Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

kad se dohvatiše proplanka po brežuljcima i čestara obraslih leskom i
glogom po prisojnim stranama.

— E, sad stoj! — uzviknu ratnik zadihano. — Ovde ćemo malo jesti
šta je bog dao.

— I da se odmorimo — dodade žena brišući rukavom znojavo lice.
Seli su u debelu hladovinu pod jednim hrastom. April izvadi pogaču,
komad slanine i golemu britvu koju mu je Jagoš nekad poklonio. Dok su
jeli, ratnik primeti kako se ženi sklapaju oči od umora. A dremovna
Paraskeva nije gledala kako njen saputnik lakomo jede komade tvrde
pogače i poveće parčiće slanine, praveći guke na oba obraza, što baš ne
priliči isposniku.
— Čujem da su ti čoveka oterali u goru? — nemarno reče April.
— Batali! — odvrati žena. — Nije mi do pričanja. Vidiš da sam
skapala od umora. Zaspaću sedeći Nego, da idemo...
— Kako ti kažeš...
Na jednom bistrom potočiću napili su se vode, ispljuskali po licu i
krenuli dalje. Desno i levo po uvalama i proplancima sebarska naselja su
se videla ili naslućivala po dimovima. Kolibe pokrivene slamom,
zemunice i poneka brvnara nalazile su se razbacane, bez ikakva reda.
Izmršaveli psi smucali su se oko svinjaca, torova i po đubrištima.
Goluždrava deca tapkala su bosa po prašnjavom putu među kolibama ili
se brčkala u blatnjavoj bari kraj naselja. Na tihom letnjem vremenu dim je
iz koliba više izbijao kroz vrata nego na badžu. Zbog toga su babe i starci
sedeli napolju U hladu.
Uz put je April pričao Paraskevi o velikim gradovima i životu u njima,
o Turcima i njihovoj sili i ratničkoj snazi, o Ugrima koji se spremaju da
dižu vojnu protiv osmanlijskih bezbožnika i najposle o despotu Ðurđu i
Jerini. Pošto se složiše da je despotica prokleta i da Srbima nema sreće
dok je ona među njima, ratnik i žena ćuteći nastaviše put. Međutim,
uskoro stigoše u naselje gde je bila koliba sebarke Paraskeve.
— Jesi li i ti odbegao? — reče starica, Paraskevina majka.
— Vala kao i da jesam! — odvrati ratnik ulazeći u kolibu.
— On je božji čovek — dobaci žena. — Došao da blagoslovi našeg
Trivu.
Koliba, napravljena od naboja i pokrivena slamom na četiri vode,
imala je samo jedno ali prostrano odeljenje. Na sredini je gorela vatra
ispod kotla obešenog o verige pričvršćene za tavansku gredu. Miris
pasulja širio se iz kotla. Malo ulevo stajao je sto sklepan od bukovih
dasaka i oko njega dve klupe bez naslona. U jednom uglu nalazio se
alat: nekoliko motika i budaka, dve sekire i ralica. Okolo, kraj zidova, bile
su postavljene po zemlji postelje od debelog sloja slame, pokrivene
asurama. U suprotnom uglu ležale su vreće od kostreti pune ječma, raži i
pšenice. Na zidu iznad njih visile su dve polutke slanine i nekoliko lubina

201

suve ovčetine. Kraj vreća se video veliki sanduk za brašno, a uz njega
još dva džaka i još jedan sanduk, manji, bolje zaklopljen. U takve
sanduke imućniji sebri stavljaju svoje odelo od valjana sukna i rublje od
lanena ili prtena platna.

Mali Triva, pokriven ponjavčetom, spavao je na postelji.
— Neka deteta, neka spava! — reče April sedajući za sto.
Sede i baba i zagleda se u gosta.
— Spadate među imućnije? — otpoče ratnik.
— Imamo! — odvrati baba zaklanjajući šakom bezuba usta. — Bog
je dao pa imamo. Ali eto, Novaka snašlo... pa, nisu ga ubili, bogu hvala!
Da ga taj vitez nije spasao, ovo dete bi ostalo siroče. Nego, valjda će dati
bog da i njoj, prokletoj Grkinji, nečastivi daleko bilo od nas sudi!
— Vala baš! — uzviknu April
— I da joj se seme zatre!
— Vala dabogda!
Paraskeva, valjda nestrpljiva, stade buditi dete. Ljubeći ga i tepajući
mu, prinese ga Aprilu. Na koščatom licu ratnika pojavi se osmeh. On
stavi obe ruke detetu na glavu i udubi se u molitve. Kada po treći put
završi Očenaš, izvadi iz nedara kesu s novcem, odabra jedan srebrni
perper i dade ga detetu.
— Biće ti srećno i blagosloveno od danas, pa doveka! — završi
April.
Posle ručka, dok je razgovarao s babom, ratnik primeti na Paraskevi
usplahirenost. Mesto da prilegne i odspava za ono malo vremena što joj
je ostalo do polaska na radilište, žena je svakog časa izlazila iz kolibe,
vraćala se i, ne mešajući se u razgovor, bavila se oko deteta.
Već je sunce uveliko prevalilo zenit i krenulo prema zapadu, a April
još nije smislio šta da preduzme dalje. Najprikladnije bi bilo da se s
Paraskevom vrati tamo odakle je i došao, jer nije bilo moguće naći
izgovor da ostane u kolibi, a da se raspituje za Jagoša i sebre begunce,
sigurno bi bilo beskorisno, a možda i opasno. Zbog toga ratnik je
odugovlačio s razgovorom pričajući babi priče o vilama, vešticama i
vukodlacima. Pred zalazak sunca Paraskeva mu se obrati:
— Častan si i valjan i hvala ti na molitvama i daru, ali vreme je da
pođeš... Odavno je trebalo da si pošao ako nećeš da te na putu zatekne
mrak.
— A ti?
— Bogme, ja više ne odoh na gradilište! Dvaput su me tukli
bičevima! Treći put vaistinu neće! Traže da im prokažem mesto gde su
moj muž i ostali...
— Pa? Jesi li prokazala?
— Nisam, jer ni sama ne znam gde su. Nego, ti bi sad već mogao
da kreneš...

202

Ratnik ne odgovori. Paraskeva izađe iz kolibe s detetom na ruci.
Izađe i baba.

„Ove će me ostaviti ovde", pomisli April. „Ili će dići starce i babe u
naselju da me premlate! Bog i duša, nikad ovako ludo nisam upao u
kljusa. Što bar ne povedoh Gligora i Dabića! Ako treba neslavno da se
gine, neka bar i oni krenu sa mnom na onaj svet."

Ratnik je poduže sedeo sam u kolibi. Već je i sumrak počeo da se
spušta kad se diže od stola i pođe prema izlasku. Pažnju mu je privuklo
najpre nekakvo dozivanje, zatim povici i najposle žagor. Odjednom
zastade i pretrnu. Spolja su se čule razgovetne reči:

— On je božji čovek! Ne možeš ga tek tako ubiti!
— Gde je?
— U kolibi...
April napipa u nedrima dršku noža, stade iza vrata i pritaji se. Spolja
su se čuli koraci, zatim i uzbuđeno disanje. Neko zastade na pragu
kolibe.
— Koji je ovo đavo! Ne vidim ga... — začu se grub muški glas.
— Uđi! — reče drugi. — Neće te valjda pojesti!
— I ući ću...
Ratnik oseti kako mu zatrepta srce:
— Jagoše, jesi li ti? — viknu.
— Ko je tamo?
— April Sokolović!
— Gospode, pomiluj nas grešne! — uzviknu Jagoš i upade u kolibu.
Dva ratnika se zagrliše.
Sebar Novak i četiri njegova pratioca stajali su začuđeni pred
vratima kolibe. Po njihovim pogledima videlo se da nisu u stanju da
shvate u čemu je stvar.
— Ne čudite se, braćo! — doviknu im Jagoš. — Ovo je moj čovek.
Došao je kao s neba. On će biti veza između nas i ostalog sveta...
Uđite...
Sebri žagoreći uđoše u kolibu. Odnekud se stvoriše i Paraskeva i
njena majka.
— One su nam još u podne dale znak da se neko nalazi u kolibi —
reče Jagoš. — Mislili smo da će biti krvi, kad ono gle... April Sokolović!
— Znači, sad si među hajducima? — nemarno upita April.
— Tako je... Begunac... Ucenili su mi glavu, ali će mnogi svoje
ostaviti na mom tragu pre nego što me se dočepaju. Imam trideset
sebara begunaca, sve žestoki ratnici, ali bez oružja! Ti ćeš nabaviti sve
što treba: oružje, konje, hranu... i odelo!
— Zbog toga sam i došao i, ako je po volji, docnije ću vam se
priključiti...
— A Gligor i Dabić?

203

— I oni su sa mnom. Ostavio sam ih kod Smedereva.

Jagoš i April su razgovarali kao prijatelji koje je nevolja za duže
vreme razdvojila, a slučajna okolnost opet sastavila. Međutim, sebri su
ćutali namrgođeni, zgledali se i klimali glavama kao da se vajkaju. Oni
nisu ni pokušavali da sakriju nezadovoljstvo. Koščato lice došljaka, tanke
usne, kukast nos, a osobito krupne žućkaste oči nepogrešivo su
ukazivale da pred sobom imaju čoveka koji je gotov na sve. Njihovo
nespokojstvo još više je povećavalo Jagoševa srdačnost. Sumnjičavi i
nepoverljivi prema svemu što je van njihovog uobičajenog životnog toka,
sebri su se pribojavali i Jagoševe naravi; a prisustvo došljaka činilo im se

u najmanju ruku sumnjivo. Zbog toga se nisu mešali u razgovor dvojice
prijatelja. Ipak se Novak, kao domaćin, najposle obrati Aprilu:

— Pa sad ti, kad si već tu, i tako reći s nama ili uz nas, treba da
kažeš kakve namere imaš. Izdati nas sigurno nećeš?

— Od danas sam vaš. Boriću se uz vas do boljeg života ili prema
božjoj volji, i do pogibije ako već mora i to biti...

— Onda, da se poljubimo i da proslavimo tvoj dolazak među nas!
Sebri braćo, kape dole!

April zaredi da se ljubi sa sebrima.

Kad svi posedaše za sto, Paraskeva i njena majka skidoše s vatre
kotao pun već kuvanog pasulja. Iz pepela izvadiše sač i iz njega
nabubrelu, dobro pečenu pogaču. Prema svetlosti vatre i nekoliko
snopova luča ratnici navališe da jedu drvenim kašikama. Zemljane ćase
su se svakog časa punile i praznile. Na stolu se našlo i nekoliko kriški
tvrda sira, komad suve slanine i testija puna kvasa.101

— Dobro piće i žestoko gorči! — reče April pošto odujmi testiju,
prćeći tanke usne. — Imaš li ga dosta? — obrati se Novaku.

— Imam bure dobro zatvoreno! Eno ga u lagumu.

— Imamo i mi! — graknuše ostali sebri.

— Dao bog, pa imamo — prekrsti se baba, Paraskevina majka.

— Neka sad! — odmahnu rukom Novak, pa kao da produžuje
započetu misao, nastavi:

— Istina je, stižu dovde potere prokletih Grka, pa i naših, ne bilo ih!
Zato ćemo odmah na put, jer golim rukama ni mačke se ne mogu

pognati.
— Tako je! — složiše se sebri. — Odmah krećemo.
Tiho letenje veče blago je palo po bregovima i uvalama. Iza najvišeg

vrha Homoljskih planina pojavi se pun mesec. Begunci su krupnim

koracima odmicali od naselja. S njima je bila i Paraskeva. Jagoš i April
su išli na začelju.

— Sad tek da progovorim zbog čega sam te tražio i umalo glavu
nisam izgubio — otpoče April. — Ali, najpre, mlatni me dobro pesnicom

za vrat...

204

— E, zašto to? — iznenadi se Jagoš.
— Mlatni me, pa ću ti reći!
— Batali! — sleže ramenima vitez. — Moje pesnice ne znaju za
šalu. Najpre reci šta imaš. Ako je kakva podlost, lako ću te sravniti sa
zemljom.
— Bolje i nisam zaslužio! — pokunji se April. — Ima već skoro
godinu dana kako se posipam pepelom po glavi.
— Hm! — učini Jagoš. — Što se mene tiče, možeš se posipati dokle
je sveta i veka, samo ako ti dostane pepela.
— Slušaj... — zastade April hvatajući ga za ruku. — Pronašao sam
onu devojku...
— Grozdanu? — prenu se vitez.
— Baš nju. Našao sam je u Beogradu.
— Gde je sad?
— U Prištini... Pošla je da te traži, a osim toga hoće da kazni
nastojnike lopove na svom imanju i brata od strica nekakvog Stanimira...
Jagoš ga zgrabi za ramena i stade drmusati.
— Rekao si da mene traži? — reče.
— Jeste... Nije više ljuta... Hoće da te moli za oproštaj...
— Pričaj! — uzbuđenim glasom reče vitez.
— Pa... — zateže April. — Sad dolazi ono najgore. Njenog ujaka,
pokojnog Jeremiju, ubio sam ja!
— Ti?!
— Eto ja! Učinio mi se mrskiji od svakog Turčina i — ubio sam ga.
— Pobogu, što nam to nisi rekao one noći u Golupcu?
— Nisam se usudio... Ujak joj je, znaš, pa posada i najposle trovanje
bunara... Nije se moglo. I devojka besni na mene što joj onda nisam
rekao. Sad, kajem se zbog toga, a kaje se i ona što je bacila krivicu na
tebe. Eno je u Prištini, jedva čeka da te vidi.
— To neće skoro biti. — zaklima glavom vitez. — Ucenjena mi je
glava
— Znam. U to me je zlo... Nego, još nešto... Bićeš bogat kao onaj
što se pominje u priči da je mleo biserna zrna i drago kamenje, pa od
takvog brašna pravio pogaču, te jeo... Devojka je digla onih deset hiljada
dukata što su Turci dali Jeremiji za grad Golubac. Novac je zakopala na
sigurnom mestu. Za to mesto znaju samo ona i valjda njen sluga, onaj
lopov Stojimir. Tako je to, a da ne pominjem njeno bogastvo koje joj nije
digao pokojni stric Beluš niti prožderao brat Stanimir... Nego, ti sad idi za
sebrima i krij se, a ja ću natrag pod Smederevo. Očekuj me uskoro. Doći
ću ti s konjima i mazgama natovarenim oružjem, odelom i i svim što je
potrebno pravim ratnicima.
April, ne čekajući da mu se vitez zahvali, okrete leđa i žurnim
koracima krenu natrag prema naselju.

205

Jagoš je neko vreme gledao za njim. Srce mu je lupalo od
uzbuđenja, a u glavi su mu se ukrštale misli koje mu nateraše suze na
oči. Činilo mu se da je devojku i njenu ljubav prežalio, da se smirio i
prema okolnostima nastavio teški ratnički život. Kao dobrom vitezu ostalo
mu je bilo da se bori i da ratuje dok ne pogine. Zbog toga ga bekstvo i
ucena Tome Kantakuzena nisu mnogo uzbuđivali.

Vitez se bolno osmehnu. U borbama i megdanima sreća ga je
služila bolje nego ikog. Ali ljubav prema Grozdani pala je u nekoliko
mahova pod neumitni udar sudbine, izmicala ispred njega i, kao da mu
se ruga, bacala ga iz jednog iskušenja u drugo. Jagoš uzdahnu i krete za
sebrima beguncima, koji su već daleko izmakli.

206

Glava dvadeseta

Smederevski grad je iz dana u dan primetno rastao. Na gradilištu se

ništa nije izmenilo, osim što su i ratnici, odloživši oružje, prionuli na
posao. Sebri, ugledajući se na njih, manje su roptali i jadikovali, osobito
otkako je despot Ðurađ sa sinovima Grgurom i Stefanom učestao da
obilazi radove.

Vojvoda Vitko i Oblak Radosav ispričali su despotu Jagošev slučaj
nadajući se da će izmoliti oproštaj.

— Vitez je bio u pravu! — reče Oblak Radosav.
— Još kako! — dodade Vitko. — Umalo i nas dvojica da potrgnemo
mačeve. Jer ratnici Tome Kantakuzena ponašaju se gore nego Turci...
Sad je Jagoševa glava ucenjena, a sebri proklinju sve što je grčko...
— Znam! Sve mi je poznato! — reče Ðurađ obarajući glavu. —
Proklinju sebri... Počeli su i ratnici! U ovaj grad sa kamenjem biće
uzidane i kletve. Pa neka...
Odjednom despot podiže glavu. Ispod natuštenih obrva blesnuše oči
čudnim sjajem. Oko usta mu se pojavi grč.
— Sebarska mržnja nema granice — reče. — Ona zaslepljuje do te
mere da se sopstvena korist ne može ni nazreti, a kamoli sagledati. Bez
ovoga grada prvi nalet Turaka prešao bi kao poplava preko nas. A
ovako, borićemo se kao ratnici i ginuti kao ratnici!
— A sebri? — upita Radosav Za njih neće biti mesta u gradu?
— Neće! — odvrati despot. — Oni će se kao i dosad skrivati po
planinama Dok smo mi živi, na nogama i pod oružjem, njihovo bežanje i
potucanje biće privremeno. Kad mi padnemo, sa nama će pasti i
poslednja nada u spas. Sebri će postati turski robovi i nikad više neće
osetiti blagodeti slobode. Oni to ne mogu da shvate, jer su prosti i neuki.
Zbog toga se njima može oprostiti. Oni proklinju ali i rade!
Despot ućuta i zagleda se u daljinu prema zidovima grada gde je
vrvelo kao oko košnice.
— Njima se oprašta — nastavi Ðurađ. — Oprašta se i ratnicima, jer
su i oni prosti. Ali vitez mora da zna šta u ovom trenutku za nas znači taj
grad. Za njega nema oproštaja!
— Pokojni vitez Beluš bio je u pravu. Sin Todora Besovitog suviše je
pustopašan, neobuzdan i buntovan. Ocu Radosavu i svoj njegovoj bratiji
u manastiru Svete Bogorodice kod Golupca nije pošlo za rukom da

207

ukrote viteza i da iz njega isteraju sedam besova. Izgleda da to niko neće
moći. Da one noći pod vešalima moj šurak Toma nije popustio, danas ne
bismo zidali grad. Mesto toga klali bismo se između sebe. Toma je
Jagoševu glavu ucenio na sto dukata. Ja ću povisiti ucenu na dve hiljade
dukata, jer kazna viteza buntovnika treba da služi kao primer ostalima... I
vas dvojica... Sami ste priznali da umalo niste potrgli mačeve.

— Pobogu! — planu Oblak Radosav. — Zar smo mogli mirno da
gledamo kako Merokle veša oca i muža pred očima majke i deteta!

— Šta su žrtve pojedinaca prema opštem dobru! — odvrati Ðurađ.
— Gotov sam i sam da ih podnesem.

— I neka bi se sve kletve ovog napaćenog naroda doslovce sručile
na mene i moj rod ako i jednom pomislim da izbegnem žrtve!

Despot napusti sto ispod kestena i lagano krete prema gradilištu.
Dva viteza su, osećajući krajnju nelagodnost, gledala za njim. Oblak
Radosav, kao za sebe, tiho progovori:
— Goni nas na samoodricanje. Ovo se naročito na mene odnosi...
Neka sa kletvama i moja ljubav i propast budu uzidane u taj prokleti grad!
— Sirota Baba Ana! Ovoga puta će dolijati! — zaklima glavom
vojvoda Vitko. — Na dve hiljade dukata svako će se polakomiti.
Oblak Radosav ga pogleda iskosa:
— Živom se kurjaku ni novcem ni aršinom rep ne meri! — reče.
— Javićemo mu da se bolje čuva — dodade Dragoš. — To je naša
dužnost...
Toga dana popodne pod Smederevo je stigla i Jerina. Despotica je
htela sve da vidi i svuda da zaviri. Pela se na visoke skele, preko dasaka
prelazila na zidove i najposle se našla na visokoj kuli, jedinoj koja je bila
uobličena. Kraj nje su se nalazili mlađi sin Stefan i njegov pobratim
vojvoda Kajica. Mladi ratnik je gajio potajnu nadu da postane zet despotu
Ðurđu. Poštovao je Jerinu i pribojavao se njenog oštrog pogleda, a
krišom je bacio oko na njenu ćerku Maru.
Sa visoke kule despotica je oštrim pogledom posmatrala i
procenjivala rad. Njena raskošna haljina, optočena zlatnom srmom,
presijavala se na suncu. Lice, namazano belilom, izgledalo je kao od
mermera. Sebri, gledajući je odozdo, ostajali su kao začarani. Despotica
im se činila viša i vitkija i, prema zalazećem suncu, kao okružena
plamenom. Raskolačene oči bile su odasvud uprte u nju, a suhe i
ispucale usne šaputale su: Ona! Jerina... Despotica!
Činilo se da se strah koji su godinama osećali od ponosite Grkinje
pretvorio u divljenje i strahopoštovanje, kao da na kuli stoji božanstvo,
surovo i neumitno, ali dostojno obožavanja. Nijedna usta ne izgovoriše
reč „prokleta"

208

*

Nikome naročito nije palo u oči što su April, Gligor i Dabić nestali iz
tabora vojvode Vitka. Oni nisu pripadali nikome i mogli su boraviti gde im
se prohte. Ko ih je najmio za sluge bivao je njima zadovoljan, a još
zadovoljniji kad bi ga tri sumnjiva ratnika bez otkazivanja napustila.
Vojvoda Vitko znao je da sva trojica gaje naklonost prema Jagošu, ali mu
nije bilo poznato da njihova odanost odbeglom vitezu prevazilazi i
prijateljstvo i graniči se sa ludilom. Zbog toga su tri bandita smatrala
Jagoševe neprijatelje za svoje lične. A o uceni su s ponosom govorili kao
da je njima lično porastao ugled.

Šest nedelja posle Jagoševa bekstva, April se opet nađe u Vitkovom
taboru. Lukavi ratnik ni vojvodi ni Dragošu nije spominjao da je našao
Jagoša i odbegle sebre. Dojahao je na dobrom konju i naoružan kao da
je u bitku krenuo.

— Opet ti? — oslovi ga Dragoš.
— Došao sam da čujem šta se priča o našem odbeglom vitezu.
— Despot Ðurađ povisio je ucenu na dve hiljade dukata — dobaci
Vitko.
Preko lica ratnika pustahije pređe blaženi izraz.
— To je velika počast! — reče — Dve hiljade dukata predstavljaju
priličnu gomilu zlata. Sa tim bi se novcem dalo poživelo!
— Što? Da nećeš ti da ga izdaš? — mršteći se upita Dragoš.
— Bog neka mi oprosti za so i hleb što sam pojeo u njegovoj kući!
— žmirnu April. — Ali šta su muke u paklu prema dve hiljade dukata na
ovom svetu! Tovar voska mogu u svećama izgoreti za pokoru i opet da
mi ostane...
— Zar je to zahvalnost čoveku koji ti je spasao život i još te smatra
za prijatelja! Narediću da te izbatinaju! — podviknu Vitko.
— To već nećete moći! — dobaci April, ošinu konja i galopom odjuri.
Ozlojeđeni, Vitko i Dragoš gledali su za njim.
— Hulja će ga naći i izdati, ili ubiti na spavanju! — reče vojvoda.
— Toga se i ja bojim! — dodade Dragoš. — Sutra ću lično poći da
tražim prijatelja. Povešću samo dvanaest ratnika. Sa manjom grupom je
lakše probijati se...
— Mi ga tražimo, a on možda već sedi u Drenopolju među Turcima
ili u Budimu... — reče Vitko.
— To bi bio najsrećniji slučaj! — odvrati Dragoš.
Međutim, April je u trku prevalio dobar deo puta, probio se kroz
šibljak na prisojnoj strani brda i spustio se niz proplanak koji se pružao
sve do jedne povelike jaruge. Ratnik uspori hod, zaustavi konja i sjaha.

209

Najpre stade popravljati oglav na konju, zatim zaredi da pregleda kopita i
najzad otpoče zatezati kolan. Za to vreme njegov pogled je lutao po
proplancima desno i levo i po šibljacima na koje se nastavljala šuma.

— Tako sam i mislio! — reče poluglasno. Kantakuzenovi ratnici su

mi za petama. Oni svakoga prate, sve vide i u svakoga sumnjaju! Ali
ovoga puta dockan će uvideti da su zinuli na prazno!

April povede konja pored jaruge, lagano, kao da mu se ne žuri. Išao
je ne osvrćući se, sve dok ne naiđe na mesto gde je jaruga bila plića. Tu
se prebaci na drugu stranu. Zaklonjen visokim šibljem, ratnik se baci na
konja.

— Ako ova kljusina poda mnom izdrži, stići ću do svojih pratilaca! —
reče.

Jahao je golemog paripa dugih nogu, suve glave i širokih grudi. April
nije znao da za ovakve konje turske delije daju kapu dukata. On ošinu
konja, u trku pređe široku livadu i dohvati se Golog brda. I tek kad stiže
na vrh, osvrte se. Grčki ratnici su prešli jarugu i jurili njegovim tragom.

— Goniće me dok im konji ne popadaju! — promrmlja April. — Ako
me uhvate, staviće me na muke. Ipak ću ih stalno držati na oku...,

Već je i sumrak počeo da se spušta, a grčki konjanici nisu odustajali
od potere. Činilo se da ih begunac mami za sobom i da im prkosi.

— Trka se nastavlja i trajaće do noći — opet reče April. — Ako
nastave poteru po mrklom mraku, uleteće u zasedu.

Kad stiže do svojih pratilaca, ratnik sjaha i dobaci vođice Dabiću.
— Šta je? Jesu li uhvatili našeg viteza? — upita Gligor.
— Nisu! Ali je ucena povišena na dve hiljade dukata.
— Ko je povisio?
— Despot Ðurađ...
Iz mraka se pojavi Grozdana.
— Moramo žuriti! — reče. — Odmah krećemo!
— Grčki ratnici kao lovački psi idu mojim tragom. Dok očitaš pet
puta Očenaš, biće ovde — odvrati April.
— Šta ćemo s njima? — uplašeno upita devojka.
— Ništa! Da ih skinemo s vrata! Postavićemo zasedu!
— Ni pomena! — planu devojka — Nikakva zaseda! Odmah
polazimo! Po mraku nas ne mogu goniti.
— Istina je! — odvrati April. — Po mraku ne mogu, ali mogu sutra,
po videlu. Ići će za nama dok ne otkriju skrovište našega viteza i
odbeglih sebara. A onda Toma Kantakuzen će lično poći u lov. Za
nekoliko dana vešala pod Smederevom biće okićena obilnim plodom! I
nas će povešati.
— Nikako ne želim da se proliva krv! — odvrati devojka.
— U tom slučaju vrati se u Prištinu, a nas ostavi da gledamo svoja
posla! Je li gotovo? — obrati se ratnicima.

210

— Gotovo!— dobaci Gligor.
— Šta to? — upita Grozdana.
— Zategli smo konopce iznad puta — reče April.
— Podlaci! — uzviknu devojka.
— Dosta više! Sklanjajte se s puta!—doviknu Dabić.
Ratnici zavedoše konje u šumu i pogledaše desno i levo kraj puta.
Začas zavlada tišina.
April Sokolović je sastavio družinu od petnaest ljudi. Među njima bila
su trojica koja su donedavno pripadala martolozima Ali-bega. Ostali,
skupljeni među skitnicama i beguncima, krenuli su radi pljačke. Svi su bili
pod oružjem i na dobrim konjima. Za sobom su vodili četiri mazge,
natovarene odelom, hranom, mačevima, noževima i samostrelima.
Grozdana nije žalila novca da opremi grupu sumnjivih ratnika, samo da
bi se našla sa Jagošem. Vest da je vitez odbegao u planinu i da mu je
glava ucenjena, porazila je devojku. Posle dugotrajnog skrivanja saznala
je da je Jagoša nepravedno odbacila i prezrela, a uz njega i svoju ljubav.
Zato April Sokolović nije imao muke da je ubedi da treba sakupiti grupu

ratnika, opremiti i poslati Jagošu. Grozdana je nameravala da uz dobru
pratnju stigne do mesta gde se vitez skriva i da s njim pobegne u
Dubrovnik ili u Ugarsku. Tako je, na žalost i mučno iznenađenje Aprila,
Gligora i Dabića, i ona pošla sa odredom ratnika.

Topot konjskih kopita sve se jače čuo. April i njegovi pratioci,
zaklonjeni iza debelih stabala, pritajili su se. Grozdana je sedela u
gustom bokoru mladica koje su okruživale jednu debelu lipu. Kraj nje su
čučali April i Dabić.

— Zaseda... Juriš... Krvoproliće... Kuda će nas to odvesti! — tiho je
govorila devojka. — Ako poubijate grčke ratnike, sve živo će se dići na
nas.

— Ćuti! — dobaci April.
— Šta „ćuti“? Naše stanje će se sasvim pogoršati i nikad nećemo
biti spokojni.
— Ćuti! — ponovi April.
— Neću da ćutim! Treba da bežimo u Ugarsku, a pitanje je da li
ćemo i do Golupca stići! Možda bi Jagošu oprostili, a ovako...
— Ko da mu oprosti? — umeša se Dabić. — Despot Ðurađ je
povisio ucenu na dve hiljade dukata. Taj bi našeg viteza s najvećim
zadovoljstvom video okačenog o drvo... Ili možda misliš da će mu Jerina
oprostiti? Nema tu milosti! Gde se zida grad, lije se i znoj i krv! Što više
glava padne, grad će biti čvršći...
— Prokleti da ste i vi i oni tamo!
— Sad dosta! — prošaputa April.
Grčki ratnici jezdili su kasom. Uvereni da će konjanika begunca stići
i uhvatiti, nastavili su poteru, mada ih niko na to nije gonio. Prva trojica

211

naleteše za zategnute konopce. Dvojica padoše preko vratova konja,
treći se jedva zadržao u sedlu. Ostali naleteše na njih, izmešaše se i
tiskajući se na uzanom putu, napraviše pometnju. Pljačkaši, vični
zasedama i podmuklim napadima, jurnuše u gomilu. Napadnuti s dve
strane, grčki ratnici, zaprepašćeni, ne stigoše ni oružje da potegnu.
Probadani mačevima i bodeni noževima, padali su s konja skoro ne
odajući glasa od sebe. Od dvanaest ratnika deset ih je ležalo na putu.
Dvojici poslednjih pođe za rukom da okrenu konje, da udare natrag i u
galopu zamaknu u mrak.

Grozdana je sedela u bokoru mladica. Zgrčena i pritajena, sa
strepnjom je očekivala kraj ove neslavne borbe. Jedno vreme čula je
vrisak preplašenih i ranjenih konja, potmule jauke, dozivanje, a zatim
prepirku i svađu. Prema topotu konjskih kopita po tvrdom putu zaključila
je da se nekoliko grčkih ratnika spaslo bekstvom.

Uskoro April i njegova družina nastaviše put. Od deset konja
zaplenjeno je pet, a ostala četiri udarila su u stranu i pobegla u šumu.
Jedan je ostao ležeći na putu. Pljačkaši su poskidali ogrtače sa poginulih
ratnike, pokupili razbacano oružje, sve to natovarili na konje i nastavili
put.

— Kod tolike buke i galame zaplenili smo svega pet konja! — reče
Gligor.

Grozdani se činilo da ima osam konja bez jahača.
„Troica su iz naše grupe poginula“, pomisli.
April Sokolović jezdio je kraj devojke. Na koščatom licu ratnika nije
se video ni trag uzbuđenja. Grozdana ga je sa divljenjem posmatrala.
— Imali smo gubitaka? — reče mu.
— Da! — klimnu glavom ratnik. — Siroti martolozi! Sva trojica su
pala za naše dobro.
— Poginuli?
— Slavno poginuli...
Jezdili su ćuteći. Grozdana je s tugom razmišljala o ljudskoj sudbini,
junaštvu ratnika i njihovom požrtvovanju. Sa suzama u očima žalila je tri
neznana junaka koji su pali, doduše u malo nečasnoj borbi, ali sigurno za
dobro drugih.
— I oni imaju roditelje? — obrati se Aprilu.
— Ko? — prenu se ratnik.
— Ti martolozi... Htela bih da im pomognem...
— Kome da pomogneš?
— Roditeljima tih momaka. Da li znaš gde žive?
— Da li znaš gde ti živiš? — mučno se nasmeja April.
Martolozi su pali pod udarcima tri noža. Pohlepni na pljačku,
zahtevali su da im se da ceo plen. Mesto toga, April, Gligorić i Dabić dali
su im po jedan dobro upravljen udarac nožem.

212

Sutra u podne ratnici su došli do izvora reke Mlave. U jednoj uvali na
padini Homoljskih planina postaviše bivak. Mada su i konji i ljudi bili
premoreni od puta, odmor nije dugo trajao. Putovanje je nastavljeno
uzbrdicom, kroz gustu šumu, duž jaruga i vododerina gde ljudska noga
nije kročila. Natovarene mazge brektale su od umora a konji su se
spoticali o žile, panjeve i kamenje, koje je, prekriveno mahovinom i
lišajima, izvirivalo iz rastresite zemlje. Prelaženje prevoja, proplanaka,
uvala obraslih u gusto šiblje i grebena prekrivenih bukovom šumom,
oteglo se unedogled.

April je često zastajkivao, procenjivao pravac kretanja i davao
uputstva pratiocima koji su sve češće bacali na njega nespokojne
poglede i sve više sumnjali da će stići do skrovišta odbeglih sebara.

— Da li znaš kuda nas vodiš? — upita ga Grozdana.
— Znam!
— Ne znaš! — dobaci Dabić. — Ovuda niko nije prolazio, pa nisi ni
ti! Pogledaj...
Na pola strelometa stajalo je stado košuta. Jelen, njihov vođa,
gledao je konje i ratnike više sa čuđenjem nego sa strahom. Prema
urođenoj opreznosti njušio je podignutom gubicom, hvatajući mirise.
Uverivši se da stadu ne preti opasnost od došljaka, obori glavu prema
zemlji i nastavi da pase.
Kad je April išao sa Jagošem i odbeglim sebrima, krenuo je iz
naselja i sa severne strane zašao u Homoljske planine. Iako je od tada
prošlo šest nedelja, prepredeni ratnik nije se usudio da ponovi isti put.
Pretpostavljao je da potere grčih, pa i srpskih ratnika, svakodnevno
krstare između Morave i padina velike planine i da mu na toj strani preti
najveća opasnost. Zbog toga je izabrao nepoznat i teže pristupačan put,
računajući u isti mah da je i preči i bezbedniji. Upravljajući se prema
kretanju sunca i uzdajući se u sreću, držao se jednog pravca, računajući
da će pre noći stići do cilja.
Međutim, sunce je zašlo i golemu planinu obavio je mrak. Bivak su
postavili na nizbrdici usred šume. Gligor i Dabić su gunđali, prebacujući
svome vođi da ih je zaveo s pravog puta i s njima zalutao. Ostali pratioci
su ćutali. Smrt trojice martologa poučila ih je da je probitačnije ne
zameriti se vođi grupe. Uostalom, njima se nije žurilo. Pogođeni su kao
najamnici, po dukat na deset dana. Svaki dan koji protekne bez borbe za
njih je značio čistu dobit. Pošto su namirili konje i mazge, i sami večerali,
ratnici polegaše po zemlji. Grozdana i April otpočeše razgovor:
— Izgleda da smo zalutali? — reče devojka.
— I meni se čini! — nasmeši se ratnik. — Sutra ćemo nastaviti put
istim pravcem. Po danu ću se snaći... Nego, reci mi zbog čega si svoga
slugu Stojimira ostavila u Prištini.
— Da pazi na moje imanje.

213

— Znači, nameravaš da se vratiš?
— Možda... Moja sudbina vezana je za viteza Jagoša — živog... Ako
ga ubiju, vratiću se u Prištinu. Moju glavu niko nije ucenio — nasmeši se
devojka.
— Ako on ne bude hteo da pođe u Dubrovnik ili u Ugarsku, sigurno
neću ostati u planini među buntovnim sebrima...
— Istina je! — složi se April. — Nego, da li Stojimir zna gde si
zakopala onih deset hiljada dukata?
Grozdana mu se zagleda u oči:
— Ne zna! — reče. — On misli da sam novac donela u Prištinu i
zatvorila u sanduk okovan gvožđem.
— Ako obije sanduk, srce će mu pući od radosti! — nasmeja se
April.
— S tim sam i računala mada u njega imam poverenja — odvrati
devojka, pa gledajući ispred sebe u zemlju, dodade:
— Za taj novac podići ću crkvu za pokoj duše moga ujaka. Ako je
grešio na ovom svetu, neka mu bar na onom bude oprošteno. Neću žaliti
još toliko da dodam, jer i svoje grešne misli treba da okajem. Ja sam,
ratniče, odobravala smrt svoga ujaka Jeremije.
— Bio je izdajnik, bog da mu dušu prosti! — prekrsti se April. — I
sam sam palio nekoliko puta sveću i namenjivao pokojniku. U svakom
slučaju dobro je što Stojimir ne zna mesto gde je zlato zakopano!
— Dobro je što i ti ne znaš. — ozbiljno odvrati devojka.
— Možda si u pravu! — sleže ramenima April. — Velika je to gomila
zla ga, a ljudska duša je podložna iskušenjima... Ali kad bi se s tobom i
sa mnom neko treći uortačio, umro bi od gladi!
Grozdana mu se unese u lice:
— O tvojoj lukavosti čuda se pričaju! — reče.
— I o tvojoj! — dobaci ratnik.
— Ali ja bar nisam ubica!
— O tome bi možda najbolje znao da priča Vuk Bobalić. Tome
Dubrovčaninu srce si iz korena iščupala.
Devojka se nasmeja:
— Ali je bar ostao živ.
— Živ je, živ mada posrće pod teretom neutešne ljubavi.
Devojka se zagleda u vatru:
— Ne misliš valjda i mene da ubiješ? — reče.
— Iz koristoljublja nikog ne ubijam, a najmanje svoje dobrotvore. Ti
to znaš i opet te nešto kopka da postaviš takvo pitanje.
Skrovište begunaca našli su sledećeg dana popodne. Sebri se
ustumaraše kad ugledaše osedlane i zauzdane konje, a osobito
natovarene mazge.
— Oružje! Odelo! Svi ćemo imati konje! Sad može cela Grčka da

214

krene na nas! — radosno su uzvikivali.
Jagoš, zaprepašćen od čuda pritrča Grozdani.
— Neka me munja iz vedra neba pogodi posred zvezde ako sam i

jednog trenutka pomislio da ću tebe videti u ovoj pustoj planini! — reče
hvatajući je za ruke.

— Došla sam! — odvrati devojka kao snebivajući se.
— I meni se čini — dobaci vitez. — Tvoj dolazak dvostruko je
značajan: donosiš mi veliku radost, a u isti mah i nove patnje! Naš čvor
niko ne može razdrešiti
Skrovište je bilo u jednoj uvali prikrivenoj žbunovima između kojih su
se videli otvori zemunica.
— Čime ste ih iskopali? — obrati se devojka Jagošu.
— Noktima! — odvrati vitez smešeći se.
— Pa ovo su jazbine!
— U jednoj od njih i ti ćeš stanovati.
— Kao lisica! — dobaci April smešeći se.
— Ili kao tvor! — odmeri ga devojka pogledom.

Dok su sebri ratnici skidali tovar s mazgi i namirivali životinje. Jagoš
i Grozdana, izdvojivši se, otpočeše razgovor.

— Despot Ðurađ povisio je ucenu na dve hiljade dukata otpoče
devojka.

— To je znak da moja glava više vredi! Njegov šurak sasvim me je
potcenio. I ako ikad ukrstim mač s njim, pokazaću mu da glave srpskih
vitezova mnogo više vrede nego njihovo zlato! Ko li sve neće gaziti i
čerupati ovaj jadni narod! S jedne strane Turci, s druge Ugri, a sad još i
Grci!

— Šta hoćeš s Grcima? Kad se dovrši zidanje Smederevskog
grada, svi će se očistiti iz Srbije.

— Svi, osim Jerine! — odvrati vitez. — Ona ostaje kao zalog naše
sreće i napretka! Ona sve zna i sve predoseća! Ona je uvek u pravu!

Tako misle svi naši vitezi i velikaši, a ratnici i sebri vrte glavama i vajkaju
se. Njima je pravo ono što im je drago... Od svega je najžalosnije što ljudi
zaboravljaju učinjene usluge. Neka ti priča Dragoš, sin Joakima Mudrog,
kako smo on i ja pomagali despotu da uništi tursku poteru prilikom
bekstva iz Soluna... Dragoš neka ti priča. Tada smo i ovog zlikovca
Aprila Sokolovića digli iz mrtvih...

— O tome si mi četiri puta pričao — nasmeši se devojka. — Ali sad
je važnije da odlučimo šta da preduzmemo. U Srbiji ne možemo ostati.
Valjda uviđaš?

— To uviđaju i slepi kučići tek što su se okotili... Otići ćemo u
Ugarsku.

— Zašto ne bi u Dubrovnik? — ubaci devojka.
— Tako je! — uzviknu Jagoš. — Tamo je tvoj stari prijatelj Vuk

215

Bobalić... Taj je nekad čeznuo da iz tvojih ruku primi ruže i karanfile, a ti
si mu pod nos poturila istrugani ren!

— On je mene voleo. — obori glavu devojka.
— A ti njega, — kao magare samar! Jok! Nema ništa od Dubrovnika!
— Ti si lud! — uzviknu Grozdana. — Nije valjda on jedini u tom
gradu!
— Eh! — uzdahnu vitez. — Svako je pomalo lud... Ovo važi i za
tebe. Zbog toga i ne želim da idem tamo... Svako svoj zamotuljak čuva u
sopstvenim nedrima, pa eto i ja!
— Bestidniče! Ne misliš valjda da ću te izneveriti?
— Bože sačuvaj! Ali po onome: ko se čuva i bog ga čuva, mislim da
se treba kloniti Dubrovnika. Tako: niti ćeš ti doći u priliku da padneš u
iskušenje, niti ću ja na tebe da se ljutim. Neka i Bobalić i Dubrovnik idu
do sto vragova! Ići ćemo u Ugarsku. Nego, moja kesa se prilično usukala
otkako sam se pomešao sa sebrima beguncima...
— I za to neka te glava ne boli! — odvrati Grozdana. — Novaca
imam ja. Ponela sam iz Prištine. Imam onih deset hiljada dukata što je
Sinan-paša dao mom pokojnom ujaku za Golubac.
— Gde su ti?
— Na sigurnom mestu... Zakopala sam ih kad smo Stojimir i ja
bežali za Beograd.
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — Ako ikad budem došao u priliku
da hvalim žene i njihovu pamet, počeću s tobom! Ali ako si zaboravila
mesto gde je novac zakopan, odreći ću se i svoje pokojne majke, a
možda čak i baba Ane.
Tri nedelje su odbegli sebri učili da jašu konje i da rukuju oružjem.
April, Dabić i Gligor nisu žalili truda da od njih naprave dobre i vešte
borce. Početkom četvrte nedelje grupa ratnika bila je spremna za
polazak.

216

Glava dvadeset prva

Naredne godine102 patrijarh Nikon i mitropolit Atanasije osveštali su

Smederevski grad i poškropili ga svetom vodicom. Srbija je učinila
podvig do tada, valjda, neviđen u svetu. Ovaj grad, najveći na Dunavu i
jedan od najvećih u Evropi, podignut je za nešto više od godinu dana.
Smederevo je, umesto izgubljenog Beograda, postalo nova prestonica
Srbije.

Grad je, u obliku nepravilnog trougla, postavljen na utoku Jezave u
Dunav. Na Dunavskoj strani ima pet kula, od kojih su dve zaobljene, a
prema varoškoj strani jedanaest. Četiri ostale kule, opasane dubokim
rovom i novim zidom, okrenute su prema Jezavi. Sve kule, u visini
sprata, bile su povezane drvenim podovima, te se moglo lako prelaziti od
prve do poslednje. Celo utvrđenje opasivao je dug zid sa bastionskim
kulama na uglovima. Zidovi su pravljeni od kamena u obliku kvadra, još
mestimično prošarani opekom radi ukrasa. Na krstatoj kuli, gde se
lepršao krstaš barjak, stoji zapis opekama uzidan: V HA. BA.
BLAGOVJERNI DESPOT GJURAG GOSPODIN SRBLJEM I POMORJU
ZETSKOMU. POVELJENIJEM JEGO SAZDA SE GRAD SIJ V LETO
6938 (1430. godine).

U gradu se nalazila crkva posvećena svetoj Bogorodici i mitropolija,
sa Atanasijem mitropolitom na čelu.

Nekoliko narednih godina u Srbiji je vladao mir, pa se činilo da je
opet naišlo blagostanje iz doba despota Stefana i Mehmeda Prvog.
Ðurađ je pohodio Svetu Goru i otud iz manastira Hilandara doveo
nekoliko „prevodnika", koji su s Konstantinom Filozofom i njegovim
učenicima prionuli na posao oko sređivanja i prevođenja starih rukopisa.
Tom prilikom je Konstantin, po nalogu patrijarha Nikona, napisao
biografiju despota Stefana Lazarevića. Tada je na srpski jezik prevedeno
delo Rajske lestvice od Jovana Lestvičnika.

Međutim, van granica Srbije ređali su se događaji od nemale
važnosti. Turci su, posle neprekidnih juriša i strahovitog pritiska, zauzeli
Solun. Pojedinosti koje su otud stizale dovele su velikaše, ratnike i prost
narod u Srbiji u krajnju zabrinutost. Govorilo se o klanju građana, nasilju,
paljevinama, rušenju i uništavanju bez milosti. Činilo se da su emiri
sultana Murata Drugog u zverstvima prevazišli sve turske osvajače, pa
čak i Tamerlanove Tatare. Pad Soluna i događaji u osvojenom gradu

217

jasno su ukazivali šta čeka svakoga ko se usudi da stane ispred najezde
Turaka.

Brđani iz Gornje Zete odbiše se od Ðurđa i priđoše Stefanu
Crnojeviću, štićeniku Mletačke Republike. Uhode su javile despotu da
Stefan Crnojević namerava da osnuje u Zeti novu srpsku državu. U isti
mah Mlečani prestadoše da isplaćuju Srbiji hiljadu dukata koje su prema
ugovoru svake godine davali za Skadar.

Iz Drenopolja su počele da stižu vesti o uvećavanju turske vojske i o
namerama vezira i emira da preko Srbije preduzmu pohod na Ugarsku, a
kroz Zetu na Arbaniju. Pohod na Arbaniju završio se porazom turske
vojske. Sandžak-beg Ali-aga Evrenezović bio je do nogu potučen.103
Ovaj poraz zaustavio je i odložio pohod na Ugarsku, tim pre što je Ali-
aga i u Bosni pretrpeo poraz: Turske starešine i njihovi hroničari dovodili
su ovaj drugi neuspeh svoje vojske u vezu sa pomračenjem sunca.104

Pritajeni bes turskih emira osobito je buknuo kad se doznalo o
putovanju ugarskog kralja u Nemačku i Italiju i o njegovom proglašenju
za nemačkog cara. Ta okolnost je nagnala sultana da ugovor o miru sa
Ugrima produži na neodređeno vreme.

Međutim, uveliko su se vodili pregovori o sklapanju braka između
Katarine, starije ćerke despota Ðurđa i grofa Ulriha Celjskog, šuraka
ugarskog kralja Sigismunda.105 Ðurađ je znao koliko su celjski grofovi
moćni, a osobito poslednji, Ulrih II, budući zet Brankovića. Znala je to i
Jerina, pa i svi velikaši na despotovu dvoru. Ali isto tako svima je bilo
poznato da srpska princeza „bella et honesta”106 treba da uđe u porodicu
ogrezlu u zločin i nemoral. Na srpskom dvoru se zuckalo da je Ðurđu i
Jerini stalo do moćnih prijatelja koliko i mladom grofu do bogatog miraza.
Tako je mlada devojka imala da postane sredstvo preko koga će se, na
prividno ispravan način, njeni roditelji namiriti sa budućim suprugom.

Neki despotovi intimni prijatelji pokušavali su da onemoguće ovu
spregu koja se nazivala brakom. Oni su govorili despotu da je porodica

Celjski ogrezla u nemoralu i navodili ono što je despot znao: da je deset
godina ranije Ulrihov otac Fridrih ubio svoju zakonitu ženu Jelisavetu i
oženio se ljubaznicom, plemkinjom Veronikom iz Besenice. Stari
sladostrasnik je iz ljubomore ubio i jednog mladog dvoranina. A kraj
svega, šest godina docnije, hladno je posmatrao kako njegov otac,
Herman, Šalje na lomaču Veroniku, oglašenu za vešticu. O mladom
grofu, budućem suprugu Katarine Branković, vladalo je mišljenje da u
pohlepi prema zlatu i pohotljivosti prema ženama ne zaostaje za svojim
ocem.

Despot je saslušao dobronamerne primedbe svojih prijatelja i dao
odgovor koji ih je zaprepastio:

— Ugri su nam prijatelji, ali potrebno je da nam postanu veliki
prijatelji. Jer tek nam predstoje borbe s Turcima. Snaga ugarskog kralja

218

jedina je u stanju da zaustavi azijatsku neman... Vi to znate isto kao i ja i,
molim vas, ne pominjite mi žrtvu koju prinosim u ličnosti svoje ćerke!
Žrtvujem je rali spasa svoga naroda...

Pokunjeni prijatelji ne usudiše se ni reč više da proslove. Odlazili su
pitajući se u sebi da li je ta žrtva doista u korist naroda ili je u pitanju
prestiž despota Ðurđa Brankovića.

Ulrik Celjski bio je suvonjav, bledog lica, ispupčenih grudi i tankih
nogu. Uvek mrzovoljan i, reklo bi se, dremovan, imao je krupne,
zakrvavljene oči i promukao glas Njegova niska brada i tanke usne
ukazivale su na podmukao karakter. Zadatu reč slabo je ispunjavao, tuđe
je otimao, a svoje nemilosrdno rasipao.

Tako je izgledao grof Ulrih Celjski, kome je baš u to vreme kralj
Sigismund podario titulu državnog kneza.

Politički brak je sklopljen, devojka i miraz mladoženji uručeni, a dobit
koju su Ðurađ i Jerina od ugarskog dvora očekivali ostala je pod znakom
pitanja. Despot je uspeo da u bračni ugovor unese svoju želju: da
Katarina ostane u pravoslavnoj veri i da se deca, ako ih bude u braku, u
istoj veri krštavaju. Despotu nije bilo teško da to postigne, jer Celjskima
je vera, isto kao i moral, bila deseta briga.

Nevesta, srpska princeza, ispraćena je iz Srbije sa velikim sjajem i
počastima. Prost naroda je sa ushićenjem i iskrenim povicima poželeo
mladencima sreću i dug vek. Mladi vitezi usiljeno su se smešili ukrštajući
značajne poglede. Koji su stajali bliže povorci, mogli su videti kako se iz
krupnih zagasitih očiju neveste slivaju suze niz bledo lice. Njen poslednji
pogled pao je na jednog viteza koji je pogruženo stajao između vojvode
Vitka i Dragoša. Taj vitez je bio Oblak Radosav.

Tako se srpski dvor vezao za ličnost Ulriha Celjskog Ta ličnost ni
sebi ni drugima nije donela sreću.

*

Jednoj prostranoj dvorani u Smederevskom gradu zakazano je
državno veće. Skup su sačinjavali najistaknutiji ljudi, despotove velmože
i prijatelji. Među njima su privlačili pažnju: mitropolit Atanasije i dva stara
kaluđera, čelnik Radič, vojvode Šain, Radosav Mihaljević107, Vitko i
Jakša od Breznika, Nikola Rodop, protovestijar, Radič Bogdašić,
despotov kancelar Nikola Kotoranin, dubrovački plemići Paskoje
Sorkočević i Damjan Ðorđević, koji su se zatekli u Smederevu, Ðurđev
šurak Toma Kantakuzen i mnogi drugi. Između velikaša, za glavnim
stolom, desno od despota sedela je Jerina, a kraj nje najstariji sin Grgur.

219

Pojava despotice u skupu ukazivala je da će veće raspravljati pitanja od
velike važnosti. Zbog toga se na svačijem licu videla briga, koja se
povećavala kada se doznalo da su toga dana u Smederevo stigli
poklisari iz Drenopolja. Vođa poklisara bio je vezir Mehmed Saridže-
paša. Po bledom licu mladoga despotovića Grgura, po natuštenim
obrvama despota Ðurđa i po stisnutim ustima despotice Jerine, moglo se
naslutiti da su sve troje bar donekle upućeni u poruku sultana Murata.
Prisutnima je od svega najčudnovatije bilo što se, preko običaja, jedan
od vezira primio za vođu poklisara. Ali neki su baš to smatrali za dobar
znak, jer je Saridže-paša bio lični prijatelj despota Ðurđa.

Stolovi od orahovog drveta bili su ispunjeni do poslednjeg mesta, a
isti takvi, malo izdvojeni udesno, čekali se da za njih zasednu turski
poklisari. Po želji despotice Jerine, a po nalogu despota Ðurđa, dvoranu
su ispunili vitezi, stotinari, pa čak i prosti ratnici koji su još u doba
despota Stefana stekli slavu na bojnom polju.

Kada se pet poklisara pojavilo na ulazu, u dvorani namah prestade
žagor. Sve oči bile su uprte u starog Saridže-pašu i njegovog prvog

pratioca, Turahan-pašu, zapovednika u Epiru. Ostala trojica bili su mladi
begovi, svakako pripadnici spahi-oglana. Desno i levo od poklisara išla
su dva srpska viteza, obojica mladi i naočiti, i po zlu poznati Turcima. To
su bili Oblak Radosav i Kajica Radonja. Saridže je išao ponosito kao
velmoža kome su dvorski poslovi ušli u naviku. Turahan je bio
namrgođen i prkosan. Koračao je samouvereno gledajući iskosa dva
srpska viteza pratioca. Prezir i mržnja izbijali su iz njegovih zakrvavljenih
očiju, jer on je lično tri meseca ranije ucenio glavu Kajice Radonje na tri
hiljade dukata, kao što je Isak-paša ucenio Oblaka Radosava. Paši
poklisaru nije bilo jasno da li je Ðurađ slučajno baš njih dvojicu odredio
da ih uvedu u salu, ili je želeo da pokaže kako i najborbeniji vitezi žele
prijateljstvo s Turcima.

Poklisari se pokloniše pred srpskim velmožama, stavljajući ruku
najpre na srce, zatim na čelo, pa prema nebu. Jer srce je znak iskrenosti,
glava razmišljanja, a nebo je svedok. Despot se pozdravi s vezirom,
prema ostalima se nakloni i pokaza sto određen za njih. Dva srpska
viteza se povukoše i sedoše kraj Dragoša. Golubana i Sove.

Bez oklevanja. Saridže-paša iznese razloge zbog kojih je došao kao
poklisar u Smederevo. Oprezni starac najpre naglasi da je oduvek gajio
iskreno prijateljstvo prema despotu Ðurđu, a time i prema Srbiji On
pomenu da ga je samo osećanje prijateljstva nagnalo da se, kao vezir,
prihvati poklisarske dužnosti. Ne povišavajući glas, turski državnik
nastavi:

— Neka bi veliki Alah dao da ovaj skup slavnih srpskih velmoža i
vitezova, kao prebogat buket najlepšeg cveća, trajno služi na diku i
ponos svome vođi, premudrom i junačnom Vuk-ogluu!108 Neka se hvale i

220

krase svi dobri i valjani i neka hrabri i pošteni uvek budu prvi i glavni...
— Kakav divan uvod u lakrdiju koja se sprema! — šapnu Oblak

Radosav Dragošu.
— Posle ovakvih reči ne bih se začudio i Srbiju da traži zauzvrat! —

odgovori ratnik.
Saridže-paša nastavi:
— U ovom trenutku drugu želju nemam osim da me, kao i dosad,

smatrate za prijatelja koji vam donosi čisto srce i lepe nade. Moj
gospodar, najslavniji među sultanima, preko mene šalje vam u isto
vreme i prekore i veliku milost, kao roditelj koji svoju decu i kara i
nagrađuje, a koju opet podjednako voli, jer su mu sva na srcu odrasla...

— Blago nama! — progunđa Sova.
— Naš veliki sultan — neka ga Alah štiti kao i dosad što je — u čudu
se pita: koji su razlozi naveli Vuk-oglua da svoju ćerku Kantakuzenu109
da ugarskom velikašu, za koga opet neki tvrde da je Nemac?
Stari poklisar uputi dobroćudni pogled despotu Ðurđu. Nekoliko
trenutaka protekoše u tišini.
— Da li ga je ugarski kralj na to nagnao ili je od svoje volje udao
ćerku za toga grofa? — nastavi paša. — E, pa eto! Naš sultan se pita, a i
mi, njegove sluge, čemu vodi taj brak? Da li on znači da se Vuk-oglu
odrekao naše naklonosti i svoje prijateljstvo poklonio Ugrima? To su
pitanja, nadam se dobronamerna, na koja očekujemo odgovor. Ako se
srpskom despotu čini da je neprikladno pred ovolikim svetom dati
odgovor, mi ćemo pričekati, nasamo saslušati njegove reči i odneti ih
svome sultanu.
— Odgovor nije potreban! — turobno dobaci Turahan-paša. —
Oduvek se zna da brakovi ovakve vrste znače isto što i prijateljstvo.
— Naš mudri paša Turahan izgleda da je istinu rekao! — nasmeši
se Saridže. — Ova pitanja sadrže i odgovor! Ništa se ne nagađa! Sve se
zna! Mada je naš veliki sultan rečju i delom dokazao koliko mu je Srbija
sa svojim despotom i velikašima — prirasla za srce, od njega se ovako
važna stvar taji...
Ðurađ upre pogled u poklisara i naglašavajući svaku reč, dobaci:
— Da li vaš sultan prema našem ugovoru dobija danak na vreme? I
po kome pravu zahteva da mu polažem račune za koga ću udati svoje
ćerke?
— Za nas taj brak znači neprijateljstvo! — planu Turahan-paša.
— Pa onda? — okrete se Ðurađ prema njemu streljajući ga
pogledom.
— Onda? Onda to znači da si svome dobrotvoru okrenuo leđa i
prešao turskim zakletim neprijateljima!
— Tako! — nasmeši se despot. — A šta na ovo kaže moj prijatelj
Saridže-paša?

221

Glavni poklisar se stade snebivati, podizati obrve i slegati ramenima.
— Šta da kažem? — reče. — Postoji samo jedan način kojim se

može dokazati da tvoje prijateljstvo prema nama nije popustilo... I sultan
Murat želi da se orodimo s tobom. On preko nas prosi tvoju drugu ćerku,

Maru.

U dvorani zavlada grobna tišina. Vitezi i ratnici upirali su pogled u
Ðurđa, Jerinu i velmože za stolom. Po izrazima lica videlo se da je želja
sultana Murata sve porazila. Onda otpoče žagor, najpre istiha pa sve
jače. Iz zadnjih redova gde su sedeli ratnici čuli su se povici grubi i
preteći. Vitezi, užagrenih očiju i zajapurenih lica, stavljali su desnice na
balčake mačeva i škrgućući zubima bacali besne poglede na poklisare,
gotovi da jurnu na njih i da ih na komade iseku. Stariji i trezveniji među
vitezima upirali su poglede u despota očekujući njegovu reč A on je
sedeo pogružen u ćutanju, premda je unapred morao znati ili bar
naslućivati zbog čega se veliki vezir potrudio da mu kao poklisar sultanov
dođe.

Mehmed Saridže-paša i ostala tri poklisara, kao da su očekivali
ovakav prijem, sedeli su na izgled mirno očekujući despotov odgovor.

Samo je Turahan, peti poklisar, bacao prezrive poglede prema vitezima i
ratnicima. Činilo se da je bahati Turčin spreman da goloruk dočeka
stotinu mačeva.

Dok su svi u dvorani očekivali da despot progovori, ustade njegov

sin Grgur. Mladi vitez, obrativši se kancelaru Nikoli Kotoraninu, zatraži
reč. Kad je dobio, otpoče:

— Čuli smo reči turskih poklisara i shvatili želju sultana Murata...
Razumljivo je da se od nas očekuje odgovor. Mi ćemo ga dati... Ali
najpre... Ovo nije obična proševina čiji ishod zavisi od volje roditelja
devojke i njenih rođaka. Ovde je u pitanju nešto sasvim drugo, mnogo

važnije. Prosilac je sultan u koga upire poglede cela Turska Carevina. A
devojka? Ona je praunuka kneza Lazara, unuka Vuka Brankovića i ćerka
Ðurđa Brankovića i majke Jerine, princeze iz vizantijske carske porodice
Kantakuzena. Prema tome, izlazi da se moćni sultan Murat javlja kao

prosilac devojke koja mu je po svom poreklu i dostojanstvu u najmanju
ruku ravna... Oduvek je običaj da vladar jedne zemlje i njegova porodica
ne pripadaju samo sebi nego i svom narodu. Zbog toga, u ovom slučaju,

narod treba da se pita. A narod predstavljaju oni koji su uvek spremni da
ga sa mačem u desnici brane. Ovaj skup odabranih, uz roditelje devojke,

treba ovo pitanje da raspravi, donese odluku i da odgovor poklisarima...

U dvorani nastade komešanje, zatim i povici i opšte odobravanje.
Despot Ðurađ ustade. Žagor se smesta utiša. On se obrati poklisarima:

— Čuli ste reči moga sina. One su izgovorene kao da su sa moga
srca potekle i sa srca celog srpskog naroda. Bićete naši gosti dok se ova

važna odluka ne donese.

222

Saridže-paša odvrati:
— Mladi vitez nam je sa malo reči mnogo kazao. Razumeli smo da
treba da sačekamo odgovor i zahvaljujemo se na ponuđenom

gostoprimstvu.
Tako je završen prvi sastanak državnog veća u Smederevu. Drugi je

zakazan za sutradan popodne. Prema obrazloženju despota Ðurđa,
trebalo je, radi smirivanja duhova, bar dan i noć da proteknu.

U zakazano vreme sastanak je otpočeo. Ovoga puta despot je prvi
uzeo reč:

— Poštovani skupe, velmože, vitezi ratnici... Od kosovske pogibije
prošlo je četrdeset i pet godina. Skoro polovina veka ispolinske borbe,

poniženja, stradanja, uzdizanja, strepnji, nadanja i padova... Mnogi vitezi
i ratnici položili su svoje živote u nadi da će jednom doći kraj našim
nevoljama... I mi, još živi, nadamo se da će bar našim potomcima biti
bolje. Moleći boga i uzdajući se u svoju pamet i desnicu, činimo i
činićemo sve što je u našoj moći da razbijemo kob koja nas toliko godina

prati. U nevolji se ljudi zbližavaju, postaju bolji i dragi jedni drugima. Zbog
toga niko neka ne sumnja da će mučna okolnost, koja nas je iskupila

ovde, nagnati svakoga od vas da dobro razmislite pre nego što da svoj
glas, jer je u pitanju slučaj možda od životne važnosti. Drugi srećni
roditelji udaju svoje kćeri prema ličnom nahođenju i prema prilici koja
odgovara devojci i njima. Oni se raduju tom činu, vesele se i velikodušno

ulažu u taj brak dobar deo svoje imovine, svoj trud i svoje brige.
Vladarima je ta radost uskraćena. Njihov lični život sveden je na
najmanju meru, a njihova deca često služe kao zalog narodnih interesa...
Jedna naša ćerka otišla je iz zemlje i ušla u slavnu porodicu evropskih
velikaša... Koliko je ona srećna, a koliko mi, njeni roditelji, sad o tome
nećemo govoriti...

Starom despotu glas zadrhta a u očima mu zablistaše suze.
Savladavši se, Ðurađ nastavi:

— Ali sudbina čini svoje. Ni dva meseca nije prošlo od te naše bolne
radosti, a drugu ćerku nam traže…110 Ona treba da ode u harem

Muratov kao supruga carica, a svima je poznato da sultan ima suprugu
caricu, koja mu je rodila naslednika prestola.111 To je ćerka Sventijareva.

Ona živi na dvoru u Drenopolju... Ali ostavimo sad to, jer suština se ne
menja. Pitanje je hoćemo li ispuniti želju sultana Murata, ili turskim
poklisarima pokazati najkraći put prema Drenopolju. Ako devojku udamo,
prekoriće nas ceo hrišćanski svet, a osobito katolički sveštenici, koji nas
inače nazivaju šizmaticima, a da ne govorimo o našem prostom narodu...
Ako ne udovoljimo želji velikoga prosioca, stvorićemo od pritvornog

prijatelja otvorenog neprijatelja. Tako izlazi da je zlo udovoljiti sultanovoj
želji, a još gore odbiti je. Ovaj slučaj je mučan i na prvi pogled nerešiv.
Kad čujem mišljenje i drugih, usudiću se da opet progovorim.

223

Despot završi i ostade na nogama očekujući da se neko od velmoža
ili vitezova javi za reč. Posle podužeg iščekivanja ustade čelnik Radič:

— Istina je! — odmah otpoče. — Ovaj slučaj doista izgleda nerešiv.
Zbog toga mu se mora vrlo oprezno prići. Meni se čini da iza lepih i
uljudnih reči poklisara stoji nož sa dve oštrice, dati devojku ili ne dati. Ili
još bolje: sultan traži devojku ili Srbiju. Ako mu se usprotivimo, staviće

nam nož pod gušu i uzeti i jedno i drugo. Jer nismo u stanju da mu se

odupremo.
— Borićemo se i svi izginuti ako mora! — dobaci jedan mladi vitez.
— Boriti se! Izginućemo! Ako izginemo bar nećemo videti sramotu!

— učestaše glasovi.
Radosav Mihaljević istrže mač i viknu:

— Borba na život i smrt!
— Tako je! Smrt dušmanima! Skupo ćemo prodati svoje glave! —

zagrajaše vitezi.

Ratnici iz poslednjih redova gromoglasno su vikali:
— Vodi nas na Drenopolje! Pokazaćemo krvnicima kako se brane
čast i sloboda! Smrt caru tiraninu!
U dvorani su odjekivali povici i treskanje mačevima. Da su turski
poklisari ostali u skupu, na komade bi bili isečeni.
Despot se obrati Mihaljeviću:
— Mač u korice i sedi!
— Molim za mir i tišinu! — ustajući doviknu mitropolit Atanasije. —
Vikom i pretnjama nećete rešiti pitanje od ovolike važnosti!
— Mir! Da čujemo mitropolita! — začuše se glasovi.

— Lepo je to i pohvalno i Gospodu bogu drago što sa takvom
žestinom pokazujete želju da svome gospodaru pomognete — otpoče
mitropolit. — Vaša hrabra srca i desnice uvek će dobro doći kad za to

bude vreme. Ali sad se traži nešto drugo. Pre dva meseca iz ovoga
dvora izvedena je devojka i predata jednom vitezu hrišćaninu. Tada niko

od vas nije digao svoj glas iako ste znali da je i taj brak bio namešten.
Sad drugu ćerku našeg gospodara traži turski sultan... Ona treba da ode
u harem. Po njihovim tamo običajima treba da postane carica, a po
našim robinja. Sad valja odlučiti da li ćemo je poslati sultanu u harem.
Mislim da reči despota i njegove supruge Jerine treba ovo da odluče. Oni

su roditelji. Njima pripada pravo da prvi i poslednji progovore. Ako oni

smatraju da se sa turskim sulganom treba oroditi, nama ne ostaje ništa

drugo nego da se s njima složimo.
— Istina je! Mojoj supruzi i meni pripada odlučujuća reč. — dobaci

despot Ðurađ. — Ali ako nas dvoje kažemo „ne“, od ovoga trenutka smo

u ratu s Turcima. Zbog toga, i velmože, i vitezi, i svi ratnici treba da se
pitaju, jer oni su ti koji će isturiti svoje grudi pred tursku navalu... A kakvi
nam izgledi stoje ako zaratimo? Meni se čini da ovaj sultanov postupak

224

najpre ima za cilj da nas sa Ugarskom i ostalim hrišćanskim državama
zavadi. Turcima je oduvek bila želja da kroz Srbiju kao kroz svoju zemlju
mogu prolaziti. Oni će to zahtevati od nas ako sultanovoj želji udovoljimo,
a ako je odbijemo, upašće u Srbiju kao neprijatelji. A kakvi su naši
izgledi? Predstoji nam rat sa celom Turskom. Na savez hrišćanskih
država zasad se ne možemo osloniti. Vizantijski car Jovan Paleolog tek
se priprema da krene u Italiju i da pristupi tom savezu. Papa Evgenije
namerava da razašilje proklamacije o krstaškoj vojni. Zakon o vojnoj
organizaciji u Ugarskoj još nije odobren. Na kraju, svima nam je dobro
poznato sa kakvom se sporošću u hrišćanskim zemljama vrše pripreme
za vojni pohod, sa koliko larme i buke, prepirke, svađa i — što je najcrnje
sa koliko oklevanja se sve to vrši. S te strane u doglednoj budućnosti ne
možemo očekivati pomoć. Ostaje nam da se sami uhvatimo ukoštac sa
turskom carevinom... Mitropolit, otac Atanasije, dobro je rekao da moja
supruga i ja treba da damo reč. Ja tu reč ustupam svojoj supruzi. Ona je
majka. Njena želja biće i moja želja, a njena odluka i moja.

Despotica Jerina ustade. Na njenom bledom lipu niko ne primeti
znake uzbuđenja. Ali su oni koji su sedeli najbliže videli kako joj iz očiju
izbija neko čudno svetlucanje. U sebi su se pitali da li je to znak tuge ili
možda gneva. U dvorani je nastala tišina, jer niko nije mogao naslutiti šta
će Jerina reći; a svi su osećali da odluka od presudne važnosti treba da
potekne iz njenih stisnutih usta.

— Dobro je pogledaj! — šapnu Vitko Oblaku Radosavu. — Uveren
sam da u ovoj zemlji niko nije u stanju da je shvati!

— U pravu si! — tiho odvrati Radosav. — To čudovište trebalo je da
bude muško, ali je satana preobratio u žensko! Danas će nas
zaprepastiti svojim govorom!

Despotica otpoče:
— Kome nije jasno u ovom skupu da od naše odluke zavisi sudbina
celog naroda! Godinama ova zemlja stoji kao na ivici provalije i samo
čudom ili gospodnjom voljom još postojava. Ali jednoga dana mogu nas
oboje izneveriti i tada će se sve survati u ambis. Na nama je da taj dan
odgađamo! Malopre smo čuli od despota da nam trenutno niotkud ne
može stići pomoć, a sultan traži našu reč i devojku... Časni vitezi i valjani
ratnici. Kao mati, a ne kao vladarka, zahvaljujem vam na vašoj
jednodušnosti. Pokazali ste do koje ste mere spremni da s oružjem
branite i naš nesrećni narod i dom svoga despota. Borite se i izginite, a
nas žene i nejač ostavite da u večitom ropstvu čamimo i dotrajavamo
svoj žalosni vek. U nastupu slabosti i očajanja vidim Hekubu kako kao
vučica zavija nad svojom mrtvom decom, kako nemoćne ruke uzdiže
prema hladnom nebu i bogovima, koji osim prezira nemaju drugih
osećanja za ljudski rod.
Despotica ućuta njen preneraženi pogled ostade kao prikovan nad

225

glavama viteza i ratnika. Jerina skoro neprimetno uzdahnu, nasmeši se i
nastavi:

— Srećom, danas su prošla vremena bezbožnika! Naš Spasitelj
umro je na krstu, nevin, sa osmehom na usnama. Njegova nevinost o
osmeh mučenika neka nas prate na daljem životnom putu i, na kraju,
neka se vrši volja gospodnja! Navikao je ovaj narod na teške udarce
sudbine. U svojoj nemoći i klonulosti zasipa on opakim rečima i krive i
prave. Baca pogrde na dom Brankovića a mene proklinje! Ali ko može
zameriti mučeniku koji kleca pod teretom muka i stradanja? Narodu je
teška ruka despota Ðurđa i još teži zlokobni pogled proklete Jerine... A
evo, uverena sam, a i mnogi među vama da bi despot Ðurađ obe svoje
ruke dao da mu se odseku za dobro toga naroda! Zar nismo mogli da
uzmemo svojih petoro dece i sve blago, da se sklonimo u Ugarsku ili
Dubrovnik i na miru proživimo svoj vek! To smo despot i ja mogli i sad
možemo... Ali do naših ušiju doprli bi jauci žena i nejači srpske i zveket
lanaca okovanog roblja. Eto vam prokletstva koje bi opravdano palo na
celu kuću i porod Ðurđa Brankovića. A ovako samo sam ja prokleta.
Prokleta sam kao mučiteljka svoga naroda, kao vladarka, a kao mati, evo
pred vama i pred tim narodom prinosim na žrtvu svoju mlađu kćer! Neka
ide sultanu u harem i neka bi gospod dao da se dan naše propasti makar
za kratko vreme pomeri...

Despotica ućuta. Velmože za stolom prvi put videše u njenim očima
suze.

226

Glava dvadeset druga

Mehmed Saridže-paša je sa zadovoljstvom primio vest da je veće

srpskih velmoža odlučilo da prihvati ponudu sultana Murata. Pošto je dao
obeležje i bogato obdario buduću nevestu, turski izaslanik napustio je
Smederevo. Mara Branković bila je isprošena i prstenovana. Međutim,
na dvoru u Smederevskom gradu nije se žurilo sa pripremama za
ispraćaj neveste u Drenopolje. U toku dva naredna meseca došlo je do
promena koje su pružale nadu da do toga braka neće doći. Najpre je
sam despot oklevao i odugovlačio, izgovarajući se da oprema neveste
treba da bude dostojna veličini turskog sultana, a za to je potrebno
vremena. Na dvoru u Drenopolju, taj razlog je u prvi mah primljen kao
razumljivo opravdanje i izgledalo je da se ni sultanu, ni vezirima i
emirima baš ne žuri da se taj brak sklopi. Ali uskoro se videlo na koju je
stranu usmerena pažnja i sultana Murata i njegovih vojskovođa U Maloj
Aziji je nanovo izbio ustanak spahija i timara. Vođa buntovnika,
slavoljubivi i krvoločni Ibrahim, ovladao je za kratko vreme gotovo celom
Karmanijom, ugrozio grad Brusu i pretio da s vojskom upadne u
Anadoliju. Ovoga puta, ne uzdajući se u svoje emire, sultan se stavio na
čelo vojske i krenuo u Malu Aziju. U isti mah, nanovo je planuo ustanak u
Arbaniji. Arijant Komnen Angelović Golemi, tukući i razbijajući turske čete
i sam trpeći od njih poraze u svakodnevnim sukobima, dodijavao je
turskim ratnicima, a Turahan-pašu, njegovog zapovednika, dovodio je do
besa. Uskoro se taj ustanak preneo u Epir i s nesmanjeno žestinom i
krvoprolićem nastavio unedogled.

Sa zapada su počele da stižu vesti pune lepih nada. U izgledu je
bilo ostvarenje saveza hrišćanskih naroda protiv Turaka. Tada je počela
da kruži proklamacija pape Eugena IV upućena vladarima, vitezima i
ratnicima na zapadu. Papa je oprostio grehove arbanskim pobunjenicima
i, blagosiljajući njihovu borbu, isticao ih kao primer hrišćanskim
narodima.

S druge strane, ugled despota Ðurđa osobito je porastao kad se u
Rimu izvršilo krunisanje ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog za
nemačkog cara i češkog kralja. Prijateljska veza između srpskog
despota, preko Ulriha Celjskog i ugarskog dvora, obećavala je ne samo
bezbednost nego i uspon Srbije. Naposletku, posle dugog očekivanja, u
Ugarskoj je prihvaćen i uspostavljen nov zakon o ustrojstvu vojske i

227

naoružanju. Tada se, više nego ikad, pominjao ugovor, zaključen između
despota Stefana i ugarskog kralja,112 a uz njega i težnja da se Turci
isteraju iz Srbije.113

Despot Ðurađ i srpske velmože imali su razloga da se nadaju boljoj
budućnosti. Njihove želje su bile da se rat u Maloj Aziji što duže otegne,
a da se podhvati na zapadu usklade i što je moguće pre urode plodom.
Poslanici despota Ðurđa išli su nekoliko puta u Budim, Veneciju,
Carigrad, pa čak i u Rim i otud se vraćali donoseći lepa obećanja i

nadanja. Tom prilikom postignuto je nešto što je imalo sasvim drugi
karakter. Mletački dužd i njegovi velikodostojnici smatrali su da ne bi bilo
naodmet utvrditi prijateljstvo sa srpskim despotom, koji će, eto, uskoro
postati tast sultana Murata. Mletačkoj gospodi palo je na pamet da ovoga
puta okrenu leđa Crnojevićima u Zeti i da dugogodišnje bolno pitanje

Skadra privedu kraju. Zbog toga jednoga dana u Smederevo stigoše

Nikola Memo i Nikola Špan, dva najistaknutija državnika dužda
Frančeska Foskarija. Mletački poklisari, uz najveće pohvale despotu
Ðurđu i njegovim velmožama, predadoše zaostali dug od devet hiljada
dukata114 i zaključiše ugovor o miru, prijateljstvu i uzajamnoj pomoći.
Tako se dogodilo da je Mletačka Republika dala obavezu da pristupi
savezu hrišćanskih država — ili da uz despota Ðurđa (ako do toga dođe)

ratuje na strani Turaka.
Ali, pored svega, despot je uvideo da mu i ovoga puta sreća nije

naklonjena. Dok su na zapadu hrišćanski vladar i vitezi, sa svojom
uobičajenom sporošću, tek počeli s pregovorima, dogovaranjem,
pogađanjima i pripremama za vojnu, dotle je sultan Murat završio rat u
Maloj Aziji i vratio se u Drenopolje. Turskim vojskovođama više se
sviđalo da buntovnog Ibrahima ostave na miru u Karmaniji, nego da na
svome tlu, u Trakiji, ratuju s hrišćanskom vojskom.

Protivnicima Ðurđa Brankovića u Drenopolju nije bilo teško da
ubede sultana da despot namerno odugovlači da pošalje nevestu i

darove. Sujetan i u isti mah povodljiv, sultan ubrzo stade spremati vojni
pohod na Srbiju. Ðurađ, obavešten preko uhoda o tome, smesta pošalje

poslanike u Drenopolje da zamole sultana da odredi ljude i svadbenu

svitu i da ih otpremi u Smederevo po nevestu.
Tako je i druga ćerka despota Ðurđa i Jerine odvedena iz Srbije. U

pratnji sjajne svite srpskih i turskih vitezova, bogato opremljena, Mara
Branković je napustila svoj dom, roditelje i rodnu grudu. Sultanu su je
vodila njena braća Grgur i Stefan. Srpski narod se radovao udaji prve
despotove ćerke. Sa veselim usklicima i iskrenim željama Katarina je
ispraćena u hrišćansku zemlju. Ali ovoga puta sebri su stezali pesnice i
ozlojeđeni prosipali pogrde na Jerinu, jer se brzo pročulo da je ona
ubedila članove dvorskog veća da devojku dadu sultanu. Nove kletve

padale su na stare. Uzvici gneva razlegali su se za blistavom povorkom

228

turskih i srpskih svatova.
Sebarke su muklo dobacivale:
— Prokleta Jerina! Bolje da je svoje dete ubila! Prokletoj Grkinji stalo

je da se udvori turskom sultanu!
Negodovali su i prosti ratnici. Stavljajući ruke na balčake od mačeva

i sabalja, upućivali su zlokobne poglede za povorkom i zaricali se da će
krvavo osvetiti sramotu koja pada na ceo narod.

— Odvedoše nevinu devojku u večito ropstvo! Ona treba da ispašta
za grehe drugih! Kako je srećno udata njena sestra! — govorili su.

A velmože i vitezi znali su da ni Katarina nije srećna. Ðurađ i Jerina
bolno su osećali da su oba deteta prineli na žrtvu.

Ðurađ je sa suzama u očima podneo despotici papirus sa
sultanovim potpisom i pečatom. Reči ispisane na srpskom jeziku
sadržavale su zakletvu sultana Murata i obavezu o miru i prijateljstvu sa
srpskim despotom.

Jerina uze papirus i zagleda se u pečat i potpis:
— Neka bi dao Gospod da i ova žrtva donekle odgodi propast
našega naroda! — reče uzdržavajući uzdah, dok su joj suze kapale po
papirusu.

*

Jagoš i Grozdana su neometano stigli pod Golubac i svratili u
manastir Svete Bogorodice. Njihovi pratioci, nadohvat naoružani i
opremljeni ratnici, smestili su se u šumi nedaleko od manastira.

Otac Radosav primi Jagoša kao starog prijatelja.
— Nećemo se dugo zadržavati — reče vitez. — Svratili smo u
prolazu.
— Vaša volja, sinko! — odvrati stari kaluđer — Ako već morate da
žurite i nekud stignete na vreme, neću vas zadržavati. U svakom slučaju,
korisno je i za vas i za mene da što pre odete. Male grupe turskih ratnika
često ispadaju iz Golupca i stižu do nas. Premda nam u poslednje vreme
ne nanose zlo, bolje je da se ne sretnete s njima. A kuda ste pošli?
— Lutamo! Mi smo begunci.
— Naopako! — trže se otac Radosav. — Od koga sad bežite?
— Ovoga puta od grčke napasti. Glavu su mi ucenili...
— Gospod s nama! A ko?
— Toma Kantakuzen na stotinu dukata, a despot Ðurađ na dve
hiljade.
— Neću vas zadržavati! — užurba se kaluđer. — Treba da odete što

229

pre i što dalje! Možda u Ugarsku?
— Tamo smo pošli. Ali najpre, ova devojka i ja venčaćemo se u

vašem manastiru.
— E! A kako?
— Eto tako! Što pre, to bolje! Brže ćemo otići...
— I daćemo dobar prilog manastiru — dobaci Grozdana.
— Učinićemo... Sve ćemo učiniti... Kad su u pitanju dve hrišćanske

duše i kad je volja gospodnja, venčaću vas u dobri čas i neka vas sreća,
kao i dosad, prati.

Jagoš i Grozdana se pogledaše. Njima se činilo da im sreća nije bila
baš mnogo naklonjena, a izgledalo je da ni ubuduće neće biti.

— A kako mislite da vas venčamo? — upita otac Radosav.
— Onako po starinski, na pravoslavni način, „Isaije, likuj“ i tako
dalje. Vi već znate kako to ide...
— Znamo... Znamo... Ali kamo vam kumovi? Treba i duhovna
priprema...
— Ja sam pripremljen još kad sam kao isposnik boravio u vašem

manastiru.
— A devojka?
— Ona je krotka kao jagnje božje! Bezazlena je kao odojče! Dete od

tri godine žednu bi je provelo pored bunara...
— Znači: ništa duhom? — zaklima glavom otac Radosav.
— I uboga! — dodade vitez bečeći oči i stežući usne, jer je osećao

Grozdanine prste kako ga kao klješta štipaju za zadnji deo mišice na
levoj ruci.

— Ništa i uboga! — ponovi vitez kroz stisnute zube.
— Ne bih rekao! — nasmeši se otac Radosav. — Ona će, mili moj,
učiniti ono što nama kaluđerima nije pošlo za rukom. Isteraće iz tebe
sedam besova!
— Izgleda da je već počela! — reče Jagoš trljajući mišicu.
Devojka se glasno nasmeja:
— Ti nas, oče samo venčaj i blagoslovi, a ostalo je moja briga.
Otac Radosav namah poveza prvi dolazak Jagošev u manastir sa
pljačkanjem ugarskih ratnika od pre godinu dana. Stari kaluđer se bojao
da mu ponovna pojava viteza opet ne navuče kakvu nevolju. Ucena
despota Ðurđa nije bila za potcenjivanje. Zbog toga je požurio i iste
večeri obavio venčanje. Gligor i Dabić bili su kumovi.
Ostavivši manastiru pozamašan dar u novcu, mladenci i njihovi
pratioci iste noći nastaviše put. U šupljini jednog trulog panja našli su
skriveno blago. Grozdana i Jagoš, bez znanja pratilaca, digoše deset
kesa i strpaše ih u bisage. Dunav su prešli skelom. Dohvativši se
nepregledne ravnice, drugoga dana stigoše do Vršačke čuke. Od
nomada, čija su stada pasla po proplancima Transilvanskih Alpa,

230

begunci doznaše da se nalaze na tri dana hoda od Erdelja, Šumovitih

Karpata i grada Sibinja. Pregazivši reku Tamiš u blizini njenog izvorišta,
izbiše na brežuljkasto zemljište, prekriveno pojedinačnim drvećem i
kupinovim žbunovima. Ratnicima je izgledalo čudnovato što ne nailaze
na razbojničke družine. Oni nisu znali da su mali odredi Jovana Hunjadija
ceo Erdelj i Sibisku oblast potpuno očistili od pljačkaša. Trećeg dana, na
domahu grada Sibinja, na putu im se isprečiše ugarski ratnici. Bilo ih je
oko stotinu. Uvidevši da pred sobom imaju hrišćanske ratnike, Ugri ne

pokazaše znake neprijateljstva. Još kad doznaše da su Srbi, stadoše ih

dobronamerno zapitkivati kuda idu. Znali su oni da je ugarski kralj tri

godine ranije poveljom odobrio srpskim porodicama da se nastanjuju na
ostrvu Čepelj, u blizini grada Budima. Njihov vođa, sredovečan vitez,

odeven u skupocene haljine, u oklopu i pod kacigom, nasmeši se i pruži

ruku Jagošu.
— Pripadate despotu Ðurđu? — reče. — I ja sam Srbin.
Pa, snebivajući se, dodade:

— Služim Jovanu Hunjadiju. Vezan sam zakletvom za toga viteza i...
činim koliko mogu za hrišćansku stvar. Zadovoljan sam svojom službom,

jer moj gospodar ne sedi skrštenih ruku.
Poklonivši se Grozdani, vitez reče:
— Čast mi je da se predstavim... Moje je ime Vukašin Zuprović,

odskora vitez pod zaštitom svetoga Ðurđa. Neka bi mi se sreća
osmehnula da uskoro ukrstim mač u slavu tvoje lepote i otmenosti...

— Moja supruga, Grozdana, sinovica preminulog viteza Beluša! —

dobaci Jagoš.
— Onda je moje poštovanje dvostruko veće! — odvrati Vukašin. —

Kome nije bio poznat pokojni Beluš i njegova odanost kući Brankovića!
April se obrati Gligoru i Dabiću:
— Gledajte i slušajte i učite se otmenosti! — tiho im reče.
— Nama to nije potrebno! — odvrati Dabić. — Ali ti, što često sediš

za stolom vitezova i čezneš da se s njima izjednačiš, mogao bi da se
naučiš bar kapu da skidaš kad razgovaraš sa lepom gospođom!

— He! — učini Gligor. — Nije ni to svakom dato!

— Mnogi ne skidaju kapu iz bojaznosti da im u praznu glavu ne uleti
nešto slično pameti!

— Istina je! — odvrati April. — Vas dvojica svakako ste se rodili s
kapom na glavi. I čuvajte se da vam je vetar ne odnese.

Sebri su s prikrivenim divljenjem gledali viteza i njegove savršeno

opremljene ratnike.
Povorka ratnika krete prema gradu Sibinju, pređe reku Olt i dohvati

se Crvene klisure. Uz put je vitez Zuprović pričao Jagošu o sili i snazi
erdeljskih knezova, čija se vlast prostire nad dobrom delom Rumunije.
Veličao je smelost svoga gospodara Jovana Hunjadija i njegovu nameru

231

da uskoro krene na Turke. Vitez je s poštovanjem govorio o Jelisaveti,
supruzi Hunjadija, ističući njenu mudrost i plemenitost, a naročito veliko
osećanje materinstva.

Grad Sibinj leži u južnom delu Erdelja, na maloj ravnici. Jaka
tvrđava, nazvana Crveni Grad, bila je sedište erdeljskih velikih knezova.
Južno od grada teče reka Olt, koja prodire kroz Crvenu klisuru, ogranak
Karpata. Iznad visokih zidova, u gradu se isticala kula crvenom bojom
obojena. Tu su boravili Jovan Hunjadi i njegovi ratnici.

Jovan Hunjadi bez oduševljenja primi Jagoša i njegove ratnike, ne
raspitujući se zbog nega su napustili Srbiju. Erdeljski knez poslovno se
obrati Jagošu:

— Spremam pohod na Turke. Potrebno mi je mnogo vojske...
Verujem da ste valjani, jer srpski despot ima ratnike koje bi svako
poželeo... Uzimam vas kao najamnike. Za plaćanje ćemo se lako
sporazumeti.

— Ni govora! — odvrati Jagoš. — Meni, svetli kneže, tvoja plata nije
potrebna, a svoje ratnike sam plaćam. Ako nas primaš kao dobrovoljce,
ratovaćemo uz tebe i tući se s Turcima kad god do toga dođe. Osim
hrane za svoje ljude i konje, i malo stana, ne tražim ništa!

— Valjda ćete učestvovati u deobi plena? — dobaci Vukašin
Zuprović.

— Moji ratnici svakako! Za mene je jedino važno da s vremena na
vreme proradim malo mačem i topuzom.

— O! — uzviknu Hunjadi. — U mojoj službi biće posla napretek!
Nego, reklo bi se da si dobar ratnik i borac...

— O tome neka govore drugi! — nasmeši se Jagoš. — Moje je da
dokažem da su u pravu.

U to vreme Jovan Hunjadi je imao četrdeset i dve godine, a izgledao
je mlađi bar za pet godina. Na prvi pogled ostavljao je utisak snažnog i
okretnog čoveka. Goleme šake ukazivale su na dugotrajno vežbanje u
rukovanju oružjem, osobito mačem i topuzom. Imao je sive oči, malo
žmirave i podrugljive, pa se činilo da vitez nipodaštava sve i svakoga.
Nos mu je bio malo povijen pri vrhu, a usta stisnuta. Kosa mu je u dugim
uvojcima padala niz vrat i po ramenima. Po prosedim brkovima, bradi,
kosi, pa čak i obrvama, podsećao je na drevne vitezove, hrabre i
preterano pobožne, koji su se nekada borili za Hristov grob u Palestini.

Jagoš je na prvi pogled osetio da iz pojave Jovana Hunjadi izbija
nešto što proste ratnike u isti mah pleni i podvrgava njegovoj volji. Ali sve
to srpskom ratniku nije bilo važno. Želeo je da u prvi mah bude
prihvaćen, da svojoj supruzi, ratnicima i sebi osigura boravak i da se
kratko vreme zadrži u Sibinju. Susret sa Zuprovićem i Hunjadijem za
njega je značio samo kratkotrajnu vezu s vitezima kakvi se na svakom
koraku mogu sresti.

232

U gradu je dobio pristojan stan. Sa Grozdanom se lepo smestio, dok
su se njegovi ratnici priključili ratnicima Vukašina Zuprovića. Aprilove
skitnice i sebri pali su pod udar discipline o kakvoj nisu mogli ni sanjati.
Zbog toga, petnaest dana docnije, uz Jagoša su ostali samo April,
Gligorić, Dabić i četiri sebra. Svi ostali su pobegli i putem kojim su došli
krenuli za Srbiju. Čudno je bilo što ih niko nije gonio.

Obraćajući se Jagošu, Vukašin Zuprović je rekao smešeći se:
— Nama takvi ratnici nisu potrebni. Bolje je što su nestali!
Jagoš se nije iznenadio kad je ugledao zaostala četiri sebra.
— Tako sam i očekivao! — reče. — Jednom ste stajali ispod vešala i
čudom se spasli.
— Bog te poživeo, naš dobri! — graknuše sebri uglas.
Novak se izdvojio malo od grupe i poklonio se pred Jagošem:
— Naši životi pripadaju tebi! — reče. — Posle one večeri kad su
nam se četiri omče klatile iznad glava, svaki dan koji proživimo čista je
vajda... Mi smo, evo, uz tebe dokle živiš ili dok mi živimo...
Jagoš je znao da se može pouzdati u četiri sebra; a već April, Gligor
i Dabić odavno su dokazali svoju odanost. Vitez je čeznuo da se vrati u
Srbiju, da se pridruži Dragošu i vojvodi Vitku i da se s njima bori za
opstanak svoje zemlje. Od najranije mladosti navikao na tegobe, trzavice
i mučan ratnički život, nije mogao da zamisli sebe u miru i blagostanju.
Međutim, našao se u tuđoj zemlji i gradu, uz ratnike kojima, kako izgleda,
nije mnogo stalo do borbe i ratovanja. Ali njegova glava još uvek je
ucenjena. Despotu Ðurđu sigurno nije stalo do toga da mu oprosti
krivicu, a već Toma Kantakuzen jedva čeka da ga se dočepa. Jagoš je
znao da samo jedan način postoji da sebi osigura opstanak u Srbiji.
Trebao da skupi veliki broj ratnika, da u odsudnom trenutku upadne u
Srbiju i da nešto važno uradi ili nekoga još važnijeg spase od propasti. U
svome razmišljanju vitez je vido sebe na čelu vojske od nekoliko hiljada
konjanika. Ali, odakle da je stvori? Trenutno je pri ruci imao svega sedam
ratnika. Osmehnuvši se, Jagoš pomisli:
— S njima bih mogao da plašim vrapce, ili u najboljem slučaju da
dignem vrane s legala.
Grozdanu se, međutim, druge brige morile. Uvek oprezna i spremna
da se bori za svoje i da ga po svaku cenu sačuva, žena je razmišljala na
koji način bi se mogla prebaciti u Srbiju i stići do Prištine. Imala je
nameru da svoje imanje, dve kuće i zemlju van grada, proda i novac
prenese u Sibinj.
Tako su i Jagoš i Grozdana imali svako svoj razlog da krenu za
Srbiju. Samo što vitezova ljubav prema domovini nije imala veze sa
ženinim računima. Zbog toga je između njih često dolazilo do sukoba.
— Vidim da ti je mnogo stalo do Srbije! — govorila je Grozdana. —
Uželeo si se rodnog kraja i prijatelja, i stara Baba Ana ne može da

233

miruje! Ali zar je trebalo da potegneš čak ovamo pa da uvidiš koliko ti sve
to nedostaje! Pobegao si glavu da sačuvaš, a neki vrag te vuče pravo
pod vešala!

— Otići ću, boriću se i iskupiti svoju krivicu! — samouvereno odvrati

Jagoš.

— S kim da se boriš? Sa sedam ratnika? Puna pregršt sitnog
pasulja! S njima možeš da opkoliš Tursku carevinu sa četiri strane i da je
slistiš sa zemlje! Bre, ala će da te slavi potomstvo! Ratnici Tome
Kantakuzena pući će od sreće kad te vide, a već despot Ðurađ
zaplakaće od radosti gledajući kako se ljuljaš na vešalima...

— Despot će mi oprostiti!
— Sigurno! — uzviknu žena. — Despot je dobar i velikodušan! O
njegovoj plemenitosti priče se pričaju među sebrima po Srbiji. Najbogatiji
čovek u Evropi zida grad kulukom, a gomile zlata šalje u Drenopolje da
podmićuje turske vezire i emire!
— On to mora... Spasava svoj narod...

— Koji narod? — planu žena. — Valjda onaj što crkava na

smederevskim zidinama, što pada pod kandžijom nastojnika zlikovaca i

što izdiše na vešalima!?
— Opaka si ti! — zavrte glavom vitez. — Despot Ðurađ ne zaslužuje

da se o njemu tako govori. Dok je on živ, Srbija će postojati...
— Važniji su njemu oni Grci i Grčići oko Smedereva nego cela

Srbija!
— Neće tako ostati...
— Kako će biti, niko ne zna! Ali ja znam da je ucena na tvoju glavu

ostala.
U nekoliko mahova su Jagoš i Grozdana vodili ovakav i sličan

razgovor. Žena je imala nameru da ode u Srbiju, da rasproda svoje i

Jagoševo imanje i da se vrati u Sibinj.

— Moji razlozi su opravdani — govorila je Grozdana. — Dok je tamo
još zatišje, rasprodaću sve. Živećemo u tuđini kao izgnanici. Bolje je tako
nego da večito strepimo od turske najezde... Osvojiće Turci Srbiju,
popaliće, poubijati i porobiti sve...

— Baš zbog toga treba i ja da sam tamo! — dobaci vitez.
— Treba! — reče žena. — I otići ćeš ako se s tvoje glave skine
ucena.
— Hoćeš da kreneš na put, sama, bez pratilaca? — upita Jagoš.
— Grupu plaćenih ratnika lako je naći — odvrati žena.
— I naći ćeš ih. Ali ako doznaju da sa sobom nosiš novac, može se
desiti — i desiće se sigurno — da te uz put prikolju ili zadave.
— Tražićemo poštene ljude! — samouvereno reče Grozdana.
— Pre ćeš se istopiti kao lojana sveća nego što ćeš i dva poštena
čoveka za taj posao naći!

234

Međutim, vreme je prolazilo. Iz Srbije su stizale vesti, zakasnele,
preuveličane ili protivrečne. Donosili su ih dubrovački trgovci koji su
krstarili po svim balkanskim državama. Najpre se pričalo da je
Smederevski grad dovršen i da su ga Turci poseli. Zatim se govorilo da
su Toma Kantakuzen i Grgur Branković potukli Turke na Godominskom
polju. Na kraju, da je Smederevski grad zaista dovršen, ali da ga drže
Srbi; i da je Arijant Komnen Golemi potukao Ali-bega Evrenezovića.
Arbanaški vitez doista je potukao Ali-bega u Kandavijskim klancima.

Pete godine, u jesen, u Sibinju stigoše poklisari despota Ðurđa. Oni
doneše vest da se Katarina Branković udala za grofa Ulriha Celjskog i da
je potištena i nesrećna u braku. Jagoš i Grozdana doznaše da je druga
despotova ćerka, Mara, udata za sultana Murata. Poklisar, nadmen i
zakopčan do grla, odbi poziv da bude gost odbeglom vitezu i njegovoj
supruzi. Bilo je jasno da mu je poznat Jagošev slučaj.

— Ovaj te prezire! — tiho reče Grozdana. — Pusti da ja razgovaram
s njim.

Jagoš klimnu glavom mršteći se. S poklisarem su se sreli u
prostranoj auli kneževa dvora i odmah doznali da se zove Srđan i da se
istakao prilikom treće turske opsade Novog Brda. Jagošu nije bilo teško
da uvidi da je poklisar preterano revnosno shvatio svoj poziv i da je
njegova nadmenost siguran znak da se još uvek čudi dostojanstvu kojim
ga je srpski despot iznenada udostojio.

Grozdana se obrati poklisaru:
— A kako u Srbiji? A Turci?
— Bolje nego ikad! — odvrati poklisar.
— Gospode! Pa to je prekrasno!
— Još kako! — isprsi se Srđan. — Sad smo mi i Turci kao jedna
duša!
— E! — uzviknu Jagoš.
Poklisar ga ne udostoji pogleda. On se obrati Grozdani:
— Srbi i Turci nikad više neće ratovati! Despotovo prijateljstvo sa
sultanom tvrdo je kao stena!
— Zar? — opet dobaci Jagoš.
— Još kako!
— Pa to si ti ovamo došao i kneza Hunjadija da obraduješ! Bože, što
će se Ugri radovati kad doznaju za prijateljstvo despota Ðurđa i sultana
Murata!
— The! — sleže ramenima poklisar. — Doneo sam pismo da ga
lično predam erdeljskom knezu. Šta u njemu piše, bog će znati!
— Nisi ga pročitao? — upita Grozdana.
— Nisam, slatka sestro! Pismo je zapečaćeno, a i da nije, ne bih
umeo da ga pročitam. Tu veštinu još nisam izučio.
— Treba valjda odgovor da dobiješ i da ga predaš despotu?

235

— Ne treba! — nadmeno odvrati poklisar. — Rečeno mi je da
predam pismo knezu Hunjadiju i da ga ništa ne pitam, nego da se odmah
vratim...

Vukašin Zuprović mahnu rukom poklisaru i obojica prođoše kroz
dvokrilna vrata koja vode u odaju kneza Hunjadija.

— Pismonoša! — sleže ramenima Grozdana. — Despot nije mogao
glupljeg izabrati!

— Vala baš! Glup kao tocilo! — odvrati Jagoš.
— Nego, s njim bi mogla da se vratiš u Srbiju. Ima preko stotinu
pratilaca.
— Ako pristane da me povede! — reče žena.
— Pokušaćemo! — nastavi vitez. — Idi najpre ti, a ja ću malo
kasnije za tobom.
— Ne možeš da izdržiš?
— Hteo bih da se s novim prijateljima izgrlim i izljubim!
— S Turcima? — nasmeja se Grozdana.
— Dabome! I April Sokolović treba da pođe.
— Taj će se tek valjano baciti u zagrljaj Turcima!
— Lepo... Lepo... A kako misliš?
— Ćuti! Naći ću već načina da se probijem do Prištine.
— Ako te uhvate?
— O tome neću ni trenutka da mislim!
Poklisar se nije dugo zadržao kod Jovana Hunjadija. Drugačije se
nije moglo ni očekivati. Pismo je predao i bez odgovora izašao iz
prostrane odaje. Jagoš se iznenadi kako je poklisar lako pristao da
povede Grozdanu sa sobom u Srbiju.
— Nemate se čega bojati! — reče — Imamo sto dvadeset pratilaca,
sve biranih ratnika. Sutra zorom polazimo.
Doista sutra zorom su pošli. Kraj Grozdane su jahali April, Dabić i
Gligor. Činilo se da se Jagoš više uzda u njih trojicu nego u poklisara
Srđana i njegove pratioce.
Jovan Hunjadi, kao jedan od glavnih savetnika cara Sigismunda,
veliki deo vremena provodio je u Budimu. U Sibinj je retko dolazio i uvek
nakratko. Zbog toga se Jagošu svega nekoliko puta pružila prilika da sa
knezom porazgovara. Srpskom vitezu nije bilo ni stalo do toga da se sa
ugarskim velmožom upušta u duži razgovor, jer se u prisustvu Hunjadija
uvek osećao nelagodno. Međutim vitez se iznenadi kad po odlasku
poklisara dobi poziv da „stante pede"115 pođe u dvor knezu.
Jagoš se smesta spremi i uputi se prema dvoru. Na ulazu ga sačeka
Vukašin Zuprović.
— I ja sam pozvan. — reče. — Zajedno ćemo pred kneza.
— Šta li hoće od nas? — upita Jagoš.
— Videćemo... Svakako je nešto u vezi s pismom despota Ðurđa. I

236

važno je, jer Hunjadi ne voli sa svojim potčinjenima da razgovara o

sitnicama...

— Ko je još pozvan?

— Ne znam...
Dva viteza uđoše u raskošnu dvoranu. Kraj Hunjadija sedeo je
njegov sestrić Jovan Sekula, ban od Hrvatske. Knez srdačno primi dva
viteza, predstavi ih svome sestriću i ponudi ih da sednu za sto.
— Dobio sam pismo od srpskog despota... — otpoče Hunjadi.
— Poznato nam je! — odvrati Zuprović. — Poklisara sam lično
dočekao i ispratio...
— Najpre ćete čuti sadržinu pisma, a zatim moje želje — produži
knez otvarajući pismo.
Despot Ðurađ, dobro obavešten od uhoda, iscrpno je obavestio

ugarskog kneza o namerama sultana Murata i o kretanju turske vojske.

Sultan je od despota zahtevao da kroz Srbiju propusti tursku vojsku na
put za Ugarsku. Zahvaljujući jednoj slučajnoj okolnosti, Ðurđu je pošlo za
rukom da zahtev izbegne i da ga ne ispuni. Jer toga proleća,116 Dunav se

toliko razlio da bi se galije s vojskom vrlo teško kretale uzvodno. Despot

je pisao da su se dve turske vojske iz Sofije i Vidina spojile i kod Vidina
prešle Dunav. Sasvim je verovatno, pisao je Ðurađ, da se velika turska

vojska sprema da upadne u Erdelj. Sto pedeset hiljada ratnika, konjanika
i pešaka vodi lično sultan... Na kraju pisma srpski despot uverava

erdeljskog kneza u svoju naklonost i prijateljstvo.
Hrvatski ban Sekula sedeo je za stolom ne pokazujući znake

uzbuđenja. Dok je Hunjadi čitao pismo, njegov nemaran pogled nekoliko
puta pade na Jagoša. Izgledalo je kao da se vitez iščuđava otkud tu

srpski ratnik, koji je sigurno niskog porekla.
— Kao što vidite, imaćemo uskoro rat i to u svojoj zemlji — reče

Hunjadi sklapajući pismo.

— Ukoliko srpski despot ne preteruje! — dobaci Sekula.
— Ne preteruje! — preseče ga pogledom Hunjadi. — Ðurađ
Branković nikad ne piše ovakva pisma dok ne proveri da li su podaci
istiniti... Ne čudite se mome sestriću! — osmehnu se Hunjadi Jagošu i
Zuproviću. — Njegovo nepoverenje prema despotu ima sasvim drugi
koren. One potiču od onog nesrećnog braka između Celjskog i Katarine
Branković. Moj sestrić prezire Celjske...
— Prezirem te nadmene nemačke cveklojede, a i ti sa mnom i svi

pošteni u ugarskoj kraljevini! — mrgodno dobaci ban Sekula.
— Osobito mrzi Ulriha, zeta Ðurđeva. — smešeći se pakosno

nastavi knez.
— Jednog dana i naši će se računi izravnati! — uzdržavajući gnev

reče hrvatski ban.
Ugarski aristokrati s prezirom su gledali na Ðurđa Brankovića,

237

praveći pakosne primedbe na njegov račun zbog oblasti koje mu je u
baštinu darovao kralj Sigismund. Mržnja koju su osećali prema
Nemcima, a osobito prema braći svoje kraljice Varvare od udaje
Katarine Branković za Ulriha Celjskog, počela je da se prenosi na
srpskog despota. Još kad se čulo da je druga srpska princeza udata za
turskog sultana, prestiž Ðurđev u Ugarskoj još više je opao.

Međutim, Jovan Hunjadi se nije obazirao na to. Njegovo poverenje

prema srpskom despotu ostalo je potpuno.
— Glasnici su već na putu da obaveste posade po našim gradovima

da se pripreme — reče Hunjadi. — Ali vama sam namenio posao zbog
koga ćete steći besmrtnu slavu.

— Ili smrt! — dobaci ban Sekula.
— Za dobrog viteza i slavna smrt nešto znači — prekorno odvrati

Hunjadi. — Dakle, treba da upadnete u Srbiju — obrati se vitezima. —
Dobićete dve hiljade konjanika... Kuda prođete, za vama mora da ostane
trag kao da je požar protutnjao...

Erdeljski knez do tančina objasni Zuproviću i Jagošu šta od njih
traži, uzgredno prekorevajući svoga sestrića što mu upada u reč. Na
kraju se obrati Jagošu:

— Evo prilike da mi se odužiš za gostoprimstvo. Srbiju poznaješ
bolje nego svi moji ratnici. Ti ćeš im biti, uz Zuprovića, glavni vođa na
putu. Među konjanicima ima četiri stotine Srba. Tvoji su! A ti? — obrati se
Zuproviću. — Imaš li kakvu primedbu?

— Nemam. Sve mi je jasno.
— Onda, naš razgovor je završen. Čas polaska sami odredite.
Jagoš i Zuprović napustiše kneza.
— A ti, Sekula? — obrati se Hunjadi svome sestriću. — Nisi
oduševljen mojom odlukom?

— Nisam — sleže ramenima hrvatski ban. — Ove dve hiljade
ratnika možeš odmah otpisati. Ni jedan se neće vratiti... Drskost Jovana

Hunjadija prevazilazi sve.
— Imaćemo i mi ovde posla napretek. U pohode nam dolazi lično

sultan sa sto pedeset hiljada ratnika. Dok Turci pustoše Erdelj, naši
konjanici krstariće po Srbiji. Ne zaboravi, viteže, da su u strahu velike
oči. Do sultana i njegovih emira dopreće vest o pustošenju. Fama
volat...117 Kada stigne do njih, od dve hiljade ratnika postaće dvadeset
hiljada.

— I šta očekuješ? — upita Sekula.
— Očekujem da sultan napusti Erdelj i krene u Srbiju da uništi
Zuprovića i njegove ratnike...
— Smišljeno dobro, ali podlo!

Jovan Hunjadin se nasmeši:

— Bolje je žrtvovati jedan prst ili šaku nego izgubiti glavu.

238

239

II Knjiga

GRAD SMEDEREVO

240

Glava dvadeset treća

Glasnik despota Ðurđa nesmetano se vratio u Srbiju i stigao u

Smederevo. Svome gospodaru saopštio je da je Hunjadiju predao pismo,
da je od kneza doneo despotu pozdrav i zahvalnost i da je sa sobom
doveo iz Sibinja suprugu odbeglog viteza Jagoša.

— Gde je ta žena? upita despot.
— Tu je, u gradu.
— Dovedi je ovamo...
— Na polasku iz Sibinja Grozdana nije poverila Jagošu svoju
nameru da poseti despota Ðurđa i da ga moli da skine ucenu sa njegove
glave. Uz put je glasniku Srđanu napomenula da kaže despotu da je i
ona došla U Srbiju.
— Ako me pozove sebi — mislila je Grozdana — postoji mogućnost
da moja molba bude uslišena U protivnom, put pod noge — pa pravo u
Prištinu.
Bilo je uzbuđena, ali ne iz straha od Ðurđa i Jerine. Bedemi, moćni
zidovi grada, kule, osmatračnice i raskošni ulaz u despotov dvor doveli
su je do ushićenja. Kad se nađe u dvorani, Grozdana ugleda grupu
velmoža i vitezova. U susret joj pođe jedan stari vitez, malo povijen u
plećima, naboranog lica i sede kose, brade i brkova.
— Čelnik Radič... Velmoža! — tiho i s poštovanjem izusti žena i
poljubi ga u ruku.
Starac je zagrli.
— Da li se sudbinom ili našom krivicom potucaš posvetu? — reče.
— Pođi samnom, dete... Verujem da će despot oprostiti krivicu tvome
suprugu.
Ðurađ, Jerina, Grgur, mitropolit Atanasije i Toma Kantakuzen sedeli
su za okruglim stolom u uglu dvorane Grozdani se činilo da ih je
poremetila u važnom razgovoru
— A, ti si! — prenu se Ðurađ. — Priđi i sedi za sto. Sinovica
pokojnog Beluša zaslužuje svako poštovanje.
Grozdana se pokloni, najpre Jerini a zatim i ostalima. Stari Radič
uhvati je za ruku i privede stolu.
— Sedi pored mene! — reče joj blago.
— Jagoš je u Sibinju? — upita Ðurađ
— Jeste. — odvrati žena.

241

— U službi Jovana Hunjadija?
— Služi mu, ali ne kao najamnik. Moj suprug je slobodan. Može u
svako doba napustiti erdeljskog kneza. On čezne da se vrati u Srbiju.
Grozdanin pogled munjevito prelete preko lica za stolom. Za
trenutak vide samilost kod despota, pakostan grč oko usana Tome
Kantakuzena, dobroćudan osmeh mitropolita Atanasija i izraz pažnje i
iščekivanja na licu mladoga Grgura Za jedan treptaj duže Grozdanin
pogled ostade na Jerini. Mlada žena oseti kako joj se grlo suši. Bila je
uverena da će presudna reč preći preko tankih usana despotice Jerine.
— Naši vitezi su samovoljni i pustopašni… — otpoče Jerina —
Smatraju da je dobro samo ono što sami čine... Da je sreće, shvatili bi
istinu; da više vredi jedna jedina dlaka ako koristi opštem dobru nego
celo runo koje pripadne pojedincu Tvoj suprug otišao je u dobrovoljno
progonstvo. Imao je dovoljno vremena da razmišlja, da se sredi i smiri i
da samog sebe prekoreva za svoju prenagljenost koja ga je odvela u
prestup
— Umalo mi nije ubio najboljeg borca! — dobaci Toma Kantakuzen
— Moj Merokle se sprema da tome ludoglavom vitezu valjano izbuši
kožu ako ga ikad sretne u životu.
Grozdana se bezazleno nasmeši:
— Čudnovato! — reče — I moj Jagoš isto to govori, jer smatra da je
taj Merokle glavni krivac što se, eto, jedan od najboljih srpskih vitezova
potuca po svetu.
— Da li se kaje? — upita mitropolit Atanasije.
— O, još kako se kaje! — sklopi ruke Grozdana. — Svako veče pred
leganje čita molitve pokajnice... On je dugo bio u manastiru Svete
Bogorodice pa zna svakovrsne molitve.
— I to nam je poznato. — reče Ðurađ.
Grgur dobaci smešeći se:
— Iz toga viteza isterali su kaluđeri sedam besova.
— I nisu ih isterali! — dobaci Toma. — Taj posao dovršiće moj
Merokle. Ono što kaluđerima nije pošlo za rukom, on će postići. Samo se
bojim da mu uz besove i dušu ne istera.
— Sve je u božjoj ruci... Gospod će odlučiti na čijoj je strani pravda
smerno odvrati Grozdana gledajući kako se Grgur uzdržava da se glasno
ne nasmeje.
Mitropolit Atanasije se obrati despotu:
— Vitez se kaje... A ko se kaje — polovina greha mu se oprašta.
— I drugu polovinu mu opraštamo! — nasmeši se Ðurađ. — S naše
strane nikakvo zlo neće ga snaći. Jagoš se može vratiti u Srbiju.
Grozdana baci pogled na Jerinu. Ali u njenim očima ne primeti ni
odobravanje ni protivljenje. Činilo se da despotici nije stalo do toga kako
će se slučaj rešiti. Ipak, Grozdana se kasnije klela da je videla skoro

242

neprimetan pokret njenih tankih usana. Ona poljubi despota u ruku:
— Zahvaljujem — reče. — Moj suprug će umeti valjano da se oduži

za milost koju mu ukazujete.
Mlada žena pođe izlazu.
— Čekaj! — doviknu joj Toma Kantakuzen.— Vrati se... Bila si u

Golupcu one noći kad je tvoj ujak Jeremija ubijen?
Grozdana klimnu glavom.
— Kad si otišla iz grada?
— Iste noći. Pobegla sam... Turski stražari su me propustili kroz

kapiju.
Toma joj priđe i tiho reče:
— Sinan-paša dao je tvome ujaku deset hiljada dukata. Je li tako?
Žena zatrepta:
— Gospode! Toliki novac! — uzviknu.
— To nisi znala?
— Nisam... Pa to je čitava gomila zlata! Turci su valjda još iste noći

sve pokupili.
— Ženo, pogledaj me i reci: gde si sklonila taj novac?
— Ja!? — razrogači oči Grozdana, gledajući prisutne kao da ih

poziva da se i oni čude pitanju. — Užas me je spopao kad sam videla
mrtvog ujaka i pobegla sam! Kome bi u takvoj prilici palo na pamet zlato!
Nisam se setila ni svoje najpotrebnije stvari da ponesem...

— Priđi ovamo! — doviknu joj Jerina.
Grozdana oseti kako joj krv odlazi iz lica. Pomisli da će pod hladnim
pogledom despotice teško moći da se pretvara.
— Sinan-paša tvrdi da si ti uzela zlato i odnela sa sobom — reče
Jerina. — Od vas dvoje neko laže. Ali to se sada ne može utvrditi. Nego,
reci mi: ko je ubio tvoga ujaka?
— Jedan Turčin za koga tvrde da je najveći uhoda na svetu —
začudo hladno slaga Grozdana.
— Ismail — dobaci Ðurađ.
— A nije tvoj suprug? — upita despotica.
— Nije... Sigurno se ne bih udala za ubicu svoga ujaka.
— U pravu si! — složi se Jerina. — Volela bih da vidim toga ubicu
Ismaila.
— Ako ga kadgod sretnem, reći ću mu da te potraži — odvrati
Grozdana.
— Učini tako... A sad možeš ići — odmahnu rukom despotica.
Grozdana pođe prema izlazu strepeći da joj opet ne doviknu da
stane. Kad je već izašla iz odaje, prošla kroz aulu i krenula niz stepenice,
sustiže je Grgur.
— Samo nekoliko reči — tiho joj se obrati.
Grozdana zastade i bojažljivo ga pogleda. Ali iz graorastih očiju

243

mladoga viteza izbijala je naklonost i dobrota.

— Da li i tebe progoni zlato moga pokojnog ujaka, ili bi možda i ti

hteo da doznaš ko je ubica? — osmeli se žena.
— Neka ujak i njegovo zlato počivaju u miru, pa i ubica ako je već

među pokojnima! — nasmeja se Grgur idući pored Grozdane. — Hteo
sam ti reći... Ne vraćaj se u Erdelj. Turci su prešli Dunav kod Vidina... Sto
pedeset hiljada ratnika predvodi sultan. Uskoro će preplaviti Sibinjsku.

Žena zastade. U očima joj blesnu strah.
— Postoji li mogućnost da moji glasnici stignu do Sibinja pre
Turaka? — reče.

— Ne znam Možda postoji... Ipak ne bih savetovao nikome da krene

na taj put.
— Hunjadi ima malo vojske — reče žena. — Ne verujem da bi se iz

svih gradova u Erdelju moglo skupiti nekoliko desetina hiljada ratnika.
Javiću svome suprugu da dođe ovamo...

— Ako bude hteo — odvrati Grgur. — Vitezu ne priliči da u nevolji

ostavi prijatelje.
— Ne bi se moglo reći da tamo ima prijatelja! S Hunjadijem, osim tri

ili četiri puta, nije čestito ni govorio... Svakako je bolje da pogine u svojoj
zemlji, ako već mora... Imam tri pouzdana čoveka. Ne znaju za strah.
Ovde su, u gradu. Poslaću ih u Sibinj...

Grozdana zastade. Vitez se zagleda u njeno brižno lice. Na njemu
se videla i tuga i odlučnost. Jedna bora u povijama ukazivala je da je

protekli život mlade žene bio pun trzavica i nespokojstva, i briga u
sumornim neprospavanim noćima.

— Želeo bih da imam takvu ženu — reče Grgur.

— Neka ti je Gospod podari! — nasmeši se Grozdana. — Ali neka i
tebi i njoj da više sreće...

— Gde su ti ta tri ratnika? — upita vitez.
— Tu su, u blizini. Naći ću ih već.
— Daću ti još trojicu. Mala grupa konjanika lako se kreće, može da
se provuče ispred nosa neprijatelju i da umakne poterama. A valjda će
se i Turci zadržavati po bivacima. Imaće i sukoba s Vlasima... S malo
sreće naša šestorica stići će pre njih do Sibinja. Daću im najbolje konje iz

svoje konjušnice.
Vitez samo za trenutak primeti odblesak zahvalnosti u njenim očima.

— Još nešto... — nastavi Grgur. — Voleo bih da budem prijatelj
tvome suprugu, ako mu pođe za rukom da stigne do nas.

— Stići će već! — nasmeši se žena. — Jer onakvu pustahiju nije
rodila majka! A tvoje prijateljstvo za njega je velika počast.

Za to vreme su April, Gligor i Dabić, u jednoj krčmi nedaleko od
grada, ispijali pehare i naširoko pričali Dragošu i Oblak Radosavu o
svemu što su videli i čuli u Sibinjskoj. Kao o najvećem čudu govorili su

244

kako su videli ratnike Jovana Hunjadija sa nekakvim cevima od tuča u
rukama.

— Puca to, brate kao mali top! — govorio je Dabić.
— Izbacuje po nekoliko zrna velikih kao lešnik! — dodade April —
Svako zrno na dva strelometa daljine skroz probija čoveka
— Može i konja! — dobaci Gligor. — Kad probije jednog, ne gubi
snagu, nego skrozira i onog iza njega.
— Uzduž ili popreko? — nasmeja se Oblak Radosav.
— A valjda i uzduž... Pričali su meni Česi, ako ne lažu — odvrati
Gligor brišući krajeve usta palcem i kažiprstom leve ruke dok je desnom
pružao pehar da mu Dabić utoči vina. — U cevi trpaju nekakav crni prah.
Dimi se mnogo i zaudara na sumpor...
— I meni su pričali Česi — otpoče Dabić pijano ožimajući očima.
— Ćuti! — prekide ga Gligor. — E, kad to pukne i sukne vatra... Pa
vatra može da udari i natrag, da ti osmudi veđe i brkove.
— More, može i oči da izgori! — opet ubaci Dabić. — Pričali su meni
Česi...
— Čekaj! — prekide ga April. — Lažeš i ti i Česi. Ja sam lično, ovim
svojim očima, gledao kako tamo njihov jedan ratnik opali u dasku, kunem
ti se, debelu bar dva cola i probi je kao da je ljuska od jajeta...
— Lažeš sad ti! — upade Dabić. — Ta daska nije bila ni toliko
debela, niti je kuglica iz cevi probila.
— O, Gospode, pomiluj nas i usliši! — prekrsti se Gligor. — Šta
čovek neće izmisliti! More i zrna pasulja da metneš u onu cev, ubio bi
čoveka.
— Probija li oklop? — upita Dragoš.
— Kao košulju! — bez oklevanja reče April.
Razgovor im poremeti Grozdana. Dragoš i Radosav s poštovanjem
pozdraviše suprugu svoga prijatelja. Odmah je stadoše zapitkivati za
njene namere. Ali kad čuše da je despot skinuo ucenu s Jagoševe glave,
vidno se obradovaše.
— Trebalo bi mu javiti da dođe — reče Dragoš. Radosav nabra
obrve:
— To će biti rizično! — reče. — Turci su prešli Dunav...
— Poznato mi je! — odlučno odvrati Grozdana, pa obrativši se trojici
ratnika dodade:
— Momci, spremajte se za put!
— Kad polazimo? — prenu se April.
— Odmah!
— Eh! — učini Gligor. — Mi smo još, kako da kažem, pod
pritiskom... Hoću reći, malo smo pijani... Zar baš odmah?
— Odmah! Uz put ćete se otrezniti.
— Ako ne popadamo s konja! — dobaci Dabić.

245

— A je l ’ za Prištinu idemo?
— Ne! Za Sibinj...
Pijani ratnik zažmire:
— To mora da je greška! — reče pomerajući se s mesta.
— Nije greška. Odavde pravo za Sibinj. Ucena je skinuta...
— Svršeno! — uzviknu April ustajući — Odmah krećemo.
— Da krenete i to što pre! — dobaci Radosav. — Kroz Erdelj morate
proći pre Turaka jer ako vas uhvate, to će vam biti poslednje putovanje
na ovom svetu.
— Zar nama? — začkilji Dabić.
— Polazi, šugo! Napred, prokletniče! — stade ga gurati Gligor —
Otkako ga znam, uvek popije više od ostalih!
— Kako ću se popeti na konja? — reče Dabić povodeći se.
— Bacićemo te popreko preko sedla, kao ponjavu... Polazi! — gurnu
ga April.
Tri pijana ratnika kretoše za Grozdanom, koja je uveliko odmicala
ispred njih žureći prema gradu.

*

April, Gligor i Dabić, mada još pijani, pošli su na put. Kad su shvatili
da je sa Jagoševe glave skinuta ucena, smatrali su za svetu dužnost da
mu baš oni saopšte radosnu vest, makar se i između Turaka provlačili.
Od mladoga despotovića Grgura primili su tri dobra konja, a tri ratnika
vratili

— Junaci, — obrati im se Dabić. — Hvala vam što ste tako orni da
nam pomognete. Ali nama bi više odgovaralo da odete tamo odakle ste
došli! Kad pođemo da krademo kokoške, povešćemo i vas A sad, idite
kući da vas otac i majka ne izmlate što se podnoć skitate!

Tri mlada ratnika se zgledaše, okretoše im leđa i pođoše prema
gradu. Najmlađi među njima dobaci:

— Vaše društvo, ne čini nam čast!
— Kočoperan si, ali još nisi počeo da kukuričeš! — reče Gligor.
Pojahavši tri poklonjena konja i sa tri svoja paripa u povodu, ratnici
su pošli. Poznajući dobro puteve i prečice, lako stigoše do Morave,
prebaciše se skelom na drugu stranu i udariše nizvodno desnom obalom
Dunava Oko ponoći bili su na mestu gde se prelazi skelom s jedne obale
na drugu. Tuda su se obično ratnici i putnici prebacivali preko velike reke
na putu za Ugarsku ili otud za Srbiju. Na samoj obali, između topola
postaviše bivak.

246

— Nemamo se čega bojati — reče Gligor — Možemo i vatru naložiti.
— Možemo! — dobaci Dabić stavljajući konjima zobnice o vrat.
— Skupljajte suvarke — reče April vadeći iz torbe komade sirovog
mesa. — U onoj prokletoj krčmi nalokali smo se vina kao Vlasi, na

prazan stomak. Treba jesti...
— Još kako! — prihvati Gligor skupljajući suve grančice.
Bledunjava svetlost meseca u poslednjoj četvrti padala je po

krošnjama kvrgavih vrba i topola, po žbunovima i glatkoj površini reke.
Od proletnjeg topljenja snegova, Dunav se izlio ispunjavajući mutnom
vodom jarke, rupčage i udolice. Rojevi komaraca zujali su oko ušiju
ratnika i padali im po licu, vratu i rukama. Tihi i ujednačeni glasovi
zelenih žaba, koje su skakutale po baricama i vlažnoj travi, odasvud su
dopirali i mešali se izazivajući turobno osećanje samoće i dosade. April
Sokolović je sedeo na kladi i upirao pogled preko velike reke, trudeći se
uzalud da prema slaboj svetlosti sagleda drugu obalu. Znao je da se na

ovom mestu nalazi skela.
— Skela je sigurno na onoj strani! Pre zore neće krenuti ovamo.
Koraci i pucketanje grančica trgoše ga iz razmišljanja. Kraj njega se

stvori Gligor. April primeti da se njegovo lice grči, a oči imaju staklasti
sjaj.

— Šta je to s tobom? — reče — Da nisi ugledao kurjaka ili umireš?
— Boli me zub! — prostenja ratnik
— E! — razvuče usne April
— Boli me, prokletnik! Ne mogu da pljunem, eto!
— A ti ne pljuj! Sedi ovde na kladu i broj do sto. Proći će...
— Ako ne prođe? — bolno, ali ipak s nešto nade reče Gligor.
— Ako ne prođe, broj nanovo...
— Eh! — uzdahnu bolesnik. — Za tebe pričaju da se razumeš u
vradžbine i basme... Ako tvoje znanje ne ide dalje od brojanja — eno ti
Dunava po skoči i udavi se! Takav lekar nikome nije potreban!… Lele! —

odjednom zavapi Gligor.

— Šta je sad?

— Pljunuo sam...
— Rekao sam ti da ne pljuješ! — smejući se reče April, ustajući s
klade.
Na jakoj vatri brzo su ispekli meso. April i Dabić su jeli lagano, s
uživanjem gledajući trećeg druga kako se zlopati žvaćući polupečeno
meso i tvrdi ovseni hleb.
Posle večere Dabić se opruži na vlažnoj zemlji kraj vatre, a Gligor i
April pođoše prema obali da motre na reku, kao da su predosetili odakle
im preti opasnost. April sede na kladu, a Gligor na zemlju, oslonivši se
leđima o njegova kolena.
— Kažeš da bi dobro bilo da skočim u reku i da se udavim? — reče

247

April.
— Tako sam rekao! — s gotovošću prihvati Gligor. U glasu mu se

oseti pakost kao da celog života ništa drugo nije želeo. — Skoči, bratac,
kad nisi u stanju ni zubobolju da izlečiš!

— Eh! — odvrati April. — Izgleda da ćemo uskoro sva trojica u
Dunav, i to više mrtvi nego živi! Pogledaj gore, uzvodno, ako ti nije pao
mrak na oči... Nešto se crni na površini vode...

— Crni se, tako mi boga, ako mi se glava nije zbunila od bolova!
Ono su lađe i čamci...

— U pravu si! Lađe su, svakako...
— Sad ih već jasno vidim! — dodade Gligor, pljunu u stranu i jauknu
— Ako mi ovo čudovište do ujutru ne prođe, kamenom ću ti razbiti glavu!
April je, ne obzirući se na pretnju, netremice gledao lađe koje su se
naglo približavale.
— Nosi ih voda reče — Uskoro će stići ovde do obale ili promaći
dalje nizvodno... Trk tamo do Dabića! Probudi ga... Zavedite konje desno
u šibljak. Ali najpre rasturite i izgazite vatru.
— A mi? — upita zuboboljac držeći šaku na obrazu.
— Vi konje što pre u šibljak... Ako su Turci, eto i mene za vama.
Gligor, povodeći se, zamače iza stabala
Međutim, nabujala reka nosila je lađe i čamce sredinom. Odjednom,
April primeti kako se vesla spustiše u vodu. Začu se pljesak.
— Okreću ovamo! — promrmlja ratnik na obali, leže na zemlju i prici
se uz kladu — Vođa ratnika svakako zna da ovuda vodi put u srce
Srbije...
Uskoro se lađe i čamci prikučiše obali. Ratnici odmah počeše
izvoditi konje.
— Jašite odmah! Nema zastajkivanja — začu se jedan glas na
srpskom jeziku.
Isto to se ponovi na ugarskom i rumunskom.
— Ratnici Jovana Hunjadija! — tiho reče April ustajući iza klade —
E-hej! E-hej! — razvika se. — Ima li nekoga među vama ko poznaje
viteza Jagoša, zvanog Baba Ana?
— April! — začu se glas iz gomile ratnika. — Tako mi boga,
sovuljaga je opet prokreštala!
— Odakle ovaj? Držite ga! Uhoda! — zavikaše ratnici s druge
strane.
Nekoliko ruku ščepaše Aprila. Otimajući se, ratnik je vikao:
— Puštajte me, prokletnici! Hoćete da me pridavite iako vidite da
sam Srbin!
— Pusti ga, Milene! Ako zapovednik naredi, lako ćemo uhodu
obesiti.
— Ko je uhoda?! — dreknu April.

248

U isti mah Milen zakrklja, pljunu i opsova:
— Umalo mi usta ne iscepa, zmija otrovnica! Danilo, drži ga za
gušu!
— Ha! — zastenja Danilo i uhvati se za trbuh.
— Ubi me!
— Ko? Šta? Šta ti bi? — zagrajaše ratnici odasvud.
— Kao da me je kocem mlatnuo po trbuhu! — bečeći oči i previjajući
se prostenja Danilo.
— Šta se to događa? — upita Jagoš prilazeći.
— Uhvatili smo uhodu! Ovakvu hulju u životu nisam video! Dok sam
trepnuo, ščepao me je za usta!
— Hvali boga što te za oko nisam dohvatio! — odvrati April. — A i ti!
— obrati se prekorno Jagošu. — Treba da naučiš ove tvoje majmune
kako da se ponašaju prema ratniku koji će uskoro i vitez postati!
— Postaćeš ti vrag kad te sutra, po videlu, dočepam! — još uvek
stenjući dobaci Danilo.
— I po danu i po noći sa takvim junakom — odvrati April. — Sam
naleteo na moje koleno, a uvija se kao da su mu se creva na četiri čvora
vezala!
— Umukni, Danilo, i gubi se! — dobaci Jagoš.
Kad se ratnici raziđoše, Jagoš i April sedoše na kladu.
— Donosim ti radosnu vest — poče April. — Skinuta je ucena...
— Neka je slava bogu! — uzviknu Jagoš grleći ratnika. — Ko se
zauzeo za mene?
— Tvoja žena Grozdana. Molila je despota i... sad si se ratosiljao
bede!
Jagoš se uozbilji:
— Bojim se da mi sad to neće koristiti. Turci su preplavili Erdelj.
Masu sela i naselja su opustošili i nekoliko gradova sravnili sa zemljom.
Sad nadiru prema Sibinju... Sultan je lično krenuo u pohod...
— A vi? Niste valjda pobegli ispred Turaka?
— Nismo... Hunjadi nas je poslao da prokrstarimo kroz Srbiju. Gde
god naiđemo na turskog ratnika, treba da ga okačimo o drvo ili da ga
presečemo nadvoje... Sibinjski knez smatra da će na taj način nagnati
sultana da napusti Erdelj i da se prebaci u Srbiju... nas da goni.
— Hm! — učini April — Lepo smišljeno! Šta će na to reći Ðurađ i
njegove velmože?
— Hunjadi smatra da će nam se oni pridružiti...
— To je pitanje! — zavrte glavom April.
Za to vreme, iskusni ratnici su izvodili konje iz lađa i čamaca preko
debelih dasaka, iznosili torbe sa hranom i oružjem i bez mnogo galame
počeli da se grupišu.
— Koliko ste poveli ratnika? — upita April.

249

— Oko dve hiljade.
— S njima se može učiniti i mnogo i — ništa! — reče April.
— Hoćeš li poći s nama? — upita Jagoš.
— Svakako! Tu su i Gligor i Dabić.
— Gde su?
— Tamo iza topoljara u jaruzi. Pozvaću ih.
April ustade.
— Ko vam je glavni zapovednik? — reče polazeći.
— Vukašin Zuprović...
— Vatra!
— Vatra, svakako... Nego, treba da ti skrenem pažnju... — zateže
Jagoš. — Ovaj odred osuđen je na propast... Tako misle Hunjadi i
Zuprović.
— A ti?
— I ja!
— I ja! — nasmeja se April.
Jagoš ga uhvati za ruku:
— Da li još uvek misliš da kreneš s nama?
— Ako ti to pričinjava zadovoljstvo... — nasmeja se April.
Jagoš ga zagrli:
— O tvojoj odanosti i prijateljstvu priče će se pričati — reče.
— Ko je to tamo? — začu se jedan glas.
— Jagoš i April... moj prijatelj!
— Gle! — iznenadi se Vukašin Zuprović prilazeći. — Otkud se on
stvorio?
— Sačekao nas ovde.
— Dobro došao, sokole! — obrati se vitez Aprilu. — Dosta sam se
naslušao priča o tvome junaštvu i lukavstvu! Ako se dogodi čudo da se
živi vratimo iz ovog pohoda, neću te zaboraviti!
— Ni ja tebe! — odvrati April odlazeći.
Dva viteza se nasmejaše.

250