Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

Glava dvadeset četvrta

Vukašin Zuprović je kraj lađa i čamaca ostavio sto dvadeset ratnika.

— Čekajte nas četrnaest dana — rekao im je. — Ako se ne vratimo,
krenite uz Dunav za Erdelj.

— Ako nas napadnu Turci? — upita jedan stotinar.
— Branite se. Poslednji neka spale lađe i čamce Spremite slamu i
kesice s barutom.
— Sve je spremno Na čamcima ćemo sekirama provaliti dna.
— Onda je sve u redu — odvrati Zuprović — Srećno ostajte! Možda
će dati bog da se opet vidimo!
— Srećno prošli! — dobaci nekoliko ratnika.
— Srećno! Srećno! — prihvatiše ostali.
Ratnici krenuše i začas ih zakrili mrak. Jahali su preko livada i pokraj
sebarskih njiva, obilazeći kolske puteve i naselja. Meka zemlja
prigušivala je bat konjskih kopita. Ratnici su odmicali preko ravnih polja,
kosih proplanaka i brežuljaka na ograncima Homoljskih planina. Ni viđeni
ni čuveni, u praskozorje stigoše do reke Mlave i u vrbaku postaviše
bivak.
Dok su ratnici rasedlavali konje, Zuprović prizva stotinare, a Jagoš
Aprila, Dabića, Gligora i četiri sebra begunca.
— Hrabrost Jovana Hunjadija ušla je u priču — otpoče Zuprović. —
Nema viteza koji smelošću i drskošću prevazilazi našega kneza. Zbog
toga svi treba da smo ponosni. Slava velikog Hunjadija i naša je slava
Ratnici, došlo je vreme da pokažemo i prijateljima i neprijateljima šta smo
u stanju da učinimo. Poslušnost, požrtvovanje i boračka veština svakog
pojedinačno doneće nam slavnu pobedu ili još slavniju smrt. Sada je
potrebno da se cela grupa ratnika podvrgne jednoj volji. Ja sam vaš
zapovednik. Slušajte i izvršavajte moja naređenja i nećete umreti
neslavnom smrću Naglašavam da nemarnost i samovolju u ovoj prilici ni
trenutka neću podnositi! Ako mora da se gine, izginućemo svi! Na kraju,
volja gospodnja je iznad smrtnih i neka se vrši svojim redom... Prenesite
moje reči ratnicima i trudite se da im svojim primerom pokažete kako
treba da se drže i bore.
Kad se stotinari udaljiše, sebar Novak reče:
— Ko se uhvati u kolo, red je da igra do kraja.
— Istina je! — potvrdi Dabić.

251

— Cela istina! — dodade Gligor.
— Borićemo se dokle god ovaj odred ratnika postoji — reče
Zuprović.

Jagoš i njegovih sedam pratilaca, na izgled ravnodušni i bezbrižni,
zgledali su se nekoliko trenutaka kao da se odlučuju ko će prvi
progovoriti. Njima je još pri polasku iz Sibinja bilo jasno u kakvu opasnost

srljaju.

— Kažeš da igramo? — obrati se Jagoš Novaku.
— Moraćemo, makar nam vrce118 na opancima popucale — prihvati
sebar Mihailo, zvani Popara.
— Popara je u pravu! Igraćemo do kraja! — dobaci drugi sebar,
Resula.
— Dođavola! — podviknu April — Igraćete i tim je rečeno sve! Sad

je pitanje na kome mestu treba povesti prvo kolo... Ne vidim ništa bolje
nego da počnemo sa turskim postajama, da zaredimo po njima, da ih
uništavamo, a decu Alahovu da otpremamo u dženet.

— Dobro smišljeno i još bolje rečeno! — nasmeši se Zuprović. —
Što više postaja uništimo, do sultana i njegovih emira u Rumuniji stići će
strašniji glasovi.

— Samo tako! Ništa bolje od toga! Tako ćemo uraditi! — prihvatiše
ratnici.

— Hm! — učini Jagoš — Meni se to ne sviđa.
— Zašto? — upita Zuprović.

— Sitna su to posla! — odvrati Jagoš.
— Možda bi hteo da izmamiš Ali-bega Evrenezovića iz Kruševca?
— reče April. — On ima najmanje šest hiljada konjanika...
— I osam! — dobaci Dabić. — Smlaviće nas.
— Izmamićemo ga iz grada. — nastavi Jagoš — Ako ga izvučemo i

namamimo na zasedu, pobeda je na našoj strani.
Sebar Novak zavrte glavom i nešto progunđa. Kad vide da svi

upreše pogled u njega, reče:
— Šta će biti ako nas turski konjanici potuku? Kad do sultana stigne

takva vest, tek će onda dobiti volju da pustoši po Rumuniji i Erdelju. A
Jovan Hunjadi prokleće čas kad mu je palo na pamet da nas pošalje u
Srbiju.

Vukašin Zuprović se zamisli. Videlo se da mu takva mogućnost nije
padala na pamet.

— Naposletku, borićemo se — reče — Zbog toga smo došli ovamo.
— Hoćemo li mamiti Ali-bega? — upita sebar Resula.
— Hoćemo! — doviknu Jagoš — Podmetnućemo mu pod gubicu
krupicu soli ili kopanju mekinja.
Ratnici su se poduže dogovarali i na kraju odlučili da obiđu turske
postaje i da, po mogućstvu, neprimećeni stignu do Kruševca, pa tek tu

252

da otpočnu borbu. April Sokolović predloži da se postavi zaseda na
Godominskom polju119, a da odred od nekoliko stotina ratnika krene
prema Kruševcu. Takav plan je prihvaćen i utvrđen.

Celoga dana ratnici su se izležavali u vrbaku. Rasedlani i sapeti

konji nisu se udaljavali od bivaka. Pusto mesto, udaljeno od najbližeg

naselja nekoliko hiljada koraka, bilo je pogodno za skrivanje.
Na izmaku dana, Jagoš i April iskupiše svoje ratnike, četiri stotine

Srba, većinom naseljenika sa ostrva Čepelja i od Sentandreje. Gligor,
Dabić i četiri sebra begunca ponosito su gledali po ratnicima, rebrili se i
iskašljavali kao da se spremaju da otpočnu govor. Međutim, govor se
sveo na nekoliko beznačajnih reči:

— Umete li da se prikradate i da bežite? — obrati se April ratnicima.
— Zar ćemo bežati? — začu se jedan prodoran glas.
— Još kako! — izbeči se April.
— Ne boj se! — dobaci Jagoš — Nećeš daleko pobeći... Idemo na
Kruševac... I odmah vam mogu reći: Ko se vrati živ, verovatno će
dočekati starost.

— Zar je takva prpa? — upita Resula.
Među ratnicima nastade žagor. Mnogi su očekivali da čuju bilo
kakvo uputstvo. Ali od toga ne bi ništa Pošto je mrak počeo da obavija
zemlju, svi se raziđoše da se spremaju za polazak.
April i Jagoš imali su dobre vodiče. Četiri sebra begunca, Dabić i

Gligor poznavali su sve puteve i stranputice duž reke Morave. Odmorni
konji su ujednačenim kasom prelazili uvale, brežuljke, potoke i potočiće.

Preko ravnica i uhodanih puteva galopom su gutali prostor.
Posle ponoći ratnici se dohvatiše valovitog zemljišta oko reke

Resave, minuše manastir Manasiju i postaviše bivak u gustoj šumi u
blizini grada Ravno.120

Umorni ratnici rasedlaše konje i namakoše im zobnice o vratove.
Znajući da im predstoji naporan put i mučan posao, i sami se prihvatiše
jela, pa se jedan za drugim opružiše po zemlji pokrivenoj suvim lišćem.

Jagoš i April sedeli su oslonjeni leđima o jednu stenu obraslu
mahovinom. Ćutali su mada im se činilo da jedan drugom imaju mnogo

da kažu. Davnašnja želja da steknu veliki odred valjanih ratnika prvi put

se obojici ostvarila. Svoje iskustvo smatrali su kao sigurnu garantiju za
dobar uspeh. Ali, začudo, obojica su osećala nelagodnost i nespokojstvo.
Ostvarena želja bila je pomućena jer im se činilo da joj nešto nedostaje.

— Skoro će navršiti pedesetu, a još nisam utolio žeđ za osvetom —
reče April.

— Utonuo si u mržnju i nikad ti neće biti dosta krvi. — odvrati Jagoš.
— Tvoja žeđ je neutoljiva kao kod bekrije: što više pije, žeđ se povećava,

dokle ga ne dovede do propasti.

— Do propasti? — prenu se April.

253

— Do propasti... U ludilo ili naprasnu smrt!
— Nisam valjda već lud?!
— Mislim da jesu... Tako mora biti.
— Zašto?

— Kad sam te prvi put video u onoj jaruzi pre dvadeset pet godina,
osetio sam da si lud. Strahota u spaljenoj kolibi, ropstvo i glad sigurno bi
te dotukli da ti pamet nije skrenula u stranu. Nisi umro, a razuma ti je
ostalo toliko da se svetiš. I svetićeš se dok ne naletiš na nečiji mač ili
koplje, i onda će biti kraj.

Jagoš ućuta i sklopi oči. Slušajući hrkanje ratnika koji su kao klade
ležali po zemlji između debelih stabala, vitez se osmehnu:

— Valjda nema čoveka na svetu koji je uveren da će sad, sutra ili
prekosutra umreti! — reče — Da nije tako, svi bi poludeli.

Zaspali ratnici žestoko su hrkali. Glasovi jasni i prodorni mešali su
se sa krkljanjem, šumovima i ječanjem.

Jagoš nastavi da razmišlja, mada je osećao kako ga obuzima
dremež. Ali činilo mu se da ne može zaspati dok ne pronađe odakle
potiče nelagodnost koja mu remeti mir. Još odranije mu je ušlo u naviku
da u besanim noćima misli o svojoj prošlosti. Slike su se ređale,
izmenjivale, stapale, rojile se, uranjale u kovitlac i nestajale. Ipak, jedna
je uporno ostajala i od čestog ponavljanja postajala sve uobličenija dok
se nije izvrgla u jasnu sliku doživotno utisnutu u sećanje. On vidi zelenu
dolinu i upola podignute zidine Smederevskog grada i vešala osvetljena
vatrama. Kao polomljene ruke čudovišta dižu se grede prema mračnom
nebu. Užagrene oči sebara bleskaju grozničavim sjajem. Bahati ratnici
Tome Kantakuzena dovode četiri sužnja. Vrisak žene zatitrava nad
oporim glasovima ljudi, uzdasima, škrgutom zuba, potmulim pretnjama i
surovim smehom. Glas žene kao suvi list povrh vihora zaleprša i uranja u
tminu. Mesto njega izbija dečiji glasić, mekan kao let lastavice, izvija se i
pada na okorela srca kao kap rose na žeravicu. Žena, dete, grčki i srpski
ratnici i zlokobno talasanje mase sebara tu počinju da se mešaju i naglo
se gase kao varnica u mraku.

Vitez se prenu, promeškolji se i otvori oči. Pred njim je zjapila
pomrčina.

„Eto ti moje krivice!", osmehnu se. „Hteo sam da spasem detetu oca,
a ženi muža. Uspeo sam i na sebe navukao gnev svih koji sebe smatraju
ispravnima... Gospode, kako je neodređena granica između dobra i zla!
Sve što sam dobro učinio, zaboravljeno je!

I da li je ikad u ovom nesrećnom narodu, osim nevaljalcima i
ništarijama, nekome valjanom nešto priznato? Ucena od dve hiljade
dukata pala je na moju glavu. Gomila zlata treba da pokaže koliko je
odabranim ocima stalo do toga da ubiju četiri sebra! Kako su skupe
sebarske glave kad treba da se uništi jedan pošteni vitez!

254

Jagoš se mučno osmehnu i nanovo zažmuri.

„Istine radi, hteo sam da spasem samo jednog Ona trojica su

iskoristila pometnju... Pobegli su. Ko da im zameri! Voleo bih da vidim ko

ispod vešala ne bi pobegao!"
Teško disanje sa kratkim ječanjem, bolnim cviljenjem i trzajima

opomenu ga da je njegov prijatelj zaspao. April Sokolović i njegov životni
cilj utonuli su u san. Gledajući oštar profil svoga druga, vitez oseti
sažaljenje. Činilo mu se da njegova mahnita želja za ubijanjem potiče
pravo iz srca i zrači kroz oči, žućkaste, hladne i opake kao u zmije
otrovnice. Dva mala kapka pokrivaju oči prepune strahobne hrabrosti,

satanske lukavosti i bezumne odanosti.
„Čovek iz naroda u narodu!“ — pomisli Jagoš. — „Sebri mu se dive,

ratnici ga se pribojavaju, jer April Sokolović nije vitez. On je ubica,

podmukao i lukav. Svaka vrsta borbe njemu je dobra. U svoju svest kao
u raboš upisuje svakog ubijenog Turčina. — ,On se sveti i mrtvima’, u

strahu je jednom šapnuo Gligor”.
Jagoš je tada doznao da je April u Prištini svojeručno obesio

zarobljenog Deli-bašu i da mu je, već mrtvom, zadao četiri uboda nožem

u rebra.
Kad se činilo da će zaspati, vitez se prenu. Nespokojstvo, koje ga

celim putem nije napuštalo, opet je počelo da ga tišti. Onda,
neočekivano, lakomislenom i prenagljenom ratniku puče pred očima i bi

mu jasno da je i po drugi put na sebe navukao zlo.
„Kljuse za vuču ima više pameti nego ja“, pomisli. „Knez Hunjadi

poslao nas je ovamo da se koljemo s Turcima. I klaćemo se i verovatno
svi izginuti, a ishod će biti porazan — ali za despota Ðurđa. Hunjadi hoće
sa svoje zemlje da otkloni rat i da ga prebaci u Srbiju. Računa da će

sultan napustiti Erdelj i Sibinjsku i prevesti svoje ratnike na ovu stranu
Dunava. A stari despot? Od Turaka, prividnih prijatelja, imaće za vratom
otvorene neprijatelje. Protivnicima despota Ðurđa na turskom dvoru neće
biti teško da utiču na neodlučnog sultana i da njegovu mlaku narav

raspale protiv Srbije. Jer ko bi mogao poverovati, makar bio i tupoglav,

da stari despot nije umešan u ovu pustolovinu!“
Jagoš oseti kako mu izbija znoj po čelu i slepoočnicama.
— Sad više nema vraćanja! — uzdahnu. — Uzalud je despot Ðurađ

skinuo ucenu s moje glave! Trebalo bi da je razlupam kao praznu tikvu! I
razlupaću je ako mi je već sutra Turci ne skinu s ramena...

Vitez ustade i poče se protezati.
— Bole me leđa — reče — kao da sam celog dana klade valjao...
Među spavačima podiže se jedna glava:
— Dobrotvore naš, zašto ne spavaš? — začu se glas.
Sebar Novak ustade i priđe Jagošu.
— Novače... — oslovi ga vitez — Šta će biti s nama sutra nanoć ako

255

ostanemo živi?
— Dogovor je: bežaćemo prema zasedi...
— A posle?
— Posle? — počeša se sebar iza uha. — Klaćemo se s Turcima...
— I dalje?
— Šta dalje? Ili ćemo izginuti ili, možda, pobediti...
— A zatim?
— Onda ti u Smederevo među gospodu, kad ti je već oprošteno, a

mi u goru.
Novak zevnu, strese se i stade pridizati čakšire:
— Nećemo valjda među Turke, — reče — a Srbi i Grci će obesiti

mene i onu trojicu ako nas dočepaju... U goru ćemo, brate moj, u
hajduke. I onda nema biranja. Ko nam je dušmanin, jurišaćemo na njega
kao zveri.

— A knez Hunjadi? Nećete njemu u Sibinjsku?
— Eno mu sultana, pa neka se nosi s njim...
Jagoš mu priđe i upre pogled u njegove krupne oči iz kojih je izbijala
odlučnost.
— Čudo već sad ne pobegnete u hajduke! — reče.
Novak ga začuđeno pogleda:
— Ne može se! — reče. — To bi bila izdaja! Kako da se opravdaš
među ljudima i pred bogom! Ako pogine Zuprović, pa i ti i ono čudovište
April Sokolović, onda je druga stvar. Dok ste vi živi, bićemo uz vas.
Jagoš se iznenadi. Zadate reči i primljene obaveze sebar Novak
čvršće se držao nego poneki vitez.
— U pravu si! — reče. — Borićemo se s Turcima, a posle šta nam
bog da! A sad, moramo nastaviti put. Ratnici, na noge! Polazimo! —
razvika se.
Mada još bunovni, ratnici opremiše konje, baciše se u sedla i
kretoše lagano kroz šumu. Zora ih je zatekla u blizini grada Stalaća, na
stavama dve Morave u gustim topoljarima.

*

Na domaku Kruševca, gde se reka Rasina uliva u Zapadnu Moravu,
bilo je usidreno preko stotinu lađica, velikih čamaca i čunova.121 Ali-beg
Evrenezović, zapovednik turske posade u Kruševcu, spremio ih je za
slučaj da ga sultan pozove da mu se priključi u Rumuniji, Erdelju i
Sibinjskoj.

Dvanaest hiljada turskih ratnika, konjanika i pešaka, uležalo se u

256

Kruševcu, jer tri godine nisu išli u vojne pohode. U takvoj prilici
neminovno slabi disciplina i borbeni duh ratnika. Otkako se despot Ðurađ
orodio sa sultanom, po Srbiji se nije imalo s kim ratovati. A retki pohodi
preko Drine u Bosnu više su donosili štete nego koristi. Plahoviti Ali-beg,
posle poraza u Kandavijskom klancu,122 čeznuo je da nanovo krene na
Arbaniju. Tri puta je zbog toga preko Turahan-paše molio sultana za
odobrenje da povede vojsku na tu stranu, da nanovo okuša sreću sa
Komnenom Arijantom, i opere sramotu poraza sa svoga imena. Ali sultan
se oglušio o njegove molbe, a Turahan-paša mu je savetovao da ne
pominje ništa što podseća na taj poraz. Ali-beg je to shvatio i zaćutao.
Njegovi ratnici su lenstvovali, kockali se i dosađivali. Ali kad se doznalo
da je sultan lično preduzeo vojni pohod, prenuli su se. Ali-beg je postao
nestrpljiv i iz dana u dan je očekivao da sultan i njega pozove da krene u
Rumuniju. Znao je on da se u pohodima ovakve vrste diže sve što je
doraslo oružju. I doista, glasnik je stigao. Došao je iz Skoplja i doneo
pismeno naređenje koje je i Ali-beg i njegove ratnike diglo na noge Vezir
Halil obaveštavao je zapovednika Kruševca da bude spreman da sa
svojim ratnicima krene u pomoć sultanu.

„Od danas za osam dana“, pisao je vezir, „iz Skoplja će poći Urnek-
efendija sa dvanaest hiljada konjanika. Njegov put se završava kod
Kruševca. Ratnike ćeš preuzeti ti. Sastavi ih sa svojim konjanicima i
odmah kreni niz Moravu Pešake ostavi u Kruševcu da čuvaju grad.
Osamnaest hiljada konjanika dobro će doći sultanu, koji već uveliko
osvaja gradove po Rumuniji i Erdelju. Kreni, dakle, nizvodno Moravom sa
svim lađicama i čamcima, koji će vam poslužiti da se prebacite preko
Dunava. Vodom i suvim žurite, jer ste našem sultanu preko potrebni.
Idite niz Moravu prema Dunavu. Kod Kovina se prebacite u Ugarsku, a
odatle dolinom reke Nere, južno od Bele Crkve, zađite u Rumuniju.
Urnek-efendija neka ostane u Kruševcu, jer neka je slava velikom Alahu
— još nismo spali na to da nam evnusi vode ratnike u boj“, šalio se
vezir.123

U očekivanju Urneka i konjanika iz Skoplja, Ali-beg se sa svojim
ratnicima pripremao za pohod. Očekivao ih je najdalje za četiri dana.

*

Jagoševi konjanici prešli su Južnu Moravu, najkraćim putem presekli
do reke Rasine i prikrili se u vrbacima. Tako su se našli između grada
Kruševca i Zapadne Morave, gde su uz desnu obalu stajale lađice, čamci
i čunovi, gusto zbijeni.

257

— Sjašite! — tiho dobaci Jagoš najbližima.
Zapovest se prenese kroz ratnike. Začas svi sjahaše i, vodeći svaki

svoga konja, zbiše se oko starešine.
— April Sokolović ima reč. Molim da ga saslušate — nastavi Jagoš.

— Govoriće tiho, a vi dobro otvorite uši.
Piskavi glas Aprila Sokolovića, iako ne prejak, dopre do ušiju svakog

ratnika.
— Koji među vama vole da barataju nožem u mraku, neka se

izdvoje desno — otpoče.
— Svi ćemo! — začuše se glasovi.
— Taman! Treba mi samo pedeset ljudi... Dabiću, odvoj ih i

prebroj... Konje privežite tu za vrbe, pa pođite za mnom. Idemo da
popalimo turske čamce i lađice... Je li gotovo prebrojavanje?

— Nije! — odazva se Dabić. — Mešaju se u mraku...
— Dobro, de! Deset više ili manje... U ovakvoj prilici neće pokvariti

red — doviknu sebar Novak.
April začu kraj sebe nekakvo stenjanje propraćeno uzdasima,

mumlanjem i psovkama.
— Ko si? — reče.

— Ja, Gligor... Opet me boli zub.
— Kukumavko! Naslutićeš nam neko zlo! Ostani tu kod konja.

— Ni za šta na svetu! Idem s vama!
— Čitaj Očenaš, broj do sto i misli na belo ždrebe.124 — dobaci mu
Jagoš smejući se.
— Tako je! — složi se Dabić. — Zubobolja će proći kao rukom

odneta!
— Još nešto... — dobaci April — Dole kod čamaca sigurno nisu

stražari nego čuvari. S njima ćemo lako izaći na kraj... A sad, polazak!
— Kuda ćemo? — začu se jedan glas.

— Vodom niz Rasinu...

— Ne umem da plivam!
— A ti se udavi... Nema tu dubine iznad pojasa... Napred i ni reč! Sa
što manje bućkanja po vodi.
Ratnici zađoše u reku i kretoše nizvodno.

Jagoš se obrati ostalima:
— Četrdeset ljudi ostaje ovde u vrbaku, kod konja. A mi,
zatvorićemo beguncima prolaz prema gradu... Ni mačka ne sme između

nas da promakne. Je li jasno?

— Jeste! — odazvaše se ratnici.
— Razredićemo se... Na svakih dvadeset koraka po čovek. Želim da
priredim veselje Ali-begu. Biće to veličanstven prizor kad sa bedema
grada ugleda požar na Moravi... Mi ćemo dobiti u vremenu, a za one u
gradu biće veće iznenađenje. Begunci će vam padati u zagrljaj. Potrudite

258

se da svakog lepo i pristojno dočekate. Pomazite ga malo mačem ili

dvoreznim nožem i pažljivo ga spustite na zemlju... Imao sam prilike da
doznam koliko su ratnici Jovana Hunjadija uglađeni, osobito kad dođu u
dodir s Turcima. Dakle, želim da noćas osvetlate obraz svome knezu u
Sibinjskoj i Vukašinu Zuproviću koji gori od nestrpljenja na Godominskom
polju. A sad, mislim da je vreme da krenemo. Naši prijatelji će uskoro

dole na Moravi povesti prvo kolo.

Ratnici jedan za drugim krenuše iz vrbaka.
Ponoć se približavala. Vlašići su uveliko prešli krajnju tačku
središnjeg neba. Noć bez meseca tiho je odmicala. Kreketanje žaba kraj
obala Rasine davno je prestalo. Nije se čulo ni kreštanje noćnih ptica, ni

lepršanje u granju. Zamuklo je i klepetanje roda koje su nedavno doletele

na stara gnezda.
April Sokolović nije bio u pravu. Rasina je toga proleća ispunila

svoje korito vodom. Idući niz reku, ratnici bi koji put do grla propadali u
virove. Na plićacima su stresali vodu sa sebe i cedili rukave i nogavice,
gunđali, psovali i opet zalazili u virove.

April i Dabić išli su napred, za njima u stopu sebar Novak i Gligor, pa
onda u grupicama po tri ili četiri ratnika. Svi su u zubima držali kožne
kesice sa kremenom, kresivom i komadićima truda. Sporo su odmicali.
Činilo im se da će do zore ići kroz hladnu vodu, bućkati, spoticati se o
kamenje i posrtati po klizavoj zemlji na dnu rečnog korita.

Odjednom Gligor uzviknu:
— Otiče, tako mi boga!
— A šta si ti mislio? — odazva se Dabić — Možda ti se u bunilu
pričinjava da reka stoji u mestu!
— Kažem za svoj zub! — radosno reče Gligor. — Otiče i prestaje.

Skoro da me više ne boli...
— Kakva sreća za sve nas! — dobaci April.
— Osobito u ovakvoj prilici! — dodade Dabić
— Istina je! — umeša se sebar Mihailo Popara — Kad zub počne da

boli, zurlja i boli sve dok ne počne da otiče, a onda izurlja i prestane da
boli... Četiri puta sam ja...

— Umukni! — doviknu April. — Ni reč više! Mora da smo već blizu...
Osećam blato pod nogama...125 Stanite svi i tišina! Dabić, za mnom!

Dva ratnika, hvatajući se za mladice i ogranke vrba, izvukoše se iz
vode i iskočiše na obalu.

— Pogledaj! — reče April. — Vrbe i topole na obali sasvim su
proređene. Posekli su ih čuvari čamaca za loženje vatri. Blizu smo, rode

moj!

Izašli su na polje. Prema slaboj svetlosti zvezda nazirali su se

žbunovi. Na pedesetak koraka ispred sebe dva ratnika ugledaše veliko i

razgranato drvo, verovatno brest, i ispod njega kolibu. U isti mah do

259

nozdrva im dopre miris katrana.
— Pođimo! — tiho reče April. — Ti desno, ja levo. Prići ćemo kolibi

sa dve strane
Ratnici lagano kretoše. Prikradajući se, skoro u isto vreme nađoše

se pod drvetom. Vrata na kolibi bila su širom otvorena. Dabić oslušnu.
— Ovde nema nikog! — reče. — Čuvari su verovatno dole na reci,

pod obalom.
— Tu nam je sve, pred nosom! Skoro da se dobaciš kamenom do

Morave — odvrati April Nego, pogledaj — dodade — Burad sa katranom.
A evo i gomile kučine. Katranom mažu dna čamaca, a kučinom zatiskuju
pukotine. Idi dovedi ljude. Uz put nasecite štapova. Pravićemo buktinje.

Dabić se žurnim korakom uputi prema reci. Uskoro se mokri i
prozebli ratnici iskupiše pod brestom i odmah stadoše obmotavati
kučinom štapove, štapiće i patrljke i umakati ih u burad s katranom.

Čuvari turskih lađica i čamaca odavno su zaboravili šta znači
opreznost. Skoro tri godine nije bilo prilike da se s kim sukobe, da
nekoga napadaju ili da se brane. Jer u Srbiji je vladao red i mir. Zbog
toga je njihovo zaprepašćenje bilo veće. Napadnuti mučki, usred noći,
mnogi su pobijeni na spavanju, drugi, ne setivši se oružja, nagoše u
bekstvo prema gradu. Ali njihova radost što su izbegli smrti bila je
kratkotrajna Jagoševim ratnicima nijedan nije promakao.

— Sad natrag, u vrbak i na konje! — viknu Jagoš.
Dok su njegovi ratnici trčali prema Rasini, kraj obale Morave vatra je
počela da hvata lađice i čamce. Crveni odsjaji požara blesnuše na
nekoliko mesta, pa se munjevito stopiše u nepreglednu blješteću masu.
Nasmoljena jedra, daske, motke i poprečne gredice vatra je pomamno
proždirala. Oblaci dima kovitlali su se, mešali se s plamenom i nestajali u
noći. Žarka svetlost namah razbi pomrčinu i na pola milje okolo obasja
zemlju kao sunce usred dana.
Na bedemima i po zidovima grada Kruševca bleskale su buktinje
kao svetle tačke. Otud je žagor sve jače dopirao. Najposle pisnuše trube.
April i njegovi ratnici trčali su kao bez duše preko polja prema
vrbaku. Uskoro svi pojahaše konje i u galopu odjahaše prema Stalaću.

260

Glava dvadeset peta

— A sad, ratnici, opustite vođice i mamuzama zaparajte trbuhe

konja! Otpočinje velika trka sa smrću! — uzviknu Jagoš.
Potmuli tutanj kopita utonu u tamu,
Zora ih je zatekla u šumi blizu grada Ravno. Konji, sve odabrani

krupni trkači, ječali su od umora. Ratnici ih rasedlaše i namakoše im
zobnice o vrat. Gledajući ih kako halapljivo proždiru ječam, Jagoš reče:

— Sad im tek predstoji napor!
April dobaci:
— Dok nam gonioci uđu u trag, konji će se odmoriti, provaljati i napiti
vode dole na potoku.
— Noću smo bežali — reče Dabić. — Ali-begovi ratnici neće nam
ući u trag pre svanuća.
— Neće — prihvati Novak. — Nego, ne smemo baš mnogo ni
izmaći...
— Ovaj se boji da nas potera ne mimoiđe! — primeti April. — Naći
će nas, prikane, pa u zemlju da se zakopamo! Turci su kao vuci: kad
počnu gonjenje, ne prestaju dok ne stignu i ne satru begunce ili sami ne
propadnu pod led...
— Brr! — učini Gligor. — Led! Još uvek mi se koža ježi ispod mokrih
čakšira i košulje, a on pominje led!
April ga odmeri pogledom:
— Stavljaj mokre krpe na otečen obraz i ne mešaj se u razgovor dok
ti pamet ponovo ne dođe na svoje mesto!
— Više nećemo izbegavati glavne puteve — otpoče Jagoš. — Turci
ratnici će za nama prema dimovima. Sve što je tursko popalićemo,
odavde do Godominskog polja.
Dobra dva časa ratnici su se izležavali, a konji, predosećajući skori
polazak, počeše da ržu, da čulje uši i lupaju prednjim nogama o zemlju.
Ratnici se baciše u sedla, izađoše iz šume i spustiše se na široko
polje koje se pružalo do Morave. Jahali su ujednačenim kasom ne
obzirući se na sebre koji su desno i levo radili na njivama. Prolazili su
kraj građana, niže vlastele, koje su pristizali ili sretali. Ni na jednom licu
nisu primećivali podozrenje. Svi su ih smatrali za ratnike despota Ðurđa.
U istu zabludu pali su i turski konjanici koji su se pojavili iza jedne okuke.
Odred od stotinu ratnika išao je prema gradu Ravno. Turski ratnici

261

počeše sužavati svoje redove da se mimoiđu sa srpskim ratnicima.
— Spremite se! — dobaci Jagoš svojima.
— Udri! — dreknu April i vitlajući mačem pojuri prema Turcima.
Podmukao napad za trenutak zaprepasti Turke. Stotinar, mlad i

naočit ratnik, prvi poteže sablju. Njegovi pratioci unezvereno su se
zgledali. Ali kad videše da im starešina pade isprobadan mačevima,
prihvatiše borbu takvom žestinom da se izmešaše s napadačima.
Prekaljeni u mnogim bitkama po Maloj Aziji, Trakiji i Bugarskoj, turski
ratnici dočekaše mačeve na sablje i štitove.

Jagoš, April i Dabić mahnito su se tukli. Gligor i četiri sebra, videći
da se na uzanom putu ne mogu valjano razmahnuti, nagnaše konje na
vrzinu i ispadoše na poljanu. Ratnici Jovana Hunjadija povedoše se za
njima Mesto borbe se začas proširi desno i levo od puta.

Zaprepašćeni sebri gledali su s njiva žestoku borbu, u čudu se
krsteći. Poslednjih dana niko ni u šali nije pominjao da bi u Srbiji moglo
doći do rata. Vika, treskanje mačeva o štitove i kacige, zapomaganje
ranjenika, topot i vriska izranjavljenih konja, ukazivali su da borbu vode

iskusni ratnici.
— Ono su despotovi!… Poznajem Brankovića borce!… Udri!…

Seci!… — zavikaše sebri.
Smelost srpskih ratnika dovede ih do ushićenja. Jedan mlađi sebar

se razvika:
— Braćo! Evo, Turcima dođe crni petak! Motike u šake pa i mi da se

umešamo!
— Tako je! Srećko je u pravu! — prihvatiše ostali.
Jedan starac dreknu:
— Stojte, bezumnici! Motikama se ne juriša na Tursku Carevinu!

Pustite ratnike neka se tuku, a vi gledajte svoja posla! Despot Ðurađ
nikoga nije pozvao pod barjak! Ko zna čiji su to ratnici...

Međutim, borba se završavala. Polovina turskih ratnika je pala; ostali
obodoše konje i nagoše u bekstvo, natrag prema Jagodnji.

— Napred! — podviknu Jagoš i obode konja.
Ratnici potekoše za njim. Razbežaše se i sebri.
Na mestu borbe ostadoše trupovi pobijenih ljudi i konja.
Uski dimovi počeše pokazivati put kuda su prošli ratnici Jovana
Hunjadija. Brvnare, štale, stogovi sena i slame buktali su, a turski ratnici
bejahu pobijeni ili rasterani.
Uništili su još četiri manja turska odreda, popalili šest postaja i pri
ušću Jasenice u Moravu sjahali sa premorenih konja.
— Imaćemo za vratom turske potere još pre Ali-bega! — reče April.
— Samo neka dođu! — nasmeši se Gligor polovinom usta.
— Begunci su uočili koliko nas ima — reče Jagoš. — Dok se ne
iskupe i ne uvide da su bar triput jači, neće nas napasti.

262

— Ili će sačekati Ali-bega! — dobaci Dabić. — Nego, ne valja što
ćemo se boriti po mraku. Vukašinu Zuproviću oči će pobeleti dok bude
čekao na nas! Može čekati do duboke starosti i neće nas dočekati!
Bićemo rastureni i nećemo znati kad treba da okrenemo leđa Turcima i

na koju stranu da bežimo.
— Imamo trubača — reče Jagoš. — Došlo je vreme da se i on

izrazi... Kamo ga Kamenko?
— Eno ga, spava ispod onog bresta — odvrati sebar Popara.
— Budite ga! Imaće vremena da se naspava... — reče Jagoš. — E

pa, momci, kad Kamenkova truba zapeva, prekidajte borbu i nagnajte
konje na reku. Bežaćemo onom drugom obalom Morave.

— Znači, borba s ove strane? — upita April.
— Zar opet na vodu!? — zavapi Gligor.
— Opet, slatki moj ucveljeni zuboboljče! Jeste, borba s ove, a
bežanje s one strane. Kad padne mrak, opet ćemo preplivati.
— Naopako! — uzviknu Gligor.
Međutim, stiže i trubač.

— Kamenko, — obrati mu se Jagoš — od ovog trenutka na do
sudnjeg dana bićeš uz mene...

— I biću... Što da ne budem! Premda bih više voleo da budem iza
tebe! — odvrati trubač zevajući.

— Može i tako! — nasmeja se vitez. — Nego, gde gi je truba? Ne
vidim je.

— Kad bude vreme, čućeš je! Eno je, visi o sedlu...
Jagoš je znao da je Ali-beg plahovit ratnik.
Zbog toga je s nestrpljenjem očekivao da se pojavi.
Bio je uveren da će ga namamiti i navući u zasedu. Međutim, ispalo
je da je vreme nepodesno. Tek se veče približavalo, a Zuprović i njegovi
ratnici na Godominskom polju nisu udaljeni ni puna tri sata brzog
konjskog hoda. Noćna bitka bila bi nepodesna onima u zasedi Iskusnom
ratniku bilo je jasno da mora bar do ponoći vrdakati i skrivati se po
vrbacima kraj Morave.
Bitka na Godominskom polju mora biti po danu reče poluglasno.
— I ja tako mislim — dobaci trubač Kamenko, meškoljeći se na
tvrdoj zemlji gde je pokušavao nanovo da zaspi. — Oni Zuprovićevi
razbojnici mogu u mraku po nama da raspale, pa nećemo znati ni kad je
petak, ni subota!
Ratnici su u miru dočekali i noć, a turske potere nisu se pojavljivale.
Nisu se pojavile ni do ponoći, pa su ljudi i konji mogli dobro da se
odmore.
— Kamenko, — obrati se Jagoš trubaču — na kojoj daljini se čuje
glas tvoje trube?
— Osam milja unaokolo, ako dobro zapnem; a može i deset, pa i

263

dvanaest niz vetar. Nego, ako mene pitate, reći ću... Ratnici Ali-bega,
ako su krenuli iz Kruševca, ako nisu dalje od osam milja — po ovom
tihom vremenu i ako nisu gluvi...

— Dosta je nagvaždanja! — prekide ga April. — Tvoje je da duvaš u
trubu, a ne da nas daviš!

Iz vrbaka su izašli posle ponoći i krenuli preko polja. Mrkla noć i
saznanje da za sobom imaju poteru od nekoliko hiljada turskih ratnika,
kao mora su ih pritiskivali. Kod jednih se strah uvećavao, dok su drugi
osećali klonulost i mirenje sa sudbinom. Još pri polasku iz Sibinjske,
svakome je bilo jasno da je krenuo u Srbiju da se bori i pogine u slavu
Jovana Hunjadija. Ali je zato svaki nosio u srcu ponos ratnika i ubeđenje
da se strah ni po koju cenu ne sme pokazati. To nepisano pravilo ušlo im
je u naviku. Ali iznad svega stoji iskonski strah od smrti, bezuman,
neshvatljiv. On čeka svoj trenutak i tada ruši ponos, ukorenjene navike i
obzire, uništava želju za ratničkom slavom, raskida vojnu stegu i pretvara
je u prah i pepeo.

Odjednom, prolomi se vika Tutanj konjskih kopita i alakanje
stravično odjeknuše u noći, kao talas prekriše brda i doline, odbiše se o
dubrave i krošnje visokih topola kraj reke i trostrukom jačinom prohujaše
preko polja i njiva.

Jagoš i April uvideše da su potcenili Ali-bega i njegove ratnike.
Zaklonjeni mrakom, Turci su im podišli i otpočeli juriš. Po odjecima kopita
i povicima moglo se utvrditi da za sobom imaju nekoliko hiljada
konjanika.

— Na vodu! Prelazite preko Morave! — dreknu Jagoš.
Kamenkova truba nadjača graju.
Priklješteni između reke i turskih konjanika, koje su osećali sa tri
strane, srpski ratnici se najpre zbiše u gomilu, a onda kao krdo jurnuše
prema vrbaku. O borbi ili otporu nije moglo biti ni reči.
— Skačite u vodu! — odjeknu kreštavi glas Aprila Sokolovića.
Kamenko je neprekidno trubio.
Konji su se bacali u virove nabujale reke, tonuli i izronjavali praveći
vrtloge i talase koji su se sudarali i spojeni u uzburkanu masu prelivali
preko rečnog korita. Vrištanje preplašenih konja, pljuskanje po dubokoj
vodi i dovikivanje ratnika zaglušiše borbene pokliče gonilaca koji su stigli
do vrbaka i začelja begunaca i otpočeli strahovitu seču.
Nekoliko stotina konja s jahačima plivalo je prema desnoj obali
Morave. Nošeni brzim tokom reke i maticama, konji najpre okretoše
nizvodno, dok, boreći se s talasima i brekćući, ne uhvatiše pravac prema
obali.
— Stojte! Sačekaćemo ostale! — viknu Jagoš, čiji je konj među
prvima isplivao.
Nekakva ljudina, koju su zvali Tanasije Larmadžija, razvika se iz

264

sveg glasa:
— Neka Gospod munjom sprži i Hunjadija i Zuprovića i hladnu vodu

i mrklu noć! Neka životinja skočila je s obale mome konju na sapi! Od
ovolike reke nema gde klipan da skoči, nego umalo meni na leđa!

— Ćuti! Pobegao si! — doviknu mu neko iz mraka.
— Još nisam! Prokleto bežanje tek je otpočelo.
Kamenko je cvokotao zubima od hladnoće i uzbuđenja. Stojeći kraj
Jagoša istresao je vodu iz trube i izduvavao pisak.
— Sviraj, Kamenko! — reče mu Jagoš.
Truba pisnu rapavo i iscepkano kao kad dleto zapara po zarđalom
kazanu.
Desna obala nije bila strma. Konji su s mukom izvlačili noge iz vode
i glibali po blatu dok se ne dohvatiše tvrde zemlje na livadi. Sa druge

obale dopirali su jauci i zveket oružja.
— Ko je ostao tamo, neka mu je večnaja pamjat, a mi da krenemo

— reče April.
Na drugoj strani reke odjeknu pljusak po vodi, bućkanje i vika.
— Turski konjanici skaču u Moravu! Trk! — viknu Jagoš i obode

konja.

— Obalom! Obalom! Držite se reke! — dodade April.
Konji pojuriše kao da osećaju smrtnu opasnost. Leteli su preko polja
preskačući rupčage, žbunove i panjeve i ostavljajući za sobom razrivenu
zemlju. Odmorni i dobro nahranjeni, gutali su prostor kraj vrbaka koji se

protezao niz reku. Uletali su u gusto šiblje, razbijali ga snažnim grudima,
nanovo izbijali na čistinu i uletali u topoljare.

Pred jednom šumom Jagoš zaustavi svoje ratnike. Još nisu svi
pristigli, a on otpoče:

— U boljem smo položaju. Naši konji su odmorniji, a noću je lakše
onima koji beže. A sad, utišajte se, da oslušnemo šta se iza nas događa.

Neko vreme samo se čulo hripanje konja, šuštanje lišća na drveću i

pljuskanje talasa o obalu.

— Mnogo ih je... Treba im više vremena da se prebace preko reke
— reče sebar Popara.

— Čujem tutnjanje kopita — reče Dabić.
Čuli su i ostali i, tapšući konje po vratovima, stadoše se vajkati:
— Da li će nam konji izdržati? Ako popadaju na polovini puta, nikad
nećemo stići do Godominskog polja.
— Prokletnici! — reče April. — Turski konji jure bez odmora od
Kruševca.
— Gospode! — uzviknu Dabić.
— Šta je sad? — prenu se April.

— Podelili su se... Jedni jure za nama, a drugi onom obalom.

— Dabome! — mirno dobaci Jagoš. — Ali-beg je iskusan ratnik.

265

Osetio je da se nećemo stalno držati ove obale. Ako obe grupe idu
naporedo, propali smo... Sad tišina!

Ratnici se primiriše. Čak i konji, valjda naviknuti da predosećaju
namere svojih gospodara, nisu odavali glasa od sebe. Šuštanje lišća na
drveću se pojačavalo. Vetar je uzimao sve više maha nagoveštavajući
blisku zoru. Na jednom visokom hrastu vrane su lepršale u granju
spremajući se da napuste legalo. Od reke se čulo kreketanje žaba,
isprekidano i žalobno, kao da predskazuje tmurno i kišovito vreme.

Na drugoj obali zatutnja. Turski ratnici jurili su galopom, pa ipak,
trebalo je čekati dok i poslednji ne iščezoše.

— Pomilujte, božji ugodnici! — reče Gligor. — Ima ih bar tri hiljade!
— Biće i više! — dobaci Novak.
Tutanj kopita začu se i na desnoj obali.
— U vodu, pa na drugu stranu! — viknu Jagoš. — Sreća je na našoj
strani!
Bez mnogo buke nagnaše konje u reku i uskoro se nađoše na levoj
obali i pritajiše se. Drugi odred turskih konjanika protutnja desnom

obalom. Kad se sve utiša, sebar Popara nakrivi kapu i zapeva:
— Uz drum, diko! Niz drum, peruniko!
— Došlo vreme da se predahne — otpoče Jagoš.
Dok se turski ratnici priberu i oba odreda spoje, mi ćemo biti blizu

Godominskog polja. Po danu će nas videti taman kad stignemo nadomak
Zuproviću i njegovim ratnicima...

— Ko se ovome nadao! — počeša se iza uha Tanasije Larmadžija
— Dva turska odreda nas gone, a jure pred nama! A mi, opet, kasamo za
njima! Ovo nikad nije bilo!

— Neka jednom i to bude! — nasmeja se Jagoš. — Sad ćemo
krenuti ujednačenim kasom da se konji ne zamore. Još kako će nam biti
potrebna njihova snaga i brzina kad dođe do bitke!

Na istoku se nebo rumenelo. Dabić i April prebrojaše ratnike. Bilo ih

je ukupno dvesta osamdeset i dva. Ostali su izginuli u vrbaku ili pri
sukobima sa manjim turskim odredima.

— Kakvu krasnu noć ostavismo za sobom! — reče Gligor — Kosti
će mi ostati smrznute sve dok ih julsko sunce ne raskravi. Konj poda
mnom hripa, a ja cvokoćem kao pas u bunaru!

Praskozorje se naglo pretvaralo u dan. Ratnici su jezdili preko polja i
njiva, kroz šibljake i šumarice, udaljujući se sve više od reke. Jutarnje
sunce kosim zracima sušilo im je mokra odela i zagrevalo prozebla tela.

Jagoš utvrdi da ih od Morave odvaja nekoliko milja, a Dabić da nisu
daleko od Godominskog polja.

Taj dan je nosio iznenađenja. Ali-beg i njegovi ratnici u čudu su se
pitali gde su se deli begunci koje su gonili pred sobom. Jagoš i njegovi
pratioci zahvaljivali su srećnoj okolnosti što dva turska odreda protekle

266

noći nisu naporedo jurila desnom i levom obalom Morave. A Vukašin
Zuprović se začudio kad je video da mu se približavaju samo turski
konjanici.

— Od naših ni traga! — uzviknu vitez. — Zar je moguće da su svi

izginuli!
Iskusni ratnik znao je da se u ovakvoj prilici retko dogodi da baš

nijednom borcu ne pođe za rukom da umakne iz borbe. Zuprović za
trenutak sumnjičavo zavrte glavom. Međutim, namah shvati da o izdaji
ne može biti ni govora. Jagoš i njegovi ratnici izmamili su Ali-bega iz
Kruševca i navukli ga na zasedu. To je bilo jasno i dovoljno.

Oko pet hiljada turskih ratnika uletelo je u zasedu. Zuprovićevi
konjanici, odmorni i orni za bitku, u prvom naletu zbuniše Turke. Ali-beg i
njegovi stotinari, kad uvideše da su brojniji od protivnika, vičući iz sveg
glasa i vitlajući sabljama pokušaše da naprave ubojni red. Ali, tučeni sa
tri strane i zbijeni u gomilu, turski ratnici su gubili samopouzdanje. U
prvom naletu palo ih je preko tri stotine Ipak, odvažniji i iskusniji borci Ali-
bega davali su žestok otpor. Uskoro su se na svim stranama vodile
pojedinačne borbe Ugarski ratnici, rešeni da pobede, ili da izginu svi do
poslednjeg, tukli su se s bezumnom upornošću. U borbi s triput jačim
protivnikom, u tuđoj zemlji, bez ikakvog izgleda na pomoć, svaki je znao
da mu je jedina nada u desnici. Zadavali su udarce očajničkom brzinom,
ubijali i ginuli, ili ranjeni padali s konja i izdisali pod kopitama.

Vukašim Zuprović, jašući na golemom mrkovu, svakog časa je
menjao mesto borbe, vikao i bodrio na sve strane, zadajući uzgredno
mačem brze i smrtonosne udarce. Na drugom mestu Ali-beg je pravio
čudo od junaštva. Okružen grupom delija i najhrabrijih ratnika, emir je
prodirao u ugarski ubojni red.

Bitka se nesmanjenom žestinom vodila. Broj ugarskih ratnika
smanjio se na trećinu, ali još niko nije napuštao mesto borbe. Turski
ratnici počeli su da posustaju. U bitku su ušli s polovinom snage, jer su
gonili begunce cele protekle noći i jahali na premorenim konjima.
Malaksali i pokolebani, napustili bi oni bitku da ih nije sputavao golemi
strah od gneva Ali-bega.

Silna volja viteza Zuprovića gonila je ugarske ratnike da se bore do
uništenja. Nadirali su u proređene turske redove, razbijali ih i komadali.
Uprkos svemu, bitka se otegla. Ugarski ratnici, već smanjeni na petinu,
sa užasom su uviđali da Turaka još uvek ima više.

— Pobeda je naša! Još malo snage i upornosti i mi ćemo ostati
pobednici! — vikao je Zuprović.

Pet delija oko Ali-bega zadavali su najviše muka ugarskim ratnicima.
Njihove krive sablje dizale su se strahovitom brzinom i zadavale skoro
uvek smrtonosne udarce. Sa kapama i odelima od medveđe kože sa
dlakom okrenutom upolje, isprskani krvlju i izranjavljeni po rukama i

267

vratovima, ovi ratnici su kao čudovišta sejali smrt desno i levo od sebe.
Ali-beg ih je bodrio, isticao se među njima i svojom hrabrošću davao
primer ostalim borcima.

Vukašin Zuprović, podviknuvši jednoj desetini ratnika da mu štite
bokove i leđa, jurnu na deliju. U prvom naletu mačem probode slabinu
najbližem, obori ga s konja i napade drugog. Jedan njegov stotinar sudari

se s Ali-begom. Mada vešt borac, posle nekoliko uzaludnih zamaha i
bodova ispusti mač i okrvavljen pade s konja. Ostali ugarski ratnici
navališe na delije, po trojica na jednog, a Zuprović, oborivši i drugog
protivnika, otpoče borbu s Ali-begom. Osvrnuvši se za trenutak oko sebe,

vitez primeti da su od njegovih pratilaca samo dvojica na konjima, pa i

oni iskrvavljeni. Preostale tri delije ležale su pod kopitama.
Borba između dvojice vođa planu svom žestinom. Vukašin Zuprović

bio je borac koji se ne zbunjuje lako. Jezdeći dugo uz bok Jovana
Hunjadija, imao je prilike da se dobro prekali. U smelim pothvatima i

drskosti nije izostajao iza svoga gospodara. Vitez je znao da pred sobom
ima proslavljenog emira, sina Evrenos-beja, o čijoj su se hrabrosti priče
pričale među starim turskim ratnicima koji su nekad pripadali Bajazitu
Munjevitom.

Turčin je u levoj ruci držao krvavu sablju, a na desnoj mali okrugli
štit.

— Levak! — s nelagodnošću izusti Zuprović i odluči da bude krajnje
oprezan.126

Mač i sablja munjevito zveknuše, odbiše se, pa onda učestaše.
Udarci su padali s treskom na štit Ali-bega i topuz Zuprovića. Konji,
naviknuti na vrstu borbe, propinjali su se, odskakali, pribijali se

stremenom uz stremen ili nalegali na sapi jedan drugom I kao što biva
među izvrsnim borcima u ovakvoj prilici, smrtonosan udarac teško se
može zadati. Turskom emiru pođe za rukom da protivniku zaseče najpre
levu mišicu, a zatim da mu napravi dubok zarez na vratu. Vitez Zuprović
shvati da i njegov život i ishod bitke zavise od brzine poteza. Ne obzirući
se na krv koja mu je iz obe rane tekla, žestokim udarcima zaokupi
protivnika i zaseče mu levu butinu.

Odjednom, sleva se začu pojačana graja. Gomila novih konjanika
jurila je u bitku. Jagoš, April, Dabić i njihovi pratioci naleteše na
proređene i pokolebane turske ratnike, izmešaše se s njima i stadoše ih
seći.

Vukašin Zuprović zamagljenim pogledom najpre ugleda leđa emira i

sapi njegovog konja, a zatim gomilu turskih ratnika kako jure za svojim
vođom, opkoljavaju ga i beže prema bregu pokrivenom šumaricom.
Ranjeni vitez okrete glavu na drugu stranu i osmehnu se. Tamo su Jagoš
i njegovi ratnici dovršavali bitku goneći zaostale turske konjanike.

— Pobeda je naša! — uzviknu vitez i pade na ruke jednom svom

268

pratiocu.

*

Od dve hiljade ratnika Vukašina Zuprovića ostalo je ukupno četiri
stotine dvadeset, sa onima kod lađa i čamaca na Dunavu Preko trideset
ih je bilo izranjavljeno, među njima i sam Zuprović. Premda je izgledalo
da rane nisu smrtonosne, vitez nije dolazio svesti. Jedan vešt ranar
oprao je svima rane hladnom vodom, stavio melem i utegao ih zavojima.

Jagoš i njegovi pratioci nesmetano su stigli do obale Dunava gde su
ostavili lađe i čamce.

Vitez je odlučio da ostane u Srbiji i želeo je da se sa Zuprovićem
oprosti. Ali uzalud je čekao nekoliko časova. Ranjeni ratnik ostao je u
dubokoj nesvesti. Bojeći se novog napada turskih potera, Jagoš i April
rešiše da što pre otprate ugarske ratnike uz Dunav.

Od starešina su samo dva stotinara ostala živa i čitava. Jagoš ih
prizva:

— Morate se odmah otisnuti na vodu! — reče. — Svaki izgubljeni
trenutak za vas znači veliku opasnost.

— Kud, pobogu! — kršeći ruke odvrati jedan stotinar. — Ako se
prebacimo u Erdelj, naletećemo na sultanovu vojsku.

— Zar vam je bolje da ovde čekate tursku poteru? — reče April. —
Vozite se uz Dunav dokle vam dostane snage i hrane. Možda će vas
sreća poslužiti da negde na levoj obali ugledate Hunjadijeve ratnike.

— Morate ići! — dodade Jagoš sležući ramenima. — I mi treba što
pre da se izgubimo odavde.

— Kuda mislite? — upita drugi stotinar.
— Ostaćemo u Srbiji. To za vas nema važnosti.
— Istina je! — reče ratnik — Želim vam dobru sreću... Naši konji već
su uvedeni u lađe. Krenućemo i mi...
— A čamce ćete ostaviti? — nasmeja se April. — Možda mislite da
ih poklonite Turcima mesto onih spaljenih kod Kruševca.
— Ni pomena! — odvrati ratnik — Provalićemo im dna sekirama.
— Onda, srećno pošli! I pozdravite kneza Hunjadija, ako se s njim
sretnete na ovom svetu! — dobaci Jagoš.
April mahnu rukom svojima. Oni pojahaše konje i krenuše kroz
topoljar.
Uz Jagoša su jahali April, Dabić, Gligor, Novak i Popara. Dva sebra
begunca poginula su na Godominskom polju u slavu kneza Jovana
Hunjadija. Drugovi su ih ožalili, očitali im u sebi ili poluglasno dve-tri

269

molitve i već počeli da ih zaboravljaju, kao što se zaboravlja uzalud
hitnuta strela ili izgubljena britva. Jer ratnikovo je da se bori i da pogine
kad već do toga dođe. Misliti na smrt beskorisno je, a žaliti drugoga
besmisleno, kao samrtniku da se moli bogu da mu podari dug vek.
Onome kome o bedrima visi mač, a o sedlu topuz i štit, ovo saznanje
postaje vjeruju; a ko hoće da mudruje, neka se okane ratničkog zanata.

270

Glava dvadeset šesta

Jezdili su ćuteći prema reci Mlavi, kao da niko među njima ne zna

put za Smederevo Išli su u pravcu Homoljskih planina.
Sebar Popara prvi progovori:
— Opet na staro mesto, ako nam lisice i vuci nisu zauzeli jazbine.
— Isteraćemo ih! — nasmeši se Jagoš, pa uspravivši se u sedlu

nastavi:
— Od danas nam ratnici despota Ðurđa nisu manje neprijatelji nego

Turci. Ako nas uhvate, ni pola dana neće proći a već će nas strpati u
salamuru ili će nas kao pršutu obesiti da se sušimo.

— Zar nismo pobedili Ali-bega i onoliku njegovu vojsku? — prenu se
Gligor.

— Pobedili smo, ali u slavu kneza Jovana Hunjadija! Ðurđu
Brankoviću stalo je do te pobede kao magaretu do samara! Mi smo,
braćo, pouzdan mir u Srbiji razbili u paramparče!

Ratnici se stadoše zgledati. Njima se činilo da su stekli besmrtnu
slavu.

— Bar ćemo znati šta treba da radimo — reče Dabić.
Jagoš ga sažaljivo pogleda:
— Ne! — reče. — Sad tek nećemo znati šta treba da radimo!
— Popara i ja u planinu. Postaćemo hajduci! — dobaci Novak. —
Sastavićemo družinu i teško svakome ko juriša na nas!
— Ni nama ne ostaje ništa bolje. — odvrati Jagoš. — Idemo u
Homoljske planine... Možda će sve proći bez velike galame...

*

Vest o porazu Ali-bega na Godominskom polju munjevito se pronela
kroz Srbiju, preletela preko Dunava, prodrla u Vlašku, Erdelj i Sibinjsku i
zašla u Makedoniju, Bugarsku, Trakiju i Malu Aziju. Pronosila se među
ratnicima srpskim, turskim i ugarskim i preticala glasnike na brzim
konjima. Ime Vukašina Zuprovića pominjalo se sa osmehom i radošću
među srpskim sebrima i nižom vlastelom, a sa srdžbom i škrgutom zuba

271

među turskim ratnicima Iako se znalo da Zuprović pripada ugarskom
knezu Hunjadiju, mnogi su govorili da je vitez despota Ðurđa, jer se
pročulo da se uz njega borio i Jagoš, sin Todora Besovitog.

*

Urnek-efendija stigao je pod Kruševai dva dana posle poraza.
Nevičan ratničkom zanatu, evnuh se pitao šta da čini sa tolikim ratnicima
kad su lađice i čamci izgoreli i kad Ali-beg leži ranjen i nesposoban za
sve osim za grdnje i psovke. Dok su pridošli ratnici postavljali tabor na
Kruševačkom polju, ne žureći, kao da će tu godinovati, Urnek-efendija je
vodio beskoristan razgovor sa Ali-begom.

Sujeverni emir bio je uveren da mu je slučajna sprega sa evnuhom
donela nesreću. Ali znajući da Urnek uživa naklonost sultana Murata i
vezira Halila, uzdržavao se da na njemu iskali svoj bes. Kraj svega, Ali-
begu je izgledalo najprikladnije da gosta pošalje svojoj kaduni da s njom
naširoko raspravlja o haremima u Turskoj Carevini.

Emir je boravio u dvoru gde su nekad živeli knez Lazar i despot
Stefan. Ali-beg je dočekao gosta ležeći na debelom dušeku, prostrtom
preko minderluka, i pokriven guberom.

— Doveo si ratnike? — upita emir smešeći se usiljeno.
— Tako je! — uzviknu evnuh s ponosom, kao da je doveo povorku
kićenih svatova.
— I kuda ćeš s njima? — promeškolji se beg ispod gubera.
Urnekove usne skupiše se u pakostan grm.
— Kuda ću s njima, pitaš? Moje je bilo da ih dovedem do Kruševca.
Sad, oni su tvoji. Možda će te s njima sreća bolje poslužiti.
U evnuhovim očima blesnu zloba Kao da pogađa emirove misli,
nastavi:
— Ili kao i ostali smatraš da sam ti ja baksuz, jer evnusi nikome
sreću nisu doneli!
Ali-beg je ležao na leđima upirući pogled u tavanicu Po stegnutim
vilicama i natuštenim obrvama videlo se da s mukom savlađuje srdžbu
On se ogluši o Urnekovo pitanje koje je u isti mah sadržavalo i odgovor I
kao da se priseti nečeg mnogo važnijeg, otpoče:
— I ti pripadaš onima oko vezira Halila i Mehmeda Saridže, što se
ubiše dokazujući sultanu da mu je srpski despot prijatelj! Eto vam sad!
Emir se podiže na laktove, valjda da bi pojačao utisak svojih reči:
— Možda ćete pokušati da i ovaj slučaj zataškate? Badava! Neće
vam poći za rukom! Branković se do guše zaglibio! Više ga ni njegove

272

zlato neće spasti!
— Ksmet! — sleže ramenima evnuh. — Možda tako treba da bude...

Neka je srpski despot i sudelovao u ovom pohodu! Neka je podbo Ugre i
neka je svoje ratnike dao, tek ti si, slavni emire, dobro povukao i, tako
reći, valjane batine izvukao! Srpski despot će se spasavati kako zna i
ume. Ali šta će biti s tobom? Ne misliš valjda da će sultan dovesti molere
da te naslikaju i u zlatan ram urame!

Ali-beg planu:
— Za tvoju zlu nameru, za otrovne reči i za tu pakost što ti iz očiju
viri trebalo bi u okove da te stavim i bacim u tamnicu!
— Ti mene? — žmirnu evnuh. — A znaš li, nesrećniče, da imam
vlast nad tobom! Narediću da ti tu ranjenu nogu strpaju u vreću s
mekinjama, da te zaviju u ponjave i da te takvog odnesu sultanu!
Urnek se lako nakašlja pa dodade:
— I glavu mogu da ti odsečem... Hm! Doveo sam dvanaest hiljada
ratnika da ih predam proslavljenom vojskovođi, kad ono — mesto emira
preda mnom stoji dedak!
Ali-beg se pridiže i ostade sedeći na postelji. Stežući pesnice i
kolutajući očima, prozbori:
— Neka Alah gromom pobije sve evnuhe na svetu!
Urnek se nasmeši desnim brkom:
— Ruka svemogućeg Alaha pre će pasti za vrat emirima koji gube
bitke s bezbožnicima! Imaš zbog čega da budeš ponosan! Ostao si živ
da se preko tebe iskaljuje srdžba Alahova radi naših grehova! Iz ovih
stopa vraćam se s ratnicima u Skoplje, jer mi ništa bolje ne ostaje!
— Baksuze! — dreknu emir. — Bolje da su ti grlo prerezali nego što
su od tebe napravili evnuha!
Urnek lagano izađe iz odaje. Ali-beg zbaci guber sa sebe i pokuša
da ustane. Bol iz rane sevnu kao britka sablja i preseče mu dah.
Nesrećni emir klonu na uzglavlje.

*

Šest nedelja je turska vojska pod sultanom Muratom pustošila
Vlašku i Erdelj, sravnila sa zemljom šest manjih gradova i, paleći i robeći
uz put, stigla do Sibinja, opsela grad i otpočela s jurišima. Dok je ugarska
posada žestoko odolevala napadima, knez Jovan Hunjadi vršio je spolja
prepade na tursku vojsku Njegovi konjanici silovito su udarali na bokove
neprijatelja, razbijali začelje, uništavali komoru i oslobađali robove.
Mnogoljudna sultanova vojska našla se u čudu, ne znajući da li da

273

pojačava pritisak na grad ili da se nosi s ugarskim konjanicima koji su se
iznenada pojavljivali tamo gde ih niko nije očekivao Emiri i kapetani,
primajući sultanove prekore, prosipali su jed i čemer na proste ratnike što

se mlitavo bore oko grada i što nisu u stanju da valjano odolevaju navali

ugarskih konjanika.

Vest o porazu Ali-bega na Godominskom polju uništila je i ono malo

samopouzdanja kod turskih ratnika. Knez Jovan Hunjadi bio je u pravu.
Glasovi koji su iz Srbije stizali u sultanov tabor bili su poražavajući.
Govorilo se da je u bici potučeno dvadeset hiljada Turaka. Emiri i

kapetani ni za trenutak ne posumnjaše u ovaj neprovereni glas, jer svi su

znali da je samo Urnek-efendija doveo pod Kruševac dvanaest hiljada
ratnika. Pričalo se da je cela Srbija ustala protiv Turaka, da su Kruševac,

Niš i Golubac pali u ruke srpskog despota i da ustanici na sve strane

ubijaju Turke.
Neratobornom sultanu Muratu inače je dozlogrdilo da se lomata po

erdeljskim planinama, da uzalud udara na grad Sibinj i da danonoćno
strepi od prepada ugarskih konjanika. Nije bilo lako stići do Crvenog
Grada127, a izgledalo je još teže povlačiti se s tolikom vojskom kroz
neprijateljsku zemlju i stići do Vidina. Sastanci i savetovanja turskih
starešina sa sultanom bili su besplodni. Usled čestih ponavljanja postali
su dosadni i bespredmetni. Osim toga, sultan je počeo da ispoljava
mrzovolju i zagrižljivost prema savetodavcima, vođama ratničke stranke

Na nekakvog Fadulu, koji je od derviša postao sultanov glavni blagajnik, i
na Isak-bega, brata potučenog Ali-bega, najviše su padali prekori i

prezrivi pogledi sultana Murata.
Fadula, vođa zagriženih ulema128, bez škrguta zuba nije mogao

pomenuti hrišćanske vitezove, ratnike pa čak i sirotinju. Isak-bega je na
borbu nagonila želja za slavom i mržnja prema despotu Ðurđu i

ugarskom knezu Hunjadiju.
Treći sastanak turskih starešina prekinut je na početku, jer je sultana

spopala muka od silnih reči koje su uzalud prosipane. Na četvrtom
sastanku uze reč Fadula Drski ulema nije se ustručavao i samog sultana
da vređa:

— Alahu ne može biti drago da gleda svoju decu kako pred
hrišćanskim bezbožnicima strepe, bacaju oružje i beže! Naš slavni sultan

Murat u neshvatljivoj nemarnosti oterao je od sebe svoju zakonitu
suprugu-caricu, Sventijarevu kćerku, koja mu je rodila naslednika
prestola... Oterao je, kažem, — izbeči oči ulema — a na njeno mesto
priveo Maru Branković... Nova carica ušla je u harem noseći ikone u
zlato i srebro okovane. Ona drži svoju bezbožničku veru i dalje, dok njen

otac, omrznuti Vuk-oglu, radi na propasti našeg plemenitog sultana i
naše preslavne carevine, a nauštrb prave muslimanske vere! Često sam
govorio, naglašavao, isticao i ubeđivao da sve to ne može biti drago

274

velikom Alahu...

— Dosta! — viknu sultan.

— ...I ako produži ovako, — nastavi Fadula — propast nam je

neminovna...
— Rekao sam: dosta! — ponovi Murat. — Produži da vređaš sultana

i njegovo veličanstvo, pa ću te smesta poslati Alahu, čije ime neprestano
poturaš kao štit ispred svojih opakosti i podmuklih namera! A sad čujte!
Još danas dižemo opsadu sa ovog prokletog kaurskog grada i krećemo
prema Vidinu

— Ja sam protiv toga! — dobaci Isak-beg.
— Je li? — zatrepta sultan ugušujući u sebi srdžbu.
— Ti si protiv toga? A šta bolje predlažeš, slavni ratniče?
— Osvojićemo grad Sibinj i prodirati dalje kroz Ugarsku, sve do
Budima. Vojska kneza Hunjadija je mala...
— Čekaj! Hm! Mala, kažeš? A zar mi to ne znamo? Jok! Rekao
sam: odstupićemo!
— Onda, preslavni sine Alahov, — drsko odvrati emir — moja
dužnost vođe u ovom pohodu današnjim danom prestaje. Predaću ti
sablju i saruk...
— Šta kažeš, izdajniče! — planu sultan.
Isak-beg i ne trepnu:
— Nisam izdajnik! — reče. — Dosta sam služio tvome veličanstvu.
Odsad, služiću Alahu... Idem u Meku na Ćabu.
— Idi! Idi! — razvika se sultan dižući obe ruke. — Idi na Ćabu kad ti
je šejtan oduzeo pamet! Povedi sa sobom i svoga ludoglavog brata i
ovog Fadulu, čije podmukle poglede ne mogu više ni da smislim! —
gušeći se od srdžbe završi sultan.
Stari vezir Saridže-paša i nekoliko njegovih vršnjaka čudili su se i
slegali ramenima. Uviđali su oni da je prošlo vreme kada su za jednu
grubo izgovorenu reč ili samo naslućenu uvredu padale u nemilost
istaknute vojskovođe i kad je gnev sultanov bio isto što i dželatov mač.
Tada emiri nisu bili drski i nasrtljivi, a sultani su umeli da ih drže na

odstojanju Kome je u vreme Bajazita Munjevitog moglo pasti na pamet

da se sa sultanom prepire, da uzvikuje i mlatara rukama, da za vreme
vojnog pohoda otkazuje poslušnost i preti odlaskom na Ćabu? Murat
Drugi, nedosledan i prznica, gubio je ugled prepirući se i svađajući sa
svakim i pri tom zaboravljajući na strahovitu vlast koja mu pripada. Stari
Saridže i njegovi vršnjaci uzalud su sultanu upućivali dobronamerne
savete, ponavljali ih više puta i naposletku digli ruke, jer su došli do
ubeđenja da se svadljivom i zagrižljivom Muratu više sviđa da se na svoj
način nosi sa neobuzdanim emirima i nadmenim, tvrdoglavim dvoranima

Tako se ne baš previše slavno završio vojni pohod sultana Murata
na Vlašku i Erdelj. Terajući ispred sebe nekoliko desetina hiljada robova,

275

većinom pohvatanih seljaka, turska vojska se povlačila prema Vidinu.

*

Dvoranima i vitezima u Smederevskom gradu nije bilo teško da
pogode čiji su ratnici prešli Dunav, spalili lađe i čamce kod Kruševca i
potukli Ali-bega. Ime Jovana Hunjadija samo se po sebi nametalo, a uz
njega i Jagoševo. Vukašina Zuprovića u prvi mah niko nije pominjao.
Svima je bilo poznato da se Jagoš nalazi u Sibinju, a nikome ne bi moglo
pasti na pamet da ovakav ludački pothvat pripiše nekom drugom. Tako
se, posle kratkotrajnog nagađanja, sa sigurnošću tvrdilo da je sin
pokojnog Todora Besovitog bio kolovođa u igri koja je stvorila toliku
pometnju.

Vitezi su s oduševljenjem primili prvu vest o turskoj pogibiji. Ali što je
vreme odmicalo, počeli su ozbiljnije da gledaju na taj slučaj, da brižno
vrte glavama i da se pitaju: na koju će stranu izbiti zlo koje će svakako
naići. Međutim čudilo ih je kako je tolika vojska mogla neprimećena da se
prokrade Kruševcu, da popali brodove, namami Ali-bega na zasedu i da
ga potuče. Zbog toga se nametalo pitanje: da li je stari despot umešan u
sve to! Mnogima se činilo da bez njegovog znanja nije bilo moguće
napraviti podvig takve vrste. Podozrenje se osobito pojačalo kad se
pročulo da je despot bez uzbuđenja primio vest.

Ali Ðurađ je i te kako bio uzbuđen. Njegova prividna mirnoća trebalo
je da utiče na ostale, kako bi se duhovi bar donekle smirili. On je odmah
shvatio kuda vodi drskost kneza Hunjadija i koliko će srpski narod zbog
toga propatiti.

Despot je najpre sa Jerinom i Grgurom počeo da raspravlja o tom
slučaju.

— Hulja Jovan Hunjadi! — otpoče despot. — Od njega se ovakva
podlost mogla očekivati! Ko sad da ubedi sultana i njegove vezire da mi
nismo sudelovali u tome! Ugarski ratnici su nam prošli ispred nosa Nismo
ih primetili. Niko ih nije video ni pri povratku. Samo su nekakvi sebri
izdaleka gledali bitku!

— Oni se kunu da su uz mađarski čuli i dozivanje na srpskom jeziku
— primeti Grgur.

— Verujem da su ti ratnici srpski iseljenici sa ostrva Čepelj — reče
Ðurađ. — Njih je svakako predvodio Jagoš, sin Todora Besovigog. Taj
vitez je jedini u stanju da izvede ovakvu ludost! I mislim da nije svestan u
kakvu nas je nevolju doveo...

— Pustahija! — dobaci Jerina. — Oprostio si mu krivicu i skinuo

276

ucenu s njegove glave. Eto kako ti se odužio! Pomogao je Hunjadiju da
iz Erdelja i Vlaške prebaci rat u Srbiju i da nas dovede do propasti... Sad
nam valja najpre očekivati sultanove nadute poklisare, a zatim i turske
horde... Preplaviće Srbiju, a Ugri neće biti u stanju da nam preteknu u
pomoć!

— Možda sultan zna da je Hunjadi poslao te ratnike — reče Grgur.
— Zna svakako, ali će se pitati zašto mi nismo ništa preduzeli da ih
sprečimo...
— Neka se pita! — planu Jerina. — Sad je za nas važno da
doznamo njihove namere Treba poslati glasnika u Drenopolj da Stefanu i
Mari odnese pismo Oni će nam javiti šta se na turskom dvoru događa.
— Glasnik treba odmah da pođe! — dodade Grgur. — On mora
Stefanu predati pismo pre dolaska sultanova u Drenopolja.
Istog dana predveče doznalo se sve. Ali-beg je izgubio skoro pet
hiljada ratnika. Među leševima na Godominskom polju bilo je oko hiljadu i
pet stotina ugarskih. Našlo se i nekoliko ostavljenih ranjenika. Oni su
tvrdili da pripadaju knezu Hunjadiju i da ih je u Srbiju doveo vitez Vukašin
Zuprović, a uz njega i Jagoš.
Iste večeri vojvodu Vitka i Dragoša posetio je jedan stari sebar. On
je rekao da ih kraj vojvodinih vinograda čeka nekakav vitez koji se vratio
iz Jerusalima, kuda je išao da poseti Hristov grob.
— Kako izgleda? — upita Vitko.
— Duševno! — odvrati sebar. — Onakvog dosad nismo videli. Dao
mi je srebrni perper da vas nađem, blagoslovio me i obećao da će me
pominjati u molitvama.
Dragoš i Vitko se pogledaše.
— Je li? — obrati se vojvoda sebru — Poznaješ li Jagoša, sina
Todora Besovitog?
— Znam onoga što ga zovu Baba Ana? Poznajem ga — bog mu
dao sreće i zdravlja — još otkad je one sebre spasao ispod vešala.
— Pa? Je li on?
— Nije! Ovaj je nekako suvonjav i tako reći mršav, maltene kao
pritka. Ima žućkaste oči, kukast nos i povelika usta, reklo bi se da bi
dunju kao pesnica mogao obzinuti! Pravi božji čovek!
— April! — uglas rekoše Vitko i Dragoš.
Dva viteza pojahaše konje i kretoše za sebrom prema vinogradima.
— Duševan čovek! — nasmeši se Dragoš.
— Da! — odvrati Vitko — Ono spaljivanje lađica i čamaca kod
Kruševca njegovo je delo.
— A Jerusalim? A Hristov grob? — reče Dragoš.
— I srebrni perper i blagoslov. — dodade Vitko pa se obrati sebru:
— Pričaj šta ti je sve rekao taj Božji čovek.
Sebar, potrčkujući kraj vojvodinog konja, otpoče:

277

— Pa eto to... Prišao je uzanom poljanom između dva vinograda.
Prišao, iz nedara izvadio kesu s novcem i pružio nam dva perpera.
Podelite, kaže. Dva perpera na nas trinaest! Ko će to podeliti!? Posle je
meni dao jedan perper da vas nađem, a ostali sebri ostadoše da se
svađaju oko deobe, znaš, ona dva perpera...

— I to je sve? — upita Dragoš.
— Nije. Najpre me pitao da li poznajem Dragoša, sina Joakima
Mudrog, onoga, kaže, što je propevao u osamdesetoj godini...
Propevao? začudih se ja. Propevao, ali ne pitaj kako... E, toga Dragoša i
vojvodu Vitka da nađeš. Znaš li toga vojvodu? Znam, kažem... Ovo su
njegovi vinogradi, a mi njegovi sebri. On, brate mili, ne spada u one što
sebrima isteruju poslednju kap znoja i ne goni nas da se puzimo uz
motku! A posle toga, ne pipa nas po nedrima kad stigne grožđe.
— Dobro, dobro... — zavrte glavom Vitko. — A posle?
— Posle je rekao da se vraća iz Jerusalima i tako to...
April Sokolović ih je dočekao na konju.
— Nismo očekivali da ćemo tebe videti — reče Vitko. — Sjaši da
razgovaramo.
— Ne! Ovako je bolje...
— Gde je Jagoš?
— Vi znate: gde sam ja tu je i on! Došao sam da se raspitam: ima li
za nas mesta u Smederevu?
— Ima! — nasmeši se Vitko. — Despot će vas oberučke prihvatiti! Ili
će vas povešati, ili poslati sultanu u Drenopolj na peškeš.
— Naopako! — zateže April uzde svome konju. — I mi smo tako
računali! Čudnovato kako nam se misli poklapaju!
— A Gligor i Dabić? — upita Dragoš. — Jesu li i ta dva majmuna s
vama?
— Jesu
— Svi ste živi i zdravi?
— Življi i zdraviji nego ikad, osim što nam Gligor pati od zubobolje.
Uhvatila ga promaja kad smo prelazili Moravu.
— Pustahijo! — nasmeja se Vitko — Čuda se pričaju o vašem
junaštvu. Ali znate li u kakvu ste nas nevolju bacili?
— Još kako! Bez nevolja bi bilo dosadno živeti... Nego, videli smo
leđa Ali-bega. Bežao je kao da ga sotona goni. Odneo je duboku ranu.
— Ranjen je? — prenu se vojvoda.
— Zuprović ga je dobro zasekao po butini... Ali i naš vitez je
povukao. Turčin ga je zakačio sabljom po vratu i ruci.
— Stekli ste besmrtnu slavu — reče Dragoš. — Ali ne usuđujte se
da privirite u Smederevo. Obesiće vas.
— To smo već predvideli. — mirno odvrati April. — Nego, dobri moji
vitezi, možete li mi reći gde se nalazi Grozdana, supruga Jagoša, sina

278

Todora Besovitog, zvanog Baba Ana?
— Ovde je, u gradu. — reče Dragoš.
— Recite joj da smo zdravi i da ćemo je potražiti kad tome dođe

vreme.
— Čekaj! Ne misliš valjda da kreneš? — obrati mu se Vitko.
— Baš to hoću! Jer kad u loncu voda počne da zuji, sigurno je da će

skoro provreti. Sutra će već za nas biti vruće u okolini, a prekosutra u
celoj Srbiji. Kad vam sultan krene u pohode, naći ćemo se u blizini. A
sad, pošto se noć primakla, vreme je da pođem.

— Čuješ... — dobaci Vitko — Da li vam je štogod potrebno?
— Zasad ništa! Kad zagusti, vaša pomoć neće nam biti naodmet.
April obode konja i zamače u mrak.

279

Glava dvadeset sedma

Opet su naišli dani briga i teških iščekivanja. Svakome je bilo jasno

da Turci neće olako preći preko događaja koji je uneo toliku pometnju
između srpskog dvora i Porte. Svako je osećao da će pritajena mržnja na
obe strane buknuti u novo neprijateljstvo. Slab uspeh mnogoljudne
turske vojske u Vlaškoj i Erdelju počeo je da se dovodi u vezu sa bitkom
na Godominskom polju. To mišljenje se upornije održavalo u Srbiji, kao
da je odred od dve hiljade ratnika doista mogao da poremeti i ugrozi
pohod vojske od sto pedeset hiljada ljudi i to u drugoj zemlji, daleko od
mesta bitke. Dvorani oko despota Ðurđa došaptavali su se i sumnjičavo
vrteli glavama upućujući jedan drugome značajne poglede. Počelo se
zuckati da je Jerina imala udela u tome. Neki su osuđivali despota
Ðurđa, jer su bili uvereni da se s njegovim znanjem dogodilo spaljivanje
brodova a zatim i bitka. Ovo ubeđenje se osobito pojačalo kad se uvidelo
da Ðurađ iz dana u dan odlaže da sazove državni savet na većanje. Na
sva pitanja i primedbe dvorana stari despot je odgovarao: „Čekati", „Ne
treba prenagliti” i slično.

Međutim, vitezi su bili ushićeni podvigom ugarskih i srpskih ratnika,
a naročito bitkom u kojoj su pobedili skoro trostruko jačeg neprijatelja.

Jednoga dana Ðurađ je rekao vojvodama Vitku i Oblak Radosavu:
— Imamo hrabrih ratnika, dobro opremljenih i naoružanih Kad dođe
do rata, nećemo se postideti, uprkos mišljenju nekih naših velmoža koji
smatraju da smo nemoćni.
— Znači, rat je neizbežan? — upita Radosav.
— Da! Rat je neizbežan! — nasmeši se Ðurađ odlazeći.
— Neka je slava bogu! Borićemo se! — reče Vitko čudeći se što
despot ne pokazuje nameru da pokuša da izgladi mučno stanje na miran
način.
— On očekuje pomoć s neke strane. — primeti Radosav.
— Ko da nam pomogne? Hunjadijeva vojska sigurno je
prepolovljena, a kralj Sigismund traći vreme popravljajući odnose između
Ugra i Nemaca. Jedan poklisar Ulriha Celjskog nedavno je dolazio u
Smederevo i rekao mi u poverenju da je stari kralj odredio naslednika
prestola u Ugarskoj. To je Albert, Nemac, muž Jelisavete, jedine ćerke
kraljice Varvare i starog Sigismunda. Ugarska je pred građanskim ratom.
Mržnja između Mađara i Nemaca skoro da nije manja od mržnje između

280

nas i Turaka. Zamisli s kakvim mračnim raspoloženjem Albert, Nemac,
treba da primi ugarsku krunu! S te strane ne očekuj pomoć!

— Onda, borićemo se sami — spokojnim glasom reče Oblak
Radosav. — Ako sultan digne vojsku, Turaka će biti deset puta više...

Jedan na deset!
— A zar je malo puta tako bilo! — odvrati Vitko. — Bilo je i biće

dokle god ovaj narod postoji...
Dani su prolazili, a u Srbiji se ništa naročito nije događalo, osim što

je padalo u oči da se hrana ljudska i stočna više nego obično dovlači u
gradove i gradiće.

Tek polovinom leta u Smederevu su došli turski poklisari. Predvodio
ih je jedan mlad begović, čija oholost izazva smeh kod nekih vitezova u
dvorani. Kočeperni poklisar iznese sultanovu poruku, kratku i jasnu i s
pravom zatraži jasan odgovor. Sultan Murat je zahtevao da mu Ðurađ
preda Smederevo, jer namerava od tog grada da stvori polaznu tačku za
novi napad na Ugarsku.

Dok je despot pred skupom velmoža i vitezova slušao poklisara,

Grgur je držao spremljeno pismo koje mu je jedan od pratilaca mladog
begovića krišom doturio. Pismo je bilo od Mare i Stefana.

Ðurađ je odbio sultanov zahtev i učtivo pokazao nadmenom
poklisaru najkraći put prema Drenopolju.

Skup velmoža i vitezova održan je više po običaju nego što je bilo
naročito potrebno. Despot je mogao poklisaru i u četiri oka reći da niko u
Srbiji neće pristati da bez krvi i mrtvih glava preda Smederevo, jer je i
najzatucanijem sebru jasno da predati taj grad znači isto što i otići u
dobrovoljno ropstvo. Ovoga puta Ðurađ političar ustupio je mesto Ðurđu
vitezu i ratniku.

Međutim, pred skupom je pročitano pismo Mare i Stefana. Brat i
sestra preklinjali su svoga oca, majku i velmože da udovolje želji

sultanovoj. U pismu je stajalo da je na turskom dvoru u Drenopolju

prevagnula ratoborna stranka sa Isak-begom, Turahan-pašom i verskim
zanesenjakom Fadulom, starim protivnicima despota Ðurđa i srpskog
naroda. Sultan je po njihovom nagovoru doveo iz Male Azije svoju prvu
caricu, Sventijarevu ćerku, i izdao naređenje da se pod barjak pozove
vojska od dvesta hiljada ljudi

„Uspela sam“ pisala je Mara „da nekako ubedim sultana da vojni

pohod na Srbiju odloži, pošto u Karmaniji Ibrahim-paša opet priprema
pobunu. Ali to je trenutan uspeh. Pohod na Srbiju je utvrđen. Samo je
pitanje vremena kad će se ova strahovita sila oboriti na vas.“

— Nećemo odoleti — reče logofet Bogdan.
Nekoliko starih velmoža zaklimaše glavama
— Nećemo odoleti! — ponoviše.
— A ko tvrdi da ćemo odoleti? — ustade vojvoda Vitko. — Ovde se

281

postavlja pitanje druge vrste: hoćemo li i dalje podnositi da turska neman
gazi po našem ljudskom dostojanstvu!

— Nećemo! Smrt nasilnicima! — zavikaše vitezi.
— Ako je bogu drago da ova zemlja propadne, — nastavi Vitko —
neka i mi propadnemo s njom! Ali ovoga puta će opaka zver otići s
polomljenim zubima i isprebijanim šapama! Možda će se posle nas naći
neko da je dotuče.
— Tako je! Živeo! — odjeknu u dvorani.
Mladi Grgur podviknu:
— Poklisarima smo stavili do znanja da prihvatamo rat. Treba
jednom valjano pokazati pesnicu sultanu i njegovim nadmenim emirima!
— Tako je! Rat! Rat! — zagrajaše vitezi treskajući mačevima.
Despot Ðurađ ustade.
— Godinama već podnosimo pretnje, ucenjivanja i pljačkanja od
turskih pustahija! — otpoče. — S nespokojstvom i brigama uveče ležemo
u postelju strepeći šta će nam doneti sutrašnji dan... Sultanu i njegovim
ratnicima ušlo je u naviku da nas pljačkaju kad god im se prohte i da od

nas traže ono što nikome ko ima ponosa ne bi palo na pamet da traži!
Odavno oni grakću nad srpskom zemljom i padaju po njoj kao da je gola
lešina, a na nas gledaju kao da smo u crnoj koži! Tako smo tokom
vremena postali jedna vrsta polurobova. Zahtevaju da teglimo teret koji
godinama bacaju na naša pleća... Sad se spremaju da na nas dižu
vojsku od dvesta hiljada ratnika! Hoće da nas zastraše, da preplave
Srbiju i da nas zbrišu sa lica zemlje? Ali ovoga puta će uvideti da njihovo
nasilje neće olako proći! Pod zidovima Smedereva i Novog Brda, u krvi i
znoju utopiće svoju oholost i uvideće da Srbija nije Karmanija Ibrahim-
paše...

Povici odobravanja i pljesak ispuniše dvoranu
Despot nastavi:
— Ako se održimo nekoliko meseci, možemo računati da nam bar
Jovan Hunjadi pritekne u pomoć, kad već ostali ugarski knezovi i prelati
nisu u stanju da se probude iz teškog sna! Nedavno je Gospod
erdeljskom knezu poslao priliku da na svojoj koži oseti šta znači azijatska
kuga. Hunjadi, Vlasi, i Erdeljci mnogo bi o tome mogli pričati! Ratnici
sultana Murata prošli su kroz njihove zemlje i otud oterali sedamdeset
hiljada robova; a smatra se da je ta turska vojna pretrpela neuspeh!
Hunjadi će se svetiti! On mora da se sveti, jer njegova zla krv vapi za
osvetom... Ali bez obzira na to — povisi despot glas — mi ćemo se boriti
kao da smo ostavljeni sebi samima... Sad je na nama da dignemo sve
što je doraslo oružju... Jer bolje je i časnije u borbi nego u bekstvu
poginuti! Bolje je jednom umreti, nego godinama skapavati u ropstvu...
Despot završi govor uz opšte odobravanje. Borbeni pokliči dugo su
se orili u svečanoj dvorani u Smederevskom gradu.

282

*

Mada je doneta odluka da se rat s Turskom prihvati, despot Ðurađ
je, po starom običaju, otpočeo da odugovlači i zavarava protivnika.
Najpre je poslao poklisara u Drenopolj, da uverava sultana u despotovu
naklonost i želju da se prijateljstvo ne prekida. Despot je u pismu
naglašavao da nikako ne želi da pomuti dobre odnose između turskog i
srpskog dvora. Ali, što se samo po sebi razume, Smederevski grad ne
može predati Turcima. Ističući svoje srodničke veze s Muratom, kao
uzgredno pomenuo je da još uvek čuva ugovor koji mu je tri godine ranije
sultan dao. Istakao je da se naročito uzda u veliku zakletvu koju je sultan
položio na Koranu, uz carski pečat i potpis. Taj ugovor srpski despot
smatra kao svetinju i sigurno jemstvo za svoju bezbednu vladavinu. Na
kraju, uveravajući sultana u svoju veliku naklonost, despot je molio da
mu vrati sina Stefana, koji odavno kao gost boravi uz svoju sestru na
turskom dvoru.

Uskoro je usledio sultanov odgovor. Posle zahvalnosti na lepim
rečima i plemenitim namerama, Murat je naglasio da nije zaboravio
ugovor s carskim pečatom i potpisom i veliku zakletvu položenu na
Koranu. Ali, kraj svega, potrebno mu je jemstvo i sigurna potvrda da
srpski despot još uvek gaji prijateljska osećanja koja proističu iz
uzajamnih obaveza i dugogodišnje obostrane naklonosti. Sultan odbija
da pošalje Stefana u Srbiju, jer je mladome vitezu sasvim dobro u
Drenopolju. U isti mah sultan poziva i despota Ðurđa da mu dođe u
pohode, jer je to neophodno potrebno radi izmene misli između dva
vladara.

Despot nije pohitao da odgovori na ovo pismo. Ostavivši poduže
sultana da razmišlja i da ga očekuje kao gosta, Ðurađ je odmah odlučio
da ne ide u Drenopolj. U međuvremenu je čuo preko uhoda da je na isti
način pozvan sultanu i vlaški knez Drakul, turski vazal, da se odazvao
pozivu i, ne videvši lice sultana Murata našao se u tamnici.

Cela ta godina129 protekla je u neizvesnosti, izmenama pritvornih
ljubaznosti i grozničavim pripremama. Srpski glasnici odlazili su u Budim
i Sibin, i otud donosili dobre vesti. Kralj Sigismund dao je reč da će lično
povesti svoje ratnike u pomoć Srbiji Ovoga puta nije bilo razloga da se u
njegovo obećanje sumnja, jer je ugarski kralj i sam osetio teškoće pri
uzaludnim pokušajima da otme Golubac. A despot je znao koliko je
Ugrima važno da se Turci ne dočepaju Smedereva. Knez Hunjadi javio je
Ðurđu da gori od nestrpljenja da se što pre sukobi s Turcima, da počne

283

da se sveti za opustošeni Erdelj i Sibinjsku i da kao hrišćanski vitez da
svoj udeo obavezama koje je papa Evgenije IV postavio vladarima,
knezovima i prelatima u celoj Evropi. Papa je proklamovao krstaški rat
protiv Turaka.

Sultan Murat je vojni pohod na Srbiju odložio za narednu godinu, „do
prve trave“. Svoje tvrdoglave i ratoborne emire ubedio je da to odlaganje
ide u prilog turskoj vojsci. Jer potrebno je da se ratnici srede i duhovno
pripreme za pohod od tolike važnosti.

— A može se desiti — naglasio je sultan — da iskrsne kakva
okolnost koja bi nam koristila.

Muratovo predviđanje se ispunilo. Decembra meseca umro je u
Pragu kralj Sigismund Luksemburški. Njegova smrt stvorila je veliku
pometnju i prostranoj carevini koja je obuhvatala Ugarsku, Nemačku i
Češku. Još za života staroga kralja, ugarski i češki staleži dali su
pismeno uverenje da će priznati za novoga kralja Alberta, muža
Jelisavete, jedine ćerke kraljice Varvare i kralja Sigismunda. Zbog toga,
uprkos mržnji Mađara prema Nemcima, u Požunu je nad mrtvim telom
staroga kralja izabran i potvrđen novi vladar. Prvoga januara naredne
godine130 u Stolnom Beogradu izvršeno je krunisanje Alberta za kralja
Ugarske. Oholost Nemaca, čija je nadmenost inače dražila Mađare u
Budimu i drugim mestima, došla je do vrhunca. Sukobi su otpočeli zbog
nove podele upravnih vlasti i položaja službenika. Svađe, tuče i ubistva
sve više su uzimali maha, pa je postojala opasnost od građanskog rata.
Ugarski paori nisu se ustručavali da napadaju i pljačkaju kuće bogatih
trgovaca nemačkog porekla. U Sibinjskoj je buknula buna i munjevito
počela da se širi.

Tako je otpočela vladavina novoga ugarskog kralja. Kraj sve nevolje,
počele su da mu stižu vesti o velikim turskim vojnim pripremama. Njemu i
maloj grupi odanih prelata i dvorana bilo je jasno da će Turci s proleća
upasti u Srbiju, pregaziti je i kao nikad dotad ugroziti Ugarsku. Kralja
Alberta obuzelo je očajanje zbog nemoći da zavede red u svojoj zemlji. O
prikupljanju vojske i organizovanju rata u takvim okolnostima nije moglo
biti ni reči. A knezu Hunjadiju bilo je važnije da u svojoj zemlji ugušuje
pobunu.

Tako su vitezi i ratnici despota Ðurđa bili primorani da bez ičije
pomoći stanu pred najezdu Turaka. Dve stotine hiljada konjanika i
pešaka poveo je sultan Murat na Srbiju.

*

284

Odluka despota Ðurđa i vitezova da prihvate rat s Turcima digla je
na noge sve živo. Vest o strahovitoj sili, spremnoj da se bori za Srbiju,

nagnala je nižu vlastelu da se do poslednjeg lati oružja. Užasno saznanje

da se približava vreme borbe na život i smrt, nateralo je sebre da oture
plugove i motike i da dočepaju sekire i kose uspravno naglavljene na
motke.

Po nalogu despota Ðurđa, novi ratnici iz niže vlastele zađoše u

gradove da popune posade, a sebri, prikupivši žene i decu, zamakoše u
planine da ih smeste na teško pristupačnim mestima. Potom se i sami
počeše kupiti u družine da se na svoju ruku bore s Turcima

Turske vojskovođe, hoteći da unesu strah i pometnju u srpski narod,
uveliko su već slale akindžije131 da ispred glavne vojske pale naselja,
robe, ubijaju i pljačkaju.

Međutim, srpski ratnici, koji su u manjim grupama krstarili
drumovima i sporednim putevima, dočekivali su turske pljačkaše na
mačeve i topuze, nagonili ih jedne na druge i često uništavali do
poslednjeg čoveka. Naoružani sebri postavljali su zasede, motrili i
vrebali, i sa životinjskom istrajnošću čekali da se pojave akindžije.
Jurišali su sa dve ili tri strane, tukli se divljački i, zbijeni u gomilu, kao
lavina rušili sve ispred sebe. Svoje mrtve su sahranjivali pobadajući krst
više svakog groba, a akindžije, žive i mrtve, vešali po drveću.

Na padini Homoljskih planina, blizu izvora reke Mlave, smestila se
manja grupa ratnika. Bilo ih je ukupno trideset, sa dvojicom vođa, koji su
se rečju i prećutno borili o prevlast. Ratnici su bili uglavnom sebri,
nadohvat skupljeni, ali žustri i borbeni, valjda zbog toga što se još nisu
sukobili s Turcima. Na svoje slučajne vođe, Gligora i sebra Poparu,
gledali su iskosa, ne uvažavajući ih ni koliko crno ispod nokta. Jagoš i
April poslali su ih da na tom mestu sačekaju grupu konjušara i od njih
prihvate sedamdeset konja natovarenih oružjem i vrećama s hranom.
Konji su izvedeni iz štala despotovića Grgura i vojvode Vitka, a hrana

izneta iz magaze Oblak Radosava.
Od ranog jutra ratnici su očekivali da se pojave konjušari iz

Smedereva.
Međutim, dan je uveliko odmakao, a niko se nije pojavljivao. To je

dalo nov povod Gligoru da upućuje zajedljive primedbe na račun sebra

Popare.
— Da li znaš zbog čega si pre četiri dana išao u Smederevo? —

oslovi ga Gligor.
— A da „š ti znaš zbog čega si skoro čitav dan čučao ovde? — reče

sebar.

Gligor iskrivi usta:

— Ili možda misliš, ako si razgovarao s vojvodama Vitkom i Oblak

Radosavom da si stekao pravo da nas zavodiš na stranputicu? Je li ovo

285

mesto gde su ti kazali da ih čekamo?
— Mislim da sam ti to rekao ravno četrnaest puta, ako pamtiš!
— Majmun može ponavljati istu stvar i sedamdeset puta, pa opet...

Nego, da li ti je poznato da sam ja razgovarao sa despotom Ðurđem? —
promeni temu Gligor.

— Zar ti! — izbekelji se sebar. — A kad?
— Pre osam godina...
— Ba! — nadu obraze Popara. — To je valjda bilo kad je despot
kinuo, a gi dobacio „nazdravlje“!
Gligor preblede od gneva:
— Uvek sam govorio da sebrima ne treba dati nikakva prava.
Obezobraze se pa posle postanu stenice...
— A ti valjda pripadaš plemićkom soju! — zajedljivo upita Popara.
— Nižoj vlasteli! — isprsi se Gligor. — I ako se ikad nekome
valjanom u ovoj zemlji bude nešto priznalo, mogu i vitez postati!
— Možeš! Samo da ti se skroje oklop i narukvice, pa da grmiš i
sevaš!

Nevolja je bila u tome što su ih Jagoš i April obojicu postavili za
vođe grupe. U Gligorovoj duši još uvek je tinjala iskra ponosa. Razbojnik
nije zaboravio vreme kad je vodio grupu pljačkaša, mada se njima nije
baš mogao ponositi. A sebra Poparu vukla je neodoljiva želja da izađe iz
Potčinjenosti, da se istakne i da s ponosom žari i pali nad onima koji su
mu donedavno bili jednaki. Iz tih razloga, Gligor i Popara upućivali su
jedan drugom zajedljive reči i zlonamerna pitanja, koja sadrže isto tako
zlonamerne odgovore Zbog toga su obojica gubila ugled kod ljudi koji su
im povereni.

Predveče je Gligor bio ubeđen da sebar nije upamtio mesto gde
treba sačekati povorku natovarenih konja. Njegova ljutina mešala se sa
strahom, jer se stari ratnik pribojavao da se mesto srpskih konjušara ne
pojave turski pljačkaši. Mada je skrivao svoju bojazan, bistrom oku sebra
Popare to ne promače.

— Čekaćemo! — reče. — Ako Turci naiđu pre konjušara, borićemo
se. Eto prilike da pokažeš svoje junaštvo i sposobnost da budeš vođa!

Već su i sebri ratnici i njihove svadljive vođe izgubili nadu da će
dočekati povorku konja natovarenih hranom i oružjem, kad se pojavi
čitava vojska. Gligor i Popara sa zaprepašćenjem uvideše da im se
približava odred od preko hiljadu konjanika.

— Ovo nisu naši! — uzviknu Gligor.
— Otkud bi i bili! — odvrati sebar. — Očekujemo grupu od
sedamdeset natovarenih konja, a ono gle! Dolazi nam čitava vojska...
— Vojska, bogami! I biće da je turska — brižno nastavi Gligor. —
Ako odmah ne pobegnemo, zbrisaće nas! Nego, ti si vođa, pa odluči šta
ćemo!

286

— Ja?! — zgranu se Popara. — Uši si mi provalio da su Jagoš i
April tebe odredili za vođu!

— Ni pomena! Odredili su i tebe i mene, a evo, ja ti ustupam...
— Ustupaš! — nasmeja se sebar. — Je li to tvoja hrabrost?
Zaboravio si na hvalisanje da si vodio ratnike i pljačkaše! Na šta sad
ličiš? Gledaš me kao da si seo na vruć sač.132
— Kakav sač!? Šta ti pada na pamet! Ko je lud da sedne na vruć
sač! — razvika se Gligor.
— Znači, odričeš se vođstva? — zažmire sebar.
— Odričem se. Budi ti vođa i... dabogda te obesili ili presekli
nadvoje!
— Neka je slava bogu na visinama! — uzviknu Popara. — Biću
vođa, makar se ti prekinuo kao glista!
Međutim, sebri su navalili da sedlaju konje i da se oružaju, rebreći
se kao da su u stanju i veću silu na sebe da dočekaju.
— Samo tako, momci! — dobaci im Popara. — Spremajte se za
bežanje.
— Zar ćemo bežati? — prezrivo ga odmeri jedan mladić.
— Nećemo se ni tući, ni bežati! Ono su srpski ratnici! — doviknu
drugi sebar nadnoseći dlan nad oči.
— Bogami su naši! Nema šta! Naši su, tako mi boga! — zagalamiše
ostali.
Nagluvi sebar, koga su zvali Tutula, izbeči se i dreknu:
— Braćo, ono je srpska vojska!
— Kad i Tutula kaže, onda nema druge! — nasmeja se Popara.
Lica ratnika se opustiše i bledila nestade.
Veliki odred konjanika hitro se približavao. Na čelu su jahali vojvoda
Vitko i Dragoš. Uz njih su bili Grozdana, supruga Jagoševa, i
Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, prijatelj despota Ðurđa. Ratnici su
žurili da se priključe braniocima Novog Brda. Grozdana im se pridružila
po Jagoševoj želji, jer je vitez smatrao da će biti bezbednija u tome
gradu, a dubrovački plemić pošao je da s mačem u desnici bodri svoje
sugrađane koji su se u velikom broju nalazili među braniocima Novog
Brda.
Vojvoda Vitko naredi da se sebrima smesta predaju natovareni
konji. Gligor i Popara se iznenadiše, jer su umesto sedamdeset dobili sto
pet natovarenih konja.
— Odnesite Jagošu naš pozdrav — reče vojvoda — i recite mu da
opremi što veći broj ratnika, jer biće bojeva napretek!
— Ne zaboravite da mu kažete da je i njegova supruga s nama. I
ona će biti u Novom Brdu — dodade Dragoš.
Vitezovima i njihovim ratnicima se žurilo, a isto tako i sebrima.
Srpski konjanici nastaviše put prema Moravi, a sebri se sa natovarenim

287

konjima dohvatiše planine.

*

Ðurđa Brankovića su uhode obaveštavale o kretanju turske vojske.
Doznao je da sultan sa sto trideset hiljada ratnika nadire prema
Smederevu, da je već za sobom ostavio grad Sofiju i da se približio
srpskoj granici. Isto tako, doznao je da je emir Osman-beg prošao
Samokovo i Dupnicu i da se približava Binačkoj Moravi. Sultan je ovom
emiru poverio sedamdeset hiljada ratnika da s njima udari na Novo Brdo.

Turski izviđački odredi uveliko su isprednjačili, paleći uz put
napuštena naselja i ubijajući manje grupe sebara koji nisu stigli
blagovremeno da se sklone ispred najezde, ili na koje su slučajno
nailazili. Dva turska odreda, spojivši se u blizini Pirota navališe da
zauzmu grad. Silovitim ratnicima nije izgledalo čudno što su pretnjama i
obećanjima pridobili zapovednika grada da otvori veliku kapiju.
Zadovoljni što im se pruža mogućnost da olako zauzmu Pirot, turski
ratnici nagrnuše na kapiju. S topuzima i golim sabljama u rukama ulazili
su u grad čudeći se što im posada ne dolazi u susret. Već su se prvi
konjanici približili trgu, kad se iza poslednjih s treskom zatvori kapija.

Odjednom se prolomi vika. Srpski ratnici, pešice i na konjima,
navališe sa svih strana. Borba otpoče mahnitom brzinom. Turci, uzdajući
se u more svojih ratnika koji su išli za njima, i u strah građana, uleteli su
u klopku.

Toga dana behu u Pirot svratili Kajica Radonja i Oblak Radosav.
Posle trodnevnog krstarenja oko bugarske granice, vitezi su došli u grad
da prihrane konje i da svojim ratnicima dadu odmora Kad su bahati turski
ratnici zatražili predaju grada, Kajica se nasmeja i reče:

— Pustićemo turske nasilnike da uđu u čeljusti gladnog vuka!
Zapovedniku posade, Obradu Orloviću, zatitra osmeh ispod brka, a
u očima mu blesnu pohlepa:
— Tamo napolju ima bar osam stotina konja i hrpa oružja. A da i ne
pominjem da će toliko i turskih glava pasti! Otvorićemo kapiju...
Oblak Radosav sleže ramenima.
— Zar ništa nemaš da kažeš? — obrati mu se zapovednik grada.
Vitez se nasmeši:
— Imam! — reče. — Da se iza poslednjeg turskog ratnika zatvori
kapija!
Pet stotina srpskih konjanika i triput toliko pešaka iz posade oborili
su se na turske ratnike. Strele i džiliti doletali su odasvud i ranjavali konje

288

i ratnike. Ubrzo se napravila strahovita stiska Lelek ranjenika, besni
povici i vriska izranjavljenih konja mešali su se sa pokličima ogorčenih
napadača iz posade. Oblak Radosav i Kajica Radonja napadali su s dve
strane, a pešaci su udarali u bokove turskog odreda.

Uzalud su toga dana Turahan-paša i Isak-beg očekivali svoje
izviđačke odrede. Nijedan ratnik nije im se vratio.

Tako je otpočela velika vojna sultana Murata Drugog na Srbiju.

289

Glava dvadeset osma

Turska vojska preplavila je Srbiju. Dok je glavnina oko sultana i

emira opkoljavala Smederevo smeštajući se po brežuljcima, grupe od po
nekoliko hiljada ratnika se po brežuljcima, grupe od po nekoliko hiljada
ratnika napadale su gradove. Janjičari, asapi i sarahori navalili su da
pustoše kao skakavci. Palili su napuštena sebarska naselja u kojima nisu
nalazili plena, uništavali vinograde i nagonili konje na njive da gaze i
pasu nedozrelu pšenicu i ječam.

Srpski ratnici gledali su sa zidova Smedereva razmeštanje
mnogoljudne turske vojske, uzalud se trudeći da sagledaju kraj tabora.
Neprekidan žagor ljudi mešao se sa rikom marve i rzanjem konja.

Istoga dana u Smederevo stigoše sultanovi poklisari. Despot se
iznenadi kad ugleda njihovog vođu, ozloglašenog derebega133 Fejzulu,
buntovnika iz Karmanije Ðurađ ga je dve godine ranije primio kao
poklisara Ibrahim-paše.

Nadmeni Turčin ukratko iznese sultanov zahtev. Prseći se i bečeći
kao da od njegove milosti zavisi život i opstanak celokupnog građanstva
u Smederevu, otpoče:

— Naš veliki, mudri i pravedni padišah — koga Alah štiti i koga će
uvek štititi — traži da mu se preda grad. U naknadu obećava ratnicima i
građanima potpunu slobodu, jer još uvek smatra da se nalazi u
prijateljskoj zemlji...

Poklisar se nakašlja i dunu kroz nos kao da se trudi da savlada
nepravdu koja se njemu lično čini.

— Ni kap krvi neće pasti ako srpski despot i njegove velmože
udovolje želji velikog sultana Amurata! — završi, i stavivši ruku na balčak
od sablje, stade očekivati odgovor.

Ðurađ Branković i ovoga put pribeže uobičajenom načinu
odugovlačenja. Mada je zahtev sultana bio kratak i jasan, despot stade
naširoko ubeđivati poklisara da sultan ne shvata njegov plemeniti stav.
Govorio je razložno i ubedljivo, ne podižući glas, kao da se turska vojska
nalazi bar četrnaest dana hoda od Smedereva. On istače duboko
žaljenje što se njegove dobre namere naopako tumače i što se zbog toga
remeti dugotrajno prijateljstvo između dva vladara srodnika Ðurađ stade
nabrajati zasluge svoje i svojih vitezova učinjene sultanu i turskom dvoru.
U svojoj rečitosti ne zaboravi da ko zna koji put pomene veliku sultanovu

290

zakletvu na Koranu, carski pečat i potpis, i najposle i svoju darežljivost
koju godinama ukazuje vezirima i emirima.

Poklisar Fejzula i njegovi pratioci slušali su lepe reči srpskoga
despota premeštajući se s noge na nogu i preznojavajući se.

Posle kratkog predaha, Ðurađ nanovo stade isticati želju da sa
sultanom produži i još više učvrsti staro prijateljstvo.

Velmože i vitezi su se zgledali i smejuljili, jer svakome je bilo jasno
da se grad bez velikih jada neće predati Turcima.

Despot završi govor naglašavajući da se mora održati većanje
velmoža i vitezova da bi se donela zajednička odluka od tolike važnosti.

U velikoj dvorani nastade tajac. Velmože i vitezi upirali su poglede u
vođu poklisara i, zlurado se smešeći, očekivali kako će se izvući iz
neprilike u koju je zapao.

Ali Fejzula se razvika i mlatarajući rukama stade dokazivati da je
inače straćio mnogo vremena na slušanje predugačkog govora despota
Ðurđa, i da više ni trenutak neće da gubi, jer ga tamo napolju očekuju
sultan, veliki vezir i emiri:

— Srpski despot zapeo pa pripoveda, a moja glava je u pitanju! —
razvika se kao da mu britka sablja stoji za vratom.

Ðurađ mu se obrati mirnim glasom:
— Idi, prijatelju, i spasavaj svoju glavu, kad već smatraš da je u
opasnosti... Idi i reci sultanu da se ovde drži veliko većanje o predaji
grada i zamoli ga da pred noć pošalje druge poklisare da im saopštimo
odluku.
Popodne je uveliko odmaklo kad turski poklisari napustiše
Smederevo. U velikoj dvorani je otpočelo većanje, ali ne o predaji. Pošto
je već bio načinjen plan odbrane grada, dogovor uze drugi pravac.
Despot, ovoga puta ukratko, iznese jedan predlog koji svi prisutni
prihvatiše. Zatim je nanovo naglašeno da se grad brani do poslednjih
mogućnosti. Glavni zapovednici su još jednom potvrđeni. Na čelu
celokupne odbrane stajali su Toma Kantakuzen, Jerinin brat, i Grgur
Branković.
Dok su drugi sultanovi poklisari čekali da im se saopšti odluka o
predaji, despot se spremao da napusti grad. Noć bez meseca obavijala
je zidine grada Smedereva; mrkli mrak pao je po brežuljcima i dolinama i
kao neprobojna koprena pritisnuo tamnu površinu velike reke. Na maloj
kapiji prema Dunavu, okovanoj gvozdenim pločama, pojavi se grupa od
nekoliko ljudi. Dva velika čamca bila su spremna za polazak.
Stari despot Ðurađ, Jerina, njihov najmlađi sin Lazar, mitropolit
Atanasije, Nikola Kotoranin, despotov sekretar, i logofet Bogdan te noći
su tajno napustili grad. Despot je spremio sve svoje blago da pored reči i
ubeđivanja i novcem pridobija ugarske knezove.

291

*

Novak i Popara su u nekoliko mahova zalazili u sebarske zbegove,
skrivene po jarugama i zabačenim proplancima. Tako su skupljali mlade i
odvažne ljude i dovodili ih u svoje skrovište na Homoljskim planinama.
Više bujni i hrabri nego vični oružju, ti ratnici bili su gotovi da jurišaju na
nekoliko puta jačeg neprijatelja. Zadivljali i ogrezli u čamotinju od dugog
boravka u planini, goreli su od nestrpljenja da krenu u bitku i da se
pokažu na bojnom polju U prvi mah pustopašni, samovoljni i nenaviknuti
na poslušnost, za kratko vreme postadoše krotki, osobito kad April
Sokolović, svojeručno, pred celom četom obesi četiri najgrlatija bukača.
Po držanju surovog ratnika lako se moglo zaključiti da je u stanju još
četrdeset da smkane, i još toliko, dok ne zavede red u družini.

U četi je bilo trista pedeset ljudi, mladih, zdravih i krepkih. Na dan
polaska u borbu, Jagoš ih sazva i održa im govor, prikladan i poučan:

— Ljudi, sebri, seljaci, a po nuždi i ratnici, — otpoče — vašem
lenstvovanju i izležavanju došao je kraj! Sad je vreme da se vidi kome od
vas u grudima bije hrabro srce, a ko ima brze noge da utekne iz borbe...
Mesecima vas učimo kako treba valjano rukovati oružjem. Valjda ste
uvideli da vitlanje mačem i topuzom nije isto što i mlaćenje pasulja, i da
bacanje džilita nema veze sa pobadanjem pritki. Sto trideset hiljada
Turaka otpočelo je da juriša na Smederevo. Sultanu Muratu se prohtelo
da se, ne kvaseći tura, dočepa bogatog plena. Hoće da zauzme grad koji
smo sa toliko jada i čemera podizali. Stari despot Ðurađ digao je na noge
sve živo što je doraslo oružju. On hoće da uništava one koji su krenuli
nas da unište! Zbog toga, sebri ratnici, shvatite da pred nama stoji borba,
ne samo za Smederevo nego i za opstanak celoga naroda. Borite se,
dakle, kao da se branite od pomora! Blagosloven će biti pred bogom i
pred ljudima svaki od vas ako valjano vrši ovu svetu dužnost. U to ime ja
vas blagosiljam, jer imam tu moć! Nisam badava mesecima boravio u
manastiru Svete Bogorodice, jeo poskurice134 i zapajao se osveštanom
vodicom i vinom iz manastirskih podruma! Tako moj blagoslov znači
nešto pred bogom i pred njegovim velikodostojnicima!

Jagoš za trenutak zastade. Na tihom vremenu čulo se tutnjanje kao
da dolazi ispod zemlje. Sebri su se u čudu zgledali ne mogavši da shvate
kako će se boriti protiv nemani koja toliku strahotu stvara.

— Čujete li? — nastavi vitez. — To turski topovi potresaju nebo i
zemlju i bacaju na zidove grada velike kamene kugle... Ako ne pohitamo,
uskoro će Smederevo postati brdo ruševina!

— Ima nas trista pedeset, ali ćemo dušmanima zadavati strah kao
da nas je deset puta više! — nastavi vitez — Eh, nekad smo pod Novim

292

Brdom mlatili po razbojnicima Muse Čelebije i uništavali turske topove,
krali konje i vršili noćne prepade. Najžešćim emirima uterivali smo strah
u kosti. O tome bi mogli mnogo pričati April Sokolović, Gligor i Dabić.
Svaki od njih ima na svojoj duši bar nekoliko desetina turskih ratnika.

Sebri se opet uskomešaše. Jedan rapav ali prodoran glas se izdvoji:
— A šta sad kažeš, sotono?...
Drugi glas mu se odazva:
— Nadmeo si se kao krpelj, puko dabogda!
Jagoš dobaci:
— Naše slavne vođe, Gligor i Popara, bore se o prednost. Neka bi
Gospod dao da i ta njihova borba urodi plodom, žešće nego da dele
očevinu! A sad, momci, čujte... Imamo sto sedamdeset konjanika i sto
osamdeset pešaka, a dokle će pešaci tabati za nama, zavisi od njihove
hrabrosti. Ko od njih stekne konja u borbi, biće uvršćen među konjanike...
Dalje... Imamo oružja napretek i hrane bar za mesec dana... Još danas
polazimo...
— Kuda ćemo? — upita Popara.
— Slušaj! — odvrati Jagoš. — Još se čuju topovi! Nećemo zalutati...
I pošli su: konjanici napred, pešaci za njima. Prelazili su brda i uvale
i presecali jaruge i potoke hvatajući prečice. Topovski pucnji čuli su se
sve jače i oštrije. Odjeci, odbijajući se o visoke šume i dubrave, pretvarali
su se u neprekidni tutanj. Celoga dana išli su ujednačenim korakom. U
sumrak, pregazivši reku Mlavu na plićaku, nastaviše put prema Moravi.
Konji, već naviknuti na topovske pucnje, prestali su da se trzaju.
Opuštenih glava i ječeći od umora, lagano su prelazili preko travnih
livada i njiva i kroz šumarice.
Tek u mrkli mrak Jagoš i April odlučiše da postave bivak. Premoreni
ratnici, namakavši konjima zobnice o vrat, prihvatiše se jela, a zatim, bez
mnogo reči i pripremanja, polegaše po suvoj zemlji i utonuše u san.
Jagoš i April otpočeše dogovor:
— U zoru krećemo dalje — reče vitez. — Približićemo se desnoj
obali Morave i predaniti u vrbaku. Treba i ljudi i konji da se odmore...
— Treba! — složi se April. — Neka se odmaraju. A za to vreme,
Dabić i ja preći ćemo reku i pronjuškati okolo, da vidimo gde počinje i
gde se završava turski tabor.
Jagoš klimnu glavom u znak odobravanja. Znao je on da oštrom oku
njegovog dugogodišnjeg pratioca neće nijedna pojedinost promaći.
Kao da je rekao amin u Očenašu, April Sokolović se spokojno opruži
po zemlji. Uskoro Jagoš začu ječanje, cviljenje i tihe uzdahe propraćene
isprekidanim hrkanjem. Vitezu se činilo da njegov drug u snu propati sve
što se u toku godina nakupilo u njegovoj duši. Jagoš oseti kako ga
spopada tuga. Oslonjen leđima o stablo omorike, punim plućima udisao
je mirise smole, divljeg bosioka i vlažne mahovine. Oko njega je zjapila

293

mrkla noć, tiha i teška kao nespokojstvo koje nikad neće proći. Njegov
drug i najodaniji pratilac utonuo je u san. Svakodnevni život, surov i
divljačan kao jednosmerni put grešnika ogrezlog u saznanje da mu
povratka nema i da mu jedini spas leži u propadanju, pokrila je koprena
meka i blaga. Ali, uskoro, doći će buđenje noseći sa sobom beznadnu
pustoš svakidašnjice. April Sokolović, oprezan, lukav i krvoločan, opet će
tegliti teret koji mu je udes bacio na pleća I nosiće ga kao nedokučnu
tajnu, sve dok iznuren i posrćući zanavek ne sklopi oči. Vitez je osećao u
duši potištenost istovetnu s tminom koja ga okružuje, a u isti mah i da su
mu nedokučni i uzroci i razlozi turobnog stanja koje ga je spopalo.

Topovski pucnji su zamukli. Mnogoljudna neman, tamo, oko grada
Smedereva, zastala je da predahne, kao zver kad isteže svoje
protegljasto telo pripremajući se za novi skok.

Jagoš utonu u dremež.
Pred zoru novi topovski pucnji digoše na noge ceo bivak. Sebri
ratnici, skačući s legala, grabili su oružje i još bunovni buljili u polumrak
očekujući navalu Turaka.

— Spustite oružje, ratnici! — doviknu im Jagoš. — Vaša galama
prerano je počela. Ovde nema nikoga na kome biste mogli okušati svoju
hrabrost! Konjanici, sedlajte konje, a pešaci, pritežite opanke. Dok triput
očitam Očenaš, hoću da vas vidim spremne za pokret...

Zora ih je zatekla na levoj obali Morave. Reku su prešli plivači
plivajući, a neplivači držeći se konjima za repove. Dok su se odmarali
skriveni u vrbaku. April i Dabić su se uveliko primicali turskom taboru.

Gruvanje topova opet je prestalo. Zbog toga se jasnije čula vreva,
uzvici, dozivanja, rzanje konja i blejanje ovaca. Iznad svega probijalo se
tutnjanje velikog koša i prodorni zvuci bojnih truba. Laki povetarac na
mahove je donosio graju koja je izbijala iz plavičaste izmaglice nad
Smederevom. Turski ratnici jurišali su na grad.

April i Dabić, zaklonjeni žbunjem, motrili su nepregledni gabor sa
jednog brežuljka. Njihovu pažnju nije privlačila borbena vreva. Gledali su
oni s koje se strane moglo približiti taboru, na kome mestu udariti i kuda
se sa što manje štete izvući iz borbe. Za kratko vreme sve je bilo uočeno
i dva ratnika se uputiše prema svome bivaku.

Prvi prepad izvršili su noću, po mrklom mraku. Konjanici pod
Jagošem jurišali su na komoru, a pešake su vodili April i Dabić pravo
prema livadama gde su konjušari napasali konje. Tukući se u mraku,
sebri su više vikom izazivali nered i pometnju. Preneraženi glasovi i
zveket oružja zlokobno su odjekivali, stvarajući od male grupe ratnika
desetostruko veću silu. Petonedeljni boravak pod Smederevom smanjio
je opreznost turskih ratnika koji su boravili dalje od gradskih zidova, a
konjušarima ni na pamet nije padalo da bi se neko usudio da juriša na
toliki tabor. Zbog toga, preuveličavajući opasnost koja ih je iznenada

294

snašla, i jedni i drugi udariše u bekstvo stvarajući lom i pometnju. Emiri,
kapetani i čauši, vičući iz sveg glasa, dizali su na noge bunovne ratnike,
svrstavali ih u bojni red i zaklinjali da se bore za sultana i njegovo
veličanstvo.

Međutim, graja se uvećavala. Stvarali su je begunci koji su izmicali
ispred Jagoševih konjanika, ne pomišljajući da se okrenu i pogledaju ko
ih goni. A sebri ratnici, videći da im se pružila prilika da lako okušaju
svoju ratničku sreću, uletali su u gomile begunaca tukući ih sabljama i
topuzima. Preplašeni konji, jureći sa pašnjaka, naleteše na krdo kamila,
povukoše ga za sobom i kao povodanj sručiše se na tabor. Zapaljeni
stogovi slame i sena na nekoliko mesta osvetliše pomamu koju stvara
bezglavo bežanje U opštem metežu mnogima se činilo da im opasnost
prati od grada, pa, dohvativši oružje, pojuriše prema zidovima. Tobdžije

primakoše zapaljene fitilje topovima i gruvanje stade potresati zemlju.
Cela turska ordija pod Smederevom kovitlala se u grozničavom

strahu. Zembereklije135 su u bežanju zapinjale samostrele, ne znajući na
koju stranu da se okrenu i koga da gađaju. Kraj njih su kao utvare
promicali, smucali se u sudarali pešaci, ne hajući za viku pijade-baša136,
koji su im izbezumljenim glasovima dovikivali da se srede.

Srpski ratnici u gradu, uvereni da despot Ðurađ sa ugarskom
vojskom udara na turski tabor, otvoriše veliku kapiju. Prema svetlosti
buktinja sa zidova videli su se konjanici kako izleću iz grada i kako
vitlajući mačevima i topuzima jurišaju u zbijene gomile turskih ratnika.
Toma Kantakuzen i Grgur Branković, boreći se kao prosti ratnici, prodirali
su sve dublje kroz masu protivnika u težnji da se što pre spoje s vojskom
koja im je iznenada pritekla u pomoć. Za njima su nadirali konjanici i
pešaci, sve prekaljeni borci na maču i topuzu. U strahovitom naletu
srpski ratnici su potiskivali, razbijali, komadali i nagonili u bekstvo gomile

prestrašenih Turaka. Prodorni zvuci truba neprekidno su odjekivali iz

grada.
Međutim, u pozadini tabora nered se stišavao. Jagoš je svoju grupu

konjanika povukao iz borbe, a April Sokolović je iz sveg glasa pozivao
svoje pešake da se povlače prema jaruzi, pet strelometa udaljenoj od
tabora Sebri navališe da hvataju za ulare rasturene konje i bacajući se
na njihova gola leđa pojuriše preko njiva i livada.

Tako je izgledao noćni napad učinjen iznenada. Nekoliko stotina
ratnika pokolebalo je i uzdrmalo ceo turski tabor pod Smederevom.

— Gospode! — uzviknu Jagoš kad se svi iskupiše u jaruzi. — Šta bi

se desilo da smo imali deset ili dvadeset hiljada konjanika!

— Mogli smo prodreti do sultanova šatora i udariti po emirima i
kapetanima! — dobaci Dabić

— Mogli smo! — sleže ramenima April. — A ovako, jurišali smo na
komoru i konjušare...

295

— He! — nasmeja se Jagoš. — Mesto da mlatimo magarca, mi smo
raspalili po samaru!

— Ne mari! — reče Gligor. — Sutra nanoć ponovićemo napad.
— Sutra nanoć? — zažmire April. — Sutra nanoć izležavaćemo se
na nekom proplanku u planini i prepričavati svoje podvige. Bar četrnaest
dana nećemo se približiti turskom taboru.
— Tako je! — složi se Jagoš. — Ovoga puta sreća je zažmurila u
našu korist. A sutra toj varljivoj boginji može pasti na pamet da progleda
na oba oka...
— Istina je! — dobaci sebar Popara. — Žensko je to! Okrene ti leđa
baš kad pomisliš da si zaplivao u blagostanje.
— Baš tako! — prihvati Jagoš. — Zbog toga ćemo napustiti tursku
ordiju pod Smederevom i krenuti prema Novom Brdu da vidimo šta se
tamo događa.
— A posle? — upita Gligor.
— Posle? Posle ćemo ostaviti za posle!

*

Pet nedelja su ratnici u gradu odolevali turskim jurišima, razbijali i
palili opsadne mašine, vršili noćne ispade, razgonili napadače i saterivali
ih u tabor. Zbog čestih napada, posada se proredila. Mnogi su izginuli ili
izranjavljeni, pa su zdravi i snažniji skoro bez smene danju i noću bdeli
na zidovima, uvek spremni da se late oružja. Ali počelo je među
građanima i ratnicima da se zucka kako se hrana ljudska i stočna vidno
smanjila i da je neće biti duže od mesec dana. U takvim okolnostima
šaputalo se da je Jerina pre navale turskih ratnika dobar deo hrane iz
grada prodavala vizantijskih trgovcima. Uzalud su starešine i vitezi
pokušavali da suzbiju ovu besmislicu Vest se uporno održavala, osobito
kad su glavni zapovednici, Toma Kantakuzen i Grgur Branković, naredili
da se obroci smanje na polovinu. Ali, uprkos tome, borbeni duh nije
opadao, jer se očekivala pomoć sa strane. Svakoga dana ratnici su sa
zidova pogledali neće li se pojaviti ugarska vojska pod knezom
Hunjadijem i despotom Ðurđem. Zbog toga se i dogodilo da je celokupna
posada skočila na noge i dočepavši oružje izletela na zidove ili grunula
kroz kapiju da juriša na turski tabor. Neznatnu grupu ratnika smatrali su
za vojsku koju su s toliko nestrpljenja očekivali. Istu tu vojsku očekivale
su i turske starešine i njihovi ratnici, i, strepeći od njenog dolaska, počeli
su da gube samopouzdanje. I dok su vitezi Grgur Branković, Oblak
Radosav i njihovi ratnici, prekinuvši borbu u polju, hitali razočarani prema

296

gradskoj kapiji, u sultanovom taboru nastala je prepirka koja se pretvorila
u svađu.

Svađu su otpočeli Isak-paša i Turahan-paša, bacajući jedan drugom
u lice uvrede koje bi se u drugoj prilici samo krvlju mogle oprati. Kapetani
i zapovednici manjih odreda između sebe se zakavžiše okrivljujući jedni
druge za nered koji je uzbunio ceo tabor, kao da se moglo utvrditi čije su
ardžije, komordžije i konjovodci u mrkloj noći prvi udarili u bekstvo. Vika,
psovke i preteći glasovi dopreše do sultana i uskoro se pred šatorom
Isak-paše stvori Muratov čauš Ali njegova pojana smiri samo niže
starešine, dok emiri udariše u još žešću svađu

Čauš se isprsi:
— Veliki, silni i nepobedivi sultan Amurat, koga Alah...
— Čekaj! — prekide ga Turahan. — Govori šta hoćeš!
— Sultan vas poziva pod svoj šator.

— I šta još? — zažmire Isak-paša.
— Da iz tih stopa dođete. To je sve!
Pod velikim šatorom sultana Murata bili su prostrti debeli dušeci

prekriveni nekakvom crvenom tkaninom koja se presijavala na treperavoj
svetlosti lojalnih sveća. U jednom uglu stajao je poveliki sanduk, okovan
gvozdenim pločama i zamandaljen sa dva golema katanca. Emiri, čauši i
kapetani krišom su bacali pohotljive poglede na taj sanduk, jer je u njemu

ležalo sulgansko zlato. Na poklopcu se nalazila lepo složena gomila
ćilima. Tu je sedeo sultan. Odatle je mogao videti sve i svakoga pod
šatorom, ne hajući što mu noge ne dodiruju zemlju. Desno i levo od
sultana sedeli su na dušecima veziri Halil i Hamza-paša, kriveći vratove,
jer su stalno gledali odozdo naviše kad Murat progovori. Desno od Halila,

prekrstivši noge na dušeku, sedeo je Fadula, sultanov glavni blagajnik.

Bivši derviš, uvek nezadovoljan, uspijao je tankim usnama i bacao
prezrive poglede na vezire, pa čak i na sultana, valjda iz pakosti što mu
ne da ključeve od katanaca na velikom sanduku. Murat je cenio Fadulu i
njegovu privrženost Alahu, ali je ipak voleo da te ključeve drži za svojim
pojasom.

Šator je bio osvetljen lojanim svećama, jer je dim buktinja Muratu
naterivao suze na oči i dražio ga na kašalj i kijanje.

Streljajući pogledom svoja dva glavna emira, Turahan-pašu i Isak-
pašu, Murat otpoče:

— Svađate se? Vaša svađa prešla je na niže starešine! I oni se
svađaju; a ratnici hoće jedni drugima oči da povade!

— Istina je! Alaha mi, istinu govori! — zaklimaše glavama sve

starešine, osim dva okrivljena emira.
— Svađa će nas do propasti dovesti! — nastavi sultan. — I da je po

mome, velikog mi sveca Muhameda, nikad ovamo ne bih nogom kročio,
niti bih tražio pamet pod Smederevom!

297

Starešine se stadoše zgledati. Njima se činilo da se ništa bolje nije
moglo preduzeti u prilikama koje su za poslednje dve godine nastale.
Turahan i Isak, a uz njih i Fadula, more reči su prosuli u Drenopolju dok
nisu sultana ubedili da preduzme vojnu na Srbiju. Dva vezira podržavala
su sultana, što im nije smetalo da podbadaju emire da ostanu dosledni u
navaljivanju. Fadula je pretio kletvama, prizivao Alaha i pominjao svoje
snove, koji su predskazivali veliku slavu sultanu ako ovaj pohod
preduzme. I Murat je pristao zadržavajući pravo da za svaki neuspeh
svali krivicu na druge, da proklinje savetodavce i da se žali na svoju zlu
sudbinu.

Sultan se obrati Isak-paši:
— Bečiš te oči kao da niko pod božijom kapom nije pametniji od
tebe! Znaš li, nesrećniče, da nas je noćas napalo svega trista pedeset
ljudi! Uhvaćena su dvojica koji nisu ratnici, nego seljaci... Eto, ta šaka
jada umalo nije rasterala čitav naš tabor. A ti se prsiš i kopečiš — podiže
glas sultan — kao da si u stanju celu zemlju da obzineš!
— Ja sam sin velikog i slavnog Evrenosa! — prkosno odvrati Isak-
paša
— I šta sad hoćeš? — zažmire sultan. — Valjda smatraš da zasluge
tvoga oca daju pravo i tebi i tvome ludoglavom bratu Ali-paši da
nagrizate našu carevinu i meni jedete vek! Obojica ste postali emiri
zahvaljujući mojoj dobroti i imenu svoga oca!
Sultan predahnu. Bore na čelu i oko očiju postadoše mu veće i
dublje, a tanke usne se zategoše:
— Ti i tvoj brat — nastavi — celom svetu ste dojadili slavom svoga
oca. Hoćete ljudima oči da isterate, kao da se milost Alahova samo na
Evrenezoviće izliva… Još malo pa ćete od silne obesti početi zemlju da
grizete!
Isak-paša skoči, pa mlatarajući rukama podviknu:
— Ljudi, braćo, paše i begovi! Čujete li!? Vidite li? I da li shvatate
nepravdu koja mi se u lice baca?
— Sedi! — dreknu sultan — Sedi, šejtansko štene, i slušaj moje
reči! Hoću da kažem ovako, pred svima: uvuci svoje rogiće, junače, jer,
tako mi imena svemogućeg Alaha, isteraću te iz tabora! A sad govori:
čije su ardžije prve udarile u bekstvo? Čiji su konjovodci nadali dreku kao
da im šejtan kožu dere?
— To pitaj Turahan-pašu i one njegove razularene komordžije —
turobno dobaci Isak-paša.
— Ja pitam tebe!
— A ja odgovaram...
— Odgovaraš? — uskipe sultan. — Odgovaraš kao da pred sobom
imaš bašibozluk a ne sultansko veličanstvo! Hoćeš da se svađaš i sa
mnom, ti, ti izlizani đone, prodrta vrećo i baksuze!

298

— Zar ja baksuz?! — planu Isak.
— Ti, ti, i to asli137! Baksuz138! Nateraću martologe i one propale
ahandije… — obrati se sultan ostalima — nateraću ih, kažem, da ovog
baksuza batinama isteraju iz tabora...
Isak-paša kipteći od besa ponovi:
— Zar ja baksuz?!
— Ti, i to dibiduz139! Tvoja hrabrost i ratovanje nekoliko puta su nas
doveli do ivice propasti! Nećeš ti više žariti i paliti kraj mene živog!
Isak-paša smače saruk s glave i baci ga pred sultanove noge
Otpasa sablju i tresnu je o zemlju, onda sede i poče da se izuva.
— Gledajte, ljudi, ludaka! — viknu sultan. — Šta radiš to, bolesna
glavo?
— Izuvam opanke!
— A što, bolesna dušo?
— Idem u Meku, na Ćabu!
— Gle! Bolje idi svome pobratimu, šejtanu!
— Ne skrnavi! — dobaci Fadula. — Ne pominji ime nečastivog uz
ime svete Ćabe! Služba Alahu i svecu Muhamedu viša je i bolja...
Sultan se malo trže:
— Neka mi Alah oprosti! — reče. — Ali više bih voleo da ovaj
nadmeni gusan ode u šejtanski rod!
Isak-paša, raspasan i bosonog, izađe iz šatora. Sultan pljesnu
dlanovima:
— Eto vam pa sudite na čijoj je strani pravda! Da je srpski despot sa
ugarskim ratnicima noćas udario na naš tabor, ne verujem da bi nam se
više dala prilika da preduzmemo vojni pohod.
Veziri, emiri i kapetani su ćutali. Mučna scena sa Isak-pašom dovela
ih je u krajnju nedoumicu, jer nikome nije bilo jasno zbog čega je baš taj
emir bio na nišanu. Svi odreda osećali su da među njima nema nikoga ko
nije kriv za toliki nered u taboru.
Ali iznenađenje je došlo do vrhunca kad sultan nanovo progovori:
— Fejzula — reče — iz ovih stopa otići ćeš u grad... Kaži tamo
starešinama i vitezovima da se divimo njihovom junaštvu i da im nudimo
najbolje uslove ako predadu grad. Svi će biti slobodni i ničija imovina
neće biti oštećena.
— A zašto to? — zausti Fadula.
— Ćuti! — obrecnu se sultan — Ćuti i moli se Alahu da te poštedi
moga gneva! Fejzula, skupi grupu pratilaca i smesta polazi!
— Ja bih to sutra, po danu! — dobaci vezir Hamza-paša.
— Istina je! — šmrknu sultan. — Fejzula, vrati se.
Derebeg sleže ramenima i sede na dušek.
— A Isak-paša? — osmeli se Fadula.
— He! Taj je krenuo na Ćabu. Nego, dobro bi bilo da ga neko stigne.

299

Čuj, Ferhate, — obrati se jednom kapetanu — skupi dobar odred
konjanika, pa kreni za ludakom. Reci mu da sam ga postavio za glavnog
zapovednika vojske pod Novim Brdom, namesto Osman-paše. Kreni
odmah, stigni ga i predaj mu moju zapovest.

— Ako ne prihvati? — upita Ferhat.
— Odseci mu glavu i donesi je ovamo!
Kapetan se dobro zagleda sultanu u lice pa uverivši se da ozbiljno
govori, pokupi saruk, sablju i opanke Isak-paše i izađe iz šatora.

300