Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

Glava trideset sedma

Ne obzirući se na uvrede i klevete koje je godinama rasipao, knez

Jovan Hunjadi se u dva maha obraćao despotu Ðurđu da mu se pridruži
s vojskom u novom pohodu na Turke. Isticao je da su podesni vreme i
prilike, jer je bio obavešten da sultan Murat uveliko ratuje sa Skender-
begom u Arbaniji i da tamo trpi poraze i velike gubitke u ljudstvu.
Erdeljski knez je naglašavao da za ovaj pohod raspolaže vojskom i
većom i boljom nego ikad ranije. „Treba shvatiti da je došlo vreme da se
spere sramota zbog poraza kod Varne“ — pisao je Hunjadi. „Od te
nesrećne pogibije ni jednog trenutka nisam prestao da mislim na
odmazdu koja mi je postala životni cilj... Mnogi hrišćanski vladari hitaju
nam u pomoć.

Međutim, stari despot Ðurađ znao je kakve su prilike i u balkanskim i
u zapadnim zemljama. Vizantinci su godinu dana ranije pretrpeli poraz
od Turaka i potpuno klonuli duhom. Vlaška je neprestano bila poprište
borbi između turskih i ugarskih ratnika. Novi bosanski kralj Stefan
Tomaš,228 priklonivši se potpuno papi i katoličkoj crkvi, uporno je
nastojao da granice Bosne proširi na račun Srbije. Mletačka Republika
upotrebila je sve sile da podbode Tursku da napadne i skrši Skender-
bega. Kraj svega, u samoj Ugarskoj spremala se pobuna. Jer Hrvatska i
Slavonija nisu priznavale novoga bana Jovana Sekulu, Hunjadijevog
sestrića.

Sve te okolnosti ukazivale su da isu pogodni ni vreme ni prilike za
novi pohod. Despot Ðurađ je biranim rečima savetovao Hunjadiju da
svoju vojsku vrati u Ugarsku i da čeka povoljniju priliku. Tvrdoglavi
erdeljski knez odbio je savete despota Ðurđa, a isto tako i novoga pape
Nikole V. Ugarska vojska primakla se Dunavu i jedne noći septembra
meseca229 prebacila se u Srbiju kod Kovina.

*

Jagoš je shvatio da hajdučke družine nisu više važne, jer su na
pomolu razbojnici i pljačkaši druge vrste. On diže svoje ratnike i, terajući

401

ispred sebe ugarske zarobljenike, najprečim putem stiže u Smederevo.
Građani i ratnici s čuđenjem su posmatrali povorku, ne znajući da li su u
pitanju obični pljačkaši, ili treba strepeti od rata sa Ugrima.

Despot Ðurađ pozva viteza u jednu izdvojenu odaju i u četiri oka
otpoče s njim razgovor:

— Mislim da si opet prenaglio. — reče despot.
— Prenaglio? — iznenadi se vitez.
— Ko je prvi otpočeo?
— Oni. Spalili su tri naselja i zaredili da seku koga stignu. Pobili su
preko sto pedeset seljaka, većinom žena i dece.
— Hm! — učini despot — To su Hunjadijevi! Znači prešli su Dunav?
Obećao sam da ih propustim kroz Srbiju, a oni gledaj šta čine... Idu kao
kroz neprijateljsku zemlju. Krenuli su nanovo na Turke je li? — odjednom
se prenu despot — Da li si ti prvi udario na njih?
— Jesam i ne krijem, ali tek kad sam video da gore sebarska
naselja.
— Možda su požar izazvali hajduci?
— Ne! Hajduci su mi pomogli da okončam bitku sa ugarskim
nasilnicima.
— Nisi dobro uradio! Trebalo ih je pustiti da prođu! — zavrte glavom
despot. — Tvoja prenagljenost nekoliko puta me je dovela u nepriliku...
Možeš ići!
Jagoš buknu i zausti da odgovori, ali despot mu okrete leđa.
Vitez izađe iz odaje gunđajući:
— Hunjadi ponovo ide na Turke. Zbog toga je stekao pravo da po
našoj zemlji pljačka, pali i ubija! A naš despot? Izlapeo je od starosti, ili
mu nije stalo do sebarskih glava! Ugarski razbojnici bi i mene napali da
sam im se slučajno danju isprečio na putu. Napali bi me i satrli! I niko za
to ne bi bio kriv, jer — Hunjadi ponovo ide na Turke. Ko to da shvati i ko
da se pomiri sa takvom mudrošću! Ama tući ću ja svakog nasilnika,
makar despot pukao na lakat! Ko digne ruku na narod, osobito na sebre,
naleteće na moj mač, jer mi se čini da su sebri bolji deo našeg naroda!
Vuci podmuklo napadaju i razdiru, ali na kraju sopstvenom kožom plate
štetu!
Istog dana despot je saslušao ugarske zarobljenike, ali, osim
oholosti i prezira, nije dobio ništa. Oni su Hunjadijevi! Oni idu na Turke! I
teško svakome ko im se ispreči na putu. Zahtevali su od despota da ih
smesta pusti na slobodu i da pošalje glasnika da se pravda pred njihovim
knezom. Ðurađ mirno podnese sve uvrede upućene i njemu i srpskom
narodu i naredi da se zarobljeni ugarski ratnici okuju i bace u tamnicu.
Jagoš i April su se u čudu zgledali, sad tek ne mogavši da shvate
postupke staroga despota. Čudili su se i ostali vitezi i ratnici.
— Hunjadi ide na Turke! Neka mu bog i sreća budu na pomoći. —

402

reče Ðurađ.
— A ovi zarobljeni ratnici! — upita Kajica Radonja.
— Oni? — nasmeši se despot — Neka posede u tamnici. Možda će

nam poslužiti jednom kao svedoci, kao svedoci kako dugogodišnji
prijatelji prolaze kroz savezničku zemlju.

— A ja! — upita Jagoš.
— Ti? Naredio sam da uništavaš razbojničke družine. Idi i produži
što si započeo!
— Ako opet naletim na Hunjadijeve pljačkaše i ubice?
Despot preču ovo pitanje i uputi se prema dvoru.
— Eto ti sad! — pljesnu vitez rukama.
April ga povuče za rukav.
Međutim vojska kneza Hunjadija prolazila je kroz Srbiju pljačkajući i
pustošeći. Osim sebarskih naselja, ugarski ratnici spališe i porušiše i
nekoliko manjih gradova, dok se dohvatiše niške oblasti koja je pripadala
Ðurđu Mrnjavčeviću. Jagoševa grupa ratnika u stopu je pratila ugarsku
vojsku hvatajući i ubijajući zaostale i zalutale pljačkaše. Vitez više nije
pomišljao da zarobljenike vodi u Smederevo.

*

Posle pobede kod Varne sultan Murat nanovo napusti presto i po
drugi put ode u Magneziju među derviše. Uveren da u dogledno vreme
neće biti rata sa hrišćanskim narodima, opusti se sasvim, oturi sablju i sa
motičicom u ruci stade danju da neguje cveće, a uveče sa dervišima da
pretresa pojedine sure230 iz Korana i da traži smisao života i smrti. Za to
vreme njegov sin i naslednik Mehmed II zasede na presto u Drenopolju.
Stari dvorani, vršnjaci Muratovi, zgledali su se, smejuljili i jedan drugom
došaptavali dosetke na račun novog sultana. Jer njihovo mišljenje bilo je
da je novi sultan tup i neotesan kao panj. Neki su tvrdili da će on biti
grobar Osmanlijskog Carstva. Mehmed, naslućujući da ovo mišljenje
potiče od velikog vezira Halila i da ga šire i pronose emiri Turahan-paša,
Daud-efendija i Mustafa-paša, a osobito Isak-paša Evrenezović, zaredi
da baca u tamnicu i da tamani njihove mnogobrojne pristalice u
Drenopolju. Tom prilikom skinuto je oko dve hiljade istaknutih državnika,
spahija, timara, emira i prostih ratnika. Ovaj jad i pokor nagna Murata da
dobro razmisli šta mu valja činiti Međutim, ovo na izgled teško pitanje
reši lukavi vezir Halil. I jednoga dana kad se novi sultan, siguran da se
nema čega bojati, vrati iz lova, zaprepašćen zateče oca na prestolu.
Nekad neodlučni, svadljivi i kolebljivi Murat, promenio je ćud. Njegova

403

spremnost na brze akcija po drugi put je došla do izražaja.231 Mladi
sultan dobro je znao da mu svaki pokušaj nasilja nosi sigurnu propast:
oslepljenje ili svileni gajtan.

Sultan Murat, odavno kivan na Skender-bega, stade skupljati vojsku
s namerom da krene na Arbaniju. Uzdajući se u emira Mustafa-pašu, a
još više u mnogobrojne čete asapa, janjičara i sarahora, bio je uveren da
će buntovni Iskander iskusiti kaznu i da će mu Arbanija kao zrela kruška
pasti u ruke. Ali mnogoljudna turska vojska pretrpe poraz, a Mustafa-
paša pade u ropstvo. Skender-beg sa petnaest hiljada boraca isprečio se
kao kost u grlu na putu turskoj sili. U nastupu besa nestrpljivi sultan
Murat krenu vojsku iz svih sandžaka i zijameta i diže silne spahije i
timare po Anadoliji, Karasiji i Kurdistanu. Veliki vezir Halil, Turahan-paša,
Isak-beg, Daud-efendija (Zgurović) tvrdili su da će sultan samog sebe
pojesti ako uskoro ne vidi Skender-bega nabijenog na kolac.

I vojska od sto dvadeset hiljada ratnika krenula je od Sofije da
pustoši Arbaniju. A na zapadu se uporno tvrdilo da Muratu nije stalo do
propasti Skender-bega, nego da je digao vojsku da udari na Ugarsku. To

je pokrenulo i ubrzalo Jovana Hunjadija da krene u nov pohod na Turke.
Murat je preko uhoda doznao da je ugarska vojska prošla pored

Niša i, umesto na Prištinu, skrenula udesno i utaborila se na levoj obali
reke Sitnice. Tri dana kasnije konjičke prethodnice su se sukobile i
otpočele borbu. Murat, digavši ruke i od Arbanije i od Skender-bega,
krene celokupnu svoju vojsku i stigne na Kosovo polje.

Bitku su otpočeli ugarski ratnici.232 Pod vođstvom bana Sekule,
Mađari i Vlasi činili su čuda od junaštva. Nepregledne mase turskih
konjanika i pešaka uzalud su davale žestok otpor. Tučene, potiskivane i
razbijene povlačile su se prema svome logoru. Na drugoj strani, Jovan
Hunjadi davao je primer svojim konjanicima ličnim junaštvom, dok su
Česi i Nemci topovskom vatrom pravili pustoš u turskim redovima. Bitka
je otpočela u podne i neprekidno trajala sve do mraka.

Hrišćanska vojska, ponesena prvim uspesima, učini noćni napad na
turski logor i pretrpi poraz. Sutradan Turahan-paša udari s leđa na
ugarske ratnike, i to baš u vreme kad su spahije svom žestinom otpočele
bitku. Hrišćanski ratnici, Ugri, Hrvati i Vlasi, smelo prihvatiše borbu na
dva fronta i tukli su se sve dok im, smrtno ranjen ne pade ban Sekula.
Vlaški knez Dan, osetivši da se obruč turskih ratnika naglo steže,
predade se sa celokupnom svojom vojskom.233 Uprkos izdaji, ostali
hrišćanski ratnici celoga su dana odolevali navali i tek pred veče
konjanici udariše u bekstvo.

Tobdžije i pešaci, naoružani puškama, cele noći su pucali prema
turskom logoru i odbijali juriše, dok su drugi pravili utvrđenja od kola i
prtljaga. U svanuće narednog dana nanovo otpoče bitka. Hrišćanski
ratnici, pogledajući neće li se od nekud pojaviti Hunjadi s konjicom,

404

junački su se borili i ginuli skupo prodajući svoje živote. Mnogi su bili
uvereni da je erdeljski knez kroz vrbake i topoljare kraj reke Sitnice
zašao Turcima za leđa i uzalud su očekivali njegov napad.

Ðurađ Branković, doznavši da je hrišćanska vojska poražena na
Kosovu, smesta izdade naređenje svojim ratnicima da posednu
drumove, prolaze i stranputice i da hvataju begunce. Stari despot bio je
uveren da će razbijeni i poraženi ugarski ratnici u prolazu kroz Srbiju
ovoga puta biti još nečovečniji. Osim toga, starešinama je izdao zapovest
da osobito motre da im ne promakne Jovan Hunjadi, jer se vest o
njegovom bekstvu iz bitke brzo pronela.

Međutim, pokazalo se da su begunci, u strahu za sopstveni život,
prestali da budu surovi. Izgladneli i preplašeni pre su izazivali sažaljenje
nego bojazan. U Smederevu, Kruševcu i Golupcu tamnice su bile
prepune ugarskih ratnika.

Jednoga dana vojvoda Damjan Šainović dovede u Smederevo
kneza Hunjadija. Mada iznuren od gladi i umora, begunac drsko stade
pred srpskog despota.

— Nekad sam te poštovao i ocem nazivao, a sad sam tvoj sužanj!
— otpoče prkosno. — Naredi da me okuju i bace u tamnicu; ako mi već
dželat ne odseče glavu!

Pored despota u odaji su se nalazili knez Nikola Skobaljić, vojvode
Kajica Radonja, Dmitar Radojević-Krajković, Jagoš Todorović-Besoviti,
Damjan Šainović i despotica Jerina.

Hunjadijev prezrivi pogled nekoliko puta prelete po prisutnima:
— Šta ste vi? — nastavi. — Dvorani, vitezi ili porota! — S kim treba
da govorim i kome da se obratim, da li na kolenima treba da molim da mi
se vrate mač i sloboda? Tražite li otkup?... Koliko? Izbrojaću vam u
čistom zlatu...
Damjan Šainović se obrati despotu:
— Kad smo ga uhvatili nije imao nikakvo oružje. Bacio je sve da bi
se lakše skrivao u bekstvu.
— Bacio sam, jer mi nije bilo potrebno. Prolazio sam kroz zemlju
starih i oprobanih prijatelja! — dobaci Hunjadi.
— Varvarin! — kroz stisnute usne reče Jerina, pa povisivši glas
nastavi:
— Bacio je on pod noge i ponos i staru slavu!,... Dva puta je poveo u
vojni pohod hrišćanske ratnike, i oba puta ih izdao i pobegao iz bitke!
Sad traži da mu mi vratimo mač koji je u bekstvu bacio! Pre deset dana
njegovi ratnici išli su kroz Srbiju kao da su pošli u lov na sebre, njihove
žene i decu! Njima se to i može, jer hrišćanska Evropa digla ih je u
nebesa, a papa im oprašta sve grehove... Idu u boj s bezbožnicima, a
gaze po krvi hrišćanskoj i pale naselja! Požari im svetle da se u mraku ne
spotaknu o leševe srpske sirotinje!

405

Knez Hunjadi se prezrivo nasmeja:

— Zar u ovom skupu nema nijednog viteza? Moram sa ženom da

opštim!

Jagoš Besoviti planu:
Zakleo sam se da doživotno gonim zlotvore ovog našeg izmučenog
naroda! I goniću ih i satirati bilo da klanjaju Alahu i Muhamedu ili se
krstom krste. I čuj me, podli viteže... Zahvali bogu što nisi pao u moje
ruke! Da sam te ja uhvatio, ne bi ti se dala prilika da ovde vređaš časne
vitezove i despoticu Jerinu iz carske porodice Kantakuzena!
— Ja sam knez, gubernator i namesnik kraljevskog veličanstva i

ugarske krune! — podviknu Hunjadi, pa se obrati despotu: — Zahtevam
da mi se da mač! Hoću ovog nazovi viteza i sebarskog razbojnika da
poučim kako treba govoriti sa čovekom kome se cela Evropa divi!

— Pitanje je da li će ti se i dalje diviti! — dobaci Dimitrije Krajković.
— Zahtevam dvoboj! Boriću se za čast i slobodu!
— Za čast je trebalo boriti se na Kosovu, a slobodu si izgubio, jer si

se poneo kao drumski razbojnik dok si s vojskom prolazio kroz Srbiju!

— Još jedna uvreda! — odvrati Hunjadi — Pred licem slavnog

srpskog despota ovde se bacaju blatom na viteza koji je nekoliko puta

tukao turske emire i prognao ih iz Srbije! Eto kako se u ovoj zemlji
uzvraća učinjeno dobro! Možda ćete me predati sultanu? Nisu se badava
pronosile vesti da je srpski despot do tančina javio Turcima kuda ide
hrišćanska vojska, koliko ima ratnika i šta nameravaju vođe.

— Znači ja sam slao izveštaj sultanu? — mirno upita despot.
— Sigurno! Ko bi drugi! Turci su o nama sve znali.
— Nikola, — reče despot Skobaljiću — kod tebe je ono sultanovo
pismo? Pročitaj ga! Neka knez Jovan Hunjadi vidi kakvo mišljenje sultan
Murat ima o nama! Obrativši se Hunjadiju nastavi:
— Ovo pismo je po naređenju sultanovom umnoženo u pedeset
primeraka i upućeno begovima po sandžacima i spahijama na
zijamete.234 Pre četrnaest dana platio sam tri stotine dukata za ovaj
primerak. Na njemu je carski pečat i Muratov potpis. Skobaljiću čitaj
pismo!
Vitez otpoče:
„Ja sultan Murat tek što sam bio na domaku koristi ratujući u

Arbaniji, gde je trebalo samo da ispružim ruke i da dohvatim Skender-

bega, kad mi stiže glas da je na nas krenula velika ugarska vojska. Sad
sam uveren da je đavolska podlost Vuk-oglije ovo smislila i učinila..."235 U
nastavku pisma Murat naređuje da sandžak-begovi dižu pod barjak sve
što je muško i doraslo oružju... Evo carskog pečata... Tu je i sultanov

potpis.
Skobaljić pokaza pismo Hunjadiju.
— Prema tome, kneže, — reče despot — priče o našem prijateljstvu

406

s Turcima i uhođenju u njihovu korist, kao što vidiš, otpadaju.
— Nek bude! — sleže ramenima Hunjadi. — A sad mi reci, jesam li

još uvek tvoj sužanj?
— Jesi! I to ćeš ostati sve dok ne isplatiš štetu koju su tvoji ratnici

učinili pri prolazu kroz Srbiju...
— Tamnica?
— Ne! U tamnici nećeš biti. Ali ne računaj da ćeš skoro iz

Smedereva izaći.

*

Drsko ponašanje kneza Hunjadija nastavilo se sve dok nisu počele
da stižu vesti da ga turski emiri traže od despota. „Prokleti Jankul" dobro
je znao da mu u Smederevu, osim prinudnog boravka, ne preti nikakva
opasnost. Ali je bio uveren da će umreti na kocu ako ga se Turci
dočepaju. Zbog toga je njegovu oholost zamenila briga, a uz nju i strah
za život. On se u početku podrugljivo smejao odbacujući uslove koje mu
je srpski despot podnosio u zamenu za slobodu. Ali tokom vremena
shvatio je svu ozbiljnost položaja u kome se nalazi. Shvatio je to i despot
Ðurađ, pa je želeo da se što pre otarasi „sužnja“ koga će sigurno
jednoga dana i sultan zatražiti. Tako se dogodilo da su obojica strepeli:
despot od zahteva sultanovog da mu preda zarobljenika, a Hunjadi da
despot iz koristoljublja ili straha ne popusti zahtevu.

Međutim, dvaput su u Smederevo dolazili delegati sa ugarskog
dvora, moljakajući, preteći i opet moljakajući da se Hunjadi pusti na
slobodu. I najposle došlo je do poravnanja između despota, njegovog
„sužnja“ i dva barona iz Budima. Knez Hunjadi prihvatio je sve zahteve
srpskog despota i napravljen je pismeni ugovor:

Knez Hunjadi obavezao se da isplati sumu od sto hiljada dukata na
ime štete koju su njegovi ratnici počinili prolazeći kroz Srbiju. Isto tako
erdeljski knez daje reč da se neće svetiti despotu niti ikom drugom u
Srbiji i da će predati zaboravu sve što se s njim dogodilo. Osim toga, svi
gradovi i sela, koji su nekada pripadali srpskom despotu, a koje je knez
Hunjadi prisvojio, da se vrate u posed despotu Ðurđu. U ugovor je uneta
i obaveza erdeljskog kneza da će u svakoj prilici oružanom silom priteći u
pomoć Srbiji, ma ko da je napadne. Na kraju, da bi se ugovor valjano
održao, Hunjadi je pristao da u Smederevo pošalje svoga sina Vladislava
kao taoca. Pored srpskog despota i erdeljskog kneza, ugovor su
potpisala i oba barona.236 I na kraju, sva četvorica položila su zakletvu na
Jevanđelju.

407

Jovana Hunjadija ispratila je preko Dunava grupa istaknutih srpskih
vitezova, ali tek pošto je u Smederevo stigao njegov sin Vladislav.

*

Knezu Jovanu Hunjadiju priređen je u Budimu veličanstven doček,
kao da nije njegovom krivicom na Kosovu izginulo oko dvadeset hiljada
hrišćanskih ratnika. Tom prilikom više nego ikad prosipane su uvrede na
račun srpskog despota, jer se usudio da proslavljenog borca protiv
bezbožnika, velikog gubernatora i kraljevskog namesnika skoro dva
meseca drži u zatočeništvu. Neki od pristalica erdeljskog kneza u
nastupu besa zahtevali su da se smesta diže vojna na Srbiju, a Hunjadi
je već uveliko propagirao novi rat protiv Turaka. Ali od svega toga ne
ispade ništa, jer je na dvoru u Budimu bilo i razumnih ljudi koji su izgubili
veru u uspeh bilo kakvog vojnog pohvata. Jedino se postiglo
poništavanje ugovora koji su potpisali Hunjadi i dva barona. Tri
velikodostojnika tvrdila su da je na njih učinjen pritisak između
smederevskih zidina i zbog toga ugovor sam po sebi gubi važnost. I nije
im bilo teško da privole papu da ih i zakletve na Jevanđelju oslobodi.
Tako je bivši zatočenik despota Ðurđa, knez Jovan Hunjadi, na brz i lak
način stekao pravo da ni jednu tačku iz ugovora ne ispuni, osim što je
njegov sin Vladislav i dalje ostao u Smederevu kao talac.

*

U međuvremenu, despot Ðurađ je oženio svoga najmlađeg sina
Lazara. Nevesta je bila Jelena, ćerka vizantijskoga despota Tome.237 U
čast ovoga braka srpski despot je o svom trošku podigao jednu kulu u
Carigradu.

Nekoliko godina je prošlo u miru Srbija se oporavljala i izgledalo je
da u bliskoj budućnosti neće doći do rata. U takvim okolnostima despot
Ðurađ odluči da otkupi mošti svetoga Luke, apostola i evangeliste.
Prema pričanju nekakvog sveštenika iz Epira, mošti su ležale u malom
gradu Rogusu. Skupljeni su podaci iz Svete Gore da su ono doista mošti
pomenutog sveca. Na veliku žalost i poviku katoličke crkve i samih
stanovnika grada Rogusa, Ðurađ isplati 30 000 dukata turskom
zapovedniku i prenese mošti u Srbiju. Uz velike svečanosti, molepstvija i

408

klanjanja mošti su stavljene u crkvu Svete Bogorodice u Smederevu.
Stari kaluđeri „koji znaju sve kako je od početka” uveravali su i despota
Ðurđa i mnogobrojne hodočasnike koji su odasvud dolazili da je ono
zaista telo svetog Luke.

*

Naslednik Murata II, Mehmed, dva puta je bio sultan i oba puta mu
se presto izmakao. Tako mlad i po mišljenju mnogih dvorana i emira u
Drenopolju tupoglav, Mehmed je shvatio da mu od svih najviše mrsi
konce veliki vezir Halil, a uz njega i velikodostojnici, vršnjaci Muratovi. Ali
zazirući od gneva svoga oca, nije se usuđivao ma kome od njih ni da se
zameri a kamoli da mu naudi. Isti razlog nagonio ga je da svome bratu
po ocu, Ahmetu, ukazuje više pažnje nego što je potrebno.

Ali kad sultan Murat iznenada umre, mladi princ u mahu pokaza
svoju pravu ćud.238 On odmah baci u tamnicu svoga brata Ahmeta i
naredi da ga zadave, a onda zaredi da tamani njegove prijatelje. Tako je
otpočeo svoju vladavinu novi sultan.

Sedeći na carskom prestolu u Drenopolju, Mehmed je dočekivao
poslanike mnogih vladara, primao od njih čestitanja i izraze poštovanja i
divljenja i ispraćao ih ne štedeći obećanja. Dobar deo tih obećanja doneli
su u Smederevo i poslanici despota Ðurđa. Tom prilikom je carica Mara
ispraćena iz Drenopolja u Srbiju s poštovanjem i velikim poklonima.
Udova sultana Murata dobila je na doživotno uživanje nekoliko gradova i
nastanila se u Kratovu.

Onda neočekivano Mehmed predloži srpskom despotu dugotrajni
mir, a u isti mah ga zamoli da posreduje da se između Turske i Ugarske
zaključi ugovor za trogodišnji mir. Despot Ðurađ pristade. Pristali su i
Ugri i mir je zaključen u Smederevu.

I dok su na zapadu hrišćanski vladari, baroni i crkveni
velikodostojnici raspravljali do koje mere ide nesposobnost i tupoglavost
novoga sultana, Mehmed se uveliko spremao da krene na Carigrad.
Poslanici vizantijskog cara Konstantina Dragaša uveliko su obilazili
države u Evropi. Stigli su u Budim, Beč, Rim i Veneciju, obišli su papu i
najuticajnije kardinale, zalazili u dvorove, moljakali, obećavali velike
nagrade u novcu, despotske i knježevske titule i ostrva, pa i čitave oblasti
po Vizantiji. Svuda su dobijali obećanja i more lepih reči; a od pape
zahtev da vizantijski car prizna katoličku crkvu kao vrhovnu u hrišćanstvu
a uz to i sjedinjenje zapadne i pravoslavne crkve. Evropskim riterima,
pohlepnim na pljačku i bogate poklone, sviđalo se da krenu u vojni pohod

409

protiv Turaka, ali nije imao ko da ih organizuje. Na kraju sve se svelo na
odlaganja, pogađanja i računanje da li se takav pothvat isplati. Za
trgovinu Ðenove i Mletačke Republike Carigrad je bio žila kucavica, a
Bosfor „obećana zemlja“. Ipak, obe države, osim praznih reči i obećanja,
nisu učinile ništa. Naposletku, knez Jovan Hunjadi jedini se spremao da
nanovo okuša sreću s Turcima. On otpravi grupu poslanika u Drenopolj

da sultanu vrate ugovor o miru, sklopljen godinu dana ranije u
Smederevu. Međutim, u Carigrad je stiglo nekoliko stotina ratnika
dobrovoljaca skupljenih nadohvat. Ovu zlehudu pomoć poslao je papa

Nikola V, a uz nju i zahtev vizantijskom caru o spajanju dveju crkava.

U Carigradu je vladala strahovita pometnja. Razuzdane rulje
najamnika pijančile su, kockale se i tukle sa ratnicima koji su pripadali
regularnoj vojsci. Gomile beskućnika su danju i noću napadale građane,
pljačkale i ubijale. Skitnice svih rasa i narodnosti nisu se ustručavale da
napadaju i predstavnike vlasti, pa su i ulične borbe bile svakidašnja
pojava. Naredi i krvoproliće dostigoše vrhunac kad je u crkni Svete Sofije
proglašena unija između istočne i zapadne crkve. I dok se turska vojska
smeštala oko grada pripremajući se da otpočne sa jurišima, na gradskim
ulicama pobuna je bila na pomolu. I izbila bi da je nije sprečio golemi

strah od turske sile. Jer sve živo u Carigradu znalo je da je sultan

Mehmed doveo 300.000 ratnika.

Koškanje i neslaganje vladara i knezova na zapadu nije prestajalo,
pa je izgledalo da niko i ne pomišlja šta će se dogoditi ako Carigrad

osvoje Turci. Mnogi lakoverni smatrali su da je taj grad neosvojiv, dok su
drugi odmahivali rukama i slegali ramenima kao da ih se ne tiču ni
Carigrad ni posledice koje će neminovno doći posle njegovog pada. A
ratnici, živeći dugo u miru, gubili su borbeni duh.

U Srbiji je zavladao strah, ali samo među dvoranima i vitezovima
oko despota Ðurđa. Međutim, sebri i ratnici nisu se mnogo uzbuđivali.
Budući godinama na oprezi, navikli su da primaju vesti, lažne i istinite.
Pokreti turske vojske, pljačkanja, paljevine i krvoproliće za njih je postala
obična pojava. Vest o porazu hrišćanske vojske na Kosovu primili su

hladno, kao da se sultan Murat i njegovi ratnici nalaze sto konaka daleko
od Srbije. Po naređenju despota Ðurđa, mnogi su pošli da hvataju Ugre

begunce. Krenuli su orni i veseli kao da idu u lov na prepelice. U toku

godina navikli su da starešine mesto njih misle i brinu brigu. A starešine
su se uzdale u pamet i iskustvo despota Ðurđa. Ni vest o opsadi

Carigrada nije mnogo uzbudila srpske ratnike, iako se znalo da je novi

sultan doveo strahovitu silu pod taj grad Izgledalo je da se niko ne pita
šta će biti sa Srbijom ako Turci osvoje Carigrad. Istina, postojao je
ugovor o miru između Srbije i Turske, ali svakome osim lakovernih bilo je

jasno da je taj ugovor siguran taman kao vrbov klin. Posle pada
Carigrada sultan Mehmed neće se ustručavati da krene prema srednjoj

410

Evropi, a put turskoj vojsci otvoren je kroz Srbiju.
Po ugovoru i vazalnoj obavezi, despot Ðurađ je poslao pod Carigrad

odred od hiljadu i pet stotina konjanika.
Šest nedelja je proteklo u takvom stanju. Turski ratnici su

svakodnevno vršili juriše na grad, a grmljavina velikih topova skoro nije
prestajala.

Vladari zapadnih zemalja stajali su kao opčinjeni. Jedino su novi
kralj Ugarske Vladislav Albertović i knez Jovan Hunjadi digli svoj glas.
Oni otpraviše poslanike pod Carigrad zahtevajući od sultana da digne
opsadu, i preteći da će s velikim brojem ratnika krenuti u pomoć Vizantiji.
Ali na tome se i svršilo. Turci su poslednji juriš izvršili krajem maja i
osvojili grad.239

411

Glava trideset osma

Još dok je opsedao Carigrad, sultan Mehmed je tražio od despota

Ðurđa da mu preda gradove Smederevo i Golubac. Svoj zahtev propratio
je kratkim obrazloženjem da želi da proveri odanost srpskog vladara Bilo
je očevidno da „tupoglavi" sultan namerava da se što više primakne
Ugarskoj i da posle pada Carigrada otpočne novi rat. Ali umesto
odgovora Ðurađ Branković pošalje nekoliko većih odreda konjanika da
krstare između Prištine i Skoplja i da napadaju turske postaje i manje
gradove. U tim borbama osobito su se istakli knez Nikola Skobaljić i
vojvoda Jagoš Besoviti.

Međutim, po padu Carigrada sultan se povukao u Drenopol, da
ratnicima da odmora, da dočekuje mnogobrojne poslanike svojih vazala i
da od njih prima čestitanja i darove. Sad već nemajući razloga da zazire
ni od koga, Mehmed se stade obračunavati sa svojim ličnim
neprijateljima. Tom prilikom prvi na udaru bio je veliki vezir Halil, desna
ruka pokojnog Murata II. Halil je bačen u tamnicu i zadavljen. Ista
sudbina snašla je i njegove mnogobrojne prijatelje i pristalice kojima nije
pošlo za rukom da blagovremeno umaknu.

Te okolnosti razvlačile su pažnju sultanovu i tek na proleće naredne
godine240 u Smederevo stigoše turski poslanici. Oni su doneli sultanov
zahtev da bez ikakvih izgovora i odlaganja srpske posade napuste
gradove Smederevo i Golubac, da polože oružje i da u takvom stanju
čekaju sultanovu milost.

Vođa poslanstva, čauš, svakako pripadnik spahi-oglana, zaprepasti
se kad doznade da se despot ne nalazi u Smederevu. On stade
dokazivati srpskim velmožama i vitezima da će mu glava s ramena sleteti
ako sultanu ne donese odgovor za dvadeset dana. Sva uveravanja da će
se despot uskoro vratiti ostala su bez uspeha. Turčin skoro zanemože od
straha. Najposle, po nagovoru viteza Tome Kantakuzena, čauš pristade
da pošalje glasnika u Drenopolj sa izveštajem da srpskog despota nema
u Smederevu i da se njegov povratak svakog trenutka očekuje

Trideset dana je sultanov poslanik boravio u Smederevu, a Ðurađ se
nije pojavljivao.

Stari despot se nije ni mogao pojaviti, jer je šest nedelja ranije tajno
napustio Srbiju i sa celom porodicom i svim svojim blagom otišao u
Ugarsku. Tamo se izmirio sa knezom Jovanom Hunjadijem i s njim

412

uveliko pripremao novi rat protiv Turaka.
Dok je sultanov izaslanik gubio vreme čekajući despotov povratak,

vitezi i ratnici u Srbiji dovršavali su pripreme da na koplja i mačeve
dočekaju tursku navalu. Najposle sultanovom čaušu pade na pamet da
prisustvo despota Ðurđa nije ni važno. Jer je zapovest velikog padišaha
jasna i presudna. On zbog toga odluči da pred dvorane i viteze iznese
sultanov zahtev. On najpre potrže staro i više puta primenjivano pravo

osmanlijskih sultana da vazalne zemlje po izumiranju dinastije pripadaju
sultanu... „A pošto je dinastija Laz-oglu presahnula sa despotom
Stefanom, despot Ðurađ (Vuk-oglu) nema nikakva prava da vlada
Srbijom. Prema tome, sultan Mehmed kao vladar osmanlijske dinastije
ima pravo na Srbiju, tim pre što postoji i i ženidbena veza između
pokojnog Bajazita Munjevitog i ćerke Laz-oglua.241 Sultanu Mehmedu je
potrebna Srbija. Zbog toga je i traži. Ako je ne dobije na lep način, uzeće
je silom.“

Ali jasna i ubedljiva izlaganja sultanovog poslanika ostadoše bez
odgovora. Srpski velikodostojnici ispratili su čauša iz Smedereva sa
rečima da nemaju ovlašćenja od despota da za takvu važnu stvar
donose odluku.

Međutim, turska vojska je već krenula na Srbiju. Sultan Mehmed
lično se stavio na čelo vojske. Preko sto pedeset hiljada ratnika,
konjanika i pešaka, tri stotine topova i nedogledna kolona kola,

natovarenih hranom, prtljagom i rezervnim oružjem, lagano se kretala od

Sofije.
U manje i veće gradove po Srbiji navučeno je dovoljno hrane i

oružja. Sebri i niža vlastela, napustivši naselja, selišta i sela, sklonili su
se u gradove da se do poslednjeg daha brane. Mnogi su se zaricali da će
se boriti dokle iz obamrlih ruku ne ispuste oružje. Međutim, i sa zapada
su počele da stižu ohrabrujuće vesti Ugarski kralj Vladislav Albertović, a
uz njega i knez Hunjadi, uveliko su se pripremali za vojni pohod. Blago
despota Ðurđa je i ovoga puta bilo od presudne važnosti. Posle pada
Carigrada, seljake i ratnike po Vlaškoj, Erdelju i Ugarskoj spopadao je
strah od turske najezde. I sve se živo dizalo na oružje.

U Srbiji je nekoliko konjičkih odreda krstarilo oko granice sačekujući
turske pljačkaše. Knez Nikola Skobaljić i vojvoda Jagoš Besoviti satirali
su čete akindžija, postavljali zasede sarahorima, jurišali na turske kolone
koje su iz sandžaka242 pridolazile sultanovoj vojsci i sravnile sa zemljom
nekoliko gradova u blizini Kratova. Kraj reke Sitnice, vojvoda Kajica
Radonja muke je zadavao rasturenim turskim četama. Nikola Skobaljić je
u jednom mahu razbio odred od pet hiljada turskih konjanika, polovinu
pobio, a ostalo naterao u bekstvo. Gonjenje se oteglo čak iza planine
Čemernika. U nastupu borbenog žara, srpski ratnici naleteše na glavninu
turske vojske. Zaokupljeni, razbijeni i tučeni, borili su se i ginuli do

413

poslednjeg. Hiljadu i dve stotine oprobanih srpskih boraca palo je i
nestalo kao u vrtlogu. Po naređenju sultana Mehmeda nekoliko desetina
ranjenika nabijeno je na kolac. Među njima bio je i vitez Nikola Skobaljić.

Preko rasturenih izvidnica sultan je doznao da se u dolini Toplice
nalazi još jedan odred srpskih ratnika. Tu vest donelo mu je četrnaest
ratnika, ostatak odreda od trista pedeset konjanika. Istureno tursko
odeljenje upalo je u zasedu u blizini reke Toplice i satrveno. U nastupu
besa sultan pošalje Firuz-pašu sa četiri hiljade anadolskih konjanika da
taj odred unište. Tri hiljade dukata obećao je da da ratniku koji mu
donese glavu srpskog vojvode Jagoša Besovitog. Ime ovog viteza je još
odranije zadavalo strah turskim ratnicima. Dva puta su Jagoš, Dragoš i
April Sokolović bili opkoljeni i oba puta su se izvukli iz obruča ostavivši za
sobom gomile turskih leševa. Surovi srpski ratnici svetili su se za
zverstva turskih emira, kapetana i stotinara. Dragoš je pokušavao da
utiče na ratnike Aprila Sokolovića da savlađuju svoje mračne strasti. Ali
dok se vitez pozivao na hrišćansko ophođenje prema zarobljenim turskim
ratnicima, Jagoš je slegao ramenima:

— Još ni jednog nisu nabili na kolac, niti živog bacili u razbuktali
stog slame ili sena.

— Žališ turske ratnike! — umeša se April. — Ne dao ti bog da im živ
padneš u ruke.

— Oni su varvari! — planu Dragoš.
Jagoš se nasmeši:
— Onda neka i umiru kao varvari!
Ratnici Jagoša Besovitog bili su pobožni, bogobojažljivi i sujeverni.
Svi su odlazili u crkve ili manastire da pale sveće za pokoj duše mrtvih
drugova i živima za pokoru grehova. Prema nejakim blagonakloni, bili su
u stanju poslednji zalogaj da podele sirotinji, da štite slabe i da ginu za
osvetu. Ali tokom godina imali su dovoljno prilika da se nagledaju
zverstava turskih osvajača, pa su stekli ubeđenje da nikakva surovost
prema takvim neprijateljima nije prevelika. Mnogi među njima videli su ili
doznali da im je brat, otac, drug idi prijatelj umro na kocu. I bili su uvereni
da i njima predstoji takva smrt ako živi padnu u ruke turskim nasilnicima.
Zbog toga su za njima ostajali obezglavljeni ili rasporeni leševi turskih
ratnika, ili obešeni o grane drveta na ivicama velikih šuma.
April se pakosno smešio na Dragoševe primedbe, Gligor je
klimanjem glave odobravao dželatima Tomi Bunarcdžji i Risantiju. Ali
Dabić je govorio da je presit ubijanja i da će uskoro napustiti odred i otići
u dolinu reke Mlave, gde ga čeka Spasenija, žena „puna znanja i
pameti".
— Ona nam je pomogla da uništimo hajdučku četu Radivoja Strica.
— govorio je ratnik. — I oženiću se...
— Zar pod starost — dobaci April.

414

— E! — sleže ramenima Dabić. — Ranije se nije moglo. U ovoj
prokletoj zemlji skoro se neprekidno krv proliva.

Dragoševi prekori bili su uzaludni. Razgovor je uvek uzimao drugi
pravac.

Firuz-paša, odvojivši se od glavne vojske, krenuo je prema Toplici.
Emir je preko uhoda doznao da Jagošev odred jedva ako ima hiljadu
konjanika. Prema tome, jedino se pribojavao da mu srpski ratnici ispred
nosa ne umaknu što bi možda bio razlog da padne u nemilost kod
sultana. Zbog toga je gonio svoje konjanike bez dužeg odmora od
Velbužda do Toplice.243

Oprezni emir najpre se dobro obavestio gde se nalazi tabor srpskih
ratnika. Hoteći da sa što manje gubitaka prođe, odluči da napad izvrši
noću. Dobro sakriveni u topoljarima i vrbacima sačekaše ponoć. Ne
sluteći da im, ni punih trista koraka udaljeni, o bokovima vise April
Sokolović i Dabić, turski ratnici krenuše prema bivaku.

Bivak srpskih ratnika nalazio se u jednoj prostranoj uvali opkoljenoj
šumarcima. Gledajući sa jednog ćuvika kako svetlucaju vatre u dolji,
Firuz-paša se zlovoljno osmehnu. Bolje mesto za iznenadni noćni napad
nije se moglo zamisliti. Emir se obrati kapetanu Šaban-agi:

— Iz one rupe živa duša neće nam izići! Pobićemo polovinu, a
ostale pohvatati i poterati sultanu na poklon.

Međutim, izgledalo je da se broj vatri u bivaku povećavao i da je
dolja postala bolje osvetljena. Neko vreme videlo se kako poneka senka
promakne ispred vatre, dok naposletku i to ne prestade. Činilo se da su
srpski ratnici utonuli u san.

Firuz-paša je nameravao da izvrši napad sa dve strane. Podelivši
ratnike, jednu grupu poveri Šaban-agi da je zavede u levo, a drugu lično
povede desno prema šumaricama. Trebalo je da se na dati znak obe
grupe ratnika sjure u bivak.

Vetar koji je lahorio sa zapada, pojačavao se. Zvezde su počele da
nestaju. Mrak je postajao gušći. Iz nevidljivog neba prosuše se prve kapi
kiše. Konjska kopita kršila su suvarke i razrivala rastresitu zemlju. Turski
ratnici naglo krenuše niz padinu. Emir zaustavi povorku:

— Trojica dole s konja i napred u izviđanje! — reče.
Jedan stotinar i dva ratnika sjahaše i zamakoše u mrak.
— Kaurski šejtan mnogo se osilio! — tiho nastavi paša. — Nije čak
ni straže postavio!
Konji, stojeći na kosom proplanku, nestrpljivo su mahali glavama,
trzali uzde i tupkali kopitama o zemlju. Gusta kiša uveliko ih je zasipala.
U bivaku su se pritulile vatre.
Emir je upirao pogled u pomrčinu. Očekivao je da se Šaban-agini
ratnici jave varnicama izbijenim iz kremena da su stigli na predviđeno
mesto. Zbog plahe kiše ili zbog udaljenosti varnice se nisu videle.

415

— Možda još nisu stigli. — promrmlja paša.
Tri izviđača vratiše se zadihani.
— Bivaku se na konjima ne može prići. Kauri su iskopali jendeke —
reče stotinar.

— Kako stoji s druge strane? — upita emir.
— Tamo nismo zalazili.
— Neće valjati ako Šabanovi konjanici u mraku nalete na jaruge.
Moraćemo napasti pešački, i mi i oni... Prikrasti se i žestoko udariti.
Ceo bivak utonuo je u san.
— Treba se bojati prevare! — dobaci izviđač Ćulum. — Ko bi još
mogao spavati pod ovakvom kišom!
— Istina je! Treba biti oprezan — prihvati emir. — Sjašite momci. A
ti, Šaćire — obrati se jednom kapetanu — uzmi stotinu pratilaca i trkom
obiđi uvalu. Treba Šabanovim ratnicima javiti da se glavom ne šale da na
konjima jurišaju...
Kapetan Šaćir sa svojim pratiocima u trku se udalji. Skoro u isti mah
na suprotnoj padini zableskaše varnice.
— Šaban-aga je stigao... Šta ćemo sad? — reče stotinar izviđač.
— A šta bi ti predložio? — upita emir.
— He! Na znake nećemo odgovoriti dokle Šaćir i njegovi pratioci ne
stignu tamo.
— Alaha mi, dunjaluk244 će se ponositi tvojom pameću! A po čemu
ćeš znati, ovčija glavo, kad je kapetan stigao na onu stranu?
Stotinar zatrepta, sleže ramenima i počeša se iza uha.
Ratnici, prokisli do gole kože, s mukom su smirivali konje držeći ih
za vođice. Vetar je brisao proplankom. Hladna kiša iskosa ih je zasipala.
Iskopani jendeci oko bivaka smutili su i pobrkali pašinu nameru, a ratnike
nagonili da gunđaju i proklinju i mrklu noć, i kišu, i kaursko lukavstvo.
Sabijeni na kosom proplanku, držeći svaki svoga konja za vođice,
pritisnuti pomrčinom i tučeni vetrom i kišom, stajali su kao na strašnom
sudu. Napad na bivak nije se mogao izvršiti i dok kapetan Šaćir ne stigne
na drugu stranu uvale i dok otud ne dođu glasnici da jave da je tamo
stigao. Tako se isprečila nepredviđena i vrlo mučna okolnost.
Vreme je lagano odmicalo, a Firuz-paša gubio je strpljenje.
Odjednom se na suprotnoj strani, preko bivaka, prolomi vika.
Glasovi preneraženih ljudi, pomamna vika i krkljanje samrtnika stapali su
se sa vriskom ranjenih konja koji su se vukli sa rasporenom utrobom ili
izdisali prerezanog grla. Okolne šume i dubrave stravično su hvatale
divljačke krikove, uvećavale ih i nosile daleko stvarajući opšti huk. S one
strane bivaka vodila se borba neviteška i surova. April Sokolović, Toma
Bunardžija i njihovi ratnici poveli su satansko kolo.
Firuz-paša nekoliko trenutaka ostade zaprepašćen, a onda namah
shvati da su ga kauri nadmudrili. Surovi emir stekao je slavu svojim

416

lukavim i podmuklim napadima. Nedavno pobeđen od Nikole Skobaljića,
bežeći, namamio ga je u klopku, satro srpske ratnike, a ranjenog viteza
uhvatio i nabio na kolac. Shvativši da je Šaban-agi i njegovim ratnicima
pisana propast ako im ne pritekne u pomoć, emir podviknu:

— Na konje! Trk prema onoj strani!
Turski ratnici se uskomešaše. Na kosom proplanku i na klizavoj
zemlji teško su uzjahivali konje. Dok su se jedni s mukom bacali u sedla,
drugi su s jednom nogom u uzengiji skakutali oko konja koji su se vrišteći
propinjali i na stražnjim nogama klizili io blatnjavoj zemlji.
Firuz-paši se đavolski žurilo da se što pre izmakne na ravno tle i da
svoje ratnike vidi na konjima. Oprezni emir hteo je da pritekne u pomoć
Šaban-agi, ali se još više plašio za sebe samog, jer je sa strepnjom
naslućivao napad. Napad je i došao, i to takvom žestinom da su užasnuti
turski ratnici stajali nemi i ukočeni. Oni što su bili na ivici šumarica primili
su prvi udar. Tučeni i potiskivani, u strahu su naletali jedan na drugog i,
tukući se i gušajući između sebe o prolaz, svom silinom naleteše na one
na proplanku, pometoše ih i sasvim zbuniše. Prenemogli i izbezumljeni,
jedni, dočepavši se konja, opučiše da beže nizbrdicom prema bivaku,
dok su drugi napustivši preplašene konje, udarili desno i levo prema
šibljaku.
Borba se vodila po mraku, na nepodesnom mestu, pod kišom i na
blatnjavoj zemlji nagnutoj prema bivaku i raskopanim jendecima.
Uznemireni konji, tiskajući se i podskakujući, dopunjavali su strahovitu
pometnju na proplanku. Iz opšte vike, jauka i zveketa oružja izbijali su
povici „Jagoš! Jagoš!” dopirali su odasvud i postajali sve češći i
prodorniji.
Firuz-paša uvide da mu pored neminovnog poraza i život visi o
koncu. Strepeći da mu u tmuši neko ne zabode mač ili nož u leđa,
mamuzao je konja i izmahujući sabljom desno i levo probijao se kroz
svoje ratnike dok se ne dohvati ravnog tla. Onda, ne usuđujući se da oda
glasa od sebe, opusti vođice, poleže po vratu svoga konja i pojuri kroz
mrak.
Ostaci Firuz-pašine vojske smucali su se cele noći pešice i na
konjima dok u zoru ne uhvatiše pravac prema Čemerniku.

*

Cela ta godina245 protekla je u borbama, zasedama, prepadima i
jurišima turskih ratnika na gradove po Srbiji Sultan Mehmed, skupivši
gomile dobrovoljaca među probisvetima i skitnicama svih rasa i boja i

417

priključivši ih svojim regularnim trupama. Krenuo je da pregazi Srbiju.
Brojeći na teftere, stajao je na čelu vojske od dvesta hiljada ratnika.246 Tri

stotine topova, izlivenih u Skoplju, pretilo je da sve gradove pretvori u
ruševine. Međutim, „tupoglavost“ mladog sultana ovoga puta došla je do
punog izražaja. Uzdajući se u svoju silu i snagu i želeći da u jednom

mahu slisti sve gradove od Niša do Beograda, Mehmed podeli vojsku u
veće i manje grupe. On lično sa dvadeset hiljada ratnika udari na

Smederevo, osvoji varoš i opkoli grad Firuz-paša sa trideset pet hiljada
ratnika krene na Kruševac, a Isak-paša Evrenezović na Novo Brdo.
Ostali emiri i kapetani razmileli su se po celoj Srbiji. Jurišajući na manje
gradove i tukući se sa rasturenim srpskim odredima, trpeli su velike

gubitke u ljudstvu i štete u stoci, komori i oružju. Male posade po
gradovima, ne ispuštajući oružje iz ruku, krvavo su odbijale juriše. Srpski
ratnici borili su se danju sa zidina, a noću vršili ispade iz gradova koljući
se s Turcima, zaglavljujući im topove i paleći ljudsku i stočnu hranu.

Toma Kantakuzen je branio Smederevo. Stojeći na čelu
najodabranijih ratnika despota Ðurđa, vitez je grdne jade zadavao
emirima, kapetanima, čak i sultanu. Za nepunih dvadeset dana turska

vojska oko smederevskog grada smanjila se na polovinu. Zbog toga je
Isak-paša morao ustupiti opsadu Novog Brda emiru Daudu Zguroviću, i
sa dvanaest hiljada ratnika pohitati u pomoć sultanu pod Smederevom.

U to vreme,247 među Srbima se govorilo da je jedna ugarska vojska

krenula niz Dunav, prošla pored Golupca i Smedereva, udarila na Vidin,

osvojila grad i spalila ga. Sultan je dobro znao da mu je desno krilo
ugroženo i, ne dvoumeći se, odvoji dobar deo ratnika i pošalje ih na

Vidin.
Međutim, Mehmedu se prohtelo osvajanja, a Smederevo je uporno

odolevalo žestokim napadima. Zbog toga, poverivši vođstvo nad

ratnicima Isak-paši, sultan krene prema Beogradu da izvidi zemljište i
prouči prilike kako bi i na taj grad udario. Za to vreme jedan poveći odred

srpskih ratnika, koji je boravio na drugoj strani Dunava kod Kovina,
prebacio se noću preko velike reke i udari na Isak-pašu. Prepad je u
potpunosti iznenadio turske ratnike. I poraz je bio žešći nego što je iko
očekivao. Vojska Isak-paše bila je poražena. Mnogi ratnici su pobijeni, a
ostali, bežeći preko brda i dolina, naletali su na toljage, kose i motike
sebara koji su ih presretali. Pričalo se da je Isak-paši jedva pošlo za

rukom da se spase sa nekoliko konjanika i da pobegne sultanu.

Tako se neslavno završio prvi pohod sultana Mehmeda na Srbiju.

Posle poraza kod Smedereva, turske ratnike je spopao strah, jer su
mislili da ih je napala prethodnica despota Ðurđa i Jovana Hunjadija.

Strah je uhvatio i sultana, jer su se uveliko pronosili glasovi da je iz
Ugarske već krenula velika vojska, sastavljena od Srba i Mađara. Tako je
došlo do naglog povlačenja turske vojske iz Srbije. Ipak, Firuz-paši je

418

pošlo za rukom da zauzme Kruševac i da grad posedne sa trideset dve
hiljade ratnika, Tek meseca septembra pojavili su se u Srbiji despot
Ðurađ i Jovan Hunjadi. Srpska vojska pređe Dunav kod Smedereva i ne
oklevajući krene prema Kruševcu. Zaprepašćeni Firuz-paša digne
celokupnu posadu iz grada i krene joj u susret. U velikoj bici Turci su
poraženi Mnogi su izginuli drugi zarobljeni, a ostali nagnani u bekstvo.
Hrišćanski ratnici gonili su hi do Niša, pa obišavši taj grad, udare na
Pirot, spale ga i unište celokupnu posadu.

Jovan Hunjadi ostavi turske zarobljenike despotu Ðurđu i sa svojom
vojskom krene prema Beogradu. Među zarobljenim turskim ratnicima bio
je i Firuz-paša.

*

Ugarska vojska naglo se povukla iz Srbije, jer se knez Hunjadi bojao
da pristalice grofa Cellkog ne uhvate suviše maha. Doista u Budimu su
se strasti nemačke i ugarske stranke razbuktale i dostigle najveće
razmere. U takvim okolnostima nije se mogao ni zamisliti nov pohod na
Turke. Kraj svega, kralj Vladislav Albertović sukobio se s nemačkim
kraljem Fridrihom. Ta svađa još više je probudila jaz između dve stranke
u Ugarskoj. Novome papi Kalikstu III Bordžiji bilo je važnije da pridobije
bosanskog kralja Tomaša i da ga privuče katoličkoj crkvi nego da
pomogne rat protiv Turaka. Pod moćnim blagoslovom Svete stolice u
Rimu, bosanska vojska spremala se da udari na Srbiju i da od nje otme
što veći komad. I već su borbe otpočele kod grada Srebrenice. Ali
vojvoda Dmitar Radojević do nogu potuče bosansku vojsku, a kralj
Tomaš u nastupu nemoći potpuno pade pod uticaj novoga pape.

Međutim, sultan Mehmed je nanovo poveo vojsku na Srbiju. Ovoga
puta lično je napao Novo Brdo. Ne hoteći da juriša na grad i da gubi
ratnike, osam dana neprekidno tukao je topovima zidine rušeći ih i
praveći prolome. Devetog dana sultan ponudi zapovedniku grada
potpunu slobodu ratnicima i građanima i carskom rečju zajemči
neprikosnovenost imovine svakome ko se zatekao u gradu.

Zapovednik Novog Brda Mihailo Anđelković248 i ostale starešine
prihvatiše ponudu, jer im ništa bolje nije preostalo. Polovina grada bila je
porušena, a u zidovima su zjapili prolomi. Neznatna posada pala bi pod
prvim jurišem, jer nikakva pomoć sa strane nije bila u izgledu.

Pod sultanovim šatorom, Mahmud-paša, veliki vezir molio je „velikog
padišaha" da ovoga puta održi reč:

— Kad je Hadam-paša pre četrnaest godina osvojio Ćumiš-hisar,249

419

među robovima bio sam i ja. Asapi silnoga paše odveli su me u Andoliju i
tamo poturčili. Primio sam muslimansku veru u slavu Alaha i borio se za
sultansko veličanstvo, najpre pokojnog Murata, a sad i tvoje. Moj udeo u
borbama pod Carigradom nije bio mali...

— Nije... nije... — zaklima glavom sultan. — Zbog toga si mi za srce
prirastao... Eto, i veliki vezir si postao!

Mahmud-paša, prekrstivši ruke na grudi, duboko se pokloni:
— Tebi, velikome i nepobedivom, posle Alaha, klanjaće se ceo svet!
— reče.
Mehmed se promeškolji na sedištu. U očima mu blesnu ponos, a
usne mu se razvukoše u osmeh:
— Ti si junak! — reče.
— U tvoju slavu... poštedi građane Ćumiš-hisara.
— Slavu si stekao pod Carigradom. — nastavi sultan. — Ugarsku
vojsku prokletog Jankula uništio si kod Vidina. Ničija zavist ne može
potkopati tvoj ugled. Održaću reč: biće pošteđeni svi u gradu, osim
glavnog zapovednika i istaknutih starešina. Moja milost je velika i
beskrajna: oni neće umreti na mukama. Dželati će im odseći glave...
Mahmud-paša preblede i zagleda se u crnpurasto i lepo lice
sultanovo, ali na njemu vide čvrstu odluku koja se bez pogovora mora
sprovesti. Veliki vezir je dobro upoznao ćud svoga gospodara i njegovu
vrstu pravde koju je neštedimice delio.
— Carska reč obuhvata i starešine. — tiho reče.
— Volja Alahova je kao vreme... Ona se menja kao beskrajno
prostranstvo neba: čas je plavo, svetlo i prepuno blagotvorne sunčeve
toplote, a čas natmureno kao pred oluju i ledenu tuču. A sultan je
ljubimac velikog Alaha... Mihailo Anđelković i istaknute starešine u gradu
umreće...
— Mihailo je moj rođeni brat... — mučno izusti vezir.
— Ksmet! — podiže sultan ruku. — Kaurski zapovednik Novog Brda

ne može biti brat velikom veziru...
Posada Novog Brda se predala250. Sultan Mehmed naredio je da se

zapovednik grada i istaknute starešine pogube. Četiri stotine mladića i
devojaka odvedeno je u ropstvo. Ostalim građanima podarena je milost.

Za ovu „milost” sultana Mehmeda ubrzo su saznali zapovednici
ostalih gradova po Srbiji. I posade su davale strahoviti otpor. Sebri i niža
vlastela, koje su patnje i izgledi na neminovnu propast zbratimili, ginuli su
krvavo iskupljujući svoju smrt. I veliki osvajač Carigrada, u nastupu besa
što mu se ometa put za Beograd, traćio je vreme i snagu jurišajući na
gradove i gradiće po Srbiji. Obavešten preko uhoda da u Beogradu stoji
mala posada, sultan je gubio strpljenje. Njegovi ratnici pretekli su u
zverstvima čak i Tamerlanove Tatare. Dok su jedni jurišali na gradove,
drugi zarediše da pale i ruše manastire sekući i nabijajući na kolje

420

kaluđere. Tom prilikom Turci su osvojili Prizren, Bihar, grad Moravu,
Glubočicu i Toplicu. Posada u Prištini šest nedelja je odolevala napadima
Turci su osvojili grad do polovine srušen.

Za dva meseca južna polovina Srbije osvojena je, a nikakve nade
nije bilo da će se druga polovina odbraniti. A onda neočekivano
preneraženim srpskim ratnicima priteče u pomoć kuga. Strašni saveznik
stade da tamani staro i mlado, snažno i nejako. „Crna smrt“, tražeći
zamašne zalogaje, najpre zađe u gomile robova, onda zaredi da pustoši
tabore turskih ratnika. Sultana Mehmeda i njegove silne emire i kapetane
spopade užas. Mnogoljudna turska vojska, ne obzirući se na viku
starešina i ne čekajući naređenja za povlačenje, udari u bekstvo
Razbijajući se u manje grupe i zazirući jedan od drugog, kao da je svaki
kužan, bežali su ostavljajući za sobom prenemogle da izdišu među
gnjilim lešinama. Čopori pasa skitača i jata vrana, stalni pratioci vojsks u
ratnom pohodu, potekoše za njima u bestrv. Po proplancima i rečnim
dolinama crneli su se ljudski trupovi čekajući da im letnje kiše i topli
sunčevi zraci ogole kosti.

421

Glava trideset deveta

Kuga je nagnala ratnike, emire pa i samog sultana da vratolomno

napuste Srbiju. Ali turske posade u osvojenim gradovima ostale su da u
strahu provode dane i noći očekujući da boleština zađe među njih I dok
je stari despot obilazio gradove po Ugarskoj i Nemačkoj i moljakao da se
oprema vojska za novi pohod, kuga je spasla polovinu Srbije. Međutim,
strahoviti saveznik nije poštedeo ni srpski narod. Niža vlastela i sebri,
napuštajući manje gradove, rasprštali su se na sve strane, da se
pojedinačno i u manjim grupama potucaju po planinama.

U Nemačkoj, kralj Fridrih zakazao je skup velikaša tek za januar
naredne godine,251 a u Ugarskoj su trvenja među strankama došla do
vrhunca. Najposle, silni biskupi, kao da se takmiče u oratorskoj veštini,
otpočeše da dižu glas. Ističući pad Carigrada kao nenadoknadivi gubitak
za hrišćanstvo, raspirivali su duhove za novi krstaški rat protiv Turaka.
Tom prilikom osobito se istače kardinal Enej Silvijus252, a uz njega
kaluđer franjevačkog reda Ivan Kapistran. Neodoljivi govornici, rasipajući
reči prekora, nade, obećanja oproštaja grehova i spasenje duše, dizali su
na noge sve što je doraslo oružju. Njima pođe za rukom najpre da izmire
dva zavađena kralja, Fridriha i Vladislava, a zatim da izglade odnose
između Hunjadija i Celjskog. I hrišćanska vojska se skupljala i opremala,
ali po ustaljenim navikama — dozlaboga sporo.

Ivan Kapistran je zalazio među proste ratnike, seljake, sirotinju i
beskućnike. Govorio je neumorno i i snažio duhove za rat protiv Turaka.
Dok su se baroni i vitezi dogovarali, prepirali i pravili planove kad i kako
da otpočnu sa pripremama za vojni pohod, mali kaluđer franjevac253 je
golom rečju dizao na oružje hiljade ljudi, većinom sirotinje.

Despot Ðurađ Branković, doznavši da je nemački kralj Fridrih
zakazao sabor velikaša za januar, pohitao je u Beč da svojim prisustvom
(i novcem) utiče da se što pre donese odluka i ubrzaju pripreme za rat
protiv Turaka. Stari ratnik, državnik i političar i u devedesetoj svojoj
godini imao je snage i volje da se nosi sa nedaćama koje ga više od
trideset godina nisu napuštale.

Međutim, baronima, vitezima i prelatima nije se žurilo. Na njihovo
navaljivanje, kralj je odložio savetovanje za mesec februar. Srpski despot
je ostao u Beču da u dokolici sačeka skup velike hrišćanske gospode.
Tom prilikom primio je u svome stanu kaluđera Kapistrana. I dva starca,

422

obojica proslavljeni kao izvrsni govornici, nađoše se oči u oči.254
Despot Ðurađ je znao nekoliko jezika naizust U čestim opštenjima

sa Ugrima, Turcima i Grcima, potpuno je savladao jezike tih naroda.
Donekle je znao i latinski, jer je često dolazio u dodir sa crkvenim
velikodostojnicima sa zapada. Ali želeći da u potpunosti shvati reči
čuvenog Kapistrana, najvećeg hrišćanskog besednika svoga doba, uzeo
je tumača. Proslavljeni franjevac govorio je latinskim jezikom.

U to vreme se pričalo da desetine hiljada siromašnih i ubogih kao
ovce idu za starim kaluđerom, da plačući i jecajući slušaju njegove reči,

da padaju na kolena kad prolazi i ljube zemlju ispred njega. Plameni

govori Ivana Kapistrana vratili su u jednom mahu šesnaest hiljada husita
katoličkoj crkvi Despot Ðurađ bio je u Beču kad je na trgu preko sto
hiljada duša slušalo besedu neuglednog kaluđera. Despot je takođe znao
da strasni propovednik i misionar ne prosipa reči uzalud. Zbog toga se

pitao kakvi ga razlozi navode da se s njim sastane, jer Kapistran je žarko
želeo da vidi Ðurđa i da s njim izmeni misli.

Kaluđer franjevac prvi je otpočeo:
— Mala braća svetoga Franje255 napustila su pećine i gudure i zašla
među ljude da podmlađenom snagom duha pronose reči istine i da vrše
pastoralne256 i karitativne257 obaveze. Oni bodre nejake i laju utehe
patnicima otvarajući im puteve ka sreći i blaženstvu Mala braća

zanemarila su zanosni zov pustinje gde se duša otvara Gospodu i uzela
ulogu apostola.258 Idući po svetu, oni pronose istinite reči: „Gospode,

nemirno nam je srce, dok se u tebi ne smiri Znam viteza, mladog, lepog i
prebogatog Imao je sve što milost neba može da da!259 Sve je imao, a

ubio se! U njegovu praznu dušu usadila se dosada i mrzovolja. Slava,
blago i mladost nisu ga mogli izvući ex fundo vanitatus!…260 U silnom
šarenilu vitezova, plemića i zanosnih lepotica i bogatog uživanja spopala

ga je kobna usamljenost i duševna teskoba. Roditelji, puni ponosa i
dostojanstva i mnogobrojni prijatelji nisu naslućivali do koje je mere
mladoga viteza uhvatila čamotinja duha! Bogata trpeza i prazni razgovori

nisu mogli da spasu njegovu gladnu dušu! Duša usamljenog patnika

umrla je od gladi!
Stari despot slušao je reči velikog propovednika ne mogavši da

shvati njegov cilj. Najposle se nasmeši: Da ne misliš, sveti oče, da je i
moja duša gladna — reče.

— Ne! — preseče ga pogledom kaluđer. — Suviše si propatio! Ti
nećeš umreti neposvećen! Božja milost podarila ti je dug vek. Dani,

meseci i godine tvoga dugotrajnog života razbili su se kao kapljice
bučnog vodopada. Pusti sad, sveti viteže, neka voda poteče mirnim

tokom dokle ne stigne do uvira. Vreme je da se predaš Bogu i da kao
Mala braća služiš velikom Spasitelju. Jer posvećujući sebe, čovek
spasava druge... Često reč više može nego mač, a u zgodnoj prilici

423

milost je jača od vojske...
Kapistran upre pogled u despota. Oči su mu blistale grozničavim

sjajem.
— Ne veruješ u čistilište? — reče.
— Ne verujem! — sleže Ðurađ ramenima.261 — Ko hoće da skine sa

svoje duše teret grehova može to učiniti i na ovom svetu. Dobra dela i
plemenito srce uvek će naći utočište meću bližnjima Molim se bogu ne
da bih stekao pravo na raj, nego da mi da snage da se izborim sa zlom
koje ovde na zemlji neprekidno opseda čoveka Ovaj tvoj mladi vitez što
je oduzeo sebi život nije imao snage da se odupre zlu. Zbog toga
njegova duša sedi u paklu. Na ovom svetu niko se neće pomoliti za
njegovu dušu.262 Njemu se ovde ne oprašta. A Isus je na krstu oprostio
grehe razbojniku kraj sebe... Ovde, na zemlji, dok su obojica bili u životu.

Despot ućuta. Po stisnutim usnama i bledilu na licu, činilo se da ne
želi više ni reči da progovori.

Kapistran se blago nasmeši i uhvati ga za ruku:
— Znam koliko si propatio! — reče. — Tvoja mudrost i plemenito

srce puni su neizmerne snage. Prošao si kroz najteža iskušenja i ostao
na nogama, jer te se dotakla božja milost. Veliki ugled, dostojanstvo,
hrabrost i snaga duha doveli su te do vrhunca slave. Ti si cenjena i
voljena ličnost. Kao iz božjeg izvora, iz tebe neprekidno teku vrline Ali šta
to vredi kal one padaju na kamenito tle! Neki te nazivaju jeretikom,
otpadnikom i bezbožnikom...

— Znam! — dobaci despot upirući pogled u kaluđera. — Sigurno je
da znaš i ti! Zna to i knez Hunjadi i njegove mnogobrojne pristalice među
baronima i prelatima. Znali su to i pokojni kardinal Julijan Cezarini i kralj
Vladislav. Postao sam jeretik i otpadnik, bezbožnik, čak i izdajnik, jer
nisam hteo da pogazim zakletvu na Jevanđelju i da pljunem na svoju
vitešku reč!263 Nego reci mi, dobri oče, šta te je navelo da potražiš
čoveka toliko prokaženog?

— Došao sam da te spasem! — odvrati franjevac.
— Od čega? Eto, sam kažeš da sam voljena i cenjena ličnost, a s
druge strane naglašavaš da sam jeretik? Gde je tu istina?
I — stinu ćeš saznati ako napustiš svoju veru koja se graniči sa
paganstvom...
Despot planu:
— Da napustim veru svojih otaca? A zbog čega?
— Da spaseš dušu svoju i hiljade svojih zabludelih...
— Čekaj! — prekide ga Ðurađ. — Zar po tvome krst može pripadati
bezbožnicima! Sad tražiš da prihvatim tvoju veru? A da li bi se ti odrekao
svoje? Devedeset godina sam proživeo i uvek sam bio veran zakonu
svojih predaka. Moj narod veruje da sam mudar, ali da sreće nemam. A ti
zahtevaš da učinim ono po čemu bi moj narod mogao pomisliti da sam

424

sišao s uma! Više volim u bedi umreti, nego da napustim veru svojih
otaca!

Despot ustade. Kapistran, shvativši da je svaka dalja reč izlišna,
pokloni se i izađe iz odaje.

Vest o sastanku Ivana Kapistrana i despota Ðurđa brzo se pročula.
Doznalo se da je franjevački kaluđer nagovarao despota da pređe u
katoličku veru. I kao što biva, iz takvih i sličnih događaja ispredaju se i
nadovezuju priče koje često stvaraju nemile posledice. Tvrdilo se da je
Kapistran po naređenju novoga pape vršio pritisak na Ðurđa, pa se iz
toga izrodilo ubeđenje da Srbija ne može očekivati pomoć sa zapada ako
ne prihvati katoličku veru.264

Međutim, Ðurađ Branković, uverivši se da hrišćanska vojska u
dogledno vreme ne može da se opremi za pohod na Turke, vrati se u
Srbiju. Obavešten od uhoda da je sultanu Mehmedu važnije da udari na
Beograd nego da gubi vreme osvajajući manje gradove po Srbiji, ponudi
mir Porti i dobi ga. Uslovi su bili preteški, ali jedini mogući. Južna
polovina Srbije ostala je pod Turcima i proglašena je za pašaluk, a
severna je otvarala put sultanu i njegovoj mnogoljudnoj vojsci prema
Beogradu.

Još od Segedinskog mira i povratka Ðurđeva u Smederevo, sve živo
u Srbiji imalo je neograničeno poverenje u staroga vladara. Nepovoljni
uslovi mira koje je despot prihvatio dali su mnogima povoda da
razmišljaju i donose proizvoljne zaključke. Bogatija i mnogoljudnija
polovina Srbije pripala je Turcima. Preko stotinu hiljada ljudi nanovo je
dopalo ropstva, a skoro toliko i izginulo boreći se i braneći gradove i
koljući se s Turcima na otvorenom polju. Nemarnost velikaša u Ugarskoj
i Nemačkoj sama po sebi se nameta kao razlog koji je despota nagnao
na ovaj očajnički korak. Zbog toga se uporno održavalo ubeđenje da je
kaluđer Kapistran po naređenju Svete stolice u Rimu i silnih kardinala u
Ugarskoj ucenjivao staroga despota po onome do ut des!265 Svi su
odobravali despotu Ðurđu, ali su utoliko više upućivali prezir, kletve i
psovke ugarskim velikašima.

*

Uprkos navaljivanju papinog legata da se sabor velikaša održi u
zakazano vreme i da se što pre donese odluka o ratu s Turcima, kralj
Vladislav je tek u martu mesecu napustio Beč i stigao u Budim. Ipak, na
skupu je brzo i lako rešeno da se s pripremama otpočne odmah, a vojni
pohod da se preduzme u mesecu avgustu. I pripreme su otpočele, ali

425

sporo i bez volje, kao da u Ugarskoj nikome nije stalo do ratovanja. Pod

uticajem nekoliko istaknutih knezova, kralj raspisa porez i pusti
proklamaciju da se skuplja najamnička vojska. Ali baronima i prelatima
se nije žurilo, jer su očekivali, prema obećanju Svete stolice u Rimu, da
se pojave krstaši pape Kaliksta. Međutim, silna uveravanja, izrečena na

saboru, o velikoj krstaškoj vojsci, svela su se na nekoliko stotina ratnika.

Papini najamnici pojavili su se na Segelinskom polju oholi i drski kao da
od njihovih mačeva zavisi sudbina Ugarske. Kad ih je ugledao, Hunjadi
se poboja da mu se ratnici ne razbegnu, jer se očekivalo da će zemlji biti
teško pod nogama krstaške vojske. Nekoliko stotina beskućnika dovelo
je u brigu u razočaranje i najhrabrije među ratnicima. Neznatna papina
pomoć pokolebala je ratobornost i ubila i ono malo volje kod mnogih
velikaša. Tom prilikom dođoše u pitanje i papina uveravanja da se
oprema i hrišćanska flota koja će na Helespontu turskim ratnicima
sprečavati prelaz iz Male Azije u Evropu.

Neočekivano, u aprilu mesecu puče glas da je sultan Mehmed
krenuo iz Drenopolja i već stigao do Sofije. Sto pedeset hiljada turskih

ratnika i trista topova valjalo se kroz Bugarsku i Srbiju i krajem juna
meseca palo pod Beograd. Četrnaest dana smeštala se ta vojska ispred
grada, na prostoru izmeću Save i Dunava Zemlja je izrivena i iskopani
šančevi, a na bedemima postavljeni topovi.

Petnaestog dana sve je bilo gotovo. Ratnici su očekivali znak za

juriš

Na jednom visokom bedemu stajao je sultan Mehmed. Kraj njega su
bili najistaknutiji emiri koji su stekli slanu boreći se s buntovnicima po
Maloj Aziji, prilikom juriša na Carigrad, i pregoneći se sa ratnicima
despota Ðurđa. Glavni među njima bio je rumelijski beglerbeg Hasan
Karadža. Njemu je sultan poverio da upravlja opsadom. Jašući na
silovitom čaprazu, Karadža je od Save do Dunava obišao šančeve sa
topovima, pešačke jedinice razmeštene na prostoru između dve reke i

konjanike koji su u besprekornom redu stajali u pozadini

Begler-beg se obrati sultanu:

— Veliki, preslavni i nepobedivi... Sve je spremno za juriš. Tobdžije,
asapi i janjičari samo čekaju tvoj znak pa da kao silni morski talasi navale

na grad.

— U gradu je posada mala. — dodade Smail-aga, zapovednik
janjičara. — Pod udarom prvog juriša sve ima da obamre.

— Juriša neće biti! — reče sultan. — Kaursku jazbinu tući ćemo

topovima.

— Dokle? — upita Karadža.
— Dok ne oborimo zidove ili ne napravimo prolome. Treba čuvati
ratnike Kad osvojim Beograd, udarićemo na Ugarsku. Kroz dva meseca
večeraćemo u Budimu jer jedan bog je na nebu, pa neka samo jedan car

426

bude na zemlji.
Neznatna posada u beogradskom gradu spremala se za junački

otpor. Pored ugarskih ratnika bilo je Srba, Čeha, Nemaca i Talijana. U
svemu, nekoliko hiljada ljudi. Ratnici na zidovima gledali su nepregledne
gomile Turaka koji su svrstani stajali spremni za juriš. Topovske cevi,
okrenute prema gradu, kao neprekidni lanac poređane, preteći su zjapile.
A dole, s druge strane, na velikoj reci, dugačkim lancima povezane,
stajale su turske galije. Bilo ih je oko dve stotine Sultan Mehmed
postarao se da beogradsku tvrđavu potpuno odseče od ostalog sveta.
Bez velike borbe na Dunavu, nije se moglo ni pomisliti da će ikakva
pomoć moći dospeti u grad.

U Ugarskoj je zavladao strah veći nego ikad. Mala posada u
beogradskom gradu nije ulivala poverenje da će odoleti jurišima tolike
vojske. I nije bilo sumnje da će sultan prebaciti svoje ratnike preko
Dunava i napasti Sibinj ili Budim. Knezovi, baroni i prelati dockan su
uvideli da im se nemarnost i propušteno vreme mogu strahovito osvetiti.
U svom grozničavom pripremanju podsećali su na ljude koji su rešili da
kopaju bunar kad ih je žeđ spopala.

I strah se širio kao zaraza. Na saboru u Budimu bilo je odlučeno da
se kralju Vladislavu poveri vođenje rata s Turcima. I odjednom se
pronese glas da je kralj napustio Ugarsku i otišao u Beč. Ali u tolikoj
pometnji bila su dva čoveka koja su znala šta treba činiti.

Knez Jovan Hunjadi ubrzavao je pripreme za vojni pohod. Oko
njega su se skupljali ratnici, građani i seljaci i upisivali se u spiskove,
polažući zakletvu da će se boriti do smrti Hunjadijeva vojska na
Segedinskom polju naglo je rasla.

S druge strane, neugledni starac, kaluđer Ivan Kapistran, zalazio je
u gradove, sela i zabačena naselja i vatrenim govorima dizao na oružje
ljude koji nikad nisu ratovali. Za njima su išle gomile đaka, popova,
zanatlija, zemljoradnika, skitnica, odbeglih slugu, prosjaka i uboge
sirotinje. Naoružani močugama, kosama, vilama i motikama, ljudi su kao
opčinjeni išli za starim kaluđerom. Veliki drveni krst u njegovim slabačkim
rukama kao zvezda vodilja vukao ih je napred i samo napred „Arm und
nackend leut dy daz creuz heten gnumen”.266 Pedeset hiljada ljudi hrlilo
je prema Segedinskom polju da se priključi ratnicima Jovana Hunjadija.

*

Turska vojska prošla je kroz Srbiju ne nanoseći štete gradovima i
naseljima. Po naređenju despota Ðurđa, sebri, niža vlastela i građani

427

iznosili su hranu pred turske ratnike i delili je ne tražeći da im se plati. I
začudo, niko u Srbiji nije pokazivao znake protesta. Pametnijima i
otresitijima bilo je Jasno da stari despot želi da zadobije naklonost
sultana Mehmeda jer postojala je mogućnost da nezajažljivi expugnator
Constantinopolis,267 opet zatraži Smederevo i Golubac. Oni, pak, sa
kratkom pameću navikli su da smatraju za dobro i korisno sve što despot
uradi.

Po prolasku turske vojske kroz Srbiju, despot Ðurađ napusti
Smederevo i sa celom porodicom i istaknutim dvoranima pređe u
Erdelj268 da tamo sačeka ishod borbe pod Beogradom. Brat despotice
Jerine, Toma Kantakuzen, sakupivši poveći broj odabranih srpskih
ratnika, ostao je u Smederevu da brani grad, ako bi Turci pri povratku od
Beograda otpočeli sa napadima.

Prilikom polaska iz Smedereva stari despot je naredio Jagošu i
Dragošu da sa četiri stotine pedeset ratnika pređu u Ugarsku i da se
nastane u Bečkereku269 radi pojačavanja posade u tome gradu. Dva
viteza povela su i svoje supruge, Grozdanu i Deliju sa troje dece.

Od starih pratilaca uz Jagoša su ostala svega trojica: April
Sokolović, Risantije i Toma Bunardžija. Dabić je tri meseca ranije otišao.
Ratniku je dozlogrdilo krvoproliće pa se povukao u dolinu reke Mlave,
gde ga je u naselju čekala sebarska Spasenija. Za sobom je povukao i
Gligora, koji je u poslednje vreme naglo počeo da slabi.

— Vodi ga! — rekao je April Dabiću na rastanku. — Odvedi ga u
naselje među sebre, ako ti već uz put ne ugine!

Gligora su s mukom popeli na konja. I dva stara ratnika lagano su
krenula prema reci Mlavi.

Gledajući za njima, Jagoš reče:
— Šta misliš? Da li će preboleti?
— Neće! — odvrati April. — Glava mu je postala mekana, kao
dinja...

— Jesi li je pipao?
— Nisam...
— !?…
— On gleda nekako iskosa, a iz pogleda mu izbija nešto pepeljavo!
— !?…
— Umreće! — završi April.
Jagoš sleže ramenima:
— Neka bar neko u ovoj zemlji umre prirodnom smrću!
— Mnogi su u nastupu očajanja sami sebi oduzeli život — primeti
mršavi ratnik. — Kažu da je zabranjeno moliti se bogu za njihove duše?
— Zabranjeno je! Crkva ne dozvoljava. — odvrati Jagoš.
— A ima jedan dan u godini... — umeša se Risantije. — Tada je
slobodno moliti se za dušu samoubice.

428

Jagoš ga prezrivo pogleda:
— Ti to znaš!
— Znam!
— Koji je taj dan?
— Jedan jedini, uoči Duhova!270
— Ho-ho! — uzviknu vitez — Duhovske poklade! Kad se sebri
najedu, sete se i samoubica... Nisam siguran da Gospod prima molitve
izgovorene u presitosti.
— Trice su to! — osmehnu se Dragoš — Zna se šta je dozvoljeno...
Crkva je sve opredelila. Ko digne ruku na sebe odriče se blaženstva na
drugom svetu.
— Gospode, pomiluj nas grešne i usliši! — dobaci Grozdana —
Usliši i ne daj da dignemo ruku na sebe, nego neka nas turska sablja
poseče ili džilit skroz probode — ako već ne padnemo pod udarcima
bičeva i skorpiona. Kakva divna i slavna smrt! Molitve će da pljušte, a
amin obezbeđuje mesto među mučenicima.
— Ćuti! — preseče je Jagoš. — Crkva je sve proverila i opredelila i
zablude nema! Zna se ko ide u pakao, a kome je mesto u raju... Sve se
zna!
— Ko to zna ? — planu žena.
— Pa... — zateže vitez. — Valjda oni koji su pri Bogu...
Štektavi smeh Aprila Sokolovića preseče im razgovor. Nasmeja se i
Dragoš.
Povorka je lagano odmicala banatskom ravnicom. Obilazeći
močvare i guste topoljare, ratnici su pravili velika skretanja. Drugoga
dana, pred zalazak sunca, sjahaše i rasedlaše konje spremajući se za
počinak. Prema ustaljenoj navici, Jagoš postavi stražare u blizini bivaka,
a izviđače posla da prokrstare okolinom.
Dok su konji pasli sočnu travu oko bivaka, na nekoliko mesta
planuše vatre.
Ratnici se odjednom prenuše. Nekakav žamor izdaleka, nošen lakim
povetarcem, dopirao je do ušiju. Skoro u isti mah dopadoše izviđači.
— Šta je? Ko se približava? — upita Jagoš.
Vođa izviđača se stade osvrtati:
— Rulja! — reče. — Nikad šareniju gomilu nisam video! Ako udare
preko našeg bivaka, pokrašće nam sve do košulje. Ima ih bar dve
hiljade…
— Ama, govori jasnije! — podviknu Dragoš. — Ko su ti ljudi?
— Rita! Razbojnici, lopovi, prosjaci... Idu za krstom...
— Ko ih predvodi?
— Jedna ljudeskara... slična i popu i razbojniku...
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — To su Kapistranovi!
— Ne znam čiji su, tek mislim da nam opreznost nije naodmet!

429

— Bezbožniče! — uzviknu Delija — Ljudi koji za krstom idu nisu
razbojnici. Prekrsti se, sotono, i očitaj tri put Patre noster.271 To je stado
svetoga Franje Asiškog! Odricanje i siromaštvo njih krasi! Oni rečju i

delom pronose ime Spasitelja.
— Neka pronose! — progunđa izvidnik — tek opreznost nam nije

naodmet...
Žagor se sve jasnije čuo. Već su se pojedini glasovi isticali.
— Oni pevaju! — reče April.
— Pevaju! — prihvati Delija. — Kroz pesmu nose mir među ljudima.
— Nose oni kose, vile, motike i drenove budže! — dobaci izviđač. —

Teško onome na koga se sruče!
— Hodočasnici! Hristovi zatočenici! — ushićeno reče Delija. — Ivan

Kapistran im je duhovni otac!
Međutim, gomila ljudi se već primakla. Iz hiljade grla izbijale su

pesme, nekakvi otpaci od molitava. Svako je pevao prema svom
nahođenju ne obzirući se na pevanje ostalih. Na lošem latinskom jeziku
odjekivali su odlomci iz starinskih korala,272 iz brevijara273, misala274 i
psalgira.275

Vođa skupine, visok, suklatast pop, nosio je veliki krst, napravljen od

crvenkastog šljivovog drveta. Zraci sunca na zalasku osvetljavali su
iskosa njegovo pepeljasto lice, zapuštenu kosu i bradu i duge koščate

ruke koje su stezale krst.
On stade ispred Jagoša, Dragoša i njihovih supruga i gledajući

nekud iznad njihovih glava, viknu promuklim glasom:

— Pax vobiscum! Laudetum nomen Christi! Prominere capitas

vestras e conspecti in hoc signo santissima!... Maiores omnes nostri pro
hoc crucem morituri sunt: pater meos, avos, proavos, ahavos...276

Sveštenik obliznu bledunjave usne, ponosito zakoluta očima i stade
pobijati krst u mekanu zemlju. Gomila pratilaca ne obazirući se na
govornika i njegove reči, neprestano je pevala. Prvi glasovi iz
organuma277 mešali su se sa discantima278 u kojima se isticao „cantus
firmus”.279 Promuklo, loše, bez ritma i bez predaha odjekivala je

skaradna mešavina:
— Non quis vivimus bene dicimus…280
— Rex coeli, Domine maris...281
— Ce fut en May, An dons temz que la saisons est belle...282
— Virgine bella…283
— De profundis clamavi at te, Domine!284

Na jednom kraju gomila ljudi uzvikivala je:
— Ky-ri-e e-le-i-son.285
Oni napred, videvši da vođa sveštenik pobada krst u zemlju,

prestadoše da pevaju i uskomešaše se Ostali se povedoše za njima i
uskoro se graja stiša Hristovi zatočenici — stado Ivana Kapistrana —

430

spremali su se za počinak. Bivak nisu postavljali nego je svako legao na
zemlju gde se zatekao.

Sveštenik, don Antonio, pridruži se vitezima kraj vatre. Mlatarajući
rukama kao da od sebe goni utvare, najpre odbi da primi parče mesa i
pehar vina, a zatim, zanemarivši svoj krnjavi latinski jezik, ukratko reče
da je „smerne i krotke jaganjce" poveo da ih na Segedinskom polju
priključi posvećenim ratnicima svog duhovnog oca Ivana Kapistrana i
„slavnoga i prepunog hrišćanskih vrlina" kneza Jovana Hunjadija.

Ne pitajući ko su vitezi i kuda idu, sveštenik ućuta, rešen da ni reči
više ne progovori. Držeći se kao da kraj sebe nikog živog nema, izvadi iz
svoje torbe komad ovsenog hleba, pojede nekoliko zalogaja, zamota se
u kabanicu kestenjaste boje286 i leže kraj vatre. Uskoro njegovo hrkanje
pokaza da je zaspao snom pravednika.

— Ako ova bratija ne natera sultana Mehmeda i njegove ratnike u
znoj i krv, ne zvao se ja April Sokolović! — reče mršavi ratnik.

Jagoš i Dragoš se osmehnuše.
— Turska vojska opkolila je Beograd — reče Dragoš. — Sto

pedeset hiljada ratnika zatvorilo je prilaz gradu sa suva, a na Dunavu
krstari oko dve stotine lađa.

— Hm! — učini Jagoš. — Tu ni mačka ne može da se provuče!
— Neće moći! — zaklima glavom April. — A posada u gradu sasvim
je mala. Nema ni šest hiljada ljudi...
— Boriće se oni! Iskrvariće dobro azijatska aždaja... — reče Dragoš.
— Boriće se, ali neće izdržati! — primeti Jagoš. — A onda, biće
kuku majko, kad se turski ratnici razmile po Ugarskoj! Pronaći će oni i
nas u Bečkereku i despota Ðurđa u Kupiniku287; Sibinj će progutati kao
štuka klena! Bedemi grada Budima neće izdržati navalu! „Tupoglavi“
Mehmed osvojio je Carigrad! Svaki drugi grad njemu je kao psu muha!

— Zaboravio si „prokletog Jankula“ i sveca Kapistrana! — primeti
April.

— Neće oni ni stići do Beograda! — odvrati Jagoš.
Sveštenik don Antonio promeškolji se kraj njih, pridiže se na laktove
i dobaci:
— Stići će do Beograda, prodreti u grad i potući bezbožnike!
— Glavu bih dao da doznam kako će to učiniti! — reče April. Pa,
sveti oče, objasni nam...
— Šta da ti objasni? — prekide ga Jagoš. — Zar ne vidiš da čovek
spava! Govori u snu.
Don Antonio je već spustio glavu na svoju torbu i uveliko hrkao.
Uskoro polegaše i vitezi i ceo bivak utonu u san.
Oko ponoći ponovo nastade graja. Don Antonio je digao svoju
zlehudu vojsku i krenuo na put.
Međutim, u zoru Jagoš i Dragoš, obilazeći svoje ratnike, videše da

431

im nedostaje April, Risantije i Toma Bunardžija.
— Pobegli su! Begunci! — reče Dragoš.
— Otišli su za don Antonijom — odvrati Jagoš.
— Osetili su da će biti krvoprolića...
— Trebalo bi ih obesiti!
— Zašto? Oni ne pripadaju nikome...
— Skitnice, probisveti i razbojnici!
— Kamo sreće da imamo poviše takvih razbojnika! — reče Jagoš.
— Oni to više nisu — umeša se Delija. — Otišli su za krstom i zašli

među sluge Hrista Spasitelja!
Jagoš se osmehnu:
— Može biti! — reče.— Ali mi se čini da ih je povukla i radoznalost.

Hteli bi da vide kako će Hunjadi i Kapistran uvesti svoje ljude u Beograd.
— I utonuće u more krvi, ako ih već talasi na Dunavu ne progutaju.

— dodade Dragoš.

432

Glava četrdeseta

U Srbiji je zavladalo nekakvo čudno zatišje. Pritajeni strah iza kuge

nagonio je preživele da se poduže zadržavaju gde se ko zatekao, da se
klone od prekuženih, i osobito da budu što dalje od leševa. Klonuli
duhom, bacali su prituljeno poglede prema nebu i šapatom se pitali koja
ih je milost sklonila s puta užasnoj boleštini, jer su bili uvereni da je bog
digao ruke od njih. Dugotrajni strah prešao je u potištenost i otupelost. U
takvom stanju očekivalo se novo zlo: suša, ledena tuča, navala
skakavaca i krvoproliće. Najpre počeše da kruže priče o pojavama utvara
na putevima i raskrsnicama i o nekakvoj deci koja su pomrla naprečac i
sahranjena pod brestom sa strahobno izduženim telima. Pred početak
leta, na istoku se pojavi repata zvezda i lagano krete prema zapadu. Dva
izmoždena starca, koja su vek provela pod okapinama u jednoj jaruzi na
planini Kopaoniku, pojaviše se na trgu u Smederevu i stadoše pronositi
glas da se približava nov pomor. Ali kad se četvrtog dana ne nebu pojavi
i druga repatica,288 zavlada strah i trepet, jer dva tajanstvena nebeska
putnika predskazuju propast svega. Sedmoga dana topli vetrovi naneše
nekakvu izmaglicu. Brda i doline kao da utonuše u beličaste talase.
Vrhovi i grebeni planinskih gorostasa sablasno su izvirivali iz magle koja
je tromo kolala zgušnjavajući se u debele slojeve. A onda, začudo, mesto
pomora i propasti, bolesni stadoše naglo ozdravljati. Ovo neshvatljivo
znamenje diže na noge staro i mlado i crkvena zvona zabrujaše
moravskom dolinom. Posle gri dana diže se magla i ukaza se čisto nebo.
Dve repate lutalice nestale su iza vidika.

Dane radosti i božjeg slavlja prekide navala turskih ratnika. Strašni
Fatih Istambul289 stigao je pod Beograd. Neprekidna grmljavina topova
potresala je zemlju i nebo i sve je živo strepeći provodilo dane i noći.
Onda puče glas da su ratnici kneza Hunjadija i zatočenici Ivana
Kapistrana satrli turske lađe na Dunavu i prodrli u grad. Ova vest, u prvi
mah neprihvatljiva, potvrdi se kroz nekoliko dana, kad ostaci razbijenih
turskih lađa stadoše promicati niz Dunav. Onda u Smederevo počeše
stizati očevici i razbiše svaku sumnju: hrišćanska vojska porazila je
tursku flotu i ušla u Beograd. Oko sedamdeset hiljada ratnika stiglo je
kao pojačanje neznatnoj posadi u gradu.

Drugu radosnu vest doneše dubrovački trgovci pri povratku iz
Carigrada: velika hrišćanska flota uveliko krstari po Helespontu i

433

sprečava novim turskim ratnicima prelazak iz Male Azije u Evropu.
Svečana obećanja pape Kaliksta ispunila su se.290

Međutim, početkom avgusta meseca grmljavina topova zamuče i
opet zavlada tišina, ali bez strepnje, kao da predskazuje nove radosti
koje će neminovno stići u toku narednih dana. Najpre se doznalo da je
Skender-beg potukao jednu tursku vojsku na reci Bojani, a zatim stiže
vest da je planuo ustanak u okolini Prištine, da su ustanici, podstaknuti
pobedom Kastriotića, na juriš zauzeli Novo Brdo i poklali tursku posadu.
Govorilo se da je Ali-paši, zapovedniku grada, jedva pošlo za rukom da
se probije kroz obruč buntovnika i da spase glavu. A onda ustanak poče
naglo da se širi.

Ali ono što se samo sa čežnjom naslućivalo, dogodilo se
neočekivano. Turska vojska počela je naglo da se povlači od Beograda.
Ratnici su u većim i manjim grupama išli drumovima i promicali kraj
gradova i ne pomišljaju da se zadržavaju. Ćutljivi i natmureni, prvi ratnici
su prolazili držeći poredak. Drugi za njima išli su smušeni, kao da im je
stalo da što pre protutnje kroz Srbiju. A onda nagrnuše begunci konjanici
prestižući pešake, a pešaci napustiše drumove i počeše hvatati
stranputice.

Sebri i niža vlastela, videvši razbijenu tursku vojsku, dočepaše
oružje i, napustivši gradove i naselja, stadoše napadati begunce, nagoniti
jedne na druge i satirati. Preko dvadeset hiljada turskih ratnika pobijeno
je pri povratku kroz Srbiju.

*

Na vest da je hrišćanska vojska razbila turske lađe na Dunavu,
Jagoš Besoviti napusti Bečkerek i sa trideset pratilaca krene u Srem sa
izgovorom da ile u Kupinik da obiđe despota Ðurđa. Shvativši kolike je
razmere uhvatila borba oko Beograda, vitez odluči da zanemari staroga
despota i ostade u Zemunu. Ubeđen da će knez Hunjadi u slučaju
pobede krenuti za Turcima kroz Srbiju, strpljivo je čekao trenutak da se
prebaci preko Save. Međutim, okolnosti su razbile njegove namere.
Poražena turska vojska bezobzirice je bežala, a Jagoš je ostao s druge
strane reke. Nezadovoljan što mu se izmakla prilika da sudeluje u
gonjenju begunaca i već presit slušanja priča i prepričavanja o silnom
junaštvu branilaca Beograda, vitez najposle odluči da krene prema
Kupiniku, jer je doznao da je despot Ðurađ sa malim brojem pratilaca pet
dana ranije došao u taj grad da se primakne mestu borbe.

Stigavši u Kupinik, Jagoš saznade da se despot istoga dana

434

prebacio preko Save. Vest da je Ðurađ prešao u Srbiju obradovala je
viteza, jer je goreo od želje da dozna što više o vratolomnom bežanju
trske vojske. Ne odmorivši konje, prebacio se skelom preko Save i stigne
despota u blizini Kolubare. Jagoš se iznenadi kad među despotovim
pratiocima ugleda Aprila Sokolovića.

— Zar tako, izrode! — obrati mu se vitez — Krišom si me napustio i
pobegao u bestrv! Gomila hrišćanskih zatočenika ispala ti je preča nego
ja... Krenuo si za krstom, ti sotono!

— Istina je, krenuo sam... da vidim... — pravdajući se otpoče April.
— Šta da vidiš? Da gledaš kako se kolju hrišćani i muslimani?
Prekrasan prizor, osobito za tvoje zverske oči i krvožednu dušu!
Mršavi ratnik se osmehnu krajičkom usana, a iz očiju mu blesnu
zloba. Jagoš namah oseti da mu April Sokolović nikad više neće biti
prijatelj.
— Oprošteno mi je... Sve mi je oprošteno! Svaka kap krvi koju sam
prolio.
— Ko ti je oprostio?

— On glavom, otac Kapistran! Svetac!
April prkosno skupi usne i pogleda viteza kao čoveka koji je zbacio
teret grehova sa svoje duše, a pred sobom vidi nesrećnika ogrezlog u
porocima.
— Trebalo je videti kako polumesec beži ispred krsta… i… —
otpoče mršavi ratnik.
— I? Šta?...
— I kako krst pobeđuje... Krst i svetac Kapistran.
— Svetac!
— Svetac, pobedio je sultana Mehmeda.
— I tebe! — nasmeši se Jagoš. — Sigurno si prešao u katoličku
veru?
— Prešao i spasao svoju dušu. Svetac me je svojom rukom
dodirnuo!
— Prekrasno! — namršti se vitez. — Kad nije mogao despota Ðurđa
da pokatoliči, neka se bar pro slavi što je pridobio Aprila Sokolovića.
Dva ratnika utonuše u nelagodno ćutanje. Kraj njih je jahao Risantije
i pažljivo pratio razgovor pakosno se smejuljeći. Snažni sebar ostao je u
svojoj veri. Njega Kapistran nije mogao da preobrati. Tokom godina
ushićavale su ga osobine mršavog ratnika, ali njega lično nikad nije
voleo. Lukavstvo i podmuklost Aprila Sokolović cenio je iznad svega, ali
se nikad nije usudio da mu se primakne blizu, kao što se čovek izdaleka
divi prekrasnim šarama zmije otrovnice. Ko se nekad pohvalio da je u
očima mršavog ratnika video kolebljivost i strah? Svi su bili ubeđeni da
niko nije u stanju, iz prikrajka, žešće i otvorenije da ugrize ili da iznebuha
napadne, zada nekoliko uvek sračunatih udaraca, i da nestane Iz svake

435

borbe izlazio je neokrznut. Sebru Risantiju se činilo da je sad prvi put
video pad čoveka kome se divio i čije mu je prisustvo oduvek izazivalo
nelagodnost. Zbog toga je u duši likovao, osobito uživajući u Jagoševim
prebacivanjima upućenim mršavom ratniku.

— Gde ti je Toma Bunarcdžja? — upita Jagoš.
April pogleda u nebo i zažmiri:
— Otišao je bogu na istinu! — reče — Isekli ga janjičari Smail-age.
— Poginuo?
— Eh! — uzdahnu ratnik — Poginuo... I tako sam ostao bez dželata!
— Hm! Šteta!
Jagoš je dobro znao kakav je borac Tom Bunardžija, kakvi su
njegovi udarci i kako izgleda mesto gde se on borio. Mnogi su posle bitke
prilazili da vide strahovito unakažene ljudske i konjske leševe i divili se
snazi i junaštvu ratnika, ali začudo, niko ga javno nije pohvalio, valjda
zbog toga što je nekad u Golupcu pripadao posadi vojvode Jeremije, ili
što je bio — dželat.
— Kako su ga ubili? — opet upita Jagoš.
— Pao je na gomilu iskasapljenih janičara.
— Moliću se bogu za njegovu dušu! — dobaci Ristantije, prkosno
gledajući Aprila.
— Svakog dana? — pogleda ga mršavi ratnik
— Svake subote, u predvečerje...
U bivaku na konačištu Jagoš je doznao sve što se oko Beograda
zbilo za poslednjih deset dan.291 April Sokolović, kao očevidac, doista je
imao šta da priča. Najpre je doznao kako su se kod Slankamena iskupili
ratnici Jovana Hunjadija i zatočenici Ivana Kapistrana. Skupljene su sve
šajke, mali brodovi i veliki čamci uzvodno i nizvodno na Dunavu. Onda
su danju i noću odjekivali udarci sekira i čekića. Na desnoj i levoj obali
velike reke vrvelo je. Desetine hiljada pari ruku radilo je bez predaha i —
flota je bila dovršena.
— I kunem ti se u nebesko videlo, — govorio je April — kad smo
krenuli niz Dunav prema Beogradu, ni u jednim očima nisam video strah.
Kapistranovi hodočasnici pevali su svete pesme... Svako svoju i na
drugom jeziku... Bilo je milina slušati!
— Mogu misliti! — nasmeši se Jagoš.
— Sveti otac Kapistran opraštao je grehove svima na lađama, a one
što su išli obalom blagosiljao je znakom krsta...
— Zar su neki i peške tabali? — upita vitez.
— Nego kako! — Više od polovine... Još su i potrčkavali, jer je
matica lađe i čamce kao slamke nosila nizvodno...
— Veselo! — dobaci Jagoš. — Ti si valjda bio na nekoj lađi?
— Jesam... Ja, pokojni Bunardžija i ovaj klipan Risantije.
— Istina je! Bili smo... — reče Risantije.

436

— Niste valjda i vi pevali?
— Toma i ja nismo, April jeste. Kako je taj tek pevao!? Kao kokoška
kad zakrešti nekom pred glavu!292 Eto Toma nam je poginuo...
— Bezbožniče! — škrgutnu zubima April — Ako kažeš da je zbog
mog pevanja poginuo, oči ću ti iskopati!
Juriši turskih ratnika nisu prestajali, jer se sultanu Mehmedu žurilo
da što pre zauzme grad. Razriveni bedemi i prolomi na zidovima
neodoljivo su mamili napadače da bezumno srljaju u pogibiju. A „prokleti
Jankul" gonio je najodabranije borce iz posade da vrše ispade iz grada,
da se kolju s premorenim turskim ratnicima i da ih potiskuju što dalje od
bedema. Julske žege ispijale su snagu napadača. Pod vrelim sunčevim
zracima lokve krvi širile su zadah. Ljudski leševi, koje niko nije
zakopavao, ležali su rastureni na prostoru između gradskih zidina i
šančeva. Turski ratnici, sećajući se prošlogodišnje kuge, sa užasom su u
sparnim noćima udisali ubitačni smrad koji je postajao sve jači i
nepodnošljiviji. Strah je spopao i starešine, pa i samog sultana. Zbog
toga svi su osećali da se sa kužnog mesta treba što pre skloniti.
Posle uzaludnih juriša, desetog dana sultan Mehmed pozva pod
svoj šator najistaknutije starešine. Savetovanje nije trajalo dugo.
Odlučeno je da se sutra zorom293 digne ceo tabor na noge, da se
preduzme poslednji juriš i grad po svaku cenu zauzme.
Posle žestoke paljbe iz topova, Turci su krenuli na juriš, stigli do
gradskih zidova i u žestokom naletu već počeli da se penju uz lestvice.
Strelcima i jedne i druge strane ruke su malaksavale od zapinjanja tetiva
i odapinjanja. Jedan srpski ratnik iz posade zgrabio je prvog Turčina koji
se ispeo na zid, i u smrtonosnom zagrljaju obojica su se strmoglavila u
jarak.
Međutim, u najvećem metežu oko grada, kad je izgledalo da nikakva
sila nije u stanju da zaustavi navalu turskih ratnika, gradska kapija širom
se otvori. Ivan Kapistran se pojavi držeći veliki krst. Za starim kaluđerom
povrveše ratnici Jovana Hunjadija izmešani sa krstašima.
— I onda nastade bitka kakvu svet do tada nije video! — nastavi
April. — Kao nabujala reka posle provale oblaka, gomile hrišćanskih
ratnika navališe, potisnuše i nagnaše u bekstvo napadače. Redovi
turskih ratnika sve više su se zbijali u bezobličnu masu koja se talasa,
povlači, razbija u manje delove i tiska se gubeći tle pod nogama.
Zatočenici Ivana Kapistrana, kao da su rešili da svojim desnicama iskupe
grehove celoga sveta, mahnito su jurišali, udarali, boli, sekli i mlatili po
turskim ratnicima. Skitnice, seljaci, đaci i popovi kao poplava su nadirali u
centar, dok su Hunjadijevi pešaci i srpski dobrovoljci strahovitom
žestinom lomili krila napadačkih redova. Svojim sam očima gledao kako
se u nastupu užasa turski ratnici između sebe kolju boreći se o prolaz.
Gonjenje se nastavljalo sve do turskih šančeva. Uzalud su trube iz grada

437

pozivale hrišćanske borce da se povuku. Zahuktali zatočenici nastavljali
su strahovitu seču Toma Bunardžija jurišao je u najgušće redove asapa i
janjičara, dokle ne pade preko šanca isečen i isprobadan sabljama i
džilitima! Na deset koraka od njega ležao je Smail-aga, glavni
zapovednik janjičara. Iz trbuha mu je izvirivao gvozdeni ražanj. Onda se
munjevito pronese vest da je i Hasan Karadža poginuo, a da se sultan
kao prost ratnik bori u šančevima.

Turski ratnici izbačeni su iz šančeva, a svi topovi na bedemima
zaglavljeni. Kasnije se saznalo od turskih zarobljenika da je sultan ranjen
u butinu i da su ga jedva živog spasli ratnici iz odreda spahi-oglana.
Bežanje turskih ratnika zaustavilo se tek u Sofiji. U nastupu stida i
poniženja, sultan Mehmed predade dželatima nekoliko stotina istaknutih
starešina.

Isto tako doznalo se da su bitku na Dunavu rešili srpski seljaci i niža
vlastela. Ne hajući za ugovor o miru između sultana i despota Ðurđa, oni
sagrade četrdeset manjih brodova. I dok je bitka na velikoj reci bila u
najvećem jeku, udare s leđa na tursku flotu. Ovaj iznenadni napad
okončao je bitku na Dunavu.

*

Dogodilo se čudo. Osvajač Carigrada poražen je pod Beogradom.
Sto pedeset hiljada ratnika potisnuto je, pobeđeno i na[nano u bekstvo.
Tri stotine zaglavljenih topova ostalo je na bedemima šančeva i oko
trideset hiljada leševa turskih ratnika ležalo je rastureno na prostoru
između Save i Dunava i gradskih zidina. Knez Hunjadin i kaluđer
Kapistran zadivili su svet, a ni trunka zavisti ne pade između njih.

Vest o pobedi hrišćanskog oružja munjevito se pronela kroz
evropske narode i radost obuze vladare, crkvene velikodostojnike,
velikaše, vitezove i prost narod. I već se, no ko zna koji put, govorilo o
novom krstaškom ratu i mogućnosti proterivanja Turaka iz Evrope.
Izgledi su bili bolji nego ikad: sultan Mehmed ranjen leži u Sofiji,
mnogoljudnu vojsku zahvatio je strah od poraza pa, obezglavljena, zazire
od nove bitke: najistaknutiji emiri i kapetani izginuli su kod Beograda i pri
prolazu kroz Srbiju, ili su po naređenju sultana „kome je gnev ušao u
nozdrve“294 pogubljeni. Kapistran je pisao papi: da je došao pravi
trenutak ta krstaški rat, da knez Hunjadi isto tako smatra i da srpski
despot Ðurađ Vranković „Vehementer affirmat”295 da je dovoljno
oduševljenim braniocima Beograda pripojiti petnaest hiljada konjanika pa
da se „bezbožnička neman“ za svagda protera iz Evrope u Aziju.

438

Želja za velikim vojnim pohodima dostigla je vrhunac.
Međutim, sve želje i nade propale su naprečac jer zlo od koga su
nekoliko dana ranije turski ratnici strepeli, pojavilo se naglo i sa
strahovitom žestinom. Preko trideset hiljada ljudskih leševa ispred
beogradskog grada, nesahranjenih ili plitko zakopavanih, raspadalo se
pod vrelim sunčevim zracima i — kuga je nanovo krenula u ubitačni
pohod. Svaka pomisao da se rat nastavi propala je u korenu. Opaka
boleština zaredi da tamani staro i mlado, nejako i prepuno snage. Za
veću nevolju, dohvati ona i kneza Jovana Hunjadija. „Prokleti Jankul" ili
proslavljeni Sibinjanin Janko, koji je petnaest godina grdne muke
zadavao Turcima, umro je u Zemunu na rukama kaluđera Kapistrana.296
Međutim, i slabačko telo kaluđera isposnika dva meseca kasnije podleglo
je bolesti. Ivan Kapistran je umro u Iloku.297
U Srbiji nije valjda bilo sebra ili vlastelina koga nije obuzela radost
zbog poraza turske vojske kod Beograda. Pobeda nad osvajačima
Carigrada — koju čak ni lakoverni nisu mogli očekivati — došla je i brzo i
iznenada i izazvala neviđeno oduševljenje. Ličnost erdeljskog kneza
Jovana Hunjadija, najpre slavna, pa omražena, ovoga puta dizana je u
nebesa. I nije bilo čoveka koji nije bar uzdahnuo kad se pročulo da je
silni Sibinjanin Janko umro. Od njegove hrabrosti i sposobnosti zazirali
su turski emiri, čak i sultan Mehmed, pa im je svima laknulo na duši kad
su doznali za smrt „prokletog Jankula"298
Smrt slavnog vojskovođe porazila je pripadnike ugarske stranke, ali
je zato silno obradovala mnogobrojne pristalice nemačke partije grofa
Celjskog. Jer veliki gubernator Hunjadin, namesnik maloletnog kralja
Vladislava Albertovića i pobednik turskih emira u tolikim bitkama, bio je
prvi čovek u Ugarskoj. Njegova smrt značila je raspadanje narodne
stranke, a pripadnicima grofa Celjskog pružila mogućnost da se
domognu prestiža. Kralj Vladislav i Celjski oslobodili su se opasnog
suparnika, jer se posle pobede kod Beograda javno govorilo da je kralj
pobegao u Beč, i da nije knez Hunjadin zaustavio navalu Turaka, Budim
ili Sibinj bili bi do krajnje mere ugroženi. U Ugarskoj se zuckalo da bez
odlaganja treba Hunjadija proglasiti za kralja, a tada teško svakome ko
nije u njegovoj stranci.
Despot Ðurađ Branković bio je vladari vojskovođa, ali pre svega
vitez. U toku godina imao je mnogo puta prilike da se uveri u sposobnosti
kneza Hunjadija, da se divi njegovoj hrabrosti i — da ga osuđuje kao
čoveka bezbožnika, drskog i pohotljivog na vlast. Stari despot nije mogao
zaboraviti teške udarce koje je „prokleti Jankul" više puta zadao Turicma.
Ali je dobro znao kolike mu smetnje pravi najslavniji čovek u Ugarskoj.
Jer slava Sibinjanina Janka stajala je kao neprelazna prepreka na putu
njegovom zetu Ulrihu Celjskom. Tu prepreku nije bilo u stanju da otkloni
ni kraljevsko veličanstvo mladoga Vladislava Albertovića. I eto, prepreku

439

je otklonila smrt. Jovan Hunjadi je umro, a njegove obezglavljene
pristalice pale su na milost i nemilost nemačkoj stranci. Hunjadijevi
sinovi, Vladislav i Matija, nisu posedovali ni ugled ni slavu svoga oca.

Tako se despotu Ðurđu neočekivano pružila prika da preko svoga
zeta zadobije prestiž u Ugarskoj. Stari despot se uveliko zanosio tom
mišlju. Ali na to je mislio i zapovednik Beograda Mihailo Silađi,299 šurak
Jovana Hunjadija. Zbog toga nisu slučajno čete ugarskih ratnika ispadale
iz beogradskog grada i pustošile po Srbiji. Srpski ratnici često su s njima
vodili krvave borbe. U jednom sukobu pogine Vladislav, brat Mihaila
Silađija. Srpski despot je opravdanim razlozima, biranim rečima i bogatim
poklonima uspeo da izgladi odnose sa ugarskim velikašem. Tako je
izgledalo da je zaboravljena neprilika koju u Srbiji niko nije želeo.
Međutim, kad je vreme poodmaklo, Mihailo Silađi se pokazao kao pravi
drumski razbojnik.

Obavešten preko uhoda da se despot Ðurađ i Jerina spremaju da
napuste Smederevo da bi izvesno vreme boravili u gradu Kupiniku u
Sremu, surovi ugarski velikaš određenog dana postavi zasedu. Napad je
izvršen podmuklo, neviteški. Stari despot istrgne mač i stavi se na čelo
male grupe svojih pratilaca. I borio se dokle iz okrvavljene desnice nije
ispustio mač Ugarska sablja odsekla mu je dva prsta.

Ðurađ i Jerina odvedeni su u Beograd i bačeni u tamnicu.

*

U svečanoj dvorani u Smederevu održano je većanje prepuno
nereda, buke i galame. Vitezi i dvorani bacali su u lice uvrede jedni
drugima i umalo nije izbilo krvoproliće. Prijatelji i obožavaoci Lazara,
najmlađeg sina despota Ðurđa, zahtevali su da smesta diže vojska i da
se udari na Ugarsku. Mladi i neobuzdani govornici, kojima su mačevi o
bedrima visili više radi parade, hteli su da jurišaju na beogradsku
tvrđavu, da prodru u Ugarsku i da napadnu Budim.

U dvorani su se prolamali uzvici:
— Napred na Ugarsku! Smrt razbojniku Silađiju! Osvetićemo našeg
despota i despoticu Jerinu!
Dok su jedni treskali mačevima o pod, drugi su se grlili zaveštajući
se da i krv proliju u slavu despota Ðurđa. Stariji vitezi i dvorani u čudu su
se zgledali čekajući da se neobuzdana mladost stiša i da proradi razum.
Predsedavajući, Toma Kantakuzen, zapovednik Smedereva, nije
pokušavao da zavele red, kao da mu se prohtelo da vidi dokle doseže
drskost i neuračunljivost razuzdanih pristalica despotovića Lazara.

440

Iz opšte galame izbi jedan prodoran i preteći glas:
— Gde su oni izlapeli starci što su celom svetu dojadili hvaleći svoju
hrabrost i namećući svoju pamet! U ovako teškoj prilici oni nemaju šta da
kažu!

Jedan postariji dvoranin obrati se Jagošu:
— Tako ta boga, čestiti viteže, reci mi, da li znaš na kome se
bojnom polju istakao ovaj junoša?

— Znam! — odgovori vitez. — Istakao se za kockarskim stolom, u

razvratu i na pijankama. To je Stanimir, sinovac pokojnog viteza Beluša,
desna ruka Lazara Brankovića.

Toma Kantakuzen, smešeći se, mahnu rukom prema mladom
govorniku.

— Ne maši rukom, viteže! — istrešti oči Stanimir. — Ovde te se niko
ne boji! Na ovom skupu svi smo jednaki!

— Tako je! I naša reč treba da se čuje! — zagrajaše mladi vitezi. —
Hoćemo rat sa Ugrima! Niko nas ne može sprečiti da osvetimo sramotu i
poniženje našeg despota!

Drugi govornik, još grlatiji od Stanimira, otpoče:
— Neka naši stari ratnici izbiju sebi iz glave da bez njih ne može da
opstane ova zemlja! Zahvaljujemo im na svemu što su do sad učinili!
Došlo je vreme da se povuku, da sede u zapećku i da pijuckajući staro
vino, prepričavaju svoje ratne podvige! Mi im sa ovog mesta poručujemo
da više niko u ovoj zemlji neće ići niz dlaku turskim sultanima, vezirima i
emirima! Isto tako, nikome neće pasti na pamet da se klanja ugarskim
kraljevima i baronima.

— Tako je! Živeo! — zaori se u dvorani.
Toma Kantakuzen ustade. Galama poče da se stišava. Stari vitez
otpoče:
— Oduševljeni smo borbenošću naših mladih vitezova! Ovaj časni
skup sa dve trećine zastupaju mladi, mlađi i najmlađi kojima možda i ne
dolikuje da učestvuju u većanju.
— Kako? Zašto! Gledaj, molim te! — začuše se glasovi.
— Kako? — povisi glas Kantakuzen. — Otkako je smederevski grad
podignut, u ovoj većnici nije bilo ovakvog vašara.
Despot i despotica uhvaćeni su, odvedeni u Beograd i bačeni u
tamnicu. A mi, časni vitezi, mesto da razmišljamo i donesemo odluku
kako da ih izbavimo, prinuđeni smo da slušamo neobuzdane mladiće koji
se otimaju da govore ne tražeći reč. Hoće da jurišaju na Beograd i da
osvoje tvrđavu kojoj sultan Mehmed, osvajač Carigrada, sa sto pedeset
hiljada ratnika nije mogao da se primakne. Ovaj skup nije sazvan da

ovako rešava pitanje od tolike važnosti, niti da donosi odluke koje niko

pametan ne može prihvatiti! Našim mladim vitezima stalo je da po svaku
cenu istaknu svoju važnost. Oni ne biraju načina da dokažu koliko vrede,

441

a ne uviđaju da se prestiž stiče mačem a ne brbljanjem, i mudrim i
pristojnim izlaganjem svojih misli, a ne vređanjem drugih... Zbog toga
naglašavam da ću svakome oduzeti reč i izbaciti ga iz dvorane ako se ne
ponaša kako dolikuje časnim vitezima... Lazaru poručujem da svojim
prijateljima stavi do znanja da ne istrčavaju ispred rude i da ovaj svečani

skup ne pretvaraju u vašar.
Lazar Branković usade i smešeći se otpoče:
— Moj ujak, Toma Kantakuzen, je častan vitez. To mu niko ne

osporava. Isto tako časni su i valjani i njegovi vršnjaci pa i stariji od njega
koji u ovom skupu sede natmurenih lica. Ali iz njihovih očiju izbija zla

volja i prezir prema nama mladima, kao da im nikada nije dosta
poštovanja i našeg divljenja! Oni žele da im večito budemo zahvalni zbog
nečega što su tokom vremena činili i što su bili dužni da čine za svoju

domovinu. Mi im to priznajemo i ne preziremo njihove zasluge. Neka oni
žive u svojoj slavi, ali neka puste i nas mlađe da progovorimo! Jer
ustaljene veličine koji put mogu da budu teška smetnja napretku jednog

naroda. Dakle, pustimo i mlade neka se izraze, jer mladost ima pravo na

to...
Lazar Branković sede, smešeći se na izgled blagonaklono.

Pljesak i povici oduševljenja poduže potrajaše.
Za reč se javi logofet Bogdan. Stari državnik kome su godine, brige i
neprospavane noći povile pleća i obelele kosu, otpoče:
— Pitam se čemu vode ovi naši razgovori? Izgleda da smo se

podelili u dva tabora koji prete da se izrode u neprijateljstvo. Mladi vitezi
okupljeni oko Lazara Brankovića nemaju strpljenja da dočekaju odlazak
nas starijih... Strpite se, momci! Doći će i na vas red da podmetnete leđa
i ponesete teret državnih briga! A briga imamo napretek. Jer dok je leđa,
biće i samara! Vi ćete nastavljati odande gde smo mi stali — i ko bi drugi!
Zbog toga nije potrebno da prosipate uvrede na svoje očeve i dedove. Mi

ne tražimo vaše priznanje, premda ste još od malih nogu bili svedoci

naših borbi, muka, stradanja i poniženje. Po vašem držanju vidi se da
žarko želite da sednete na vlast. Želja će vam se uskoro ispuniti. A mi
koji odlazimo molićemo se bogu da vam da snage da istrajete i da u miru
i blagostanju dočekate duboku starost. Neka vas sreća posluži bolje i

više nego nas! Toliko o tome! A sad da razmotrimo i donesemo odluku
šta nam valja činiti da spasemo despota i despoticu.

Stari logofet pređe pogledom po skupu. U dvorani je neočekivano

vladala tišina.
— Izgleda mi, — nastavi govornik — da kroz ovaj slučaj nazirem

podmukle namere pristalica Hunjadijeve stranke, a da kralj Vladislav
nema udela u zločinu... Jer njima smeta slavni i premudri Ðurađ
Branković, isto koliko i njegov zet grof Celjski, a možda i kralj ugarski.

Sinovi kneza Hunjadija, Vladislav i Matija, dobro znaju da su im svi putevi

442

ka prestižu odsečeni dokle god te tri ličnosti postoje. Mihailo Silađi je u
ovom slučaju i glavni savetodavac i izvršilac zločina, Ako sam pogodio
pravi uzrok zbivanja, imaćemo teške posledice. Ne želeći da budem
propheta calamitatis,300 bojim se da našega despota nećemo videti
živog. Osim toga, ista oštrica visi nad glavom grofa Celjskog, a možda i
kralja Vladislava.

Stari logofet završi. U dvorani se prolomi vika:
— Smrt ugarskim zlikovcima! Osvetićemo despota! Napred na
Ugarsku!
Vojvoda Jagoš Besoviti zatraži reč:
— Molim naše mlade i preko mere ratoborne viteze da za pola
koplja spuste svoje noseve! — otpoče. — Nismo se ovde skupili da se
nadvikujemo, nego da donesemo odluku o slučaju koji pogađa sve nas.
— Evo ko hoće da nas uči pameti! — doviknu Stanimir — Jagoš
Besoviti! Baba Ana! Celoga života pravio je promašaje, a sad se usuđuje
nama da pridikuje! Nećemo da ga slušamo!
— Tako je! — zavikaše mnogi. — Znamo dobro šta nam valja činiti!
Dole Baba Ana! Sklanjaj se s puta!
Toma Kantakuzen lupi pesnicom osto:
— Prestanite s vikom! Jagoš Besoviti ima reč!
— Ne želim da govorim! Povlačim se! — dobaci Jagoš.
— Govori! Želimo da te čujemo! — doviknuše nekoliko starijih
velmoža.
— Šta da čujete? — odvrati vitez. — Zar ne vidite da ovim
drekavcima nije stalo ni do našeg dogovora, ni do despota Ðurđa i
despotice Jerine! Oni namerno remete red! Ko hoće da ih i dalje podnosi,
neka mu bude, a meni više ovde nije mesto!
Jagoš usade i pođe prema izlazu. Dragoš pođe za njim, Ostali stariji
vitezi bez reči poustajaše i žagoreći počeše napuštati dvoranu.
Tako je počeo i tako se završio sastanak na kome je trebalo da se
reši pitanje od tolike važnosti. Toma Kantakuzen je na svoju ruku
otpravio poslanike u Beograd da sa ugarskim nasilnikom pregovaraju o
otkupu despota Ðurđa i despotice Jerine.

443

Glava četrdeset prva

Mara Branković boravila je u Kratovu na svom dobru. Izgledalo je

da u miru i spokojstvu provodi dane uživajući poštovanje sultana
Mehmeda.301 Ali ćerka despota Ðurđa nije mogla da preboli strahovitu
nesreću svoje braće niti da zaboravi dugogodišnje patnje srpskog naroda
U Smederevo je došla kad su se Turci povlačili od Beograda, hitajući da
se što pre odmaknu od mesta poraza Mara je sačekala roditelje i slepu
braću i odlučila da što duže ostanu kod njih. Međutim, Stefan je uskoro
otputovao u Arbaniju da zaprosi Angelinu,302 ćerku slavnoga viteza
Arijanta Komnena Golemog Anđelovića, a Ðurađ i Jerina pali su u
ropstvo Mihaila Silađija. Tako je ostao samo Grgur, jer sa najmlađim
bratom Lazarom skoro nije ni opštila. Od njega, osim uvreda, ništa drugo
nije mogla čuti.

Mara i Grgur nisu prisustvovali većanju koje je onako mučno
otpočelo i još se mučnije završilo. Utvrdilo se da su neki prijatelji Lazara
Brankovića pravo s pijanke došli u većnicu i nisu se ustručavali da
savetovanje od tolike važnosti onemoguće. Njihovo ponašanje dovelo je
u nepriliku i predsedavajućeg Tomu Kantakuzena i ostale starije dvorane
i vitezove. Zbog toga niko nije zamerao Jagošu Besovitom što je
napustio dvoranu i za sobom i druge povukao. Novo većanje nije
održano, jer je dva dana docnije, neočekivano, u Smederevo stigao stari
despot.

Po bledom licu, modrim podočnjacima i grozničavim sjajem u očima
videlo se da je stari vitez mnogo propatio i da se bolestan vratio kući.
Debeli zavoj na desnoj rupi pokazivao je da nosi ranu tešku i opasnu

Dok se među vitezima, građanima i ratnicima nagađalo kako se
oslobodio ropstva i pod kojim uslovima je stigao u Smederevo, Ðurađ je
prizvao nekoliko odanih prijatelja. Pored slepog Grgura i Mare, bili su
prisutni: stari logofet Bogdan, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević. Dragoš
sin Joakima Mudrog i vojvoda Kajica Radonja, Jagoš Besoviti i mitropolit
Atanasije. Despot je Jagoša zavoleo iznad ostalih, mada ga je
neobuzdani vitez nekoliko puta doveo u nepriliku i nagnao ga čak i glavu
da mu uceni. Jer hrabrost i odanost Jagoša Besovitog nisu imale
granica.

Ðurađ ukratko iznese: kako mu ugarski vitez Mihailo Silađi postavio
zasedu, napao ga, pratioce mu pobio i rasterao, a njega ranjenog

444

zarobio i s Jerinom odveo u Beograd.
— Despotica je ostala kao zaloga. I neće je pustiti dokle Silađiju ne

isplatim otkup.
— Koliko traži? — upita mitropolit Atanasije.
— Sto hiljada dukata.
— Gospode, pomiluj nas grešne! — prekrsti se Atanasije. —

Hunjadijev šurak nema boga ni duše! Ponaša se kao bezbožnik!
— I drugi nisu bolji, — osmehnu se despot. — Spremaju se da mi

otmu sva dobra u Ugarskoj koja su mi njihovi kraljevi u toku godina
darivali.

— Pobogu, zar i to! — uzviknu Dragoš.
— I to! — sleže ramenima despot — Jedan moj prijatelj, koga sam
nekada spasao od obesti kneza Hunjadija, krišom mi je doturio pisamce.
„Oni mrze grofa Celjskog", piše mi misleći na pripadnike Hunjadijeve
stranke. „Mrze ga, jer je Nemac i što je kao kraljev ljubimac stekao
najveći ugled u zemlji. Njega ne mogu da domaše, ali tebe će ubiti ako
ne isplatiš otkup.“
— Ubiće oni i Celjskog, pa i kralja Vladislava. — dobaci Mara.
— Koji je taj prijatelj? — upita Grgur.
— Vitez Vukašin Zuprović. — reče Ðurađ.
— Neka je slava bogu na visinama! Znači da je još u životu! —
dobaci Jagoš.
— Živ je, ali bez polovine jednog obraza. Pošten vitez. Živi u
Beogradu u oskudici, jer je kod hunjadijevaca u nemilosti. Poslaću mu
poveći poklon u novcu u znak zahvalnosti za ono čudo što je s Jagošem
počinio na Godominskom polju. — nasmeši se despot — Nego, svaki
dodir sa svetom bio mi je uskraćen. Tako ne znam šta se u Beogradu
događa.
— Trebalo bi javiti Celjskom da se ozbiljno pričuva. — reče Grgur.
— To ćemo i učiniti. — prihvati despot. — Taj posao poveriću
Jagošu Besovitom. On će otići u Beograd i reći grofu da sa suprugom i
detetom303 smesta krene za Budim, ili još bolje u Beč. Jer ovo što je
snašlo mene, neće ni njega mimoići.
— Ako treba pridružiću im se kao pratilac do Budima ili Beča. —
reče Jagoš
Bledo lice starog despota dobilo je pepeljavu boju. Po stisnutim
usnama videlo se da s mukom podnosi bolove od rane.
Uzdahnuvši. Ðurađ nastavi:
— Ova desnica nekad me je valjano služila. Sad je ispustila mač i za
svagda klonula. Iz tolikih borbi i megdana izašao sam neokrznut. I gle!
Ugarska sablja učinila je ono što Turcima i Tatarima nije pošlo za rukom!
Preko trideset godina smatrao sam Ugre za prijatelje i bio im prijatelj
možda veći nego iko — i evo na šta je izašlo. Voleo sam taj narod i

445

ratnike...
— Ratnici i narod nisu krivi. — dobaci Mara. — Sigurno se i oni

gnušaju zločina Mihaila Silađija.
— Istina je — reče Ðurađ. — Narod i ratnici uvek su bolji deo u

svakoj zemlji
— A Silađi? Kako se ponašao! — upita Grgur.
— Kao drumski razbojnik. U nastupu besa pretio je da će i despoticu

i mene staviti na muke ako ne položimo otkup.
— Neka bi dao Gospod da ga negde sretnem! — uzviknu Kajica

Radonja.
— Rekao sam mu da pošalje nekoga od svojih da mu predam sto

hiljada dukata. — završi despot.
Ðurađ sa suzama u očima sasluša kako su se na poslednjem

većanju ponašali Lazar i njegovi prijatelji. Obrativši se Jagošu, reče:
— Dobro si učinio što si prekinuo većanje. Pod takvim uslovima

ludost je i pomisliti da se nešto valjano postigne.
Toma Kantakuzen dodade:
— Neki su bili pijani... U svojoj obesti izvikivali su „Juriš na Beograd!

Napred na Budim! Hoćemo da osvetimo despota i despoticu!"
— Oni da jurišaju na Beograd, da napadnu Budim i da mene osvete!

Šta ćemo još čuti! U našoj nevolji neka se i ta bruka pronese po svetu!
Dobro nisu odlučili i na Carigrad da udare.

— Nisu se setili. — dobaci Jagoš.
Kajica i Mara se glasno nasmejaše. I Ðurađ se nasmeši.
— Nisu se setili, kažeš? Kakva sreća za sultana Mehmeda i Tursku
Carevinu! Šta li će biti sa srpskim narodom kad nas više ne bude! Mora
se priznati... Naša zamena dolazi nepripremljena... Zanemarili smo je ili u
nevolji nismo imali vremena da se njom bavimo.
Slepi Grgur prihvati:
— Nismo mislili na to... Pustili smo mlade ljude da se odaju
porocima. Moj brat Lazar im je uzor. Oko njega se okupilo sve što je u
ovoj zemlji podložno iskušenju i pohlepno na lak život... Nebriga,
pijančenje i kocka caruju... I kao svako zlo, i ovo se širi i hvata sve dublje
korene. Ono se već uvrežilo među nižom vlastelom, pa je i na sebre
prešlo koliko li je puta ova zemlja bila na ivici ponora! Skoro će
sedamdeset godina od kosovske pogibije, a ona još traje! I trajaće dokle
naš narod samoga sebe ne pobedi! I evo, nadolaze oni koji su počeli da
je potkopavaju i da joj nagrizaju utrobu. Čudno smo nejaki da stanemo
ispred toka vremena i da zaustavimo ono što se božjom voljom kao
stena otisnulo na nizbrdicu sudbonosnih zbivanja.
Grgur ućuta. I stari despot i ostali pogruženo su ćutali. Činilo se da
zlokobne reči slepoga viteza lebde iznad njihovih glava i da će tako
večito ostati. Tišinu prekide Marino jecanje.

446

Mitropolit Atanasije progovori:
— Neka nam se gospod smiluje! Turci su se povukli od Beograda
poraženi. Osvajač Carigrada izgubio je bitku, ali nije i pamet. Zna on da
među živima više nema „prokletog Jankula" i kaluđera Kapistrana. Isto
tako zna da je hrabrog i premudrog despota Ðurđa oborila starost, i rana
od ugarskog gvožđa. „Tupoglavom“ Mehmedu puklo je pred očima da su
glavne prepreke nestale i da mu put u srce Evrope ostaje otvoren. Taj
put vodi preko Srbije i Ugarske... Došlo je vreme da vladari i velikaši u
zapadnim zemljama uvide koliko staje njihova nebriga! Dockan će
upoznati strahotu koju će im dugogodišnja nemarnost doneti. Propatiće
sve muke ovoga sveta i neće shvatiti da su sami krivi za zlo koje ih je
snašlo.
Međutim, despota je izdala snaga. Tresući se u groznici izusti:
— Sačekaćemo Silađijevog čoveka i dati mu otkup. A ti obrati se
Jagošu nećeš poći za Beograd dok se Jerina ne vrati u Smederevo... A
sad... lekara… rana mi bukti...

*

Vest o zločinu ugarskog velikaša brzo se pronela kroz Srbiju. Vitezi,
ratnici, niža vlastela i sebri gnevno su uzvikivali da su im Ugri veći
neprijatelji nego Turci. Sve prevare i nedaće koje su se tokom godina
ređale nanovo su isticane i uveličavane, pa se pominjao i onaj razgovor
između Ivana Kapistrana i despota Ðurđa. Govorilo se da je franjevački
kaluđer pretio anatemom, a ugarski baroni i prelati ognjem i mačem ako
srpski despot ne pređe u katoličku veru. Poništenje ugovora o
Segedinskom miru i kršenje zakletve na Jevanđelju mnogima je dalo
povoda da se bacaju pogrdama na sve bivše pape i biskupe čija su im
imena padala na pamet. Mladi ljudi oko Lazara Brankovića, raspaljujući
duhove za borbu, uporno su zahtevali da se sa sultanom Mehmedom
zaključi savez, jer se od hrišćanskih vladara i velikaša na zapadu nema
čemu dobrom nadati.

Uzalud su stari vitezi i ratnici dokazivali da Mihailo Silađi ne
predstavlja ugarski narod, a još manje vladare i velikaše na zapadu. Oni
su tvrdili da kralj Vladislav nema veze sa zločinom i da je to privatna
stvar Hunjadijevog šuraka.

Ali prostom narodu sviđalo se da krilatice Lazara Brankovića i
njegovih pristalica prihvataju zdravo za gotovo. Kraj svega, nikakvi
odlučujući koraci nisu se mogli preduzimati bez volje despota Ðurđa, a
on je ležao bolestan.

447

— Budite na oprezi. — govorio je despot Jagošu i Kajici. —
Neobuzdana rulja može zasuti kamenjem Silađijevog čoveka i njegove
pratioce. Morate to sprečiti, jer je u pitanju sloboda, a možda i život

despotice Jerine.

Petoga dana u Smederevo stiže jedan ugarski vitez sa tri stotine
pratilaca. Zahvaljujući Jagošu, Kajici i drugim starijim ratnicima, iz gomile
građana ne polete ni ružna reč, a kamoli kamenica. Izgledalo je da će se

sve na miru svršiti. Ugarski vitez dobio je sto hiljada dukata i napustio

Smederevo.
Međutim, jedna grupa srpskih ratnika, ne hajući za sudbinu

despotice Jerine, sačekala je na putu Silađijevog čoveka i izvršila napad.
Od tri stotine pratilaca svega se nekoliko spaslo bekstvom. Među
poginulima bio je i vođa ugarskih ratnika. Napadači su digli blago i

nestali.
Ovaj slučaj bacio je u brigu staroga despota. Deset dana se uzalud

tragalo za napadačima. U takvoj neizvesnosti vreme je prolazilo, a iz
Beograda nisu stizali protesti i pretnje. Ugarski vitez je poginuo304 kao da
se ništa značajno nije dogodilo. Ali staroga despota je obuzela
nelagodnost, jer je u pitanju bila njegova viteška reč i briga za sudbinu

despotice Jerine.

Uskoro se doznalo da je kralj Vladislav, valjda pod uticajem grofa
Celjskog i drugih velikaša, naredio Mihailu Silađiju da despoticu Jerinu
odmah pusti na slobodu i da od despota Ðurđa traži oproštaj. Surovom
vitezu hunjadijevcu ni na pamet nije dolazilo da se na taj način
poravnava. Bahati ratnik našao se uvređen, jer je smatrao da kao šurak
kneza Hunjadija ima pravo i zločin da vrši. Osim toga, izgubio je ucenu

od sto hiljada dukata i najpouzdanijeg prijatelja i njegove pratioce. Ipak,
bojeći se da ga kralj ne izvede na sud zbog zločina, pustio je despoticu

Jerinu.

U to vreme smatralo se da su napad na ugarskog viteza i otimanje
zlata izvršile pristalice Lazara Brankovića. Jer posle njihovih paklenih
podsticaja za rat protiv Ugarske i prevelike borbenosti, drugačije se nije
moglo zaključiti. Primećena je izvesna promena u njihovom držanju:
postali su kočoperniji i drskiji, manje su pijančili, ali kockanje nisu
napuštali. Kraj svega, ni od koga se nije moglo izvući priznanje za napad.
I to je imalo svoje opravdanje: oteti novac morali bi vratiti despotu Ðurđu,

a to su oni od svega najmanje želeli.
Ðurađ je napustio bolesničku postelju, jer mu je rana na ruci počela

da zarasta i bolovi su prestali. Jednoga dana prizvao je Jagoša. Dragoša
i Aprila Sokolovića. U dobrom raspoloženju despot im se obrati:

— Nadam se da ste orni i valjani.

— Kao i uvek! — odgovori Jagoš — Mi smo kao onaj tronožac što
ga Turci nazivaju sadžak.305 Ako jednu nogu odbiješ, od one dve nikakve

448

koristi! Lonac će se izvrnuti.
— Hoće, bogami... A ti? — obrati se despot Aprilu. — Čujem da si

prešao u katoličku veru?
— Jesam... i eto... nisam postao bolji!

— Ni bolji, ni deblji! — dodade Jagoš.
— Treba imati strpljenja. — nasmeši se despot. — Može se desiti da
i naš čovek ode među svece.
— To će već teže ići! — dobaci Dragoš. — Eto, ni Kapistrana još
nisu proglasili za sveca, premda je sigurno da njegova duša sedi među
blaženima.
— A sad, — uozbilji se despot — ko je ubio ugarskog viteza i oteo
zlato?
— Po duši, mi nismo. — reče Dragoš.
— Naša viteška reč sigurna je zaloga. Nismo mi. — dodade Jagoš.
— Nismo... — priključi se i April. — Ali se ne zaklinjem da mi nije
padalo na pamet da sakupim družinu... Muka me spopala što će toliki
novac da pripadne zločincima. Na žalost, nisam stigao... Neko me je

pretekao.
— Hm! — učini Jagoš. — I mene je spodbila čežnja da se osvetim

za zločin.
— Kakvu divnu priliku si propustio da mi po ko zna koji put stvoriš

nepriliku! — reče despot.
— Ksmet! što rekli Turci. Priliku je neko drugi pretvorio u nepriliku i

digao zlato! — odgovori Jagoš.
Tri ratnika predosećala su da ih je despot prizvao zbog nečeg

mnogo važnijeg. I bili su spremni da, kao i uvek, bez pogovora ispune
njegovu želju. Jagoš je mislio da treba da tragaju za napadačima na
ugarske ratnike i otimače zlata, a Dragoš da će ih despot poslati u
Drenopolje kao poklisare. April Sokolović bio je uveren da će istoga dana
krenuti za Beograd da Mihailu Silađiju prerežu grlo ili da mu saspu otrov
u jelo ili vino.

Ðurađ otpoče:
— Jagoš i Dragoš, mladi Beluševi ratnici, begunci... pobegli iz
Soluna i skrivajući se po jarugama... Uz njih je April Sokolović, gladnica.
Prihvatili su ga i prehranili, ali njegova glad za osvetom ostala je
neutoljena... Dva mlada ratnika begunca i jedan izgladneli mučenik!
Kakva ništavna grupa, a koliko je jada zadala Turcima! Pobegli ste, a i ja
za vama, da nam se životni putevi čudno ukrste... Skoro je pola veka od
tada, a mi još trajemo. Sazdani od kobi prošli smo kroz bezbroj borbi i
iskušenja i kao da nismo živeli, nego prekužili svoj vek! Ja sam već pred
grobom, a i vas je stigla starost. Mnogi moji odani prijatelji otišli su bogu
na istinu, pa ćemo uskoro i mi za njima. Tako će se razdrešiti i naš čvor...
Sada vas molim da mi ispunite još jednu želju, možda poslednju...

449

Starome despotu zape reč u grlu. On okrete glavu i pogleda nekud u
stranu. Jagoš zakloni rukom lipe, Dragoš zaplaka, a niz mršave obraze
Aprila slivale su se suze.

Ðurađ se pribra i nastavi:
— Moj zet, grof Ulrih Celjski, danas je prva ličnost uz kralja
Vladislava. On je palatin Ugarske Kraljevine, knez Rimske Carevine, ujak
ugarskog i češkog kralja i — moj zet... Shvatate li koliko nam takav čovek
vredi i šta sve može da učini za Srbiju. kad je nestalo Jovana Hunjadija?
Njegova smrt za nas bi značila ogromni gubitak. Želim da odete u
Beograd, da mu skrenete pažnju da se čuva od hunjadnjevaca koji su
izgubili glavu posle smrti svoga kneza. I ne samo to... treba da mu se
nađete pri ruci, da mu budete čuvari, bar neko vreme... Vas trojica mi
izgledate najpogodniji. Dragoš je pošten vitez i ispravan do
samopregora. Ume da razmišlja i da se snalazi u teškim prilikama. Jagoš
je nenadmašni borac i hrabar do bezumlja. Mačem bi i đavolu rogove
smakao. A Aprila Sokolovića u lukavstvu dosad niko nije nadmašio.
Povešćete samo deset pratilaca.
— Malo! — zavrte glavom April.
Despot ga uzgredno pogleda i nastavi:
— Ako vas hunjadijevci pobiju, biće manje štete! I čuvajte se
Silađija! Izgubio je dva dragocena sužnja, sto hiljada dukata i viteza
prijatelja. Taj neće prezati da zgnječi svakoga ko mu od moje strane
izađe pred oči. U Beogradu odmah nađite Vukašina Zuprovića. On će
vas prihvatiti i dovesti u vezu sa Celjskim. Da li je sve jasno?
— Jeste! — složiše se Dragoš i Jagoš.
April Soklović reče:
— Bilo bi još jasnije kad bi nam se objasnilo, recimo, ako onoga
Silađija snađe iznenadna smrt, kako bi se to cenilo?
— Pa da! — dobaci Jagoš. — I na to treba misliti, jer krivica može
da padne na nas?
— Siroti moji! — nasmeši se despot. — Rekao sam da se klonite
toga razbojnika... Ako vas uhvati, kosti će vam polomiti!
— A tako! — zaklima glavom April. — Naše je da se snalazimo kako
znamo i da čuvamo svoje kosti.
— Idite kao poklisari U grad ćete lako ući i javno vam se ništa neće
desiti. Ali čuvajte se podmuklih napada. Verolomnost ugarskih vitezova
odavno je na zlu glasu!306 — završi despot.

*

450