kakva nam je sila za
petama, zažalio bi što nemaš krila! — odvrati Jagoš.
Međutim, postojala je bojazan da se mimoiđu sa srpskim

16

velmožama, jer su krošnje i gusto granje nad jarugom stvarali neprozirni
mrak.

— Despot je mogao izaći iz jaruge, obići šibljak i zaći u šumu —
sumnjičavo reče Dragoš.

— U tom slučaju neka mu se bog smiluje! — sleže ramenima Jagoš
pa dodade:

— Prokleta pomrčina! Ni svoj nos ne vidim. Obih noge spotičući se o
žile i kamenje.

Odjednom konji stadoše frktati i čuljiti uši.
— Još bi samo trebalo da nas vuci napadnu ili da se niz obalu strpa
mečka među nas! — prosikta Jagoš trzajući konju vođice. — Napred,
lipsao dabog da!
U šibljaku iznad jaruge začu se komešanje. Jedan glas prolomi
tišinu:
— Stoj! Ko ste?
— Srpski ratnici! — reče Dragoš.
— Koliko vas ima?
— Puna pregršt! Tri čoveka i šest konja. Vojska i po!
— Izlazite iz jaruge! — zavika onaj.
— To je lako reći, ali kuda! Obe obale su strme, a konji se jedva
vuku od umora — dobaci Jagoš.
— Ostanite dole! — sad već blaže doviknu onaj.
— Baš ti hvala — reče Dragoš. — To baš i hoćemo, jer nam drugo
na ostaje. Tu smo. Stali smo, ali ne zadugo, jer nam se đavolski žuri.
Nekoliko crnih prilika sasuljaše se niz obalu. Na dva-tri mesta
blesnuše varnice, osvetljavajući gruba lica ratnika.
— Kome pripadate? — upita jedan ratnik držeći u desnici go mač.
— Despotu Ðurđu Brankoviću — odgovori Dragoš.
— Neka mu je slava! A gde je on?
— Izmakao je ispred nas za dva sata hoda. Mi smo mu zaštitnica.
— Koliko vas ima? — upita neko s obale.
— Trojica. Rekli smo već.
— Jaka zaštitnica! — začu se smeh ozgo.
Jagoš dunu na nos i otpljunu u stranu:
— Despot beži sa osam pratilaca, a iza nas je ostala gomila turskih
ratnika od nekoliko stotina mačeva. Da si to znao, moj smešljivi druže,
verujem da bi ti smeh u grlu zastao.
Za trenutak nastade tišina. Žeravice zapaljenog truda su kao svici
bleskale u mraku. U nečijoj ruci buknu gužva suve trave. Nove crne
prilike stadoše se sasuljavati niz obalu. Bilo ih je preko trideset.
— A vi ko ste? — upita Dragoš.
— Begunci od Soluna.
— Gle! Pa to su Dragoš i Jagoš, Baba Ana! — zavika jedan ratnik.

17

— Oni su, tako mi nebeskog videla! — dodade drugi.
— Pobegli... — reče treći.
— Isto kao i vi! — odvrati Jagoš.
Gužva suve trave pregore i utrnu. U jaruzi nastade još gušći mrak.
— Mislim da sam video Sredoja, Stanka i Draška — reče Dragoš.
— Jeste! Mi smo to, neka je bogu hvala...
— Gde su vam konji? — upita Jagoš.
— Gore, u šibljaku.
— Ovamo s njima! Ići ćemo jarugom, tragom despota i njegovih
pratilaca.
— Konje ovamo! Dajte konje... Krećemo... Polako niz obalu! —
zavikaše ratnici.
— Čuvajte se vi dole! Rrrrr... Dabogda te sakagija umorila! Prokleta
kljusina! Obori me u trnje! — začu se glas gore u šibljaku.
Konji su se sasuljavali niza strmu obalu vrišteći i ritajući se. Tiskanje
i pometnja potrajaše izvesno vreme. Onda, uredivši se dva po dva,
ratnici krenuše uz potok.
— Koliko vas ima? — upita Dragoš.
— Trideset i šest — ču se odgovor iz mraka.
— Slaba zaštita za našeg despota! — zavrte glavom mladi ratnik.
— Ima ih još po šumama i šibljacima. Rastureni beže ispred turskih
potera — odvrati onaj isti glas.
— Imamo sa sobom i trubača — reče drugi ratnik. — Kako bi bilo da
svirnemo? Iskupiće se svi begunci oko nas.
— Svirnućeš ti đavolu za dušu! — dobaci treći — Hoćeš da nam
navučeš tursku poteru!
— Imam i trubu! Evo mi je pod pazuhom — reče četvrti, svakako
trubač.
— Neka trube! — reče Jagoš. — Neka ćuti pod tvojim pazuhom do
bolje prilike.
Uskoro se potočić izgubio, a jaruga je postala šira. Nestalo je žila i
kamenja po zemlji.
— Sad se može jahati! Na konje! — viknu Dragoš.
Ratnici pojahaše i povorka ubrza hod.
April Sokolović je bio u pravu. Jaruga se postepeno izgubila u
ravnici. Pred ratnicima se ukaza proplanak pokriven kupinovim
žbunovima. U pozadini se ukazivala tamna masa šume. Ispod jednog
usamljenog drveta sa niskim ograncima videla se grupa ljudi i konja.
Nekoliko prilika istrčaše iz guste senke vitlajući mačevima.
— Slava Ðurđu Brankoviću! — viknu Dragoš.
— Živeo naš despot! — dodadoše ostali ratnici.
— Hvala bogu! Pođite s nama... — začu se iz mraka. Despot, Beluš
i mladi vitez Strašimir vidno se obradovaše kad ugledaše nove ratnike.

18

Oni pažljivo saslušaše Jagoša, zgledajući se i klimajući glavama.
— Zlo! — reče Beluš kad mladi ratnik završi pričanje.
— Baš su rešili da me po svaku cenu uhvate! — dodade Ðurađ. —

Prema rečima ovoga momka, to treba da je čitava vojska.

— Vojska, bogami! — dobaci Strašimir. — Prvu poteru dobro smo
potkusili. Sad se skupljaju sa svih strana i goniće nas do poslednjeg
daha.

Ðurađ je stajao leđima oslonjen o stablo. Njegov pogled je bio
upravljen prema jugu kao da teži da prodre kroz gustu koprenu mraka.
Despot je čudom izbegao bes Muse Čelebije. Podmukli Turčin izdavao
mu se za prijatelja, a podmetnuo mu otrov. Iste noći pobegao je
Vizantincima u grad odakle je s mnogo muka i napora uspeo da se
izvuče i da se dočepa Soluna. Despot se, s bolom u duši, seti kako je u
gradu isprosio Jerinu, devojku iz moćne porodice Kantakuzena. Gonjen
željom da se što pre vrati u Srbiju i da moli svog ujaka, despota Stefana,
za oproštaj, napustio je i verenicu i grad u kome je bio siguran. Ostavio je
oko hiljadu svojih ratnika i sa malom grupom pratilaca krenuo u

neizvesnost. Uništio je jednu tursku poteru, ali mu se, kao iskusnom
ratniku, činilo da su svi napori bili uzaludni i da nema izgleda da se živ
dohvati Srbije.

— Konji su nam premoreni — reče. — Nema nade da ćemo umaći.
— Bežaćemo i kriti se po šumama — dobaci Beluš.
— Uzalud! — sleže ramenima despot. — Čim se razdani, gonioci će
naći naš trag.
— Turci ne preduzimaju vojni pohod pre zore — reče Strašimir. — A
dotle možemo daleko odmaći.
— Istina je — odvrati despot. — Ali u ovom slučaju njihov vojni
pohod ima karakter potere. Turcima je stalo da me po svaku cenu uhvate
ili ubiju. Siguran sam da su već digli svoj tabor i da nisu daleko od nas.
— Sa pridošlim beguncima ima nas ukupno četrdeset sedam
mačeva. Borićemo se — reče Strašimir.
— Drugo nam ne ostaje! — nasmeši se Ðurađ. — Ipak ćemo krenuti
dalje. Konji su se malo odmorili i nahranili.
— Svakako! Treba poći, i to odmah! — dobaci Beluš.
Ratnici se užurbaše. Jedni stadoše skupljati oružje, a drugi pohitaše
da sedlaju konje. Dragoš se približi despotu i bojažljivo otpoče:
— Ne znam da li mi priliči po položaju i po godinama da nešto
predložim?
— Govori, mladiću! — reče Ðurađ. — Imaš pravo na to jer si sa
svojim drugom dokazao koliko si mi odan.
— Predlažem da ostanemo ovde! — isprsi se mladi ratnik.
— Gle! — uzviknu Beluš. — Možda bi bilo dobro da s konopcem o
vratu dočekamo Turke?

19

— Imamo trubača — nastavi Dragoš. — Naredite mu da svira zbor.
Ove šume pune su naših ratnika, begunaca od Silivrije i Soluna. Na znak
trube svi će potrčati ovamo, jer su i njihove glave u pitanju. Ako
postavimo valjane zasede, pobeda je na našoj strani.

— Da li si svestan kome govoriš? — zgrabi ga za grudi Beluš. —
Tek se ispilio, a usuđuje se despotu da daje savete!

— Viteže, pusti ga! Mladić je u pravu — reče Ðurađ.
— Despote, tako ti spasenja duše, naredi da nastavimo put — viknu
Beluš.
— Kamo ga taj trubač? Zasviraćemo zbor, pa neka odjekne na milje
daleko — reče Ðurađ.
— Ovde sam, gospodaru...
— Pa to je Sotir... Spremi trubu i zasviraj, ali dobro zapni!
— Prema naređenju! — uslužno odvrati ratnik, izvuče trubu ispod
pazuha, prisloni pisak na usne i nadu obraze.
Truba pisnu u tri maha po triput. Oštri zvuci odjeknuše u noćnoj tišini
odbijajući se o visoke krošnje drveća i utrostručeni preleteše preko brda i
dolina. Konji se prenuše čuljeći uši i gledajući u mrak svojim pametnim
očima. Kad se poslednji odjeci izgubiše u daljini, životinje nastaviše da
pasu prezrelu travu.
— Šta sad? — upita Beluš.
— Sesti i čekati — odgovori despot. — Ako nas sreća posluži, naši
ratnici stići će pre Turaka.
— Propast! Propast! — uhvati se Beluš za glavu. — Despote,
preklinjem te, skloni se bar ti! Uzmi pet pratilaca i idi mi ostali
zaustavićemo bar donekle tursku navalu.
— Ni pomena! — reče Ðurađ. — Ostaću s vama.
Neko vreme čulo se samo vruštanje suve trave pod zubima konja,
frktanje i tupkanje kopita o tvrdu zemlju.
— Konji su pametniji od nas — reče despot. — Predosećaju skoru
bitku i svojski su navalili da pasu. Pa, valjani moji ratnici, mislim da bismo
i mi mogli malo da se prihvatimo...
Ratnici poskidaše s konja torbe i bisage, posedaše na zemlju i svi
počeše da jedu. Ovoga puta je April Sokolović dobio i hleba i slanine.
Izgladneli čovek služio se golemom britvom ratnika Jagoša. Seckao je
komadiće i jeo blaženim izrazom na licu, kao da se nalazi usred rajskih
dolina. Ðurađ ga je s čuđenjem gledao kako pohotljivo jede. Dragoš to
primeti:
— Ne čudi se, despote! — reče. — Našli smo ga polumrtvog od
gladi. Bio je skoro go... Prihvatili smo ga, a odelo je s mrtvog Turčina
skinuo i obukao... Sad nam je drug i prijatelj. Ime mu je April Sokolović.
— April? — nasmeši se Ðurađ. — Jesu li te bar dobro nahranili ovi
moj momci?

20

— Dali mi samo hleba. Obećali i slanine, ali...
— Nisu ti dali? — nasmeja se Strašimir.
— Nisu! — sleže ramenima April.
— Ne gubimo vreme! — umeša se Beluš. — Despote, još ima
vremena da izmakneš poteri.
— Zaista ne treba gubiti vreme — reče Ðurađ. — Ratnici, opasujte
mačeve i spremajte samostrele. Trojica neka pojašu konje i odmah u
izviđanje, ostali neka nalože veliku vatru. Treba izdaleka da se vidi gde
smo. A ti, Sotire, trubu u šake i opet zasviraj zbor.
Strašimir, Jagoš i Dragoš pojahaše konje i krenuše u izviđanje.
Ratnici se uskomešaše. Jedni stadoše čupati suvu travu i bacati je na
gomilu, drugi otrčaše do šume da skupljaju suvarke. Uskoro planu velika
vatra. Skoro u isti mah, u šibljaku se začuše ljudski glasovi.
— Dolaze, dolaze! — zavikaše ratnici.
Doista, grupa od dvadesetak konjanika stiže do vatre. Videći
despota ratnici se počeše snebivati.
— Mi, eto, pobegli smo... Kad smo videli da tebe nema, utekli smo,

pa sad, oprosti, despote...
— Bruka je to i sramota, dobri moji ratnici! — odvrati Ðurađ. — Ali

dogodi se ponekad da i bekstvo postane vrlina. Zbog toga smatrajte da
ste dobro učinili, jer sigurno niste svesni koliko mi je vaša pomoć dobro
došla.

Došljaci s olakšanjem zažagoriše:
— Čuli smo trubu i, evo, dođosmo! — reče jedan premeštajući se s
noge na nogu...
Odjednom se, neočekivano, konji stadoše propinjati i zbijati u
gomilu. U isti mah ratnici ugledaše četiri životinje kako kao utvare
projuriše preko osvetljenog dela proplanka.
— Vuci! Uha! — zavika jedan ratnik.
Za vucima dojuri čopor divljih svinja. Golemi nerast, vođa čopora,
nalete najpre na konje, onda udari u stranu grokćući pomamno, obori
jednog ratnika, preskoči vatru i zamače u mrak prema jugu.
— Svinje jure za vucima! Ko li će koga noćas pojesti! — reče jedan
stariji ratnik.
— I vuci i svinje su zaplašeni. Neko ih diže sa legala — dobaci
Beluš.
— Istina je dodade despot. — Ne treba kriti. Nekakva vojska nam se
približava sa severa.
— A druga s juga! — brižno reče Beluš.
— Biće veselo! — nasmeja se Sotir i zasvira u trubu.
— Šta sad i kuda? — opet reče Beluš.
— Nikud! Ovde ćemo ostati... — odgovor Ðurađ.
Međutim, novi ratnici-begunci sve više su pridolazili. Uskoro ih se,

21

samo pridošlica, iskupilo oko sto pedeset. Vratiše se i izviđači. Uz njih je

došlo još dvadeset osam srpskih ratnika, svi na konjima i pod oružjem,

ali izgladneli.

— Podelite svima što je ostalo od hrane! — naredi despot.
— Da smo bili pribraniji, noćas bismo imali gozbu. Divlji vepar skoro
nam je u nedra uskočio — reče jedan stariji ratnik.
Izviđači rekoše da su prešli sedam do osam milja i da Turke nisu

primetili.
— Znači da nisu digli tabor! — reče Beluš. — Sigurno čekaju da im

se konji dobro odmore. Za to vreme mi bismo daleko odmakli.

— I naleteli na turske ratnike koji nam se sa severa približuju —
odvrati Ðurađ.

Nalazeći se sa grupom ratnika na proplanku, u nepoznatom kraju,
po mrkloj noći, despot je skoro bez nade na spas očekivao Turke sa
severa i s juga. Noć je svojom tamom kao mora pritiskivala ratnike koji su
sedeli na zemlji držeći svaki svoga konja za vođice. Svima se činilo da
nikada neće svanuti. Vatra je osvetljavala oklope, kacige, užagrele oči i

ubledela lica ratnika.
Po naređenju despotovu, pet izviđača pođe prema severu.

Predvodio ih je April Sokolović.
Despot zađe među ratnike i progovori glasno da ga svi čuju:
— Mislim da među vama nema nijednog koji bar nekoliko puta nije

pogledao smrti u oči. Prema tome, nije potrebno da vas podstičem na

hrabrost. Predstoji nam borba u kojoj moramo pobediti ili umreti. Ima nas
oko dve stotine. Ako se svaki bude valjano borio, snaga će nam se
utrostručiti i sreća će biti na našoj strani. Sa severa i s juga približavaju

nam se turski ratnici. Molimo boga da se ne spoje dok ne postavimo
zasede... Sačekaćemo ih ovde, u potpunoj tišini. Onda samo po jednu
strelu u gomilu, pa za mačeve. Naši udarci moraju biti brzi i žestoki, jer
od hitrine i smelosti zavisi ishod bitke. Da se ne bismo u mraku između
sebe tukli, povici će nam biti „despot“ ili „za despota”. Na znak trube
počinje napad... Razbijte se u grupe i krijte se iza žbunova... Sotire, za

mnom... Trojica neka rasture vatru.

— Živeo despot! Za despota! — ponoviše ratnici i smesta se razbiše

u grupe i grupice i pritajiše iza žbunova.

Na proplanku zavlada tišina. Na vatrištu više nijedna žiška nije

svetlela. Konji, naviknuti na zasede i prikradanja, ni glasa nisu puštali od
sebe. U mrkloj noći zvezde su izgledale veće i sjajnije. Sedam Vlašića
kretalo se po nebu od istoka prema zapadu, nagoveštavajući da je ponoć
prošla. Glasovi noćnih ptica, dvostruko jači u tišini, odbijali su se od ivica
okolnih šuma i dubrava unoseći potištenost u srca ratnika.

Od šume na kraju proplanka začu se topot konjskih kopita.
— April! — reče Dragoš.

22

— Izviđači se vraćaju! — dodade Strašimir.
Međutim, od šume je dopro žagor a zatim i pojedinačni ljudski
glasovi. Despot istera konja iza žbuna i zagleda se u pomrčinu:
— Gospode, šta je ovo! — uzviknu.

— Narod! Beže od Turaka! — odgovori neko iz mraka.
Ðurađ ugleda ispred sebe crnu masu ljudi, žena i dece. Sve se
tiskalo i guralo. Žagor se čuo spreda, s kraja proplanka i iz šume. Izviđači
se izdvojiše iz gomile.

— Masa naših ljudi, sve niža vlastela i sebri, beži ispred Turaka —
reče April.

— Kuda će? — upita despot.
— Zar oni znaju! Spasavaju gole živote! — odgovori jedan izviđač.
— I naići će na turske ratnike koji idu za nama! — dobaci Strašimir.
— A Turci? — upita Ðurađ.
— Prema pričanju begunaca ni dva sata hoda nisu daleko od nas.
Masa pridošlica sve više se tiskala. Oni zadnji, ne znajući šta se
ispred njih događa, potiskivali su one ispred sebe. Uskoro despot, Beluš,

Strašimir i ostali ratnici utonuše u masu koja ih ponese.
— Stojte! Ne gurajte se, prokleti da ste! Despota ćete oboriti s konja!
— Despot... Despot... pronese se kao talas među beguncima.
— Stojte! Stojte! Svi stanite! — gromkim glasom zavika Strašimir.

Masa ljudi se zatalasa, zakola i stade se lagano stišavati i

zaustavljati.
— Ima li među vama ratnika? — upita Beluš.
— Ima... Ima... — začuše se glasovi s nekoliko strana.
— Izdvajajte se! Levo! Levo! Na poljanu, borci!

U masi nastade komešanje. Pojedinci su se dovikivali, izdvajali iz
gomile i uskoro ih je na čistini bilo preko četiri stotine.

— Imate li oružje? — upita Strašimir.
— Imamo... Nemamo... — začuše se glasovi.
Pregledavši ih na brzinu, Beluš i Strašimir utvrdiše da je među
beguncima svega jedna četvrtina naoružana, ali kako! Viteza Strašimira
spopade smeh, a Beluš stade glasno psovati i proklinjati. Mnogi među
beguncima nosili su čvornovate toljage, ili batine na čijim su se krajevima
kezile pričvršćene konjske vilice. Ipak bilo je nešto i mačeva, džilita i
samostrela.
Posle kratkih uputstava i ove pridošlice uvrstiše među ratnike, a
ostale, sa ženama i decom, nateraše da se što dalje sklone u šumu.

Beluš se još jednom obrati beguncima:
— Despot veruje da ćete se valjano boriti!
— Hoćemo! Hoćemo... Ali hleba nam najpre dajte! Umiremo od
gladi!
— Gladni vuci žešći su i krvoločniji! — podviknu stari vitez. — Posle

23

bitke ili vam ništa neće trebati ili ćete moći da jedete dok ne popucate.
Mrtvih konja biće na pretek!

Među beguncima nastade gunđanje, ali uskoro i to prestade.
Zasede su nanovo postavljene i na proplanku zavlada tišina.

Dragoš i Jagoš sedeli su na zemlji iza jednog kupinovog žbuna.
Držeći konje nakratko za vođice, tiho su razgovarali. Kraj njih je leškario
April Sokolović žvaćući urme.

Dragoš se obrati drugu:
— Šta bi u ovakvoj prilici radila tvoja pokojna baba Ana?
— Samo ono što dolikuje pravom ratniku! — odgovori Jagoš. —
Najpre bi satrla Turke koji nam se približuju sa severa, a onda bi se
svojski okomila na one s juga.
— Ili bi uhvatila maglu preko brda i dolina! — dobaci April.
— Ćuti, sovuljago! — obrecnu se Jagoš. — Umukni i bolje žvaći da
te ne zaboli stomak.
— Pst! Čekaj! — tiho reče Dragoš. — Mislim da bi tvoja baba Ana
ovoga puta pogrešila... Slušaj!
Jagoš se pritaji i oslušnu:
— U pravu si! — reče. — Turski ratnici se približavaju s juga. Najpre
ćemo s njima imati veselje...
Na nekoliko stotina koraka južno od njih čuo se topot konjskih
kopita, kršenje granja u čestaru i ljudski glasovi. Četiri desetine ratnika
bilo je uz Dragoša i Jagoša. Njihova dužnost bila je da propuste čelo
kolone turske potere, ako se pojavi s juga.
— Idu... Idu... Dolaze... — prenese se šapatom među ratnicima.
— Jaši! — tiho reče Dragoš. — Polegnite po konjskim vratovima i
zapnite samostrele. Pogledajte da li vam se mačevi lako vade iz korica...
Na znak trube juriš i napred „za despota"...
— Kad pre stigoše, prokleti da su! — prošapta Jagoš. — Izvideli
smo najmanje osam milja južno od našeg tabora i ništa nismo primetili.
— U ovakvoj pomrčini ne vidi se konjanik ni na stotinu koraka —
odvrati Dragoš. — A topot konjskih kopita se ne čuje ni na pola milje
udaljenosti.
Turski ratnici jahali su po osmorica u redu. Povorka se otegla kao
crna traka i nije se mogla sagledati u mraku. Čelo kolone, ne primetivši
ništa, prođe na stotinak koraka od žbunova iza kojih su stajali sakriveni
Dragoš, Jagoš i njihovi ratnici.
— Nisam se prevario! — na samo uho šapnu Jagoš Dragošu. —
Ovo je vojska. Ima ih bar sedam stotina.
— Ćuti! — tiho mu odvrati drug stežući u rukama zapeti samostrel.
— Čekaj znak trube!
Turski ratnici prolazili su u tišini. Samo poneka reč, slučajno
izgovorena malo jače, dopirala je kao povetarac do ušiju ratnika

24

sakrivenih iza žbunova.
— Sporo idu i još sporije odmiču! — opet šapnu Jagoš. — Konji su

im umorni ili se plaše zasede... Nestrpljenje me proždire! Ako uskoro ne
zasvira truba, pući će mi koža nasred leđa! I moj konj je nestrpljiv.
Osećam kako mu se trbuh nadima... Bojim se da mu ne pukne kolan, a
ja ću pre juriša ljosnuti na zemlju i od mene nikakve koristi neće videti ni
despot, ni njegove velmože!

— Umukni! — prošišta Dragoš. — Zveknuću te ovim samostrelom
preko usta...

— Zar mene! Tvoju Baba-Anu! Takve reči treba u grlu da ti zapnu
pre nego što...

Truba pisnu. U isti mah prolomi se strahovita vika. Napad je izvršen
sa tri strane, a turskim ratnicima činilo se da su odasvud pritešnjeni.
Despotovi konjanici, još od bitke kod Angore i u bezbroj borbi, prepada i
zaseda prekaljeni, dobro su znali šta znači napad izvršen noću.
Odapevši u trku samo po jednu strelu, zbiše se u gomilu i svom žestinom
udariše u bok neprijatelja. Onda zarediše mačevima da seku
preneražene turske ratnike. Za njima su kao utvare nadirali pešaci
pridošlice. Zaslepljeni strahom, derući se iz sveg glasa, begunci su mlatili
toljagama po turskim ratnicima i njihovim konjima. Drugi su munjevito
zalazili među konjanike, hvatali ih za noge i svlačili s konja. Treći su
noževima kratkim kopljima i britvama boli turske konje u sapi, nozdrve i
trbuhe. Podskakujući iza jednog povećeg žbuna, njih je bodrio April
Sokolović. Njegov glas, kreštav kao u sovuljage, sablasno je odjekivao
proplankom.

Preneraženi turski ratnici ginuli su na svim stranama. Zapomažući i
derući se neljudskim glasovima, mnogi poskakaše s izranjavljenih i
preplašenih konja i nagoše u bekstvo, spotičući se i padajući preko
leševa.

— Despot! Despot! Za despota! — odjekivali su povici i mešali se s
jaucima, zveketom oružja i vrištanjem ranjenih i preplašenih konja. Bog
smrti zapodeo je paklenu igru na proplanku. Crna masa se tiskala i kao
ogromna zver, ranjena i isprebijana, kovitlala se, raskidala i opet spajala
u strahobno klupko.

Mnoga junačka dela i veštinu borenja zakloni noć svojom tamnom
koprenom. Najviše se krvi prolilo oko despota, gde su se borili vitezi
Beluš i Strašimir. Dragoš i Jagoš, otkinuvši dobar deo povorke turskih
ratnika stizali su svuda dajući primer svojim pratiocima.

U opštem metežu, jednoj desetini turskih konjanika pođe za rukom
da se probije i da zamakne u čestar. Ovi ratnici, zbunjeni i prestrašeni,
zamakoše u šumu prema severu i u praskozorje naleteše na vojsku Idris-
bega, koja je iz Vardarske doline išla prema Solunu. Begunci,
izranjavljeni, krvavi i na premorenim konjima, saopštiše zapovedniku

25

turske vojske da se iza njih nalazi more srpskih boraca pod despotom
Ðurđem.

— Alah neka je uz nas! — zavikaše stotinari gledajući u natmureno
lice svoga vođe.

— Koliko vas je bilo, dece Alahove? — obrati se beguncima Idris-
beg.

— Preko osam stotina, i evo šta nas je ostalo — odvrati jedan ratnik
poginjući glavu.

— A bezbožnika?
— Ne pitaj! Vrvi! Zemlji je teško pod njima! — zavikaše begunci.
Vođa turskog odreda prelete pogledom preko lica svojih stotinara.
Valjda videvši u njihovim očima nespokojstvo i strah, reče:
— Natrag! Okrećite konje... Prebacićemo se u Trakiju...

26

Glava treća

Posle bitke kod Angore4 i propasti Bajazita Munjevitog, nastale su

krvave borbe o turski presto. Od četiri princa, sudbina je odredila samo
jednog da vlada. Ostala trojica morala su bita uništena. Stari Tamerlan
Gergan, smatrajući da je dovoljno učinio satrevši Bajazita i njegovu moć,
skrštenih ruku posmatrao je rasulo u Osmanlijskom Carstvu. Strašni sin
Turgaj-bega slegao je ramenima:

— Neka čelebija! Neka se tuku! Volja Alahova izdvojiće najboljeg!
— Ksmet!5 — uglas se odazvaše njegovi mnogobrojni pratioci —
prinčevi, paše, begovi, emiri i čauši — gledajući u lice svoga gospodara
kao u sunce nebesko.
Silni „Imperator Tatarorum“ najposle diže svoju mnogobrojnu vojsku,
napusti Anadoliju i krete na istok u nova osvajanja po Aziji.
Četiri princa, pretendenti na presto, iz temelja poljuljaše Osmanlijsko
Carstvo. Njihove borbe surovošću, izdajom i verolomstvom zaprepastiše
svet. Isa-beg, Sulejman, Mehmed i Musa, ističući svaki svoje pravo,
prosuše zlato na asape,6 sarahore7 i hrišćanske najamnike, vrbujući
bivše vazale Bajazita Munjevitog. Mnogobrojni turski emiri8, kapetani,
dizdari i ćehaje9 zapadoše u grdnu dvoumicu i ne znadoše na koju stranu
da se okrenu i kome da se opredele. Smucali su se bežeći od jednog
princa drugome, već prema tome kako je kome sreća trenutno bila
naklonjena Silne turske vojskovođe, koje su se nekad borile uz Murata,
sina Orkanova, i Bajazita Munjevitog i sticale slavu na bojnom polju
protiv hrišćanskih vitezova po Evropi i buntovnih timara10 i Tatara po
Anadoliji, Kipčaku i Ðurđijanskoj, nisu ni trenutka bile sigurne za svoje
glave. Preživevši strahotu kod Angore, smatrali su sebe Alahovim
ljubimcima. Oni su slali svome bogu strasne molitve zahvalnice, čudeći
se što su žive glave iz bitke izneli. Ali u haosu koji su stvorila četiri princa,
stajali su zaprepašćeni. Znali su oni da će iz opšteg meteža samo jedan
izaći kao pobednik, i teško svakome ko nije na njegovoj strani. A ko je
mogao predvideti na kome će ostati carstvo? Eto zbog čega su stari
emiri Saridže, Evrenos-bej, Isak-beg11 i mnogi drugi napuštali svoje
mlade gospodare bežeći od jednog drugome, da uskoro i njega napuste.
Ne obzirući se na staru slavu, emiri su, iskradajući se, bežali i činili izdaju
da sačuvaju glave.
Princa Sulejmana je despot Stefan jedva živog izvukao iz bitke kod

27

Angore. Ali čelebija se nije obazirao na tu uslugu. Udruživši se s Ðurđem
Brankovićem, krenuo je na Srbiju. U bici kod Gračanice Stefan ga je
potukao, a Ðurađ pobedi Vuka Lazarevića, Stefanova brata. Tom
prilikom je nesloga srpskih velikaša došla do punog izražaja.

Od četiri turska princa, prvi je izgubio glavu Isak-beg, u Maloj Aziji.
Najstariji brat Sulejman proglasi se za sultana i osnova prestonicu u
Drenopolju.12 Drugi brat, Mehmed, takođe se proglasi za sultana i postavi
prestonicu u gradu Brusi u Maloj Aziji. Treći brat, Musa, skupi vojsku
među skitnicama, šićardžijama i beskućnicima, prebaci se preko
Dardanela u Trakiju i otpočne rat sa Sulejmanom. Despot Stefan, kivan
na Sulejmana još od bitke kod Gračanice, smesta se stavi na Musinu
stranu. Brankovići, Ðurađ i Lazar, ostadoše uz Sulejmana. Njima se
pridruži i Stefanov brat. Vuk Lazarević.

Posle smrti kneginje Milice, Vuk istavi svoje pravo da zavlada
polovinom Srbije. Za veću nevolju, time otpoče građanski rat u Srbiji. Tri
godine trajale su borbe između Sulejmana i Muse, a isto toliko između
despota Stefana i njegovog brata Vuka.

Dok je Musa po Trakiji i Vizantiji osvajao grad za gradom, Brankovići
napuste Sulejmana i pređu na njegovu stranu. Za njima se povede i Vuk
Lazarević. Opremivši jaku vojsku od Srba, Makedonaca, Turaka i
Tračana, sin kneza Lazara krene na Srbiju. Pljačkajući i pustošeći, ova
vojska zauze dobar deo Srbije, a Vuk se smesta u Kruševcu kao vladar.
Ne hoteći da podjaruje bratoubilački rat, despot Stefan se zatvori u
beogradsku tvrđavu, šaljući u ispade manja odeljenja da se pregone i
kolju s Turcima.

*Ali svako stanje, ma koliko teško, na kraju se razbistri. Musa otkrije
da mu braća Brankovići, a s njima i Vuk Lazarević, spremaju izdaju u
korist Sulejmana. Krvoločni turski princ smesta pogubi Lazara
Brankovića i Vuka Lazarevića, a Ðurđa pokuša da otruje. U isto vreme
njegovim ratnicima pođe za rukom da Sulejmana odvoje od njegove
glavne vojske i da ga, priteranog u jedno selo, pogube.

Ðurađ Branković jedva uteče iz Soluna, zaklinjući se da s Turcima
ubuduće opšta samo kopljem i mačem.

*

Ratnici despota Ðurđa odneli su pobedu nad regularnom turskom
vojskom koja je u masama prilazila Musi Čelebiji. Na proplanku i po
šibljacima, ležalo je preko sedam stotina turskih ratnika. Despotovi gubici
bili su mnogo manji. U praskozorje sebri navališe da pretresaju leševe,

28

da ubijaju turske ranjenike i da hvataju konje koji su se u toku bitke
razbežali. Drugi su sekli komade mesa sa ubijenih konja ili ložili vatre ne
pomišljajući na tursku vojsku koja im se sa severa približavala.

Ratnici su skupljali rastureno oružje i bacali ga na gomilu. Oni oteše
od sebara petnaest turskih konja natovarenih džakovima punim hrane.

Iz šume navreše begunci koji nisu učestvovali u bici. Bilo ih je blizu
hiljadu, većinom žena, dece i staraca. Bledih lica, izmoždeni, kao aveti
nagrnunuše na proplanak. Odeveni u košulje, koje su visile do kolena, u
rite i životinjske kože, navališe odasvud i baciše se na konjske leševe

— Strahota! — uzviknu Beluš. — Ovakav prizor u životu nisam
video.

— Ni u snu se ne prisnilo! — dodade Strašimir.
— Užas! Užas! — vikali su ratnici. — Kao da su sa dna pakla izašli!
— Pomiluj nas, Gospode! — prekrsti se April Sokolović.
Iznemogli ljudi i žene komadali su mrtve konje i kidali zubima sirovo
meso. Neki su pretresali torbe i bisage pobijenih turskih ratnika. Našavši
nešto hrane, proždirali su je kao izgladnele zveri. Na nekoliko mesta su
se otimali i tukli o bolje zalogaje.
Beluš i Strašimir na brzinu svrstaše ljudstvo. Pravih ratnika,
despotovih boraca, bilo je svega trista dvadeset. Njima se priključiše i
sebri, koji su se dočepali turskih konja, oružja i odela. I njih je bilo preko
tri stotine.
— Sad možemo udariti kroz šumu — reče despot. — Ako Turci
krenu za nama, postavićemo im zasedu.
Ne obzirući se na moljakanje begunaca da ih povedu, ratnici
pojahaše konje i počeše zamicati u šumu.
Dva dana je vojska despota Ðurđa išla kroz šume i šibljake i
spuštala se niz vododerine i jaruge, udaljujući se od pravca ka
Vardarskoj dolini, jer se na prostoru između Skoplja i Kratova ukrštaju
putevi kojima turski ratnici obično prolaze. U blizini Gračanice, srpski
ratnici naiđoše na glasnike despota Stefana.
— Idemo za Novo Brdo — reče vođa glasnika. — Šalje nas
gospodar Stefan da obavestimo posadu u tom gradu da osigura zidove i
bedeme... Princ Musa se sprema da lično udari na taj grad.
— Gde vam je gospodar? — upita Ðurađ.
— Pre dva dana pošao je iz Drivasta. Ide za nama.
— A Turci?
— Ako već nisu stigli do Novog Brda, sigurno je da su u blizini.
Musa je digao opsadu Soluna pre pet dana...
Ðurađ pogleda svoje pratioce:
— Ide za nama! — reče. — Potukli smo njegovu prethodnicu. Da
nismo išli prečicama kroz šumu, Turci bi nas stigli! Ovoga puta sreća je
bila na našoj strani! Napred!

29

Ratnici obodoše konje i u trku odjuriše prema Novom Brdu. U grad
su stigli predveče, na pola časa ispred turskih prethodnica.

Kad je sunce zašlo, počeše pristizati odredi turskih ratnika. Kako je
koja grupa stizala, odmah se smeštala po prostranom polju. Uskoro je

ceo kraj bio preplavljen konjanicima i pešacima. Grad je bio opkoljen.
Novo Brdo nalazilo se na domaku rečice Topolnice i Prilepnice.

Grad je ležao na vrhu Velike planine i imao je vidik prema Dubočici,
vranjskoj oblasti i Binačkoj Moravi.

Grad se nalazio na stecištu mnogih puteva koji su se ukrštali po
Balkanskom poluostrvu. Zbog toga je trgovačka veza bila veoma
razgranata. Još u doba kralja Milutina grad i ceo kraj pripadali su Srbiji. U
to vreme Sasi i Tevtoni, valtursi13 i purgari14, stvorili su u Novom Brdu
svoju naseobinu. Tu su imali svoje crkve, svoj sud i svoju porotu. Vešti
rudari, topioci metala i neimari, Sasi su odlazili na radove po celom
Balkanskom poluostrvu, a često su pozivani i u Italiju, Španiju i druge
zemlje.

U vreme despota Stefana i Ðurđa Brankovića, grad je imao preko
četrdeset hiljada stanovnika. Mnogi stranci su ga smatrali centralnim
mestom u Srbiji. Onda nije čudo što su Dubrovčani imali u Novom Brdu
svoju koloniju i konzula koji je bio veza između Dubrovnika i srpskog
dvora. U grad su došli, nastanili se i zabaštinili i neki članovi
dubrovačkog plemstva. Oni su kao svetovnjaci učestvovali u javnoj
službi, ili kao trgovci otkupljivali robove, vunu, vosak, metale, osobito
zlato i srebro, i sve to izvozili u zemlje na zapadu i istoku. Zbog toga im
je knez Lazar nametnuo obavezu: „Koji se Dubrovčanin zabaštinio u
Novom Brdu, taj da zida grad i da ga čuva; koji li su gosti i nisu se
zabaštinili, da im je na volju što im godi.“15

Pored toga, u Novom Brdu bilo je i Kotorana, Barana, Talijana, Grka
i Arbanasa. U grad su preko Zete stizali i mletački trgovci, otkupljivali
metale i rude i izvozili ih u Italiju.

Tokom vremena, rudnici su davali zlata i srebra napretek. Zbog toga
su se mnogi pojagmili da se dočepaju grada i okoline. Hrišćani su Novo
Brdo nazivali Srebrni Grad, a Turci Ðumiš-hisar. U doba despotovine, u
gradu su majstori Tevtoni kovali novac izvrsne izrade (moneta argentea).
Carinu na celokupan promet držali su Dubrovčani, a despot je isterivao
godišnje po sto dvadeset do dvesta hiljada dukata.

Nekoliko puta Turci su uzaludno pokušavali da osvoje grad. To im
nije pošlo za rukom čak ni posle kosovske bitke. Najposle, njihovi
pljačkaški pohodi sveli su se na presretanje i napadanje dubrovačkih
karavana.

U jednoj velikoj dvorani u gradu, zasedalo je veće. Privremeni
zapovednik, čelnik Radič, pozvao je vitezove, najistaknutije građane i
ratnike na savetovanje o odbrani grada. Dubrovčani, Sasi, Barani i

30

Kotorani, izmešani sa srpskim ratnicima despota Stefana, ispunili su
prostranu dvoranu. Uz čelnika Radiča za stolom su sedele istaknute
vojvode Vitko i Mihailo, a pored njih Dubrovčanin Ivan Dominus, mladi

sveštenik, zamenik odsutnog konzula; Sase je zastupao njihov starešina,

omaleni i dežmekasti Šmit; u ime Kotorana i Barana bio je vlastelin

Grujica, koji je sebe nazivao knezom. Ratnik je imao goleme brkove,
kosmate veđe i zaliske koji su mu donekle skrivali veliki ožiljak na levom

obrazu.
Ðurađ Branković uđe u dvoranu u pratnji viteza Beluša i Strašimira.

Kad ugleda despota, čelnik Radič se prenu i namrgodi se. Vitko i Mihailo
se pogledaše, a ruke im munjevito padoše na balčake.

— Ðurađ Branković! Sestrić despota Stefana! Izdajnik! — pronese
se šapat među građanima i ratnicima.

Mučna tišina zavlada nekoliko trenutaka. Zatim zvonki glas Ivana

Dominusa odjeknu u dvorani:
— Neka je slava Gospodu! Dobili smo pojačanje! Mačevi despota

Ðurđa i njegovih ratnika došli su kao s neba...
Srpski ratnici koji su učestvovali u bici kod Gračanice stadoše

gunđati i škrgutati zubima:
— Izdajnik! Iseći ga treba! Na mučilište! — začuše se potmuli

glasovi.
— Mir! Molim ratnike za tišinu! — viknu čelnik Radič, pa, obrativši se

celom skupu, dodade:
— Časni vitezi i građani... Dobili smo neočekivanog gosta. Despot

Ðurađ Branković udostojio nas je svojom posetom. Zakon gostoprimstva
nalaže da ga dočekamo valjano i da ga zamolimo da se izjasni kojim je

povodom došao u Novo Brdo.
Ðurađ se bolno nasmeši:
— Treba pred ovim skupom da govorim, — reče — Jer iza mene

stoji odred od šest stotina iskusnih ratnika. Ali izgleda da nekima moje
prisustvo nije po volji. Moji ratnici i ja nudimo vam svoje mačeve i

desnice za odbranu grada. Ako smatrate da vam nismo potrebni,
možemo izaći na polje i nastaviti put.

— Grad je opkoljen! Kuda da izađete? Upašćete pravo u tursku
ordiju! — začuše se glasovi Dubrovčana.

— Njima je svejedno! — doviknu jedan srpski vitez. — Brankovići su

navikli da služe Turcima.
— Ðurađ je desna ruka krvoločnog Muse! Možda sprema izdaju! —

dobaci drugi.
Despot se trže i preblede. Htede da odgovori, ali ga preteče Beluš:
— Viteza nikogovića, koji je izgovorio reč „izdaja“, pozivam da

smesta izađe na dvorište i da se sa mnom bori na život i smrt! Izazivam
ga u ime svoga gospodara, Ðurđa Brankovića.

31

— I borićemo se s turskim slugama! — začu se jedan glas s mesta
gde su sedeli ratnici despota Stefana.

Čelnik Radič ustade:
— Malopre sam rekao da smo dobili gosta — reče. — On je pod
našom zaštitom. Baciću u tamnicu i izvesti pred sud i porotu svakoga ko
se ogreši o zakon gostoprimstva. Sudbina ovoga grada zavisi od naše
sloge. Zbog toga zabranjujem dvoboj sve dok Turke ne nateramo na
povlačenje. Skrećem pažnju srpskim ratnicima da unuk kneza Lazara i
sestrić despota Stefana uživa sva prava u ovoj zemlji.
Jedan prosedi ratnik ustade:
— Nikome ovde ne pada na pamet da osporava ičija prava — reče.
— Ali pitam se da li u ovom skupu ima nekoga kome nije poznato da je
Ðurađ Branković posle smrti Sulejmanove postao desna ruka princa
Muse? Vojska Muse Čelebije opkolila je ovaj grad, a mi njegovog
glavnog pristalicu i pomagača primamo kao gosta...
— Treba li se bojati izdaje? — upita vojvoda Vitko.
— Izdaja! Izdaja nam stoji za vratom! — zavikaše ratnici.
Ðurađ se obrati čelniku Radiču za reč:
— Časni skupe, — otpoče — istina je da sam bio pristalica turskih
prinčeva, najpre najstarijeg Sulejmana, a zatim i Muse. A ko to nije bio, i
ne samo u našoj zemlji! Ni moj ujak, despot Stefan, nije mogao izbeći to,
pa ni njegov brat, Vuk Lazarević, isto kao i ja i moj brat Lazar. Haos koji
su stvorili sinovi Bajazita Munjevitog zahvatio je Malu Aziju, Vizantiju,
Trakiju i Bugarsku, pa se prebacio i u našu zemlju i stvorio zlo stanje koje
nas umalo nije odvelo u propast, Da nam je pamet bila veća nego želja
za vlašću, mi bismo se blagovremeno složili i zajednički jurišali da
slomimo ne samo turske prinčeve nego i Osmanlijsko Carstvo. Ali ludost
je zavladala nama. Ona nam je oduzela i vid i pamet. Tako je i moralo biti
kad se u ovoj zemlji ne poštuju ni prava, ni božji zakoni! Neka me
Gospod ovog trenutka ubije ako sam pomislio da izuzmem sebe! Viteška
čast mi ne dozvoljava da optužujući drugoga umanjujem svoju krivicu i
sebe branim. Dela onih koji su na vlasti retko ostaju skrivena. I vama je
dobro poznato šta je ko u našoj zemlji učinio valjano, a šta štetno i rđavo.
Ali ostavimo neka o tome donose sud naši potomci, a mi da se
pozabavimo svojim nevoljama... Verujem da vam je poznato kako su
ubijeni Vuk Lazarević i moj brat Lazar... U logoru kod Silivrije krvoločni
Musa pokušao je i mene da ubije. Podmetnuo mi je otrov u jelo.
U skupu nastade žagor i komešanje. Despot nastavi:
— Protivotrov, a još više moja snaga, pobedili su smrt. Pobegao
sam u Solun i tu doznao da je Musa ucenio moju glavu i da se zakleo na
Koranu da se neće smiriti dokle me živog ili mrtvog ne dobije u ruke. Iz
Soluna sam krišom izašao i skrivao se po šumama i šibljacima. Uz put
sam skupljao svoje ratnike koji su se bili razbežali i s njima uništio dve

32

turske potere...
U dvorani je vladala potpuna tišina. Predahnuvši malo, Ðurađ

nastavi:
— Obavešten sam da je moj ujak despot Stefan krenuo za Novo

Brdo. Pohitao sam da ga zateknem ovde. Stigao sam pre njega, a za
mnom i turska vojska. Sad Stefana nema, a turska vojska opkoljava
grad. Ako ste uvereni da vam spremam izdaju, otvorite gradsku kapiju i
mene i moje ratnike izbacite na polje, u ruke onih koji jedva čekaju da me
se dočepaju. Tolikim ludostima koje smo sami napravili, neka se doda
još i sramota da su Srbi prenebregli zakon gostoprimstva, koji i varvari
poštuju, i srpskog despota gurnuli u ruke turskih krvoloka.

Vitezi, građani i ratnici stadoše se zgledati kao da jedan drugog
optužuju za mučno stanje koje je zavladalo u dvorani. Izgledalo je da
svako želi da govori, a niko se ne javlja za reč.

Mladi sveštenik Ivan Dominus progovori:
— Dobri i verni prijatelji! Izgleda mi da današnji dan za sve nas ima
veliki značaj, jer je došlo vreme koje smo svi žudno očekivali. Nalazimo
se pred trenutkom kada će dva najglavnija čoveka — despot Stefan i
njegov sestrić Ðurađ Branković — pasti jedan drugom u zagrljaj. Posle
dugogodišnjih zabluda i lutanja, srešće se na istoj stazi dva ispolina koji
će, vođeni velikim duhom, progovoriti istim jezikom. Pred sobom vidimo
despota Ðurđa, viteza u punoj snazi. Gledamo ga kao pokajnika,
spremnog da pred celim svetom uzvikne: „Grešan sam! Zavela me
taština koja je tolike vojskovođe, kraljeve i careve odvela na stranputicu.“
On je spreman da uzvikne: „Nunc gladium in inimicum christianitatis
fero!”16 On se kaje, a znamo da samo kajanje znači oproštaj grehova. A
ko je među nama bezgrešan? Hvalimo, dakle, Isusa što nam je pružio
milost da vidimo izmirenje dva najglavnija viteza u zemlji. U tome vidim
povoljno znamenje za borbu koja nam predstoji. Dočekajmo in hoc
signo17 neprijatelje kako dolikuje pravim borcima slobode i vere. Neka je
sloga među nama i pobeda će biti na našoj strani.
Nam concordia parvae res crescunt, discordia maximal dilabuntur!18
Ivan Dominus završi. U dvorani se iz stotine grla prolomi:
— Živela sloga! Složno na neprijatelja! Za oružje! Za oružje!
Čelnik Radič ustade, pa sačekavši da se glasovi stišaju otpoče:
— Čuli smo i razumeli reči despota Ðurđa i sveštenika Ivana
Dominusa. Ðurđa Brankovića rado primamo i sa zahvalnošću prihvatamo
njegovu ponudu da nam pomogne u odbrani grada. Njegovo ratno
iskustvo dobro nam je poznato. Položaj i dostojanstvo despotovo nalaže
mi da mu ustupim zapovedništvo nad gradom i vojskom.
— Ne! — reče Ðurađ. — Glavni zapovednik si ti i to ćeš ostati. A mi
ostali trudićemo se da dobrim savetima, i još bolje mačem, dokažemo
koliko nam je stalo do pobede.

33

— Slažemo se! Jasno... Ne treba više govoriti! — zavikaše sa svih

strana.
Jedan stotinar uđe u dvoranu i pokloni se pred Radičem:
— Turski poklisari su pred vratima — reče.
— Pusti ih neka uđu.
U dvoranu uđe šest naočitih turskih ratnika. Vođa poklisara, svakako

stotinar, baci pogled po skupu, iskrivi usta u prezrivi osmeh i nemarno se

pokloni. Njegovi pratioci se ne pomakoše.
— Ko će da tumači? — upita Radič.
— Ja — odvrati Ðurađ i priđe poklisarima. — Govorite, ali kratko i

jasno, zbog čega ste došli.
Vođa poklisara ga odmeri pogledom, pa spustivši desnicu na balčak

od mača, odvrati:
— Znam te! Ti si bio glavni kod moga sultana — neka ga Alah čuva

kao i dosad što je — izdao si ga i prebegao kaurima. Zbog toga ti je
glava ucenjena i bićeš ubijen...

— Je li te gospodar poslao ovamo samo to da mi kažeš? — upita
Ðurađ.

— Da, zbog toga, i još nešto: nije dobro što si se ponudio za
tumača...

— Gle! A zašto?
— Jer se moje reči tiču i tebe — prezrivo reče Turčin i okrete glavu.
— Čekajte! — dobaci Beluš i priđe poklisaru. — Ja ću s njim da
razgovaram.

— Ko te je poslao ovamo? — obrati se turskom stotinaru.

— Rekao sam: moj gospodar, sultan Musa.

— Je li ti rekao kako treba poklisar da se ponaša?
— To znam bolje nego ti, kaurine izdajniče — prkosno reče poklisar.
Beluš izmahnu desnom rukom i žestoko ošamari Turčina.
— Zbog ovoga ćete svi biti nabijeni na kolac! — kolebljivim glasom
reče poklisar.
U dvorani nastade nelagodna tišina, jer nije bilo uobičajeno da se
poklisari vređaju, a kamoli tuku.
— Moglo je biti bez toga! — reče Radič. — Poklisar je svetinja.
— Slažem se, viteže! — odvrati Beluš. — Poklisar je svetinja kad
prenosi reči i želje svoga gospodara. A ovo je razbojnik koji razbojniku i
služi. Musa je buntovnik i okončaće život na vešalima. Prema tome,
njegovi poklisari nemaju nikakvu važnost. Predlažem da ih predamo

dželatu!

— I razbojnici šalju svoje poklisare! — nasmeši se Vitko. — Najpre
ćemo ih saslušati...

Obrativši se turskom stotinaru, reče:
— Došao si ovamo da preneseš reči i želje svoga gospodara. Ako

34

nastaviš da nas vređaš, predaćemo te dželatu.
Mladi Turčin se razvika:

— Ja sam Alija, sin slavnog Alije Korkuta, koji je bio dizdar u gradu

Seru još za velikog Bajazita Munjevitog!
— Ako te sretnem u bici, ubiću te — dobaci mu Beluš. — Ako te

živog dobijem u ruke, staviću te na muke! Upamti to, Alija, slavni sine

Alije Korkuta!
— Ne preti! I o mome bedru visi mač od dobroga gvožđa! —

prosikta poklisar.
— Govori zbog čega si došao i odmah se gubi iz grada! — dobaci

mu Ðurađ.
Sa mnogo reči i prkosa mladi poklisar isporuči zahteve svoga

gospodara:
— Musa Čelebija traži da mu građani predadu žive ili mrtve: despota

Ðurđa, čelnika Radiča, vojvode Vitka i Mihaila, vođu saskih rudara Šmita,

vlastelina Grujicu, sveštenika Ivana Dominusa i pet stotina talaca, ni
mlađih od dvadeset, ni starijih od trideset godina. Neka građani udovolje
tome prvom zahtevu moga gospodara — reče poklisar. — On se zaklinje
u Alaha da će biti milostiv prilikom ocenjivanja otkupa. Neće tražiti više
od pet stotina hiljada zlatnika i neće uzimati robove.

— I šta još? — upita Vitko.
— Da ratnici predaju sve svoje oružje i da izađu iz grada i posedaju

po polju.

— I još?
— To je sve! — ponosito završi poklisar, stavljajući šaku na levi
obraz koji je počeo da mu otiče. Građani i ratnici digoše graju. Mašući
rukama, čelnik Radič povika:
— Molim časni skup da u njegovo ime dam odgovor poklisaru! Čuj,
Alija, sine Alije Korkuta! Da li ti je gospodar rekao šta će biti od nas ako

ne udovoljimo njegovim zahtevima?
— Rekao je! — isprsi se poklisar. — Pobiće vas sve, a vaše žene i

decu ugušiće dimom i sažeći vatrom.
— Tvoj gospodar je velikodušan čovek — odvrati Radič. — Odnesi

mu našu poruku da što pre otpočne juriš na grad. Možeš mu reći da je

prošlo vreme kada su naši ratnici ginuli u slavu turskih sultana. Još mu
možeš kazati da se nećemo smiriti dokle njegovu glavu ne vidimo

nabijenu na koplje... Odnesi mu naš odgovor i šamar koji si dobio zbog

svoje drskosti. A sad, napolje iz dvorane!
— Kaurine, zažalićeš što si izgovorio ove reči! — škrgutnu zubima

poklisar, okrete se i bez pozdrava izađe. Njegovi pratioci potrčkujući

kretoše za njim.
Već je mrak počeo da se spušta kad je većanje završeno. Na

navaljivanje despota Ðurđa, čelnik Radič pristade da ostane zapovednik

35

celokupne odbrane.
Stražari su bdeli na zidovima. Motrili su na svaki pokret neprijatelja,

ne obzirući se na razgovor iza sebe, dovikivanja i metež u gradu.
Dragoš, Jagoš i April sedeli su na kamenoj ploči, oslonjeni leđima o

ispust na zidu. Kraj njih je, opružen po zemlji, spavao trubač Sotir.
Njegovo hrkanje unosilo je spokojstvo u srca ratnika.

— Gledajte ga kako slatko spava — reče Jagoš.
— Lice mu je blaženo kao da je svoje ovršeno žito digao s gumna i
smestio u sopstveni ambar! Spavaj, nevina trubačka dušo, i neka se
tvoje hrkanje čuje daleko, jer ti je savest čista!
— Istina je — dobaci Dragoš. — On se mesto mača i koplja služi
trubom. Zbog toga će, kad umre pravo pred rajska vrata.
— To je pitanje — prenu se Jagoš. — Na ovom svetu je čist, jer ne
proliva tuđu krv, mada svojim sviranjem podstiče druge na ubijanje!
Pitanje je kojim će mu se laktom19 meriti na onom svetu.
April Sokolović nije sudelovao u razgovoru. Oslonjen leđima o zid,
zamišljeno je gledao u buktinju koja je na najvišoj kuli plamtela
žućkastom svetlošću. Udovi su mu se donekle zaoblili i lice je dobilo više
mesa i krvi. Ali iz očiju mu je izbijao zlokoban sjaj. Dragoš i Jagoš su sa
strepnjom gledali njegov mačiji hod i osećali da iz povijenih prstiju, tankih
usana i kukasta nosa izbija ne žeđ, nego pohlepa za osvetom.
— Turci su mi sve spalili — rekao im je toga dana. — Moju majku,
ženu i troje dece privezali su za direk u kolibi i zapalili je sa svih strana.
Poslednji vrisak kao nož mi se zabo u srce... Vezali su me i poterali sa
ostalim robovima. U dolini Vardara sam pobegao. Ruke i noge bile su mi
smršale i lako sam ih izvukao iz okova. Izgladneo do smrti, potucao sam
se po šumama i šibljacima, dok nisam na vas naišao. Sad osećam kako
mi se snaga vraća i čekam trenutak da započnem osvetu. Neka mi budu
na pomoći sotona ili bog!
— Ne bojiš se pakla i muka posle smrti? — upita Jagoš.

— Pakao sam osetio kad je gorela koliba s mojom decom, majkom i
ženom.

Ratnici su bdeli na zidovima, a pored svakog je bilo oružje: lukovi,
samostreli, džiliti, dugačka koplja, mačevi i dvorezne sekire. Na nekoliko
mesta videle su se gvozdene korpe lancima obešene niza zid. U njima
su plamtele buktinje osvetljavajući poljanu oko grada. Na najvišoj kuli
ležala su na postoljima četiri topa koje su Sasi nekoliko meseci ranije
izlili. U gradu je bilo oko osam hiljada muških glava, sposobnih za borbu.
Od toga se moglo izdvojiti dve trećine pravih ratnika, prekaljenih boraca.

Despot Ðurađ, Radič, Mihailo i Šmit obilazili su ratnike na zidovima i
opominjali ih da dobro motre na svaki pokret neprijatelja. Po oštrim
pogledima i čvrstom izrazu na licu videlo se da su ratnici spremni da se
bore do smrti. Sasi, ćutljivi i natmureni, sedeli su po kamenim ispustima

36

na zidu, kao da su odlučili da na tom mestu provedu ceo vek. Iza jedne
visoke kule na istočnoj strani sedeli su Dubrovčani. Otud su se čuli zvuci
leuta20 i tiho pevanje. Svi Barani i Kotorani odreda, osim onih koji su
određeni da bde na zidovima, spavali su opruženi po kamenim pločama,
s torbama ispod glava. Žagor se čuo jedino od strane gde su bili ratnici
despota Stefana. Njima je bilo povereno da čuvaju južnu kapiju, dok su
pratioci despota Ðurđa postavljeni prema severnoj kapiji.

— Imamo dovoljno hrane za ljude i konje. Biće je za tri meseca —
reče Radič.

— A za to vreme Turke će proći volja da jurišaju na grad, — dodade
Mihailo.

— Samo ako nemaju topove! — zavrte glavom Ðurađ. — Gledao
sam kod Silivrije kako ta paklena čudovišta izbacuju kamene kugle i
treskaju njima o zidove. Ako grad nije tvrdo zidan, bojim se da nećemo
imati prilike da doživimo slast pobede.

— Topove imamo i mi! — reče Šmit. — Koliko sutra pokazaćemo
Turcima šta umemo. Mesto kamenih kugli stavljaćemo u topove sečenice
od metala. Ovoga puta isprobaćemo i tu majstoriju.

Kad obiđoše sve zidove i utvrdiše da je svako na svom mestu,
starešine se povukoše na počinak. Uskoro je sve u gradu, osim posade
na zidovima, utonulo u san. Dragoš i Jagoš, uljuljkivani hrkanjem trubača
Sotira, naslonjeni leđima na zid, spavali su sedećki. April Sokolović, kao
da bdi nad njima, stajao je oslonjen o zid i buljio u mrak na polju.

37

Glava četvrta

Turci su krenuli u napad u ranu zoru. Mislili su da od straha niko u

gradu nije oka sklopio. Oni nisu mogli znati da su se u toku noći ratnici
na zidovima dva puta smenjivali. Odmorni i dobro nahranjeni, s
nestrpljenjem su očekivali juriš.

Ogroman koš21 u turskom taboru tutnjao je kao ispod zemlje. Trube
su mu se odazivale sa četiri strane. Ratnici su počeli s vikom sa dva
strelometa daljine. Konjanici su gonili ispred sebe pešake. Trka se
završila tek pred gradskim zidovima.

Despot Ðurađ je stajao na jednom ispustu odakle se mogao videti
ceo prostor oko grada. Osmehujući se, vitez se obrati svojim pratiocima.

— Musa Čelebija je svakako na prazan stomak ispio nekoliko
pehara tečnosti „ružine boje“22. Ovakvo ludačko gonjenje ratnika samo
pijan čovek čini! Pogledajte! Konjanici gone ispred sebe pešake kao
marvu. Šta bi na ovo rekao Bajazit Munjeviti! Za njega su asapi značili
dve trećine dobijene bitke. Sad ćete videti strahotu kad naši strelci ospu
po gomili...

— Naredio sam našim ratnicima da ne puštaju strele i ne bacaju
džilite dok ne čuju znak trube — reče Radič.

Turski pešaci su se približavali zidovima kao lesa. Išli su kao
opčinjeni, bledih lica i očiju ukočenih od straha. Mnogi su nosili lestve i
dugačke motke sa gvozdenim kukama na kraju. Zadihani i znojavi, kričali
su neljudskim glasovima.

Ðurađ se obrati Sotiru, koji je stajao kraj njega:
— Spremi se!
— Odmah! — odvrati ratnik, diže trubu i pritisnu pisak na usne.
— Čekaj! — reče despot.
Sotir spusti trubu, nakašlja se i pljunu u stranu. Turski pešaci nisu
bili ni pedeset koraka udaljeni od zidova. Zadah znoja dopirao je do
branilaca na zidovima.
Radič se obrati Šmitu:
— Topovima u konjanike!
U gomili turskih ratnika isticali su se sarahori, konjanici koji su nosili
lestve. Kretali su se naporedo sa drvenim kulama na točkovima, iz kojih
su izvirivale debele grede za razbijanje kapija i zidova na gradu.
Na najvišoj kuli u gradu stajala su četiri topa sa ustima okrenutim

38

upolje. Pored njih, krijući se iza ispusta na zidu, izvirivale su glave saskih
ratnika. Četiri zapaljene buktinje plamtele su i dimile se.

Kad se turski strelci mašiše svojih dugačkih lukova, despot dobaci
Sotiru:

— Sad!
Truba pisnu i njeni zvuci se skoro u isti mah stopiše sa jaucima,
kricima i zapomaganjem.
— Fajer!23 — viknu Šmit saskim ratnicima kraj topova.
Četiri topa riknuše. Među turskim konjanicima nastade metež.
Tučeni sečenicama od gvožđa i bakra, ljudi i konji logom popadaše. Ali
preko njih pređoše drugi i treći, a za njima čitave gomile. Strelci sa
zidova gađali su turske pešake, koji su se zaklanjali malim drvenim
štitovima. Skoro ceo prvi red je pao. Ali mnogi iz drugog reda, štićeni
svojim strelcima, stigoše do zida i počeše prislanjati lestve. Branioci su
neprekidno puštali strele i dugačkim kopljima obarali turske pešake koji
su se peli uz lestve.
Jedna grupa konjanika, najboljih turskih strelaca, sasvim se približila

zidu. Svi u oklopima i pod šlemovima, osiguravali su juriš svoje pešadije.
Njihove strele, puštane sa dugačkih lukova, pogađale su svakog
branioca na zidu ako bi se otkrio. Dubrovčani, boreći se na tom mestu,
najviše su ginuli. Njihov starešina, Valerije Puba, najposle im naredi da
se ne pomaljaju iza ispusta na zidu. Zaštićeni svojim strelcima, turski
pešaci nagrnuše na to mesto i navališe da se penju uz lestve.

— Gledajte Dubrovčane! — viknu Radič. — Svi su čučnuli iza zida i
vrebaju. Njihov starešina obećao mi je bar deset zarobljenika.

Na prostoru od čitavih sedamdeset koraka duž zida činilo se da
nema branilaca.

— Malo opasna proba! — primeti Ðurađ.
— Navikli su oni da se bore na zidovima — dobaci vojvoda Vitko.
Glave turskih ratnika stadoše se pomaljati s druge strane zida. U taj
mah Dubrovčani kao lesa ustadoše. Stotine mačeva i sekira blesnuše i s
treskom padoše. Jauci napadača stopiše se u prodoran krik. Na jednom
mestu turski ratnici preskočiše zid i upadoše u grad. Bilo ih je
dvadesetak. Ali dubrovački ratnici iz rezerve jurnuše na njih. Napadajući
ih sa svih strana, jedne oboriše, a drugima izbiše oružje iz ruku i
priteraše ih uza zid.
Četiri topa gruvala su i razbijala sečenicama redove turskih
konjanika. Međutim, turskim strelcima pođe za rukom da obore nekoliko
posluživača oko topova. Ali mrtve i ranjene smesta zameniše drugi
ratnici.
Jedna drvena kula, koju su vukli i gurali turski ratnici, dovuče se do
južne kapije. Zaklonjeni krovom na kuli i pod zaštitom strelaca konjanika,
Turci stadoše gredom gruvati u kapiju.

39

— Vrata su jaka, ali neće odoleti — reče Ðurađ.
— Odoleće! — odvrati Šmit. — Naši topovi mogu se okretati na

postolju.
Dežmekasti Sas otrča i uspentra se uz spiralne stepenice. Kad dođe

na vrh kule, priđe topu okrenutom prema jugu i, ne obazirući se na strele
koje su lupale i odskakale od njegovog oklopa, uz pomoć četiri svoja
ratnika namesti top. Ugao između pravca kretanja topovskog zrna i jedne
bastionske kule bio je vrlo mali. Nišanska tačka stajala je uporedo sa

zidom i kapijom na koju su Turci žestoko navaljivali. Tupi udarci grede

neprestano su odjekivali.
— Koliko ima naših ratnika u gradu iza one kapije? — upita Ðurađ.
— Četiri stotine. Svi su naoružani sekirama i mačevima. Iza njih na

osamdeset koraka leže kraj zida naši najbolji strelci. I oni su određeni da
čuvaju kapiju — odvrati Radič.

Šmit je svojeručno napunio top. Stavio je u njega tri kamene kugle
veličine detinje glave. Za to vreme vojvoda Vitko i čelnik Radič vikali su iz
sveg glasa srpskim ratnicima da se sklanjaju sa branič-kule. Ali od vike u

gradu, dovikivanja na zidovima i graje koja je dolazila spolja, ratnici nisu
čuli ni reč. Mahanje ruku svojih starešina smatrali su kao podstrek da se
dobro bore. Ali kad videše prema sebi naperen top, Šmita kako kleči iza

njega i nišani i saskog ratnika sa upaljenom buktinjom, zbiše se u gomilu
i jurnuše niz stepenice, čudeći se šta ih je snašlo. Kad se nađoše u
dvorištu, stadoše vikati i mahati rukama, tražeći objašnjenje zbog čega ih

je saski starešina uzeo na nišan. Njihovu galamu prekide pucanj topa. Tri
kugle zviznuše preko glava ratnika. Jedna udari u ispust na zidu branič-
kule i pršte u stotine komadića. Druga prelete preko pokretne kule u polju
i pogodi jednog turskog konjanika. Treća se zari u bedem kraj jarka.

— Ne mari što smo promašili! — viknu Šmit, brzo puneći top.
Pri drugom pucnju dve kugle pogodiše branič-kulu, a treća smoždi

nekoliko turskih pešaka.
Četiri puta je dežmekasti Sas punio i ispaljivao top. Peti put dve

kamene kugle pogodiše tursku pokretnu kulu. Jedna odnese drveni krov,
a druga prelomi gredu, ubivši uz put četiri turska pešaka.

— Dosta je! — viknu Šmit, pa obrativši se ratnicima despota

Stefana, dodade:
— Vraćajte se na branič-kulu i bacajte strele i džilite na napadače!
Srpski ratnici pojuriše uza stepenice i začas se poređaše po zidu.

Pokolebani Turci stadoše se povlačiti vukući za sobom svoje ranjenike.
Severnu kapiju branili su ratnici despota Ðurđa, Kotorani i Barani.

Dok su jedni strelama, džilitima i kamenicama iz praćke gađali napadače,
drugi su uspešno obarali posluživače oko drvene kule koja se lagano

primicala kapiji. Ali poginule i ranjene turske ratnike zamenjivali su

zdravi. Oni su se zaklanjali štitovima i skrivali se ispod krova pokretne

40

kule. Na tome mestu borili su se asapi, najbolji turski pešaci. Njima pođe
za rukom da doguraju kulu do kapije.

Drugi top s grada nije mogao štititi severnu kapiju, pa su turski
ratnici nesmetano gruvali gredom u vrata.

— Slamu dajte! Seno i slamu ovamo! — zavika vlastelin Grujica, koji
je sa tog mesta puštao strele naporedo sa ostalim borcima.

Desetak ratnika smesta odjuri iza zapadne kule, gde su stajali
stogovi sena i slame. Natovarivši se dobrim naramcima, ratnici stigoše
do zida i baciše slamu na drvenu kulu uz kapiju. Vlastelin Grujica hitnu
zapaljenu buktinju. Plamen dohvati slamu i odmah se stade širiti. Jara
rastera turske ratnike. Strelci sa zidova ih zaokupiše i mnoge pobiše.
Plamen je proždirao drvenu kulu.

Turci su počeli povlačenje kad je sunce visoko odskočilo na istoku.
Asapi, sarahori, martolozi i njihovi zapovednici jedva dočekaše znake
trube za povlačenje. Laknulo je i braniocima na zidovima. Čelnik Radič
odmah izvrši smenu. Odmorni borci zauzeše mesta premorenih.

U gradu je bilo preko sto poginulih ratnika i dvaput toliko ranjenih.
Sveštenik Ivan Dominus i jedan kaluđer iz manastira Gračanice, koji je
služio u pravoslavnoj crkvi u gradu, preduzeše mere da se mrtvi sa svim
počastima sahrane na gradskom groblju.

Među Sasima je bilo nekoliko berbera, veštih ranara. Oni se odmah
latiše posla oko spravljanja melema. Do podne toga dana svi ranjenici bili
su previjeni i smešteni u velikoj dvorani na privremene postelje.

Starešine pristupiše ispitivanju turskih ratnika koje su Dubrovčani
zarobili. Bilo ih je svega dvanaest. Ne stavljajući ih na muke, srpske
starešine doznadoše sve što im je bilo potrebno: vojska Muse Čelebije
bori se bez oduševljenja; turske ratnike čak ni nada na pljačku više ne
pokreće; Musa je krenuo u vojni pohod na Srbiju sa pedeset hiljada
ratnika, od kojih je polovina donedavno pripadala njegovom ubijenom
bratu Sulejmanu; ostala turska vojska utaborila se u Drenopolju, Dimotici
i Sofiji.

Jedan Anadolac plemićkoga roda bez ikakvog pritiska iznese sve
što zna o vojsci princa Muse.

— Bio sam stotinar kod pokojnog sultana Sulejmana — reče. — Sad
sam običan ratnik! Eto, postao sam i rob. Otkupiću se, jer sam u
mogućnosti...

Mladi ratnik, gledajući smelim pogledom srpske starešine, nastavi:
— Srećan bih ostao celog veka kad bi mi Alah dodelio milost da
razbojnika Musu vidim na konopcu.
— Otkud to? — začudi se vojvoda Vitko. — Jutros si se istakao u
borbi. Uskočio si u grad. Takvo junaštvo dolikuje pravom ratniku.
— Pravi ratnik i jesam! Uvek ću se tako boriti — ponosno odvrati
Anadolac. — Ali to nema veze s mržnjom koju osećam prema Musi. Ubio

41

je mog zakonitog gospodara, a nas, prave sultanske ratnike, asape i
spahi-oglane24 naterao da mu se na Koranu zakunemo na vernost. Deca

Alahova ispunjavaju svoju zakletvu. Ali ona za mene više nema važnosti,
jer sam pao u ropstvo. Ako se otkupim, boriću se protiv Muse, za princa

Mehmeda, drugog pravog naslednika osmanlijskog prestola. Dušmanina
Musu šejtan25 služi, on će ga i na vešala odvesti!

Srpske starešine doznadoše da u Musinoj vojsci ima mnogo
nezadovoljnih. Bez obzira što su se zakleli na Koranu, oni očekuju
pogodan trenutak da izdaju Musu.

— Navikli su da menjaju gospodare — reče Anadolac. — Za njih
zakletva ne znači ništa. Među njima osobitu pažnju uživa Balaban, ratnik
iz dobre porodice, ali glup i sklon izdaji. Uz njega stoje Isuf, gospodar
nekadašnje oblasti braće Dejanovića, i Igit-paša, vojvoda krajine od

Skoplja do severne Arbanije. Odnedavno u Musinom taboru nalaze se
Mihal-beg, grčki poturčenjak, i Evrenos-bej sa svojih pet sinova.

— I Evrenos! — uzviknu Radič.

— I Evrenos! — ponovi Anadolac. — Oni su mu glavni savetnici, oni
će ga i na vešala oterati.

Od svog prvog napada Musa i njegovi ratnici nisu mnogo očekivali.

Namera im je bila da pokolebaju i zaplaše ratnike u gradu i da zbune

njihove starešine.
— Verujem da neće ponoviti napad na grad — nastavi Anadolac. —

Pravi juriš otpočeće kad im stignu topovi.

— I topove imaju! — uzviknu Mihailo.

— Da! Doznali smo da su krenuli iz Dimotike. Najdalje za deset
dana topovi će biti pod Novim Brdom.

Srpske starešine se brižno pogledaše.
— Koliko ima topova? — upita Ðurađ.
— Trideset pet... Zasuće ceo grad kamenim kuglama.
Kad izvedoše anadolskog ratnika, srpske starešine otpočeše

savetovanje.
— Naš grad je tvrdo zidan — otpoče čelnik Radič. — Zidovi mogu

svaku navalu izdržati. U ratnike se možemo potpuno pouzdati. Ali ako
Turcima stignu topovi, stanje će se izmeniti. Trideset pet topova krenulo
je iz Dimotike. Za deset dana biće pred Novim Brdom. Razmislite šta se

može preduzeti...
— Ništa — reče vlastelin Grujica. — Branićemo se...
— To nam jedino ostaje — dodade vojvoda Vitko. — Naša četiri

topa gađaće njihove topove... Mislim da su Sasi bolje nišandžije od
Turaka. Nego, sad treba očekivati nov juriš.

— Bićemo oprezni — primeti Mihailo.
— Na spavanju nas neće uhvatiti! — dobaci Grujica.
— Čini mi se da bismo mogli one turske topove nekako uništiti —

42

reče Ðurađ.
— Kako? — prenu se Radič. — Opkoljeni smo sa svih strana. Ko da

se probije kroz obruč turskih ratnika!
— Ako učinimo ispad iz grada? — reče despot. — Možda bi se

jedna grupa probila?
— Ne vredi! — odvrati Radič. — Turci će krenuti za njima i goniti ih

dok sve ne unište.

— Da bar znamo gde se nalazi despot Stefan! — dobaci Mihailo.

— Pozovite njegove glasnike koji su sa mnom došli u grad. Možda
ćemo od njih nešto doznati — reče Ðurađ.

Vojvoda Vitko izađe iz odaje i uskoro se vrati sa glasnicima.
— Despot je verovatno krenuo iz Drivasta nekoliko časova iza nas,
— reče vođa glasnika. — Sad mi se čini da je morao udariti na Dečane i
produžiti prema Vučitrnu. Stefan se povukao prema severu da osigura

druge gradove ako Turci zauzmu Novo Brdo.
— Neko mora krenuti za njim — reče Radič. — Za uništavanje

turskih topova i pratilaca potrebno je bar šest stotina ratnika. Despot
Stefan će ih dati.

— Mnogo zametno — zavrte glavom Mihailo. — Dok naši ljudi nađu

Stefana jer ne znaju ni gde je — dok odaberu ratnike i dok krenu ko zna
odakle, turski odred s topovima stići će pred Novo Brdo.

— Kad bismo bar odmah mogli poslati ljude! — brižno reče Radič.
Saski starešina mu priđe i šapnu mu nekoliko reči. Radič se trže.
— To se drži u najvećoj tajnosti — glasno nastavi Šmit.
— Tako i treba! — odvrati Radič. — Potrudićemo se da tajna ostane
nepovređena.
— Šta je? — upita Ðurađ.

— Tamnik! Postoji izlaz iz grada ispod jednog zida.
— Moji ljudi su ga prokopali i zakleli se da tajni prolaz nikome neće

odati — dodade Šmit.
— Nećemo ga odati ni mi! — reče Vitko.
— Ne moramo ni znati gde je — dobaci Ðurađ.
— Važno je da nekoliko naših ratnika prođe i izgubi se...
— Tako je! Ratnici treba još danas da pođu — reče Radič.
— Pre mraka ne može! — reče Šmit. — Izlaz iz tamnika nalazi se u

jednoj jaruzi sa potokom. Turci ga ne mogu primetiti, jer je zarastao u
gusto žbunje zove i leske. Ali mogu ugledati naše ljude kad izađu.

— Onda noćas? — upita Radič.
— Noćas! Prva polovina noći je bez meseca.
— Zahvaljujem vam, prijatelji! — reče Radič. — Naš dogovor je
završen. Despot Ðurađ i ja odabraćemo nekoliko ljudi i predati ih Šmitu

da ih otprati do ulaza u tamnik.
Starešine izađoše iz odaje.

43

*

Na gradskom groblju, pored glavnog odbrambenog zida bilo je preko
sto pedeset porodičnih grobnica sa pločama od granita i belog mermera.
Njih su izgradili bogati trgovci, Dubrovčani i Kotorani, koji su t kom
godina umirali i tu sahranjivani. Među grobnicama bila je jedna koja je
pripadala nekakvom rite tevtonskog reda. Na granitnom spomeniku bile
uklesane reči:

In hoc loco aeterno dormit
riter maximae virtutis,
filus Caroli viri armiponis
CLAUS RETINGER
quem mors infensa rapit.
Inter umbras imortales
anno Domini milesimo
tricentesimo duodevicesimo
abit.
Aeternitate ei terra sit levis!26

— Ovde je sahranjen moj predak! — reče Šmit pratiocima
osvetljavajući buktinjom natpis na spomeniku.

Vojvoda Vitko, Dragoš, Jagoš i April Sokolović pobožno su gledali
krupna slova ne razumevajući ni reč. Njih su Radič i despot Ðurađ
odredili da prođu kroz tamnik, da se dočepaju polja van turskog tabora i
da nađu despota Stefana.

— Gde je ulaz? — upita Vitko.
— Tu, ispod spomenika mog pretka koji nikad nije postojao! —
nasmeši se Šmit.
— Grobnica je prazna? — uzviknu Jagoš.
— Prazna, baš kao i tvoja glava! — dobaci Dragoš.
— Gospod neka nam se smiluje! — prekrsti se April. — Celoga veka
čovek bi mogao lutati po gradu, pretražiti sve kutove, staze, tavane,
podrume i groblje, i nikad mu ne bi palo na pamet da je ovde ulaz u
tamnik!
— Ovde ima preko hiljadu grobova — reče Šmit. — Računajte kolika
je verovatnoća da se nađe pravi!
Saski starešina se uozbilji:
— Zakleli ste se da nećete odati ulaz u tamnik.

44

— Održaćemo zakletvu. Naša viteška čast siguran je jamac! — reče
Vitko.

— I još jednom: zaklinjemo se! — dodadoše ostala trojica.
— Onda neka je slava bogu!
Šmit obuhvati spomenik rukama i bez napora ga pomače ulevo s
postolja. Prema svetlosti buktinje ukaza se na ploči okrugao otvor.
— Za mnom! — reče Sas spuštajući se u rupu.
— Za njim siđoše Vitko i ostala trojica.
— Ako ikad umrem, zahtevaću da me u ovoj grobnici sahrane, —
reče Jagoš silazeći oprezno niz kamene stepenice.
— Kakva glupa želja! — dobaci Vitko.
— Želja nije glupa! — odvrati Jagoš. — Ona je skromna i korisna.
Odavde se, brate, može pobeći na dve strane.
— Od smrti hoćeš da bežiš? — nasmeja se Dragoš. — Šta bi na to
rekla tvoja baba Ana?
— Pobegla bi i ona iako njena duša sedi u raju među mučenicima.
— Čini mi se da bi trebalo prestati s brbljanjem — reče Vitko.

— U pravu si, vojvodo! — odvrati Jagoš. — Može se desiti da Turci
čuju kako ljudski glasovi izbijaju iz zemlje. Mogu se prestrašiti i razbeći
na sve strane.

— U svakom slučaju, bolje je prestati s razgovorom — ozbiljno reče
Šmit.

Hodnik je bio dovoljno visok i širok da su dva čoveka mogla
naporedo ići. Iako je bio podzidan, voda se slivala s tavanice kroz
pukotine između kamenja i izbijala iz poda. Na ulegnućima bare su bile
duboke do iznad kolena. Ustajala voda zaudarala je na plesan. Vazduh
je bio zasićen vlagom i otežavao disanje.

— Sad smo duboko ispod površine zemlje — reče Šmit. — Odavde
počinje uzbrdica. Više nećemo ići po vodi. Blizu smo kraja.

— Što god ima početak ima i kraj — dobaci Jagoš. — U ovom
slučaju kraj mi je miliji nego početak, premda nam predstoji pešačenje
kad izađemo iz hodnika. Ali ako ne ukradem četiri konja od turskih
konjušara — ne zvao se Jagoš, unuk po ocu slavne baba-Ane!

— Ako nas snabdeš konjima, od mene ti sleduje kesa sa pedeset
zlatnika — reče Vitko.

— Ne radi se o novcu, — odvrati plavi momak — premda volim da
čujem kako mi u nedrima ili pod pazuhom zveckaju zlatnici.

— I ja! — dobaci April.
— Šta ćeš ti? — pogleda ga Jagoš preko ramena.
— Krašćemo zajedno, pa...
— Videćemo kako se budeš pokazao na delu. Znaš da si pod
mojom platom.
— Dosad mi ništa nisi dao.

45

— To ne znači da ti ubuduće neću dati.
— Stigli smo! — doviknu Šmit. — Sad molim za tišinu. Još
pedesetak koraka i bićemo napolju.
Ratnici lagano nastaviše put. Uskoro Šmit zastade i prisloni buktinju
uz kameni zid:
— Sad moramo pobauljke, jer je hodnik sve niži. Izlazi se kroz
uzanu pukotinu u kamenu, obraslu u šibljak.
Pojavi se okuka. Iza nje je tavanica bila sve niža. Ratnici su na
rukama i kolenima bauljali sve do kraja hodnika. Kroz pukotinu su prošli
jedan za drugim. Probiše se kroz šibljak i nađoše se u jednom
zapuštenom kamenolomu.
Odavde ćete izaći na livadu — reče Šmit. — Staza će vas odvesti
iza turskog tabora... Vraćam se... Na zid više grobnice namestiću tri
buktinje u vidu trougla. Prema njima možete podesiti svoje kretanje. A
sad, srećno i uspešno!
Šmit završi i nestade ga u šibljaku.
— Najpre ćemo iscediti obojke — reče Jagoš, sede na zemlju i
stade da se izuva.
— Tetive na samostrelima su vlažne i odvugle — primeti Dragoš.
— Osušiće se — reče Vitko.
— Ko će to sačekati! — umeša se April. — Srećom, kad smo pošli,
setio sam se da ponesem nekoliko komada...
— Čoveče! Gde su ti? — reče Vitko.
— U nedrima. Smotao sam ih u kotur i zavio u masnu krpu.
— Tetive ovamo, a masnu krpu možeš da pojedeš! — dobaci Jagoš.
— Dotle još nisam stigao! — ljutnu se April vadeći zamotuljak iz
nedara.
— Ratniče, zaslužio si pohvalu! — reče Vitko tapšući ga po ramenu.
— I još će das zaslužiti! Ovo je tek prva — dodade Jagoš.
Pošto su se obuli i promenili tetive na samostrelima, ratnici pođoše
kroz kamenolom. Prema slaboj svetlosti zvezda belasala se šljunkovita
staza, vijugajući između kamenja i rupčaga. Idući jedan za drugim,
uspentraše se uz jednu strminu obraslu žbunovima. Uskoro se nađoše
na prostranoj livadi.
— Sad se treba snaći! — reče Vitko. — Pogledajte! Prema nebu se
vide crveni odblesci od vatri. Turski tabor je iza brežuljaka obraslih u
šumarice.
— Eno tri buktinje! — dobaci April. — Sas je stigao do kraja
hodnika, izašao kroz grobnicu... Sad nam valja žuriti da se što dalje
odmaknemo od turskog tabora.
— Napred! — reče Jagoš.
— Čekajte! — tiho dobaci April. — Mislim da ne treba žuriti...
— Gle! — prenu se plavi momak. — Priznajem ti da kao sovuljaga

46

bolje vidiš noću nego danju, ali se neću složiti s tobom da si pametniji od
nas trojice!

— To od tebe ne tražim. Ali se bojim da ne naiđemo na turske
straže ili konjušare. Može se desiti da naletimo na neki odred izviđača.
Turci sigurno krstare na sat pešačkog hoda oko svog tabora.

— Momak je u pravu! — reče Vitko.
— Znači nećemo žuriti nego se vući kao četiri prebijena mačora! —
dobaci Jagoš.
— Idem polako napred da izvidim, a vi sedite tu — reče April.
— Bolje će biti da legnemo — primeti Vitko.
April Sokolović krenu lagano i uskoro se izgubi u mraku. Ostala tri
ratnika legoše na zemlju.
— Ako zaspim, prodrmusajte me malo! — reče Jagoš.
— Žilava sorta! — reče Dragoš.
— Šta kažeš? — prenu se Vitko.
— Govorim o našem četvrtom saputniku. Pre nekoliko dana našli
smo ga polumrtvog od gladi. Sad je postao ratnik bez zamerke, mada mu

nedostaje snage.
— Zadaće on jada Turcima! — dobaci Jagoš. — Ubili su mu majku,

ženu i troje dece... Stalno jede da povrati snagu. Ali čini mi se da su
mržnja i želja za osvetom najjača hrana.

— Ðavolska hrana! — tiho reče Vitko.
Tri ratnika leškarila su na travi. Iz daljine je u talasima dopirao žagor

iz turskog tabora, dovikivanje i rzanje konja. Prostrana livada gubila se u
noć. Žbunovi i pojedinačno drveće videli su se u blizini kao tamne mrlje.
Vreme je lagano odmicalo. Ratnici se prihvatiše jela, pojedoše svaki svoj

obrok i napiše se vode iz mešine koju je Jagoš poneo iz grada.
— Nema naše ptice lastavice — reče Vitko.
— Izgleda da su joj turski konjušari počupali perje — dodade Jagoš

ustajući. — Mislim da bismo mogli polako da krenemo.
— Lezi! — preseče ga Dragoš. Sleva nam se neko približava.

Čujem korake i razgovor.
Ratnici se pritajiše. Doista, grupa ljudi se približavala. Bilo ih je

desetak.
— Zapnite samostrele! — tiho reče Vitko. — Po jednu strelu, pa za

mačeve!
— Nisu Turci, — prošapta Jagoš podižući glavu. — Govore srpski.
— Samo mirno, prijatelji! — začu se glas od strane došljaka.
— Ko je? — doviknu Dragoš.

— April!

— Ko je s tobom?
— Lopovi, pljačkaši, divni ljudi!
— Mogu misliti! — reče Jagoš ustajući.

47

— Hleba nam dajte! Umrli smo od gladi! — začu se drugi glas iz
mraka.

— Držite ih na nišanu! — reče Vitko, isuka mač i pođe prema
došljacima. — Imate li oružje!?

— Imamo... Turske sablje i noževe. Imamo i nekoliko džilita.
— Bacite oružje i sedite na zemlju!
April priđe Vitku:
— Našao sam ih u jednoj jaruzi — reče. — Čuo sam da govore
našim jezikom i razumeo šta nameravaju... Spremaju se da kradu turske
konje.
— Gle! — dobaci Jagoš prilazeći — Takvi su nam momci baš
potrebi!
— Časni vitezi, služićemo vama! Smilujte se na nas grešne!
Gladujemo! Hleba nam dajte! — zažagoriše došljaci.
— Koliko vas ima? — upita Vitko.
— Četrnaest... Gore u brdu ima ih još četiri stotine... Sve momci
hrabri i odabrani, ali izgladneli — reče jedan od došljaka. — Nahranite
nas pa ćemo stvoriti čudo od junaštva.
— Svega nas je četvorica. Čime da vas nahranimo? — reče Vitko.
— Šteta je što nismo iz grada umesto torbi poneli četiri magaze s
hranom! — dobaci Jagoš.
— Daćemo vam po malo hleba i slanine — reče Dragoš.
— Gde su turski konji i konjušari? — upita Vitko.
— Pođite s nama i videćete ih... Ali najpre hleba...
Četiri ratnika otvoriše svoje torbe.
— Mi smo starešine iz Novog Brda. Potrebni su nam konji i ratnici.
Hoćete li s nama? — reče Vitko.
— Još kako! — odvrati jedan prsati došljak.
— Služićemo pošteno! — dodade drugi.
— I neka nas grom spali ako vas izneverimo! — dobaci treći.
— Tako valja! — reče Jagoš. — Noćas su nam više nego ikad
potrebni dobri lopovi! — U našoj službi bićete i siti i pijani.
— Kome pripadate? — upita Vitko.
— Zasad nikome! Begunci smo. Ima nas iz svih krajeva. Napadamo
manje turske odrede. Živimo od pljačke... — odgovori jedan brkati
razbojnik razdrljenih grudi i izdrpanih čakšira.
— Ko vam je starešina?
— Ja!
— Ej, kuku! — uzviknu Jagoš.
— Ja, Gligor! Zovu me Gliša! — isprsi se ratnik.
— Neka si živ kad si tako valjan! — potapša ga Jagoš po ramenu.
— Od tebe će na kraju biti nešto!
— Polazak! — reče Vitko, pa, obrativši se Dragošu, dodade:

48

— Vaš April je opet zaslužio pohvalu. Ako nas ovi ljudi dovedu u
vezu sa svojim drugovima, ne moramo tražiti despota Stefana i njegovu
vojsku.

— U pravu si, vojvodo! — odvrati Dragoš.
— Vojvoda! Vojvoda! — šapatom se pronese među došljacima.
— Vojvoda, nego šta! A mi smo njegovi velikodostojnici! — reče
Jagoš.
— Svaka vam čast! — pokloni se Gligor.
— Bićete srećni u senci naše slave! — nastavi plavi momak. —
Blago vama odsad pa doveka! Gde su turski konji?
— Ulevo, ulevo, velmožo, prema glavnom taboru...
Ratnici su išli zaobilazno ali su se sleva postepeno približavali
turskom taboru. Kad stigoše blizu jednog brežuljka obraslog u
sitnogoricu, Gligor zaustavi grupu.
— Iza brega je jaruga — reče. — Odatle se nastavlja livada i širi sve
do turskog tabora. Na livadi su konji i konjušari... Oprostite, slavne
velmože i dostojanstvenici, — podiže glas razbojnik — ali preko livade
morate ići pobauljke.
— To će biti prvi put u našem životu — reče Jagoš. — Bauljaćemo
kad nema druge. Nadam se da naše dostojanstvo time neće ništa
izgubiti.
Gligor se obrati dvojici svojih pratilaca:
— Trk prema planini! Dovedite sve naše. Čekaćemo vas u jaruzi
tamo iza brega. Ako ne stignete dok očitam četrdeset Očenaša, svakom
desetom svojeručno ću udariti po četrdeset štapova po tabanima!
Napred!
Dva razbojnika odjuriše u mrak.
Ratnici lagano kretoše prema bregu. Probijajući se kroz sitnogoricu,
stigoše na proplanak. Odatle se spustiše u jarugu.

49

Glava peta

U turskom taboru, pod velikim šatorom Evrenos-beja, iskupile su se

starešine. Po zemlji je bio prostrt tepih, a preko njega debeli dušeci.
Četiri buktinje, zadevene u raklje, osvetljavale su ozbiljna lica turskih
ratnika. Mladi gospodar, Musa Čelebija, još popodne je naredio emirima,
kapetanima i čaušima da se posle ićindije27 iskupe pod šatorom starog
Evrenos-beja i da ga tu čekaju. Savetovanje je trebalo da počne po
zalasku sunca.

Ali sunce je odavno zašlo i mrak je obavio polja, brda i doline, a
Musa se nije pojavljivao. Najistaknutiji njegovi savetnici sedeli su
skrštenih nogu na dušecima, trudeći se da ne pokažu da ih je izdalo
strpljenje. Žvakali su urme i leblebije i snurali brojanice bacajući jedan na
drugog začuđene i upitne poglede, kao da se dobronamerno pitaju dokle
će se još otezati njihovo čekanje.

Toga su dana turski ratnici jurišali na Novo Brdo i pretrpeli neuspeh.
Savet je sazvan da donese odluku šta treba dalje da se preduzme. Ali
ništa se nije moglo otpočeti bez prisustva Muse Čelebije koji je samog
sebe proglasio za sultana. Četiri puta je stari Evrenos slao čauša do
Musinog šatora da se oprezno raspita ima li nade da mladoga princa te
večeri vidi pod svojim šatorom. Čauš je odlazio i vraćao se uvek s istim
odgovorom:

— Naš gospodar, veliki sultan Musa — koga je Alah dosad štitio i
koga će i odsad i doveka štititi još uvek spava, hurije neka mu na san
dođu!

Emiri i kapetani blaženo su se smeškali i klimali glavama, srećni što,
eto, sultan još uvek spava. Samo je lice Evrenos-beja, koščato i
izbrazdano borama, bilo natmureno. Po stisnutim usnama i odblesku
očiju sa žućkastim beonjačama videlo se da je stari ratnik ljut. Kraj njega
je sedeo Mihal-beg, grčki poturčenjak, prilika bledih obraza, šiljata nosa i
tankih izvijenih obrva. Za njega je važilo mišljenje da je od svih starešina
u taboru najmanje odan princu Musi. Njegovi saveti u dva maha umalo
nisu upropastili mladog sultana. Lukavi ratnik uspeo je da izbegne besu
ludoglavog Muse i golemom palošu njegovog dželata. Ostale starešine
nisu mogle da se načude zbog čega Musa gaji poverenje prema ovom
emiru kome „izdaja iz očiju viri“.

Kraj Mihal-bega sedeo je Balaban, tupoglavi Azijat, mesnatih usana,

50